Radičević, Branko - PESME
XXVII Sad od zemlje besno đipi, K nebu strašne oči ita, Diže ruku, zubi škripi, Oh, da jada straovita. Drkće strašna, drkću usta, Al' iz nji se glas ne pušta, Al' i našta, kada pusta Već je sama kletva sušta?!
sunca mila, A to sunce ona bila; Ona sunce, a to amo Čini mu se kâ luč samo, Što jađane luče ita Na ta mesta straovita, Kosturnicu obasjava, De mu sreća mrtva spava, Polomljene kaže kosti Od njegovi svi radosti, Zamuknuše tužnim
Pa ako bi sreća uda Kad provela koga tuda, Odma s' krsti, brzo ita Pored mesta straovita, Jera strašno, strašno gudi Što pričaju o njem' ljudi.
i kažu preko mora, Deno sunce prži odozgora, I zato su momčad pregorela, Al' odela i saruka bela, Strašna oka, straovita lika. Al' baš to je za Srba prilika; Srb zlotvore oće da osvoji, Al' i oće da se malko znoji.