Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa kô lud po kući, strina tiho, ugušeno, pisnu; Stanoja kad ču strinin pisak, oslušnu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću.
Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena. — Stanojo! — ču se otuda iznemogao strinin slab glas. — Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više. Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sâm si.
Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob.
— Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti. — Hoću, hoću! — A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš. — Ne. — Strinin. — Neću! — reče uplašeno, preblede i sede na zemlju. — Što? — Neću, neću. — I odmahivaše rukama od sebe sav dršćući.
Zatim uze motiku i ode. Posle podne dadoše mi torbicu od čista platna, te da odem na groblje, skupim u torbicu prah strinin, koji će se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob. Odoh tamo.