Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
svoju zdjelu na tle, a trpezicu donese pred djevera, pa onda dovede Čmanjka, Škemba, Krivu i Galicu da poljube konop stričev. Stipan izvuče iz bisaga jednu guku, zavijenu u hartiju, koju odmota. Bjehu tri pečene pastrmke.
vrlo tužan što ne može da ih stigne, i baš kad hoćahu da zađu za njeki rumeni oblak, razbudi Bakonju treska u sobi i stričev glas: — Diži se, magarčino! Jesi li se u Zvrljevu navikâ da spavaš do ovo doba, magare od magareta!
— Ja jevo došâ da se s tobom razgovorim. — Sa mnokarce? — Jest, da mi kažeš di je stričev kulaš — reče Bakonja, gledajući ga dobro u oči. Knez i Osinjača skočiše sa stolica. Kenjo ih plaho pogleda i poče mucati.
Dokle su oni tako razgovarali, dopiraše na mahove iz groblja stričev glas, pa se začu njeki žagor, pa, domalo, zatutnjaše koraci pred malijem crkvenijem vratima.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i pođe na drum da sačeka Stričev povratak iz mlina. Napinjao je uši i buljio u tamu, ali što je više naprezao vid, okolni žbunovi i drveće dobijali su
Kvrc, kvrc! — kresnu dva-tri puta nešto u Mačkovoj glavi i onda pred njim sinu jasna vesela svjetlost. — Pa ovo je Stričev magarac Sivac! U dva skoka bio je kod magareta i oduševljeno stao da ga grli. — Dragi moj, rođeni, pametni!
— Jedi svoj ular, a ovo je krov za moju glavu! Samo je sad nevolja bila u tome što je taj Stričev slamnati „krov“s jedne strane bio odvaljen, a tako kusa krova stidila bi se najcrnja ciganska kovačnica, a kamoli ne bi
Dok je tako sjedio neveselo oborene glave, trže ga iz misli Stričev prestrašeni uzvik: — Eno je! — Šta je?! Ko je?! — poskakaše dječaci. — Ona! Ona glavom! — Zar lisica?
— Opet nešto po mojim leđima! — prepade se Mačak. — Šta je ovo jutros, ljudi moji?! — Ono je Stričev glas! — tiho uskliknu Lunja i sva sinu od radosti. — Tebi se svuda priviđa taj tvoj Stric! — okosi se Mačak.
Lunja skoči. — Ode Stric, upade Stric! Dečaci se strčaše oko jame. Uz prodor, na granama ležao je samo Stričev slamnato-kartonski šešir s onim neobičnim natpisom: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!
„Reponje“se začuđeno zgledaše. Stričev djed Aleksa graknu kao vrana: — Pa moj unuk svaki dan porani još prije sunca. — I moj Đoko uvijek odjuri trkom, sve
— Ihaj, kad li se dokopam svog unuka! — uskliknu Stričev djed. — Nemojte da to hvatanje prođe bez mene. — I mene da zovnete — viknu kolar.
— Oho-ho, već me svrbi ruka! — žestio se Stričev djed. — Samo da dogovor držimo u tajnosti. Rastadoše se već u sami mrak, tajanstveni i ćutljivi, a već sutradan lukavi
Njegovu pažnju naročito je privlačio baš taj dječakov čudni šešir okrpljen debelim kartonom. Ličio je pomalo na Stričev, ali otkuda taj karton s natpisom. Ko bi to mogao da bude? — A tu li se kriješ, ptičice!
— Ja ću onda, znači, morati ponijeti jedne veće ljestve, merdevine — povika Stričev djed Aleksa. — Šta, zar ti ljestvama mlatiš svog unuka? — upita knez i pogleda starca s velikim divljenjem.
Jur... — još jednom, u trku, prodera se knez, naleti na granje nad kujinom kućom i s praskom propade u jamu. Stričev djed Aleksa, koji je trčao pored njega, preplašeno viknu: — Ehej, pogibe komandant! Uloviše komandanta!