Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Onda, braćo, priđimo bliže braći našoj!... Izmešajmo se s njima! I hajduci se izmeštaše s ustanicima. — Stojane! — okrete se Stanko Čupiću — primaš li nas?... Stojan ga samo zagrli...
— zapoveda on. Čim ga izvedoše pred lice Voždovo, Čupić se pljesnu rukama: — Deva! — viknu on. — Ja sam, Stojane. — Odakle ti?! — Iz grada. — Ti ga poznaješ? — upita Kara-Đorđe Čupića. — Bog s tobom! Zna ga sva Mačva!...
— reče Stojan. — Ako te je majka rodila da nas nešto poslušaš. Od hitrine tvojih nogu mnogo stoji! — Evo me, Stojane! — Možeš li se u se pouzdati da odneseš jednu knjigu Petru Moleru? — Mogu! — Da ga nađeš, pa gde bio da bio?
— Evo, nosi! Predaj mu u ruke i ostani s njim da mu se nađeš ako što zatreba. — Dobro, Stojane. — Sad idi, ali odmah. — Zbogom! — Zbogom pošao!
Stojan pogleda Jakova i starešine: — Šta ćemo? — upita nekim strašnim glasom. Jakov se diže na noge: — Stojane, brate! — reče on. — Sila boga ne moli!... Ti znaš da bih se ja borio do istrage, ali kad se nema su čim!...
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
u vodenicu i tutnu mu tri puta čelo o čekale, koje istrese žito iz mučnjaka u vodenični kamen, govoreći mu: „vidiš, Stojane (ili kako mu je ime), kao što tropa ovo čakalo, tako i ti da počneš da tropaš i da govoriš’“.
Radičević, Branko - PESME
“ Međutim Vasa već je snagu pobrô, Pa odgovori: „Stojane, e dobro, Nek prema glavi jednom nas zasvira, Jer donde nema ni jednome mira.
Al' mutno oko ona razumela, Pa odma na to povrisnula bela: „Oh Stojane, oh tako t' Boga živa, Ta što sam tužna ja evovde kriva!
I tako vreme duže se provelo, Ma najzad vako zače čedo belo: „Oh moj Stojane, oh moj druže mio, Ne pitam tebe što si naumio, Ma ako t' lice i jeste veselo, Na neko velje ti se spremaš delo;
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Kao što vidiš. Branio je i odbranio, a sad ...Šta ćeš, trbuvom za kruvom kao i naši stari, druže moj mili, Stojane.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. — Hodi ovamo, gazda Stojane. — Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo. — Sad, sad! — ču se.
I brzo se saginje da sakrije radost i kao krv rumene obraze. — Nemoj, Stojane! Hajde da se radi. — Ne, ne... — muca on. I ostrag, ispod pazuha, hvata je i stiska...
— Nemoj. dosta je, dosta, slatki Stojane... — šapuće ona i krije lice. Dosta... videće ko... oh! — Još, još. Daj! — grca Stojan i sve je više stiska, grli i
Cveta je već znala, i obamre. — U-u-uh! — strese se ona i poklopi se ničke na zemlju. ... „Hej Stojane! Čuj, Stojan peva!“ kao odgovor na njegovu pesmu čuše se odasvud oduševljeni uzvici i glasi.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Beše strašno pogledati je. Lice sve krvavo, kose razbarušene, počupane, vise čitavi bičevi iščupani iz korena. — Stojane, daj mi vode da se operem, prošapta ona, videvši Stojana kako je gleda nemarno.
zatvori usta, poćuta, pa opet povuče vazduh ... — Stojane!... Stojane!... u pomoć, potrči!... vrisnu Ljubica iz svega glasa, izlete iz sobe i stade trčati po dvorištu.
zatvori usta, poćuta, pa opet povuče vazduh ... — Stojane!... Stojane!... u pomoć, potrči!... vrisnu Ljubica iz svega glasa, izlete iz sobe i stade trčati po dvorištu.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku). — Otkud ti ovde, deda Stojane? — Izgoreše ne prokleti Turci, bog gi ubio. — Zar upališe Cerje? — Upališe, upališe, prokletnici prokleti!
Kukavni deda Stojane moj! Ti si samo jedan od stotine, od hiljade onih, koji danas ovako isto cvile gorko ucveljeni, kao i ti...
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Videći Mladena diže se da ga stojećki pozdravi. Mladen ga oslovi: — Šta radiš, Stojane? — Eto, batke, stojim — odgovori mu on svelo, umorno. Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati, i baba.
Stanković, Borisav - TAŠANA
I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane. (Spazi na ulici jednog prolaznika): Čorbadži Stojane, pričuvaj Paraputu od dece, dok ja stignem da ga uzmem i odvedem kod mene u crkvu. (Odlazi.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
KOŠTANA Zašto? STOJAN Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim. KOŠTANA (srećna, iznenađena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me... STOJAN (upada): — lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam!
STOJAN Šta ću mu ja sada? Šta ću... Šta me traži? KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim! STOJAN Pa baš zbog tebe — neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva.
I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli: — Stojane, more Stojane, Gde se je čulo, razbralo, Brat sestru more da zema?
I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli: — Stojane, more Stojane, Gde se je čulo, razbralo, Brat sestru more da zema?
Konji čekaju. Jedan za mene, drugi za tebe! I gde vidimo, tamo ćemo, (ljubomorno) samo ja i ti! Niko više! KOŠTANA Stojane! STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo! Da samo ja slušam tvoj glas, gledam tvoje oči, lice, snagu...
Zašta, kuda da bežim? STOJAN (posrće k njoj i vadi nož): Zar me ti ne voliš? KOŠTANA (uplašena, moli): Ne, Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Petar mu se u lugu odziva: „A moj brate, Janković-Stojane, nijesu me savladale vile, već eto me tebi po avazu“. Al’ eto ti Petra Mrkonjića a sa svoja do četiri brata, do četiri
Sastaše se i Srbi i Turci, ispuniše odsječene glave, iznesoše ranjene junake. Kad pogleda Janković Stojane po družini i tamo i amo, udari se rukom po kolenu: „Jao njemu do boga miloga!
Kade Turci u polje dođoše, te se malo rahat učiniše, Janko zove nejaka Stojana: „O moj sine, dijete Stojane, idi, sine, u tursku ordiju, te pozdravi od Kladuše Muja: nek izvede nejaka Alila, nek izvede polju na biljegu, da
Što li te je opravio Janko?“ Veli njemu Janković Stojane: „Mene jeste opravio babo da ti kažem od njega pozdravlje: da izvedeš tvojega Alila na biljegu njemu, na megdana, da
Jesi l’ čuo latinsko Primorje, kod Primorja rišćanske Kotare i u njima Janković Stojana? Ja sam glavom Janković Stojane!
Tada reče Mustaj-beže Lički: „Be aferim, Janković-Stojane! Baš si došô u onoga ruke koji će te, more, oženiti!“ U riječi pali pod Udbinju ispod kule Mustaj-bega Ličkog; gleda
Turkinja đevojka, pusti njemu na čekrk uzicu, na uzici kuke od čelika, izvuče ga do pola tavnice; progovara Janković Stojane: „Ko me pita sa tavnice b’jele?“ Javi mu se Turkinja đevojka: „Ja te pitam, neznana katano!
“ Javi mu se Turkinja đevojka: „Ja te pitam, neznana katano! Ja sam sestra Mustaj-bega Ličkog“. Progovara Janković Stojane: „O Hajkuna, da te bog ubije!
Ja sam sestra Mustaj-bega Ličkog“. Progovara Janković Stojane: „O Hajkuna, da te bog ubije! Ja sam glavom Janković Stojane, ja sam s tebe dopao tavnice; pjana su me Turci prevarili te svezali naopako ruke“.
Veli njemu Turkinja đevojka: „Čuješ mene, Janković-Stojane! Hoće tebe Turci pogubiti; sjutra tebe hoće ponuditi hoćeš li se, bolan, poturčiti.
Hoće tebe Turci pogubiti; sjutra tebe hoće ponuditi hoćeš li se, bolan, poturčiti. Poturči se, Janković-Stojane, a ja ću ti biti vjerna ljuba.
Progovori Janković Stojane: „A ne luduj, Hajkuna đevojko! Boga mi se ne bih poturčio, da mi dadu Liku i Udbinju. Ja imadem u Kotarim’ blaga više,