Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
što nam se čini da možemo mi sami, ili promenom spoljnih okolnosti, da izmenimo tok našeg života, samo je privid jer, suštinski gledano, on je već određen („Muka duše ne vadi, no suđeni dan“; „Tko se rodio za vješala, od puške ne gine“; „Ako vrag
) bez obzira na njihovu manifestnu određenost, suštinski imaju svojstva nestrukturisanosti, neodređenosti i polimorfnih potencijala.
Ovaj nejasan, dvosmislen položaj, ovo izmeštanje iz uobičajenog poretka i jeste ono što suštinski definiše liminalna bića koja su „ni ovo — ni ono“, „ni ovde ni tamo“, „ni ovakvi — ni onakvi“.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Razgledala je njegov uspeh sa radoznalošću koja ništa suštinski ne menja u toj staroj, ukletoj vezi. Imala je pri tom pogled medicinske sestre koja je osuđena da sedi pokraj uzglavlja
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Njena bezimenost je ono što otežava da se spozna njen suštinski karakter pokvarenosti, a odsustvo ostentacije je ono što joj podaje privid nesvjesnosti, spontanosti, gotovo čednosti.
Istina, i scenska nam umjetnost ponekad pruži koji časak užitka; ali taj je užitak suštinski različit od užitka u poetskom tekstu.
Sićušna ljubav nije umanjena slika velike ljubavi, mala patnja nije minijatura prometejske patnje. To su duboko i suštinski različite stvari. Veliki je osjećaj jedna čest vasione u našoj grudi.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
i produžiti da traje s njima, ti trenuci ne bi bili mogući kad se pesnik ne bi hotimično ili nehotično služio sa dva suštinski različna reda obaveštenja: jedan red čine aktuelna, trenutna i individualna obaveštenja; drugi red čine potencijalna
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo vremenski nego i suštinski, Stankovićevom Nečistom krvi. Seobe su još tešnje saobražene - a time su i saodređene - sa književnim prilikama u
objektivno, što bi odgovaralo spoljnjem autorovom pogledu; otuda i imenovanje koje ne zavisi od subjekta imenovanja. Suštinski je to isto kao kad autor - gledajući spolja, a zapravo gleda prema nama čitaocima kao čist posrednik - lik naziva
koje zauzima neki lik (njegovo telo); otud i imenovanje pomoću zamenica (egocentričkih reči, upućivača) oni, ovi. Suštinski je to takođe isto kao kad se iz doživljaja (razmišljanja, opažanja) jednog lika drugi lik imenuje zamenicom. on, ona.
Nije zato što, suštinski gledano, on i ne zavisi od zareza, nego od sintaksičke pauze koju zarez grafički signalizuje. Na dva mesta gde je
I time se već suštinski umanjuje njegova mimetičnost. Crnjanskom je, znamo, pošlo za rukom da sve što je s kraja na kraj romana ispripovedano