Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Slovenska antiteza, na primer, ne ustupa ni pred takvim originalnim početkom kao što je: „Netko bješe Strahiniću bane!“ Uostalom, ona nije ni česta ni uvek ista: Ili grmi, il' se zemlja trese?
Takvi su, na primer, ovi: Teško svuda svome bez svojega! (Ženidba Dušanova) Pomalo je takijeh junaka kâ što bješe Strahiniću bane. (Banović Strahinja) Sve je sveto i čestito bilo, i milome bogu pristupačno.
12 BANOVIĆ STRAHINjA Netko bješe Strahiniću bane! Bješe bane u malenoj Banjskoj, u malenoj Banjskoj kraj Kosova, da takoga ne ima sokola.
Gospodara sluge poslušaše, te sokola đoga osedlaše; opremi se Strahiniću bane: ud'ri na se dibu i kadifu, ponositu čohu sajaliju, što od vode čoha crvenija, a od sunca čoha rumenija; okiti se
Kad razgleda i prouči knjigu, al' mu knjiga dosta grdno kaže, knjiga kaže đe ga kune majka: „Đe si, sine, Strahiniću bane? Zlo ti bilo u Kruševcu vino! Zlo ti vino, nesretna tazbina! Viđi knjigu, nečuvenih jada!
A viđe ga starac Jug Bogdane, viđe zeta jutru na uranku; planu Juže kako oganj živi, Strahiniću zetu progovara: „O moj zete, bog mi s tobom bio! Što si, zete, jutros podranio? A u obraz sjetno, neveselo?
Kad pijahu vino i rakiju, svi se fale za dobre junake, fale s' zetu i bogom se kunu: „Volimo te, Strahiniću bane, no svu zemlju našu carevinu“. Al' da vidiš jada na nevolji! Banu jutros nema prijatelja: nije lasno u Kosovo poći.
Kad to viđe Strahiniću bane, prohesapi i umom premisli: baš je čador silna Vlah-Alije, te đogina konja prigonjaše, koplje junak skide sa
Kad ga biđe Strahiniću bane, te mu selam turski nazivaše, pijan derviš okom razgledaše, pa mu mučnu riječ progovara: „Da si zdravo,
Šta pominješ nekakoga bana? Ovo nije Strahiniću bane, no ja jesam carevi delija: jedeci se carski pokidaše, u ordiju tursku pobjegoše, sve delije hitro potrčaše da
Grohotom se derviš osmjenuo: „Ti, delijo, Strahiniću bane! Znaš li, bane, ne znali te jadi, da sam sade na Goleč-planini, da te vidim u carevoj vojsci, poznao bih tebe i
Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću, kad zapita i mene ulita: „Ropče moje, zmijo od Turaka, će propade u tamnici mojoj! Mož' li s', robe, junak otkupiti?