Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zato se rodio. Niko nije još svoju sudbu izbegao, a život nije naručen, nego je to, što nas snalazi, bez naše volje, i ne onako, kako bismo želeli.
Teodosije - ŽITIJA
ne ostavite, ne odgurnite, ne odrecite se nas kao tuđerodnih, jer smo nasledstvo vašeg udela i već kroz vas dobijamo sudbu od Boga, i ne tajimo vaš mnogi trud i znoj za nas.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
OPŠTI POGLED. — Poezija Branka Radičevića imala je zanimljivu sudbu u srpskoj književnosti. Novinom pesničkih motiva, smelošću ideja, oštrinom ličnih sudova, ona je izazvala veliko
istoriju kako mu je trebalo, Kostić je u kapetanu Peri Segedincu, buntovniku iz prve polovine XVIII veka, oličio sudbu srpskog naroda u Austriji. Komad ima nekoliko jakih scena i dosta patriotskih tirada.
Zanesen Brankom Radičevećem, sa kojim je imao dosta zajedničkih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao priličan broj stihova, koji su izišli u zbirci Pesme u Beču, 1869.
Kostić, Laza - PESME
zagušuju jučeranjim zadasima životova razilaza, te besamrt vida svoga spomenima začinjući samrtničke ništavosti, istu sudbu kô da kažu užasnutom posmatraču.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
A, mesto svog života, davno živim, bure i senke groznih vinograda. Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek rođenjem došlu, sa rasutim lišćem, što, sa groba
I tako bez snage vladamo svetom, u jeseni blage. Pomešali smo ljubav i oblake, a sudbu našu sa lišćem i biljem. Gorke zakone u osmehe tužne i lake, što sve kidaju strašću i miljem.
Rakić, Milan - PESME
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta! Ti si, kao i ja, od mladosti rane Osetio opštu sudbu što nas gazi, I gladan i žedan provodio dane Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.
Zar vi, drage duše, bez suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube neke sile Stegle, i
I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskićenom mozaik-odelu Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju, I čovek
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
da je samo strepila, nego je bila sigurna da će Sofka, kad dođe i vidi je ovako prostu, uvučenu, suvu, čisto prokleti sudbu što joj dosudila da takvu svekrvu ima.
Pandurović, Sima - PESME
Ustao sam, da obiđem ruže U svom vrtu, da vidim da l’ tuže Sudbu sveta, nemilosnu tako: Harmonije miloglasne kruže I nijaju krunice polako. Mesečina.
U toj borbi što se komeša i menja, uz krvave zublje što nas zori vode, Podeliću sudbu svoga pokolenja, Prokrčiti puta pobedi Slobode; Il’ s otrovnom mržnjom, kraj slomljena mača, Srušiti se gordo, bez
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
pogleda s ranjenika dok se vidar ne bi ispravio, a onda njihovi se pogledi steci na lice vidarevo, da s njega pročitaju sudbu ranjenoga.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskićenom mozaik-odelu, Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu, i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalu svetlost svoju, Te čovek
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta! Ti si kao i ja, od mladosti rane, Osetio opštu sudbu što nas gazi, I gladan i žedan provodio dane Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.
I svršeno je! Ti si sada žena Prosta ti bila moja ljubav živa! Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku sudbu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav kleo. I našto kletve! Našto ružne reči?
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
na zemlji: do vratah sam iznika tartara, ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam gadna pozorišta; al' na sudbu vikati ne smijem - nadežda mi voljom tvorca blista!
Što je jarost besmrtnoga tvorca na zlo tvoje toliko ražeglo? Pričaj meni tužnu tvoju sudbu! Ah, strašnoga tvoga padenija! Ah, užasa što smrtne postiže!
smrtne tjelesine bez sveštene volje stvoritelja, po prostoru lećet nebesnome, tražit prvo, blaženo žilište, tražit sudbu svoga padenija?
Sva besmrtna vide namjerenja, tražiš uzrok tvoga padenija. Svud ću tebe kud hoćeš voditi; ja žalosnu vašu znadem sudbu.“ „Ah, božestvo tvorcem naznačeno!
jednoga istočnika malop „Tu ti sjedi i vode se napij sa bistroga toga istočnika; ona će ti upravo otkriti strašnu sudbu tvoga padenija!“ To izreče i hitro poleće u svijetle svoje legione, ka zvijezda s zapada k istoku.
Već je hitra Satanina duša mračnu tajnu divno razgledala, i u nju sam čisto razabrao prošlu sudbu gordijeh nebesah, i kako je gordi vladac neba svemogućstvo sebi prisvojio i prostorom strašnim zavladao.
Na zlu sudbu palijeh nebesah noć i pustoš carstvo uzdigoše; no slijepe ove vladalice besilne se odmah pokloniše upornome svome
" Zla pričina i zla predvještatelj kad zlu sudbu legionu kaza, na njihova božestvena mrtvo, vocari se uhilenje mrtvo, pogibe im živost božestvena na dviženja i na
samo teke jednu iskru malu vdohnut ću mu nebesne ljubavi u njegovu zemnome plođenju, da mu tužnu i kukavnu sudbu kolikogod ona ublažaje; jer on opet, ako i zabunjen, sveđer umno ostaje tvorenje i car zemlje, iako u ropstvu.
Oplakujuć moju zabunjenu i snom teškim obuzetu sudbu, vidio sam mrake vladaoca, u prevarnu zmiju pretvorena, đe on puza na zlo čovječestva.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Oh, ne pitaj... zar ne vidiš Na licu mu svetlost višu! Zar ne vidiš tu mirnoću Kojom sreta sudbu preku? Zar ne vidiš dušu čistu, Božja sina u čoveku?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Iznenadna pojava turskih kolona s kose, otkuda im se niko nije nadao, rašila je sudbu ovoga dana. Kako mi sad zvone one jutrošnje Komarovljeve reči: »Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve!
polako od trupa do trupa, zastaješ, zagledaš ga, pipaš ga, udubljuješ se u one nakažene crte na licu, udubljuješ se u sudbu ovih pokošenih života i više ne osećaš ni smrad, ni odvratnost od razjapljenih rana i nečistote.
Preko krvavih trupova što leže pred nama, i u kojima svaki od nas gleda svoju rođenu skoru sudbu, mi cmo produžavali puškaranje s Turcima.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pamti! Nauči s’ rano dužnosti zvanija Pretpočitovat sklonostma milima! Nauči s’ snosit sudbu: svega Lišiti s’ kad dobrodetelj ište! Krik serpskog roda zvezde domaša već Protivu zlobe, zavisti, nesloge!
Salomljenu veru, pokošene nade. Teško će mi biti slušat priču tu, u trenuću jednom snoseć sudbu svu. Ja sam davno putnik taj što nosi jad, Ja sam onaj koji žiću bejah rad.
dubok i toliko širok jendek, isto takovim jendekom opkopano grobje i špitalje gdi su bolni iscjelenije ili poslednju sudbu svoju ožidavati morali, sve opkopano, ternjem visoko zagrađeno, kao vojeni šanci, iz koji vojnici ot neprijatelja brane
Jakšić, Đura - JELISAVETA
čelo pritisnu, Pokazujuć joj suznim očima Koliba bednih tvrde postelje, Gde će u slici najužasnijoj Krvavu sudbu sina ranjenog Nesrećnoj majci predskazivati: Da, kad joj petla prvi glasovi Osvitka skorog bledi dolazak
Jakšić, Đura - PESME
Po golemom svetu mlađan se potucam — Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?... Sve što mi je bilo nedrago i drago, Ostavljat sam morô ravno, podjednako! Pa gde sad počivam?...
Šantić, Aleksa - PESME
51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU... 57 MOJA OTADžBINA 58 Muzi 59 *** 60 O BORE STARI... 61 OTADžBINO, GDJE SI?
1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je
1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za čovjeka.
Lomi se vazduh, i huji, i ječi, Okean sinji valom oblak hvata. Na trošnom brodu zadnji mornar kleči, I tešku sudbu on vidi i shvata. I moli Oca...