Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Bili su najbolji momci u Crnoj Bari. Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stanku, neće Lazaru; ko odbaci kamena Lazaru, neće Stanku; a već sva je Crna Bara znala da je Stanko najbolji nišaidžija. Ali..
Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stanku, neće Lazaru; ko odbaci kamena Lazaru, neće Stanku; a već sva je Crna Bara znala da je Stanko najbolji nišaidžija. Ali... đavo ga znao!... Kao da je neka premaglavica!...
Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom. Lazar se uputi Stanku. — Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić. — Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!...
Vide Lazar da se ni snagom ni veštinom ne može ništa učiniti, pa pribeže lukavstvu, podbi nogu Stanku i ovaj posrte. — Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto” rvemo!... Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!...
! — Zbog mene!... Zar ti ne znaš?... A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima... On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo:
— Nego, ne znam koju li je ludu ovaj ludak našao?... Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko pa onu Sevića. Stanku zastade zalogaj. Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more!
I zar nije Lazar Ivanov zato juče na te pucao?... Pri pomenu Lazarevog imena Stanku se diže kosa uvis. Pred njim ožive jučerašnji dan s celim događajem... On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet.
— Je li? — pita kmet. On je ćutao. — Odgovaraj, more! On je opet ćutao... — Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!... Stanku pisnuše oba uva... Oko mu se zapali plamenom... On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale.
— Jelo, rano, hajde večeraj! — Ne mogu, nano, glava me boli... 11. DEVA Ne beše lako Stanku rastati se od Jelice. Okretao se više puta i video je kako stoji i gleda za njim.
— Vodite ovoga harambaši! — reče stražar. Oni priđoše i stadoše Stanku jedan s desne, drugi s leve strane. — Polazi! — reče stražar. Pođoše... Stanko je bio iznenađen.
Pa se okrete družini: — Jovane! Jovica! Pripazite na njega dok ne svane. Iz prisenka se digoše dve prilike i priđoše Stanku. — Razjaglite vatru i sedite. A ti, ako hoćeš, možeš i spavati — reče on Stanku. Onda nasta tajac.
— Razjaglite vatru i sedite. A ti, ako hoćeš, možeš i spavati — reče on Stanku. Onda nasta tajac. Samo se čulo puckaranje vatre koju Jovica spotače.
Matavulj, Simo - USKOK
Zbog ovoga uzeća dade Rusija Savu Markovu i guvernaduru kavaljerstvo „Svetog Đorđa“, a Stanku Petroviću, koji se tu i ranio, dade zlatnu sablju i odličje svete Ane.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Zar pisi čula? Đurica pobegô u goru, pa ga sad javio kapetan opštini da je hajduk. Stanku veoma iznenadi ovaj glas. »Đurica — hajduk! Kako to može biti ?« — pomisli ona.
Najedared trže se iz sna; razbudi ga pljuskanje vode. Podiže se malo i, kroz gusto lišće, ugleda nju, Stanku. I ako mu je bila okrenuta leđima, on je poznade i oseti da mu neka prijatna toplina leže na grudi.
— More, devojke, ako sad bane pred nas Đurica! — reći će jedna posle dužega razgovora. Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se brzo pribra, pa odgovori mirnim glasom: — Neka dođe, pa
— Ih, bolan, što si baš tako! — Ja što ću? — On meni krastavce, ja njemu groš. Na Stanku opet naiđe neko novo osećanje: stade da se ljuti na Jelicu, a da je zapitaš zašto — ni sama ne bi umela kazati.
A Đurica, dohvativši pušku, uze Stanku za ruku i odvede je pravo svojoj kući. Majka ga dočeka u dvorištu i pogleda začuđeno u gosta, koga joj sin vođaše.
Kmet ode zadovoljan, a Đurica snuždeno pogleda Stanku. — Da ideš, za noćas, kod Jova — reče joj. — Neću više tako da se potucam — odgovori ona odlučno.
Našavši Stanku na određenome mestu, povede je k selu, ali ona, čuvši za neuspeh kod popa, ne htede da se odvaja od nega, a ne beše
Đurica je još ranije, za vreme prvih sastanaka, upoznao Stanku sa svojim hajdučkim životom, ispričao joj mnogo o Vuju, Pantovcu i drugim svojim saradnicima, te sad, došavši k Vuju,
sa svojim hajdučkim životom, ispričao joj mnogo o Vuju, Pantovcu i drugim svojim saradnicima, te sad, došavši k Vuju, Stanku ne iznenadi ništa što vide tamo.
Odmah posle venčanja nađe nekoliko pouzdanih kuća u raznim selima, gde je mogao sklanjati Stanku. Tako skide s reda prvu brigu.
Đurica s Pantovcem udari potokom, koji protiče ispod Dikića kuća, gde je ostavio Stanku na boravištu. Javili su Jovu Dikiću da im spremi ručak.
— Nategni, pobratime, pa da vi’š kako odnosi sve brige u maglu — reče on sučući guste brke i gledajući jednim okom Stanku, koja seđaše do Đurice i neveselo gledaše na njega. — A što mi reziliš pljosku, bolan Rako, — reče Jovo.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Pokojni Partenija na brzu ruku očata vojinstvenu molitvu i osveti barjak, pa ga s blagoslovom predade Stanku Đakoviću. Onda mene ispovjedi i pričesti, a ostalu vojsku samo blagoslovi i poškropi vodicom.