Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ljudi se pribijahu jedan uz drugog, čuvajući barut i oružje da ne zakisne. Nebom se ganjahu sivi oblaci, a dosta studen vetar nagna ih te počeše vatre ložiti... — Kakve smo sreće, još će i osnežiti!... — reče jedan Valjevac.
Dučić, Jovan - PESME
JEDNE VEČERI U SUTON Nebesa behu mutna i razdrta, Studen u nemoj sobnoj polutami; I dopiraše iz samotnog vrta Muzika kiše. Mi smo bili sami.
Matavulj, Simo - USKOK
— Biće! Vladika se obrnu arhimandritu: — Kako je tvoja noga, Janaćije? — Kad je ovako hladna studen, ne muči me kao kad je vlaga! — Kad je vlaga spolja, treba da rečeš! — doda đakon, prihvativši od đaka čašu...
— Velika je studen — započe vladika — pa se bojim da neće moći doći ni deset glavara, a ako ikad, ono danas trebalo bi da ih bude ovdje
X Starac Lovćen, zimi nepristupačan ni najbližoj svojoj djeci, ljeti ih dočekuje u svoja njedra; zimi pust i studen, ljeti je pun života i mirisa.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Žbun zahvaćen vetrom ječi brujem nebeskih sfera: Briše bezglasan, studen potplaninski vjetar poljem, i samo kad čovjek naiđe pored nekog osamljenog gloga, čuje se beznadno sitno cviljenje.
Milićević, Vuk - Bespuće
On osjećaše svu studen ovog nerazumljivog, sanjivog rastanka; on razumjede zašto mu ona ne reče ništa pri odlasku i bijaše mu teško pri duši,
Radičević, Branko - PESME
“ Kroz srce je udri strela, Zatrepeta moma bela, Na kolena o tle pade, Pa mi studen kam postade, Studen kamen, krasan, beo, Niko beljeg ne video.
“ Kroz srce je udri strela, Zatrepeta moma bela, Na kolena o tle pade, Pa mi studen kam postade, Studen kamen, krasan, beo, Niko beljeg ne video.
Gore, pesmo lakokrila! Al' ne vod' me na nebesa, Niže pusti svoja krila, Nisu za me ta čudesa, Put je tamo studen, ladan, Mogâ bi se smrznut jadan. 2.
Kostić, Laza - PESME
slavom sjajnih pobeda, topljena žarom željnih pogleda ognjenog oka Delilinoga, tako se srce od plama živa u smrtnu studen tamnice skriva, slepilom žarki pogled okiva, te — pesnik biva. Samson je pevô.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U tihom sklopu između brda, ispod javora, u šumu lakom, klobuča izvor, studen i bistar, i potok brza srebrnom trakom. Grgolji voda kroz divlju paprat . . . Tu ti se rađa vesela Japra.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
A poslednja rujna ruža, U pustome vrtu mom, Povila se tako tužno Na promrzlom stablu svom. Kad je studen vetar takne, Stresajući snežni prâ, Ona tužno zašumori, Povija se tiho sva.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Prosto ne može da se mrdne, ne može jedne reči progovoriti. Obuzela je neka studen, skamenila se, nešto je zagušilo u grudima, pa ni mrdnuti se, ni progovoriti. Ali šta je ovo ?...
Ali je ipak hladno, veoma hladno... Sneg se beli po okolini i oštra studen bije po licu. »Valjda me neće dugo držati ?... Smrznuću se. A ako me ostave da prenoćim, a ovakova vedrina !«...
Tvoj je posao u školi i u kući, a moj među ljudima. Ona se trže i opet pocrvene. Obuze je nekakva studen oko srca, i ona bi se rado digla od stola, ali zna da bi to izazvalo čitavu buru...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Sad me prose na daleko, perin divoj, Na daleko, u Kandiju, ah jadi moj’, Da bih znala da ću naći, perin divoj, Studen mramor moga hrabra, ah jadi moj’, Subrzo bih se udomila, perin divoj, Za nać mramor moga draga, ah jadi moj’, Ko će
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Ustani! Ozepšćeš... Siroče: Nije mi zima... Radnik: (odlazeći) Nije joj zima... ne oseća! Parče leda ne oseća studen, jer je i samo studeno... (prođe). Gospodin: (u prolazu) A šta ti tu radiš? Siroče: Obuvam se...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
ali ti uživanje prekida oštra studen, od koje ti se najpre koža naježi, pa zatim i samo srce zadršće i onda se laćaš trudnog rada i hitaš, da se u radu što
Na duši mu beše teško, a na srce legla nekakva studen koja mu izazivaše mučno osećanje. Beše mu zima, kao da nije leto.
Sve ga više pritiskuje to novo raspoloženje i sve veća studen pada mu na grudi... Sâm!... sâm!... Odjednom mu zaigra usnica, a desni brk ode u stranu; u grlu mu nešto zastade, pa
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Posle su došle ostale zbirke, da joj prave društvo. Da suzbijem studen u onom sobičku nabavim, kod jednog limara u Sarajevskoj ulici, plehanu furunicu, „ne veću od doboša”.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Iz onih dolapa, iz kojih su iznete spavaće haljine, a oni ostali slučajno nezatvoreni, bije neka studen; iz kujne vlaga od polivene vode i razvejan pepeo usled zatrpavanja i gašenja ognjišta.
Pandurović, Sima - PESME
I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj. Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah; Životom živim na groblju, što znáde
Prisojima pustim surog kamenjara Palacaju, gmižu, sikću ljute šarke; Zidinama studen vetar doba stara Duva u dane prašnjave i žarke.
S ljubavlju svojom ona sama hodi; Vetar kroz polja ogolela dere; Debeo sneg se svuda širom stere, Al’ njoj nit’ studen nit’ samoća škodi. Meni se čini da je večna ona, K’o ljubav njena, božja vasiona, K’o zvezde mirne na svodu širokom.
Ja vidim kako izdišu sve težnje, Još žive nade, malaksale čežnje, Kad skore zime dunu studen dah. JESENjA SVEČANOST Neosetno, tiho moja mladost čili; I u svaku jesen otmenu i bledu, U dugačkom, tužnom i
Šta takvih mirisa snese vihor lud, Il’ jesenji studen vetar, ili tek Proleća uzdah razdražljiv i mek, I svih dana čudna i nemirna ćud!
Kruže kobni, crni glasovi. A duše zahvata slutnja, strah, i panika. SONET Šta je to? Urlik pobesnelih rulja? — Ne. Studen vetar bespoštedno duva; Oči pune suza; zemlja nam je suva; Naš se svet snova iz temelja ljulja.
Na prošlost, nade i radosti bile, — Veo dobrote, zaborava, svile — Pokriti njime svet sanjanja ceo, K’o draga tela studen pokrov beo.
suši; Nad srcem mojim jedan oblak blázi Zime i vetra, — nagoveštaj duši Da srećna doba nestali su trazi, A mračna studen spomene da guši. U mojoj duši sumorni pejzáži Na mutnom suncu tamne i trepere, U duši mojoj — ti, moj bože, káži!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
A i vrele mora da su, kad glavi što ih zaprema, ne smeta planinska studen od koje kamen puca! Veliki zore osvitak, zabliješti starčeve oči.
„’Bra vi sreća!“ reče on debelijem glasom, kao iz badnja da odgovori. „Ono, ušnjeh da sam u sred Ceklina. Studen, ciča, pometoh se, te ja svrni u vas. Kad tamo, šćućurili se vas desetina oko plamička.
— Pripeci ja zle tabane, a ja, ne čuju ognja bolje no da sam upr’o u plasu leda. Obrnuh pleći. Studen te studen!... Odjednom, prigrija mi pa i dogorje, bogme.
— Pripeci ja zle tabane, a ja, ne čuju ognja bolje no da sam upr’o u plasu leda. Obrnuh pleći. Studen te studen!... Odjednom, prigrija mi pa i dogorje, bogme. Skočih, i gle, zbilja Ceklinjanin naložio golemi oganj, ama na Njegušima...
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Bez truda nema ni zadovoljstva. — Gde nema rada, tu nevolja vlada. — Komu je vruća postelja, studen mu je ručak. — Više valja podranak, nego vazdanak. — Ko docne ustaje, i obojaka mu nestaje. — Lako stani, brzo stupi.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za [h]atar morao u crkvu doći. Studen, vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme pravila; i više puta, pre pravila
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari, I gluhi časi neosjetno teku. Na polju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Pa se naglo otvore vrata paviljona, pojuri studen spolja kao bes i sestra Ѕtephenѕon uleti zadihana, sa pokislim rumenim obrazima i crnim mačetom na grudima ispod šala.
posle toga, sasvim utišao paviljon i oficiri zgrčili pod ćebad da dremaju, a vrata se otvaraju i opet ludo kuljne unutra studen, zajedno s pešačkim kapetanom zvanim Fikusom, čuvenim zabušantom što svaki dan beži u varoš, a otuda se vraća
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Sa planine pirka studen, oštar povetarac. Varoš se budi... Otvoriše se vrata na sreskoj kući i na njima se pojavi Radisav.
Prekorači visoki kućni prag i stade bosim nogama na hladnu ploču stepenice... Zaduhnu je planinska noćna studen, i ona se strese od zime... »Neka je, vratiće se ona sutra mirnija od ovce!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Došle boje sure I srce hladno, i lagano prate Padanje lišća, umrle božure I crne grane što na vetru pate. Osećam studen sa pospalog cveća, Veliki korak od te spore pratnje, Oblake dima nevidljivih sveća, Skupljene suze za nevine patnje.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Noć je vedra i hladna; ako tako ostane svanućem, biće i mraza. Sigurno je i onoj dvojici dozlogrdila studen dok se digoše i mučke, zgureni, polako kruže uokolo... Odjednom zastanu.
Izvan grada gledaju svoje visove: mećava ih obavija i bijele se smetovi snijega. Tamo sigurno vijavica i studen bije, ali njih za to nije briga.
a najposlije bulji u vojnika na straži; zaboravlja svoju nevolju i sluša jednaki mu hod amo—tamo po nameštenoj dasci. Studen i glad oblada njenom voljom.
Košaricu nosi u ruci, a studen vjetar zabuši je u lice; preko noći duhnuo je sjeverac, otjerao oblake, osušio kaldrmu i putove i donio zimnje sunce.
A sada, kad je došao, nađe utrnutu vatru na ognjištu. Stara, bolešljiva majka, dok ga ugleda, tuži se na studen. Najstarija kći pošla je u šumu da što useče, ali slaba je od nje korist: nejaka je i boji se lugara kao žive vatre.
jecanje stare, Ilija se često budi i pazi na decu, pipa oko sebe da li se koje u snu otkrilo i pokriva ga da ga studen ne bije. Nastajnih dana studen ne popuštaše, i trebalo je nastaviti započeto oranje, ali kako?
Nastajnih dana studen ne popuštaše, i trebalo je nastaviti započeto oranje, ali kako? Ko će radnicima uljuditi jelo i doneti ručak u polje?
Ko će voditi brigu o njegovim volovima? Mora da dangubi, a čisto iz kuće studen ga i potreba gone. Prve nedelje nije košulje presvukao, a dugo je što, je nosi i navlake su mu pune zemlje.
Tada nije već na Cvetu mislio, jer za ono malo zimnjih dana polažaše prela, dolažahu božićni sveci, beše studen, pa nije imao prilike sastajati se s tuđim ženama.
Osle, svaki dan u slobodno vreme žurio je pred oltar druge svoje majke. U posetama nije ga prečila ni studen, ni čeljad koja klečeći na golim kolenima i ljubeći hladni kamen, obilažaše oko oltara.
razliku između fratarskih reči i njihovih dela; oni su presiti, a on je gladan; njihove sobe su zagrejane, a njega studen bije; oni se voze kolima u šetnju, a on pešači; on ne sme da puši, a njihove sobe su zadimljene od hercegovačkog duvana.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Sirotinja j’ tu krajna, nevolja teška, grka, — Na odru bolna majka, a uz nju mala kći... Zaboravila studen, nevolju, glad i jade, Toplo se Bogu moli da majka ozdravi. „O, hoće, draga, hoće!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
“ „Vuci!...“ „Prioni bolje!...“ A jednako dodaje „Sad, Rade, sad!...“ Radak loži vatru. RADAK: Smrklo se već, I studen vetar tamo s planine Podmuklo huji, kô haramija Što se prikrada dvoru nečijem, Zastajkujući dahom divijim, Priziva
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
VIII Pola srce, pola kamen — To sam bio ja; Pola studen, pola plamen Krvca moja sva. Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade krila, Srce odleti.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kao sjajno, veliko zdanije negda, Što sruši vremena zlost; Tako života tvoga sudba Podiže nemu žalost. No ti ni studen osećao nisi, Prepeku sunca, ni znoj, Od svake svetske oprošten bure Život je bio tvoj, Dve grozne, pune godine
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Zar... da osvo...je?... (Katunović izdahne.) RADOŠ ORLOVIĆ: Zbogom, vojvodo! Videćemo se! Po krvi mojoj studen samrtna Pokazuje mi rukom ledenom Odmora željnog kuću večitu, I duša žudi strogom sudiji Neučinjene pravdat grehove
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Suva zima stegla. Odasvud bije, prži i kao ujeda, grize oštra i nemila studen. Ruštri se okorjeli snijeg, i žalobitno cvileći ugiba se pod nogama. — Baš niko ništa, Vujo!
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
zbivanja u čijem se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ glog zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po dvoru šetati,/ šećer jesti, u svili spavati").
Ćipiko, Ivo - Pauci
Već 'ajdemo, ženo moja! I, uhvativši je za ruku povede je tragom noćašnjih stopa svojoj kući. Studen je stegla, što odavno ne pamte ni stari, ljudi. Bijaše se već obiklo na meke zime, pa u selu ponestade piće blagu.
Ali nigdje nikoga uokolo: svugdje snijeg i gola drveta što se na ledu grče, kao da ljutu studen osjećaju. Ugleda u snijegu konjske tragove.
i učesta snijeg. Ali podnoć najednom sasu pušavica, kao brašnom iz pune vreće .. . No sve ništa, da ne duhnu vjetar: studen bije u obraz kao ledom... I spustila se noć, ne vidiš pred očima drugo do bijela...
U posmatranju, njemu je kroz tu maglu nad morem sjalo toplo sunce. I ni studen, ni magla, u koju je kao kroz okaljano staklo gledao, ne smetaše mu da se zanese i zagrije za svojim mjestom i da tvrdo
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
najbolje bilo da se vratim u našu jazbinu, gde je dovoljno toplo i dovoljno smrdljivo da mi iz kostiju rastera novembarsku studen a iz nosa kisel vonj smrti koja je bila svuda oko mene, naiđoh na onaj čudesni sprud čistog svetlucavog peska, koji je
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. ELEGIJA Hladna je jesen; i sumorno veče Nad pustim poljem razastire mrak; A studen vetar sa uvelim lišćem Talasa, seče magloviti zrak.
On vide da nije vajat no čardak na kome leži, Oseti nekakvu studen, a koža čisto se ježi; I glava teška mu zdravo. Onda mu na pamet pade Sva bruka što juče beše, i onda hukati stade.
Šantić, Aleksa - PESME
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari, i gluhi časi neosjetno teku. Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.
Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije i javlja se meni... No dok mi mutni boli srce kose, Kô studen travku uvrh krša gola, — Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola, Ja čujem šušanj kô viline kose. Gle!
Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi Samo studen gušter polagano šušne, Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi, Niti vidim one oči prostodušne.
Hrastovi šume i zbore uz vetar studen i hud: ''Šta ćeš s tom ludom klapnjom, Ti konjaniče lud?'' 59 Jedna se odroni zvezda Sa svoje visine jasne!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Vrlo na hubavu mestu, pod planinom Somorskom gorom, bijaše taj studen spravljen, blizu gradića Sihema. Dosta i drugih gradova bijaše onuda, ali po imenu one gore svi onuda naseonici
Mučka mnogo zla prolazi. Goniti kapom vetar. Gde nejma nauke, tu ni Boga meću tim ljudma nejma. Kamen je studen, a dosta put kamen o kamen lupajući, iskaču vatrene iskre iz njega. A životarenju zagonetka nikoja odgonetka ne valja.
more i sva tvar meni radi i služi mi u pokornosti, a ti isto jedan divljaš i bacakaš se od mene, o čoveče, te si studen, obesan i nemilostiv svome rodu i podretlu! Zato si se i otuđio od moga ti dragovoljstva.