Upotreba reči sunce u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Tetka se naslonila na prozor i gledaše zamišljeno u zalazeće sunce, a niz lice joj tekoše suze... Nije vikala, nije kukala... Beše to nem bol koji je duboko korena uhvatio.

Gladna i žedna goveda tumarahu bez čuvara po golemoj Galati i čupahu suvo korenje iz zemlje. Dođe podne, sunce pripeče, a mi čujemo riku žednih krava i junadi. Tetka zabrinuto gleda u poslednju vrećicu brašna...

Put beše dalek, žega velika, a moja snaga slaba. Kad je zora svitala, ja sam već bila na melenačkom drumu, a kad je sunce ustajalo, ja se okretoh da još jedanput vidim kolevku mojih jada i nevolja, da vidim taj šareni sud u koji su tekle

Sa takim mislima sam i zaspao. Kad sam se trgao, beše sunce na zahodu, a čelo moje glave video sam jednoga čoveka gde poji konja...

Ja vam njezino ime neću kriti. A zar bih i mogao? Onaj je davno umro što je dlanom svojim hteo sunce od sveta sakriti, a moja ljubljena jednako sa suncem sjaje; jest, sjajna je ona, božanstvena, lepa sestra sunčeva,

Dobar čovek kakvog je retko naći, ljudi ga nisu videli da se naljuti... Jedanput — uprlo mu sunce baš nekako u teme, a ono se sjaji, glatko kao mermer — jedno se dete zagledalo u njegovu temenjaču, pa se usudi da ga

Obradović, Dositej - BASNE

preseći, dakle nek ne gube vremena nego nek idu poizvešati se tu, za|što za taj posao nigde tako drevo neće naći. Sunce i mesec i sva božja stvorenja čemu nas s neprestanim i neuspavatim svojim dviženijem uče nego da se vsegda upražnjavamo.

„Nema gorih ljudi, — veli Bako Verulamijus — od onih koji se prosvešteniju i nauci naroda protive; takovi, da mogu, sunce bi ugasili.

Iz ovoga se vidi, kao sunce na nebu, da nijedan narod niti je bio niti će biti slavan bez nauke i dobrodjetelji. 106 Komarac i vo

U samome suncu črez na to priugotovljena orudija vide se neke maće, no zato niko neće reći da je sunce mračno. Ne može se ni od koga iziskivati da je bez najmanje slabosti i poroka (ovo je samo božije), a među ljudma onaj

Vsesilni i svemogući bog ne nateruje nikoga silom da u njega veruje: ko hoće da ne vidi, može, i kad je sunce nasred neba, neka samo veže oči.

a mi od njih primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge za prelaštene držimo, a sami sebe čiste kao sunce!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Je li ti nebo prazno bez čoveka? Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima? Ili znaš tamu jutra koje ne osvane? I koliko pepela od jednog sunca ostane? 2.

Sva zla na tvoja dobra! Al dok ti nož ne podigneš sva zla ti ništa ne mogla! 4. Ako u tuđem oku Nisi sunce ugasio! Ako se nisi u vučje doba vučjim glasom oglasio!

4. Ako u tuđem oku Nisi sunce ugasio! Ako se nisi u vučje doba vučjim glasom oglasio! Sinulo ti sunce iz vetra, iz brata, iz ribe, kroz hrast, iz namernika, iz potoka!

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

Opet smrt sa mnom u mom odelu pod istom kulom na visu! Opet se ranjeno sunce povlači, bez kola, bez konja, bez brodova, i bukva šinjel oblači, i hrast cokule obuva.

TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i put, pa za

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi! Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno!

VEČE Sunce se gasi. Švalja pali lampu. Sunce se gasi, bitka je izgubljena, ranjeni junak ispušta mač i šlem. Ranjeni junak

VEČE Sunce se gasi. Švalja pali lampu. Sunce se gasi, bitka je izgubljena, ranjeni junak ispušta mač i šlem. Ranjeni junak ispušta mač i šlem, a švalja uzima

Miševi koji jedu mišolovke! DRUGI JADAC Doći će vreme kad nam neće dati ozeblim na sunce, na pijace i ulice. Doći će vreme kad ćemo bežati u krtičnjake i zemunice.

Nevski ili Makedonski, Dušan Silni, Ivan Grozni, Ričard Treći, Henri Peti, Šesti ili Osmi, Luj Četrnaesti, Kralj-Sunce, Petar Veliki, Konstantin Prvi Veliki, Karlo Veliki, ili neki Karlo manji od Velikog, Karlo Glupi, Karlo Ćelavi,

DOBRU U TURICI Zaslepljen, digoh pogled s tanjira, preko stola: iz žetve, kroz vrata naglo otvorena, suknu sunce, svetlost u vratima polako postaje žena, ta žena prilazi, Do pola kujne to je vila Ravijojla (nosi maslinu

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

GLAVA ŠEĆERA Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnnća izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je...

— Zar ti do to doba, more? — upita ga Vitomir smešeći se. — Brate, mi se razbi san, i sunce ogreja, ne zaspah. — A jesi usnio što? — upita Tiosav.

Simica otarasio jednom brigu s vrata, pa ne bojeći se da će ga kapetan oderati — uspavao se, a sunce već prilično odskočilo. Bi još dugo spavao da se Julka nad njim ne razrakoli: »Ej, Simo, Simice! Ustaj, more, diži se!

— reče Smilja. — Vidiš prijo — nastavi Anđa — ja ću mu zagasiti ovde i malo ugljevlja, pa ti ovo ponesi kući. Kad bude sunce na smirivanju, izvedi ga na drvljanik, pa ga malo umij ovom vodom po čelu, po prsima, po rukama i po nogama, ali unakrst.

Čiča Mirko i Ćebo odoše u Zarožje... Taman Živan ustade, jer se hlad beše pomaknuo, a sunce pripeklo, te ga vrućina probudila, kad eto ti mu Purka. — Pomozi bog, kume! — poče Purko još izdaleka.

Ćebo poneo u nekom šišetu vode adžijazme. Neki poneli budake i motike. Kad već odskoči sunce s koplja, krete se sav taj narod da traži Krivu jarugu i račvasti brest.

— graknuše svi. Oni s budacima i motikama okupiše kopati živo. Iskopaše grdnu panjinu na onom mestu, pa kopaj dalje. Sunce već prevalilo, a još ništa nema.

Baš ste junaci!« I sva ta galama ode pravo Purkovoj kući. Sad tek poče veselje i pijanka, kao na pravoj svadbi. Sunce davno granulo i već oskočilo s dva-tri koplja.

Zbogom! Odmorni konji zamakoše začas dole k Banji, odakle nastaje poširok lajkovački drum. Još malo pa će i sunce prevaliti za planinu.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ja ću te srušiti... smožditi!... I, ne znajući šta radi, on skide kapu pa opuči koračati. Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji. On je goreo i bez sunčeve toplote.

Dugo je lutao. Niti je osećao gladi ni žeđi. Sunce je bilo na velikim zarancima kad je došao u kolo, gde je mislio naći Stanka i zavaditi se s njim.

— Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju. Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm...

tako zamršena i prepletena, tako prignječena onim lenim nemarom da se ne može ni maći između zidova tesne lobanje... Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut...

Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut... I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije...

Tako mi Gospod glasa ne čuo, tako me ne ogrejalo sunce sutrašnjega dana!... 7. SPLETKA Lazar ce nije prevario. Ono je zaista bio čovek. Ali ne beše Stanko nego Marinko.

to je petlić”, pomisli, i dalje ništa... Gleda u njega, a ne misli o njemu... Gleda u sve, a ne misli ni o čemu!... Sunce je sve više i više naginjalo zapadu. Vrućina je popuštala... Osećao je kako ga pirka hladan vetrić i kako ga krepi...

On bi se pravdao. On bi dokazao da njegov Stanko nije kriv, bar nije kriv do onoga časa dok u goru ne ode... Sunce se lagano spuštalo... On se diže i uđe u kuću... Petra i snahe stojahu kod ognjišta.

sveže zeleno lišće probijahu sunčani zraci; slavuj se natpevao sa drugim ptičicama, koje pesmom svojom pozdravljaše sunce... Vazduh blag, a svež, nadimao mu je grudi. On se baci u misli. Tako lep dan...

Ivan zaveza. On je video pred sobom razljućena risa. Oči su Stankove munjom palile... Dan je sve više osvajao. Sunce je probijalo kroz gusto lišće i već se osećala toplina zraka njegovih. Najedanput stadoše.

Međutim, to je Zavrzan vršio da bi se našalio. — Vidiš, gazda Kruško, kako lepo sunce sija. Badava!... Što bog da, on da! Eto, ova bubica!... Vidiš kako mili. A ona je srećnija od čoveka...

— reče Nogić... Ostalo je ćutalo kao nemo... Samo je vetrić nemirno šuškao po zelenom lišću... Sunce je peklo i kroz gusto lišće. Plavilo nebesno gotovo pobledelo od njegovog sjaja...

Dučić, Jovan - PESME

MRAKA 57 ČEKANjE 58 PESMA 59 MEĐA 60 LIRIKA 1943 62 ČOVEK GOVORI BOGU 63 SEME 65 PUT 66 POBOŽNA PESMA 68 SUNCE 70 SLUTNjE 71 PESMA 72 GOZBA 73 BOGU 75 NATPIS 77 SENKA 78 JESENjA PESMA 80 KOB 81 PUSTINjA 83 NOĆ 85 PESMA 86 HIŠĆANSKO

PESME 98 POLjE 99 SVITANjE 100 SUŠA 101 ĆUK 102 ŠUMA 103 MRAK 104 SUNCE 105 KIŠA 106 OMORINA 107 BOR 108 VETAR 109 NOĆ 110 APRIL 111 BUKVA 112 MRAVI 113 NEDELjA 114 DUŠA I

JESEN 279 RAVNODUŠNOST 280 LjUBAV 281 DELO 282 PREHISTORIJSKA LjUBAV 283 PROLETNjA PESMA 284 VEČERNjE PESME 285 ČOVEK 286 SUNCE 287 2.

zenica prema nebu zlatnom, Dva giganta Sfinksa tu stražare tako, Dokle ona plače; a za morskim platnom, Iznemoglo sunce zalazi, polako. I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade.

PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne šušte nali — Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

Vaj! I mladost prođe, kô sunce nad gajem! Samo još u meni ti si i sad taka: U kosi ti isti cvetovi od maka. SLUŠANjE Iz Dubrovnika Kada padne

Zavapi krilo: da se rodim, Iz strašnog mučenja krvi! Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi. Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca.

Hulim u misli koju rodim, A tobom trepte moje strune: Ne vidim puta kojim hodim, Ali su oči tebe pune. SUNCE Kroz moj sâd reka teče, Sveta i obasjana; Uvire sva u veče, Izvire sva iz dana; Svetla reč Bog što reče Da plodi

Zrno u mraku žurno klija, Da ga izraste cela šuma! A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma. GOZBA Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati, Na belim i besnim

SUŠA Već mesecima oganj daždi, Prepuklu zemlju mori suša; Najzad će sunce sad da zaždi Zamrli gajić oskoruša. Suv potok kraj kog mrtvo ćuti, Bez glasa i bez prama dima, Seoce; samo zlatom

Mrak teče gust kroz crnu draču; Talasić kliznu ispod graba. Najzad se očas negde začu Prvi slavuj i prva žaba. SUNCE Na žitu plamti jara vrela, Juli će sve da zatre; Ditiramb suncu peva pčela — Sve reči od same vatre.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli, ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe. Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.

zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Zajičar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka. Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke,

„Đeda zapovedio da me slušaju!” — Aja, kud će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona nesrećnica, kud ima pogledati? — da besni još više — kud će više? Da se miri — kako? Zar da se ponizi?

Kum Ninko pogleda u sunce koje se pomoli. — Osvaja dan, — reče — ja velim, u ime boga i s tvojim blagoslovom, kume, da se krećemo.

A poslije, kad ti dođe, nećeš se više od nje odvajati!” Tako opet nastupi vječnost, poslije koje će zar i nama granuti sunce. Međutim, mijenja se štošta u selu — vrijeme čini svoje!

Zemlja bješe svuda vlažna, a sa duda spram vrata još nijesu isparile kišne kapljice, pa ga obasjalo jutrenje sunce, te se cakli kao polelej u varoškoj crkvi. Na bukvi klikće djetlić, a sa oraha mu se odziva žunja.

Na bukvi klikće djetlić, a sa oraha mu se odziva žunja. Sunce blista, a oblaci se razilaze. Mara stala na vrata, pa gleda nekim širokim pogledom.

Mi smo išli kroz nekake orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je sutonj. Sunce je zailazilo za Gučevo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Hej, viknu bolno gđa Persa, sa dignutom varjačom, pa je izgledala k’o Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne seda, — hej, ta što nama ženama nije dao bog da mi možemo da budemo popovi; da se mi ovako, kako nas je bog

je Jula otpočela, i, posle nekog opiranja i izvinjavanja, zapeva starosvatica petu strofu: Zar tamo kud si pošla, Zar sunce lepše sija, Il’ cveće lepše klija? O, vrat’ se, snaice!

bilo, Moje bilo, za mnom uzdisalo, Uzdisalo, i mene ljubilo; A sada ga druge grle ruke, Druge ruke, druga usta ljube! Sunce se već spustilo, zaklonilo ga već beskrajni rit s visokom trskom, još malo pa će i zaći, a Rada tera jednako svoje

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Čičo, ’ajdemo si doma! — Naposletku ponudila Vejka Taju kad je videla da je sunce već zašlo i mrak počeo da pada. — Ja! — odjednom se na nju obrecnula varošanka — šta će tamo? Dobro mu je i ovde...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Naposletku se sasvim namesti, pa ustima ni da makne. Mati spusti firange da, bajagi, sunce ne upire. Čekmedžijić i čika-Gavra već dolaze Čekmedžijić kaže čika-Gavri, ako ovde ništa ne bude, da odmah u Š. idu.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

lomnjave eksploziva, zadrža ga na mestu odakle je skoro celo posle podne nervozno upravljao žestokom vatrom topova. Sunce se crvenilo iznad šume i sva priroda, kao pod vladom nekog dubokog i uzbuđenog osećanja, zaćutala je zamišljeno.

Onda iziđe iz kuće i sede na klupu pod velikom senkom drveta u avliji. Sunce je krvavilo U sunčanoj magli vazduh je još drhtao, a na cveću sunčali se leptiri...

kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.

hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.

dan), one intimne večere ovde ispod našeg drveta, one šetnje po mesečini obalom šumne Morave, onaj poslednji zalazak sunce, sećaš li se onog divnog zalaska, sve to činilo mi se kao odlomak nečijeg tuđeg, sa svim tuđeg, života koji sam ja

Ići ćemo lako, sa svim lako, je li kako je prijatno, kako je slatko ići lako. Je li? Pa će sunce... — Ljubljena moja! A na polju nebo je tiho plakalo i kad kad vrisnuo bi vetar, te se drveće tužno i avetno povijalo

A posle — sunce, pa čudni neki elan srca, pa nada i blaga lica oko mene i tice i radost zavlada bezumna. Jest, zaista, java je onda

Afrika

Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, opravljen, izlazi da se baci na jela sa

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se.

do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile.

gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca

Slikamo se sa njinim drvenim bubnjima, dobošima od kalbasa, zvoncima. Kupujem jedan čudan bubanj. Povratak pravo u sunce koje zalazi; ono nam juri u susret sa svojom uzbudljivom svetlošću koje će odmah nestati.

košulji, gorkih usana još od kinina koji uzima bez oblande, od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para.

Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime

Evo, on bi ovde, gde ceo dan prži ovo sunce zbog kojeg se ne može da diše, koje svi mrze, svi smatraju za neprijatelja, gde se uspeva ugasiti žeđ tek kada padne

Na nekom proširenju sedam pod ogroman fromaže i slušam život sela oko sebe. Sve je radosno što je sunce najzad otišlo. Grupe ljudi i žena prolaze u razgovoru. Ja sam savršeno srećan.

Meni su međutim usta i grlo toliko zapaljeni od vreline i žeđi da jedva mogu da govorim. Sve je vruće. Ovde je sunce neprijatelj, voda neprijatelj, voće neprijatelj.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Sa te strane utvrđenja moglo se dogledati do svih egzercirišta, kao i sa prozora Engelshofena. Kad bi Sunce odskočilo, oficirima je bilo dozvoljeno da tu iziđu, iz zatvora, i da posede na klupama.

Taj trag zatvorenika bio je star već sto godina. Vazduh, i vetar, i Sunce, dopirali su, tu, sa zelenih egzercirišta, koja su se pružala unedogled, na toj strani Temišvara.

Veli: „Mnje za svagda prijatno sedit na vozduhu proletnom. Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije!

Ulevo, u daljini, nazirale su se palisade, i šumica bagrenja, i u njoj selo Mahala. Sunce je bilo odskočilo i na travi zablista rosa. Na nebu nije bilo ni jednog jedinog oblačka.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

A eto sad Vas gledam, već kao vrlo starog starca. I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca. Sve prođe a to Sunce sija. Kako nas lepo grije. Nema ničeg lepšeg na svetu od jednog ovakvog proletnjeg dana.

Ova varoš iza njega, sa tim visokim, crkvenim, tornjevima, ostaće kao i to Sunce, koje taj brbljivi Grk toliko spominje, a on će otići. Ne samo u Beč, nego i u grob.

Ne samo u Beč, nego i u grob. Sunce, koje je Garsuli voleo zbog svojih debelih, reumatičnih kolena, Engelshofen je osećao još više, jer je bio jednom

Iza njih, u daljini, i on je video red jablanova, a zatim plavetnilo neba, ali to je kod njega budilo samo tugu. Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće gledati, kako odskače, još mnogo puta.

„Vivat!“ „Vivat!“ „Vivat!“ Sunce, zelena poljana, razigrani konji, gomila vojnika, koja se derala, srećna, zadovoljna, prevarili su i Garsulija.

Za trenutak, osetiv kako ga Sunce pali po obrazima, on je bio podigao glavu i pokušao da pogleda u Sunce, širom raširenim zenicama.

Teodosije - ŽITIJA

I odmah imenom Gospoda Isusa Hrista i njego vim ustima vetrovi i more ulegoše, a vali se u sebi složiše, i sunce presvetlo obasja, i nastade tišina velika.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

i velike misije, namenjene Srbiji, koju oni smatraju: „junačnom, plemenitom, slavnom“, zemljom odakle će izgrejati „sunce srpske slobode“.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Čak su se i mlađi suncokreti za njima radoznalo okretali, iako to nije protrčalo sunce nego mačak, pa ih je zbog toga jedan stariji suncokret počeo da kori: — Budete li se tako za svakim okretali, vi

! Idite sad na sunce da se dobro ispavate! OPROŠTAJNA GLAVA Vrijeme se šunja, prolazi i leti — Brašnjava glava — Neobična sloga — Žuta mrlja

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

je to sunčati se naga Ja nikad nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo ne na suncu Ovde se sve vidi koščice draga IV.

POD ZEMLjOM Mišić tame mišić mesa Na isto ti se hvata Pa šta ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo

šali se čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo crtu podmetnulo nogu Pokvarilo si igru Nebo da mi se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Njet, gospodine. PAVLE: Vi otuda sa severa, i ako vas ne greje dovoljno sunce, nekako ste mekani, toplije ste duše, sanjalice ste. Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo.

SPASOJE: U, 'ajde da si kazao, na primer: ugasilo se sunce, lepo, primam; što svetli mora se jednoga dana ugasiti. Primam!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

” Tu niko nikome nije u stanju da pomogne! Sunce je poigravalo po uglačanom bakarnom posuđu i kuhinja je bila puna bakarne sanjive svetlosti. Mamina kosa, takođe.

Ispod nasipa galopirali su dvogodci, a sunce koga u gradu više nije ni bilo, ovde je kao rastopljena vatra palilo reku.

Rašida je zahtevala da je donosim čak i na plažu. - Greta voli sunce i sunčanje joj je neophodno! - govorila je i zbog Gretinog sunčanja mi smo se sunčali uvek stotinjak metara dalje od

- govorila je i zbog Gretinog sunčanja mi smo se sunčali uvek stotinjak metara dalje od ostalih. Greta je zaista volela sunce. Kad bi bio nekakav žarki dan, umirila bi se i ne bi se micala ispod oklopa našaranog kao za izložbu.

Skinuo sam sve sa sebe i legao na polutrule daske skele. Sunce mi je sijalo pravo u lice i, kad bih zatvorio očne kapke, ispod njih bi zaplivali narandžasti kolutovi.

Otac je za večerom, za doručkom i svaki put kad bismo se sreli govorio o gramatikama. - Prilog vremena prošlog, sunce žarko, zar nisi mogao toga da se setiš? Zar ne znaš šta je to prilog vremena prošlog?

— 3a ribizle si saznao tek pre dva minuta! — govorila je leđima okrenuta, a na vodi se kao zlatne žabice rasprskavalo sunce.

Pa ipak, svet ispod kože reke bio je nešto izvanredno: slojevi smeđozelene vode kroz koju prolazi sunce, neka ribica, neki list a preko svega toga tišina gusta i čulna, skoro opipljiva.

Rašida je još stajala nepomično. Tamo gde joj je kožu pokrivao bikinac, sigurno su bile bele pruge. A možda sunce prodire i kroz platno? Ako okreneš glavu samo malo, moći ćeš to da utvrdiš! — zaigravalo se ono drugo ja u meni.

— Već si se kladila. Izdržaću! — zario sam glavu u pesak, ali su mi oči iskakale iz lobanje. Sunce me je kao vreli malj udaralo po potiljku a bazduh mi se cepao u grudima kao svila, resko i bolno.

Ja sam još ležao licem okrenut prema pesku, a oči su me bolele kao da sam satima gledao u sunce. Nisam se okrenuo, Rašida! To se tebi samo pričinilo! rekao sam, a usta su mi bila puna peska. - Samo ti se pričinilo!

- Hej, Slobodane - viknula je - čekaš li da ti pošaljem sunce na tanjiru? Čekao sam. IX Za to vreme, na skeli, Melanija je čekala nešto drugo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

I zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti čio i lak, i kao da nema tela.

Nije više bio pijan, ali beše zaspao od lenjosti, u hodu. Taj je jedini dočekao da se sasvim razdani i da ga obasja sunce. Sutrašnji dan bio je određen za pregled puka. U ranu zoru već probudiše ih trubači i dobošari.

Dočekaše ih pucnjavom, mahanjem zastava, urlajući komande, pozdrave, raporte... Sunce nije moglo da probije oblake. Bilo je mutno, ali toplo prepodne.

Pa onda sjaj. Svoj narod treba da uvedu u sjaj. A sjaj je u katolicizmu. Kad Sunce na Zapadu zalazi, na Istoku se, u isti čas, javlja. U katolicizmu.

Voleo je decu, pa bi ljubio decu. Nju bi položio tu, pod nadstrešnicu, u zavetrinu, na sunce. Zatvorila bi oči i videla srebrne, mesečinom polivene šume, još jednom, snežna polja iza Osečkog grada, trag lisica,

drugovi u ogledalu, nepomični pred jednim velikim, drvenim satom, čija se šetalica klatila tamo‑amo, žuta i sjajna kao Sunce, učiniše kao dodole.

Tako su stajali i čekali skoro četiri sata, mada je pregled bio zakazan odmah. I Sunce beše već sinulo, a Berenklau još nije stizao.

U širokim, zelenim poljima, u tišini dalekih zemljanih opkopa, nazirao je zid na koji je hteo, još pre no što Sunce grane, da se urlikom baci.

danima, skoro sasvim sam, sa jednim ćupom vode, premeštajući se, na pokrovcu i sedlu, sa one strane gde je pripeklo Sunce, na onu stranu gde beše hlad, čisteći pri tom šakom, pod uzglavljem, mrave što su se oko njega skupljali.

i zapažala, očekujući svaki dan taj čas, jer bi onda prestalo smradno isparavanje bare i blata, ispod njenog prozora, a Sunce bi je, zavaljenu i ukočenu, obasjalo s nogu do pasa, tako prijatno, da joj se činjaše da će ozdraviti.

Bila je i tad još željna ljubavi. Nije ni primetila da napolju zalazi Sunce, ni vrućinu oko kuće, ni prašinu, nije više znala ni gde su napolju brda, vrbaci, ostrva i nije više čula šum vode, kao

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

dobar stočar. U Zaplanju, kada donesu dete s krštenja, prvo ga „iznesu na sunce i zapoje ga vinom da bi svakad bilo rumeno kad u družinu izađe“.

ili točak od kola i zanjiše ga tri puta prema istoku, onda ona tri puta, stojeći na pragu, upita porodilju: „Voliš li sunce, ja li mesec?“, a porodilja, skrivena iza vrata, svaki put odgovori: „Sunce.

“, a porodilja, skrivena iza vrata, svaki put odgovori: „Sunce.“ Na Kosovu žena kojoj umiru deca, novorođenom detetu stavi minđušu na kućnom pragu, uz ovaj blagoslov: „Kao što preko

je u svom ophođenju prema deci veoma srdačna, emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu („sunce moje“, „srećo moja“, „zlato moje“, „dušo moja“, „uzdanice materina“, „ćerko slatka“ itd.).

slikovita i upečatljiva poređenja kojih su pune naše narodne pesme: „Sinu Miloš u polju zelenom / kao jarko iza gore sunce“; „Pišti kao guja“; „Kuka kano kukavica“; „Lepa kao gorska vila“ itd.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i ševa, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati neće, za

Kad ima da se krsti kći sebarke, neka pevaju kosovi i konopljarke, neka sunce gori u četinaru, neka joj paučice pokrivač udese, a zvezda na uzglavlje spusti zlatnu paru, neka se naruči susedu

čita o Adamu i o Evi, priču o Ruti, o Mariji Magdaleni, o Sodomi i Gomori, sve dok se manastirski ne jave petli, dok sunce ne ogreje gnezdo ševi.

svadbe učinjene bez venčanja, bez blagoslova arhijereja, van Studenice i Dečana, za svadbovanja onih koji su sunce uzeli za svedoka, a za izmirnu proglasili miris bilja; za one što su bez svatova, kao u zadužbinu Svetoga kralja, ušli

Za ljubavne ispovesti monahinja koje je odnekuda iz pakla na sunce izneo pakosni đavo. Za pisma tuđinskog vojskovođe koga se tragična strast dotakla prema vlastelinki kraj Vardara.

nisu utve zlatokrile na jezeru skrivenom u ariše mesečinu sa vode razagnale, dok se sove nisu od dana skrile, a na sunce izašle kamenjarke, dok zemlja ko dete okupano diše, dok ne navuku oklope fazani, dok se kreje ne stanu da oblače, dokle

grane, za krila kobaca, za neboparne podvige njine, za tetrebovo ludovanje, zaverenički drveća tajac pred čas kad će sunce da zađe, za mozak zmije kamenjarke, za osunčani trem guštera, za mleko gljiva, za divljih pčela šumska podgrađa, za

Za ljude i žene u čijoj su mašti razmere sveta pomerene, za one koji usred podne, dok sunce bilionima sveća sija tebi i meni, care, nose neku svoju, malu, sveću, za ljude do zuba naoružane na rogove puža kad

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

– Pa da — reče. — Vojska je vojska. »Dobro je ovde«, mislio je, »sasvim dobro, mada mi ni ovo sunce, ni ova Terasa koju sam toliko voleo, ni ovaj otmeni svet kome sam nekada želeo da pripadam, ni zastave na vetru, više

– Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo se vidi da nema nikakve kuće! – Ali ona je... – Nje nema! – Ta njegova kuća...

Onda je zamišljeni Bel Ami primetio kako tamna boja asfalta postaje bleda, a malo docnije gotovo sasvim bela. Sunce je izišlo iza bioskopa »Imperijal« i učinilo da svaki pogled bačen na tramvajske žice bude presečen njihovim svirepim

– I te kako bih znao! Bel Ami ćuti. – Znao bih već... — kaže Pufko. – Dosadno joj je... Pufko skida naočare za sunce.

Broj dvadeset i jedan (prosta!), devetka (ne zna da korača), osamnaest (kratke noge) ... najzad, dvadeset i pet! Sunce mamino!

Matavulj, Simo - USKOK

to se i stari Pijero ohrabri, te se primače i zapita: — Pa šta ćete tu, u ovo doba, kad znate da se grad otvara pošto sunce ogrije?

Ženske i mladiće stojećke držahu za oglave krupnu stoku, ili čuvahu sitniju. Kad sunce granu, sve što bješe kršteno prekrsti se i prizva nebesku silu u pomoć, najviše riječima: „Sunce na pomol, gospod bog

Kad sunce granu, sve što bješe kršteno prekrsti se i prizva nebesku silu u pomoć, najviše riječima: „Sunce na pomol, gospod bog na pomoć!“ Pa se svijet poče zgledati.

Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego oštro.

i povrhu njih skrivene i naredi da se ne bijemo svi jednak, no da pripuštamo neprijatelja, kako ćemo ga opkoliti. Sunce bješe odskočilo, kad se sukobiše prednje čete.

Poslije jutrenje duhovnici i đakon obukoše vladiku za arhijerejsku liturgiju. U isti mah, kad ona započe, granu sunce, a na gumnu, pred manastirom, začu se tutnjava, rzanje konja i ljudski glasovi.

Onda se opet promijeni vrijeme. Jednoga večera dunu bjelojug, a do dana rastopi sav snijeg. Kad sunce granu, Cetinjsko polje bješe pravo jezero; ali nakon dva dana voda se ocijedi i zemlja se isuši, te po podne i vladika

hoditi u opancima, briđahu tabani, a onako sustala, neispavana za mnogo noći, uhvati tvrd san, te se probudi pošto sunce granu. Domaćica je mijesila. Ona viknu s vrata malog Đuzu i reče: — Zdrav osvanuo, Janko!

Kad sunce stiže do pola neba, jedan se probudi, sjede i, onako trapovijesan, pogleda po družini, pa na nebo, pa se prekrsti i ust

Bješe se već smirilo sunce. Eto zašto odocnih! Krstinja je čekala neće li ko od ljudi što još dodati, pa najzad reče ova: — I biće najposlije

Moguće je i da ću noćiti u selu, dakle neka se ništa ne brinu! Sunce mu granu na podanku planine i domalo stiže u brastvo, gdje zateče radnike u poslu.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

„Izgubio sam se! Upomoć! Pronađite me!“, zajeca Zečić. Na nebu se, u tom času, pojavi sunce, da ga zagreje i ohrabri.

Zeka je, nešto kasnije, prestao izlaziti. Naišle su godine muke i bruke, godine u kojima je izlazilo jedino sunce, pa ni ono ne baš redovno.

Umeo je da se prepusti igri, bez koje dečja pesma ne može: Kreknu žaba, — sunce se pomrči. Pade klupče, — zemlja se potrese. Starac kresnu, — more se osuši. Baba kinu, — nebo se provali.

čokoladom I mirisne berbernice Koja baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom, A pred čijom firmom mrda Kao sunce tanjir žut, Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka Koja svojim tokom vrda, Napravila sebi put (...

I poluslepi starac, koji samo naslućuje sunčev sjaj, izriče pohvalu golom toku stvari. Svuda sunce jednako grije starost i svejedno je gdje ćeš sklopiš oči, primiće te uvijek ista dobra zemlja.

za zavičaj; to je muza koja nadahnjuje, dariva, podstiče; ona daje i polet, i materijal Nova Erićeva zbirka, Slavuj i sunce, sačinjena je od samih dokaza ljubavi prema tom nadahnjujućem kutku Šumadije. Zadrhtao sam čitajući nove Erićeve stihove.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Srpstvo ne može biti večito senka tuđe svetlosti, nego treba sâmo da postane sunce, i jošt i drugima pozajmi svetlosti. ŠERBULIĆ: Badava, tek frau fon Zelenić, pa frau fon Zelenić!

Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena. ŠERBULIĆ: Izrjadno!

ZELENIĆKA: Nećače, nećače, zar sam dočekala da me zmija iz ruže narodnosti ujede, da mi sunce potavni onda kad sam mislila da najlepše svetli? LEPRŠIĆ: Šta je vama, gospoja ujna? ZELENIĆKA: Šta je?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tamna noć i hladna beda naše nesreće.«2 Ta vremena »teška i usilna« nisu prestajala.

Milićević, Vuk - Bespuće

Činilo mu se da će da odahne kad ugleda vrletne planine, s golim glavicama na kojima uveče umire sunce; sure šume sa proplancima na kojima ovce naliče na bijelo kamenje što se kreće; da otisne oko niz polja, puna boja,

Oblaci se razmicali i cijepali. Pomaljalo se oprano, čisto plavetnilo neba; sunce odsijevalo u lokvicama vode; osjećalo se nešto bezazleno, s mnogo dobrog, djetinjeg osmjeha.

stablje djetinjski trepeće mladim lišćem, ugledao ispod sebe, dolje u kotlini, između bijelog stijenja u koje udara sunce, — živu, svježu, zelenu prugu Une.

Diže se oko devet sati, rashladi lice vodom i silazi u baštu, gdje leškari u hladu, dok se sunce lomi kroz granje šljiva i jabuka.

A Una se valjala mutna, nagrežbana malim talasima; sunce bacalo svjetlost u vodu i usijavalo je. Davno su potonuli ti dani.

Napolju je pljuštala kiša i tekla potokom. Rastali su se ćuteći, dok je sunce udaralo u prozore, ulazeći u sobu i bliješteći vani u mutnoj vodi koja je polako otjecala.

GLAVA ČETVRTA Sjećao se predvečerja jednog vrućeg ljetnog dana, punog zagušljive prašine i suhe žege, dok se sunce spuštalo i slabilo: glavnom ulicom komešalo se, mimoilazeći se, mnoštvo večernjeg svijeta koji je bio izišao u svoju

polja dolazili odlomci jedne snažne pjesme koju su pjevali čvrsti i oštri glasovi žetelaca, pjesme grube i vrele kao i sunce koje ih prži, pod kojim žanju, polegli po poslu i okupani u znoju; u njoj se čuo pun zvuk srpa kad se zabada u gusto,

Njemu se učini da je pročitao u njezinom oku: „Hajdete!“ I on, ne znajući ni sam zašto, pođe. Bilo je jutro; sunce još nije bilo ojačalo i padalo je na krošnje šljiva čiji se plod plavio u granju; grane koje su se naginjale prema putu,

Pred njim se crvenio zvonik male i zdepaste crkvice, sa koga se mjestimice sljuštila boja i goli lim upijao sunce i zaslijepljivao oči.

Sremac, Stevan - PROZA

Kazao bih: kako je stidna nevesta, rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje sve naizmence, u

Radičević, Branko - PESME

KRASNA TI PEVANjA SJAJNA VISO) 231 SRPSKO MOMČE 233 (PRETPEV IZ JEDNOG MALOG EPOSA) 235 (UBICA U NEZNANjU) 236 MOJE SUNCE 240 (DETE I GUSLAR) 241 PERIVOJ 243 KAD MLIDIJA UMRETI 245 PESMA UMRLOM BRATU STEVANU 247 (PEVAM DANjU, PEVAM

Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu, Svetli s' gora i dolina, A putniku duša planu, Pa zaklikta od milina: „Oj sunašce što razgoniš Puste noći

“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje.

Blizu dvora gle meneka, A na vrati ono ko je? Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka više na me. (1843, 25. nov.) CIC!

Jedna moma stoji bela Kâno snega mlada gruda: „Oj devojko, zlato čisto! Ta lepša si nego vila, Lepša nego sunce isto; Bi li, rano, moja bila?“ „Oj srećice iznenada!

„O mani se tuđa sveta, Kod kuće je, veruj, bolje, Man' se, dragi, puta kleta, Man' se znoja i nevolje, Oh kad sunce letno plane, Oće junak da sustane.

“ Prođi me se, tako t' Boga, Sunce moje, dušo mila, Dok je mene mača moga, Mlade krvce dok po žila, U pakô bi junak sišô Pa veseo van izišô.

„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću

Vetrić piri, Lipa miri Kô i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.) NEKA SUNCA Jarko sunce seda, Travka njega gleda Oborena lica A puna suzica.

On je grli mlađan žarko, On je stiska uza sebe: „Mila moja, sunce jarko, Blago meni pored tebe!“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe njemu

“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe njemu sunce jasno. Ala jadan čupa kose, Gruva svoje mlade grudi, Vetri vapaj njegov nose, Oće skoro da poludi.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak.

Dočeka i to što se ni u snu ne vidi: propade država, svemoćna vječita Austrija, a sunce ipak ostade na nebu, ostadoše posne njive i seljačke brige, samo se stari Švabin seoski knez Gavre preko noći premonduri

Tako je to bilo po danu, dok prlji sunce i jesenji vjetar, a uveče, kad starci odoše u djedov sobičak, potrpan mrakom i tišinom, tu poteče druga priča nevesela

Čađavo sunce, premoreno i ravnodušno, čuči na mrkom rubu planine. — Zalazi već jednom, cicvaru ti ljubim! — mole ga i kunu ljuti

Kad zađe sunce, sve im se čini, i grad će konačno klonuti i prestati s otporom. Međutim, tamo kod uobručenog neprijatelja kao da se

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Kad pre? Te mudrosti vam nema ni u ludilu! Kad sve to može, što ne bi moglo i sunce u džezvu? Vidiš li, efendijo, ni moje ludilo nije najveće. Izgubila dete, pa izgubila pamet!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka*, na asurama leškaraju stariji ludi. Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno.

Ali on samo manu rukom i istrča... Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka. Sunce je sijalo, okolina, bašte, vinogradi, brežuljci i prostrane, duvanom zasađene njive, sve se je to zelenilo i mirisalo.

Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i izbečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao. Sunce mu grejaše baš u lice, a kapa mu pala, te se strulja, mrka kosa osvetljena leluja še.

Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom... Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjivajući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih

— Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice; suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi.

— Ne, gospo... o...! — Jeknu Dimitrija padajući. Kola se učas izgubiše, a Dimitrija ostade na putu. Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj a on se nije ni micao.

Posle, pošto zatvorimo kuhinjska vrata, držeći se za ruku, smejući se, izletimo napolje, u baštu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje svežina i miris zelenila... Da čekamo, dok se naše matere, isplakane, s glavoboljom, vrate s groblja.

Ali i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka? Tek što sunce da zađe. Otvorio sam oba prozora gostinske sobe i beh zaseo te čitah neki roman.

Ali jednog dana, u prvi sumrak, kad sunce kloni i rasipa žarku rumen, a hladovina već predu zima maha nad žegom; kad iz tople zemlje bije suvota i draž; kad

Sva se beše predala poslu. Na glavu si ovlaš bacila belu šamiju da ti sunce ne peče lice. Bila si samo u jeleku i šalvarama.

Reci mi, pogledaj me, nasmej se, te i ja da vidim biser tvoj, da i mene ogreje sunce tvojih očiju. O devojko! zašto me ubijaš?! — Majka moja plače, plače ona, i ja venem. Kažem ti: ubila si me! Nemoj!

Dođi, dragi, dođi, mili!“... I otpočeše se ređati sve lepša za lepšom. Sunce beše već klonulo, hladovina se raširila, a iz bašte pirka vetrić.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

JOSIFE FTORI, mili vladetelju, Sunce sveta i blagodetelju! Blažena majka koja TE rodila, Sveta sisa koja TE dojila! Minerva je, boginja mudrosti,

Kostić, Laza - PESME

Na usti' mojih leži, na svojoj pećini, sunča se na sunašcu, tvog oka vrućini. Oj, sunce moje jarko, moj sjajni zlotvore! Oj, gujo sunčanarko, moj slatki otrove!

Vije se u okrugu, seća mi slabu moć na ljubav i na tugu, na sunce i na noć. Al' neiskazan osta neiskazani jad, neiskazano dosta, što boli teke sad.

Karlovac rumen; je l' od radosti, il' je to zraka srditog žara? sunce već seda; kroz oblak gusti prodiru svetli njegovi zraci, kô zračni, sjajni podupirači, što sunce drže da se ne spusti.

sunce već seda; kroz oblak gusti prodiru svetli njegovi zraci, kô zračni, sjajni podupirači, što sunce drže da se ne spusti.

— Oj, sunce, sunce, što tako već ode, ala me sećaš na sunce slobode, na srpski sabor — i na manjinu... U SREMU Ubava Fruško, divoto

— Oj, sunce, sunce, što tako već ode, ala me sećaš na sunce slobode, na srpski sabor — i na manjinu... U SREMU Ubava Fruško, divoto

— Oj, sunce, sunce, što tako već ode, ala me sećaš na sunce slobode, na srpski sabor — i na manjinu... U SREMU Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne

Problagovala s' u lakom sanu sumornu zimu narodnog stida, al' već i tebi proleće granu, sarajske čini sa tebe skida; sunce slobode i krstov znače, mlada će krila da ti ozrače.

Šarena glavo selenske guje, okolo zemlje što se koluta, prisojka ljuta po svetu luta, da sunce truje, Lakoma glavo Evine zmije!

Od zvezdica je sunce svetlije, al' sagledati ne da sjaja svog; a i one su čeda sunčeva, pa i mi smo se sakupili sad u pozorištu gluma

čedo mamne, te za njome svest zabludi, mrežom gustom kose pramne zakloni mi pogled ludi, mrakom svetlim oči tamne užgu sunce mi u grudi'; pa kad mahom sunce zađe, a s očiju mreža sađe, u oblaku mojih jada jedna mi je pavedrina: znadem kako i

gustom kose pramne zakloni mi pogled ludi, mrakom svetlim oči tamne užgu sunce mi u grudi'; pa kad mahom sunce zađe, a s očiju mreža sađe, u oblaku mojih jada jedna mi je pavedrina: znadem kako i ti strada, budalino Savedrina!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka

Pomrkne sunce i uvati se tama, reko bi da je ponoć. U tom mraku satre glavama kulu u mlevo, uzme devojku pod krila i digne se u

Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli.

rupom odsiječe rep; a zmija se rasrdi te njega ujede i zada mu smrt, pa uteče u svoju rupu i prestane više izlaziti na sunce.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla. MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da.

STANIJA: Kuku, a kad spavate? VELIMIR: Velika gospoda i do podne. STANIJA: Do podne? I vi ne vidite kad se sunce rodi? VELIMIR: I kad bi hteli gledati, opet se ne vidi od visoki kuća. LjUBA: Od koliko bojeva ima kuća?

LjUBA: Pa, ajde doveče. STANIJA: Da me Bog sačuva! LjUBA: Da vidiš kad on počne (podražava akteru): „Milevo, sunce života moga, Milevo, anđelu moj, ljubiš li me?“ STANIJA: Ta je devojka anđeo? Đavo, đavo, što nema obraz.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka, S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta. PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom

SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće! TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa?

SULTANA (pipa se po leđi): Ah! POZORJE 5. PELA (s valom preko šešira, stupi), PREĐAŠNjI TRIFIĆ: Odi, sunce moje, oće majstor Sretinica silom da ti preotme mesto. PELA: Milostivi gospodine. TRIFIĆ: Šta je?

Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti. TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto! SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao!

SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri. Ljubezni Trifiću, ja imam osim toga jošt jednu veliku molbu. TRIFIĆ: Kaži, sunce moje, i tebi ništa ne mogu odreći, samo kad pametno zaktevaš.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Blaѕ De Otero Uporne kiše, blage kiseline, Bože moj, evo nagrizaju leto; Danima tek po lišaj pavedrine, Sunce u mrli, jedva započeto; Kao da neki oslepeli zograf Ikonu hoće prstima da shvati, Pa skrnavi je.

Preostaje metafizika Krhotina i crepova. (10. VI 1989) VEŽBA Asfodele, sunovrati Koje crno sunce zlati, Žuta zvonca koja zvone Pri prolasku Persefone, Sunovrati, asfodele Oko kojih zuje pčele; Biće meda, zujem

ovo podne ono što nas spaja, Nego jedna povest koja dugo traje, A vas usijava do crnoga sjaja, Pa podnevno ovo sunce crno biva Unutrašnjem oku putnika pevača; Dok mi pogled klizi po ploči zaliva Sa još svežom brazdom promaklog tegljača.

čija Pragreška biva uzročnikom pada u ovaj život gde sam pao i ja; Podzemni stožer Golgote, što zrači Usijan kao crno sunce, kvazar Nevidljiv oku na blizinu sviklom, U korenju je stabla što je niklo u zavet što označava i znači: Izlazim svako

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

—Bogami, ona ne diše! —Diše! —Ma, ništa ne čujem! —Pa, uštini je, videćeš da diše! —Gle, stvarno diše, sunce mamino!

letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, da počne predstava, pa da

Ali, čim točkovi dodirnuše pistu beogradskog aerodroma, duboko odahnuh i počeh intenzivno da mislim na njega, sunce moje, hoću da kažem, više nisam bila plaćena da ga zaboravljam, pa sam mogla da mislim na njega u ogromnim količinama.

I TRIDESET OSAM MINUTA, U ORGANIZACIJI NAŠE POZNATE SPOLjNOTRGOVINSKE FIRME „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“, ZAĆI ĆE SUNCE!

UKOLIKO SUNCE VECERAS NE ZAĐE, ZBOG SMETNjI ČISTO TEHNIČKE PRIRODE, KUPLjENE KARTE ZA VECERAŠNjI ZALAZAK MOGU SE ZAMENITI ZA SUTRAŠNjI!

ZA SVAKI DAN KADA SUNCE UOPŠTE NE ZAĐE „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“ DAJE ODŠTETU SVOJIM CENJENIM KLIJENTIMA! — Ima li još nešto?

Zavrnuli dete! Zavrnuli sunce mamino! Ufurali ga u neku svoju filmčugu, pa mu dodelili epizodu, a sebi maznuli glavnu ulogu!

koža mi ružičasta, Čarli, evo, pogledaj ako mi ne veruješ, a tetka Brižitka mora da fura sa tamnim naočarima za sunce , da joj se ne bi videli podočnjaci! O!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

O POVLENU, ІІ 32 ČUDO U ZAROŽJU 33 JABLANIK, І 34 BORANjA 35 ČUDO U GLAVAČIĆIMA 38 KLjUČ OD KUĆE 39 І 40 KUĆNO SUNCE I SNEG-ČEDO 41 KUĆNE DUŠE MIRIS 42 MALA SOBA, BUNCALICA 43 MALA SOBA: ISTJERIVANjE STRAVE 45 BAJINA BAŠTA:

Zlatno pile gromovo mrsi lišće lozovo: Kovačica, Opovo. Kroz mrštenje glogovo kreše sunce bogovo: Kovačica, Opovo. Zvrkne zrno bobovo. Oblak, runo ovnovo: Kovačica, Opovo. CRMNICA Crmnički je...

Šum pečalan, tihožalka: bila zvezda vrh oranja, bio vetar - svilu tkao. Zrelo sunce metohijsko po vascelom greje kraju. (Izgrejao Hristos s freske.

KLjUČ OD KUĆE І KUĆNO SUNCE I SNEG-ČEDO Iz večeri od prisoja po zdelama plamsa boja. Sobna svetlost s okna tone u smeh sveca sa ikone.

Kroz bosiljak vrh kolevke zrca staklo petrolejke. Prokapnjuje zlatno ulje na tronošce i crepulje. Kućno sunce i sneg-čedo zasijaju uporedo. KUĆNE DUŠE MIRIS Zaleluja kućne duše miris. Radosnice igraju se podno okna senke.

A U NULI AZ To što lije - to je lirska zlob. Zmija glavu skolutne pod rep i trzajem zaleluja zob. Šumsko sunce ublažuje kob. Bivša ljubav, taj suncokret slep, prošlom bojom senči letnju dob. Pod uštapom progledao jaz.

“ Po puklom sluhu još mi cvile čavli. V Jezera suva - nebo izmaknuto. Za tugin breg mi crno sunce sedne. (Zbog svake reči pokajem se ljuto.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Na pijaci svetoga Spiridona stoji u vozduhu od samog dijamanta načinjeni horizont, to jest sunce, mesec i zvezde. Tamo se nikada ne pale uveče fenjeri, kao po drugim varošima, nego ovo sunce od dijamanata osvetljava

Tamo se nikada ne pale uveče fenjeri, kao po drugim varošima, nego ovo sunce od dijamanata osvetljava cjelu varoš. JELICA: Ne može niko da ukrade? ALEKSA: A, to se ne krade.

JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.

Prsten mora jošt dovečer biti. JELICA: Ja se vašoj volji rado pokopavam... Gospodin baron... ALEKSA: Ne baron, sunce moje, nego „ti“, ja sam tvoj suprug. JELICA: To je cela istina.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Tu zlatan Mjesec postelju vije, diže se Sunce u jutro rano, u noći Bauk u bubanj bije, šapuće lišće ko začarano. Sunčeva majka u dvoru prede, vreteno sjajno u

Izmlatiću ga, al drugi put.“ — To reče baka i baci prut. II U dvore stare, pred sami mrak, ubaci Sunce poslednji zrak i tiho reče: „Ustaj, Mjeseče!

Žurim se kući, baš mi se drijema, a mama za me večeru sprema.“ Tako se Sunce pozdravi s drugom, u kola skoči, zavi se dugom, za goru krenu četiri hata, rumena magla za njim se hvata.

Tu sunce jutrom dječaka budi, s Proljećem kolo igraju ljudi, a ljeti pravi vatromet grom. Sloboda cvjeta, široka, prava, zatvor

Godine duge živjeli oni kod baba-Pele pod gorom strmom, tamo gdje bura oblake goni, a sunce veze zlaćenom srmom. Slušali baku i s mnogo sloge svladali muški nevolje mnoge.

Često ih moćne oluje biše uz bljesak munja i vjetra huk, peklo ih sunce, kvasile kiše, jurio noću zubati vuk. Svladali tako nevolju mnogu uz pomoć glave i brzih nogu.

“ „Uzdaj se u nas!“ — vrapci će nato, pa na put krenu čitavo jato. Tu ti je vojska vrabaca bila, zakloni sunce milion krila, čitavom zemljom društvo se prosu da sakuplja zrnje za dobrog Ćosu.

Šireći grane starina hrast srećan je bio i sunce pio, žurno, u slast. A kad bi stiglo nevreme burno i vetar hud, vetar zao, kada se drao, on bi škripao: „Ne

vrh grana, prlji ga svega, hrastova sena na zemlju sleti, na trn se svije, po njemu leže, čuva ga, krije, dok sunce žeže, do prvog daška večeri sveže.

A hrast se širi, šuška, šumori, dok sunce prži, pali i gori. Po pustom drumu sena puže, prekorno šapće: „Ej, Ćiro, druže, da nisi bio tako zle volje,

“ Majmunče za njim reče: Afrika, topli kraj, gdje vrelo sunce peče nama je zavičaj! Afrika zove nas, nama je tamo spas, drugovi, svi u kas!

“ Uminu oblak, vedrina sinu, na Japri val se mreška, kapljica blista sa svakog lista, vidokrug plav se smeška. A sunce vrelu poplavu prosu, vrbama suši zelenu kosu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

zimske studi, I zaveje prvi sneg, Škola nama zaklon nudi, Škola naša — naš je zbeg, Neka lete tice lepe, Kuda ljupko sunce sja, Nas prosvete zraci krepe, Gonioci svakog zla.

blagi vetrić Sa žarkoga juga pirne, I zableje beli janjci Kroz doline naše mirne; Od mirisnog blagog jutra Dok se sunce još ne smiri To će cveće brati deca, Mile seje i pastiri.

Kad pomamni orkan duše I pomrači dan — U bokoru rujnih ruža On počiva san. A kad sunce s nova sijne, Zamiriše svet, On spokojno opet leti Sa cveta na cvet.

LAKU NOĆ! Laku noć, laku noć! Sunce tone za planine, I poslednji trne zrak; Kroz poljane i doline Prikrada se crni mrak.

Zar je zima strašna tako, Te razvijaš krila jako? — Za poljima, za gorama, Jarko sunce sija nama. Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema.

I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

U korenu je posečen praznik i sunce kao hrast pade preko nas. Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još

Na kraju drvene ploče već je mrak. Iza otvorenog prozora neko me sluša: poškropljena trava i sunce i jedan oblak pun krvi. Iznad žice vidika još jedan prozor sličan mome otvara se.

Ja treba da se vratim gradu koji me posla, koji vidim kad sunce provuče ruku kroz krzno oblaka i na brdu mi se pričini osvetljen dvor ili na kraju padine more te viknem neku ženu,

Pogledao je u sunce, stresao sa sebe malo gliba i čuo promenjen govor, tad mu je sinulo: on se ne budi iz sna, nego ustaje iz smrti

Eno poznatog tela stene i pokreta reke što se baca od gajeva do klanca, sunce kao nikad sjajno i dvori visoki, bez broja.

Pevač sa brda zapeva: zašto se odaste toj veri u pošast, kad eno sunce bodro sija i divna su zdanja za čovečijeg sina, kule od mermera i krovovi od medi.

stub po sredini i borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži pustinjom Mojsije vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je Sinaj isposnik nije veći od tačke i sunce je manje od svog sjaja velika javljanja

vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je Sinaj isposnik nije veći od tačke i sunce je manje od svog sjaja velika javljanja tek slede Knez Lazar se po gorama šeta Možeš li poznati kneza Lazara Mogla bih

hleba tu je i čoveka hleb je kupola ispod koje se nadima duša i ta duša šuplja i bela najbolje se vidi sa Maljena kad sunce zapada i nema ništa protiv mešavine bora i breze belog sira i mesečine lučonoše i venje ni protiv javnih zgrada

protiv javnih zgrada koje na ledini rastu providne vetrom a prirodi pokazuju ogledala onih zdanja iz budućeg grada sunce je u savezu s biljem po običajnom pravu a voli one koji neće da se sahrane da pretvori u mumije no više se brine za

i otvori se vidicima utroba ostaje puna onih što se boje uspomena i zatvorenih soba i ne smeju da gledaju u sunce od stida okreću glavu kad vide vime i sunce koje proliva nešto rujno da ugasi žeđ mrtvacima sunce je urna puna

onih što se boje uspomena i zatvorenih soba i ne smeju da gledaju u sunce od stida okreću glavu kad vide vime i sunce koje proliva nešto rujno da ugasi žeđ mrtvacima sunce je urna puna žutog vina glava puna snage lik koji se obraća

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a u vagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve...

Tek sada odjeknu veseli žagor. A odatle su išli na bunar, gde su prali sudove. Sunce je već zašlo... Sivkasta prašina lagano se taložila.

— govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima. Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje... Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat.

Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo... Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke...

A on sada misli verovatno na svoju ženu i dete. Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju.

roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći. A grozno gruva, pucnji se sustižu i vazduh drhti... Sunce se malo pomoli, pa opet zađe za crn gust oblak.

Srce podrhtava... Da li nas vide?... A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju.

Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu. Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje. Smuči mi se.

Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja. Sunce je već zašlo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a večernjača je žmirkala.

— E, vidite onu maglu — objašnjavao nam je komandir. — Neprijatelj je tu, njome obavijen, i tamo ga treba tražiti. Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao.

Magla se razredila i jezičasti pramenovi penju se uz gudure sa suprotne strane reke. Sunce tek što nije obasjalo kotlinu... Obuzelo me čudno stanje...

— Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi. Videli su se sada otvoreno.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

UČITELjICA I Prižeglo jesenje sunce.

III Učiteljica se žurno približavaše školi. Učinilo joj se da se odocnila, i ako tek beše sunce ogrejalo. Danas je išla sa čistom i vedrom dušom, sa onim istim sjajnim idealnim mislima, kojima se najviše bavila u

Otud tolika volja za radom. Nestade jučeranjih sebičnih misli; duša ožive novim životom, kao i ovo sunce, što ogreja blagom podmlađenom svetlošću. Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost! ...

I sve to što se pruža pred očima naših do šljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom nedoglednom prostranstvu i obojila ga čudnim,

— Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo. Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje.

Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje. V Tek je sunce izgrejalo, a dvorište se napuni đacima.

»Šta ovo oni govore samo o zlu, kad je svet tako lep, sunce tako toplo i veselo greje, srce u grudima tako živo kuca i sve, sve je udešeno za lepo prijatno življenje!...

Ako li ona pođe, moram se izdvojiti sa Veljom.« Kad siđe sunce blizu brega, gosti se digoše da idu. Velja se spremi da ih isprati, a učiteljka mora ostati kod deteta, koje je danas

ona ih je i hranila i pojila, drugog čega nisu imali; ona ih je i negovala, kao dobra mati, prala ih, čistila, a blago sunce povijalo ih i sušilo svoj zracima... O, divna, šumna srpska Moravo!... Pa one bezazlene, srećne dečje igre!

pomisli ona. Moraće jedno od nas dvoje putovati.« Najzad gosti se kretoše. Urediše decu, pa opet okrenuše niz potes. Sunce po malo greje, ali se oseća oštrina u vazduhu. Taman da se lepo putuje.

nestade ga, i on se oseti slobodan srećan; nema više stradanja, nema dosadanjih muka, sve ode, kao kad grane jarko sunce i razagna gustu maglu ... Da se živi !... da se živi !...

Tako dođe do huma nad selom, ispe se na hum, pa stade tako obrnut suncu.. Odjednom naiđe gust, crn oblak, zakloni sunce, a pod njim izmeni boju i drveće, i trava, i sve...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

7. Djevojka je Suncu govorila: “Jarko Sunce ljepša sam od tebe! Ako li se tome ne vjeruješ, Ti iziđi na to ravno nebo, Ja ću izić’ za goru na vodu.

Ugleda je lijepo Sunašce, Ugleda je kroz jelovo granje — Kol’ko se je ašik učinilo, Triput je se Sunce zaigralo, Pa odvuče lijepu djevojku, Da je uzme sebi za ljubovcu — Od nje posta zvijezda danica. 8.

njima treći potavnio, Ono jeste seja međ’ braćama, Potavnila od mlogi svatova — Prosi Mesec za svog mesečića, Prosi Sunce za svog sunčevića, Prosi Munja za se iz oblaka. Mislila su dva brata rođena Za koga bi sestricu udali.

za Meseca, On se menja za godinu dana Puno pravo do dvanaest puta, Dvanajst puta sestra udovica; Ako će je udati za Sunce, I Sunce je naglo i žestoko, Pripaliće seji našoj lice — Daćemo je Munji iz oblaka, Kad zagrmi, daleko se čuje, A

On se menja za godinu dana Puno pravo do dvanaest puta, Dvanajst puta sestra udovica; Ako će je udati za Sunce, I Sunce je naglo i žestoko, Pripaliće seji našoj lice — Daćemo je Munji iz oblaka, Kad zagrmi, daleko se čuje, A kad pukne,

Božić, Božić bata Na oboja vrata, Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata I oboja poboja. 19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo!

19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo! Manu igrom na junake, Koledo, koledo!

Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza brda, Nije sunce

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu vesel

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Što ne bi pošla na vrhunce, ko kraljevi i vođe? Silnija ste no jarko Sunce, nek vam se klanja ko prođe. Ta grlili smo gore od vas i nosili na oltare.

U podne sunce je bilo pripeklo, a vetar pao. Veslali smo i Petar nije vukao. Iskoristio je ono malo senke što je savijeno jedro

Pred nama se posle mrači i motor stoji. Mreža mu se vuče po vodi, kao dugačka kosa. Mi se vrtimo oko nje i kružimo. Sunce je tek bilo zašlo i voda zarumenela. Meseca još nije bilo, ali je noć padala u vodu brzo. Brda su tavnela.

Dajte mi čašu da napijem praznicima. Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedeljom, pred kapijama.

Činilo mi se to čudno, kao i sunce koje se vuklo po svetu, sa brda na brdo, u nebesa. Mislio sam da je to zato što sam ja ostao živ.

Čuo sam da je na severnoj obali sinulo Sunce, i pođoh tamo. Dve nedelje lutam tako, sedim po stanicama, sa starcima u odrpanu odelu, i ženama, u crnim suknjama, i

Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića. Puk, dakle, vežba to leto u onom strašnom kamenjaru, a sunce nas obara i tražimo hladovinu. Hladovine nema.

A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne. Nebesa Mostara. U njima Mesec i Sunce i zvezde blistaju na plavom dnu, kao stvari načinjene od zlata i srebra. Nebesa ljubičasta, pred zoru. Nebesa Dubrovnika.

Slava će doći, kad vas povedu ubice. Kad reč vam bude krv, i plamen. Sunce će vam obasjati lice, kad vidi, da vas se zmije ne plaše, no majke vaše, majke vaše.

Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač.

Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

“ Pesma se njihova orila i ispunjavala svu vasionu: nju su slušali sunce, mesec i zvezde; slušala je zemlja i bila očarana. A kada je prestala pesma njihova, progovori Gospod.

MUŠICE Na proplanku, u jednoj planini, pasao je stari pastir stado ovaca. Sunce je zalazilo i kroz šumska stabla proturilo rukovet kosih zraka u kom je, kao u kakvom vijoru, opijen sjajem zahodnoga

je pastir sedeo na travi i zagledao se u mušice, pa je mislio: zašto je Bog i njih stvorio, kad nisu nikom od koristi. Sunce, međutim, zađe pa ponese i onaj zlatni snop zraka, a mušice raspustiše svoje kolo i raziđoše se.

Pa kad postelju trnovitu manu, Na njoj ostavi krvi svoje rosu — A kad sunce granu, Trn se crvenim, slatkim plodom osu... 2.

I sad, kad sunce za planine zađe, Prošlost se vraća iz daljine sive, Kad se Nazaret u sutonu nađe I stare priče, legende ožive.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ali, tražeći domovinu moju, naiđem na interesantnu zemlju i lude, o čemu ću vam, evo, pričati. Dan letnji. Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam vrtoglavicu; nešto mi zuji u ušima, žeđ da me umori, a pogled

lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zlosluto graktanje. Sunce sakriveno oblacima, koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje. Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Čak sa dna njive čuje se pesma, smej, govor, šala, a sve to začinjava često pucanje korenja... Sunce greje, vetrić pirka, pa zaljuljuje suve šašljike i perje; ljulja se tiho sva ta gora i šušti čudnim, veselim šumom; kr!...

aj... aj... aj!... Sunce visoko odskočilo, pa prižiže, konji izvedeni iz vršaja, a svako čeljade, koje je kadro, dohvatilo vile, te pretura slamu.

Smiruje se sunce, slama je tri put pregažena i pretresena i sad je poslednja dignuta i bačena u kraj gumna. Na zemlji čisto, jedro žito i

Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup... Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh.

jednačit glas pripovedača, a tamo sa druma čuje se krčanje punih kola i sumorno izvijanje setnih »dvojenica«.... Sunce se smirilo. Obran poslednji red kukuruza i natovaren na kola. Skupljaju se radnici pod brest.

Videh, čini mi se, dobro, kako se spojiše i postade jedno veliko, svetlo sunce. Setih se Jova i Milice, pa mi se misli počeše da brkaju... Trgoh se, neko me zove po imenu i vuče za ruku.

Pomoli se sunce. Kmet se prenu i diže ljude. — Stan'te svi u red, jedan do drugog. Namestismo se svi u jedan red. — E, sad odbijajte

da pregazimo i čuveni Vagan, za koji se zna da je svakad najpouzdanije sklonište razbojničko, a još ni traga od njih. Sunce odskočilo, pa greje blago i toplo i rastapa oštru jutarnju svežinu, a naš se lanac ljulja i kreće, penje i spušta i sve

Kad izađe iz škole, grejaše blago i toplo junsko sunce koje i najmučenijoj duši daje poleta i života, ali njemu na duši beše tamno i oblačno, njemu sve izgledaše crno i

Ali, kad se posejalo, mora se i žnjeti, a već u buduće dobro će otvorati oči s kim ima posla. Kad izgreja sunce, radnici stigoše na njivu.

To je bila njegova poslednja poruka. PRVA TUGA Kad odskoči sunce visoko i njegovi topli zraci, prošavši između razmaknutih zavesa na visokim prozorima, padoše na čist detinji krevetić,

Vetar dohvati čarobne zvuke i odnese ih munjevitom brzinom daleko, daleko... Kad ogreja sunce, prođoh kroz Beograd. Opazivši neku gomilu na đumruku, siđem tamo i vidim da su to sve trgovci.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

U MALOJ ULICI 208 DANI 210 SEDMICA 211 SREDA 212 PRASKOZORJE 213 SVANUĆE 214 OSVIT 215 FEBRUAR 216 MART 217 MARTOVSKO SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE OLUJE 229 OLUJA 230 HRAST

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE OLUJE 229 OLUJA 230 HRAST KRAJ

NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE REKA 312 RADOST PUTOVANjA 313 LETOVANjE 315 NEPODUDARNOST 317 KAMILE I SUNCE 318 ZAŠTO SE KRIVI TORANj U PIZI 320 ČOVEK I ZVEZDE 321 O MOM ODNOSU PREMA KOSMOSU 322 SONET O BESKRAJU 324 MIR

Kod drugih nije tako. Svud lepše sunce grije, U svim drugim kućama bolje se živeti može. Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije, Ima dućan prepun sedlarske

PEPO POSLE BOLESTI Dva meseca je Pepo ležao u krevetu, I jutros išetao na sneg gde se svetlost ko srebro toči. Sunce blešti po drveću, po celom belom svetu, Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči.

Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce liči, Stalno gori, a niko ga ne loži. Džon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Džordžije.

A da je šutnuo — e, vala, šutnuo je! GDE JE CICA Jutros rano kad je topli dan osvanô I sunce leno pošlo prema krovu neba, Rekla mama Cici: „Idi polagano Kod Mite pekara, kupi nam hleba...

Bliži se ručak, Odmakô daleko dan, Cvrči cvrčak, Sunce korača kroz stan, Svaki čas se mršti mamino lice: — Nema ni hleba, ni Cice!

Trolejbus sad juri, ne trepćući, Silazi na trg strelovito, pravo, Sunce, s njim, jezdi u istom smeru. I dok Žuća odlazi kući , Neko bi mogao reći: „Bravo!” Starom i dobrom kondukteru.

— jedna crvena ptica između stabala leti, Možda je to sunce koje žuri zori... Pred zoru, u Africi, niska drveta kleče, I vreme teče kao reka koja ne teče...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Maločas ste mogli nazirati sunčanu svetlost a sad su gusti oblaci zamračili sunce i evo krupnih kapljica plahovite kiše što počinje padati na morsku površinu i koje odavde izgledaju kao puščana zrna što

Rakić, Milan - PESME

Ne mogu više, dosadno mi sve je. Jedanput srce na laskanje prista No više neće. Gledaj, sunce greje I krivudava reka pod njim blista Ko oreol na glavi starog Hrista.

PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore. Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim.

Napolju možda sunce greje, A možda kiša sipa kapi Na mirna polja i na streje, Il̓ pomrčina ko grob zjapi, Ja ne znam. — Ne znam šta je

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce grije. I dosta je dobro primarilo kâ je ovo brdo vazda hladno.

Da je igđe brata u svijetu da požali, kâ da bi pomogâ. Pomrčina nada mnom caruje, mjesec mi je sunce zastupio. Uh, što mislim, kud sam zaplivao? Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva.

Ko potoke može ustaviti da k sinjemu moru ne hitaju? Ko izide ispod divne sjenke Prorokova strašnoga barjaka) sunce će ga spržit kako munja. Pesnicom se nȁda ne rasteže! Miš u tikvi — što je nego sužanj? Uzdu glodat — da se lome zubi!

OBRAD Da vi pričam što mi se prisnilo. Naroda se bješe mnogo diglo, kao nekud da krste nosimo; sunce peče da oči iskoče, i tvrđa je kudijen idemo.

Krst zasija kâ na gori sunce, i sav narod na noge ustade, časnome se krstu pokloniše. U tome se razbudih od straha. VUK MIĆUNOVIĆ Srećan bio,

Jedni sužnji bjehu prikovani u putima na velje brodove, te vozahu po moru brodove; tu ih letnje gorijaše sunce i davljahu kiše i vremena, ne mogahu iz veze šenuti, No, kâ pašče kad ga za tor svežeš, tu čamaju i dnevi i noći.

Iza tmine i sunce ogrije: pred večer se nad tobom izvedri, Turke mrtve po tebe brojasmo, pogodit se nigda nè mogâsmo oko broja, koliko

Da l' nevjerne ne zna Turke, Bog ih kleo! e će tebe prevariti? divna glavo! Moj svijete izgubljeni, sunce brate! moje rane bez prebola, rano ljuta! moje oči izvađene, očni vide!

Razgledâ sam i sve tri pećine: đe se sunce hristjanstvu rodilo, đe je nebo jasli osveštalo, đe su cari nebesnom mladencu pohitali s darom poklonit se.

PEKU SE PECIVA, IGRAJU SE MOMČAD SVAKE IGRE I KOLO POJE. KOLO Bješe oblak sunce uhvatio, bješe goru tama pritisnula, pred oltarom plakaše kanđelo, na gusle se strune pokidale, sakrile se vile u

se sunca i mjeseca; bjehu muška prsa ohladnjela, a u njima umrla svoboda, kâ kad zrake umru na planinu kad utone sunce u pučinu. Bože dragi, svijetla praznika! Kako su se duše prađedovske nad detinjem danas uzvijale!

Rašta nije s početkom proljeća, kad se sunce sa juga povrati i kad počnu dnevi napredovat, kad se zemlja obuče zelenju i stvar svaka kad na njoj dobije novi život i

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Čista, spremna, i kao izložena, stoji otvorena za goste, za taj svet spolja iz varoši. I sada po njoj, što jači dan, sunce sve svežije i toplije zagreva a sa crkve jače i uznemirenije zvona zvone, iz ulica svet sve više izlazi i ide ovamo po

Ali, kada docnije, pošto se sasvim razdani, pošto sunce uveliko ogreja, odozgo počeše da se čuju svirači, i već ovamo kod njih da se viđaju mahalska deca kako ispred svirača

Efendi Mita, izvan sebe, poče u dvorište da baca čaše, prosipa vino. XIX Sutra sunce zateče čočeke preobučene u bela odela i nabeljene, i to mnogo, utrpano, da bi se sakrile bore i umor na licu od

Prekorači prag, ali sunce, sjaj i graja je zapljusnu. Veo joj se zakači za prag, i to joj dobro dođe. Zastanuvši, malo okrenuta u stranu, sa

Iako je vrelina, sunce tek što ne prži, svi oni, tako stegnuti, pretrpani tim kolijama, sa tim silavima, čizmama, ipak se ne raskomoćuju, jer

Pandurović, Sima - PESME

Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mána, Kad duše cveća svud mirišu. Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u

Naše duše naši su pejzaži. U KOLEVCI SNA Kad sunce zađe, i pokrivač plavi Zvezdane noći, veče toplog juna Padne po polju i vrh cvetnih kruna, A žuti mesec na nebu se

Žalila nisi, izgleda, što ména Života u smrt beše tako râna. Ispratiše te martovski vetrići, Sunce i uzdah sveta što je plak’o.

A vetar peva poeziju smrti. SENKE Oblaci žuti preko moje glave Prelaze prostor mirno; zaklanjaju Sunce i nebo, i visine plave, I tužno gredu ko zna kojem kraju. Promiču senke.

Varljivi svet starih iluzija plavi Staru baštu nada što davno ne lista; Krupno sunce sija u prolećnoj slavi, U svetlosti što je, kao nekad, čista.

Sami, u kutu teškog, crnog vlaka. Mala jeza zime, ili straha, minu Telima našim pri odlasku mraka, Kada hladno sunce sa visina sinu.

Tu ne sija sunce nit’ se leje šire, Tu talasi nemi troše čvrste hridi. Stari se dani sa nama ne mire, I agonija prošlosti se vidi.

I kada zore zraci budu bistri Prodrli varoš, lipe u prašini, Kad budu izašli na sunce filistri, I drage noći kraj bude tišini, Ja ću, k’o često, po poznatom putu, Dok na trg budu išli ljudi, žene, S

mojim mrtvim, zaklopljenim okom Svet što se gubi i jesen što vlada Setna i svetla preko svega što je Živelo negda. Sunce zrake baca Dugačke, žute vrh sàrane moje, Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca.

I tonovi pište Pogreb ideja i nestanje trulo Bolova, senki što dave i tište. Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali Rastanak moj sa bolom, i bez volje, Snagu i nežnost što su tužno pali Neprežaljeni, bez zamene bolje.

Muzika jeca tonom čiste tuge. Gasi se sunce i zraci mu bléde; Spušta se tama; umiru sve dýge U kalu sveta, u haljini bede. Mrak! mrak se hvata dubok.

I misao jedna zahvata u meni Korena sve više: jedno uverenje Da je to najbolje, dok sunce rumeni, Dok nas bura bije o rapavo stenje.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Svi očekuju kad će izlećeti prva riječ. Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli. Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u oči.

“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu. Đeneral sa svojim časnicima, konte sa svojom pratnjom, primakoše se k mazgalama i vidješe šta

Već oko podne narod se raziđe; nekoliko obližnjijeh Primoraca i Katunjana vrzlo se po gradu dok sunce naže, pa i oni uputiše se k crnogorskijem vratima.

Dan je bio vedar, sunce je grijalo, kao što samo u našem ubavom Primorju u to godišnje doba grijati može. Kroz sunčanu svjetlost vijaše

“ Vjetar je duvao niz Krstac sve to jače. Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put sjevera pavedrina.

Gomilica ljudi iziđe ispod svoda što izvodi nasred dokseta. Svi zastadoše malo, gledajući ispod strukâ, put istoka. Sunce se pomaljaše u vedrini, razasipljući svoje zrake po golemom snježnom prostoru.

glasovima zvonâ, duhovnicima u odorama, dvadesetinom glavara i svojijem perjanicima, starac Vladika izađe iz crkve. Sunce sa istoka gledalo je toga časa po svijetu više toržestvenih skupovâ — možda — ali skupa, prostije i uzvišenije prirode

gledalo je toga časa po svijetu više toržestvenih skupovâ — možda — ali skupa, prostije i uzvišenije prirode ujedno, sunce toga časa grijalo nije. Đakoni Ivo i Aleksije stadoše pred vratima dvorane, da redom propuštaju glavare.

i crnogorske strmeni, povijahu se poljanama, dok ne zastani gdje u ždrijelima i uvalama, ali se razaspi po moru. Sunce je to jače grijalo vrh raspuštenijeh stihija.

Istočnjak vjetar dunu te stade šušanj vitijeh jela i borova — ali se Crnogorci ne probudiše. Sunce granu te razbudi zvjerine po rasjelinama i tice po granama, ali Crnogorci ne kopornuše.

Lagani sjever zabridje gorom. Otaš glednu na više i ostali za njim. Sunce bješe gotovo do polak veba. „E, do sad bismo sigurni, a posad, bogami, ne“, započe četovođa.

„Jedan više — dobro je!“ reče Otaš sam sobom. Kiša presta a sunce sinu, odjednom. „Hoćemo li slaziti već?“ upitaće Milan gotovo ijetko. „Hoćemo, no...“ „A, glete, braćo, vrću se!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

i poljoprivrednim radovima naših ratara i stočara (Jelisije, / Proso sije; Dođe Vide / Da obide; Od svetoga Ilije, / sunce sve milije; Makivije / Kose o čivije, / A srpove / Za repove, itd).

Sačuvao te bog kao jaje s tavana! Sve ti crno, a oči bijele! Smele te najteže mađije! Sunce mi te kroz vodu grijalo! (tj. da se utopi). Trag ti se po zlu poznavâ! Trnje vro, po trnju ’odio! Uzma te uzela!

Rđa ga ubila kao čavao na putu! Rđom kap’o dok mu je koljena! Svoju djecu na oganj nekâ! Suva ga munja pokosila! Sunce ga ne grejalo, dok mene ne vidio! — (reči kojima devojka tajno zaklinje momka koji za nju ne mari, da bi se njom zaneo).

Zgrčio se kao jež. Zdrav kao jelen iz gore. Izgubljen kao brav u tuđem krdu. Izišao kao mara (u proleće) na sunce. Ide kao guska u maglu. Kakoće kao koka na sjedalu. Kao da je golub zrno po zrno birao. Kao da su ga guje pile.

Glava mu kao torni malj. Govori kao iz badnja. Dobar kao dobar dan u godini. Dočekao ga kao ozebao sunce. Drži ga kao malo vode na dlanu. Žestok kao žeravica. Žut kao voštanica. Zaduvô se kao da je lađu vukô.

Ćuti kô vuna u vreći. Uzdiše kao siroče na daći. Hladan kao bogojavljenska testija. Hladan kao stena. Čist kao sunce. Čuva ga kao oči u glavi. Šuti kao mramor. B) SUPROTNA Batli kô bjeli zec. Bijeli se kao tava na snijegu.

Jedna mu noga drugoj dobra ne misli. Jednu nogu bi izio, a na drugu ’odio. Kako je lijepa odsijeva od nje sunce. Ko ga ne zna skupo bi ga platio. Komad hleba ne bi zaiskao da zla ne pomisli.

Kad na vrbi rodi grožđe. Kad nestane petka u godini. Kad orô leteti zaboravi. Kad pođe sunce natrag. Kad psi budu ljudi, onda ćeš i ti biti čovek. Kad ribe progovore. Kad se zubima za zatiljak ujede.

Kad ribe progovore. Kad se zubima za zatiljak ujede. Kad se otopi lanjski sneg. Kad se rodi na zapadu sunce. Na kukovo leto. Na sveto Nigdarevo. O svetom Nikad. O kukovu dne. Onoga sveta, prvog vašara.

— Krpež je sirotinjska majka. — Darovna ruka sirotinjska majka. — Nada drži i cara i siromaška. — Zbog sirota sunce greje. — Ne stani siroti na skut, nećeš sebi na sreću. — Najcrnja je haljina siromaština.

— Gora se s gorom ne sastaje, a čovek s čovekom vazda. — Nema zime dok ne padne inje; ni proleća dok sunce ne sine; ni radosti dok ne deliš s kime. — Daj ti meni plačidruga, a pevidruga je lako naći.

— Nečiste ruke, crn obraz. — Čistu obrazu i suza je dosta. — Ne gori obraz od sunca, nego obraz od obraza. — I sunce prolazi kroz kaljava mesta, ali se ne okalja. — Igla ako i kroz zlato prođe, gola iziđe.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu.

Kad već zemlja protuži Bogu, da oće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola.

Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sv. Aranđel među tim ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu čuva sunce, dok on zaroni i

U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu čuva sunce, dok on zaroni i iznese u zubima mor - | skoga pijeska. Kako đavo zaroni, a sv.

Kako đavo zaroni, a sv. Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka.

42. Ognjilo i kremen, i varnica i trud. 43. Kaluđer traži soli. 44. Svraka na krmači. 45. Kaiš na nozi. 46, 47. Sunce. 48. Krevet, vrata i direk više vrata. 49. Plug. 50. Pile. 51. Đevojka i vijenac. 52. Popovi. 53. Lula i čibuk.

Lastavica. 119. Grozd na čokotu. 120. Gruda sira. 121. Čela u košnici. 122. Trag konjski. 123. Sanduk. 124. Sunce, kad topi snijeg. 125. Igla. 126. Svinjče i žirka. 127. Kad se noktima utuče bua, ili uš. 128. Crv u zubu. 129.

Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli.

” Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka

” Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata: „Eto ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori.

” A majka mu odgovori: „Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?” Sunce joj odgovori: „Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa.

” Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu reče: „Jarko sunce! ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Jesi čula, udaje se za profisora, a radnica! Dako jedared i mene sunce ogreje! IKONIJA: I dvaput škembiće! Tolike su se poudavale, pa je l ih ogrejalo?

SKITNICA: Leto u jeku, putevi prašnjavi, za oblakom se rasprslo sunce! Do podne Petrovdan, od podne Pavlovdan! Ladovina ispod oblaka! A Vukosava... Sunča se, češe butku karanfilom...

Do podne Petrovdan, od podne Pavlovdan! Ladovina ispod oblaka! A Vukosava... Sunča se, češe butku karanfilom... Sunce joj greje svaku pegu na leđima... Reka... paučina... tegla sa medom... svitac... riba... čaša vode... njena noga...

Stanković, Borisav - JOVČA

SLUGA E pa kako ću? (Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.

Iz ovoga se jasno kako sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i milovanje, črez koje bog biva

Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cvetke poljske.

Rad sam srcem i dušom, posle boga koji me je sozdao, mojemu milomu narodu ugoditi, obače ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge bacajući, pritvorno i licemerno za atar pišući.

Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu, koja mi dâ iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici, govoreći mi: „Uči se!

Nek mumla ko je lišen razuma na mudrost i nauku kao sovuljaga na sunce, govoreći da one izmišljavaju nova | mudrovanija; ne slušaj ti zato nikoga.

Sat po podne, sunce pripeklo, niti daje tu više | stojati. Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov.

vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u ljupkom [h]ladu s namerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i dan porashladi.

pod jednom maslinom učini mi se da vidim jedan dugačak štap s verha nakrivljen, neiskazane krasote; osijavajući ga sunce, razni[h] cvetova šare črezvičajno blista[h]u se, kao da je svakim vidom mnogocenih brilijanta ispeštren.

Zašto ovo se čisto vidi kao sunce, da dok god jedan narod na svojem maternjem jeziku knjiga nejma, prinužden je u tamnosti uma i u varvarstvu ležati i sve

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

„Prke“ znači: zašto; „ši“ znači: da!; „že“ znači: jest itd. Sunce bješe odskočilo tri koplja kad stigoše ka rijeci. Stipan i vozari na svu muku uvedoše konja u splatu, jer se propinjao i

Ali kad sunce granu, vjetar poče slabiti, pa malo-pomalo, utoli sasvim, onda se povrati sklad i u crkvi. Svako se prepade svoje

Njekoliko kapljica kiše padoše mu na ruke, te se prenu od sanjarije i pogleda put istoka, gdje kroz oblak sunce granu. Pogleda svuda oko sebe, i učini mu se da su brdeljci i stabla i kukovi, i sve stvari što mu bjehu pred očima

— Baš da odem!“ — Bakonja ostavi sud, pak otrča pred mađupnicu. — Kovaču, mlinaru, dižite se! Sunce je granulo! Škeljo, ustaj i probudi Bukara! Sluge promrmoljiše nješto iznutra.

Probudi se kad bješe sunce odskočilo, i vidje kako je stric već izašao; i to mora da je se naglo naredio, jer bješe prosuto vode pod umivaonikom,

Duša moja nije živa, Ako tebe ne uživa! Ti si rados u žalosti, Ti si sunce u tavnosti... — Poslušajte redovnici, Svete crkve odvitnici...“ — Stani! Vidiš li da ne znaš!

Vidićemo poslin, imamo kad!... Bakonja dočeka drugove, što ’no se kaže, kao ozebao sunce. Osobito ga razgovori mali Butre, koji mu je potanko ispričao sve što se govorilo i radilo preko vode.

Poslije podne, kao što sunce rasprši maglu, tako bi on snagom svoje volje razvedrio svoju glavu, te znađaše da šmigne neopažen preko vode.

Međutijem i Srdar zaroni jednom, pa odmah izađe i onako mokar sjede na sunce i pripali. Tako je on vazda činio jer se, kaže, uvjerio da mu bolje pomaže „banj u ariji“ no u vodi.

Kad sunce granu, Bakonja ugleda podalje njekoga rkaćkog popa i momka pred njim. Bakonja obode bijelca i stiže ga. Bješe krupan čovjek,

On nije razmišljao, nego osjećao. Sunce već bješe naglo ka zapadu kad se Bakonja trže. On pohita. Sad, za naknadu, mašta mu poče tkati zlatne snove, ali kad se

Već čim sunce granu, uz brujanje zvona, pokrenu se sav šareni narod, te zaguši crkvu i pritisnu prostrano groblje oko nje.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

OD LETA Ni nadali se nismo a već eto: Skidamo sa tela tek stavljene krpe I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe. Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znači: život! Opet smo nagi kraj vode.

TVRĐAVA Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po malo obara Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i štakor. Iza sna, ponekad:

O, žali, što vas prekriva agava I neki čudni vres kog sunce zadržava Da se dugo srebri međ kućicama mrava I rovljem gde se krtica spasava.

Slobodni nas pusti vetar cele skida. Veliko nam plavo nebo prošlost briše. Uz korovski miris: kiše nas umiše. Sunce nam u oku kule sjaja zida. Trepti srž borika, drhti vlat i hrašće: To stižemo padom mi na hodočašće.

Umoran od posla — već, a tek — sviće! Od rose — zemlja se za noge lepi, puši. Ja dižem pali list: u ruci — puca! Sunce o vrata brda sjajem kuca. (Stid mu u mlad ruj boji čelo, uši.

) Glad mi zavija u stomaku — pseto, Pa zrnje nekog mlečnog klasa žvaćem. U istom trenu: sunce, treći petô! Bosu mi nogu zemlja draška vlaćem. Usnama mičem: daleki dvojniče Da li naše duše još na isto liče?

Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini. Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo, Pod kojom sam se žego, čistio i prljo! (Na nekoj padini sad u žitu, raži — Jedna sama bulka moje oko traži.

Potomke davnih ptica uz niski oblak brode. SIENA Još uvek sunce sija nad Toskanom I ove noge gle još svetom idu: Tabani već su procvetali ranom.

Zatim: da slušam vetar i šum kapi I zadnje sunce ispratim kroz račvu Dok moj dah tiho nestaje i hlapi... Ako od stabla ne sadelju bačvu Il krevet kakvom mladencu ne

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kokoške su joj iz krila kljucale žito. U onoj njivi porodila se ona seljanka. Na motici pored nje raseklo se sunce, i neka krvava gomilica... zvala ga da nešto preseče, a on je bežao i vikao.

A što njegovi bliznaci da ne ostanu? Smeška se. Sad spavajte dok sunce ne izađe. u pocepanoj košulji primače se ognjištu. Okreće vatri čas leđa, čas lice, služeći se često ibrikom.

Nisi ti ništa bolji od Đorđa Katića. Šta ti ja mogu? Jalovak si. Svi ste vi isti, sunce vam, majku vam, boga vam božjeg, sve vam...! Tola klonu pored ognjišta. Nema više snage da smiruje i pokriva ženu.

Kuća mu je postala zverinjak. Milunka je zmija. Izbaciće je napolje. Odmah. Još dok ne svane. Sunce daje ne zatekne u njegovoj kući. Klonulost, jača od žele, sprečavala ga da ustane i najuri taštu iz kuće.

Tek kasnije, u suton, poče da se razbistrava Aćimovo bunilo. Tamo gde se sunce zaklalo na planini, diže se nekoliko velikih ljubičastih klobuka. Modrina preliva sneg.

Plaz ralice nabo krečnu lobanju čovekovu. I hrapavo teme hajduka tare tamno zemljino meso. Kiša u očnim dupljama, sunce u memli.

Pesme su laž. Kukavice ih spevale. Nikola prstima zatiska uši, neće da sluša Mijata koji tankim glasom zapomaže: Sunce pišti utrnutih zena, Glasom ženskim pišti iz mog sela: „Pomozi nam, gorskih smreka majko!

Kao tanak led puckarala je detelina. Sunce se spuštalo u rumene kule oblaka. „Bolje je da se seno plasti ujutru, kad padne rosa.

„Bolje je da se seno plasti ujutru, kad padne rosa.“ „Kiša će“, pogledala je u sunce i zastrepela od njegovog brzog bežanja. „Neće. Šteta za detelinu.“ „Kiša će najkasnije do ponoći. Sigurno će kiša.

Bojeći se da neko ne naiđe, zverala je po kukuruzima što su opkoljavali detelište, često se okretala ka zapadu, sunce se zapretalo u požar porušenih kula; ni sada, ni večeras neće biti ništa, ona više ne može ovako, danas se to mora

Trčala je od naviljka do plasta, nabadala naviljke stida, njega, i bacala ih na gomilu. Sunce se sklonilo iza ruševina kula i planina. Vetar, kao da se dotad plašio sunca, brznuo se po kukuruzima.

Sećao se kako u Prerovu vri zora od kukurikanja, i mislio: njegove sluge sigurno spavaju dok sunce ne izađe; stoka je omršavela, ništa se ne radi, u pustoj gazdinskoj kući sluge jedu i piju, kradu, seljaci mu posekli

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Dečacima to nije smetalo, ali Plačko je stalno bio nezadovoljan, stalno imao usta spremna na plač. Mučilo ga je sunce, mučila kiša, mučila škola, igra, jelo. Mučio ga je i Smejačko koji se na sve njegove žalopojke naglas smejao.

A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.

očeve mreže, šaputao je o toplim morima u kojima rastu korali rumeniji od trešanja, a između njih promiču zlatne ribe. Sunce je već kvasilo stopala u moru i rasle senke drveća.

Zagleda se u lokvu. Sa dna, iz mulja, dizali su se mehurići zajedno s nečijim tihim glasom. Taj glas je molio Sunce da ga isuši, pretvori u oblak, u ništa. — Ružna sam, odbačena. Nema ni riba, ni cveća. Šta će mi život?

I ona je ružna, i odbačena od svih. Pa ipak, raduje je Sunce i vetar, očarava let leptira i šum trske. Bela žaba se zamisli: ako nestane lokve — izumreće trske i žabe, odleteti

koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet! Sunce se radoznalo zagleda u Belu žabu, i osmehnu: — Ne mogu, žurim. A nema ni potrebe!

Talas se osmehnu i pokloni koralnoj grani misleći da je cvet, zatim namignu braći talasima, pa s poštovanjem pozdravi sunce: — Dobar dan, Zlatna ribo! Ali Sunce mu pozdrav ne uzvrati.

Ali Sunce mu pozdrav ne uzvrati. Samo se tiho nasmeja i ode dalje, a talas pomisli: »Zar se i ribe smeju?« —pa nazva dobar dan pes

Naročito joj je bilo teško u zoru i u suton kad se u njenim vodama kupalo Sunce i samo nalik na krupan, rumen cvet. Sva se mračila od žalosti, ali šarani nisu znali kako da joj pomognu.

Tako je leteo sve dok Sunce nije počelo da tone u more, a onda se vratio gnezdu na kome je ležala majka, očekujući nove mlade.

Tako su mali svirači morali da probdiju još jednu noć, ali kad sunce sinu nad jezerom, malena grupa poiskaka kroz prozor i poče da beži.

A onda, sunce banu na vrata i dečak ustade da vidi šta rade njegove igračke. Spavale su sve do poslednje. Jedino su tračnice maloga

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Glavnjača, što je ta velika zgrada ispod koje vodi, na Studentski trg, natkriven prolaz na stubovima, sasvim zaklonila sunce.

misli kako je i u tome neki nesporazum sa rečima: zašto da zgrada u kojoj se uče prirodne nauke i matematika zaklanja sunce i nebo? Onog dana, 3. juna 1862. godine, ovaj je prostor izgledao drukčije. Vili su prvi sati popodneva, i nedelja.

je Sima Nešić, miroljubivi terdžuman koga nisu ostavili na miru, kroz odškrinuti otvor na sanduku desnim okom gledao u sunce koje je stizalo svoj zenit.

Onda je, u jedno rasvetljeno majsko prepodne, kad je sunce bilo čisto a zelenila razbuktana, ugledao, na konjskoj grivi, svoju položenu ruku: griva je bila mlada a ruka stara.

kao što je voleo da se juri, na konju, niz strmine, sa vetrom, kao što je voleo i ona nesnosna letnja podneva kada je sunce zlo a zemlja zamire. Ali, od svega, video je, malo šta ostaje: neki trag od sjaja, prikaza u izmaglici.

Smatra se da se ta svetlost najbolje može uočiti ako se, u doba dana kad sunce dostiže zenit, stane na jedan od uglova raskrsnice Ulica Sedmog jula i Dušanove, pa se pogleda naviše, uz padinu,

više ništa, ali u središtu raskrsnice kojom sad, u sva četiri glavna pravca, prolazi silan saobraćaj, u podne, kad se sunce bliži zenitu, nepromenjen se ocrtava krug crne svetlosti.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

243 CXXVII DOLAP 244 CXXVIII U KVRGAMA 247 CXXIX MALA PRINCEZA 249 CXXX SUNCE 250 CXXXI GOLGOTA 251 TREĆE DOBA (Posle 1900) 255 CXXXII PUSTITE ME KAKO JA HOĆU!

zoro bela, sunce ogrejano, Lisna goro, polje obasjano, Cveće milo, roso, bistro vrelo, Pa ti jošte, moje čedo belo! Ko da gledne čarne

Samo, samo, da još mreti nije! Al' već neka kad inako nije! danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut', Moje telo pod zemljicu vrgnut'; Al' što pevah neće propanuti, Nakon

“... Kolo, kolo, naša dika, Puška puca, cika, cika, Pa sve tako, pucaj, beri, Pevaj, igraj, do večeri. A kad sunce veće seda, Besna momčad još se ne da; Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirac svira, moma poje: „Kolovođa,

kito moma mladi', Zbogom grožđe, zbogom vinogradi! ................................. ................................. Sunce jarko zašlo već odavna; Ot'š'o danak, došla nojca tavna. Mome platno davno pokupile, Pa s' odavde mene izgubile.

“ Br. Radičević IX UKOR Gde si, dušo, gde si, hrano! Gde si, danče mio? Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama!

Gde si, danče mio? Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno!

On će sa mačem doći Kad kucne jednom čas Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje, svo! Ti ćeš mi rodit' sina, Da čuva blago to! XII 6 Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ.

J. Jovanović 3maj XXII Tiho, noći, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana; A na grani K'o da nešto bruji To su pali Sićani slavuji: Žice predu Iz svilenog

pali Sićani slavuji: Žice predu Iz svilenog glasa, Otkali joj Dubak do pojasa, Pokrili joj I lice i grudi, Da se moje Sunce ne probudi. J.

“ „Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut' listom, Sunce sinut' kako nije davno“ Odazva se: - „Oh, sunašce slavno!“ „Oživeće u lugu slavuji, Sva će ropa pesmom da zabruji!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Tvar je tvorca čovjek izabrana! Ako istok sunce sv'jetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna, mi smo iskra u

Stoga smrtni najsjajni poete s vratah neba u propast padaju.“ II Kako sunce dana oblačnoga kada baci s vedroga zapada svoju hitru i plamenu str'jelu na kristalnu krunu Čamalara, tako trenu

“ „Izabrano moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji

“ „Načelniče gustijeh redovah, sjajno sunce među besmrtnima! Kad plamovi zrakah svijetlijeh noćne mase i njezino lice sažde ognjem svojim svijetlijem i rasplaču

stepen sčislenija što besmrtno tvoje tvorenije voobrazit svojim umom može), nasijata kola sa suncima; svako sunce predvodi mirove kolika si kome obredio, a mir svaki svoju sferu ima.

postignuti korabljekrušenjem na sredinu bučna okeana, kad okrenu suncu na rađanje tražeć u njem sebi spasenija - pređe sunce rukam dokučili no vi moćnim tronom zavladali.

Odjednom se oblak razječani u dva pola stravično sastavi; na njima se odjednom pojavi kolesnica kako sunce sv'jetla, hiljadama munjah upregnuta te je voze na ognjena krila.

Zla predskazo otrovne sudbine! Prva se je krvlju oskvernila bezakona ruka Kainova, prvoga je sunce vidijelo ubojicu Kaina na zemlji, roditeljah prvijeh prokletstvo na prvoga izlilo se sina.

Gle divnoga sada vidjenija! Sunce pravde i zemlju ogrija, hram se mračni zasja zatočnikah, robovima olakšaše lanci: sin dostojni oca prevječnoga

Popa, Vasko - KORA

RAZGOVOR Zašto se propinješ I obale nežne napuštaš Zašto krvi moja Kuda da te pustim Na sunce Ti misliš poljubac sunca Ti pojma o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško

dnu ponora za sobom Za razmišljanja vremena nemam Putujem (1943—1945) PREDELI U PEPELjARI Majušno sunce Sa žutom kosom od duvana Gasi se u pepeljari Krv jevtinog ruža doji Mrtve trupce čikova Obezglavljena drvca čeznu Za

svoje glatke Glatke i sive NA STOLU Stolnjak se širi U nedogled Sablasna Senka čačkalice sledi Krvave tragove čaša Sunce oblači koske U novo zlatno meso Pegava Sitost vere se Uz vratolomne mrve Krunice dremeža Belu su koru probile U

prstima Jezik večnog podneva Govori U zimnici uspomena Iznenadnim svitanjima Proklija Sve to zato Što mu u srcu Sunce spava STOLICA Umor lutajućih bregova Dao je oblik svoj Telu njenom sanjivom Večno je na nogama Kako bi se

raka na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam se modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje

da dovek čamimo U kamenom ćutanju Kroz oči kroz čelo Reči će nam proklijati Razbežali se dani Zar da dovek čekamo sunce Da nam se kroz rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju

ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 15 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se ne sele Sa

kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se ne sele Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada Na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi 16 Sijalicu dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U

nam iz očiju izleću Kad nadaleko nema nijednog lovca Tvoji dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj

ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje

kojima sam samovao Dižu se pred tobom Sa snežnih stolica 28 Pod očnim kapcima Spavaju ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i Sunce neumorno i Mesec načini puni, Zatim zvijezde sve po nebesima prosute cjelim, Snažnog Orijona, Plejade i k tome

Četvrto pokretno nebesko telo je Sunce. Peto je zvezda Aresova koju vidimo sada onde na zapadu u njenom crvenkastom sjaju.

Ona je još juče bila toliko blizu Sunca, da ju je odblesak Sunca činio nevidljivom za naše oči. Danas se Sunce, nošeno svojom kristalnom sferom, toliko odmaklo od nje, da je mogosmo zapaziti, no za koji tren ona će izbledeti u

Tako je i bilo kao što Pitagora reče: obasjana zorinim rumenilom, zvezda iščeze pogledu gledaoca, a iz mora uzdiže se Sunce. Pitagorini učenici se podigoše sa svojih sedišta, a on podiže desnicu u znak pozdrava Suncu koje se rađalo.

Suvi vetar duva preko celog kraja, uskovitlava oblake prašine, nebo potamni, sunce se zamrači. Silna reka sužava se i malaksava iz dana u dan i ostavlja iza sebe peščane sprudove i plitke bare u kojima

„Bilo je to jednog lepog jutra kad stigoh onamo, vozeći se čamcem sa šest vesala. Sunce se baš bilo uzdiglo iznad arapskih planina i preplavilo svojim sjajem ceo nebeski svod, drevnu varoš sa svojih sto

će mi to poći za rukom, da li će me Rehmozis primiti za svog pomoćnika i dozvoliti mi da zavirim u tu riznicu znanja. Sunce se približavalo već uveliko zenitu, a senka držalja zastava suzila se u kratku tamnu mrlju kad me propustiše kroz kapiju

Znači da je kvadrat našeg manjeg broja jednak dvostrukom kvadratu ovog trećeg našeg broja“. „Jasno kao sunce!“ „Da li je taj kvadrat našeg manjeg broja paran ili neparan?“ „Pa sigurno paran, jer je on udvostručeni ceo broj“.

Onda mu još reče: „Pre no što sunce zađe, biće naša večera pripremljena kao što treba i kao što samo može biti. U to doba poslaću ova dva moja roba sa

Silnom moći svoga razuma, posta on oličenje duha nauke, sunce njenog neba, koje je dve hiljade godina svojom svetlošću nadasjalo sve ostale njegove zvezde.

„Jesu li to lopte za igračku?“ „Ne“, odgovori Dionizios, „one pretstavljaju Zemlju, Sunce i Mesec“. „Sa kojima se astronomi igraju kao ono Nauzikaa i njene drugarice sa svojim loptama“, dodade pakosno tumač

On pokaza rukom na tablu koja je visila iza njega na zidu. „Evo ovde vidite tri slike kojima su Zemlja, Sunce i Mesec predočeni u tri razna međusobna položaja.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

vrabaca, čija neumorna i strasna prepirka, uz prve sunčane zrake, uzbuđuje i poziva na igru dete, a ono na očima oseća sunce i uvereno u lepotu dana ipak pita: „Kakvo je vreme, mamo?

To novo, to milo sunce, taj cilj, To je Boba. Opija me pomisao da će me dok sam živ grejati, zanosi me već Miris cveta koji ću negovati, drhti

Naš je ideal bio da se spojimo radi zajedničkog života. A kad smo govorili o budućnosti, onda su raj, sunce, cveće, zagrljaj i sreća bile jedine reči koje smo poznavali.

Čak se nosim mišlju da je sasvim preselim u Beograd, jer, ako ćemo pravo, ono sunce i nije za palanku. Samo čekam da se ona malo smiri...

Izlazi puk iz bivaka, izvlači se u tanku kolonu, pa kreće na marš kroz oblak prašine i psovki i sunce upeklo. — Resimiću, ej Resimiću, druže! On zastaje i žmirka za kolonom.

Obično po ručku, o najvećoj vrućini, kad sunce prži da proključa mozak, dok zuje muve zunzare u prozorima, a vruć vetar goni mace preko praznih sokaka, i sva palanka

o... oj Moravo moje selo ravno, kad si ravno što si vodoplavno, ili Sunce jarko ne sijaš jednako... Samo što je ta sreća malo trajala, jer je došlo vreme da se aktivno posveti vojsci.

— Mleka! — A... a... a nema mleka; a... gospodine majore. — Šta kažeš? — Pojela „Ruža“... — Mleka, sunce ti božije! Četiri kutije konzerviranog mleka što sam ti dao na čuvanje?! — A... a... „Ruža“...

A sunce se polako i oprezno spuštalo na Bežanijsku kosu i luminozni, zaslepljujući njegov sjaj slabio je, gubio se, rumeneo svi v

I niko za tri puna dana nije znao šta se tamo s njim dogodilo. A trećeg dana opet je pržilo sunce i tice su pevale oko njega kad ga je krvavi jezik psa nekog zalutalog, što mu je krv i gnoj lizao po ranama, osvestio,

da gazim po vodi, po blatu, po krvi, makar po smradu, da ranjavim noge, ali da gazim, da gledam pravo, daleko, u sunce, unedogled, da široko, eto samo to, da široko otvorim oči, da iskidam lance, da se oslobodim, da budem jak, prkosan,

Kao u teškom snu vazduh zastao, zanemeo, zamro. Sve je u grobnom ćutanju, čekalo sunce: da se pojavi, da oživi, da ohrabri, da otkravi onaj samrtni led planete. Bilo je hladno.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

iz njenog pretvorno bezazlenog trskovog skrovišta, nego je podigao trskovaču uvis i navukao bolje zavjesu, da me rano sunce ne probudi.

Tamo kao da se događalo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, jezivo sporo, nekako nepovratno, neopozivo.

u ljetna popodneva, zakolutanih očiju, u strasnobolnim trzajima, s orošenim uvojcima nad upaljenim moždanim opnama; i sunce isjeckano na ribež prikučenih žaluzija.

I u samom zraku u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane.

I u samom zraku u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane.

čitave inscenacije, sa svim mogućim nijansama zelenila u raskošnoj krošnji i s prebogatom igrom svjetlosti i sjena. Sunce je moglo po miloj volji da se vrti okolo-naokolo udvarajući se džinovskom stablu, moglo je da ga obasjava koliko god

bila su jača od realne svjetlosti i realne sjene, i, u sukobu tih svjetlosti i sjena, dobivao se nesumnjiv utisak da je sunce ono koje udara pogrešne sjene. Eto tolika je, u svojim krajnjim stepenovima, moć umjetnosti!

Kiša je bila prestala i opet se u razlivenom sivilu i rumenilu zapada pomolilo sunce. Posljednje suze sušile su se sa slankastim peckanjem na mojim vjeđama.

XXXIV Danas je nebo osvanulo zastrto. Tek sredinom jutra pojavilo se sunce i dovabilo me na prozor, kao guštera. Prekinuo sam pisanje i stajao iza stakla gledajući u uski prostor s nasadima

su se obluci, a trbušaste mješine sjedile su im razmetnički za šijom, u blaženom gavanskom ljuljuškanju, izdignute u sunce nad oznojenim i preplanulim licima.

Ali oni napolju su stradali. Nego, iz korjena već izbijaju nove mladice. Vjerovatno će se obnoviti. Opet pošutjesmo. Sunce je zalazilo. Poslednje, gotovo vodoravne zrake klizile su pri samom vrhu zidova trijema. Uskoro će sasvim nestati.

A malo zatim, isturit će na sunce svoj nosić i čovjek-umjetnik. I odmah će započeti stilizacija. Još malo — i on će doći na ideju da svoj jučerašnji

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

U takvoj tišini, u toj zatupljenoj ukočenoj samoći, ne misleći i ne osećajući ništa, provede nekoliko dugih časova. Sunce udaraše gotovo horizontalno u kapke na prozoru, na ulici se narod živo kretaše, zvrjanje kola i topot konjskih nogu čuo

— Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa. Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš... muka je to. Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko.

Marko se provuče opet. Zborisanje se produži, dok sunce dobro ne ugreja, te opomenu dućandžije da radnje još nisu otvorene.

Ali vreme proticaše brzo... Odjednom, kad sunce izgreja, iza Đuričinih leđa začu se neko tapkanje po prašini. On se trže, i umalo ne skoči od straha, kad vide čoveka

Sutradan kad izgreja sunce, društvo se već odmaralo u potoku, ispod Đorđeve kuće. Tu ih sačeka njihov uhoda iz istoga sela, koji im dade sva

njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli... Sunce padaše koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla

— Jest, ali opet... I produži se šala i zadirkivane, naročito na Jeličin račun. Kad se naže sunce nisko nad zahodom, devojke pokupiše rubine i raziđoše se u selo raznim putovima.

»Venčanje... Prate me robijaši! ... A kako sam nekada lepo sanjao o ovome času! ... Napolju greje toplo sunce, sviraju svirači i pucaju puške, ljulja se kolo veselih seljana — svatova...

Ne misleći dugo, uputi se s Pantovcem, s kojim se sad ni danju ne rastavljaše, pravo u selo. Sunce beše davno izgrejalo, te se pod njegovim zracima prelivahu i blistahu polja i njive, okićene rosnim kapljicama, koje se po

Prijatan, zanosan miris otave širi se uokolo, te ne mogu site da ih se nadišu mlađane grudi. Sunce prižiže u znojava leđa, jutrenji povetarac pirka i rashlađuje, a trava šušti i pada pod oštrim čelikom...

Beše tiho letnje veče. Sunce se pretvorilo u plameno kolo sa hiljadama dugih i sjajnih vatrenih paoca, od kojih se polovina zaklonila za visoku

A sve je bilo tako sjajno, i nikad, čini mu se, sunce nije tako grejalo, kao tada što je... sjajno, svetlo, slatko... I nikad ga više ne odvedoše crkvi i ne pričestiše.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka

Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata. — Eto, ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori.

A majka mu odgovori: — Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla? Sunce joj odgovori: — Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, neću joj ništa.

Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju; najposle mu reče: — Jarko sunce, ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka?

nevolju; najposle mu reče: — Jarko sunce, ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka? Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću.

ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža.

legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: — Svetli care, sunce ogrejalo, baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom. Ali car niti što vidi ni čuje.

pristane i na to, pa cara opet obenđeluči, i tako se car opet zanese i ne čuje kad ona stane vikati: — Svetli care, sunce ogrejalo, baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom.

Kad legnu u krevet, on se učini kao da spava, a ona poviče: — Svetli care, sunce ogrejalo, prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom.

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se; onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

E čudi se car što može bolje i više, pred njim zasja ljepota curina, e lijepa je i prelijepa, a sva se brate, sja kao sunce od suvoga zlata.

Sva kosa sja se kao sunce od samoga zlata, a jedna samo jedina kosa žuta i baš kao lisičja. Tome se začudi car, pa će reći djevojci: — Kaži ti

Petković, Vladislav Dis - PESME

IDILA Reka teče mirno, blago; voda blista; Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu; Povetarac lako gazi preko lista; Odmara se i sam vazduh u tom času.

Čobanin se tako smeši milo, bono! Šta li sanja i kog gleda sada u snu? Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.

A zbog greha što učini reka ista, Sunce sija, kao i pre, toplo, blago; Povetarac lako gazi preko lista; Ovce pasu, i voda se tako blista.

Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana, Ugodno mi beše kretati se, ići Razvalinom ovom života i dana, Koju sunce sutra ponovo će dići.

Neka naš susret pokrije minute, Velike misli po kojima ćute, Gde život ide k'o jesen granama. Ponoć i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesreće krute I mene s njima. Nek lepoti pute Pokaže mladost dok je još sa nama.

Ti još i danas vezuješ mi biće Za ovu vlagu i za zemlju, gde je Otišlo sunce; gde me stalno greje Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

I kako diše ravnodušna zloba. I tad preživim u dnu moje noći Prvi san stvari, kad im sunce zađe; I tu osetim da nema pomoći, Da život i smrt jesu iste građe, Da tone snaga što mi daje moći.

san: Da se zaboravi i život bez cilja, I kuća pod nebom ovaj stari stan, I bol koji živi, nemo sreću skriva, Kao suton sunce, kao zvezdu dan. Još imamo snage da se lepo sniva, Pokreta za šapat i poljupca glas, I strasti, u kojoj zagrljaj počiva.

” 17. SEPTEMBAR 1912. GODINE Osvojile nebo planine oblaka, Hladan vetar duva i sunce je zašlo. Vreme kobnog straha, nevidljivih raka, Avetinja kolo otadžbinu našlo.

u sredini koja rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce doći neće nikad.

rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce doći neće nikad. Sunce doći neće dane da ozari, Da zastali život pokrene na bolje, I zemlju koju su poveli vozari, Neutešno mali i bolesne volje.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu.

Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo

U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila i Geteov (Johan Wolfgang Goethe) Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak: Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt, Dort eilt Me hin und

da proizvedemo električne efekte potrebnog kvaliteta, čitava planeta i uslovi života na njoj mogli bi da se promene. Sunce podiže vodu iz Okeana, a vetrovi je nose do dalekih krajeva gde ostaje u stanju izuzetno delikatne ravnoteže.

Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u

rastuži i da s mukom traži objašnjenje, a mogao je da shvati da je do toga došlo prosto zato što je jedan oblak zaklonio Sunce.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

kada je rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, božansku zapovest: ”Neka bude svetlost” i kada bi sunce najavljeno dugim belim zracima počelo da se pojavljuje na istoku, a zemlja se postupno pojavljivala kao da se rada.

nama izazivalo osećanje da nas i naše krdo čuva neka božanska sila, a zatim realnog, zemaljskog sveta, kada bi izlazeće sunce razdvojilo neprijateljske tajanstvene sile noći od prijateljske realnosti dana.

Ovo gledište nije bilo u saglasnosti sa često pominjanom poslovicom u Idvoru: ”Beri grožđe pre no se sunce rodi, jer će inače žedni sunčevi zraci popiti sa njega rosu.

A ako zrak svetlosti ne treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i govora?

Kada se sunce već visoko podiglo, zaustavio sam se na ivici šume na obroncima brežuljka. Ispod mene bila je jedna livada i gledajući

Bičer je bio kao sunce koje razgoni jutarnju maglu ispred očiju, maglu koja je meni, kao i u mnogim drugim strancima u Americi, onemogućavala

Sva deca u Idvoru su smatrala da je to prava zvezda sa neba. Bila je jako sjajna, naročito kad bi je obasjalo sunce. Jednog dana zvezda je nestala sa krova i svi su se pitali ko je mogao da se uzvere na strmi krov mlina i uzme zvezdu.

ranih cvetova i medenih plodova u poznu jesen, ima svoj početak u dahu života koji pruža nebeski mladoženja i sjajno sunce, tako isto i svaka aktivnost na zemlji, svaka prirodna pojava, jednim krajem ukotvljena u našoj svesti, potiče od daha

Uzmite, na primer, naše Sunce. Sićušni kvanti energije iz bezbrojnih atomskih topova izbacuju se na hazardan način, očigledno bez nekog određenog

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Pre i malo posle izlaska sunčeva, kupeći masline, štipalo je za prste i zeble su noge. Čim je zadanilo i sunce se podiglo, bilo je ugodno.

O ručanoj dobi pribraše prosušenih, nagnjilih maslina; prismočiše s hlebom, da ne bude sasvim suh. Po podne se sunce opoštenilo, — ugađaše starim kostima, a mlađe je i uzjogunilo, pa udariše u šale. — Što će ti taj sir na glavi?

Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji. Sunce se nagnulo; sene se maslinovih drveta produžiše, zrake su sunčeve svetlije i bleđe, dok goleti odsevaju u žaru.

Oseća se teški vonj mrke i nakvašene zemlje. S plavetnim svežim vazduhom sva ta mešanija željno se srče. Sunce zalazi u živom crvenilu neba, punom uokolo fantastičnih prikaza, tamo daleko, iza prekomorskih brdina, odakle je i njih

—I sutra je lijepo vreme, dok sunce krvavo zalazi, — primeti neki starac. Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade.

Radeći preko dana, opaziše kako se nebom k severu vucare svetli oblačići što su izgledali kao raščešljano runo. A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo.

Pustu vlagu, što se sa svih strana natisla, nije mogao ni najljući plamen da savlada. Sutradan bilo je lepo. Sunce se pokazalo svetlije nego ikada.

Tako ne primetiše da je komšija bio predljiv i vrcao s ono par beseda. Napokon prispeše. Sunce je već zašlo. Predvečernji lahor piri.

kvasi mrku zemlju i suro kamenje i istiha zaleva belo zimsko cveće što se iza kamenja krije, da se zorom smrzne i, kad sunce sine, razmrzne i nemilice ga ubije, Cveta, gonjena jednom mišlju, ni na šta se ne obzire. Žuri kao luda.

da su toliko puta gledali pravce onome kraju otkuda su se nazirali goli visovi kako strše u vedrinu neba, iza kojih se sunce rađalo. Znali su da tamo svijet hodočasti čudotvorcu sv. Vasiliju.

Opet obojica ćute, razmišljaj u, ali zaludu: ne mogu da se odluče što da urade. A pred njima stoji raskomadani hleb; sunce ih grize i more miruje; oko njih se sve upokojilo.

A vi idite s ostalima na radnju! Braća, umirena, prihvatiše se posla. Kod mora u punom podzimnjem danu sunce ih lijepo grije; toplo im, pa zadovoljno rade. Ponešto i razgovaraju, ponajviše rade i ćute, kao da misli sabiraju.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Ma uzmi na radost divlji poklon moj, Neuglednu ogrlicu suhu Od mrtvih pčela što u sunce pretvoriše med. Mandeljštamove pčele, kao što vidimo, pčele su iz antičke mitologije, Persefonine pčele.

Eno idu kićeni svatovi, Nosiju ni sunce pod marame. Mesec dođe, a sunce ne dođe, Ostalo je dole u livade Da sabere travke svakojake.

Eno idu kićeni svatovi, Nosiju ni sunce pod marame. Mesec dođe, a sunce ne dođe, Ostalo je dole u livade Da sabere travke svakojake. Da narani svekrovoga konja.

Na početku pesme zemlja se pojavljuje kao nevesta koju oplođuje nebesko sunce, što nas neposredno upućuje na prastari mit o svetoj svadbi, da bi onda ostala mračna majka koja proždire svoj plod.

U okvirnom su delu soko, gradska vrata i devojka vratarica, a u središnjem su delu sunce, mesec i zvezde u koje je devojka odevena: Visoko se soko vije, Još su viša gradu vrata; Anđa im je

Ali izgleda da on to što je Anđa odevena u sunce, mesec i zvezde shvata kao ukrasne motive, koji služe „da se život ulepša“, pa su nam onda, zaključuje se, „potpuno

U drugom slučaju pred nama su samo stilski ukrasi: sunce, mesec i zvezde figurativno se, u metonimijskoj zameni, imenuju umesto marame, pojasa i odela na kojima su izvezeni.

U ovoj drugoj banovica je takođe kao i Anđa odevena u nebeska tela: Lijepo je ođevena: U sunce je obučena, A mjesecem opasana, Zvijezdama zapučena.

Sitnije razlike kao što su da je banovica u sunce obučena, a ne da je njime glavu povezala, ili da zvezdama nije nakićena, nego je zapučena, kao da se pod zvezdama misli

postoji još jedna koja je takođe iz Gornjeg primorja i takođe sadrži varirani slikovni obrazac o devojci obučenoj u sunce, mesec i zvezde. To je „Osobito nakićena pastirka“, u petoj knjizi Srpskih narodnih pjesama, u državnom izdanju iz 1898.

telima iz repertoara mitoloških pesama: Rasla trava đetelina, U nju pasu dva jelena, Čuvala ih đevojčica, U sunce je obučena, Zvijezdama zapučena, A danicom opasana, Preodnicom prevješena, Na čelo joj mjesec sjaje.

petom i šestom – izgleda da se u najčistijem i možda izvornom obliku nalazi slikovno jezgro o ženi obučenoj u sunce, mesec i zvezde. To je jezgro prilično rasprostranjeno u našoj narodnoj lirici i nalazimo ga u različitim pesmama.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, kao lađa na pučini velikoga okeana brzamo, čekajući kada će zaći sunce i prisloniti se dan i proći tamna noć i zimska beda što nad nama leži.

drugovi u ogledalu, nepomični pred jednim velikim, drvenim satom, čija se šetalica klatila tamo-amo, žuta i sjajna kao Sunce, učiniše kao dodole”.

]. 384 I još jedan kraći navod: „Nije ni primetila da napolju zalazi Sunce, ni vrućinu oko kuće, ni prašinu, nije više znala ni gde su napolju brda, vrbaci, ostrva i nije više čula šum vode [...

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobično mnogoljudan. Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ždrelo. Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine.

Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im žaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet začaktati, sunce grejati i sve drugo: jedan Srbin na svetu manje — to je obična stvar, dori i za onoga austrijskoga generala u gradu, za

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Leander I Letnje noći, noći jasne, Noći žile, noći krasne! Danak mori, sunce žeže, A vi, noći, tako sveže. Otac stari, mesec bledi Kroz oblake dole gledi, Gledajući kroz oblake Srebrne nam

Al’ ka’no što, ne znaš kako, Od pupoljka bude cvet, Njene prve reči tako Razviše se u ćeret. A kad jarko sunce žmirnu (Jer mu sumrak trže sjaj), Ruka ruku samo dirnu: To je bio oproštaj.

»Neven« 1881. LAKU NOĆ (Po nemačkom, uz sliku) Sunce seda, vetar drema, tama pada, A tišina molitvena morjem vlâda.

Zvezda zvezdu gasi Dahom bola sinja, Al’ u nekom kutu, U samrtnom ropcu Sunce jošte tinja, Tinja da prižuti Tog prizora bled. Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled.

“ — — — — — — — — — I mi se posusmo Pepelom po glavi... I sunce ožive, Sanak se raspudi, I Bog se pojavi. »Javor« 1890. KONjANIK-DIVLjAK, STRAHOTNIK...

Kolo milih brata i milih sestrica, Čini l’ vam se nebo danas druga lica? Čini l’ vam se sunce da drukčije sija, Javorova grana mnogo zelenija?

Tika-taka, tika-taka — Neka, neka. Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija.

Putuj pute izagrobne, Gledaj sunce kako sija: Onde će ti ruku stisnut’ Tekelija. Tam’ te neće niko pitat’ Za života šta si bio, Već: uradi l’ što

ZIMA Slava tebi, ubavo proleće! Tebi venci, jer je tvoje cveće! Hvala letu, kad sunce zavlada, Toplo grli, a pruža i hlada! A jeseni i slava i hvala, Rode, plode ona nam je dala!

Gde su, gde su ti pastiri Dostojnici bogoprimstva? Gde su, gde su ti carevi Što tražahu „sunce pravde“? A sveta im predvodnica, Ona zvezda, gde je sade? »Starmali« 1881.

Al’ je šuma spahijina, A on ne zna šta je zima. Mislila je: šuma j’ svača Kâ i jarko sunce što je, Pa nakupi malo granja Za ogreva dece svoje. Na putu je šumar srete: „Ti si krala, pusta ženo!

I opet će, i dugo će Nad visinom Crne Gore Kao sunce odozgore Sjati majčin sjaj. Seglo nebo, al’ se trže; Šta bi srca, šta bi stene Bez Milene uzor-žene?

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Kako ste vi visoki nauka, to će biti za nju apropo. RUŽIČIĆ: Nebo grmi, zemlja strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, ševa trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko brega, Preko vozdušnoga

RUŽIČIĆ: Dođe milo vreme, Da volšebnica breme Sa Hekube svuče I u graciju obuče. Tada će (hm) sunce Sjajno svoje lice, U Helene oku U visprenom skoku S radostiju gledat 3adovoljsatv’ osećat. POZORIJE 8.

Miljković, Branko - PESME

LjUBAVI 44 XV MAGISTRALE 45 POSVETA ELEGIJA 46 ČETIRI PESME O SNU 48 CRNI JAMB SNA 49 DAKTIL SNA 53 SONET 55 SUNCE 56 SMRĆU PROTIV SMRTI 57 HRONIKA 58 ODBRANA ZEMLjE 59 REQUIEM 60 JUGOSLAVIJA 68 VATRA I NIŠTA 71 SVEST O

SVETU 112 PARALELNA PESMA 114 POHVALA VATRI 116 PATETIKA VATRE 118 DVA PRELIDA 119 FENIKS (I) 121 BOL I SUNCE 123 NOĆ JAČA OD SVETA 125 SVEST O ZABORAVU 126 FENIKS (II) 128 LAUDA 129 LAUDA 130 BALADA 131 MORE PRE NEGO

POEZIJE 154 KAP MASTILA 155 KRITIKA METAFORE 156 PRIPREMANjE PESME 157 PROVETRAVANjE PESME 159 ZAMORENA PESMA 161 SUNCE ISKORIŠĆENO KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI

pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu spije. Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu pesme krije?

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale. Osluškujem pun nade strane sveta. Zalazi za mesec vreme.

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale, Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni Svedoci mora i promena ispraznih Usnuše mir i

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. ČETIRI PESME O SNU (1956) Za J. H. CRNI JAMB SNA Ja posle velikog sna poduzeh put tužan MALAR

Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce. SUNCE Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.

Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce. SUNCE Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem. Osećam to pomeranje juga u svome srcu.

Krakov, Stanislav - KRILA

Po jezeru su ludovale ribe. Šume su bile mirne i zelene, no kroz njih se provlačilo sunce, I igralo po proplancima. U teškoj bateriji vojnici se zabavljali hromom rodom, koja je prkosno klepetala dugim kljunom.

Mali vojnici su zamišljeno ćutali. Reči su popale po njima kao mraz. Kravio ih je samo dim iz lula. Za Čeganom je sunce zalazilo. Šumom obrasle ivice bile su rumene sa drhtavim oreolom zlata.

Major Milorad se tvrdoglavo otimao: — Šta vi meni?.. ja sam republikanac... Za revoluciju... vidim novo sunce, jednog novog boga... Mnogo belih i crnih bogova... ja ću sve sa svojim bataljonom crvenim... Ma ćutite...

Svi behu popali kao mrtvi po oštrom kamenju u senci bodljikavog žbunja. Više šuma je izgrevalo letnje sunce, daleko pozadi među kamenim obalama crnila se duboka voda jezera, a po poljima, praćeni šibom zrna i praskom šrapnela,

Dok je u moru, kraj žena bilo veselo i sveže, u bolnici je bilo zaparno i tužno. sunce je slabo probijalo kroz guste tilove, ali se drveni zidovi usijali, i nikakva limunada nije mogla osvežiti ranjenike.

To je, kažu, štitilo od kuršuma. Zato su ipak ginuli od granata. A toga dana im se nije znalo broja. Sunce se pomračilo još za jutra, i više nije izlazilo. Bar za one koji su drhtali na kosi.

Možda je i onaj sretni poginuo. Žene i novac, kažu, donose nesreću u ratu. Sunce je bilo za sve prljavo tog dana. Nije bilo dovoljno svetlosti. Dim je grozno gušio sušičavog Kazimira.

A sunce je ipak, iako hladno, septembarsko i skrivano maglom, oživelo sva ova prljava i crna lica, koja obrasla dugom, neobrijan

I da li to sunce stvori ovu čudnu, pogrebnu veselost u njima? Poslednja noć je bila hladna kao primicanje smrti, i pokoja nevidljiva

Tako je bilo sve do jutra. I zato kada se pojavilo sunce malo života uđe u njih I dok jedni iznureni, pospani potražiše na varljivoj toploti jesenjeg sunca, noćas ne nađenoga

Vreme očekivanja i nervoze. Mračilo se. Sunce je već davno iščezlo. pod pokrovom magle, ali sada poče i ono malo slabe mutne svetlosti da se gubi, i sve da se

Dole po vrhovima planina je bilo snega, preko koga je trčalo jutarnje sunce. Bora se sećao žutoga platana pod kojim je umiralo mršavo pretučeno mače, i nevidljivih leptira koje su samo samrtnici

Petrović, Rastko - AFRIKA

Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, opravljen, izlazi da se baci na jela sa

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se.

do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile.

gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca

Slikamo se sa njinim drvenim bubnjima, dobošima od kalbasa, zvoncima. Kupujem jedan čudan bubanj. Povratak pravo u sunce koje zalazi; ono nam juri u susret sa svojom uzbudljivom svetlošću koje će odmah nestati.

košulji, gorkih usana još od kinina koji uzima bez oblande, od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para.

Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime

Evo, on bi ovde, gde ceo dan prži ovo sunce zbog kojeg se ne može da diše, koje svi mrze, svi smatraju za neprijatelja, gde se uspeva ugasiti žeđ tek kada padne

Na nekom proširenju sedam pod ogroman fromaže i slušam život sela oko sebe. Sve je radosno što je sunce najzad otišlo. Grupe ljudi i žena prolaze u razgovoru. Ja sam savršeno srećan.

Meni su međutim usta i grlo toliko zapaljeni od vreline i žeđi da jedva mogu da govorim. Sve je vruće. Ovde je sunce neprijatelj, voda neprijatelj, voće neprijatelj.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Znam ti sad Jazbinu mračnu, vuče grabljivi! Pa tu si hteo da je sakriješ Očima bistrim budne maćehe? D’ ako bi sunce svetu ubavom Prikriti umô masnom šubarom, To ćeš i nju!... Čekaj de, lijo!... Na rep si stala zmiji matoroj!...

Ja sam, tvoj Glavaš!... S puta dohodim! S suncem sam žurnu trčô košiju, Ko će na konak pasti ranije? Pa sunce, leno, eno, zastade! Četir’ je koplja iznad planine, A ti još čekaš?...

Eno, zastaše!... Kô da se dele u dve gomile? Pred jednom ide stari Koleban, Sa drugom onaj Ćerim mršavi Što mu je sunce vrele Azije Triest godina kožu pržilo Te amo dođe da je vetrovi Planina srpskih studom uštave! Al’ čekaj!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

A baš u taj mah sunce utonu na dalekom zapadu iza srpskih planina. Bojno polje još ce zamalo iskrilo i treptalo, obasjano malaksalim zrakama

! Zar ne vidite da su ono drva? — zatim produži pisanje. Drva? Ja opet stanem gledati. Sunce se još ne beše rodilo i ja, pored svega naprezanja, ne mogoh razaznati šta su oni predmeti.

U tome ogranu sunce. Sad sam trebao da pogledam na one predmete na kosi, što malo pre privukoše moju pažnju; sad će se zacelo jasnije

— Otišao. — Kuda? — Po svoj prilici na Šumatovac. Odanem, pa se opet uputim Šumatovcu. Dan je bio neiskazano vreo, sunce je peklo, a niotkuda vetrića. Na levoj obali Morave besnila je u najžešćoj razuzdanosti puščana i topovska borba.

Sva se ova vojska izbudila tek pred naš dolazak i mnogi su se još spremali. Jutro je bilo vedro i jasno, sunce se tek rađalo i njegove svetle varnice ukazivale su se kao upaljene svećice prvo na rosnim vrhovima drveća, prelećući

Nas kao da sunce ogreja. Ja sam se radovao što skidam sa sebe sad svaku odgovornost. Evo ovde ima komandanata, ima oficira, ja ćy ce

Od Rsavaca pa čak tamo do preko Morave dižu se kule i mlazevi puščanog i topovskog dima. Sunce na zarancima pozlatilo im vrhove, a laka večernja zamaglica već im zastire temelje.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Samo još u crkvi mali žižak tinja. Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu? Tice, cveće, sunce drugamo te zovu; Kud ćeš ovom groblju sahranjena nada, Tu je hladno, grozno, kud ćeš tako mlada!

Ti si mene raspevala, Što je tvoje, tebi evo. I dosad sam volô sunce, Što me istom sad ogreva; Volelo mi srce slavlja, Koga sad tek razumeva.

HVI Oj, meseče, mnogo mi je krivo, dragu si mi u čelo celivô, Ti u čelo, a sunce u lice, Rujna zora obe jagodice, Pa to većem i komšije znadu, — Poljupci se sakriti ne dadu.

Primi i pesmu ovu, Prikloni k njima lice, — Ta pesma ova mala Sestra je ljubičice. HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?“ Odgovor će dati Tvoje crne oči.

Pevaću ti o slobodi Srpski i junački, Pevaću ti zbilju, šalu — Pevaću ti bački. Natsijaću zlatnom voljom Ono sunce jarko; Ako hoćeš, pokaz’ću ti Kako j’ pio Marko.

“ HHHIII Tijo, noći, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana, a A na grani Kâ da nešto bruji, To su pali Sićani slavuji: Žice predu Od

slavuji: Žice predu Od svilena glasa, Otkali joj Duvak do pojasa, Pokrili joj I lice i grudi, Da se moje Sunce ne probudi.

Od rane će na srcu ti s’ Draga stvoriti, S njome možeš o tom sanku Milo zboriti. XLІV Kad prvo sunce Kroz goru sine, Na rosi vidiš Gde dršće svet; Cvetak se prene, A po mirisu Poznaš da dršće U duši cvet.

Zora je osmej Božje dobrote, A sunce peva Najvišu moć... Bogu je milo Što j’ tako tajno Divnu i bajnu Stvorio noć.

Eno vidim razdraganu Jednu milu pticu malu, — Sve to vidim u tvom oku, Kâ u nekom ogledalu. Tu je sunce, sela, crkve, Tu su vrti puni cveta, — Tu ja gledam, tu ja gledam, Ne treba mi druga sveta.

LV Selo je sunce jarko, A noć se spušta tijo, Oh, blago onom, ko se Uz drago svoje svio. Gasi se žagor, tišma, Ni ptica ne

Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo. Ako nije zasijalo, Ono sinut’ mora, Pre slobode mora biti Krvavih pokora.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Po pucnjavi pušaka uvideli smo da su gore na vrhu brega naši pešaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu. Sunce obasja padinu i tek smo tada ugledali masu vojnika, levo i desno, sa krvavim, još nezavijenim ranama.

— Dakle, na početku? — Na početku... Vedar dan... Nalazimo se na visini od preko dve hiljade metara. Sunce prijatno prigreva.

Kukali su, grešnici, ali im ništa nije vredelo. Oko podne utiša se artiljerijska vatra. Ležao sam u rovu. Sunce me obliva zracima i kao da me nečije ruke omađijavaju. — A uz to si mamuran — dodaje Mišić.

— Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se. Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuću i da joj prilazi sa repa.

“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi. Od vrha Kajmakčalana spuštala se kao avet gusta magla. Sunce zamrači, teški oblaci nas obaviše i utonusmo u potpunu tamu i mrak. Nije se videlo ni dva koraka „Pucaj!“... „Ne pucaj!

Ispred nas je išao jedan vojnik, koji se pomerao u skokovima, od jednoga drveta do drugog. Sunce je bilo pri zahodu, kada smo stigli na izlaz klisure. Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem.

Onda sam zašao iza jedne stene i legao. Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik.

Ljudi se pribili uza stene ili pretrčavaju od kamena do kamena. A sunce osvaja i neka treptava jara podrhtava sa golih stena. Gromke eksplozije svaki čas potresaju klisuru.

Bojović je nervozno pušio. Vojnici punili puške i zatvarači škljocali... Osećao sam laku jezu, iako je sunce peklo. Vojnici se razilazili da svrše nuždu. Bojović ih ne žuri da se vrate što pre.

Ne možemo ni napred, ni nazad. Gde smo, tu smo. Ležimo na vrelom kamenju, a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali žeđ poče da nas mori.

„Fikus“ stavlja flaše konjaka na sto, i, povodeći se unazad, veli: — Neka se z-na ko je sobni starešina, sunce vam potporučničko... — Živeo naš sobni starešina! — Živeo! — prihvataju ostali, i dižu se sa kreveta.

Poredak!... A, upravnik misli, ja sam žandar. Ha!... Maniri pozadine... Svi su oni iz pozadine žandari... špijuni, sunce im njino. — Gospodine kapetane, treba da legnete — umiruje ga Pera „Đevrek“.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Veje vetar, veje I želju mi greje Kao sunce majsko. Bilje krasno, rajsko, Kad proleće dija I cveće izbija. O vej, vetre sladak!

O zlatoje proleće! Sunce jasno ot nizine milostivo grejući tečet sada do visine hladnost progonjajući, radost ljetnu pokazujet, svjetlost lučšu

Zvjezde svjetlost toplu dajut sve uveseljavajući, vjetri južni prohlaždajut ljeto pokazujući, i Denica ran' ishodit, sunce toplo nam dovodit. O zlatoje proleće!

Pre bi dosad voda gromovi sevala, Slavujevim glasom sova propevala, Pre bi sunce zraka lišilo se svoga Dosad nego Ana obljubila koga. Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

Otkako su oči tvoje men' serce urekle I sve strasti mog suštastva za tobom potekle, Meni drugi vozduh diše, drugo sunce svjetli, Drugi noćne prozivaju slatke čase pjetli.

pastirskoga razbotjeva dvora; Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena plodonosna; Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari Rekao bih da su dužni čuvstvam mojim dari.

Prisustvija tvoga na me sila je tolika, K'o materi svega, zemlji, sunce, neba dika. Kako holmi u Danice vzigravaju žaru, Tako u tvog ja pogleda vosijavam daru.

svega struka tvoga Netljena je, do dna serca, pažit oka moga; Gledeći te, ja utapam u plameno more, K'o što trepte kada sunce oolistava bore.

i iz naših knjiga, Da prigari, u čem može, znak svojega žiga; Traži navlaš u svačemu najružniju stranu, Da je čisto kao sunce, našla bi mu manu. Sve nek' ide! Ali evo moje ljute tuge: Što ni pjesne nisu s mirom od njezine ruge!

moru, il’ ćeš po suvoj ti, Brate, zemlji poći, njoj sa tobom nije Teško; ona je svagda S onim koj’ je ljubi, lepo Il’ ga sunce greje, ili oblaci mu Mutni groze. Ljudske blagonaklonosti Dobrodetelj ne traži Kao dvolični prijatelj.

Tako često sreća uzmućuje čoveku život, Udari teški sudbe treskaju burno njega; Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo, Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. — Šta s’ ono izgrebeno vidi na obali desno?

Malo l’ od vekova s nesloge krvi s’ srpske? Pobune, pretnje se prođi, i vrati s’, o vrati se amo. Gdi nam je božije sunce osvetlilo putove dovde, Tu ćeš zar ti se upinjati crni navlačiti oblak?

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Evo ti vodim moju željicu, Mog milog brata — moga Stanišu! JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog.

KNEZ ĐURĐE: Drugom adetu Ovde ćeš mi se, sunce, učiti. JELISAVETA: Ah, slutila sam — I kazivala sam srcu nesrećnom Kakva ga ovde čeka budućnost; Al’ srce j’

Pa i tog anđela!... E bog te ubio! I na sunce je otrov prsnuo, Jelisaveto, zvezdo divotna! Oprosti mužu, prosti čoveku!

I svet se smeje, nebo raduje, A u poljupcu žarke ljubavi Ispolin neba, sunce vatreno, Ispija suzu tuge zemljine... A katkad kopljem gneva nebeskog Neizbrojene parne svetove I baciv plamen svoje

— I ti si junak, ti?... Gospode moj! A ovamo te gazi slabiji!... KNEZ ĐURĐE: Ne, Jelisaveto! Priviđaš, sunce, ti, — A mene narod ljubi iskreno, I sve će ono časom stvoriti Što samo ushtem ja... JELISAVETA: Da, Đurđe, da!

JELISAVETA: „Beše?“ Zar nije sad?... KNE3 ĐURĐE: I pre i sad, i dok ne umrem! Oh željo, željo! Sunce! Danice! Tvojih zenica plamen večiti Mojom je dušom svakad voljkovô — Il’ suza bila, ili osmeha U njima sinô

Oh, sunce, ženo, jaoh, Svetlosti, Još ne znaš plamen moje milosti, Goleme strasti, želje nesite, Ljubavi silne, muke večite.

ta izvesnost Na ustima mi ledi poljubac, Ne dâ mi srcu jasno zakucat Da na drhćuća nedra pritisnem Mog žića danak, sunce dana mog. KAP. ĐURAŠKO: Umreće! Sad zbogom!

Još nije, čedo, dan osvanuo — A sunce samo onda ustane Kad ponoć mine i bledih zvezda Na tavnom svodu svetlost prestane — Idi, počini, nastavi san!...

A posle ćemo Bogme spavati... He! he! he! KNEZ ĐURĐE: Tebi je sunce, zlo?... VLADIKA (za sebe): Savest je ovde ubog nadničar, Što težak tovar greha paklenog Na bone duše slabom ramenu

Odoh vi, braćo, poginut... PRVI SERDAR: Sad ćemo svi. KNEZ ĐURĐE: Ti, Vujo, ostaj, Čuvaj gospođu — Čuvaj mi nebo, sunce, Danicu, Mog oka, Vujo, čuvaj zenicu... Svetlosti! Dušo! Jelisaveto! Zbogom!...

Svetlosti! Dušo! Jelisaveto! Zbogom!... JELISAVETA: Još živi on — Na usnama se ledi poljubac... Zapali sunce! Mrak! Ponoć! San! U Veneciji svakad je dan... Puštaj me! Idem!... Ko, starče? Ja?.. Tvoja te kći progonila!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče kada ga mati podoji i uljulja. Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku.

Zvižde vjetrovi, zvižde i urliču, a polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti... GROB SLATKE DUŠE Upeklo sunce — sažeže sve! Došlo nebo modro kao čivit. Izvedrilo se, nigdje oblačka da opaziš.

Samo se gdje-gdje kroz razmaknuto granje probija sunce, prosipljući zažarenu svjetlost u snopljastim mlazevima po divljačnoj, mlječikastoj travi.

Jesi li de?! Danas ti reče pare donijeti, pa, eto, vidiš! Ama ne vjeruj 'rišćaninu, sunce ga nebesko sagorilo! Od silne mržnje, pakosti, zlobe, sav se tresao i drhtao. Umiri se i sjede.

Veče se primiče. Sumrak se kao kradom širi, a sunce lagano, bôno, veličanstveno bôno, za planinskim vrhuncima izdiše.

Sve to bi, dok bi čojek popušio lulu duvana. — Uli-de jednu, Mićane! — Još sunce i ne misli ogranuti... Ljudi, nećete mi vjerovati, a ovo je cijela cjelcata istina: kad se ogleda' na šjenu — ni uzmi,

— Teško onom koga drugi brani! — dočeka' ga ja kô iz svog štuca; sastavi' vatru u vatru. Popasno je doba. Sunce privilo kraju i već pada na zaranke. Puške učestale. Pucanj se sve bliže i bliže primiče.

Šta je tebi? Da ti nećeš prećerati s tom tvojom naukom!“ — velim joj ja. „Šuti, sunce te nebesko spržilo, kad ništa ne znaš!

ovlaženu sedru, pa slušam ujednačeno, bijesno šumenje I gledam pjenušavo i kao mlijeko bijelo skakanje podivljale Plive. Sunce je na smiraju.

Od otvoreno plave boje tihano se prelijeva planinsko nebo u izblijeđeli, večernji sjaj. Sunce se lagano spušta iza mračastih brda oko Jajca, a na drugoj strani sve se više i više uzdiže okrugli, crveni mjesec,

Bojić, Milutin - PESME

gledaš vodopad kako se penuši, Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala, I osećaš maglu što štipa i guši, No ne vidiš sunce u bari sred kala.

Čuj, u tebi sve je: Tobom cvet miriše, tobom sunce greje, Tobom nebo plače, tobom gore cepte, U carstvu lepote žena krunu nosi, Tobom ponoć bludi, tobom zvezde

(1910) MRTVI BOGOVI Mudrosti dosta! O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.

On nemarno diše miris mlade smreke I s dosadom grize ispucale usne. Kameno mu srce ne oseća više Sunce što obesno gori vrh planina, Sunce što iz voda drhtav uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što

Kameno mu srce ne oseća više Sunce što obesno gori vrh planina, Sunce što iz voda drhtav uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što blešteći na zapadu trne I rasipa jaru i u

više Sunce što obesno gori vrh planina, Sunce što iz voda drhtav uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što blešteći na zapadu trne I rasipa jaru i u krvi grezne, U svom sjaju gordo silazi u bezne Dok se pokraj voda

I to sunce moćno čini mu se kao Neka izmoždena i prodana žena, Uvela bludnica, s koje sjaj je slao, A ona raskošno otkriva rame

Saloma, Saloma, bruji pesma vedra I slanom se pustom krici zdravlja ore, Sunce prži muška razdrljena nedra. ''Vaj, kako mi usta za poljupcem gore!

Zrelost, draž, mekota! — O, milosti meni: Nemoć mi i pustoš prazno srce žuče. O, sunce, o, noći, vama ispiveni Udovi se grče, bez krvi i soka.

diše Zemlja sana, Modri su čempresi sagli glave tužno, Vrh mrtvoga mora krikne koja vrana, U zlatnome bakru tone sunce južno.

Umorno je sunce stvaranja i nada, A duboka ponoć grobnice rasklapa, Prošlih dana kraj nas teče maskarada, Gde Um, trošni starac,

Mladost neće doći više s vencem ruža, Grobar brzo blatna zategnuće uža I kô predznak pašće list sveo i mrk. Sunce mučno bije kroz oblaka sloj, Razvejava bura rascvetani badem, A ja zalud miris, zalud sunca kradem, Jer julskih je

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Rođen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dučić je nosio tipičnu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnotežu i sklad. Takav je i njegov stih, odmeren i zvučan.

Lelejska gora (1957) i Hajka (1960) najbolji su između desetak njegovih romana. Drugi, 1951. objavljen roman - Daleko je sunce Dobrice Ćosića (1921) - pisan je smelije.

Jakšić, Đura - PESME

srce Mlava joj proseca: Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje, I u muci teškoj proždire kamenje; Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija, Samo grom je, mraznu, sa hukom probija, Plamenita munja opali joj lica, Da većma potavni, sramna

Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

On će sa mačem doći Kad kucne jedan čas — Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit sina, Da čuva blago to. 2. Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862.

Nastasijević, Momčilo - PESME

JASIKE Šta šume jasike bele, prečiste gorske deve, srebrne kad im strele jutarnje sunce hitne, i zrakom kliknu ševe?

Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem. Il’ prisojkinja se u kotur savija, sunce na uranku. Zore joj oči prozirom u ruj, drago na san dohodilo, rumena kap.

V I znam, Veliko, tamom jedno, rođaju zahodi sunce. I ustav li gde igda palo, smiraj u rođaju to nađe svoj mir. VI Lepota jer zaslepi me, i nem.

Jeza se niz travku sliva, zaboleće te glava. 3 Jutrom šta sana tražiš rosnome na proplanku? Sunce je na uranku, guja se u kotur svija, opečiće te mladu.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Mladen ne seda, već stoji jednako gledajući kako sluga radi dok ne bi sunce odskočilo i obasjalo red dućana gotovo sve podjednakih, sa podjednako izvučenim krovovima, a uvučenim izlozima,

Mladen pošav iz kuće u čaršiju, stane i sam kod njih na kapiji. Obično bi bilo da je još rano za čaršiju, da još sunce nije toliko palo, te da je pred dućanima nastalo hladovine, već Mladen, kao čekajući da sunce sasvim padne, ostaje tu

rano za čaršiju, da još sunce nije toliko palo, te da je pred dućanima nastalo hladovine, već Mladen, kao čekajući da sunce sasvim padne, ostaje tu na kapiji, do babe. Prolaznici prolaze.

Zato on ostaje da i dalje stoji na kapiji, više babe, matere, da gleda kako sunce sve više pada, kako ulicu dužinom napola osvetljava.

više nje, obučen u novo, čohano odelo, s ključevima u rukama, gledajući kako nastupa sve više hladovina, svežina, sunce sve više pada i nekako razdragano jasno, sveže treperi po ulici, povrh kuća, bašta, zelenila, i on sam oseća kako se

Zaklanjajući rukom oči i čelo od sunca, ona im prilazi. Idući tom suprotnom stranom gde sunce obasjava, ona se sva sija.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

vile, koja se nalazi pod korom (Bog da momčetu zlatne roge, i ono »probode koru, Al̓ u boru mlada moma, Pak zasija kao sunce«, nar. pesma, Sofrić, 26 id). Ali za bor vezuju se i više predstave. On može biti božanstvo.

U narodnoj pripovetki »Đavo i momak« žive đavoli u nekakvoj šupljoj bukvi (BV, 16, 1901, 402). Đavo, kad je ukrao sunce, obesio ga je na b., da svetli samo njemu (SEZ, 41, № 163).

Tu v. neki skinu čim sunce ogreje (GZM, b, 371; 374). Ovaj običaj zajednički je i drugim nekim ie <= indoevropskim> narodima, upor. E.

, pa kroz nju u mladi petak krišom pogleda momka i kaže: »Svakuda ti mrak i oblak, a kod mene sunce i mesec... Ako me ne vidiš, evo ti kukolja pa kukaj dok me ne vidiš« (etimološka magija, Begović, 220). K.

P. samlevena u gluvo doba, zamešena sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu, i »ispečena« na suncu, lek je od padavice (SEZ, 17, 44). P.

koga se dana osvećuje novo grožđe, u Negotinskoj krajini dolazio je domaćin pre sunca u vinograd, i, čim se sunce rodi, gađao iz puške u s.

, koju su — prema opisu iz 1958 — na Sv. Iliju, kad izlazi sunce, ritualno brale starije žene, »gole, raspletene kose«, i »ostavljale je više vrata kao odlično sredstvo protiv uroka« i

Ja bi njeg̓va ljuba bila«, a na Ivanove reči da bi obljubio i ostavio odgovara pretnjom da će ga kazniti mesec, zvezde i sunce ponajviše (ibid., 143). Čempres (cіpreѕѕuѕ ѕempervіrenѕ).

krava i tele, krave u jarmu), konji i kobile, krtica, kuče, guska, golub, košnica, bačva, srp, kosir, kosa, mesec, sunce itd., i koji (u obliku i s naznakama prema nazivu) treba da utiču na plodnost i blagostanje (420).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Sjutradan, kad je Rade povirio na kućna vrata, bilo je vedro, a kad je odanilo, pokaza se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za

U osvit mladenci pomoliše se iz kolibice; zimsko jutro sačeka ih i zaspe im obraze svojom sivom svjetlošću; sunce još oklijeva, premda visovi planine već se obojadisaše ružičastom bistrom bojom.

Veseo odmiče uzbrdicom da, prije nego sunce, odskoči, dohvati se planinskih visova. Gore, u planini, osjeća se lakšim i slobodnijim a i za nekoliko dana vraća se

Razgleda se po njoj . . da vidi je li sve u redu što je ostavio, i odmah iziđe. Sunce je odmaklo, grije, ali nema pripeke.

Bujan je i zelen, a otac veli da se sjeća kad je tu golet bila. Sunce šumu obasjalo, pa vršci mladih bukvica, rekao bi, upalili se po njemu, u prošarici isprekrštale se plavetne sjene i

— Ne velim ja ... Oko njih je tišina, čuje se samo zujanje leptira i boja što ih sunce budi; ono je već osvojilo i dolove u planini i zaviruje čak pod litice. Osjeća se rasijano čuvstvo samote i prostora.

Rade pogleda u sunce. —Idem, Mašo! —Zbogom, Rad! — pozdravi žena i nadoda: —Napojićeš me još gdjekad, kad me put nanese...

Pravo hrišćani u crkvi pjevaju: „gospodi podaj!” — slatko se tome nasmija. Pa pogleda na sunce: —'Ajdemo, Mašo! Digoše se.

I obgrljeni gaze cvijetnu travu. A sunce je već osvojilo i dolove, i drage, i litice, i njih dvoje zagrija i znojem osu, pa žure prama starim bukvama s

Prošla su popasna doba, sunce još oklijeva na bakarastome lišću Radine ograde, a na mahove snježani hladni saganak sjeverca zatrese granama i sanese

Sada je ulica, s malim, prazna, i već se u nju suton uvlači. Rade besvjesno pogleda nada se da vidi gdje je sunce, ali ko da ga odavde ugleda, između ovih visokih kuća?

— Ne pitaj, braco, — odgovara Cvijeta. — Otkad sam s njime i u kući mu, i na sunce sam zamrzila... Radivoj dolazio nekoliko puta po nju, moli i prijeti, i, opao u licu, pristaje uza nju, ali Cvijeta

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Vir je bio miran i gladak, sunce je bleštalo po lenjoj vodi. Žmirkao sam, zraci su mi rovali po zenicama, trebalo je da prođe neko vreme pre nego što se

Dimitrije Dorotej mi je rekao da me Lauš traži zbog pisma kralju. Penjemo se uskom stazom prema Kuli. Sunce sa zapada baca svoje kose zrake na pregrejani kamenjar, koji posle dnevne žege lagano zapada u dremež.

Užas! Lauš, star i umoran. Odsečeno mu je levo uvo. Lipti mu krv niz žutu kožu i čekinjastu bradu. Vasilije Sunce prži. Gori kamenjar. Slatkasti zadah lešina u raspadanju. Kiša već dva meseca nije pala.

Gospodar Lauš sedi na tronošcu, a njegova mila gospa Jelena, brižno nagnuta nad njim, raspravlja češljem njegove vlasi. Sunce je najzad, dva koplja pred smiraj, izmigoljilo ispod debelih sočnih oblaka te se njegov zrak sada koprca na mokroj

Ronim, štrcam vodu kroz zube, pokušavam nešto zaglušno da otpevam. Posle izađem, izvalim se na pesak i pustim da me sunce peče. Makarije Lauš je umoran i bezvoljan. Kesice ispod očiju su mu još modrije nego onog dana uveče, posle bitke.

neprijatelje i molite se za one koji vas progone, kako biste postali sinovi svoga Oca nebeskog, koji čini da njegovo sunce izlazi nad zlima i dobrima, i da kiša pada pravednima i nepravednima“. Ne, to ne staje u vrt pravednika.

Ne, to ne staje u vrt pravednika. Sunce Tvorčevo i njegove kiše su za njihov bosiljak, ali ne i za drač, a ako drač raste, isplevimo ga, braćo moja, isplevimo ga.

Dremež kojem od jutros odolevamo, savladao nas je kad se sunce popelo dva koplja iznad istočnog vidika. Hladovina pod lipom, miris sveže bujadi koju smo požnjeli i prostrli po zemlji

Te noći se razvedri i steže mraz. Osvanulo je zubato, crveno sunce i sleđeni predeo koji je svetlucao i caklio se u reskom vazduhu.

'“ Gledam napolje kroz uski prozor. Mlako podnevno sunce otopilo je već sneg po krovovima i sa streja šljapkaju krupne kapi. Mutna svetlost treperi u baricama.

Zasad je stena još uvek prazna, popodnevno sunce pali u njenim belim zrnima oštre iskre, još je opora i neprijatna. Ali sunce već naginje prema zapadu, češe se već o

Ali sunce već naginje prema zapadu, češe se već o oštre vrhove visokih topola na ovoj strani reke, senke se izdužuju i skoro će

Ilić, Vojislav J. - PESME

) 170 VEČE NA BRODU 171 NIOBA 172 (KAD SE UGASI SUNCE…) 174 MURATOVO TULBE 176 (SA POGLEDOM UGAŠENIM) 177 II 178 MOME GARIKU 179 SPOMEN 182 ORGIJE 186 GRAĐANSKA

I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...

1881. LjUBAV O što me, srce, goniš ti, I moriš duha moć? Sunce je zašlo - mirno spi, Tavna se spušta noć... Da, tija ponoć širi let, Sve živ o sneva san; U svetle snove pada

1882. SLUTNjA Što se muti zora sjajna? Zatšo tuži cura bajna? Sunce zori ne izlazi, Dragoj dragi ne dolazi. Kao odziv bojnoj trubi, Momče jedno samrt ljubi.

On ljubi hladni kam. 1883. PROLEĆE Proleće milo na zemlju slazi, I sunce zdravi polja, breg, Studene zime gube se trazi. I kopni sneg.

Meni se jako spava. 1883. SAN Hladna jesen magle svija Poljem zelenim, Sunce trepti, sunce sija Zrakom ledenim. Na ognjištu plamen liže Kamen studeni, I u kutu slike niže Mrtve jeseni.

Meni se jako spava. 1883. SAN Hladna jesen magle svija Poljem zelenim, Sunce trepti, sunce sija Zrakom ledenim. Na ognjištu plamen liže Kamen studeni, I u kutu slike niže Mrtve jeseni.

Kad pomamni orkan dŷše I pomrači dan U bokoru rujnih ruža On počiva san. A kad sunce snova sine, 3amiriše svet, On spokojno opet leti Sa cveta na cvet. Što ja tužim? Što ja venem? Što da plačem ja?

O, znaj da ljubav moju ni večnost otela nije, Ni gusta, zelena trava, što sunce nada mnom krije, Ni hladni prekor tvoj. 1885.

Za njome proletnji lahor iz mračnih planina stiže, I toplo zablista sunce na zrenik stupajuć bliže. Sve prenu iz teškog sanka i sve se radosno krete, Da primi podmlađen život iz ruku božice

U tome hladu, mrka lika, Kad sunce žeže, kipti znoj, Po kakav Turčin iz Zvornika Spokojno puši čibuk svoj I ćuteć gleda na talase, Pruživši dugi, crni

Kad sunce spusti kose zrake, I tiho padne suton bled, Sakrivajući u oblake Bosanskih gora daljni red, Ja samac bludim po obali, Sp

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Da li bi Vam se ona dopala? Vreme je da završim. Sunce je već zašlo pod horizont a ja to nisam ni primetio, zadubljen u ovo pismo, i blagodareći električnoj svetiljci koja

Kako je dobro što ste uz Vašu nošnju dodali i ovu lepezu od palminog lista! Uostalom, sunce će uskoro zaći, i svežina večeri nas razgaliti.

Prava, široka i lepo kaldrmisana, ulica vodi kroz zelenilo tog gaja bogova. Sunce je strmo zašlo, nebo se zarumenilo, laki večernji povetarac poljuljkuje vite palme između kojih koračamo i dolazimo do

Mi bismo je videli i u po bela dana na istome mestu, kada je ne bi Sunce svojom svetlošću zasenilo. Tako su vavilonski astrolozi došli do saznanja da zvezdano nebo nije nepomičan svod koji je

Najsjajnija pojava na nebu je Sunce; no, baš zbog toga što ono svojom svetlošću zasenjuje sjaj zvezda, teško je odrediti njegov položaj prema njima.

Oni su uvideli da Sunce učestvuje, doduše, u dnevnom kretanju neba od istoka prema zapadu, i time stvara dan i noć, ali ono se pri tome pomera,

Vavilonci su poznavali, kao što iz napred rečenog sleduje, svega sedam pokretnih nebeskih tela: pet planeta, Sunce i Mesec. Oni su ih smatrali za božanstva i svakom od njih posvetili po jedan dan da bi to beskonačno ponavljali.

Kao iz božije ruke. I sama priroda je tu učestvovala sa puno ljubavi: prekrila Partenon sa plavim nebom, a sunce ga je, hiljadugodišnjim poljupcem, zarumenilo nežnom bojom živog bića.

Pomračenje Sunca može se samo onda desiti, kad Sunce i Mesec u isto doba prođu kroz onu tačku nebeske sfere, u kojoj se njihove putanje međusobno presecaju, jer samo tada

prođu kroz onu tačku nebeske sfere, u kojoj se njihove putanje međusobno presecaju, jer samo tada može Mesec da zakloni Sunce.

Kada se to dogodilo, Sunce i Mesec se raziđu, krećući se svako po svojoj putanji i prolazeći kroz njihov presek u razno doba.

Kada se njegovi talasi vrate u svoje korito, a žarko sunce osuši njihov talog, onda je vreme da ga orač zaore, a geometar vaspostavi granice pojedinih imanja, koje je razlivena

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Insistiranje majke da se kolevka i povoj sačine od prvih zraka koji obasjavaju nebesa (jutarnje sunce i mladi mesec) treba da naglasi tananost i nežnost mitskog prediva, ali i njihovu magijsku snagu (svetlost na prelazu

O zlatoje proleće! Sunce jasno ot nizine milostivo grejući tečet sada do visine hladnost proganjajući, radost ljetnu pokazujet, svjetlost

Zvjezde svjetlost toplu dajut sve uveseljavajući, vjetri južni prohlaždajut ljeto pokazujući, i Denica ran' ishodit, sunce toplo nam dohodit. O zlatoje proleće!

O zlatoje proleće! Po svjem svjetu svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O zlatoje proleće!

PUTNIK I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje.

DAROVI OD PRIRODE (Odlomak) MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Ognjevito sunce Veselo je sjalo Kraj pelena cveće Mirom mirisalo; Zeleno je bilo U gorama granje, Orilo se slavno Slavujsko

sam nada, Cveće mi je dalo Nežna osećaja, Mirni povetarac Suza – uzdisaja; Kad me svoji zraci Prvi put celiva, Sunce mi je ognja Poklonilo živa, A tičice male Pesama mi dale.

Zdravo, sunce jarko, Što mi dade plama, Triput zdravo bile, Vi tičice male Lagani pesama Koje stemi dale! O VIDOVU DNU MITA

Leto je žarko ponelo rod Po vrtu, njivi, osulo plod. Šenica zlatna, jedri joj klas, Rujno se voće smeši na nas, Sunce sve gori, sažiže tle, Al' bistra voda rashladi sve! Jesen nam dođe – sazreo rod, Berimo voće – kupimo plod.

Volim reku, Jezerance, Bele ovce I jaganjce. Volim drvo Kad zeleni, Volim nebo Kad rumeni. Volim sunce Kada grane, Volim danak Kada svane. Volim ljude Kada zbore, Mudre, lepe Razgovore!

Zora zori, eno sviće Lepi danas danak biće! Haj, urani pa ustani, Sve već čeka – na tebeka! Sunce granu pa zasvetli Po dvorištu poje petli. Pa i golub već poleće Da ugrabi zrnce veće!

TICE SELICE JOVAN GRČIĆ MILENKO Let, let, tičice male! Let, let, let! Gde toplije sunce sjaje, Lepšu zemlju, lepše kraje Čuva za vas svet, Let, let, let! Let, let, tičice male! Let, let, let!

Stanković, Borisav - TAŠANA

I velim joj: jedi, pij, okrepi se, i izađi! Eno (pokazuje na baštu): kad god je lepo, a osobito kad je leto, kad sunce zažeže i žega pritisne, tamo je hladovina: šedrvan bije i voda prska po licu, i onda ja tamo iznesem: i jastuke i

MIRON Kako da ne smeš? Zašto da ne smeš više prozor da otvoriš i zavesu pomakneš, da Božji dan i sunce i svetlost uđe. To bar nije ništa. TAŠANA Ne smem, jer kad se širom prozor otvori, onda će svet: Kako? Eto!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Prošla je godina dana od Ristine osude. Proleće ogranulo. Zeleni se trava, zeleni se reka, sunce greje nežno kao da miluje. Na kući majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane.

Obratila se stoga Pauli: — „Odi de ovamo! Pokaži mi, ali onako ljudski, gde vidiš sunce kad ga ujutro spaziš iz kujne. — Paula priđe tačno onom prozoru kojem ne treba. — Zaboga, dijete!

— Paula priđe tačno onom prozoru kojem ne treba. — Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred veče, zar ti to ne znaš, teško meni! — Paula pocrvenela.

— Paula ćuti. — Što si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidiš svako jutro sunce. — Ne vidim. — Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojčica zbunila što je ispitujem kao u školi.

— To je ta švapska crkva i onaj đavolski župnik! Sto Krunica i Marija, a sunce Gospodnje ne vidi. I to ima sedamnaest godina, i sedi u mojoj kući godinu dana, a svako jutro me ispraća na zelenu

godina, i sedi u mojoj kući godinu dana, a svako jutro me ispraća na zelenu kapiju na koju baš i navali jutarnje sunce. O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu. A ko bi se svega setio!

Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce na nebu ne vidi... U štalu da je privežeš!...

vidi sunca zato što od maloće živi kao tuđe slušče, napuštena i zbunjena i ona, bez nege majčine, bez dokolice da gleda sunce.

Išla je po žici, uf, ne umem vam ispričati. Suknjica kratka, dovde, i cakli se kao sunce, a noge, ih... Šta se ti mrgodiš, baba Kato? ti to ne razumeš! — A ti razumeš, sram te bilo, balavac!

Odole, iz baštice, čuo se vedar Srbin glas: Nano, smetam li vam? peva mi se! — I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, noć me gleda, a ja, tužan, kuda ću? — Da malo udarim i u tamburicu, Nano, da vam pravim serenadu?

— gunđa u sebi gospa Nola brišući se po rukavu od blatnjavih kapljica. Tu će sad da leži dok je vetar i sunce ne dignu, ili dok se ovo malo kaldrme pod njom ne ugnjili... A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!..

Znaš priču iz Talmuda: Uplašio se Adam, baš kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami će sve propasti.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vinka Lozića po bokalu braćo, vi znate kako je kad se počne kuća okrećati, mora čovek da ide na Olimp. Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari,

No budući da u ovo vreme ustajati kod nji nije obiknoveno, premda je sunce jasno sijalo, opet jedan po jedan pored muzike tiho pospi, i ne zapitavši šta se napolju radi.

ja ne bi bio poslednji šlendrijan kad bi hteo romane po starom kalupu praviti, i da bi moje persone tako isto uzdisale, sunce, svet i sudbinu apostrofirale, tako isto noževi’ ubijati se znale kao i drugi romandžija, ili kao što sam ja negda

No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti. Čeka pet minuta, njega nema, čeka sat, njega nema, sunce se rodi, njega nema. Šta naopako da ne bude?

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

žedno oružje Sâmo se nasred polja ujeda Iz smrtno ranjenoga gvožđa Reka naše krvi izvire Teče uvis i uvire u sunce Polje se pod nama uspravlja Sustižemo nebeskog konjanika I svoje zvezde verenice I letimo zajedno kroz plavet Odozdo

neosvojivi bedem Svoje tvrđave u vazduhu TERAZIJE Nekome ste Trg Na grudima beloga grada Levo i desno sunce Na vama mere Svoju svetlost i svoju tamu Prodavci oblaka Duša i zevova Na vama robu izlažu Gutači vatre igrači po

si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa tridesetšestom

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Jesu li sunce i mesec muž i žena? — Zašto žene nemaju brkove? — Uči li magarac škole? — Ko je natakao volu rogove?

Tako, na primer, ja sam morao postaviti pitanje jesu li sunce i mesec muž i žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena —

ja sam morao postaviti pitanje jesu li sunce i mesec muž i žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće.

— Prvi je dokaz — ubeđivao nas je profesor — da je Zemlja okrugla taj: što su Sunce, Mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te, prema tome, i Zemlja mora biti okrugla.

— otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. — Iziđi i stani ovde kraj prozora da te dohvati sunce. Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.

pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu — i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje Sunce ističe, zatim ćemo... Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izišao...

postavio ga tako da ga svi možemo videti: — Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce! Zatim se okrenuo ostalim đacima: — Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce i ona osvetljava i Zemlju i Mesec.

Zatim se okrenuo ostalim đacima: — Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će, kao i dosad, biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge

Taj mali iz druge klupe bio sam ja. — E sad, vidite, deco, kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i

vidite, deco, kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Te planete bili smo Živko, Sreten i ja. — Ti, Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno, okreći se oko sebe!

Sretene, takođe okretati oko sebe, a, okrećući se oko sebe, da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce. Zatim stavi mene u red. — Ti si Mesec.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Stara sebičnost se ispoljava na licima onih što produžuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zaštićeni smo. A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica.

Mnoge izbeglice su ovde zastale. Ranjenike su dovde doneli. Mlako, bledunjavo sunce prigreva, a neprijateljski aeroplani se razleteli kao osice.

Svaki od njih nosi po paket baruta u šipkama, pa bi na vatri spremili čaj. Ali to je već bajka... Odnekud sinu sunce. Kao majčin osmeh. Ali se ubrzo izgubi među oblake... Sada je četiri časa. Valjda nećemo još dugo.

U šakama nosim zemlju zarad kruva. Da ste mi junaci neki, pa i da vam dam!... Podne je davno prevalilo. Sunce obliva zracima svojim planinske vrhove, koji blešte na ovome decembarskom danu. Ali vazduh rezni i para suklja iz usta.

— E, nema smisla — veli kroza smeh poručnik Protić. — Preterali ste... — Ah, sunce mu popovsko, odavno on meni „jadi piliće“ — veli Dušan. — Ama samo da ga vidim sa čitom na glavi.

a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka... Svi prsnuše u smeh. — Sunce mu njegovo, a goreg bašibozluka vojska nije mogla da rodi! — dodaje Dušan. — Večito raskopčan i mastan...

Oni sada prvi put vide maslinu, koja ih podseća na vrbu... Sunce nas još više zamara. Telo omlitavelo, noge su ranjave. Vojnici se vuku između italijanskih stražara kao da su osuđenici.

Već smo nestrpljivi. Dođe i potpukovnik Petar, te nam reče da će odmah otpočeti i ukrcavanje. Sunce je zalazilo i velika ognjena kugla ponirala je lagano u vodu.

Svetlost se najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak... Lađa je izlazila na pučinu... SAN ILI JAVA Sunce je odskočilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima. Ljudi se bude i, čisto čudeći se, posmatraju oko sebe.

— govorili su jetko ljudi, gledajući iskrivljene grane maslina. Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu. Sa zemlje je odisala laka para, kao da se puši, a sivozeleni listovi maslina postadoše opet sjajni i sva priroda

Ako se zatekne koji mrtav u šatoru, snesu ga samo na put. A kiša svakoga časa pada i sunce opet sija. Tako se menja i naše raspoloženje. Posle toliko dana ljudi se setiše i svojih porodica.

Za njima kretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoše pusti maslinjaci. Sunce je već bilo daleko poodmaklo, kada stigosmo na onaj rt, i tada ugledasmo množinu lađa, ratnih, putničkih i teretnih.

Petrović, Rastko - PESME

U stanju da sanja pučinu crvenu SUNCE, odsustvo četiri meseca: Evo, približuje se zima! O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima, Što vlada

me nije rodila ispod ovog ognjenog zida Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida I vetar sam i jutro dariva na obojke.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid Godina toliko već je da spremam divlju sič mu: Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma Zalud

ovu kičmu I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid Godina toliko već je da spremam divlju sič mu: Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć Osećam da se budi ono što tako davno začma U krvi

juriti kroz ravnicu tu krečnu Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve I za vratima čekah krišom rođaj ti

Toliko noći: imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus, ukus života. Pljujem! On, od koga bežim, Sunce! A Vuk? ja: Vuk!

I bol, Gospode, i bol! Molitva za Njega, Sunce! Molitva, tim, za mene! Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi; Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi ”Došao

”Ja ću nameniti tebi taj grob!“ VUK III Ne, ne, ne! Ja sam jedini kome je Sunce u snu ležalo na grudima, Pritežalošću teškom svojom unosilo mu u san mučenja, Imađah otvorene vene, zasečene duboko na

Na ključ je u njih Sunce uterivalo svoja lučenja; I nikad suviše nije peklo na grudima. Oticalo je opet zorom, kotrljalo se po livadi, Gledah ga

Zašto, ko prepotopski pauk, lepi se za zastor mog prozora, Nikada ga, nikada ga neće moći probiti, Ja sam najmračnije sunce iza onog zastora; Ni On sam usamljenost moju više neće zarobiti!

ona l Tajnu; Ja ne trudih se nikad ničim, nit sputah svoj jed, I samo skrivah pogled na svetlost, Sunca, sjajnu. Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan, Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve: I za vratima skriven čekah rođaj ti

Kao olujina, tako Sunce, divlje navali kroz prostore; Dotle disah mir; zaleteh se strašno na prozore: Kidah zastor, zatvarah okna, trzah naglo,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

školjka lepotica, zvana Sedefna ruža, rasla i samoj sebi šaputala: — Da mi je izaći na svetlost dana, da mi je videti sunce i cveće, osetiti dah vetra! — Svetlije je na površini mora, pevaju i lete ptice šarenih krila.

Ali, meduze nisu imale ni volje, ni vremena za priče o Gornjem svetu. Onako, kako ga one vide sunce je velika mutnožuta kugla koja uveče pocrveni i pada u talase.

Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode. Sada se i njoj, kao meduzama, činilo da sunce i nije ništa drugo do mutni, žuti krug. Sada je i nju sve više privlačila senovitost morskog dna.

Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo. Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce. Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih.

Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje. Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih. Ali, šta se to drugih tiče?

— Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga! Kao zlatna vrteška okretalo je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske pene, rastao slani dah mora i slatki miris ruzmarinovog cveta.

Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka. A ujutro, sunce provire kroz prozor i vide kako naslonjeni jedno na drugo spavaju dečak i školjka.

Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske. Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce.

Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske. Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce. Od istoka ka zapadu kretale su se i zlatne glave njegovih vojnika prve godine, treće, sto treće.

A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce? — Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! — reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan,

— reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka istoku: sunce se baš rađalo izlazeći iz reke. — Bez sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki!

Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još

Stanković, Borisav - KOŠTANA

KOŠTANA (peva): Stojanke, bela vranjanke! Kad te je majka rodila, Na šta je okom gledala: Da li na sunce sjajano? Ili jablanče tanano? Bre gidi, džanum, Stojanke, Stojanke, bela vranjanke!

TOMA (odsečno, više za sebe): Onu: bula mlada, posle svadbe, čim legla, odmah umrla. Sutra, sunce već izišlo visoko, visoko — a nje iz sobe još nema. Majka joj došla u pohode. Ona se još ne budi.

Šantić, Aleksa - PESME

Kunem vam se, otkad jarko sunce grije, Zapamtio niko 'nake oči nije; Lijepe i mudre, svijetle i crne, Pune žive vatre gdje mi duša srne!

Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte! Ali dragi spomen negdanje milošte Kao mlado sunce svu mu dušu grije, I ja snova čujem zveket tvojih grivna, Po licu me tiče tvoja kosa divna, Dok mjesec kroz vrbu

Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...

Nad šedrvanom leptiri se gone I sjajne kapi, sa bezbroj rubina, Rasipaju se, dok polako tone Jesenje sunce...I, kô sa visina Olovni oblak po duši mi pade, Najcrnji pokrov bola i gorčina.

! Kao laki vjetar što oblake goni, Nosio si dugo svoga gospodara Jutrom i večerom kad se sunce kloni... Svud sam brao đule i grozde behara, Mojoj sreći nigdje ravne bilo nije — Sve od Banje Luke pa čak do

Znaš li čase one?... pozno sunce grije, Vrhovi munara kao vatra gore, A svuda iz bašte miris đula vije. Mi se povraćamo iz lova, iz gore, A ona na

Ovoj zemlji gospod sreće dao nije, Pritiskô je jadom i čemerom dugim; Dok se sunce rađa narodima drugim, Nas studena zima razdire i bije.

Ustaj i pođi! Jauci su česti... Pred teškim časom moj narod pričesti, Krvav kô sunce nek sine iz groba! 1908. *** Obeščašćeno i kukavno doba, Epoho mrla i rugobe trajne U dubokijem tamnicama

Kada ćeš iz te postelje olovne Ustati, sine?'' — ''U moravske čete Kada me, majko, nova truba zovne.'' ''Sunce se vraća. Evo tica, gnezda, A tebe nema. Šta ću tvojoj djeci, Šta ljubi reći?

1908. VEČERNjA ZVONA Predsutonski je čas. Visok i zlatan krst sa tornja sipa zrak I trepti vas. Zalazi sunce i okna gore Kô požar jak. U nebu svijetle se laste. I veče sve bliže Stiže I raste.

1912. NERETVA Nada mnom, u bašti, mašu breskve pune Zelenih lepeza i prvog zarutka; Pripilo se sunce i u lisne krune Kao da bi htjelo sve zlato da utka.

Moju kletvu niko Dočuti neće, bace li se na me; Na ljudsku pakost ja sam davno svikô, I znam da sunce ne boji se tame... Proročkim glasom budiću iz groba: Istinu mrtvu i slobodu roba Što sputan sunca zavičajna žudi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

I zato je Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku: Kad se rodi od zapada sunce, onda ću ti sa Kosova doći. Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio.

Ustavi se na istoku sunce, a i sjajan mjesec na zapadu: presušiše vode šedrvani, ustavi se Šarac, voda ladna, a potrese zemlja po

Iz tame vekovnog robovanja ona se pomolila kao sunce iz mutne noći i plaho zaiskala svoje pravo na život čoveka. Ona je hrabrošću na smrt rešenih sjajno dokazala da boj ne

ima i kod Homera, na primer: „Kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće“ (stih koji odgovara našem „Kada svanu i ogranu sunce“).

U Ženidbi Milića barjaktara ponavljaju se nevestine reči o tome kako joj je omrznulo sunce, a to je trenutak kad počinje tragedija.

Miloš više ne šće ni iskati, već sam uze pak se napi vina. Dok se Miloš malo ponačini, utom svanu i ogranu sunce; al' povika sa grada Latinče: „Oj, čuješ li, srpski car-Stjepane!

se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce — pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje.

đerdana, a na glavi devet perišana, povrh toga kruna pozlaćena, a u njojzi tri kamena draga: sjaje noćom kako danjom sunce; pa besjedi slavnome Lazaru: „Gospodine, slavni knez-Lazare, zazor mene u te pogledati, a kamoli s tobom govoriti, bit

No da vidiš jada iznenada! Jedno jutro, kad orgija sunce, mezil stiže i bijela knjiga baš od Banjske, od malena grada, od njegove ostarjele majke, — banu knjiga na koljeno pade.

vode Sitnice jedan zelen tu bijaše čador; širok čador pole pritisnuo, na čadoru od zlata jabuka, ona sija kako jarko sunce; pred čadorom pobijeno koplje, a za koplje vranac konjic svezan, na glavi mu maha stambolija, bije nogom desnom i lijevom.

U Turčina grdan adet bješe: kail svaki zaspat na uranku, na uranku, kad ogr'jeva sunce; oči sklopi, te boravi sanak. Koliko je njemu mila bila ta robinja ljuba Strahinova, panuo joj glavom na krioce; ona drži

“ Tada reče srpski knez Lazare: „Gospo moja, carice Milice, kada sjutra bijel dan osvane, dan osvane i ograne sunce, i vrata se otvore na gradu, ti išetaj gradu na kapiju; tud će proći vojska na alaje: sve konjici pod bojnim

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama

Do poslednjeg milimetra Rastimo DUGME SLUŽI KAPUTU Dugme služi kaputu Asfalt služi na putu Drug da se druži Sunce da kruži Sve nečemu služi Čamac da se rekom plovi Mamac da se riba lovi Pesma da se lepo peva Munja da kroz oblak

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

VI Rano jutarnje sunce tek što je počelo ovdje-ondje da se probija kroz guste bukove krošnje i da pali po šumi vesela okca, kad se Lazar Mačak

Da možda nema zmija? Majstor Mačak ozbiljno zanijeka glavom: — Zmija sigurno nema. U jarugu nikad ne dopire sunce, a u pećini je uvijek hladno. — I ti bi se usudio da se unutra zavučeš? — pogleda ga Jovanče zadivljeno.

Mačak izvadi iz njedara električnu lampu i svečano je podiže uvis. — Evo je! Nov je novcat umetak u njoj. Sija kao sunce. Dječaci trkom krenuše kroza šumu. Nad jarugom je još ležala jutarnja sjenka. Jovanče se naježi.

Prekidač kvrcnu. Tama potrpa dječake. Istog trena iz dubine hodnika začu se jasno i ponovljeno: — Ej, ej! XV Jesenje sunce već je bilo ugrijalo prohladnu sjenovitu jutarnju šumu, a od Jovančeta i Mačka još ni traga ni glasa.

— kliktao je Valjuško iz rupe. Djed Aleksa brže-bolje spusti ljestve u jamu i veselo zagrakta: — Na sunce, komandante, da ih pohvatamo! — Hvataj, pa mlati! — razdra se Potrkov otac.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju. NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila.

Dotle se sećaj svega toga dokle ti se u nevreme smrklo nije, i zagnje ti sve širom: nebesno videlo, Sunce, Mesec i viđene zvezde, i vrate se oblaci prazni za kišom!

O, jarko sunce, i ti obuci se u crno, te sa mnom ujedno protuži! Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj

Ti, blagoslovena v ženah, oblačena u sunce, a i sama si izbrana kano sunce, »U kojoj kao u suncu položi naselje svoje sunca tvorac«...

Ti, blagoslovena v ženah, oblačena u sunce, a i sama si izbrana kano sunce, »U kojoj kao u suncu položi naselje svoje sunca tvorac«...

So toga svi neprijatelji uplašeni izpouticaće. Reka će se natrag povrnuti i Sunce će od svoga mu hoda prestajati i Mesec se zadržati, stene jerihonske same popadati, te osvem puščanih hitaca, osovi i

Sad vodeni talasi s bregovi se mire, Sunce oblak toliko nadugo ne zaslanja, vetrovi se taškaju; zemlja sa sadovi, sadovi s ugledom diče se!

A zemlja, te zemlja: cipom jednako stoji; Sunce je svu sjajući optiče i pak do svoga mu hatara dotiče na meru izlaznu, udilj tako, jednim okretom!

toliko će sve sjajne biti kako što je sad, pun Mesec, a Mesec pak, takve forme stati se bez promene kano što je Sunce sadanje, a Sunce opet, sedmorinom svetlije biti od sadanja sjanja, a ne žeško!

sve sjajne biti kako što je sad, pun Mesec, a Mesec pak, takve forme stati se bez promene kano što je Sunce sadanje, a Sunce opet, sedmorinom svetlije biti od sadanja sjanja, a ne žeško!

Kako od iskre vatru ložeći u božjoj volji plantite, od zvezde u Mesec, iz Meseca u Sunce pretvarajte se s dobrim sjanjem.

Znamo te jasnu i svetlu kano sunce, sjajnu jednako na zle i na dobre ljude. Znamo te hubavu kako lunu i dobru; u naših bednih noći svetli nam.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Mana vrlo prijatan, izveštaj iz usta Vaske izmećarke, posle kojeg je izveštaja Mani — kao što bi to pesnici kazali — sunce lepše sijalo, cveće prijatnije mirisalo i ptičice lepše pevale.

Gleda je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kao zrake sunčane kad prodru kroz kišne oblake i sunce se osmehne na zemlju... I ona se uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih.

Mane je obišao svoje vinograde, svraćao i posedeo još u nekima, a kad sunce već na smiraju svom beše, vrati se i Mane ne uloviv ništa.