Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
on postaje „kao neki visoko zatrpan grob”; najzad, kad gospoža Dafina utone u bunilo, prvo iz sanduka izlaze sve one strahotne pričine što ih njena pomućena svest vidi.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
ISAK: Sad neću s grobom, sad ću sa tobom! Jače je srce i od starosti, A za osvetom žŷdi strahotne Poznaje onaj što je slušao Rođenog brata ropot samrtni U nemo doba noći jesenje, Kada i vazduh tugom uzdiše, Na
SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne? Još je iz rana krvca lopila, A modra svetlost žiška nemoćnog Osvetlila je tamu žalosnu...