Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad Pavle uđe, pored Jermenina, vide da se nalaze u kamenitom, uskom stepeništu, kao na dnu nekog dubokog bunara. Gore, u visini, stajala je neka žena, koja je držala sveću i koja se glasno smejala.
U ponoć, na jednom donjem spratu, začu ludu vrisku, lomljenje nameštaja, tuču. Odškrinuv vrata na svojoj sobi, vide, na stepeništu, ispod sebe, jednu raščerupanu ženu, skoro golu, koju je neki oficir izbacivao.
Bio je to neki riđ, glavat čovek, pijan, a gurao je neku plavušu kroz vrata u stepeništu. Izbacio je za njom, prvo, jednu stolicu, zatim joj je izbacio haljine, šešir sa nojevim perjem, a na kraju,
Čovek je za njom zalupio vrata. Negde su se otvorila još neka vrata, u stepeništu, neko je nešto dovikivao, ali se brzo sve stišalo.
Išli su stepeništu, kao da su slepi. Hteo je da je odvede njenoj kući. Ona ga, međutim, zamoli da je ostavi – otići će, kaže, familiji
Nikad taj čovek nije tužio. Bio je slika potpune sreće u životu. Njegov je smeh odjekivao, sad u podrumu, sad u stepeništu, sad na spratu. Kad bi, ispod prozora, sedeo, ljuštio bi krompir. Isakoviča je naročito pratio.
Vikala je, da je ne sramoti pred poslugom i da čuje glas Božičev, na stepeništu. On je lud, kaže, i sve što radi, radi ludo.
Pavle nije znao šta ta reč znači, ali je osećao, kad ga Božič povede niz stepenice, u polumračnom stepeništu, kao da ga neki kosturi drže za ruku.
Zatekao je Varvaru, kako sedi na kućnom pragu, na stepeništu kojim se izlazilo u baštu. Imalo je ogradu, drvenu, i sa desna, i sa leva, kao par prepona.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Lovijanović, koji je ispadao iz kasice, bio je u apoenima sličnim onim što se dobijaju na stepeništu crkve sv. Marka uoči krsnih slava, ili u trenutku kada neka budala vikne pred opštinom: „Kume, izgore ti kesa!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad istrči pred njega u dvorište, i uzme mu ruku, steže je kao da je to samo sada i samo za dva, tri trenutka. U stepeništu, otac je digne u naručje, i miluje je, i oboje podrhtavaju i ćute. Sokina jedina sreća.