Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
MITROVIĆ 316 ALEKSA ŠANTIĆ 318 MILETA JAKŠIĆ 319 MILORAD PETROVIĆ 320 BRANISLAV Đ. NUŠIĆ 321 SVETOZAR MARKOVIĆ 323 SVETISLAV VULOVIĆ 326 LjUBOMIR NEDIĆ 328 MARKO CAR 331 BOŽIDAR KNEŽEVIĆ 332 V DANAŠNjA KNjIŽEVNOST 334 KULTURNE I KNjIŽEVNE
LUKOVIĆ 357 SVETISLAV STEFANOVIĆ 358 MILAN ĆURČIN 359 VELjKO PETROVIĆ 360 DANICA MARKOVIĆ 361 VELIMIR RAJIĆ 362 SIMA PANDUROVIĆ 363 2)
I tako se, po rečima jednoga od brankomana, cela njegova poezija svela na »jedan ogroman i sjajan pokušaj« (Svetislav Vulović). Ali i za to kratko vreme, i sa tako malom količinom rada, on je mnogo učinio.
rase i raspadanja jednog društva, čini težak, mračan utisak, daje utisak »neke monotone tuge«, kako je tačno primetio Svetislav Vulović. AVANTURISTIČKI ROMANI.
Jakšić se okrenuo socijalnoj poeziji; u duhu njegovih ideja stvorila se narodnjačka, realistička seoska pripovetka. SVETISLAV VULOVIĆ ŽIVOT. — Rodio se 29. novembra 1847. u Ivanjici.
OPŠTI POGLED. — Svetislav Vulović označava znatan napredak u poslovima koje je radio. On ima svojih mana: on nema moći da se usredsredi na
MARKO CAR Pored književnih kritičara koji su se bavili srpskom književnošću, kao što su bili Svetislav Vulović i Ljubomir Nedić, bilo ih je koji su se bavili i stranim književnostima, koji su u književno pisanim raspravama
Nekoliko njegovih pesama simboličkih i muzikalnih idu u najoriginalnije i najbolje stvari moderne srpske poezije. SVETISLAV STEFANOVIĆ Najplodniji među novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanović (rođen u Novom Sadu, 1877*126).
SVETISLAV STEFANOVIĆ Najplodniji među novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanović (rođen u Novom Sadu, 1877*126).
On nije bio samouk u književnosti kao Svetislav Vulović, ili diletant kao Ljubomir Nedić, no je imao solidnu stručnu spremu, i ušao u književni rad kada je svoj duh
Sedamdesetih godina Svetislav Vulović počine slobodnije i prirodnije pisati o pozorištu, ali njegov književni ukus ne izgleda još razvijen, i on vrlo
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
LjUBA: Ostavi tamo. VUČKO: Ama što će da se igra? LjUBA: Zar bi ti išo? VUČKO (trese glavom): Ja! LjUBA: Svetislav i Mileva. VUČKO: To se igralo već. LjUBA: Sad po drugi put. VUČKO: Jok! Tu ne idem. Ete ako će majka.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
momak iz okružne varoši, koji tu kupuje hranu i kože, i kupi veresiju po selu i okolini; a drugi je gospodin Svetislav, od Tešmana mnogo finiji, »putnik« iz Beograda, koji prodaje Singerove šivaljke i jednako uzdiše za Beogradom i
Pa mu tom prilikom pokaže strašnu svoju šaku koja nije ništa manja od lopate kojom zgrće žito u magazi. Tada bi Svetislav ostavio Tešmana i obrnuo se Krsmanu (tako se zvao onaj u slamnjem šeširu) i njega bi zadirkivao.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Čuju oni još izdaleka šum granate kroz vazduh i sklanjaju se. — A gde ćemo mi, nesrećni pešaci? — produži Svetislav. — Nas artiljerija tuče na otvorenom prostoru, gde od pucnjeva pušaka, uzvika, jauka i ne možeš da joj čuješ šum.
Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro.
Živog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu. — Sad, ležeći ovako na mekoj postelji, kad se svega toga setim, čudim se samome sebi.
Predrag se nakašlja i poče: — Ja ne umem da pričam kao Svetislav. Ali ovde mi je dnevnik, te ću vam po redu izložiti. Sve ono što se odnosi na Drinsku diviziju, tačno je.
Ne znam. — Sigurno je u mraku naletela na njih neka naša grupa vojnika, pa su oni izmakli — dodaje Svetislav. — Moguće. Ali topovi su bili demontirani, a posluga pobijena.
Molim vas, to treba zapamtiti. — A gde je bio četinički odred? — zapita neko. Svetislav upade: — Mi smo brali kupine — i on mahnu ljutito glavom. — Dede, da vidim gde ćeš nas da gurneš?
— Sad ja treba da pitam: — obrati mu se Svetislav — je li vrh Kajmakčalana daleko od tih Zupčastih Kamenjara? — Pa... nije daleko.
Dosad ste se uglavnom slagali. Pričaj sad ti Svetislave. Svetislav poče: — Osvanuo je šesnaesti steptembar. Pred nama se ukazaše bugarski rovovi.
Vetar je duvao i nanosio nam sitnije kamenje u rovove... — O, brate, ti poče kao pesnik — dira ga Svetislav, nestrpljiv već da on nastavi svoje pričanje. — Hoću da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo.
Možete da zamislite: trideset bombi gotovo u isti mah... — Čuo sam i ja eksploziju — upade Svetislav — ali nisam znao šta je... — Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front.
Videli smo kako pretrčavaju otkrivena mesta i zbijaju se u gomile... — To je isto i kod nas bilo — dodaje Svetislav. — Naši strelci tukli su bez prekida. Ali najviše jada zadavali su im naši rovovski topovi.
A ispalo je sasvim obratno. Svetislav se pridiže malo, pa će reći: — Ovde sad dolaze moje ispravke... — Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Tu je zatim Sima Milutinović Sarajlija, sa onolikom svojom slavom. Svetislav Vulović ga je sasvim ozbiljno smatrao najvećim srpskim pesnikom predbrankovske epohe, a tome njegovom mišljenju, izricanom
„srpsko opštestvo u Pančevu”, dopisnik kazuje kako se na toj svečanosti pre prikaza Sterijine tragedije Bajazit ili Svetislav i Mileva pevala ova Vidakovićeva pesma, a evo kakav utisak je ostavila: „No tko bi opisati mogao” — kazuje dopisnik —
iz Ljubljane; Teodora Petrović, upravnik Državne arhive u Sremskim Karlovcima; Janoš Herceg, književnik iz Sombora; Svetislav Marić, penzionisani profesor Više pedagoške škole iz Novog Sada; dr Strahinja Kostić, profesor Univerziteta iz Novog
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Slika bi bila nepotpuna kad se ne bi barem pomenulo postojanje tako različitih pesnika kao što su elegični Svetislav Mandić (1921), estradni Slobodan Marković (1928-1987) i podjednako kao pesnik i prozaist značajni Branko V.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Sutra čast, gospodo! Svršio moj Branko; svršio i njegov Pavle. I vreme je bilo... život žuri... eno moj Svetislav, stigao brata, i traži svoje mesto. — Život žuri, i u žurbi mu mnogo šta i poispada iz džepova.
— A možda bi baš bolje bilo da su tu; njihovo prijateljstvo bi sve popravilo — razgovarali su Svetislav i gospa Leposava. — Gospa Roza i ja nismo se posećivale, ali ću, bogami, sutra da nataknem onaj moj izlizani somocki
U našoj porodici je sve još problem, a eto i Svetislav već na universitetu. Kako ćemo isplivati... šta će biti ako otac umre. — Čekajte, Kaleniću.
— Branko se nasmeja gorko. — Kad bi moj otac umeo da se raduje. Juče baš, zbrinusmo brigu kako i s čim će Svetislav na studijama dok ne prođu još šest meseci i moja stipendija ne mogne preći na njega.
Ovde se prsti lome za hleb, da bi tvoja teza mogla da se oteže u slavu Čivuta! Jesi ti pri Bogu, Branko! Stigao i Svetislav, a stariji, mnogo stariji njegov brat još ide u školu i dere klupe...
sve im dobro stoji — ali ona začas pocepaju cipele; ja se onda ljutim, brinem za nove cipele, i onda se opet radujem... Svetislav je sad na mom mestu u Beču; i njemu treba činiti radosti, da bismo se onda i mi radovali. I tako dalje...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ako ja celoga veka treba da se mučim, onda je bolje neka me upute na front da poginem. Potporučnik Svetislav podiže se na laktove i povuče noge. Zatim se nasloni na jastuk i dohvati kutiju sa cigaretama.
Soko se diže kao kakav bedem i on ti zaklanja dalji vidik. — Evo, imam kartu — upade potporučnik Svetislav, i zavuče ruku ispod jastuka. — Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima.
— Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima. — Evo ga! — reče Svetislav i pokaza prstom na desni kraj karte. — Vidiš li ove urvine? Tvoj Kožuh, „ujka da ga vika“.
— Otkuda vi znate? — pita ga potporučnik Svetislav. — Bio sam u kartografskom odeljenju Vrhovne komande, pa sam obišao ceo front. — Dakle, ovako — on zažmiri.
čekajte da vidim — on uze kartu. — Dvadeset pet, dvadeset pet — dodade potporučnik Svetislav. — Jeste... Dve hiljade pet stotina dvadeset i pet...
Odmah na početnom delu levoga kraka nalazi se... Čekaj... čekaj... — Zupčasti Kamenjari — dodaje Svetislav. — Tako će biti... — Sigurno. — Jest, ja znam da su tu neki kamenjari, samo nisam znao kako se zovu.
— Naravno, mi — veli pribrano i odlučno potporučnik Svetislav. — Ja sam, gospodine moj, ranjen kod Sive Stene. — A ja sam ranjen na samome vrhu... — A na vrh su izišli prvo četnici.
Iz zvaničnih izveštaja čitamo: Kajmakčalan je osvojila Drinska divizija. Svetislav tvrdi: Kajmakčalan je osvojio četnički odred.
— Ja tvrdim! — poče žustro Svetislav. — More, batali, to je van razgovora! — odmahuje rukom Predrag. — Čekajte, braćo — raširi ruke kapetan Radojčić.
Recimo, ja sam predsednik te komisije. A vi, Mišiću, i ostali koji slušate, članovi komisije... — Molim! — potvrđuje Svetislav. Kapetan Radojčić sede na susedni krevet, i obrati se Svetislavu: — Da čujemo prvo tebe!
“ — I tako dalje. — A-ha! Hoće, jes’! — dodaje Svetislav. — Zatim na kraju izveštaja stoji: „Zauzećem Kajmakčalana naše pobedonosne trupe prvi put stupaju na zemljište svoje
— A meni iz četničkog odreda nogu — dobacuje Svetislav. — Trebalo je nekome onda da kaže kako je zauzeo Kajmakčalan. Ukazi...