Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pogleda oko sebe: sve beše na nogama. Skoči, U trenutku je uprtio torbu harambašinu pa priđe Surepu. — Je li ono pravi gavran? — upita strepeći, jer graktanje gavranova ne sluti ništa dobro. — Nije. — Ja, ko grakće?
Oko Stanka se zemlja okretala. Već mu prekipe. Ciknu i baci Surepu ove reči: — Ti sedi... može ti se, a ja idem! — Ti nećeš ići! — Ko mi to brani? — Tvoja zakletva...
Večeras ćemo ga odneti tvojoj baba-Stoji. Ona ti oko rana ume kao niko!... Šta je puta mene izlečila! — reče Zavrzan Surepu. — Znam, ali meni se čini da je i kost razmrskana! — reče Zeka. — I to ona ume!...