Dučić, Jovan - PESME
No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene. JESENjA PESMA Prvi vetri s cveća nose Sve
Kostić, Laza - PESME
Čućeš nam glase, ti si ih svikô, samrću svojom ti živa sliko kivne nam sudbe! Beše nam slična gudalu žica cedilu suhom izvora gudbe što gladi čelo vilinih guslica — vilinski beše sa žice
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno,
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Da je to čovek besposlen, pa da se bavi pesnicima našim, izvesno bi mu pale na pamet one reči pesnikove: »To je sudbe teško prideljenje«, i on bi se utešio njima.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
ruci joj prsten, blista ko zrak: Uspomena na veridbu, ili zaruke, Na dan kad joj deda obeća brak, Da od svega — o sudbe njene zlehude! — Na posletku ništa ne bude!
Rakić, Milan - PESME
Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe vaše.
jednu reče, I vidi usta, i oči, i čelo, I ja bih brda prešao i reke, I popio bih mnogu gorku čašu, Snoseći mirno udar sudbe preke, Za slatku ljubav i miloštu vašu. No našto Grci? Mir pepelu njinom!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo no prćija mlade Teodore; zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata da zakopa Grke sa Srbima. Svoju misli Branković s Gertukom.
je tvojim mirovima, te si prašak svaki oživio, nasijâ ga umnijem sjemenom; ti, te knjigu držiš mirobitnu, u koju su sudbe upisate mirovima i umnim tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ gordome lafu,
Penjâ sam se na sveštenu goru sa koje je strašno predskazanje svoje sudbe Jerusalim čuo. Razgledâ sam i sve tri pećine: đe se sunce hristjanstvu rodilo, đe je nebo jasli osveštalo, đe su cari
Pandurović, Sima - PESME
Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih. I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja, Nada
I tada Doći će dobre sudbe večni dâri: Spokojstvo, mir, bez bola, jada. Treba nam leći, snovi moji stari. NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi
Ali nas je strah od jezive dubine Pučine te, po kojoj sudbe brod Plovi nam setno ne znajući kud; Vizije sveta gromadan je svod, Vidici nam se k’o aveti čine; A posejana
Voda se morem svud oko nas pljuska, Preliva sumnjom i prostire svuda. Nas nosi sudbe mala, trošna ljuska. ODBLESCI U Dunavu se stari grad ogleda: Opale kule, crna gradska platna; U njima prošlost
briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okreću sve glave Pognute pod jarmom naše sudbe prâve, Kad s daljine plave Sunca naših snóva u jesen se jâve.
Slutimo l’ kad će tako biti? — Ko će Još i to znati sred mistične mreže Sudbe, čiji konci svud oko nas leže! Ona čini tačno sve ono što hoće: Za nas možda rano, na vreme, il’ kasno, U ljudskoj
kad tihe kiše miju Pred prozorima lišće novo, A néme suze same liju U divno majsko veče ovo, Osećaš senku sudbe grube I kob da naše snosiš bede, I ljudske mržnje hladne zube, I zla života što ne štede.
Dane naše sreće u života maju, Dane pozne tuge vodi sudbe kolo; Ako sam mnogo štošta već prebol’o, Spomenici dragi o tome još traju.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
p. čislo, bezčislenый, nogočislenый, čove čestvo, otricatelanь, očaяniє, sudbe čovečeske, dѣйstvovati, preєstestvenый, udivlenіє, negodovanіє, nastavleniє, začatіє, prepetiє, prisustvіє, bezdѣliє,
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Divni pjevče srpske narodnosti, bič si sudbe veće ispitao, - svijet želji ne zna ugoditi. Sudba ti je i moja poznata; mislim, nejma podobne na zemlji: do vratah
Sudba naša otrova je čaša; vječne sudbe sveti su zakoni, c'jela bića njima su pokorna. Vidi čovjek svoje zatočenje, pomalo se prve slave sjeća i poleti nebu
hranitelja u plačevnu tugu povrgao, ka siroče kad se oca liši i ostane u svjetskom metežu na proizvol neobuzdne sudbe.
Gorda glava mračna vladaoca nepobjednom već mišljaše da je; ne zna da je svoje sudbe čašu prepunio crnoga otrova, čas ne vidi đe se primaknuo da mu zvekne vječnom pogibijom.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
S upaljenom voštanicom Nad Lazarom genij stoji, Skorbnim licem k tronu sudbe On upravlja pogled svoj. „O, ukloni, svemoguća, Ovo od tvog naroda; Nije narod, nije zemlja Gdi ne cveta sloboda.
S tužnim srcem sad iščezne, Smrtni Srpstvu kuca čas; U prsima svaki nosi Svoje sudbe gorki klas. Vražda seje ljuto seme, Vera s zove neverom, Vuk se diže, Miloš pada, Miloš, dika rodu svom.
Popović SPOMEN PUTOVANjA po doljnim predelima Dunava Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe! Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže! Silno s’ napreže čovek večnostalna stvarati dela, Al’ u prsima svak truleža usev nosi.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život, Udari teški sudbe treskaju burno njega; Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo, Iščezne beda i strah, nadežda svane opet.
Sladak je odmor posle teških muka, Kad zlokovarstva izgnječi nas ruka, Il’ sudbe igra, puna gorka jeda, Duh izujeda.
Oblak se vije, Sunce se krije Serbiji. S Deligrada, Negotina i Kladova tutnji, A Morava predaje se gorke sudbe slutnji; Već i Petki javljaju se silna groma glasi, Beogradu udaraju grozna roka časi.
Osim toga, evo sudbe Pravedne je jasna volja Pokazala šta da bude.” Dok je ovo govorilo Momče mlado golobrado, Lice mu se zažarilo Kao
Stare knjige istinite, Mudri ljudi pametni su, Volja sudbe sasvim jasna, Momče mlado odveć ljupko, A i družba navalila.
Bojić, Milutin - PESME
Ponavljamo skalu što poznasmo rano, Skalom sudbe, kojom drugi jedva mili; Zato nama danas ništa nije strano, Čini nam se, svuda već smo jednom bili.
No nikad možda ta nevina želja, Ta liska krila od čednosti belja, Neće kô kruna i dar sudbe biti. Poslednja meta ostvarena s mukom Tutnjava večnom pratiće me hukom, A ja ću tihi, tihi sumor sniti.
Jakšić, Đura - PESME
Vidiš ono stenje što se nebu penje? To je volja sudbe... gorko prideljenje!... Kô bolanog nada, nebu podignuta, Podiže se gora od kamena ljuta, Bolnu diže glavu, a kolenom
Ilić, Vojislav J. - PESME
1886. GOSPOĐICI N* Po voli svoje sudbe klete, Progonjen strašnom burom zla, A misleć na vas, milo dete, Iz daljine vam pišem ja.