Matavulj, Simo - USKOK
— objasni Pero Purov. — Nije! — odsječe Krcun. — Odmah iza dubrovačkog je dalmacija, đe je hodio i striko drago, kad’no naši pođoše s Rusima na Korčulu! Dalmaciju od Like dijeli planina Velebit.
“ — Dosta, striko, molim te — viknu domaćin uzrujan... dakle, želite da oglasim Božić? Svi zagrajaše: — Ela, molim te! A-nu počni!
— U našim krajevima dugo žive ljudi, koji imaju vijeka, kojima ne bi suđeno da poginu. Ovaj naš striko Mrgud, stari barjaktar, zanago najstariji u Crnoj Gori, imao je gdje zaglaviti i pedeset puta!
I on, u naponu ispitljivosti, reče Stevu: — Dalje, molim te, striko, što bi? — Jad veliki — nastavi Stevo. — Bokelji otpraviše u Petrograd arhimandrita Vučetića i još trojicu, ne bi li
— Lijepo, vaistinu! — prihvati starac. — A mni li on ostati onamo, što li? — Kako ga je god volja, striko! Ja sam mu otvorio svoju kuću, ne za ovu noć, ni za ovijeh osam dana, no ako će dovijeka! — E, to ti liči, sinovče!
— Reci, striko! — povladi knez. — Neka oprosti ovi đetić, ali ako je od velje kuće, on je u Crnoj Gori prognanik, praznov, nejačica,
— pita kuvar. — Mnite, spava? — Znamo, čoče, i bez tebe to — reče najstariji. Ali mladićak zapita: — A šta radi, striko? — Metaniše, sinko, i bogu se moli po svu noć! Danas je jednoničio!
Danas je jednoničio! Ništa u svoja usta uzeo nije, nâko u mrak zdjelicu čaja. — A što je to čaj, striko? — Trava jedva, ruska, osušena, liči na pelen kad se suh smežura! — Pa to je lijek njeki? — A i jest lijek!
A to, vele, dođe mu u pohode sveti Vasilije Ostroški, u pomoći nam bio! Je li to istina, striko? Kuvar, koji prostiraše svoju pustinu, leže, pokri se i odgovori: — Ja ne kažem da nije, a nije mi običaj da
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče Marko i pogleda značajno svoje drugove. „A što već da mudrujemo i u kučine zavijamo!“ reče Petar, „mi smo, striko, dogovorili se da te molimo e da začneš! Ela, ovako te molim, potvrdi ono što prijed reče!
Na putu sretoše nekog starog seljaka, koga sve selo zvaše „striko pečeni“, valjda što je zbilja nalikovao pečenu jarcu. Taj je starac poznat bio zbog svoje velike gluposti; on nosaše
Sveta Bogorodice! a oni sjedili š njim i pričali mišljahu djeca i govorahu svi jednak. „Striko pečeni“ uživao je u njihovu strahu i još im ga pridade dodavši mnogo koješta o strašnome grofu.
Iz tavnice izbavi ga grof Pavle, čudnim nevjerovatnim majstorlukom, naime preko popova... da, „striko“ je to postigao potajno, njihovom pomoću, u ono doba svemogućom.
Sinovac mu Marko, videći to, saže se, dohvati ugljen i metnu na duvan, pa mu reče: „Puši striko!“ Zatijem, isti Marko, protegnu se, pa reče: „O, ljudi, što me ramena bole!“ „Bogami, i mene!“ doda brkonja Radoje.
Svi ostali, bez Peja, zinuše također, kaono čeljad što nestrpljivo očekuje. „Striko“, poče on, „ovo kanda se zima povrnu!“ To rekavši opet turi kamiš u usta, pa mirno nastavi pušenje. Svi se poglednuše.
Ostala tri druga mu, nagoše se na sjedalima, baš kad onaj to izusti; vidjelo se da i oni to isto šćahu. „A čemu, striko! Mogu i ja!“ reče cura veselo, pa kao da dokaže kako može, zagna sjekiru do ušice u kladu.
„Ne boj se, jadna, nije ništa zlo!“ reče videći kako se cura zarumenje. „Striko“, reče cura, „onaj bi čovjek rad, kaže, da ga ležemo na pod.“ „Elamo, vaistinu“, reče medik i ustade.
„Striko, ručak je gotov“, reče mu cura. „Do malo ću se vrnuti“, reče on i izađe. „E, fala Bogu, svakome boniku čini se da mu
Pa odmah nastavi obrnuvši se momku: „Da-nu, momče, pričaj dalje kad si već počeo!“ „Bogme hoću, striko! Stana je vjerena još u kolijevci. Znavao si, ja mnim, pokojnog bjeličkog barjaktara Radoja?“ „Znao, te dobro!...
“ doda onaj stari. „Čuješ, Stane! Ovaj naš vidar sve o tebi nešto zbori!“ „A šta, striko?“ „Bogme, udovac je, pa... već znaš. Zagledao se u te. A zgodan je vidiš iako je postar.
tako!“ povladiše ostali. Klapčić se pomoli na vrata, ceneći se od smijeha; jedva se savladao, da izgovori: „Striko! ono je pečeno!“ „Bogme, dijete, i mi gotovi!... Ha, momci, Spasoje, Marko, pomozite!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
46. KO UMIJE, NjEMU DVIJE. Bio stric i sinovac, pa reče jednoć sinovac stricu: „Hajde, striko, da idemo u četu.” Stric pristane i pođu. Idući putem sustignu jednoga čoeka đe vodi dva brava na uzlici.
A pošto ga ispeku, onda stric reče sinovcu: „Hajde da jedemo.” A sinovac mu odgovori: „Sad ćemo, | striko, dok se malo ohladi. Nego dotle mi hajde da se plašimo, pa koji koga poplaši, onaj prvi da počne jesti.
bau! bau!” A sinovac mu odgovori iz pećine: „Ne bojim ti se ja baukanja; ti si, striko.” Tada uđe stric unutra, a sinovac iziđe na polje pa uzme mješinu od zaklanoga brava, te je napuše pa udri po njoj
nijesam ja, nego striko.” Stric u pećini kad to začuje, prepadne se misleći da je došao onaj što su mu brave ukrali, pa na drugu stranu bježi
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Večera prođe istijem redom kao i ručak. Drugovi ga i ne gledahu, a kamoli da bi ga zadirkivali. Striko Balegan namignu Bakonji, kao da hoćaše reći: „Viš da dobre šake pomažu i u manastiru, više nego pamet!
Daj, Barice, konop. — O Isuse slatki! Divice pričista! Jozefe pravedni! — kliče Barica ustavši. — Nemoj striko, kazaću sve, ako će me ćaća i ubiti — jedva izgovori Kenjo, a znoj mu probi kroz čelo. — Di je kon!? — breknu Bakonja.
Bakonja sklopi ruke i načini žalosno lice. To privuče pažnju Baleganovu, te oćuta. — Striko moj! — poče Bakonja plačnijem glasom, na što se Bujas, razumjevši majstoriju Bakonjinu, okrete k zidu da sakrije smijeh.
— poče Bakonja plačnijem glasom, na što se Bujas, razumjevši majstoriju Bakonjinu, okrete k zidu da sakrije smijeh. — Striko moj! Jesi li i ti zar moj krvnik? Oćeš li i ti da me turiš u provaljaju? Oćeš li da me zakolješ bez noža? — Ja?
Oćeš li da me zakolješ bez noža? — Ja? — veli zaprepašćeni Balegan. — Ja tebe, dite moje? — Pa ti, striko! Šta spominješ škale i prilaženja priko zida, kad znaš da sam i ja bija u tome grišnom poslu?
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Sad dolazi rado k meni i pita me s osmijehom koji se umiljava: — Striko, hoćeš li mi pokazati onu kutiju što pjeva? A ja mu je ne pružim odmah.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
To je ponekad činio samo djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: — Evo ti, nevaljalče, sad
Pa čak bi se i zbog toga ražalostio i brišući suze, stao je da miluje gunj. — Neće tebe tvoj striko, šalim se ja samo.
Lunja brzo sjede u travu, spretno namjesti njegovu glavu u svoje krilo, pomilova ga po licu i bolećivo upita: — Striko, Stričiću, šta te boli? Jesi li ranjen? — Oho-ho-jooj!
Mravko Mravkoviću iz mjesta Mravinjaka. Kad bi spazila Strica kako nailazi drumom, curica bi sva zablistala. — Striko, svrati da pričamo. — Ta kom je danas do priče, rat je — pravio se Stric jako zaposlen.