Upotreba reči svog u književnim delima

Obradović, Dositej - BASNE

Sovjetuje jedan premudri Inglez (lord Čisterfild) svog devetogodišnjeg sina, govoreći: „Čini ti sve što ja hoću dok ti bude osamnaest godina, a potom za vsegda ja ti se

Razumno naši stari vele: „Kad se Ciganin ocari, obesi i svog oca”. A Inglez veli: „Many man claims only to show his elevated littleness: Mlogi se penje samo da pokaže svoju

Na isti način i svi proči narodi. Bosna hoće svoga kralja, Serbija svoje despote, Hercegovina svog hercega: dođe Turčin pak sve u torbu.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Onda Turci koji neće da rade, dođu kod svog janičar-age i upišu se u janičare, i to u koju ortu koji voli; i tako nazove se pravi sin carev i aga, a spa̓ije, koji

tome i tome agi prodali sve svoje baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima od svog sela, toliko i on, a katkad i više. Tako su pričali mome ocu da su čitluci postali koji su do nemačke krajine trajali.

Tako ti siroma Hadži-Musta-paša pošalje, te naše vojske, a i svog sina s vojskom, natrag vrati. Sad četiri dahije Memed-aga Fočić, Mula Jusup, Kučuk Alija i Aganlija postanu i preko

” — Memed-aga Fočić častio se kod svog brata i po lovu išao, no kad čuje da Crnoga Đorđa nisu poslani Turci mogli pogubiti, nego je pobegao, uplaši se Fočić

I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i

karlovački Stratimirović, kad je Božo iz Petroburga nama u Srbiju pošao, da (ga) ne bi počem Avstrijanci poiskali kao svog podanika) sednemo na kola te otiđemo njegovu dvorcu.

Kako je došao, doveo je svog momka Ivana, i sve trpa šećer po pun vildžan: „Pi, pope, to je dobro, to razbija kar”. — I tako ode, i često Ivana šalje

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— A kit? — uzviknu najedanput Maksim, čisto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan. — Jest, ja — kit! — reče Marko i čisto se ošvanji što naiđe na takav čvor.

I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu. — Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca. — Jesam, gospodine! — odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat.

I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu. — Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca. — Jesam, gospodine! — odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat.

Dođe vreme da se polazi. Kapetan to nagovesti malo kmetu, a, međutim, zavara oči svima te namignu na svog vernog Đuku. Đuka je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga.

— Služite se, gospodine! — nudi nekakom surovom radošću opijen David Uzlović svog najmilijeg gosta — našeg lepog kapetana. — Služite se, izvolite — koliko je bog dao i dobra godina donela.

— Ja, jes ti čuo, kapetane!... Znaš — livada... — Vino... — mrmolji opet kapetan držeći se za svog Đuku da ne padne — vino... Ti, Dašo... Jes — vinograd... Ne brini se... Doboš sam ja, more!... Jest, ja — doboš!

Milun učestao slati Sreju po selima da majstoriše. Sreja počeo svakome raditi kao od bede, znajući da od svog rada neće videti nikakve vajde.

Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena — sinčića od svojih dvanaest godina, Mojsila Pupavca, sa nešto malo baštine.

Mojsilo se tako ugledao na svog gazdu i primio sve i sva od njega da je čak i samo ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim pa kalup gazde njegova.

Ostade mu jedna cipela na dnu uglibljena. Onako mokar, bosonog i mrtav od teškog umora dogambulja kojekako do svog stana. Uđe unutra i poče hodati polako po sobi, niti je pristao da sedne ni da legne.

veseo što vozi tako valjane lude, izmahne nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: »Bolan, Julka, zar si još devojka?

Simica ustavi kočije, te Sava i Nikola siđoše, pa ode napred šibajući svaki čas svog mrkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uz brdo pored Bele stene. Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

A ma koji od njih je dva da je video dva-tri sela više od svog rođenog mesta!... Pa i sama žena toga doba bila je nešto drugo. Ona nije naličila na majke i seje ranijih vremena.

Sve se diže na noge i stade po redu i starešinstvu. Stanko prinese harambaši žara na jednom iveru, a ovaj iz svog jandžika izvadi zrno tamnjana, spusti na žeravicu pa poče kaditi sebe i družinu. Molitva je bila topla i srdačna.

Ja sam te... ja te i danas volim kao svoje dete!... Nemoj!... Našoj grešiti duše o neopojan grob i o svog najboljeg druga!... Evo, ja čiča Ivan, molim se tebi kao svemogućem bogu!... Oprosti!... Stanku se zgadi...

Tako isto i Turci. Darnulo se u njihovo gospodstvo, u njihovu silu. Zar se pogani rajetin smeo drznuti da digne ruku na svog gospodara?... I diže se sila koja je bagatelisala te male čete što ne imadoše čestito ni džebane.

Dučić, Jovan - PESME

SLUŠANjE Iz Dubrovnika Kada padne veče povrh vode plave, I zasvetle Mlečni Puti iz daleka, Tada kao ptica iz svog gnezda meka, Sve od mahovine i od morske trave, Prhne moja duša.

Prošle su zvezde i sati; I talasi pod lukom mosta; A svu noć ja čekah da svrati Nekog svog neznanog gosta. Sva koplja jutra duž neba, Sva platna dana po dolu...

Liči li strašni angel s mačem Sudiji mome ili bratu? Na mostu među obalama, Zbunjen i krvav od svog lanca, Koga ću noćas sresti sama — Ubijcu ili dobrog stranca?

Kraj crkve čempres crn zagustio, Hristovo jagnje ovca rodila, I Sveti Marko orla pustio, I Sveti Todor svog krokodila. Golubica u suncu sinula, Sa lišća kaplju svete arije...

A naše ljubavi što su davno pale, Kao pobijena jata na pô puta, Još žive životom svog prvog minuta U očima što su nekad rasplakale.

Čuti samo zamah svoj u prostorima — Muziku svog krila! I na samom kraju, Svoj trag izgubiti i cilj među svima, Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

I gorčinu jedne suze ubrisane? PESME SRCA Nestati u nečem koje srce vole, Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača Baciti pred noge neke moći hole Što je i od ruke herojeve jača.

Znam iz tvoje vene da teku sva mora, Znam od tvoga daha da prolista šuma — A osta nedozvan na vapaj svog stvora: Sreća našeg srca i kob našeg uma. PESME SMRTI I Jedino si koje nismo izmislili!

DVOBOJ Najpre svog sokola pusti Vojnoviću, Zatim knez Radića prhnu zlatna strela; I tad opaziše i Car i vlastela Da strela ne može da

Kao varnica si izbila iz mača, I svoj put prosekla između dva doba; I digla sve ognje iz svog sjajnog droba, Da bi jedan narod znao kud korača.

i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kada je u svojim venama osetio jesen koja više nema svog proleća, on se vratio na svoje sunčane obale Jonskog mora. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on nije više bio onaj isti.

Njegove oči bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja, bezbrižno, kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i niko ne vreba.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa: — Spavaju! — Ali se trže od svog šapata i kao da se okameni nasred sobe.

na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide!

— Ja velim, gospodin-popo, i vi, gospodo kmetovi i kumovi, da nije pravo da se dijete kod tolikog svog imanja potuca po tuđim kućama.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo.

Ali se ipak dobro oseća. Leži tako potrbuške, pa puši i pljucka preko svog kratkog kamiša (jer ča-Nića iako je ušao u gazdašag i mogao sad zapaliti k’o solgabirov stivu lulu, ipak se nije

tepih od šarenog stareža, Melanija izvađa svoj monogram na salvetama, a Pera sedi pa čita što, ili im pripoveda što iz svog đačkog života; pripoveda im o silnim predmetima, o silnim zorama koje su ga zaticale kraj knjige, o ispitu, O teškoćama

Ili se svi troje skupa savetuju i prave plan svog budućeg stana i prave razmeštaj nameštaja. — Sa sokaka će imati dve ili jednu sobu, iz avlije opet dve (a isprva dosta

Ne znam još šta je, al’ već vidim da će to sve na moju kontu da se zapiše. Zatim dozove svog sekretara, jednog mladog i finog đakona, pa mu kaže: »’Ajte, veli mladi amice, vi ste mlađi, imate mnogo bolje oči,

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do gluho doba

Neke, kad ga vide onako koščatog, krupnog, nikad ne ošišanog ni obrijanog da se jedva video iz kose i brade a svog oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih punih torba, darivaju ga i pitaju pokazivajući na njegove pune

Čim uđe u čaršiju, sluge, šegrti iz pojedinih dućana kao nekog svog davnašnjeg poznanika dočekuju ga. Zivkaju, šale se, dajući mu duvan i mešajući barut da bi posle kad u cigari bukne

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Posle dvogodišnjeg kalfovanja u svojoj varoši ostavi svog gospodara. Gospodar je osobito za njim žalio i pobojao se da mu neće trgovina natrag poći.

Pored svog pokojnog jako se isprakticirala, pa nije dala da se s njom titraju. Kako je ko pecne, a ona ga tako priklopi da se ubeze

Ćirković dade na znanje Moricu da će za tepsiju dati deset dukata. Moric donese tepsiju. Sad Ćirković preko svog kočijaša pošlje Rogoziću tepsiju. Ovaj je ne prima, zašto je nije odmah dala? Veli: factum іnfectum fіerі nequіt.

Afrika

Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata. Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da

Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji bi da stupi kao boj. Zove se Samba sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu.

Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju neprohodni.

Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka.

Toliko je taj lik prost u svojoj građi i tragičan u svojoj neduhovnosti. On sa lenjošću izlazi iz svog ćutanja, samo svojom pljosnatom glavom kao bivoli iz mirne vode poto–potoa, da bi odgovorio na pitanja tumača.

neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholost crnca koji je uspeo da se obogati.

On je prestao biti „civilizovan“ crnac, odbacio sa sabe salopet i obavio samo „panj“ oko bedara. Kad je dobro uvio svog oca i sestricu, da bi ih zaštitio od hladnoće, on pređe kod nas.

N. je jedio svog marmitona, te je ovaj šmrkao i jecao; kuvar je skupljao sudove, lampe, kutije od konzervi. Ja sam se spremao da pišem,

Zatim svirahu tako i pred nogama svog krala. Time su ga molili da ih oslobodi klanjanja jer ništa nije zamornije. Neki već i jecahu, zahvaćeni onim brzim

ribice, proždirući ih žive; love poljske pacove i peku ih nad vatrom, ne očistivši ih od kože i utrobe (ja sam video svog boja kako nalazi mrtvog pacova i uzima da bi ga docnije pojeo); jedu žabe, zmije, mrave i razne vrste zemlje, ako je

Grdi unapred svog poverenika što možda neće biti dovoljno pažljiv prema meni. Opraštamo se. Žalim neobično što gubim tog tako skorašnjeg a

Ponekad, tek posle cele noći igranja, čulna želja crnčeva dolazi do svog izražaja. Tada je on isto tako jak koliko i beli čovek jer je samo ritam spajanja kod njega mnogo sporiji.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Izvinio se, mrmljajući, da je star, da ga bole noge i ponudio je gosta tronošcem kao da dočekuje svog čizmara. Garsuli prelete pogledom tu odaju i tesni alkov gde je bila postelja, a prelete, kroz prozor, pogledom, i

Sad su naumili da se odsele u Rosiju. Ko zna šta će izmisliti sutra.“ Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima.

ta kolona bila je prilično šarena, jer mnogi od tih vojnika, iz turskih i franceskih ratova, nije više imao ni svog vojničkog klobuka, ni pištolja, ni sablje, pa ni puške. Bilo ih je, na nogama, i sa opancima.

On se okretao i vrteo oko Engelshofena i dovikivao i svojoj pratnji u idućim kolima. „Palavičini“, dovikivao je svog oficira u idućim kolima, „vidite li one ljude pred nama? Kakvi lepi ljudi, kakvi lepi, stasiti ljudi!

međutim, kola komandanta stigla bliže ispršenim redovima podunavske milicije, Garsuli spusti svoj durbin i dohvati se svog lornjona. Preletao je pogledom ljude kao da zaviruje u red buba i paukova.

Tako se onda desilo da se žena Petra Isakoviča, tog jutra, prva budila i da je počela i svog muža da budi. Petar je ležao, poleđuške, na postelji, sa rukama izvijenim nad glavom, i obrvama izvijenim nad

Pri svom dolasku u Slavonski husarski puk, on je dobio naređenje od svog poočima Vuka Isakoviča da se oženi, pa se oženio.

On se bio spanđao sa ženom jednog svog vojnika, u svojoj samoći, pa se uplašio da to neki od tih oficira ne dokuči i da glas ne pukne do njegovog puka, u

Trifun je imao oko za žene iz svog naroda i bio je čuven po tome u mladosti. Svi su ti Isakoviči, u mladosti, bili po tome čuveni.

Živela je, tako reći, samo dva‑tri meseca, a mesecima uopšte nije mogla da izlazi u svet, zbog svog velikog trbuha, naduvenog svake godine, kao bubanj u Cigana, medvedara.

Međutim, Trifunova žena bi i posle dugih kavalkada, preletala prepone, preko panjeva i ograda, dižući svog konja, uzdama, u svojim belim prstima.

Sećao se kako je njen otac, kapamadžija Grozdin, bio dotrčao, da vidi svog prvog unuka. Dok mu je tast, nestrpljiv, iskočio iz kola, Trifun se bio nešto zadržao pred kućom.

Teodosije - ŽITIJA

ruke, molitvom isceljivaše, a kada se u manastiru nalažaše, uzimajući bolne, unošaše ih ka svetome grobu prepodobnoga svog oca, i mirom svetim od svetih njegovih moštiju ove pomazivaše, i molitvama svetoga Simeona svi isceljenjem obogaćeni

A sveti dođe u Lavru svete Bogorodice Studeničke. U Božjoj se pokloni crkvi i časni grob prepodobnoga svog oca Simeona, u kome mirotočive svete mošti njegove leže, s ljubavlju I sa suzama celovavši, svetim njegovim mirom pomaza

Svečanost je bila velika, i veliku ljubav i veselje car zbog svog zeta priredi. Te noći u snu, u liku svetoga, anđeo Božji nagovori cara da da svetoga i da bude odnesen u zemlju naroda

!“ I ušavši u pešteru, zahvali Bogu i sa mnogim suzama zmijino legalo oblivaše, i dobroga božjega anđela kao svog saborca Mihaila arhistratiga hvaljaše radujući se.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Čovek uopšte teži tome da preceni svoje sugrađane, naročito one iz svog rodnog kraja. Ima vrlo veštih promatrača koji opaze samo neke psihičke osobine, dok neke druge ne vide.

Uticaj zemljišta i prirode. — Dinarski ljudi su intimno vezani za zemljište i prirodu svog kraja. Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika.

Obraćajući se ljudima svog naroda, čak i ako su im sasvim nepoznati, dinarski seljaci ih oslovljavaju sa brate, rođače ili striče, sestro ili tetka.

Ima jedna pesma, slična onoj iz Vukove zbirke, u kojoj Marko Kraljević poznaje očinu sablju, svog oca, „Vukašine od široko Skoplje“, ali su u njoj začudo izmešani događaji Kosovske i Maričke bitke.

Mavrovska i mijačka oblast zapadno od Vlahinice ne može da podmiri potrebe svog stanovništva. Gostivar je tržište u kome se kupuju žito, pasulj, kupus i sve ostalo za život.

Iz ovih su krajeva kao na hadžiluk dolazili seljaci u Srbiju, da prisustvuju narodnim svetkovinama, da vide „svog kralja“ i „svoju vojsku“, i pored teškoća i opasnosti koje su ih čekale prilikom povratka.

Međutim su seljaci muži, posle svog oslobođenja 1853. god. materijalno mnogo napredovali. Ova je oblast postala najnaseljenija u Hrvatskoj i Slavoniji; u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Tako je zaista. U kolima se vozi mlinar Trišo i niz rijeku traži vir u koji će baciti svog nevaljalog mačka Tošu, ali nigdje da pronađe tako dobar vir. Njegov mačak čini mu se ipak bolji od svakog vira.

njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo?

Eto, u takvoj samoći živeo je čiča Trišo, i zato ne treba da se čudite zašto je toliko volio svog jedinog druga, mačka Tošu, i zašto se tako teško odlučivao da ga baci u rijeku.

Sad će se vratiti. Čiča Trišo baci pred svog magarca naramak sijena, ostavi ga s mačkom u kolima i krenu u krčmu gunđajući: — Najprije ću se dobro napiti da

Bijeli miš omače se iz svog sanduka i upade u sam džak! — U pomoć! — dreknu njegov gazda i poskoči pola metra uvis, a okolni radoznalci pomisliše

— Eto kad se dogovorite ko će to raditi, dođite pa mi javite — reče bijeli miš. — Stanovaću kod svog prijatelja blizu stare kruške. Miši se počeše razilaziti vrlo zabrinuti.

Već sam se zaželio žubora vode i klepeta kakvog mlina — reče mačak Tošo i uzdahnu jer se sjetio svog čiča-Triše. I tako dvojica naših putnika, jedan šaren, a drugi siv, krenuše u susret novim doživljajima vodeći sa

— podrugljivo povika za njim Tošo. Čiča Trišo je vidio iz mlina završetak te velike borbe, a kad je još prepoznao i svog Tošu, skočio je od radosti kao jarac, bacio uvis brašnavu kapu i povikao: — Ovamo, Tošo, stara hajdučino, da te tvoj

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

telu Izišao je Sakrio se od sebe Sakrio u svoju senku TAJNA BELUTKA Ispunio je sebe sobom Da se nije tvrdog mesa svog prejeo Da mu nije zlo Pitaj ga ne boj se Hleba ne ište Skamenjen je u blaženom grču Da nije možda trudan Da li će

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Trebalo je da vas vaš zet upozna s tim, jer vi u ovome trenutku treba da znate svu težinu svog položaja. SPASOJE: Moga položaja? Zašto moga? PAVLE: Videćete zašto.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ali su po izrazu, obliku lica i usana na svog oca, zbog čega ne mogu da ih volim, mada obećavam mami da hoću i govorim i samome sebi: hoću, hoću!

kad bismo se rađali bez roditelja”, setih se onog pismenog zadatka, ali ne rekoh ništa, jer Neda je uprkos svemu volela svog oca. - Ti ne znaš kakav je on čovek bio pre onog pada - rekla je, a oči su joj bile modroplave i raširene.

Jesam li došao do onog zlata, nešto slično? - Još više! Izmlatio sam svog očuha! - otpljunuo sam u stranu želeći da izgledam kao neko koga sam video u bioskopu kako to radi, ali sam izgledao

Samo sam prešao dlanom preko njenog kolena i stavio joj glavu u krilo. Ispod svog obraza osećao sam kako joj se stomak podiže i spušta.

- prislonio sam njenu glavu sebi na rame i neko je vreme milovao po kosi. Činilo mi se da će šmrkati do kraja svog blesavog života, ali je ona prestala s plačem naglo kao što je i počela.

U tom trenutku gotovo sam mrzeo svog oca. Kako se samo uklonio bez reči. Bilo mi je nekako krivo što nisam bolje pogledao. Ti očevi!

Više nisam želeo to da budem. Zgrabio sam rukopis svog romana koji je Rašida dotle držala u krilu i bacio ga u Tisu. Listovi su neko vreme plovili, pa počeli da tonu.

Nešto slično tvrdi i gospodin tvoj otac. Profesore ne brojim: oni za svakog drugog svog đaka to tvrde. Tvoja majka veruje da ćeš već nešto biti. To, uostalom, veruju sve majke. A ti? Šta ti veruješ?

sam malo kao spavao, ali to nije bilo pravo spavanje, mislim, jer sam sve vreme u jednom kutku svesti video početak svog novog romana.

Kožu na licu, ramenima i stomaku nisam imao hrabrosti da dodirnem. Najgore od svega bilo je što je Greta hrkala ispod svog šašavog oklopa. Vi ne verujete da kornjače hrču? Nabavite jednu. - Ona nas je zaboravila, Greta!

- nisam mogao da zamislim Sarajevo. - Šta misliš, Greta? - držao sam je ispred samog svog lica, a ona me je, ne pomerajući glavu, gledala u oči.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

II Gospodar Sofra, mada se već obogatio, zato opet uvek je dućan i mehanu držao. Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi

Mučno čekam treći dan; kad evo baš treći dan pred veče pošlje gospođa Tatijana jednog svog rođaka k meni, i javi mi da dođem, da će me pre podne u deset sati dočekati. Jedva dočeka’.

o konjima, kolima, dugačkim platnarskim sanducima, o „auspruhu”; njih dvojica, gospodar Sofra i Krečar, staviće iz svog podruma, ne treba da kupuju. Tako u razgovoru nastupi veče i večera je tu. Svi zasednu.

Krečarka i gospođa Soka da se žive pojedu. Čamčinica ih teši i, premda i ona bi već volela svog Čamču kod kuće imati, nije verovala da ih je moglo što zlo postići, jer to je obično kod Čamče da uvek duže ostane

— Kako se neće obogatiti, kad na svakom rifu prevare, a ovame pô godine poste. — Taj mali široki, taj mora da je svog veka pojeo sto merova graha, a pedeset centi zejtina. — Taj će naš biti — Taj će moj biti!

Ne sme ni kući gospođi Sari da piše, da se ne poplaši. Zaključi dočekati izlazak bolesti svog davnašnjeg vernog druga, pa ma ga šta stalo. Prođu devet dana. Ne zna se još šta će biti. Nastupi petnaesti dan.

Frajla Lenka učtivo ga poslužuje, ali je ozbiljna. Profit baca oko na nju, ali ona ne da svoje zenice, ne da svog pogleda uhvatiti. Shvata šta Profit misli.

U nošnji je bio pravi dandy, u ponašanju gentlemen. Dobar, iskren drug, pun požrtvovanja za svog prijatelja. Jednu je imao slabu stranu, a to je da je slabo učio, no profesori su mu, zbog ostalih njegovih dobrih

No prokletinja neka na malim mestima i varošicama da drže što je iz svog mesta da je loše. Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar

Gospodar Sofra donde uređuje kod kuće, ali dosta bez volje; samo to ga jedno drži, da je rad Šamiku još za svog života u kućevnom redu videti. Slabo kud ide, ode Krečaru i Čamči.

Gdekoji konj je tako slab, da živeti ne može po dana. Onda pošlje po svog vernog Ciganina Rašu, pa ovaj izvede konja na ledine i svrši kožnu operaciju. Kad i kad dođe i do dobrog konja.

Društvo je bilo već malo nakresano, ali on uhvati svog belog mačka bio je dosta debeo, ispeče ga Sara, i tako maskaši pojedu ga i ne znajući šta jedu. Smeju se.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UŽIVANjIMA 99 IX JEDAN OD NjIH, NAJBEDNIJI, SAČUVAO JE, I POSLE SMRTI, SJAJ SVOG BIĆA.

besa, pošto je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade svog vojnika, jer ih je sve lično znao.

Zatim, ko je umro u onoj na ćošku, i ko se poboleo od povraćanja, u onoj sa velikim dudom. Koji trgovac želi da oženi svog sina, a koji da uda svoju kćer. Kojeg sa kojom i koju za kojeg.

počeo da pupi i miriše, sa zelenim padinama brda i svetlih, proletnih nebesa, udisala je tada mlada žena, prvi put, svog muža, kao otrovana.

Tako je bilo dovoljno da gospoža Dafina pomisli na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka.

konj, od onih što su se davili, nasrnuo, na obali, na njenog muža, koji je bio istrčao da spasava davljenike, a naročito svog ortaka Aranđela Isakoviča, o čemu je ceo Zemun pričao. Odmah zatim ode.

Ne usudivši se da dohvati svoje papuče, ona se jedva i micala, ležeći poleđuške na jastucima, u neizdržljivom dimu od svog neprestanog pušenja. Otežale glave, ona tek sad primeti da je u odaji skoro mrak.

U ruci sa maramom od mletačkih čipaka, seđaše skoro nepomično kod svog prozora. Za strašnim vriskom, kojim je vriskala svu noć kad je iz nesvesti povratiše, nastala je u njoj potpuna tišina.

U požudi koju je godinama gušio i sa kojom se tako dugo teturao, bio je navikao da kraj te svoje bolesti, i tog svog posla, zamišlja prijatnim, bez ikakve nesreće.

puka bio odmakao, na dva dana hoda, pred Isakovičem, da se ulogorio i da ga čeka, jer će Princeza Mati doći u društvu svog sina, da ih vidi.

Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina, sećajući se svega, po raznim mestima svog života, na razne načine, dok nije zaboravio.

se, levom rukom, lancem od sata, zagledajući minijature, amorčiće, mitološke boginje i cvetove, podiže, desnom, krilo svog kaputa, osetivši da ga je Majka dovela u nezgodan položaj i da bi trebao nešto da kaže.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“²³ Slično, nimalo nežnije, postupa se i na Timoku. Devojka bockajući iglom govori: „Ne bodem jastuk, bodem svog suđenika: u oči, pod oči; u čelo, pod čelo; u srce, pod srce; (...

Tačnim izgovaranjem biranih reči ona veruje da će oterati ravnodušnost i probuditi ljubav kod izabranika svog srca. Ljubavna žudnja, izgovorena šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja

A to, naravno, može biti kobno... Stavljanje svog života na kocku, odnosno spremnost i na fatalan ishod ljubavnog činodejstvovanija, svedoči o velikoj snazi motiva koji

“ Ovde je, očigledno, do svog najjasnijeg izražaja došao princip imitative magije — slično proizvodi slično. U istom kraju Srbije „neke žene paze,

Trudna žena ne valja ni da pali voštanice za dušu pokojnika, a ne valja ni da gleda u prazan grob, jer će dete celog svog veka „biti bledo i bolešljivo“.

koju realno teško mogu kontrolisati, ipak mogu nešto učiniti da očuvaju i usmere u željenom pravdu životni tok svog tek rođenog deteta.

Zapravo, kod Srba, a i drugih Južnih Slovena, rasprostranjeno je verovanje da svaki čovek ima svog „astralnog dvojnika“, odnosno da kada se dete rodi tada se i njegova zvezda rodi (upali), i da ga ona od tada prati

To verovatno dolazi otud što je dete rođeno u subotu u dosluhu sa nečistim silama, na ga one kao „svog“ ne napadaju.

Zapravo veruje se da demoni neće „udariti na svog“, te otuda i verovanje da dete brže i bolje napreduje dok je nekršteno.

Razlog za to jeste svakako taj što roditelji strepe za život svog voljenog deteta, te upravo stoga daju detetu neko od imena koja su mrska, kako bi ga ostavile na miru veštice, babice i

se kao najbolja zaštita od „kamenice“ smatra metlica koju majka treba da ubere o Svetom Iliji i da je stavi pokraj svog deteta.¹⁴⁸ Kao dobro zaštitno sredstvo od veštica u gornjoj Krajini koristi se venčić od bršljana koji se nosi u nedrima.

U našem narodu vrlo je snažno ukorenjeno verovanje da postoje ljudi koji imaju zle oči i koji mogu samo snagom svog pogleda da nanesu veliku nesreću čoveku, životinji, rastinju ili kakvoj građevini.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sedela je okružena, kao i obično, muškim društvom i učila svog prosedog suseda da slomi vinsku čašu bez buke, samo pritiskom kažiprsta na tanki rub.

Prezime se završavalo na ich. Tako se na francuskom kaže ić Bio je nesrećan zbog svog prezimena. Francuzi su lomili jezik dok ga izgovore. A Francuzi ne vole da lome jezik ni zbog koga ko nije njihov.

« U maneovski zelenoj travi, srpski doručak uz Vajfertovo odlikovano pivo. Ali, kad nemate ničeg drugog sem sebe i svog sićušnog, mršavog tela što se klatari na rahitičnim, neishranjenim kolenima, ništa sem poljančeta nad ruševinama, a

Dodirivati se, pipati, dirati svog bližnjeg pronalazeći topli i drhtavi komad tuđe kože... Dodirujemo se, tikamo se, ponovo smo živa bića od krvi i mesa

se družite, vi jednostavno morate letovati — takva su pravila igre u koju ste zapali, pa sad sedite u kolima pored svog muža na cesti što vodi ka moru. Koliko sam vas puta susreo poslednjih godina!

saučesništva, dok je ona jurila za svojom predstavom o sreći — nepostojećim vistavižnom u boji, a on pokušavao da iz svog prosečnog talenta i lica načini zaštitni znak za uspeh — sve do ovog jutra na Terasi, kada su za dve slobodne stolice

Izvukao je dve dugačke žice iz svog akumulatora i upalio nam motor, a onda nam reče da do Beograda više ne smemo gasiti kola, ma šta se uz put dešavalo.

mišićavih nogu — gledao sam samo njega — najbeznačajnijeg od svih beznačajnih statista na svetu, koji se i pored svog bednog položaja u životu i na pozornici ipak samouvereno smešio kao da je najvažniji u celoj predstavi — centar drame

Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao. Posle je hitro preskočila gvozdenu ogradu svog vrta i otrčala prema Konzulatu što ga je čitav grad mrzeo više od svega.

grad na svetu, i da je zatočeništvo na koje nas je april osudio, u stvari, samo naš slobodni izbor, ali prve noći svog boravka u Sarajevu Andrea jednim potezom izbrisa naše slatke zablude. Ko zna zbog čega, svi su govorili šapatom.

Videće svog oca ogrnutog izbledelim oficirskim šinjelom, onim istim u kome se demobilisao 1947. Otac će sedeti za stolom i gledati

Videće svog oca i majku, povećane i retuširane, majci su obojili usta crveno, a ocu rozete odlikovanja, između njih stoje on, ošišan

Matavulj, Simo - USKOK

Evo ga!“ dodade i zaokruži rukom po cijelome zboru. „Evo ga, ovo je sve jedan Kajin! I ko je digâ ruku na brata svog i ko je to povlastio i ko je nije zadrža, sve je to Kajin!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

za njegova najranija i najdublja duhovna iskustva: bez predavanja mlađima te bi umotvorine izgubile nešto od smisla svog postojanja. Duh plemena upravo se u detinjstvu zaveštava budućnosti.

Dečju psihu i dečju duševnost on neće uzimati kao spoljašnje kontrolne mere svog stvaralaštva, već kao prirodnu susednu sredinu u kojoj bi njegova reč mogla povoljno, to jest tačno da odjekne.

Pesnik je postao prokleto svestan svakog svog postupka, mogućih smislova koje bi da izazove, nagovesti, izbegne. Osnovna značenja reči davno su poljuljana, a odnosi u

Upuštajući se u avanturu zvanu dečja pesma, ovaj pesnik je od svog dara spasao sve što je vredelo spasavati. Tako je poezija, kroz promišljeno samoubistvo, uspela da nam se predstavi u

Doduše, i sami nadrealisti su svojatali jednog velikog dečjeg pisca, Luisa Kerola, kao svog prethodnika: uticanje, dakle, nije teklo jednim smerom.

Pesma nije namenjena deci, a opet je, zbog svog sadržaja i jednostavnosti koju je sadržaj nametnuo, dečja. Zec protrča plašljivo da se skrije u žitu, njemu preko

Mitterer, 1948), ima priču o devojčici koja je volela zeca nacrtanog na čaši. Devojčica pokuša da za svog miljenika zainteresuje oca, mrzovoljnog čoveka, uz to strasnog gledaoca televizije, što znači, izgubljenog za lepa i

Na francuskom, razume se: na kojem se drugom jeziku uopšte može pisati i govoriti? Da bih izbegao zamorno obrazlaganje svog odnosa prema stranim jezicima, da ih ne bih zbunjivao i sablažnjavao, predložih da napišem pesmu u koju će biti uključeni

Njegovo je delo uvek računalo na čitaoca, te, svesno svog uticaja, brinulo čitaočeve brige. Odatle do obraćanja deci samo je jedan korak.

Pisao je za sutrašnji broj svog i tuđeg lista, za večerašnju priredbu, za godišnjicu smrti, sve sa jednakim žarom, brzo, pametno, lako, pa i olako.

Pesma je reka koja zahvata sve na šta naiđe, ona nosi i ostavlja, gubi i pokreće. Iz svog skrovitog kutka dečja pesma naglo zakoračuje u svet, krećući se kroza nj slobodno i sigurno: Od izloga bakalnice.

je mogućno odrediti granicu preko koje dečja pesma ne bi trebalo da ide ako želi da sačuva svoju posebnost, sam smisao svog postojanja?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svog prijatelja Madžara; a Smrdić i Šerbulić oće da prodadu vojvodinu. Kažite mi, koji je najveći znak rodoljubija?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U Rusiji ostao je do 1754, pa se vratio u Crnu Goru. Od 1756—1758. opet je bio u Rusiji.17 Prilikom svog trećeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766. godine.

Kao svršeni filozof i pravnik živeo je u Beču. 1790. ruski poslanik u Beču knez Dimitrije Golicin uze ga za svog sekretara. Posle kneževe smrti bio je pri srpskoj šampariji I bavio se narodnim poslovima.

Stojković se nije odrodio no je stalno ostajao u vezi sa Srbima, revnosno radio na srpskoj književnosti i bio »roda svog prosvetitelj«, kako ga naziva Dositej Obradović. On je nešto radio i na poeziji. 1800.

43 za srpskog sveštenika u Trst. 1810, na poziv svog prijatelja Dositeja Obradovića, dođe u Beograd za upravnika i nastavnika novoosnovane bogoslovije. Posle 1813.

Popović, oduševljen Milovanom Vidakovićem, počeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. izišao je u Budimu njegov roman Boй na Kosovu ili Milanъ Toplica i 3oraida.

U toku svog plodnog književnog rada on je pokazao i književno obrazovanje i određen književan program, ali znanje, razumnost i dobra

Posle svog znamenitog speva Slávy Dcera on je postao glavni ideolog i teoretičar »Slavjanstva«, kulturno-književnog po formi, nacio

Matija Reljković, koji je iz svog bavljenja u Nemačkoj doneo jedan viši ideal evropske kulture, gleda na osobine narodnog života u Slavoniji, na narodne

1839. Karadžić je napisao Odgovor na Sitnice jezikoslovne G. J. Hadžića — M. Svetića, gde je oštro napao svog protivnika, upućujući ga da pre no što otpočne davati savete drugom sam dobro nauči srpski.

1866, u trećem broju Zmaja, on je rečito izneo program svog prostranog satiričnog rada: »Dok se korov i kopriva ne istrebe, ne može se dobro seme sejati; dok se lažni apostoli ne

On je zlato svog velikog pesničkog talenta raskovao u sitan novac i razdao ga svom narodu. On je za srpsku književnost bio ono što je,

Umro je 16. novembra 1878. godine. KNjIŽEVNI RAD. — Čitajući Petefija, svog Petefija, kako je on govorio, koji je toliko odgovarao njegovoj prirodi, i Bajrona, koji je bio pesnički uzor svima

Sremac, Stevan - PROZA

Gazda Radisav odmah poznade slatkoga sinka svog, jer se ovaj u tako pozno doba uvek nekako tako, s obešenom rukom, povezanom glavom ili ćopavom nogom, vraćao.

To »per-si« u razgovoru između oca i sina nije nikad dobro značilo, to je Marjan iz bogatog svog iskustva znao. Uvek su posle te i takve učtivosti sledovale brutalnosti.

Radičević, Branko - PESME

Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ (1843, 21. nov.) NOĆ PA NOĆ Lep je zore osmejak, Lep je dana ogrejak, Večeri je lepa šarna, Al' je

stene gole, Mloge dvore, mloga sela; I opeta nigde kuta Deno mlađan da se stanim, Da s' nemirna manem puta, Svog života dan predanim.

zbogom, vjerna drugo, Jošte malo pa ko zna čija si, No ma kako, podrž' sada jošte, Na rastanku vjerom ne prevrni, Svog svijetlog obraza ne crni.“ Tako zbore, puške potprašuju, I na Turke mrko pogleduju.

„Išla šumom jedanputa, Zalutala sa svog puta. Išli pored grma, trna, Uvati i nojca crna. Setiše se ti vukova I vampira i smukova, Gvozdenzuba i veštica,

I vidi sunce, ono oko bože, Da dugo četa branit se ne može, Pa oda silnog i golemog jada, Svog eto ode tražiti zapada.

Još proli do dve, do tri vele suze, Pa otud nešto u naručje uze, Pa iz svog čamca tad na polje šetnu, Pa nešto dole na travicu metnu. I u to ona amo priskočila, Pa vide svoga pred sobome mila.

13. Zato iz svog zavičaja Ovamo se mlađan slomi, Da sred bolji običaja Srce svoje pripitomi, Da na pustu sebi slavu Naspe mozga

81. Deset sati e to bije, On od odra svog ustade, Pa se brije, pa se mije, Pa s' u ruvo dično dade, I dovati cigaricu, Pa ajd' odma na kavicu. 82.

“ 37. Svakom sinu suzno oko, Svak ugleda — ali koga? Svak ugleda tebe, Đoko, Svog sokola premiloga; Jeste tebi mana dosta, Al' ova ti slava osta. 38.

se tuge, Gledaj samo pa ozdravi, A te teške jade druge Otisni i, zaboravi, Još će biti sjajni dana, No sad ču li svog prijana... 50. De junaka ja ostavi? Ko zna, brže, gle i jako! Brže, ludo da s' ne bavi... Pa baš niko i nikako?

U dvori je. „Pomoz', Bože! Tako ostat već ne može, Tako ne sme!“ ona zbori Pa dolapa svog otvori, I unutra ruku daje, Vadi staklo iz potaje, Staklo jedno što nekaka Juče njojzi dade baka, Koja ga je

Eto, eto uvaćena, Eto njega savezana Što drmaše okolinom, Kano vior oblačinom; On već groma svog ne drži, Da kâ dosle sveta prži, Savezane u njeg' jako Silne ruke naopako.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi. Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika. — Pobro, šta ti bi odjednom? — Još on pita! — okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima.

Starac je od neko doba sve češće poboljevao i svog imenjaka dočekivao je s blijedim smiješkom, kao da mu neko od roda dolazi u pohode. — Hajde, ime, hajde, ulazi.

Duge zimske večeri, ima se vremena, pa djed zapeo da svog imenjaka ugoni u vjeru. Zatvore se u starčevu sobu da im ukućani ne bi smetali i smijali se, i otud se ubrzo začuje

Baš će sveti Petar slušati svakakvo goveče i njegovo baleganje — pljes, pljes! — ko krava. Do proljeća je djed naučio svog najmenika Očenaš i Bogorodice djevo.

Toga proljeća često je pobolijevao, leškario u svojoj sobi i ovda-onda poručivao po svog rođaka i brata Savu, starog ličkog lopova, da mu dođe na razgovor.

— Nikola, sinko, pritrpi se dok makar ja ne sklopim oči, a onda kako ti drago — uzdiše djed i ne gledajući svog nemirnog sinovca.

Zuzukao je nešto sebi u bradu, odsutno kružio pogledom po društvu i najzad se latio svog crtaćeg bloka i počeo nešto da črčka i maže.

Kao da se tom slikom otkupio od svog veselog društva, bradonja se diže i krenu prema potoku (znao sam: ide da gleda ribe u oplićaloj, smirenoj jesenjoj

— Šta će mi? — poniknu Sava. — Pa i ja sam, da rečemo, živ stvor, poželim se razgovora, pa bi rad imati nekoga svog, bolećega ...

Dosta si ti za svog benastog i svakojakog Savu učinio, red je da ti se jedanput pošteno odužim ... Dva dana kasnije, u prvom djedovom

Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni? — A oni: odričeš li se, kaže, toga svog, bog te pita kakvog, sveca za koga si krao tuđe okvire? — A šta ćeš ti reći?

Strašili oni mene, i tukli, bogami, ali ja se ne odrekoh svoga Rade, svog brata i pravog svetitelja. A pravo da ti kažem, gadna ona bihaćka „Kula“, gradio je, kažu, nekakav Matija kurvin

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Stojan je pokorno ćutao i nije seo. — Sedi i govori! — Odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. — Jesi onemio, da Bog dâ!

Ali on ne samo što je uzeo, venčao se s njom, nego, kao u inat braći, kući, kad se odelio, i od svog tala, očevine, nije hteo ništa da uzme, nego sve braći ostavio, a on se digô sa ženom i sišao ovamo dole u „nove

U tom joj najstariji brat zapeva. Bio je prebacio ruku, zagrlio muža joj, svog zeta i govorio mu, pevajući i nudeći ga da pije: — Pij, Mito... znaš, brate... prva radost, pa sam ti...

Kostić, Laza - PESME

i još titanski taj podrugljiv smej — da silan rob! oh da siromah Zej! U strahu Zej sa strepna kolena svog orla šile glađu morena, da jede roba, da mu vadi pluć, nek s' onda smeje bogu s' rugajuć!

čula, čula je za nju istočnica bula, čula je za nju, pa se dokrade, pod jaglukom joj lepirak pade zanesen slavom od vrta svog: bula mu krila rezati stade na šaren-gaće za dilber kade mekog saraja padišinog.

Oj noći! oj zvezde! oj meseče! ta jeste l' vi tek san što vas iz plama žešćeg svog uspavan sniva dan? Bar ljubav moja taka je: — oh, al' ste joj prikladni! — i ona je, ko noćni san, iz žarkih nikla dni.

Upisaće se na drvetu tom: Ko za svog veka ne posrnu hrom, pohramaće za njime vekovi. Vekovito je drvo štaka ta, al' još to drvo, još to nije Vuk.

posle rada tog opravljao se bog. Uviđô je, uviđô besmrtnik, na čoveku da samo beše lik što vredan beše stvoritelja svog, a drugo sve slabotinja i jad; oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

ne pusti sumnje da te salete, u duhove prenesi smrtnu vest, prenes' je pre neg ono što si znao svog roditeljskog duha zapovest u sumnjičarsku, smrtnu svoju svest!

Od zvezdica je sunce svetlije, al' sagledati ne da sjaja svog; a i one su čeda sunčeva, pa i mi smo se sakupili sad u pozorištu gluma sunčanog da blagu jednu spomenemo sen rad

Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi, prozborih onoj svetoj kolibi: „Pjesniče, druže, duše, što ti bi te tamo pope svog tijela prah, u gromove, oluje, grad i strah?

Nijesi l' zar svog praha bio sit oprostivši se zemne trpije, no, poput praha oca Srbije, u duše svoje uplete ga nit?

II Na strmom pragu gorskoga klanca otkud se vidi zvonik samostanca, jedna je bula mlađana stala: il' je od puta svog malaksala, ili su sveti stupovi beli meko srdašce buli zaneli?

” Ućutao je gazin stari knez — iščekuje se Delilina reč. Jeste li vid'li hrčad, ogarčad, kad gospodara svog opskakuju, te štekom draže lovački mu smer, a on ih tiša stegom smišljenom da ne bune već pogođenu zver?

Pa sve zbog jedne žene! Žene zar? — U tamnici junaka sviju car, i glava, snaga, nada roda svog i božji narod i u njemu bog. U tamnici?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

S narodnom pripovetkom stoji sasvim drukčije. Ona je delila sudbinu svog čestog junaka pastorka i trećeg brata, ali i njegovu izdržljivost u nemilosti i iskušenjima.

Teškoće su otpočele još od oca. Sam Vuk Karadžić u početku svog rada na narodnom jeziku, na narodnu priču ne obraća nikakvu pažnju.

Ali je Vuk imao svog Mentora. Svestrano obrazovani Slovenac Kopitar, posebno zagrejan za slovenske jezike i folklor, čim je pročitao prve

razmišljao i reči nameštao, popravljao im stil i jezik, prerađivao ih, ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu svog srpskog jezika, kako ga je on osećao; a osećao ga je, u to se ne može sumnjati, do najnižeg treperenja.

„Po svojoj književnoj vrednosti naše narodne pripovetke zaostaju iza narodnih pesama“ — kaže on na samom početku svog eseja o proznoj narodnoj književnosti, štampanog kao predgovor njegovoj Antologiji narodnih pripovedaka (Beograd 1951,

Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: — Neću da ti

Razumjevši ovo car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše i zapovjedi im da svaki svog sina povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa

Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da onoga roba, kojeg je prije tri godine dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće,

— upita ga kralj. — Ja sam đavolski kralj, — reče đavo, — pusti me pa ću vas ostavit čestitijem — i obećavaše polu svog kraljevstva. Kršteni ga kralj htjede pustiti, ali Grbo mu reče: — Ako ga pustiš, niti ćeš Ti živjeti ni ja.

Ode sluga te isporuči poruku cara Petra caru Tatarinu. Car Petar dade odma kod svog grada nazidati jednu vrlo jaku kulu, u kojoj se mogu dve duše zatvoriti s ranom i pićem koliko im je za tri godine

Dovede u kuću neku udovicu koja je takođe imala jednog sina. Maćeha je za neko vrijeme pazila svog pastorka kao i sina, ali kad on malo poodraste pa postade bolje momče no njen sin, ona ga omrze.

— Brzo otrča te donese ono jela što je spremila za sebe i svog sina, metnu ga na sto, pa i njih dvoje zasjedoše za ona gospodska jela.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Eto što znači: ako je došlo do toga, da se moramo tući, onda ću ja iskati od nje pomoći. MAKSIM: Svog muža stolicom? SOFIJA: Bože sahrani! Žena treba muža da počituje; samo ne treba ni on da se zaboravlja.

Žena je u kući mlađa, to svaka pametna treba da prizna, i kao takva dužna je uvažavati i počitovati svog muža, njemu pokoravati se i za starijega držati.

(Uvate ga obojica na jedan mah.) DOKTOR: Šta? (Otima se) MANOJLO: Ne puštaj, ne šali se! DOKTOR: Ruku na svog gospodina? MANOJLO: Drži samo! DOKTOR: Tiranstvo, tiranstvo! MANOJLO (Putniku): Zaboga, gospodine, svršujte!

Lalić, Ivan V. - PISMO

Bašte su Raspamećene od kretanja Po vektorima svog cvetanja — A delom još od mašte su. Još jednom taj vrv u žilama, Na strmoj kosini stoleća.

naknadno blista Udaljen iza plamenoga mača; Ana, kneginja ograde balkona Nad jezerom, u čipki puzavice, Ana u peni čipke svog žipona, Brbljavoj prozi svoje rečenice — Slučajnosti se u sećanje sležu Ko šećer na dno neoprane čaše; Sitnice samo

mašina Prvoga pokretača, posle čina Stvaranja svrhe koja pravda Tvorca; I svet se ne iscrpljuje u slutnji Ispomeranog svog preobraženja — No vernost slutnji vernost je pomorca Koji do kraja ima poverenja U more. Slušaj more: more tutnji.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Hoću da kažem — nije lako uvatiti slatku pticu mladosti. Evo zašto: ako se, na primer družite s nekim mesečarem iz svog odelenja koji je cakan i sve što uz to fura, to vam otprilike izgleda kao da gluvarite sa rođenom sister.

Moderno je šaputati ili govoriti u pola glasa. A svađate se — možete samo u kupatilu. Koješta! Posle sam otišla do svog čamca. Još kad sam bila sasvim mala, matori me je nedeljom vodio na reku.

Ali, ne! Bolje da počnem kao i ostali, sa predistorijom svog rođenja. Trabunjala bih, na primer, za početak, o političkim prilikama pre mog dolaska na svet, tako da na izvestan

Strašan fazon. Kao glavni glumac u tom filmu, Sule je, naravski imao pravo na svog dublera, jer je režiseru i ostalima bilo neprijatno da na njemu mere svetlo dok pripremaju snimanje i te sisteme!

Sule se, inače, toliko saživeo sa filmom da je prilikom svog drugog venčanja opalio sam sebi klapu, viknuvši Sule — drugi put!

Dakle, pre svega, ogrebala sam se za dve kutije cigareta o svog matorog. Najviše volim da pušim strane cigarete, kad smo već kod te teme: na primer „Džabalesku“ (rumunske), „Muftakis“

bez doviđence; ko bi oprao toliko brda prljavih tanjura u životu i načisto upropastio ruke, ko bi tako mirno gledao svog rođenog muža kako posle ručka hrče kao tenk u rikvercu, ko bi pristao da u svom rođenom gradu nema stančugu, a imaju

rođenom gradu nema stančugu, a imaju je svi oni što su došli prekjuče, ko bi pristao da mu šef bude neko ko je zamolio svog mlađeg brata da mu pričuva ovce (Sistem: „... Stoj, vodo ladna, pričuvaj mi ovce!

nisam povukla, pa ću da vam ispričam šta se sve ispodogađalo s mojom bakutom i njenom rođenom kućom koju je podigao iz svog džepa lično pokojni deda Gavrilo.

Evo kako se odigrala čitava ta stvar i kako se dogodilo da mi izvisimo i ostanemo bez doma svog. Evo kako! Prvog dana posle rata, kažu, neki dasa u kožnom kaputu do zemlje upadne u našu kuću i izvređa moga dedu na

Shvataš? — Shvatam. — Bilo je to, dakle, u Buhari ... reče Mišelino. — Jedan trgovac posla svog slugu na pijacu da kupi voće. Sluga uzme korpe i ode tamo, shvataš? — U redu. Da kupi voće. — I šta se dalje događa?

— upita me sa intonacijom kojom biste pozdravili svoju kućnu pomoćnicu da kojim čudom sretnete kod svog pedikera. Otkud ja ovde?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

To su opanci prošli staroga djeda Vuka; u školu, po snijegu prvom, odveo — svog unuka. A putem — tragova mnogo, ko da im pogodi broj, prošao načelnik Stevo, proveo moćan stroj.

Priča društvo, prolaze minuti, a moj putnik zastao pa ćuti. Idem dalje, uspomene budim, svog putnika već sam smeo s uma, ovdje negdje voljeno djevojče krije mi se ukraj ovih šuma.

Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! Poput čigre vrtiš se u krugu pod šibama svog srca nestalnog, kud ćeš, šta ćeš, na koju li stranu u beskraju raja ferijalnog.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Na obali okupljeni ribari između razapetih mreža gledaju u jednog svog druga koji na kraju štapa drži obešenog daždevnjaka. — Šta se dogodilo? — Našao daždevnjaka, pa misli da je zmija.

Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne. — Ajde, ajde, — reče drugi. — Preteruješ. Kao uvek.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju naroda svog više no što se zemaljske stvari voleti smeju.

Neko je na nebu zaveru kovo i kidao perunike s livade kao što smrt otima vojnike. Jedno popodne videsmo svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan

svakoga dana zaboravim po jednu reč i svake noći izgubim po jednu zvezdu i svakog jutra kroz druga vrata bežim iz svog doma, bežim iz korenja.

pa opet štap u ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka. Na jednom mestu pomislih: ovde će me sigurno zmija ujesti.

Kad sam ozbiljan, smešan sam, i kad sam gladan, smešan sam, i kad se sećam svog kratkog, golobradog života, smešan sam, i kad se ničega i nikoga ne sećam, i kad me, kao sada, niko ne gleda:

tvrdog zida il u pećini u šumi bilo gde iza gde su i drugi bolni i vidar stoji na rubu provalije čuva od pada na dno svog žića bolnome treba da dojašu noću bolničari da pogled na njega svrnu i pošalju izveštaj o stanju podanika na dvor

Strava Ubijen je gospodar naš ide glas i jed plaču senke suze vinogradi ubijen je između obale i zamka pao je preko svog čardaka nose ga mrtvog na točku litica se čudi sela zapomažu užasnut je svetli plamen sveće potom je viđen za morem u

ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je Sinaj isposnik nije veći od tačke i sunce je manje od svog sjaja velika javljanja tek slede Knez Lazar se po gorama šeta Možeš li poznati kneza Lazara Mogla bih seko poznati i

dosta dostojenja šteta za tvoju milost da se izliva preko ovog potiljka preko tih ramena nedostojan sam hrane zemlje i svog lica ne treba da se sluša moj napev ni zaricanja kojima se paštim uskrati mi svoju milost sakri me od sažaljenja

kao što je rečeno, da bi se video Onaj iza nas, koji hodi dok hodimo i sedi dok ležimo, i nudi nas obiljem vode sa svog dlana. Jesi li nevidljivom sličan? Srodan bićima što se vide samo u duhu?

tela ostavljam na miru jer plodnost više nema perspektivu zbog ovih sumanutih reakcionarnih sila zar sve da ode iz svog zgloba umesto da se napredak nastavi? Mašine dolaze preko brda da me njuše najodanija je ljubav mehanička...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. — Je li, ne bi se ljutio? Izgleda mi da je pomisao na žene olakšavala sve tegobe ovoga marša.

Raspitivao se uz put za komandu svog deteta, i, najzad, čuo strašnu vest... Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu potekle samo dve kapi.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

rođena; Što međ’ njima treći potavnio, Ono jeste seja međ’ braćama, Potavnila od mlogi svatova — Prosi Mesec za svog mesečića, Prosi Sunce za svog sunčevića, Prosi Munja za se iz oblaka.

potavnio, Ono jeste seja međ’ braćama, Potavnila od mlogi svatova — Prosi Mesec za svog mesečića, Prosi Sunce za svog sunčevića, Prosi Munja za se iz oblaka. Mislila su dva brata rođena Za koga bi sestricu udali.

Kad mu vidim ruku u mišici, Pane meni muka na zličici. Kad ja vidim svog dragoga pleća, Čini mi se, ja narastoh veća; Kad mu vidim nogu u topuku, Čini mi se, poletjeti mogu. Vita jelo!

148. Vila ženi svog sina jedina, Baš Latinkom lijepom djevojkom. Poručuje zagorkinja vila: “Sna’o moja, Latinko djevojko!

150. Vudi majka svog Ivana sina: “Ustani se, moj mili Ivane! Prođe tebe Mara ispred dvora, U ruci joj srebrni kondijer, Da donese

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

i prognani Karl pojaviti u poslednjem trenutku, da osveti oca, da odbrani ljubljenu Amaliju, i da kao munja kazni svog zločinačkog brata?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

A, mesto svog života, davno živim, bure i senke groznih vinograda. Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez

A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh rasuh, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun

Toma nije voleo školu, a bio se potukao sa profesorima. Bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu.

Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna,

Taj Panta je bio čuveni ljubavnik svog vremena i sahranio je tri žene. Moj otac se oženio njegovom ćerkom, Marinom, preko provodadžija.

Bio sam tipični smetenjak svog vremena. Moja mati, međutim, imala je bogatog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Eksportnu

On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spremao me je za svog naslednika. On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega.

Kad sam, posle mnogo godina, u Londonu, i ja sa cipelarima živeo, često sam na tog svog druga mislio. Nisam ja upoznao samo familiju Vio; igrao sam ja, pod rascvetanim voćkama sela Drage, i sa kćerima i

Cvijanović ih je čitao sa uživanjem, ali odbijao, kao pornografiju. Možda je imao, sa svog gledišta, pravo. Ja sam je, ipak, docnije, uneo u „Liriku Itake“, bestidno.

Nisam ni sanjao šta me čeka u Beču. Ja sam kod svog ujaka, Vase Vujića, bio i pre, o školskom raspustu, ali sad sam bio sagao glavu i mislio da ću kod njega morati ostati

Bila je to Ženevljanka i zvala se Marijet Loriol. Birimac je bio od onih Birimaca koji su dali jednog svog ajgara knezu Mihailu, a koji se sad može videti na Kneževom bronzanom spomeniku, u Beogradu.

i istoriju umetnosti i provodio dane u muzejima, koji su, u ono doba, bili čuveni u svetu. Bio sam tipični smetenjak svog stoleća. Bio sam lakomislen, kao što samo priliči pesniku, i čvorku. Na nasušni hleb, i zaradu, nisam mislio.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Sluga pođe. Putem je mislio o svom gazdi i molio se Bogu da ga nauči na koji način da gazdu svog odvrati od rđava života. Misleći na to, stigne na vašar.

Noćnu tišinu ne remeti ništa, Ko mrtva avet pustinja se čini — Samo njen uzdah sa tiha noćišta, Daleko od svog doma, u tuđini.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

očekivali da započnu posao u novoj dužnosti, — sem upravnika, koji je zuckao, ovde-onde, kako će on, preko jednog svog rođaka ministra, izdejstvovati da se u taj zavod primaju potpuno zdrava deca.

” Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj ovde je dobio ulogu opozicionara.

Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi priznadoše za dobrotvora, a jedan puk vojske u počast njegovu prozva se „Silni puk

Trećeg dana, ministri, iako mamurni od veselja, moradoše žrtvovati odmor tela svog za sreću zemlje i naroda, te se iskupiše u punu sednicu da sa Horijem završe pregovore o zajmu i potpišu taj epohalni

Sve uzaman, naše se plemenite žele ne mogu nikada ostvariti. Ali što nismo mi dostigli i ostvarili, pored tolikog svog truda, to su uradili drugi, srećniji od nas. Ja sam vrlo mnogo putovao po svetu.

Hapsiše ga, kažnjavaše, proterivaše. Kažem mu ja jednom: „Što se zanosiš kao derište, te ne gledaš svog posla? Vidiš da si lud čovek?!” — Šta mu drugi vele? — Pukoše ludi od smeja.

! — dodao bi neko pri takvom razgovoru. Prvi se prekrsti, ponamesti se na sedištu, pa s izrazom sažaljenja na licu meri svog druga i klima glavom, pa će tek reći: — Ti si luđi nego ovaj što piše ove trice!

Išao sam tako vrlo mnogo godina, i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

A tamo, preko puta u zobištu, stoji dobar bik. Odvojio se od svog društva, jer vidi u drugom čoporu dosta lepih i gojaznih krava.

I sve to mučenik gleda i sluša, pa se od svog rođenog glasa uplaši, stegne srece i trpi samrtne muke... Grlo mu se suši, a on ne sme ni da se nakašlje, boli ga jedna

Nu, stvar je veoma prosta. Vratio sam se sa »patarice« jednog svog kolege, namestio se na krevetu i počelo je ono poznato okretanje, koje se dešava ljudima kad malo više povuku.

— Slatka! ... Rođena! ... Nikom, živa mi ti!... Posle nekoliko trenutaka, dete stade izvirkivati iz svog zaklona, i brzo ugleda kako se primiče tetici onaj spleteni mladić. Ali sad ne beše spleten. Iđaše žurno, pravo...

E sad neka ih, nek se kikoću koliko hoće, još malo pa će se one smatrati srećnim, ako ih Jula udostoji i pogleda svog.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ali znate kako je: Srbi smo, a time je sve rečeno. Znam da će mi mnogi čitaoci iz svog iskustva priznati da kod nas Srba što se toga javljanja i predstavljanja tiče, nije bolje ni po varošima a kamoli po

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

radišni mravi, Zabrinuti kao seljaci pravi, Od jutra do mraka, noću i danju Mravi se vrte po imanju, Svak zauzet oko svog poseda Ne stiže suseda da pogleda!

Šuma kad hukne, njeni uzdasi Sami u sebe ko da utonu. Sve traje preko svog opsega, Il sni u nekom tankom hladu. Kukurek drhti. Al od svega Mi razumemo jedino nadu.

po zemlji, viteška vojska, Anžujska, bretonska i savojska, Poleže, duž jarka, ko duž opkopa; Sad svaki junak iz svog oklopa Viri kroz uzan, duguljast otvor I motri, otkud će naići zlotvor.

Zato se nikad ne ljuti Kad dunu sumanuti Vetrovi, il kada mraz Zatvori rečni gaz: Godina katkad zakasni, al posla svog se seti Pa još pokoja pahulja u aprilu nam sleti.

Ništa se ne miče. Da me bar osa Na putu do svog medenog obroka Pecne u čelo, ili u vrh nosa, I otrgne me od ovog poroka Koji se zove bludeća misao! Kraj!

U takvu večer, između brda, Preplašen i nem, kao zver, Krapinac jedan izgubi smer Ostavši sam, bez svog krda. Gladan, pope se na divljaku Ali ne nađe voćku nikakvu! Zašto? Otkuda? Kako to? Kako?

Pa pošto je znao da smaže svog bližnjeg, Blizu je pameti (kao što koži blizu uš je) Da ga nije mnogo mučilo grizodušje.

U pećini su odnosi bili grublji ali i zdraviji Nego što su danas, u Jugoslaviji — Krapinac je svog bližnjeg ubijao zbog gladi A ne iz mržnje, kao sad što se radi.

Zaplele ste se oko mene kao vreže, Al ja, u mraku ranjene sujete, Otkrivam začetak ravnoteže!” „U tami svog bola skupljam vedrinu: Da makar kum-Đoka odnekud bane!...

” „Levica ne ume, mada bi htela Pa se bezglavo katkad zaleti, U svemu bi da uzme svog udela Al nema ni sreće, ni pameti, Loša je gde je na glavno mesto zasela, A kad je sporedna, nije na šteti...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Svaki živi stvor mora imati svog pretka koji ga je rodio ili neposredno živog, ili preko jaja koja iz sebe izbacuje.

Rakić, Milan - PESME

i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

KOLO POJE Ljuta kletva pade na izroda! Prokle mati od nevolje sina, te knjeginja Ivanbegovica, prokle Mara svog sina Stanišu. Progrize joj sisu u posanje, rajsko piće prosu u njedrima. Stižê đecu roditeljska kletva!

Pa se snahi ne dao ostrići: žalije mu snahin v'jenac bilo nego glavu svog sina Andrije. Tuži mlada, za srce ujeda, oči gòrê živje od plamena, čelo joj je lepše od mjeseca, — i ja plačem kâ

MUSTAJ-KADIJA Ne plač', majko, dilber-Fatimu: udata je, ne ukopata; ruža s struka nije pala svog, no u bostan prenešena svoj. Fatimu će Suljo držati kako oči svoje u glavi.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Žena njegova morala je sama kod kuće da sedi I tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala da se pojavljuje.

Odozdo sa kapije čuo bi se njegov pun glas: — Gde je moja Sofka? I silinom, punoćom i razdraganošću tog svog glasa ispupio bi celu kuću, čak ovamo gore, do Sofke.

XV I za sve vreme od kako se isprosi, pa ni na sam ispit, kad prvi put vide mladoženju svog, Tomču, koga i ne zapamti, jer joj je jedva dopirao ispod pazuha, nikako se Sofka ne zaplaka.

Već se svi zbili u gomilu, i svi oko njega, Marka, svog „bate“. A Sofkini opet, radi njih, da bi pred njima pokazali koliko oni vole i cene svoga novog prijatelja, tog njihovog

Sam ga ponese i osećajući ga na leđima, grleći mu | oko svog vrata ispružena, ukočena i mrtva kolena, klecajući i spoturajući se, grcao je i plakao: — Oh, bre, gazdo!

Pandurović, Sima - PESME

Ti si u maju svog života cvetnog, — A maj je divan i bez sunca žarka; — Tebi ljubav ljudska sred života sretnog Ne treba, izgleda kao

K’o dobra majka bez jedinca sina, Duša bez svog će ideala biti, Živeti nemo predelima splina, Dokle se jednom ne raskinu niti Tela i duha, s vremenom i svelom

sve tanja i tanja; A moja mis’o u paradnom ruhu, Tamo gde belasa još Mlečna Putanja, Sleduje nečem, kao Hamlet duhu Svog oca, a svet zvezda joj se klanja. To su najlepši, najbolji, najdraži Časovi njene bludnje, ali kamo?

S Muratovim pismom on je mirno stig’o Kroz more od vojske pod šator Sultana, I u krvav osvit svog poslednjeg dana Čeličnu ruku na dušmana dig’o, U njegovoj krvi ljagu s časti sprao; I ostavio da ga tad raznesu

Pastiri su svoja dogonili stada U žarko leto, da umorne primi On, u svežinu svog prostranog hlada. I oni su ga napuštali zimi.

On se nikad nije kret’o sa svog mesta, Veran svojoj grudi i rođenom tlu. Ali, najzad, kada sve polako presta: Kad mu stare grane ostadoše gole, A

I dok naša srca zagrljajem mira Mračnoga i teškog leže na dnu groba, Strasti su povele orgije svog pira I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I da mladost naša dolazi sa dna Zaborava našeg, svoga vlažnog groba, I da će nam doći, u zlokobno doba, Za osvetu svog osramoćenog sna. TEODORA Ja nikad nisam volela, dragi moj.

DOSITEJ I Vera Pneo je klicu svog života plodnog U žaru svojih ranih ideala, S verom u drugi život izvan zála, Kad je, k’o dete, iz svog mesta rodnog

je klicu svog života plodnog U žaru svojih ranih ideala, S verom u drugi život izvan zála, Kad je, k’o dete, iz svog mesta rodnog Krenuo putem nepoznatim, da se Nađe svojim svetim obmanama blizu, Da obuče crnu kaluđersku rizu, I

žrtve; i on joj se pred’o, Da ispašta dane svojih mladih lêta; On je sjajnim okom u daljinu gled’o Tražeći ideal svog intimnog sveta; A nebo je bilo zamračeno, sivo. On je u ćeliji manastirskoj sniv’o.

On je bio dete svog Velikog veka. III Istina I onda kad mu vreme kose dirnu, A život lice borama izbrazda, On je svoju starost

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ko zna ima li koga doma, i hoće li već ikad svog doma vidjeti! A vidite, mlad je kao kaplja, ludo dijete!“ „Ma vidite, nije on prosti soldat!

odgovori Mita, „da nema te ljubavi, pa ni te sile, koja bi ga mogla iz Crne Gore pokrenuti; da će u njoj živjeti do svog suđenoga dana. To je potvrdio svojom poštenom riječi, a moj gospodin, ništa mu više na to odgovorio nije!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

profane scenske improvizacije; i ne samo da je imao razne vidove pokladnih maski, nego je u svatovskom čaušu stekao i svog pravog narodnog glumca, koji svojom interpretatorskom glumom i monološkim tekstovima izilazi iz okvira kulta i običaja

— Zašto? — Za ključ! — kuka kukavica, a odnosi se na legendu iz Temnića: kako je knez Lazar posekao slugu Stevana, svog blagajnika zato što je sestra ovoga ukrala ključeve od riznice i iz nje pokrala blago. Naš gazda istuk’o gazdaricu!

— Gospodska do vrijemena, a bratinska do vijeka. — Svoj svome i nehotice bratuje. — Teško ovci koja se tuđi svog krda. — Tuđa krv braću dijeli. — Najgora je ptica koja kalja svoje gnijezdo. — Svaka ptica k svome jatu.

Jedna muva pala je čoveku na glavu, a medved, da bi je otklonio od svog prijatelja, dohvati stenu i ubije i muvu i čoveka. Otuda ova izreka.

Nekakav putnik dođe u jedno selo u kome je gospodar imao veliki prekrasan dvor, pa kod dvora jednoga svog roba uhvatio u jaram te orao na njemu.

U gluvo doba dođu nečastivi u njihov stan i ne mogoše razumeti kako su dve glave s jednim trupom, pa zato pozovu svog starešinu ispod krša Karimana, koji je bio dobar domišljan da on to objasni.

poznata kao „prokleta“, a ni njen nesrećni muž despot Đurađ Branković nisu umrli, nego zbog počinjenih grehova za svog života vezani su jedno za drugo „leđa u leđa“ debelim konopima, — i tako žive potopljeni u more.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

d. Ali sve zaludu! on kaže: „Ja nju, ja ni jed | nu? Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.

Ali sve za ludu; on kaže: „Ja nju, ja ni jednu!” Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira da javi govedaru da će car da mu uzme kćer za sina.

Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: „Neću da ti kažem.

Razumjevši ovo car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše i zapovjedi im, da svaki svog siva povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa

Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da onog roba, kojeg je prije tri godina dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće,

Sveti Sava - SABRANA DELA

Jer onaj koga ja ostavim po smrti svojoj u toj ćeliji, taj da boravi do kraja života svog nezamenjen ni od koga. Potom, opet, ovakvo pravilo dajem da biva: da se okupe iguman svetog ovog manastira sa svom

inokovati i blagodaću Božijom otuda prosvećeni bivši, i Hrista uselivši u prekrasne svoje duše, zbog čistog života svog, protiv đavola pobedu pokazaše, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu, više od zlata sijaju i jasnije

“ (Jak. 1, 27) „Da razumete da je vera bez dela mrtva. Ne opravda li se Avraam, otac naš, delima prinevši Isaaka, sina svog, na žrtvenik? Vidiš li da vera pomože delima njegovim i kroz dela ispuni se vera?

(Mt. 11, 12) Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je kogod spavajući i sanjajući svog ratnog protivnika pobedio, nego oni koji trče dobro, koji se trude, koji se podvižu i koji trpe trudove od borbi.

I drugog svog blagorodnog i ljubljenog sina, kneza Vukana, blagoslovi i postavi za kneza velikog, i odeli mu zemlje dovoljno, i dade i

I zažele na viši stepen duhovni uzići, videvši kako Sveto Pismo kaže: „Uklonite se od mestâ svojih i rođenja svog, jer nijedan prorok u otačastvu svom nije primljen“. (Lk.

Jer iziđe iz otačastva svog na svetu onu livadu, to jest u Svetu Goru, nađe manastir nekadašnji, to jest Mileje, Vavedenje Svete i preslavne

“ A blaženi starac od sedmog dana pa sve do pokoja svog ne okusi hleba ni vode, samo se svakog dana pričešćivaše svetim i prečasnim tajnama, telom i krvlju Gospoda Boga i

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: To vam je preko sveta! A šta kad se razbolite, nikog svog! JAGODA: Nemam ni ovde nikoga, ionako! MILE: Jeste čuli šta kaže?

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Razumije se da su toga istoga večera doznali i fratri, svaki od svog đaka. Sutradan, poslije blagoslova, okupiše se svi u pokojnikovu sobu, gdje se čatilo veliko bdjenje.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

KNjIGE Opkolile me noćas knjige — Zure u mene iz svog praha. Ćutljive — ko od strašne brige. Zbijene — ko od teškog straha. Ja znam da svaka kao živa (Mada neima oka, uha!

NA DRUMU Sa ruševine moga stiha Koja se sluti iz svog praha Začu se reč tek jedna tiha Isprekidana ko od straha. Nasmešen (al i prepun strave) Okrećem sluh i bečim

A kad se vratim domu ure kasne Znala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalo zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule.

Ćosić, Dobrica - KORENI

ovih nekoliko godina kako ne dolazi svaki joj je Božić tužan; svako Badnje veče otplače: on je u tuđini, daleko, nikoga svog nema. Ti Francuzi, sigurno nemaju... — Imaju. Oni su katolici, a i katolici slave Božić. — Sigurno nije kao naš.

Dugo se klati zadihana tutnjavom u grudima. I svog koraka se boji. Crveno oko peći gasne i pleh sitno cvokoće. I mraka i plehanog cvokota se boji.

Spava mu se. Daj mi ga. Tola spusti dete u korito, pomisli da im je zima, skide gunj sa sebe i pokri ih. Ni Bog nije svog sina, kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu.

— Napolje! — Aćim ustade. — Hteo sam samo da kažem da nije čovečanski da čovek sede glave kaže: ,,Odričem se svog — Lažeš! Napolje, gade! — viknu Aćim. — Za tvoje dobro.

Sažališe se žene, pa su joj svako veče doturale po parče hleba i kalenicu vode. Noću je svog čoveka branila od kučića. Izgrizoše joj ruke, davila ih je njima, pa je sva bila nagrđena krvlju.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica uzdahnu. Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama, jedva je mogla da vidi komadić neba.

Vidim! Hvala ti, ma ko da si! — ona podiže dečaka-kapljicu do svog lica i poljubi ga. U istom času mali čistač oseti kako se vraća u svoj pravi lik, a na ramenima rastu mu krila.

kad su se sa dna reke iznova digli i, pretvoreni u srebrnaste vodene cvetove, zalepršali nad rekom, slaveći godišnjicu svog rođenja. GALEBOVA STENA Daleko u plaveti mora, sred galebova gnezda, nađu se tri jajeta.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

I još je Beogradski magistrat bio odlučio „da policija, ubuduće, radi održavanja poretka i mira šalje po jednog svog činovnika i po dva pandura na sve skupove, na balove i zabave, koji se u varoši održavaju“.

Odgovor je, isto tako iznebuha, iskrsao onog majskog dana 1839. kada se Vučić vratio u Beograd sa svog pobedonosnog puta po Srbiji. Negova je igra bila ne samo smela nego i smelo odigrana.

Bilo je, dakle, majsko jutro i Jevrem je, iz svog Konaka, gledao kako se, nad dunavskom padinom i nad večitom rekom, rasipaju prozračne istočne svetlosti i osetio,

Kao i uvek, Pašić se i sada prvo zaklanja ćutanjem, zatim se, verovatno, opomene svog iskustva sa drugim jednim Obrenovićem, unukom ovoga Gospodara, odmahne rukom, možda kaže a možda i ne kaže nešto kao

Gospodar Jovan stiže u podne: tako se razmimoilaze. Imali bi, zaista, o čemu da progovore. Jovan bi da pita svog imenjaka, mlađeg gotovo čitavo stoleće, da li je i njemu išla ona jeza uz kičmu kad su ga napadali kao besnog psa?

brat, Gospodar Jevrem Obrenović, Predsednik Sovjeta ustavobranitelja, prilazio je polako, hrom i mršav, da Kneza i svog brata koga Ustavobranitelji na čelu sa Sovjetom šalju u izgnanstvo, poljubi u ruku.

zlatnih ruku, pa ga je dobroćudno nagovarao da se poturči: onda bi mu on dao (kao u priči) i kćer za ženu, i nešto svog imanja, i deo radnje. Tvrdoglavi Uzun na to ne pristane a gazda ga ostavi na miru. Ali u proleće 1804.

Mirko zaštiti svog nekadašnjeg gazdu, zabrani nasilje i plačku, ostavi Mehmedu dukat da sahrani ženu koja tek što je bila umrla (nevolja, ni

Dom svog dede zamenio je za dom svog poočima, kao što je prezime svog oca, Dobrilović, zamenio prezimenom svog poočima, Čupić.

Dom svog dede zamenio je za dom svog poočima, kao što je prezime svog oca, Dobrilović, zamenio prezimenom svog poočima, Čupić.

Dom svog dede zamenio je za dom svog poočima, kao što je prezime svog oca, Dobrilović, zamenio prezimenom svog poočima, Čupić. Ime njegovo, Stojan, obavezivalo je na opstanak.

Dom svog dede zamenio je za dom svog poočima, kao što je prezime svog oca, Dobrilović, zamenio prezimenom svog poočima, Čupić. Ime njegovo, Stojan, obavezivalo je na opstanak.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Onamo!... Pokoj dobiću duši Kad Srbin više ne bude rob. Nikola I Petrović Njegoš IV DED I UNUK Uz'o deda svog unuka, Metn'o ga na krilo, Pa uz gusle pevao mu Što je negda bilo.

Savu, Mlavu, i Moravu Prelazeći ja, Tebe sam se zaželeo, i lakoga sna. Natoči mi čašu vina Iz podruma svog, Poljubi me, zagrli me, Pomog'o ti Bog! Đ. Jakšić XV MILA „Vina, Milo“! orilo se Dok je Mila ovde bila.

- „E, šta ćeš, sine, da kupi babo?“ - Deteta sklonost kušaše svog; „Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu, Il' voliš ata misirskog? „Il' možda želiš od svile ruho?

Pečenja kupi jarećeg!“ Sad se i babo češka po glavi, Gledajuć' dugo sinčića svog - „E ja sam vol'o sablje i koplja A sin mi jarca pečenog!“ Đ.

A gde je pomoć, il' suza bratska, Il': „Juriš, rode, za brata svog?“... U veljoj bedi, smrti, i krvi, Danas vas same ostavlja Bog! ...

I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk. Kleče mršave Glave Pred likom Boga svog Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak.

O Rode! Ti si malen, i sve je u tebi mâlo, Rasturen, - ni sam ne znaš dokle ti dopiru međe; Ti brata svog ne poznaš, i malo ti je stalo Što su međ' vama staze sve bleđe i ređe. O Rode!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

I ja pođoh iz svog zaklona u varoš. Nađoh Univerzitet zaposednut neprijateljskom vojskom, meni nepristupačan. Uputih se zatim u Brankovu

Bilo mi je, pre svega, jasno da posle tog svog najvećeg dela neću celoga života uspeti da napišem još jedno naučno delo koje bi se sa njime moglo uporediti, a kamo li

No najveću blagodet tog svog sporednog zanimanja osetih za vreme nemačke okupacije naše zemlje. Onda sam bio izbačen iz normalnog koloseka svoga

toga poluostrva i celu Siciliju naseliše Grci i time odenuše tu poluvarvarsku zemlju - Rim se tada još nalazio u doba svog nejakog detinjstva - purpurnim plaštom grčke mudrosti i umetnosti.

Nijedan od njih ne mogadne da mi dade odgovora. „Svake godine izliva se taj stari Nil iz svog korita i plavi svu svoju okolinu.

veštog i pouzdanog pomagača kakav sam postao nije bilo lako naći, i zato sam mogao po dovršenom poslu da biram svog novog gospodara.

To sam činio iz godine u godinu, posle svake poplave Nila, i pri tom pomerao polje svog rada sve više ka jugu dok ne stigoh naposletku do cilja svojih želja, do staroga grada Tebe u gornjem Egiptu.

Pitao sam se da li će mi to poći za rukom, da li će me Rehmozis primiti za svog pomoćnika i dozvoliti mi da zavirim u tu riznicu znanja.

Do ovog svog trougla došli su Egipćani, ne kao ja, rasuđivanjem, nego merenjem i oprobavanjem. A meni je pošlo za rukom da odgonetnem

„E baš je pravi sibarićanin!“, reče Pitagora, a kad učenici htedoše da probude svog zaspalog druga, on ih zadrža: „Ne budite ga! Bacite đon njegove podnožice daleko, dole niz breg!

A vi svi ostali zapamtite: Ko u školi ne nauči sve što je potrebno, taj će ramljati celog svog života!“ Jedan od učenika Pitagorinih, vešt u bacanju diskosa, zgrabi Parolosov đon, pa ga hitnu u velikom luku kroz

Pun samopouzdanja, iziđe on pred svog učitelja. „Nacrtaj mi“, reče mu Pitagora, „ovde u pesku jedan ravnokraki pravougli trougao!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I u bolnoj napetosti pokušavao sam sve da se spasem, da se izvučem, da pobegnem ispod onog svog užasnog pokrova. Uzalud. Kao avet ustremljavao se on sve više i pritiskivao me.

simpatije za tu nesrećnu Kaćenku, čiji bi život ona htela da proživi — ona, najžednija života žena na svetu — a umesto svog sitnog, ništavnog života; a posle radosno da umre, uverena da je ono život od vrlina, a ne ovaj njen i miliona drugih

— prekide me. — Petnaest... pravo je — promucah drhteći. Moj klijenat bez reči izvadi iz svog velikog novčanika tri nove petodinarke i postavi ih na moj pisaći sto.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Moj djed bio je snažna, zdrava priroda, energičan poslovan čovjek. Znao je vikati na svog pisara lupajući šakom po stolu: „Ja neću da plaćam stalije i kontrastalije, to upamtite jedanput zauvijek!

miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak

s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak vječnosti na njihova stara i umorna lica.

Moj „smrtno zaljubljeni” otac ostao je kratko vrijeme uz moju majku, s njom začeo mene, svog sina, pa opet odlutao morima.

se leđima na naslon stolice, kao igrač koga ne služi karta i koji je odlučio da propusti nekoliko dijeljenja bez svog učestva. Ostali bi nastavljali zagrijano svoje raspravljanje ne primjetivši ništa od svega toga.

ne bi želio da se vrati u djetinjstvo, ako bi čak pristao da se vrati u ma koje drugo doba i ma koju drugu situaciju svog minulog života radije nego u djetinjstvo, mislim da je to najviše i u prvom redu baš zbog te nemušte i bezimene djetinje

osjećaj nefiksiran za kakav fizički predmet postaje puka sjena, i čovjek ubrzo počinje da sumnja u re- alnu opstojanost svog ocjećaja, ako je dokazuju materijalni predmet koji ga u sebi utjelovljuju.

Jer građansko (ali zašto baš građansko? vjerovatno je to općeljudsko) uboštvo fantazije, u trudovima svog nenadahnutog dovijanja kakvu što bolju i prelesniju ponudu da izmisli, osjetilo je potrebu da ustanovi jedan maksimum,

Nedjeljom poslije podne Egidio bi se katkad sjetio svog trombona i stao duvati u nj. Zbog toga su izbijale duge raspre, jer je to djedu remetilo popodnevni san.

niti su se oni ikad svrstavali u redove, slojeve, stepenove po bilo kojem drugom kriteriju doli isključivo po kriteriju svog talenta, svoje ljepote.

Ali nije čitavo pitanje u samom stepenu lepote. Važna je i vrsta. Ima fizičkih lepota koje su lijepe nekako iz svog temelja, iz podloge, kao što bi kazali botaničari.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Sluga ode, utrgnu je i donese mu je. On s jabukom u džep, pokloni se i ode, uzjaha na svog konja pa bjež̓ dalje. Car miluje konja, pipaj ga, ljubi, pita ga nješto njemački, a on mu maše glavom i lupa kopitom; onda

Kad ne bi dugo, ali sluge careve nose veliki trs i dadu mu ga. On se zahvali caru na trsu, ode do konja svog, uzjaha ga, i ode s curom dalje.

I tako je živio on sa ženom svojom do vijeka svog srećno i zadovoljno. Ja sam u svatovi bio, io i vino pio, i sad mi je jezik mokar.

Onda car pošalje drugog svog čoeka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car šta je usnio, a ovaj mu odgovori: — Neću da ti kažem.

Razumjevši ovo, car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše, i zapovjedi im da svaki svog sina povede u prvi petak.

Kada to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca da onog roba, kojeg je prije tri godine dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće,

— upita ga kralj. — Ja sam đavolski kralj, — reče đavo — pustite me pa ću vas ostavit čestitijem, — i obećavaše polu svog kraljevstva. Kršteni ga kralj htjede pustiti, ali Grbo mu reče: — Ako ga pustiš, niti ćeš ti živjet ni ja.

— Tvoj baćo te nije dobro uputio... Je l̓ šta će biti ako jedan točak na kolima slomije svog brata? Pašće u blato obadvojica. A šta će biti ako jedna pravda tuče drugu? To će biti onda nepravda. Jesi vidio?

MEDVJED I LISICA Neka lisica pođe iz svog brloga da štogod ulovi za svoj trbuh. Putem susretne medvjeda, kojega upita: — Dokle ćeš ti to, striče?

— To je moj posao. DOBRO JE ĐE I ŽENU POSLUŠATI Otide jednom nekakav čipčija kod svog age, pa mu nije imao šta drugo da ponese na peškeš nego samo jedan par piladi.

AKO STEČE PAMET, NEĆE SE OŽENITI Jedan otac htio da oženi sina vrlo mlada, no je htio da čuje savjet od jednoga svog najmilijeg prijatelja, te pođe k njemu, i reče mu: — Što bi me šjetovao, moj po bogu brate, bih li oženio ove jeseni

Nekakav putnik dođe u jedno selo u kome je gospodar imao veliki prekrasan dvor, pa kod dvora jednoga svog roba uhvatio u jaram te orao na njemu.

Petković, Vladislav Dis - PESME

O životu iz sedih daljina, Nepoznatom k'o dubine sinje, Bez svog groba i bez ma'ovina, Gde ne pada ni magla ni inje. I tu vidim život sav bez tuge, I bez smrti, život od ljubavi: Mesto

Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život prosti, Lepa, mila, kao bašta krina.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana, Ugodno mi beše kretati se, ići Razvalinom ovom života i dana, Koju sunce sutra ponovo će dići.

Duge nema u sutonu; Ne vide se noći, dani: Moje doba sve utonu U san što mi sad ne smeta; Nemam više svog tereta. Katkad samo u tišinu ravnu Vetar stresa šum i šapat s granja; Vidim neku siluetu tavnu, Trag prošlosti,

Ja nemam suze za one mladiće Što su veseli pošli iz svog stana, K'o da ih zove za granicom kolo: Njine su grudi pune svetlih rana, Na koje duša prnula im holo.

CVETOVI SLAVE Oni spavaju svi do jednog, redom, U plitkom grobu, neskrštenih ruku, Bez svog pokrova i pod teškom bedom, I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju po Balkanu celom Za dobro tuđe, za spas svog plemena: Nikad ne behu sa zastavom belom Ti mladi momci velikog vremena.

Oni spavaju prosti, bez ukrasa, I njine grudi gusti crvi plave; I dok se gube iz svog lepog stasa, Humke im rastu u cvetove slave.

preda mnom se jave: Ja vidim sebe u raskošnoj moći Gde skupljam zrake i obzore plave, I njih odevam, i silinom duha Iz svog srca, razuma i grudi Život im dajem. I tada, bez straha, U svet ih vodim i spuštam kod ljudi.

1912. ROB Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duše, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronašao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Oko duše, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronašao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka. I dok stara ponoć nosi moje dane, I dok lanac muka steže i okiva, Bol, padanja i potresi da sarane — Moja glava

Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duše, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronašao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

“ Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola.

I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba.

Posle završenih studija na Politehničkom institutu i univerzitetu doživeo sam potpuni nervni slom i za vreme tog svog bolovanja zapazio sam mnoge neobične i neverovatne pojave. II.

Na to pitanje mogu da odgovorim samo prisećajući se svog prvog pokušaja za koji pamtim da je bio dosta ambiciozan, pošto se sastojao od izuma jednog aparata i jednog metoda.

Prve zadovoljavajuće rezultate dobio sam u proleće naredne godine kada sam pomoću svog kalema ostvario napon od oko milion volti.

da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko meseci dok nisam uspeo da oživim sve utiske iz svog života do proleća 1892.

Setio sam se svog dugog putovanja kući bez trenutka odmora i kako je ona umrla, pošto je nekoliko nedelja bila u agoniji.

U ono doba tako nešto se smatralo magičnim a, u stvari, sve je bilo tako jednostavno jer sam preko svog aparata ja davao odgovore.

Automati kojima upravlja operator u okviru svog vidokruga u stvari su prvi i prilično grubi koraci u razvoju nauke o teleautomatici kakvu sam ja zamislio.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.

kroz Filadelfiju upitao sam nadzornika da li je to bilo mesto gde je pre sto godina čuveni Bendžamin Franklin puštao svog zmaja, na što mi je on odgovorio da nikad nije čuo za tog džentlmena, a da ja, po svoj prilici, mislim na Viljema Pena.

- Da, to je istina - rekao sam - najjači i najsposobniji muškarci Evrope provode dobar deo svog života na bojnim poljima, ili na pripremama za ratovanje; ovo se posebno odnosi na srpski narod.

je onako kako je ona predstavljena u srpskim narodnim pesmama o Čučuk Stani, ženi Hajduk Veljka, koja je podsticala svog herojskog muža da pre pogine nego dopusti znatno nadmoćnijim turskim snagama da probiju istočnu granicu Srbije, koju

I ja sam primetio da se ni slova ne mogu više pročitati na kolima. Uverio sam svog drugara da bih ja bio u stanju da ta slova uredim, jer sam stekao lepo iskustvo pomažući pri bojenju brodova u

neprijatni, bilo je suviše turobno za srpskog mladića koji je poznavao ovaj lepi svet onako kako gaje video sa pašnjaka svog rodnog mesta i sa obala zlatnog Delavera.

drama, u kojima su u to vreme igrali slavni glumci, kao što su But, Lorens Baret, Džon Makuloh i drugi, ja bih sa svog skromnog mesta na galeriji, pažljivo slušao svaki slog koji je izgovarao But i drugi glumci.

Već ranije sam pomenuo da sam kratko vreme pre svog bega iz Praga i odlaska u Sjedinjene Države pročitao “Čiča Tominu kolibu” Herijet Bičer Stouv.

doktor Šepard mi je ponudio to mesto i usto rekao da će naći jednog svog prijatelja da mi pomogne da se upišem na Kolumbiju.

Raterfordovi sinovi Luis i Vintrop bili su mi kolege na Kolumbiji. Luis je bio godinu dana stariji od svog brata Vintropa. Preko njihovog nećaka, moga prisnog prijatelja i kolege u klasi, upoznao sam se s njima.

Vintrop se veoma trudio da zadovolji svog cenjenog oca, ali njegov ponos mladog čoveka počeo se buniti što ga obuzdava jedna tako nevešta ruka.

Činjenica da njihovo znanje nije bilo baš naročito, nije smetalo njihovom veoma obrazovanom ocu, jer je on najveći deo svog naučnog znanja, kako mi je rekao lično, stekao mnogo kasnije, posle završetka studija na Vilijems koledžu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Cveta poleti za tom svetlošću. Obuhvativši rukama krevet, prostre se po njemu kao da vidi na njemu svog čoveka i želi da ga ogrli. Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču.

—Sama?! Uto, odjednom, s razuzdanim kihotom kao vetar, dotrča do njih nekoliko njegovih drugova; među njima upoznade svog protivnika. Okupiše ih i, sprdajući im se, gone ih pred sobom. Ivo, iznebušen, postiđen, ne zna da se brani.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

da one, dobro opevane, dobro osvetljene, budu stvarno dragulji čoveka; tu postoji simbol, stvaranje, i tu reč poezija ima svog smisla; to je, u stvari jedno moguće ljudsko stvaranje“.

Drugi pasus svog eseja „Bore Stankovića vilajet“ iz 1957. godine Isidora Sekulić počinje tako što donekle dvosmisleno ističe najtipičniju

Kao što ne moramo biti svesni gramatičke strukture svog maternjeg jezika a pri tome ispravno razumemo ono što je rečeno ili napisano na tom jeziku.

godine: sudbinu za vreme rata i putovanje iz Rusije, pa preko Japana i Engleske opisuje kod svog prijatelja Siba Miličića na isti način kao i ranije kod Birimca.

Tako se u drugoj strofi nad jezerom ogleda lovac iz srednjeg veka. Međutim, mesto svog odraza, na dnu vidi skelet davnog strelca što luk zateže: Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka, Na dnu ugleda

ima prostorna svojstva upravo zato što nije razlučen od telesnog, kao što u istoj pesmi i „čudna misao“ detetu „oko svog tela kruži“ dok ga majčina utroba obvija i dok mu „mozak tek utiče u lobanju“.

A više je nego jasno da je svako ponavljanje u isti mah i vraćanje. Kad, recimo, svog poznanika treći put sretnemo u toku dana, neminovno se vraćamo (u mislima) na prethodna dva slučaja.

Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika

određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B.

neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti

silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju

Kao i toliki drugi, ja takođe polazim od izvesnog svog uverenja, koje sam dvaput ili triput pokušao bar delimično da obrazložim.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Ali sam ja navaljivala i nisam mu nikako dala mira, pa sam čak naterala i svog muža te ga je on okupio. Da, da, i on ga je okupio. (Pauza.) Nego, znate šta, drugo sam nešto htela da vas zamolim.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

6 A uz njega ide i izraz lica, suza na Marikinom licu čim je prepoznala prijatelja svog muža. Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je - možda više od drugih - s kraja na kraj protkana

kad su se pojavile, mislio da im valja dati prvo mesto u srpskoj književnosti, ali je za sintaksu u drugoj verziji svog izvrsnog ogleda (1907) kazao da je „neverovatna i nemoguća”, da bi kasnije tu uzgrednu primedbu široko razvio: „Ja tu

dete - da napravimo jedno poređenje bez vrednosnih implikacija - u sliku koju crta „uračunava” dinamiku svojih očiju, svog položaja, pa i iskustvo koje ima sa nacrtanim predmetima, a onda gledalac (intuitivno) ili tumač (analitički) naknadno

svetom satkanim sve od samih subjektivnih projekcija kojima ju je pisac darivao štedrije no bilo kog drugog svog junaka.

za koju oni misle da spava, po izrazu lica iščitava im misli o tome kako treba kuću prodati, a u stvari ona to iz svog doživljaja učitava: „Pa onda, isto tako je znala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i

drugoj pripoveci, Našem Božiću, opet nalazimo dečaka u istovetnoj ulozi: u praznično praskozorje dovodi nas on do svog kreveta, u trenutku kad mu čula iz sna izranjaju i, jednim mahom, zajedno sa sobnim prostorom obuhvataju i majku,

s prvim (i jedinim) probuđenim erotskim osećanjima (prema Jovanki) zauvek ne istisne i sve čulno-čuvstvene motive iz svog ponašanja. Što ga kasnije pokreće, to je rad i sticanje bogatstva, i večito dokazivanje babi da ispunjava njena očekivanja.

nije ništa drugo nego jedan od onih već pominjanih baba-Staninih maskiranih postupaka pomoću kojih vešto upravlja voljom svog unuka.

više vezani za kućni prostor; sem toga, poglavito su oni i podložni zabranama koje se nameću držanju i pokazivanju svog tela.

nije izdržala pritisak nametnutih joj zabrana, prekršila ih je upustivši se u intimne odnose s bliskim prijateljem svog muža. Kod nje je telo odnelo pobedu.

225 S početka ili, preciznije, samo godinu dana ranije Crnjanski je pisao o eterizmu; pesnike svog pokolenja, i sebe s njima, nazivao je eteristima.

Stoga se imenica odvaja od svog prideva da bi se u stihu najdublja intonaciona udolinasa mesta koje smo ovde označili „na zeleno ↓ jezero u gori” mogla

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.“ A sad dlanom oči kriješ... „Žao mi je đav’la svog.“ Imaš pravo, imaš pravo, Ti već stižeš neku cel. „Mozak peći to je zdravo, To već vidiš i ti, je l’?

oca živa — Pa kad stigli glasi do starca kukavna, Te na svetao obraz pade senka tavna: Zaplaka se starac prvi put svog veka, Lati s’ dževerdara, jedina mu leka: „Rođeni mi sinak čisto ime ote — Pa na što mi život pod senkom sramote!

»Starmali« 1886. LAZA NANČIĆ Mlada snaga, srce puno žara. Rob ničiji do svog uverenja, Uverenja koje ne dâ dara Već te bilo od stenja do stenja.

Sad s’ ne meri što si žešće rekô U očaju svog poštenog smera, Al’ ko s’ na tvoj grob kamenom baci Taj ne traži Srb’ma karaktera.

1887. ODVEST na vest da je Rački preminuo Zvezdo uma, duha i vrlina, Mnogo viša od vremena svog, Ti u grobu? — verovat’ ne mogu, — Ta zvezdama ne kopa se grob!

Pa već gaziš tisuć put! To je ono što je dobro, — ma ne bilo jóvan, gut. Zato dalje, dalje, dalje, prijatelju roda svog, Opet velim dalje, dalje, — i u Dalju, i tu j’ Bog. Bog ako nas kušat’ voli, za to će nam dati moć.

Svako poče mèsti Ispred svoga praga, I u to se mnoga Utrošila snaga. Svaki je pomeo Svog đubreta sila — Al’ ga svom susedu Na prag nagomila. Je l’ se time đubre Izgubilo? — Nije.

— Nije. Buđanovo osta isto Ubrljano i nečisto Kâ što beše prije. Zato nije dosta: đubre Krenut’ samo sa svog praga — Daleko ga iznet’ valja, Da mu nema traga. »Starmali« 1887.

Krakov, Stanislav - KRILA

On se trže, skoči, odlete mu komad odela i kože, kad nešto strašno puče i on jauknu svom snagom svog mladog glasa. Sruši se kao presečeno deblo i grunu te lom u mrežu od žica.

nekome dubokome rovu, gde je nešto strašno zaudaralo, ali se on tada sećao samo jedne svoje cipele pune usirene krvi i svog iscepanog, krvavog odela što ga vide na svetlosti male električne lampe.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata. Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da

Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji bi da stupi kao boj. Zove se Samba sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu.

Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju neprohodni.

Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka.

Toliko je taj lik prost u svojoj građi i tragičan u svojoj neduhovnosti. On sa lenjošću izlazi iz svog ćutanja, samo svojom pljosnatom glavom kao bivoli iz mirne vode poto–potoa, da bi odgovorio na pitanja tumača.

neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholost crnca koji je uspeo da se obogati.

On je prestao biti „civilizovan“ crnac, odbacio sa sabe salopet i obavio samo „panj“ oko bedara. Kad je dobro uvio svog oca i sestricu, da bi ih zaštitio od hladnoće, on pređe kod nas.

N. je jedio svog marmitona, te je ovaj šmrkao i jecao; kuvar je skupljao sudove, lampe, kutije od konzervi. Ja sam se spremao da pišem,

Zatim svirahu tako i pred nogama svog krala. Time su ga molili da ih oslobodi klanjanja jer ništa nije zamornije. Neki već i jecahu, zahvaćeni onim brzim

ribice, proždirući ih žive; love poljske pacove i peku ih nad vatrom, ne očistivši ih od kože i utrobe (ja sam video svog boja kako nalazi mrtvog pacova i uzima da bi ga docnije pojeo); jedu žabe, zmije, mrave i razne vrste zemlje, ako je

Grdi unapred svog poverenika što možda neće biti dovoljno pažljiv prema meni. Opraštamo se. Žalim neobično što gubim tog tako skorašnjeg a

Ponekad, tek posle cele noći igranja, čulna želja crnčeva dolazi do svog izražaja. Tada je on isto tako jak koliko i beli čovek jer je samo ritam spajanja kod njega mnogo sporiji.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

JANjA (u sebi): Ovo je gorak hleb!... Proklet zalogaj Što ga na danu čovek današnjem Sa znojem lica svog zarađuje! Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana!

A, vjere mi, mahnita je! DRUGI TURČIN: Luda je, čestiti pašo, te od nas traži jedinca svog. SULEJMAN (vidi Stanu): Došla si zar?... A šta ćeš tu? (U sebi.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

pravitelstva, čuvajući i svoju narodnost, i ima nekoliko vreme ništa drugo nesu gledali već interesa i blagodenstva svog otačastva, a budući poslušni savetam starih i razumnih ljudeh, koji su se brinuli o svome dobru i spasenju, u ovih

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Kakvo carstvo!? Jok! — na bolje Čuvam ja svog sina: Neka bude ’Vake volje Uvek, i bez vina. Neka i on, Kô babo mu, Samo Srpstvo ljubi, A kad vidi Dušmanina

Jer se meni tako čini, Da vas gledam s druga sveta. Pojte, pojte svojoj sreći, Ne dajte je iz svog kruga! Samo cpeća nek je prava, Kao što je moja tuga.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Potom zabaci glavu unazad i s noge na nogu... — Kupamo se u zno-ju lica svog! — duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja.

Učinilo mi se da njen pogled prodire u mene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe. — Ah, on zna gde mu je kuća. A vi ćete ostati ovde! — govorila je prkosnim glasom.

Ukoliko smo Arleta i ja bili duševno prisniji I nerazdvojniji, utoliko sam bio sve više uznemiren zbog svog odlaska. Pomisao na rastanak lebdela je u mojoj duši kao neka ukleta kob.

— Hoćemo li? — zapitao sam kapetana Lazara da bih mu odstranio misli od tog svog neprijatnog slučaja. — Odmah! — on se okrete jednome vojniku: — Reci potporučniku Ćiriću da naredi pokret.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Turaka pravdao odmetništvom dahija od sultana, njihova zakonitog gospodara: Divjeg janičara teraj sa Vračara Koji svog istoga sad ne sluša cara — a Borojević 1847.

I verujem da s' samo u sto leta Iz pepela svog rađa feniks ptica, Pa sama sobom da razvija krila. O, pravdo božja i istino sveta!

puške i britke sablje položili pred nogami vragov si, imati mislili kakvog time pokoja iliti slobode, no nejmajuć svog vožda, ništa ne nahode.

biti, nuz to lepše jošt pevati: K'o slavujak na grančici kad popeva milosnici; Ni kumrija ne mož' lepše oko malog svog kad laže.

Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave, Tvojih vraždebnika ti posrami glave! Divjeg janičara teraj sa Vračara, Koji svog istoga sad ne sluša cara! Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi!

Načini su naši grubi, surovi nam pravi, Krupan jezik, ko ga zbori, hoće da g' udavi. Ona voli inorodnim, roda se svog stidi, I, da može, svukla bi se, sva joj koža bridi.

bez Srbina k'o bez lista ruža, I tek Srblja ščastljiviti sve želite muža, Vi ćete se radovati, uživati slasti Imajući svog supruga, budući u vlasti, I ljubovi mili zalog, grliti svog sina, Dok ženiha ona čeka još iz Nedođina!

želite muža, Vi ćete se radovati, uživati slasti Imajući svog supruga, budući u vlasti, I ljubovi mili zalog, grliti svog sina, Dok ženiha ona čeka još iz Nedođina!

Ne glede na tajnu i braka predeli Kako sam u Pismu svetom Gospod veli: Ostavi čelovjek mater i svog oca, Prilepi se ženi do poslednjeg konca. Retko se nalazi da se sa mirazi U sadašnje vreme žena s mužem pazi.

Ništ’ je ravno voshiščen’ju Viditi po razbijen’ju Razbegati vraga svog. Pobedu slavjašč pojemo, Jednoglasno i zovemo: Jako s nami bogov bog!

— Detinje starine ta lako je strele jedovne Štitom odbiti od svog srca junačka, Lako i munjevidnu izbeći mača brzinu: Čovek je skovao ga, čovek će izbeći ga; Al’ ovo je satana sad

Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih, Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude. Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom? Pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob... Gle Mehadije put!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti! Ne vređaj zemlju, Ne lij u srce svog ljubavnika Kapljice gorke crne očaje — Da šta sam ja? JELISAVETA: Crnogorac! KAP. ĐURAŠKO: To jesam!

— A Stanišu!... Njega, kô brata svog, Još neko vreme moram štediti Za ljubav sveta — jer ga poštuje — A posle — videćeš! Sad zbogom!...

Evrope polu skokom prejuriv, Prestolje zlatno silnih kraljeva Omastiv krvlju svoga besnila — Sad more muti bojom mača svog. VL.

A čovek luda!... Hrani kopilad! Ljubi ih, tepa, mazi, miluje, U punoj bolti svog suparnika Kupujuć sigre deci ljubljenoj: Medene strasti, šećer pakosti, Vojnike hitre, brzu osvetu; I na mekom ih

sad se tresem — Crnu sam Goru, kneže, usnila, Al’ ne onako kao što joj je Priroda svojim gorostasima Kô neki remek svog veličanstva Na divlje čelo stenja hrapavog Metnula krunu, oblak mrgodan, Da joj ozbiljom mušku priliku Hladovna senka

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan. Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi.

Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod svog dobrog druga. Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć.

— Teško onom koga drugi brani! — dočeka' ga ja kô iz svog štuca; sastavi' vatru u vatru. Popasno je doba. Sunce privilo kraju i već pada na zaranke. Puške učestale.

Bojić, Milutin - PESME

'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži. I kad grešnom usnom Vrh svog roga tače, Na jednome kraju zvuk se Sreće izli, Krik Greha na drugom tutnjaše sve jače. Car stade.

Iskušenja je zacario trenut, Plavio me je dah lepote strasne, Ljubavi jedne krvave, a kasne. Što mene za svog kumira je htela. I drhtao sam kraj raskoši što je Nudila svoje mirise i boje. I tad utekoh sav stidom obliven.

najstrašnije sručena sramota, Zaostalu čast da lancima obmota I iz duše tvoje krikne poluglasno, Očajno prezrenje svog vlastitog pada, Kad prljava duša ničem se ne nada, I bol na nju pada kao kiša pozna.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Srbija i Vojvodina, sa čvrsto ukorenjenom književnom tradicijom, nisu se pokazale spremne da ekavski lik svog književnog jezika zamene ijekavskim, dok je u ijekavskim oblastima Karadžićev književni jezik prihvaćen bez izmene.

i razvijajući retorične elemente pozajmicama iz Pohvale knezu Vladimiru od Ilariona Kijevskog (iz 1049) utvrdio svog junaka kao izabranog "ravnoapostolnog" srpskog vladara.

Među njima je Grigorije Camblak, koji za vreme svog kratkog boravka u Dečanima piše Život Stefana Dečanskog (oko 1405) kao velikomučenika, potpuno u tradiciji bugarske

Pesma o Majci Jugovića herojska je tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice

Epizujući realne junake svog vremena on ih je uveo u besmrtnost, uspevši istovremeno da ostvari jednu životvornu poeziju o seljacima knezovima i

Simeonu, koji se poput antičkih bogova, ili hrišćanskih anđela, pojavljuju u bitkama ispred pukova, štite ratnike svog naroda i omogućuju im pobedu. S druge strane, takva su i predanja o negativnim junacima.

U prvom periodu svog života Dositej kao odbegli monah putuje najvećma po zemljama pravoslavnog jugoistoka, upoznajući tako sve narodne i sve

Kao poznavalac narodne kulture, Vuk je jedno od prvih imena u evropskoj folkloristici svog doba. Njegova klasična zbirka narodnih umotvorina (Srpske narodne pjesme I-IV, Srpske narodne pripovijetke; Srpske

Njegova komedija je neposredno angažovana u društvenim i kulturnim zbivanjima svog doba. Ona izobličava pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismeva nadriučenost naših pisaca i njihov "nakaradni",

Kao gotovo sve literature srednje i istočne Evrope, i srpska književnost u prvoj polovini 19. veka dobija svog najvećeg pesnika.

Ona govori o čovekovom duhovnom povratku na početke svog bića, na izvore svog postojanja. Tu temu on je razvio u nizu pesama (među njima je najbolja Misao, da bi joj dao završni

Ona govori o čovekovom duhovnom povratku na početke svog bića, na izvore svog postojanja. Tu temu on je razvio u nizu pesama (među njima je najbolja Misao, da bi joj dao završni oblik u

Jakšić, Đura - PESME

Savu, Mlavu i Moravu Prelazeći ja, Tebe sam se zaželeo I lakoga sna. Natoči mi čašu vina Iz podruma svog; Poljubi me, zagrli me, Pomogô ti bog! Sumrakovac 1857.

A gde je pomoć il’ suza bratska? Il’ „Juriš, rode, za brata svog!“?... U veljoj bedi, smrti i krvi, Danas vas same ostavlja bog!

„E, šta ćeš, sine, da kupi babo?“ Deteta sklonost kušaše svog. „Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu, Il’ volim ata misirskog? Il’, možda, želiš od svile ruho?

“ Sad se i babo češe po glavi, Gledajuć dugo sinčića svog: — E, ja sam volô sablje i koplja, A sin mi jarca pečenog! 1872.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Ćorović, Sveti Sava u nar. pr., 187, upor. i BV, 16, 1901, 212). Sveti Andrija na kraju svog prvog života (pre svoje palingenesije) spalio je sam sebe na l. (SEZ, 41, № 166). V. l.

Onda nalomi v. grančica, i svaku nameni ponekom momku, pa ih sve uveče metne pored svog kreveta. Koju grančicu ujutru, ne gledajući, prvo dohvati rukom, za toga će se momka udati (Karadžić, 4, 1903, 167).

»Da mi ne bi ive i omana, Ne podgojih svog sina Osmana« (іbіdem). IVANjSKO CVEĆE Labkraut (galіum verum). Ivanjsko cveće, ivanova trava, gospino cveće, gospin

s., 172). Pored svete lipe u Banjaluci bio je potočić. Jedan pobožan čovek, koji je tu blizu stanovao, uoči svog polaska na ćabu opere u njemu ruke, i kad ih je obrisao, ostavi peškir na lipu, ali posle zaboravi da ga uzme.

Sve bi to imalo da znači da je r. siguran utuk protiv zlih demona (verovatno zbog svog jakog mirisa). Međutim, smatra se da ga ne valja u kući saditi i držati. U zapadnim (katoličkim) krajevima r.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jevđenijeva priča je toliko bila besmislena da se Lauš, pored svog čemera, nasmejao i odvratio kako bi bio srećan da se tako nešto dogodilo, da je povalio vilu, pa makar posle celog

„Zato ti ovo i govorim“, rekao sam. „Pući će bruka. Pričaće se kako jedan monah u Vratimlju isteruje đavole iz svog tela glogovim bodljama.“ Prohor je pobesneo.

Obuzela me je neka čudna slutnja. Odjednom sam se postidela svog tela, naglo, preko noći, postalo mi je nepodnošljivo to što me je bog stvorio ženom.

Što se mene tiče, taj Prohor bi odmah mogao ustati iz svog groba. Ja ne dopuštam da iko na ovome svetu bije moju bitku, a najmanje taj matori kuštrin koji ionako jedva gmiže po

Postavio ga je za svog zapovednika konjice i nije se pokajao. Kirča se toliko zauzeo oko vežbanja vojnika, toliko je uneo u sve to strasti,

Sve bi se to skršilo na mojim jadnim pogrbljenim ramenima, dok bi sve drugo ostalo isto — ona bi i dale obilazila oko svog nepreduzimljivog petlića, raspaljena željom, u nadi da će njegov otpor jednom popustiti.

Mislio sam da me niko ne vidi. Neko je to ipak opazio i proširio glas po Kuli kako Dadara gađa svog suparnika iz besa što ga je ovaj izbacio iz naručja voljene ženske. Tako oni. Dimitrije Oči su čovekovo prokletstvo.

A ona će to da uradi samo da bi spasila svog voljenog crnorisca. Ona će to svakako da učini. Nema sumnje. Može li se Dadara, prokleti sebar i ništak, boriti protiv

I to samo zbog svog ludog svraba. Ima ih koji bi zarad podviga čitav život prestojali na jednoj nozi, kao čaplje. Svet bi postao nesnošljiv

Svi su oni pouzdano znali da je on obična jajara i nitkov i da je anđele izmislio samo zato da bi se rešio Dimitrija, svog mogućeg suparnika, kad se bude birao iguman.

Dorotej je čak i nadvisio svog uzor-učitelja Matiju. Kad je posle dužeg pažljivog proučavanja grnčarske veštine seo, zasukao rukave i stao da mesi

Molite se i za svog vođu Nikanora. Oprosti mu, Gospode, jer nije znao šta čini. Nečastivi ga je spleo. Nečastivi je okaljao njegovu besmrtnu

Ilić, Vojislav J. - PESME

1881. LjELjO U čudnoj cpeću milja svog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra mladi bog, Uz liru i timpan. I vesô leti svetom svud, Šireći slatki jad I strelom

I laki šušanj iz misli me trže; To beše anđô nespokojstva mog, I noć se uzvi, i koprenu vrže, Na bledo čelo pratioca svog...

Tako je! Mirno drema bog, Prosuto leži vino, Pod gordom krunom carstva svog Nemirni dan je sinô I sve za blagi odmor zna O, meni bruji glava; Spokojstva, mira hoću ja!... Meni se jako spava.

Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada, I hori se tužna pesma što pastirka peva mlada. Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami I pesma se bolno hori i bolniji glasak

I biću srećan ja. 1888. NA ČARDI Snažni Arpadov sine, stasiti i viteški! Umornog od besne trke odjaši hata svog, I guste zagladi brke i pehar podigni teški, Silan kô mladi bog.

Kô drevni raskošnih što je, I ja sam rasipô ludo sve blago duha svog; Na gradski, prljavi bazar srce sam bacao svoje, Jer dnevne istine ljudske bile su meni bog.

Za sve što beše lepo, Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog, Spokojstvo i dane svoje ja sam žrtvovô slepo, I sile duha mog.

O drevni Severov grade! I ti si mumija jedna, telo bez duha svog, Po tebi pavit se širi i gnusna zmija se krade, I gavran sumorno grakće s kamenog vrha tvog.

Sve mirno diše. Rata bog S mutnog se gubi vida, I anđô mira, s milja svog, Srebrnu harfu skida. O, zvoni, harfo! Mili glas Utehu neka budi, Da njezin melem krepi nas, Ranjene naše grudi.

“ „Gospodaru“, abat na to, „Hranim sluge, trošim zlato, S blagoslovom Boga mog, Sve u slavu cara svog!“ „Ne, ne, oče! Blago tvoje U riznice pašće moje, Ako ovog časa ti Odgovora ne daš tri.

3. Izmučen ljubavnom sumnjom i kmet se, najposle, diže, Obiđe sudnicu svoju i rano u krčmu stiže, Preko svog običaja. Krčmar se začudi jako Što dogna brižnoga kmeta da dođe sabajle tako.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ta putovanja koja sam do sada preduzimao iz moje naslonjače bila su samo izleti poletarca iz svog gnezda. Sada, kada znam da ćete me Vi, draga prijateljice, na mom letu pratiti, širim svoja duhovna krila za daleke

Kada je supruga Luja HIII, Ana Austrijska, rađala svog sina, kasnijeg Luja HIV, onda se u sobi porodilje nalazio i astrolog Moren da bi, u trenutku porođaja, tačno odredio

Eto, čim sam prstom dao znak, stvorio se fotograf pred nama i upro u nas objektiv svog otrcanog aparata. Karijatide Erehtejona biće dekorativna pozadina naših portreta.

I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu. Fidijina Atena Partenos nosi, ispod svog belog vrata od slonove kosti, poprsnik od suvoga zlata.

Teža je svuda na licu Zemljinom naperena prema središtu Zemlje, pa sprečava da se Zemlja ne raspadne i ne oslobodi svog vodenog pokrivača.

Budi, dakle, miran, dražajši, mi stojimo na čvrstom tlu. Samo kad ne bi bilo tako vrelo!“ Oba čoveka ustaše sa svog sedišta, pa se uputiše preko travnjaka, obasjanog mesečinom, u kuću. Mi ih jasno videsmo.

Čujemo topot konja. Ubrzo zatim projuri pored nas jedan konjanik, on mamuza svog konja, oblivenog u penu, kao u trci na život i smrt.

Taj kamenčić ima svoju dugu istoriju. Kada sam, pre svog polaska iz Atine učinio Akropoli svoju oproštajnu posetu, zatekao sam onde nekoliko radnika gde opravljaju i doteruju

onde od mirtinih grančica svoje gnezdo da bi, na mirisnoj vatri njegovoj, svakih petsto godina sama sebe izgorela i iz svog vlastitog pepela podmlađena vaskrsnula. Zato je ona simbol besmrtnosti.

I naša crkva dobila je takav poziv i saopštila ga Kraljevskoj Vladi. Ova je odlučila da na taj kongres pošalje, kao svog izaslanika, jednog naučnika, a njen izbor pao je na mene.

Zato sam predložio Kraljevskoj Vladi da Vas pošalje na taj kongres kao svog izaslanika. Naša pravoslavna crkva dragovoljno je prihvatila taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika

pravoslavna crkva dragovoljno je prihvatila taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika crkve prizna i za svog vlastitog.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Biografski podaci pesnika zastupljenih u ovoj antologiji pokazuju kako su gotovo svi autori u jednom periodu svog života obavljali neku prosvetnu funkciju (učitelja, profesora, školskog nadzornika, pisca udžbenika ili, pak, ministra

Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od

Ko nije leti žalio rad, Bogatu berbu imaće sad. Ko vredno radi za veka svog, Tog lepim darom dariva bog! VOLIM STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Volim cveće, Volim igru, Volim konja, Volim čigru!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Pretio sam joj da ću je ubiti. TAŠANA Sad znam zašto je plakala. Plakala je zbog tebe, zbog svog brata. Znala je koliko me ti voliš, a ovamo vidi kako ja nikad tebe ne spominjem.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Sava Mrasić, osuđen na robiju za paljevinu tuđeg imanja, i lišen sveg svog imanja — nevin je bio. Država će sad popraviti što može, otkupiće imanje Savino, i vratiće ga još i sa otštetom njegovom

I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca. Hrabro se držala i tu. Teško joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega baš kao za neko dete.

Na jednom prozoru se gvožđe mnogo razdrmalo ali nije opravljano. Mađarica, kod svog jače od pedeset godina starog gospodara, usedela se, uranila, poteže je i čula, i nadzor njen nije vredeo skoro više

Oslobodila je tako gospa Nola svog oca od velike bede; utoliko veće što je on u to vreme već mnogo bio oboleo. Popijen od one skrivene tuberkuloze koju,

] Ali je zato vrlo malo jeo. Čuvao lepi svoj stas. Držao je mnogo do svog, odista, finog stasa, i do svoje bujne kose koja je prosto igrala mu na glavi pri hodu, a voleo je da hoda gologlav.

Rodio se sin. Zdravo, lepo dete. Frau Roza, srećna, pustila je svog petla Jovu da još jedared skoči na krov, i onda je započeo nov i strog red.

privukla novcem, kako bi, sveta radi, prestala biti ružna stara devojka; da i sada jednom jedinom ljubavlju u srcu voli svog sina i novac. Sve je u kući frau Rozinoj otsad i služilo samo sinu Pavlu i novcu.

On je srdačno ispraćao sve đake, ali je u tom času voleo svom dušom jednog svog đaka, jednog i jedinog njegova Kalenića, koga iz poštovanja nikada nije nazivao krštenim imenom.

Naravno, Jovu graničara to nije mnogo oduševljavalo, i on se izveštio da opravdava nužnost svog ranijeg načina života. Frau Roza tad izmisli partije karata kod kuće.

Ali je pio prekomerno, i nije ni srednji vek dočekao. Posle smrti drugog sina, Marko je, za sreću svog jedinca, dobar deo imanja prepisao jednoj srpskoj ustanovi.

U svojoj sobi je s knjigama; ili, sasvim naprotiv, u zabranu je s pticama; ili je kraj velikog svog živinarnika u kojem vri ptičiji život i graja. Voleo je Stefan strasno muziku.

i jeste, naročito po palankama, gde nema samoće, nema stojanja pred ogledalom zbog savesti, nema koncentracije, nema svog života, svoje odgovornosti. Rekoh li ti to već toliko puta... I to se onda nasleđuje kroz krv i kroz običaje.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Tako, na primer, kad seka Juca kod svog švalera uživa sladost poljubaca, ne nada se i čisto se začudi videći da je najedanput multiplikaciju dokučila i da

Ovakovim argumentiranjem zabavljajući se gledaše svog budušteg ljubeznika kako spava, i predstavljaše sebi slatko ono vreme kako će s kapom vizite praviti, kad joj najedanput

ljutina srcem čoveka ovlada, ili kad žena ne može muža po volji za kose da očepa; dalje, kad žena kod postelje bolesnog svog supruga cvili, i proče; ove se suze zovu: suze krokodilske.

U najvećoj njenoj nuždi, koju je sad prvi put kao pri prvoj prosidbi iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo vidili, Sudbina u protokol staviti dala da mora izbavljena biti; drugo: da nije i

Najposle zamoli svog nepoznatog prijatelja da joj pomogne iz ove njoj nepoznate šume izići i svom roditelju vratiti se, za koje mu ona večitu

On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom goviše godina u skitanju

On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji

sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji ušiju, braćo, ništa nije gore nego kad čovek na prirodu zaboravlja i protiv svog opredelenija čini.

Ja se pustim s njima u razgovor i zamalo se tako upoznam da me svi za svog prijatelja proglase i na mene navale da im za spomen moje uši ostavim, na koje ja magarac od magaraca tim više

»Šta je to?« To je ženialitet. Mati koja sina svog po školama odeća tri godine vidila nije jedva čeka da joj kući dođe.

poziv kome se neko predaje (k moralnom opredeleniju teže »posvećuju život ostvarivanju moralnih načela«, protiv svog opredelenija) OPSTOJATELNO — potanko, iscrpno, opširno OPŠTESTVO — društvo, zajednica ORACIJA (lat.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi ŽIČA Crvena gospođo Žičo Iz moga srca izlaziš Koračaš sedmovratna U pratnji svog ženika sunca Po zrelim talasima žita I stojiš na samom vrhu Izabranog trougla u plamenu Prkosiš i suncoseku I

u oku SENTANDREJA Bežala si do kraja večnosti Učinila još sedam koraka Prema severu Izvadila iz rajske reke Lobanju svog imenjaka sveca I na temenu joj sagradila Sedam suncomolja Zapalila si ispod kubeta Sedam staraca hrastova I prelila ih

smrti U njoj gospodarica uplašena Od sebe same POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA On još ne zna Ko je on Nosi na ramenu ćivot Svog svetog kralja Iz groba u grob Hrastovina cvili I na uvo mu tumači Jezik zvezda vodila On sluša mršteći se Premešta

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

za Sodomu i Gomoru rekao sam da su to dva sveta hrama u kojima je Isus sa uspehom propovedao svoj nauk: „Ljubi bližnjega svog“; za Hrista sam još rekao da je četrdeset dana proveo u kitovoj utrobi, pripremajući se za svoju božansku nauku; za

Moraću da opomenem sutra gospodina Panića da ne dovodi više svog lovačkog psa u kancelariju, jer gde bi nas to odvelo ako svi činovnici počnu dovoditi svoje domaće životinje u

— Ti odslužiš rok i odeš kući, ali opet si vojnik. Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz svog spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka kad god otadžbini zatrebaš!

Ja sam se tek mnogo docnije uverio da je ova teorija kaplarova vrlo tačna i da se čovek odista celoga svog života ne može da otkači od vojske, već da ga jednako zivkaju.

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svog gledišta, umele što pouzdanije reći od filosofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Nazad! — i pođosmo natrag. Išli smo ćuteći. Htedoh zapitati komandira šta misli da preduzme, ali sam se plašio svog rođenog glasa. Posle jedno sto metara, komandir progovori: — Jest, Nemci su... A ti hoćeš da opališ?

Ne znam da li su mi verovali. Ali je svaki od njih dopunjavao moje kazivanje sa mnogo priča iz svog života, koje su i po sadržini, i po svome sastavu, bile daleko iznad onoga što sam ja izmislio.

Petrović, Rastko - PESME

iz zamračenosti svoje sobe, Da bih te video još jednom; Soba je puna krvi; Tabah po krvi rasejan, kao dečak kad ubi svog oca. Gledam te hrabro, odlučno, Prvi put ovde, pod pravim uglom, sa rodne grude.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kad, najednom, iza stene, tu gde nežno sijaju oči morskog krina, vide Kapljica dvojnika svog Cveta. Pljesnu rukama Morski Car i Cveta nestade.

I u snu i na javi poče se Kapljici priviđati Cvet. Tako je znala da je došlo vreme da krene. Pozva Kapljica svog nebeskog konjića, ali Zračak se jedva probi do nje kroz mirisnu zavesu lišća, zaroni u vodu i reče: — Brzo! Brzo!

Oblak koji ih je nosio rastapao se od vreline, ali Kapljica nije odustajala. — Još malo, još maličko! — hrabrila je svog nebeskog konjića. — Moj Cvet se rađa samo jednom u stoleću. Može li bez mene da se rodi?

Nije se pitala kako to, odjednom, leti; kuda leti. Letela je oslobođena straha, čak i težine svog sopstvenog tela, kad začu glasak: — Ne steži nas toliko! — Ko to govori?

Ostali su u njemu videli malo, slabašno, gotovo nakazno stvorenje. Ali, žena je verovala u svog sina. Čak je počela da mašta kako će on jednoga dana stvarati čuda. Zar nije, mimo sve dece, iz suze rođen?

— zgranu se Sunčeva majka. — Ko te je preneo? Šta hoćeš? — Sama sam došla! — reče majka. — Tražim sreću svog sina! — Ti mu je ne možeš dati! — Sunčeva majka zavrte tužno glavom.

Carstvo smrti? Pa, niko se odande nije vratio da put kaže! Smejali su joj se ljudi u lice, savetujući joj da se okane svog traganja: smrt će i sama doći, svakom dolazi!

Već je i Car nekako mutno osetio da nešto nije u redu, pa za doručkom upita svog Prvog Doglavnika: — Šta je ovim ljudima, za ime sveta? Doglavnik samo reče: — Mikiki-Miki-No!

Otkuda pesma o Marijanu i Srebrenki? Kada je ribar Luka pronašao svog unuka kao što nakon bure pronalazi izbačene školjke i rakove — dečak nije imao hrabrosti ni da pogleda u starca.

— Poći ću, ali ti ništa ne obećavam... — reče. Ostade mlada majka da se bori za život svog deteta, pođe Varalica da izvor života. Kome je bilo mučnije? Kome teže? Dug i opasan je bio put.

Nije morao da se muči da je otvori: vrata su visila o jednoj šarki. Ali, kasa je, svejedno, držala do svog dostojanstva i ljutito viknu dečaku, maminoj mazi i junaku: — Ne dodiruj me, čuješ?

— Ali, otac se nije vraćao, a, rastući, dečak je postajao sve nestrpljiviji da iz svog sivog kraja ode. Ko zna šta ga iza tanke crte neba čeka? Širok je i šaren svet... — Moram otići, moram, moram!

Šantić, Aleksa - PESME

Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...

Jedan vijenac od njega ću sviti, I s molitvom ga na grob položiti Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje. 1918. PROLjETNjA NOĆ Sve neko kucka ti'o Na okno srca mog, Kô citra drhti glas mio

Kleče mršave Glave Pred likom boga svog — Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

da bi se grad održao, ona bi htela da utiče na život i posle svoje smrti, da mrtvim dojkama hrani i mrtvim očima gleda svog nejakog sina.

nabijana na konje, pljačkana i sramoćena, sirotinja raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane „od istoka pake do zapada“, da kažnjava nasilnike, da oslobađa roblje, da štiti

Vidiš đe ćeš danas poginuti, poginuti od svog roditelja, a za pravdu boga istinoga!“ Crkvena se otvoriše vrata, Marko bježi u bijelu crkvu, za njime se vrata

S kog si mlada sreću izgubila? Il’ sa sebe, il’ sa svoje majke, ili sa svog stara roditelja?“ Proli suze Kosovka devojka, pa govori Kraljeviću Marku: „Dragi brato, delijo neznana, s sebe sreću

Misli misli proiguman Vaso đe bi mrtva saranio Marka; misli misli, sve na jedno smisli: mrtva Marka na svog konja vrže, pa ga snese moru na jaliju, s mrtvim Markom sjede na galiju, odveze ga pravo Svetoj gori, izveze ga pod

Osta Huso nogom kopajući, ode Grujo brdom pjevajući, i on dođe svojemu Novaku; sa stricem se u obraz poljubi, a svog oca u bijelu ruku; đoga pusti u goru zelenu, uze pušku u desnicu ruku, pak otide u goru zelenu.

“ To se Đurđu na ino ne može, svog mu dobra doru osedlao; doru sedla, ispod grive, ljubi: „Ao doro, vrlo dobro moje! Dosta li smo, doro, vojevali, iz

Ode Ivan dvoru pevajući, ostaš’ Turci u gori plačući. Kad je Ivan blizu dvora bio, ugleda ga stara mila majka, pa svog sina poznati ne može, jer je Ivan ruvo promenio, promenio ruvo i konjica, pak zapišta kao ljuta zmija, proli suze niz

uvati staru bedeviju, — nejma kade da sedlom osedla, već se goloj na ramena baci; pak izleti Đurađ pred Ivana, al’ svog sina poznati ne može, jer je Ivo ruvo promenio, promenio konja i odelo; pak povika Senkoviću Đurđu: „Stani, kurvo, ago

Kad se vidi Iva na nevolji, on se maši u jankesu pasu, baci glavu age od Ribnika, baci glavu pred svog roditelja: „Bog mi s tobom, roditelju Đurđu! Eto t’ glave age od Ribnika!

Poneđeljnik jutro osvanulo, jošte nije obasjalo sunce, skočio je od Kladuše Mujo, pa on budi svog brata Alila: „Ustan’ gore, moj brate Alile, da idemo na Crvene st’jene — sehir činit kamene Kotare“.

majku u svom vinogradu; kosu reže ostarila majka, kosu reže, pa vinograd veže, a suzama lozicu zaliva, i spominje svog Stojana sina: „Oj Stojane, jabuko od zlata!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— To si dobro smislio. Vidiš, ja se toga nikad ne bih sjetio — iskreno priznade dugački Stric i s poštovanjem pogleda svog nerazdvojnog druga. — Hajde, hoćemo li sad kući. Djeca su još prije pola sata izišla iz škole. — Hajdemo ...

Kad je stigao pod staru krušku do groba hajduka Jovana, svog čukundjeda, on sjede u prezrelu jesenju travu i pomilova rapavu nadgrobnu ploču.

Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti svog druga Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnosti da sam samcit krene u dubinu puste šume.

Osim toga uvijek je nosio čakšire, prsluk i slamni šešir svog mršavog sitnog strica, a zimi, bogme, i stričeve stare cokule, krut crn gunj i dugačak šal kojim bi se omotao oko vrata

— Neće tebe tvoj striko, šalim se ja samo. Po visini Stric je ličio na svog brata od tetke, očeve sestre, krupnu seosku momčinu Nikoletinu Bursaća.

U kući svog oca, kolara, on je na tavanu imao čitavu malu radionicu u kojoj je đacima popravljao noževe, polupane tablice i kutije

Šta je sad to? Začuđeni Stric zagleda se u svog magarca i progunđa: — Što zuriš u mene, budalo?! Pao, pa pao, što se to tebe tiče!

Tako je sad mala družina, na veliko Jovančetovo zadovoljstvo, imala svog „Amerikanca“i svog „Rusa“. A zar je lako naći takvu hajdučku družinu?

Tako je sad mala družina, na veliko Jovančetovo zadovoljstvo, imala svog „Amerikanca“i svog „Rusa“. A zar je lako naći takvu hajdučku družinu?

— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde čitavu noć zavijala, sve dok nije prekinula lanac i drugog jutra dojurila

Stric hitro spuznu s drveta, zagrli mališana i uze da ga tješi. — Ne damo mi, bogme, svog Nikolice. Hajde ti sa mnom. — Neću! Baš nek me vuk pojede. — Ehe, poješće on Žuju, a tebe će ostaviti!

Neću ni večerati ... samo ću malo gricnuti ako bude pite. X Šta je kuja Žuja preživljavala one prve noći svog usamljeničkog stražarenja u logoru Tepsiji, to bi, kazano na psećem jeziku, bila priča puna tihog cviljenja i čežnjivog

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog desetogodišnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove još i hadži Zamfir.

Tada bi obično Mane ispružio šiju iz onog svog malog dućančeta, kao guska iz guščarnika kroz letve, i oslovljavao bi je rečima, kao što se obično deca oslovljavaju; a