Upotreba reči svoje u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

kâ ono težak oblak što u vazduhu riče i besni, nadimajući gorostasne grudi, traži najlepše doline da ih ledom mržnje svoje uništi i upropasti.

Madžari! Sad je tek nastala prava zabuna. Kola se lomiše, a pod točkovima kola lomiše se kosti. Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku... a svi smo tražili zaklona od nepravde i od nasilja madžarskog...

Ako se vrate Srbi, s plamenom osvete u grudima, a tvrdim čelikom u desnici, oni će ih lepo dočekati, a u znak svoje vernosti i prijateljstva imaće dokaza: — Eto, mi vam sačuvasmo crkvu, kuće i imanje!...

U ruci je držao jošte otvoreno pismo. Ćuteći je seo na obično svoje mesto. Posle nekoliko minuta izvadi iz špaga cigaru i, ponudivši jednu meni, zapali svoju; a to nije bilo nešto

preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad više povratiti neće, kad je to sve pregledao, okrete se meni: — Ikona

sobu i radovao sam se tim sirotim gostima što će, možda još sutra, doći da u mojoj toploj sobici zaborave zimu nesreće svoje... Oh, kad bi se to zaboraviti dalo!...

— Izbavljeni su! — povikaše ostali koji su svoje drugove poznavali. I zaista, jedan od njih uze sirotu ženu na ramena i, skoro obneznanjenu, iznese je s detetom zajedno

zanetosti, — a u meni je jad njihov i žena njihovih; ja sam, sanjajući, strepila za njih, a oni se, budni, ne sećaju svoje stare majke! Ja vičem: „Odneće me voda!“, a oni u dućanu broje pare: novac je vreo, voda je hladna, a njino srce je led.

— To je tužno! Ona je jecala od bola. A kad se malo stišala, podiže svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: — Tvoje su crte blage, gospodine!

mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše, umiljavajući se, kao dete koje nije odavno videlo svoje majke. A u tužnim očima ležaše izraz pun blagodarnosti: — Ah, imala sam oca, prijatelju, ali ga ne pamtim.

nego ti, mala moja Grlice — tako su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje makaze i brijačice da se malo uljudim“. Ja sam ga poslušala.

Zatim zahiti jednim lončetom iz šafolja hladne vode, te mi poprska tetku po licu. Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu: ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...

Obradović, Dositej - BASNE

Ezop, izobretatelj i otec basnah, posvetio je svoje lidijskom caru; Lafonten svoje kraljevskom princu. Platon u svojej „Respubliki” pretpočteo je Ezopove basne samim

Ezop, izobretatelj i otec basnah, posvetio je svoje lidijskom caru; Lafonten svoje kraljevskom princu. Platon u svojej „Respubliki” pretpočteo je Ezopove basne samim Omirovim spisanijam.

Lisica, pri korenu u šupljini istoga dreva, načini sebi od lišća postelju, i, trudna budući, tu okoti lisičiće svoje. Ova jednom po običaju iziđe u lov, a orao, ne imajući taj dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći

— Pravo se orao na svoje perje tuži. Ništa nije žalosnije čoveku nego kad od ovojih srodnih strada; od koga će dakle pomoći čekati?

to lasno veruje: mloga životinja, jedno drugo ne čekajući, navali koje će pre, pod imenem poseštenija, izdisanjem lava svoje oči nasladiti. A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava.

kurjak i lisac Lav, prvi i najstariji od sviju lavova i car sviju životinja, nahodeći se slaba zdravlja, ne izlažaše iz svoje peštere.

Car koji ne obilazi zemlje svoje i ne traži daleko od sebe daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one

i lakom priličan je našem kurjaku, koji zlobi na lisca ne zato što on krade i tuđe otima, nego što I njega krađe svoje učasnikom biti ne udostojava.

jednu noć na mesečini, naša stara sluškinja Ugrinka uplaši se od svoje seni; jao njoj kukavici, vikne, pak beži koliko igda noge mogu.

ustupiti ono isto što su od hristjana silom pohitili, a ne misle da bog i pravda hoće da s vremenom opet svakom svoje bude. Ko je | pre nekoliko vremena ikada čuo daje Bošnjak ili Arbanas ikada Turčin bio?

Čuvstvovanije ove dobro|djetelji uči malo detešce da se umiljava na prsima roditeljnice svoje, i grleći je s slabima rukama blagodari hraniteljnici svojej.

Pokaže lavu svoje rogove, pak se vrati i bez „Ostaj zbogom”. „Ta pričekaj, prijatelju, 'odi, posedi malo, sad će čast biti gotova!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

popovima i kaluđerima da se svaki svoi poslova manu i tako trgovci da se manu trgovine svake Majstori majstorije svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da ostave i poljska dela i vodenice Pada kiša na doboše o da nam vredi

svaki svoi poslova manu i tako trgovci da se manu trgovine svake Majstori majstorije svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da ostave i poljska dela i vodenice Pada kiša na doboše o da nam vredi iz puščane cevi cvetom iz

4. Onaj koji nema ništa, bos prognanik iz pepela, iz pepela svoje žetve, iz pepela svoje zemlje, izmučenu I krvavu, spušta glavu na prag Beograda!

4. Onaj koji nema ništa, bos prognanik iz pepela, iz pepela svoje žetve, iz pepela svoje zemlje, izmučenu I krvavu, spušta glavu na prag Beograda!

Je li jelen i u kavezu jelen? Može li lav biti lav bez savane, u kojoj, kroz povetarac i pelen, prati kretanje svoje žive hrane? Zar je ova sita lenština lav? Zar je slon ovde uveličan miš? Zar se vuk ovde izražava sa „av“?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda će onda vaše žene i deca?

— ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda će onda vaše žene i deca?’ Na to mu nisam ništa umeo odgovoriti, do samo slegnem ramenima.

Mi kuće popalismo, roblje i stoku oterasmo. Zlatarićsko pak roblje i ovce povratismo svakom svoje, a tursko roblje pošljemo u Nemačku” (I ja sam ovo roblje tursko vidio, kad su i doterali na Vranu, gde je logor bio, i

seljacima po 200—300 groša, pa kaže spa̓iji te mu napravi temesuć i tapiju da su svi seljaci tome i tome agi prodali sve svoje baštine, i tako ti on onda postane čitluk-sajbija, i koliko god spa̓ija uzima od svog sela, toliko i on, a katkad i

čitluk-sajbije umole beogradskog vezira (što je bio pre Musta-paše) da oni budu age, kao što su i bili, i da kupe svoje desetke i proče.

age, i dopustio da opet budu kao što su i bili, „no idite u vilajet” — reče paša knezovima — „otišle su age da kupe svoje, kažite raji da se ne protivi carskoj zapovesti.

sebi i rekne im : „Zašto ne odlazite vi da narod sovetujete, da se kogod ne bi protivio carskom fermanu, nego da prime svoje age?

To je bilo oko 1794. godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je neki Kara-Smail, koji je svuda, kud je god hodio, po 30-40

Knezove držao je kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi

Tako isto i sve one nahije od Morave koje su se s Turcima zavadile svoje familije spreme u Ćesariju, a muškarci ostanu u vojsci.

S merom i u svoje vreme mnogo se koješta čini bez štete, što pred sudom zdravoga razuma ne bi se moglo opravdati sasvim.

Teško onome koji prvu čašu svake svoje naklonosti do dna ispije! U to vreme (1793. godine) bio je paroh stari moj učitelj popa Stanoje i pop Nikola iz Kršne

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nanišanili.

— E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? — upita ga Sima zajedljivo. — Ja, brate, ničije neću, a svoje. ne dam... Što si puštao stoku u štetu? — Neka, neka, gazda-Rako!... Platićeš ti to meni! — reče Sima kao preteći.

— Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je. — A kupili ste za vaše pare? — Nije. On je dao. — Da, da, za njegove pare kupili ste.

— Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja! — E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale! — Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega?

Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći. — Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani.

Uputi skromne Vučevčane da poštuju svoje starešine, da ih slušaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom. Dalje opomenu ih da se dobro čuvaju »republikanaca«

svojoj dužnosti »štedeći i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje.

koji je s Trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mahala i zahire, te može danas uljudno dočekati odabrane goste svoje.

Utom pop Pero s učiteljima zaturi se da divani, a David i kapetan nastaviše svoje. — Dela ti, Dašo, da mi njemu baš dreknemo, najbolje će biti.

smetlišta, u kome se behu bezbrižno razlepršale i zakokotaše poplašeno, a pilići se samo pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još goluždrave glavice samo tek učiniše: »ćrrrr!...« I sama živež već vidi da se nekaka čudevenija zbivaju.

Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, siromah, još nije izdržao. Kapetan tera opet svoje. Vinograd je dobio. Sad, valjda, ima opet nekog te mu pomaže da trguje s glavom šećera...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

života i vedro čekao čas kad će ostaviti svoju kuću, punu kao košnicu, svoj porod očuvan i nedirnut bolešću ni smrću, svoje prijatelja i drugove, i otići u večnost poštovan i uvažen... Pop Miloje beše pop na svome mestu.

— Hoćeš prileći malo? - pita ga popa. — Hoću - veli on. Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da legne. On je spavao prilično, a kad se probudi, on sasvim mirno priđe popinoj ruci i reče: —

Radili su s planom. To se videlo i po tome što najedanput po svima varošima u Srbiji postaviše svoje ljude, koji u njihovo ime počeše upravljati nahijama (okruzima). Te okružne starešine nazvaše „kabadahije”.

Stanko je već bio tu s Jelicom. On ce topio od milina... Raj pravi čoveka anđelom. I Stanko, u raju duše svoje, bio je zaista anđeo. Da si mu ma šta zaiskao, dao bi. Da si koga grdio — on bi ga branio.

Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu... On ciknu, ciknu kao guja pod kamenom... I sve svoje milo i drago, ovu lepu sliku, složi na plamen i sažeže...

I u ovim plavetnikastim kolu tima on vide divne i krasne slike, vide svoje lepe nade ostvarene... Čibuk mu ispade iz ruke, a u odaji se začu lako hrkanje... 8.

On ce vuče od drveta do drveta, dok ne dođe do svoje avlije; onda najedared pretrča preko ne, dođe do ara i stade nešto po đubretu čeprkati... pa se diže kolu...

Stanko stiže. On vide toliki svet, vide strogo popino i kmetovo lice, vide preneražene svoje roditelje, pa se i sam promeni u licu... — Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu?

koji je nameravao da mu otme prvu, mladićku radost; pa ne samo to, nego najpre da mu uzme život; koji, da bi postigao svoje namere, htede osramotiti i njega i porodicu njegovu... To je Lazar. Pa šta je on? Dušmanin...

— Znam, Lazar. — I ko još? — Više niko. — Eto, vidiš da ne znaš! Sem Lazara još je neko umešao svoje nokte. Stanko pogleda preneražen u njega. — A ko još? — upita. — E, moj sinko!... Đavo je tu svoje nokte umešao!...

Stanko pogleda preneražen u njega. — A ko još? — upita. — E, moj sinko!... Đavo je tu svoje nokte umešao!... To je majstorski smišljeno, a još smišljenije izvedeno!... — Ama ko je, tako ti boga?

Hajde! I krenuše se. 13. PRVI MEGDAN Harambaša dade Stanku svoju torbu. Išli su ćuteći. Svaki je svoje misli premišljao. — Na Žuravu, dakle — reče Jovica. — Da neće biti kakog okršaja danas? — Pa... može biti.

Dučić, Jovan - PESME

Zemljom, prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim Sebe, i ja strepim sâm od svoje seni. ČEKANjE Doći će i trenut poslednji i sveti, Kada ćemo jednom, mirno čekajući, Reći jedno drugom: već je vreme

Kô nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

duh moj sada napije Za prvim jutrom tim bez pomena, Za čistim pragom prve kapije. Prođoh sve svoje strašne putanje Zvezde i mrava; s tobom hodeći, Sav krug obiđoh; poznah ćutanje Stvari u njinoj sjajnoj odeći.

Gde neprohodne šumske pagode Drže u nebu zvučne svodove; Gde daju, kao svetle jagode, Sve tajne sunca svoje plodove.

Biće se danas kao lavi U noći tuđeg mravinjaka. Učiniće ga opštim grobom, Svud ostavivši smrt i senke; Poneće svoje mrtve sobom, I novo blago, i sve ženke.

Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini Čini mi se čujem huku svoje krvi. Čujem u dnu duše glas nekakav setno, Kô glas u dubini noći.

I kraj druge žene ja ću da se nadam, I da svoje srce rasipam i gubim: I opet misleći da prvi put stradam, I prvi put želim, i prvi put ljubim.

RAPSODIJA Da mi je da ljubim kao nekad prije — Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći Ispuniti opet cele svoje noći Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

I za navek kad se rastasmo, i tako Stežuć svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, Kô što beše došla, tužno i polako.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne Nad svačim će tebe da drže visoko, Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko Na međi večite istine i tajne.

GNEZDO Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave, Toplije od gnezda u orla i laste; Vetar otme granu ili vlakno trave, A, kô cvet džinovski,

Pletem svoje gnezdo visoko nad vama, A još niko ne zna mesto toga gnezda — Ono ide kao što nad obalama Putuje u nebu izgubljena

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Pričala mi je mnogo. Pola kroz suze, pola, opet, namrgodivši se i sevajući njenim blagim i ozbiljnim očima. Svoje je priče začinjavala svojom filozofijom o životu, obrazu, o sreći, o sudu i tako dalje, a sve se to, opet, svršavalo

” Pade mi, dakle, na pamet da sam ja „bio u Parizu” i da sam „svetski čovek”, pa izgnječim svoje srce kao chapeau claque i slobodno koračim napred. Poklonim se njoj, pa pružim ruku Ćorđu: — Dobro jutro, čiča-Đorđe!

A u moj se posao ne pleći! Pokunji se mati pa ćuti. Sa svetom je takođe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne po koju.

Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli. Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...

Poneka se kokoš otisne s duda, i lepršajući se ponovo se gnezdi među svoje druge. Po koja reč jasno zazvoni kroz večernju tišinu.

Ona komi grah. Đeda zadovoljno gleda kako ona komi. Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja. — Hajd sad ovamo! Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima.

Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ najalovo prođe, ili da on uzima vlast koja mu ne priliči.

Ono dobra što su imali, kao što rekoh, nijesu računali u svoje, već u narodno. Narod ga je zasijavao, žnjeo, kosio, plastio, vrhao, vijao, Mićo crkvenjak na pijacu nosio, a pop novce

Dajte meni dijete i Ikoniju, dok je ono još za sise! Paziću ga kao svoje! — Ako je s tvojim blagoslovom, popo, ja velim tako je dobro — reče kmet. — Neka je s božjim blagoslovom!

Ona je rasla u kući kod oca do svoje osme godine. Jednog večera sjedi pop, kum Ninko i Stanoje Gluvić u popovoj avliji.

ostavljam vama na amanet... Bog vam, a duša vam! Kum Ninko ispruži vrat, hraknu malo, pa reče: — Gledaćemo ga kao svoje!

— Sve to samo bi razvlačilo pripovijetku, i sve to samo bi onaj razumio koji je svoje rođeno morao poslati u tuđinu, ili koji je sam u svojoj mladosti morao ostaviti svoj zavičaj.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove

posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko

A, obešenjaci jedni!... No, ništa, ništa; šta je, tu je! Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he!

A obojica su imali još i svoje nadimke; pop Ćira se zvao i Pop Hala, a pop Spira: Pop Kesa. Zašto su onog prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto

Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se razgovarate. I posedaše svi.

— Nepopravim je! — veli pop Ćira. — Ne da se popraviti, on tera svoje: »Tera Jela što je započela«, — veli gospođa Persa. — Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak!

eksera, — i tučak od nekog malog avana, — i parče potkovice, i pola »štogla«, — i opet mu ništa ne pomaže, on tera svoje.

! Ta nije me u tri varmeđe bilo!« No kako svaka stvar na ovom božjem svetu ima svoje dve strane, dobru i rđavu, to pored svih ovih tugaljivih strana pismenosti, svet je ipak uvideo da se treba

A da ne bi do toga došlo, nije žalila truda, nego je učinila od svoje strane i poslednji pokušaj za koji se nadala da će spasti život njenom vrednom i poleznom štićeniku.

mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje.

Šta više, sad ga rado gleda svaki dan, i smeje mu se kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kožne kecelje i kad zadžaka ono njegovo: pak-pak? Pored gusaka bilo je tu i guščića.

Ona vam ne mari baš da čita i da piše, ali da skuva — u tome se ne boji ni jedne svoje vršnjake nadaleko. Juco, dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

da se onda mrtvi, cele zime do tada zatvoreni gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo.

Neki još od sad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu,

Naročito je terala one druge, bogate, prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i

Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa. Leži jednako.

Ali kad on Nazi od lenjosti ne bi ni odgovorio, tad bi ona uzela njegovu torbu i metnula po red svoje, ma da bi prosjaci — pored svega što su se nje bojali — počeli onda da se podgurkivaju.

A Naza, od stida ne bi smela u nikoga da pogleda a kamo li da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje torbe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu

i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna? I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje. IV TAJA Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen.

— gunđao bi on stenjući i navlačeći na sebe ta odela. A ostalo, što ne bi mogao da obuče, krio bi po uglovima te svoje kolibe ili zemljom zatrpavao bojeći se da mu ko ne uzme ili ukrade.

Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reku, iza groblja. I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa.

Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to!

I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove gde, veli, da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo.

I onako pijan, plačući nudi prolaznike: — Uzmite, uzmite za njinu dušicu, — i razdaje pokazivajući na te svoje odavno propale, ugnute grobove. Ali, niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Dete ima svoj grunt, a tata mu je tutor, pa neka troši. — Verujte, nije vredno trošiti! Doktori samo svoje teraju. Bolje bi bilo kućevni lek upotrebljavati. — Ta kad se ima, neka se troši.

— Ja nisam protivna, ako otac nije. Samo mi je briga za dete. — Ja ću dete kao svoje sopstveno držati, osobito kad se ima otkud. — Nemojte odma’ s detetom počinjati.

Gospodar Belkić je častan trgovac i građanin; nije siromah, al’ ima mnogo dece, pa ipak će dati što pored svoje kćeri. Najpre otide Parković s čika-Gavrom Belkiću. Razgovaraju se, pitaju da l’ je rad frajla-Anku udati.

— I meni je čudno. Ja joj jedno pišem, a ona drugo odgovara. Ja ištem da izrazi svoje čuvstvo, a ona kaže: čuvstvo u boga!

Al’ kad budete stariji onda ćete se drukčije razgovarati. Nećete se kajati ako i on svoje saizvoljenje da. — Al’ ako on ne ushte?

Šušnuo mu je čika-Gavra da u varoši M. živi jedna udovica, zjelo bogata, a drži pod svoje jednu devojku, koju je dala lepo vaspitati, i daće je za trgovca. Daje pored nje osam hiljada šajna.

— reče Pinterić. Dok je Pinterić ovo govorio, čika-Gavra je ustao sa svoje stolice, pa ga je oterao sa njegova mesta da može pored gospođe Makre sesti.

Ta je bogata. Da vidiš samo kako je šmukirana! U Š. sedi gospodin Gledić koji ima pod svoje jednu rođaku, frajlu—Martu. Ona je prilična devojka, radna i pametna, da se ma s kim razgovarati može.

Neko je kazao da je čoveku jezik dat da njime misli sakrije svoje. Ako ikome, to je doista gospođi Evici jezik za to dat.

Hajd’ što ste lepi, al’ kad pevate — e, onda mi sve srce igra! — To mi je baš milo kad mogu svoje mile goste veseliti. Kad je Čekmedžijić video kako je dobra gospođa, počne i sam iz srca pevati, kao da je kod kuće.

Čika-Gavra je njegovom primeru sledovao. Treći dan Čekmedžijić sa mladom i velikim mamurlukom doće u O., na radost svoje matere, koja već nije ni verovala da će se njen Ljuba ikad oženiti.

Ne zla koju da uzme. Jednu bi voleo i drugu bi voleo; ona opet ima velik miraz. Da može, sve bi ih strpao u srce svoje, koje je dosta veliko naraslo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Njega je vest o ultimatumu, dole u njegovom đačkom stanu na Dunavu, prekinula baš u onom trenutku, kad je završavao svoje toplo i lepo pismo verenici, šaljući joj na hiljade poljubaca, posle čega je mislio da revnosno produži čitanje za

I u tome nije ni bilo kakvih god teškoća: pregrmeo je bio svoje najteže ispite i veridba je nedavno bila obavljena. A sad je bilo sve na putu da propadne.

Završujući ono svoje pismo sa fatalnom vešću koja je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički

potpuno sam i povučen posle svih patnji, sa potrebom one žive uzbudljive radosti očekivao ga je kao dan početka svoje duševne ravnoteže i svetlosti života, dan umirenja i obnovljenja. A sad šta?

posmrtnih plakata u crnim okvirima na potamnelom zidu, onda priđe ormanu pa stade vaditi jedno po jedno parče svoje sure oficirske uniforme.

I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane. Eto, od ovog časa već kaplje, polako ali sigurno, moja kapetanska plata. Pa šta ja tražim?

Onda uze sa stola sliku svoje majke i poljubi je nežno, pa to isto učini i sa onom slikom verenice, a zatim obe spusti u sanduk.

Još jednom, poslednji put, baci pogled po sobi, na svoje građanske rite, na knjige, na fotogoafije, na plakate i na tabake.

u čistom belom rublju, što plivaju u blagostanju i što u zemlji kriju čaše sa slikama kraljevih sinova da ih iznesu u svoje vreme, baš su divne duše.

linije žene sa kojom je toliko puta posmatrao slične sunčeve zalaske i koju je voleo svom dušom i svim nasiljem svoje krvi i mesa.

Dođi, oh dođi, oni te čekaju, tvoji divni crveni cvetići. Pa kidam i cepam sve sa sebe, gledam svoje golo telo i kao luda tražim, vrištim, hoću tvoje poljupce, tvoja gusta. Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se!

“ Ali, u mesto toga, Hristić se zaplaka ljubeći svoje stare roditelje, i onaj stid poraste još više kad u suznim očima žene opazi ponos i radost što stoji pored ranjenog I

Afrika

jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj Volti čitave gradove, dao mnogim insektima i biljkama svoje ime, različito deformirano, sastavio zbirke preistorijskog oružja, nakita i dragog afričkog kamenja iz svih doba.

Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti. Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo.

Tu su crnci uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju.

je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike. „Dakar nije Afrika!

Iskrcavamo se. Žandari crni, vrlo elegantni, ponositi na svoje uniforme, blagi i uslužni. Varoš evropska, manje lepa od Kazablanke. Prašina.

Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi. Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla.

Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni

Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, levajući svoje korane. Uveče uvijaju se goli, vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i

puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i šačicom na ustima i nosu svoje matere: Kardiate, žene Volov.

komadić i tek otkrivene zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

one koji su u prizrjeniju načina života s druge strane obezbjeđeni — isključitelno na knjigopisanije otvažio, i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Na to malo mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim fasadama, a vojska, Komandu mesta.

se da on nije uspeo da nametne podunavskim pukovima uniforme, koje Austrija zavodi, a da nije uspeo ni da ih natera da svoje mrtve, kroz varoš, ne nose otkrivene, do groblja. Niti da ušore svoja sela.

Bio je nasmejan i činio se veseo. Vrh svojih raskošnih, venecijanskih, cipela i svoje dustabane dizao je sa zemlje kao sa čavala.

Kad mu se naredi, vojnik će po glavi, i rođenog oca, ali ta zapovest je žalosna. Ako ti Rascijani vole da nose svoje crvene gunjeve, pa šta onda? On bi im to dozvolio, i na paradama.

On bi im to dozvolio, i na paradama. A ako će da sahranjuju svoje mrtve i gole, šta to smeta? On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča.

A ako će da sahranjuju svoje mrtve i gole, šta to smeta? On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča. Ako svoje mrtvace nose kroz varoš i cmaču, pa šta onda? Ne traže oni to i od Bečlija.

„Stražnjica“ – dodade poluglasno, tako da ga Grk sa zaprepašćenjem pogleda. Engelshofen je, međutim, bio završio svoje oblačenje i staračkom ljubaznošću ukaza Grku vrata. Propustio ga je da iziđe, mrmljajući učtivo: „Izvolite, bitte sehr.

Zatim bi društvo imalo da poseda uokolo, oko tronošca. U rupu, gde je bio kabao, imali su sad igrači da spuste svoje udove, a na ud da privežu konac, ili neku vrpcu. Te vrpce bi visile, pod tronošcem, koji bi se tada pokrio.

Veli, on ne zna šta će njegova braća raditi, ali, što se njega tiče, on ne misli od svoje namere odustajati. On je čvrsto rešen da promeni carstvom.

Disao je kao tihi povetarac i pućio usne. Zapalivši sveće na velikom kandelabru, kraj svoje postelje, njegova žena sede na postelju u dugoj, svilenoj, spavaćici, i dugo ga je posmatrala. Morala je da ga budi.

Svetlost koja mu je sijala u oči, probudila je i sama Petra i on je počeo da se meškolji. Trgao se, kad ču svoje ime. Zatim se okrete potrbuške i hteo je da nastavi.

Njegova žena, Ana, imala je sad svoje drugo dete i bojala se da joj Đurđe, u snu, onako debeo, dete ne priguši. Terala ga je iz kreveta, a on bi se onda,

Teodosije - ŽITIJA

usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli.

A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, ridanje k ridanju dodavaše. A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe pa veliki

A ovo rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima, da ih uteši, moleći: „Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao

A ovaj odmorivši se, dođe ka igumanu, i ispovedi bolezan srca, ne tajeći uzrok svoje izmene, pripade i zamoli da ga blagoslovi, da ga otpusti da sa onim pustinjacima samotni život provodi.

Ni po vremenu ni po uzrastu tebi ne priliči da nešto takvo sada išteš, jer sve treba u svoje vreme. O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima — čiji si sin; tvoj dolazak nama nije nepoznat onima koji sada

A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat,

Vatopeda, reče: — Ako Bog koji gleda na me pogleda i da mi da vidim ovde gospodina oca mojega, useliću se s njim u svoje ćelije. I mnogo drugo u manastiru učini što nije moguće nabrojiti, zbog čega ga zvahu drugim ktitorom.

A ovaj, dok su poslanice obilazile, bogatstvo svoje dobro rasporedi, ubogima i nemoćnima, hromima i slepima, sirotama i udovicama, prokaženima i svima ništima razdavaše.

Tu, pred svetim dverima svetoga oltara, poklonivši se, predade Gospodu svoje obete. Za vreme službe i molitve, bio je rukom istoga episkopa Kalinika krstonosno ukrašen anđelskim obrazom, u kom je

A mnogi od blagorodnih, ostavivši svoje kuće, išli su sa prepodobnim putem smernosti, i stigavši u Svetu Goru Aton uđoše u manastir zvani Vatoped.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Čovek uopšte teži tome da preceni svoje sugrađane, naročito one iz svog rodnog kraja. Ima vrlo veštih promatrača koji opaze samo neke psihičke osobine, dok

Sve balkansko stanovništvo doseljeno u AustroUgarsku nije nikada zaboravilo svoje sunarodnike, zaostale u „zemlji matici“: interesovalo se za sve događaje na Balkanu; mnogi su se doseljenici nadali, da

Iako je oblast dinarskog tipa bila podeljena između više država, on je sačuvao svoje osnovne osobine. Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije.

Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instinkt, instinkt za životom i za razvijanjem, instinkt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instinkt čija je snaga ogromna.

Sebe smatra kao Bogom izabranog za izvršenje nacionalnog zadatka. Sve ove svoje večite misli on izražava u pesmama i pripovetkama, čak i u posmrtnim tužbalicama (narikačama).

) i oslobođene su težih radova. Devojke se naročito bave izradom svoje spreme za udaju. Živelo se ugodno i u srazmernom blagostanju.

Ovde su najčistiji i najbolje očuvani dinarski običaji. Mladići i devojke najčešće poveravaju svoje tajne samo najstarijoj ženi u zadruzi koju vrlo poštuju. Lirske narodne pesme vrlo diskretno izražavaju ljubav.

Pred većim tuđim nevoljama ovi ljudi zaboravljaju sebe i svoje sopstvene nevolje. Česti su slučajevi da se dinarski ljudi odluče na krajnja rešenja, bez obzira na interes na korist i na

— Kao što su među sobom vezani ljubavlju, dinarski su ljudi isto tako odani precima; nigde toliko ne znaju za svoje pretke, katkad do dvadesetog kolena, naročito u Crnoj Gori; nigde ih toliko ne vole, ne poštuju i ne misle o njima.

Nesreća je biti ugasnik, bez muškog poroda. Naprotiv, Bugari ne pamte svoje pretke, nemaju slave i prezivaju se samo po ocu.

Ali, osim srdačne i uvek žive veze sa svojim porodičnim precima, čovek dinarskog tipa se oseća duboko vezan za svoje nacionalne pretke: smatra da ima još jednu stariju i slavniju lozu, onu svojih kraljeva i careva, svojih slavnih junaka

Ali svaki dinarski seljak smatra nacionalne junake kao svoje pretke: sa dubokom nacionalnom i ljudskom osećajnošću on mislima učestvuje u njihovim velikim delima i u neizmernim

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Neko začuđeno povika: — Pazi, pazi, bijeli miš prorok sakrio se među svoje srećke! Uplašio se lava. — Tako je, tako! — potvrdi skitnica.

Čuvajte se! Siroti Brko, sa džakom na leđima, sve na prstima odšunja se do svoje njive pod planinom i tu ga oprezno spusti u kukuruze.

sreću našeg Šarova, Kruškotres ga dobro protrese, pa mu se svaka koščica, svaka misao i svaka riječ vratiše opet, na svoje pravo mjesto i on povika: — Uvaženi kneže Kruškotresu, bježi što te noge nose, jer te traže dvije strašne delije!

Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje rupe, ali baš u tome trenutku s grane preda nj stresnu mačak Tošo.

Želim ti drugi put bolju sreću! Kad ugleda svoje prijatelje, Šarov od radosti uze cičati i valjati se. I njemu Miš prorok pregrize uže oko vrata i tako mu dade punu

I tako dvojica naših putnika, jedan šaren, a drugi siv, krenuše u susret novim doživljajima vodeći sa sobom svoje vjerne sjenke, obadvije jednako nemirne i tamne.

Ujutru, videći svoje kapute potpuno mokre, stali su da ih biju vičući: — Hej, zašto ste pijančili vodu?! Idite sad na sunce da se dobro

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

u onu dvojicu I vrti glavom vrti Sve dok mu glava ne otpadne SVADBE Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim

budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice Otvaraju im grudi jednom po jednom U

grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu IZMEĐU IGARA Niko se ne odmara Ovaj stalno premešta svoje oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati se naglavce A ovaj se

iz moje glave što se rasprskava Napolje samo napolje 5 Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose pravim Kolica od svojih pršljenova Krilatice od svojih obrva Stvaram im leptire

rasprskava Napolje samo napolje 5 Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose pravim Kolica od svojih pršljenova Krilatice od svojih obrva Stvaram im leptire od svojih osmeha I divljač od

moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od

presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u tebi bezveznice Ne povratila

Nušić, Branislav - POKOJNIK

) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i...

RINA (dolazi iz svoje sobe obučena za izlaz, upućuje se izlaznim vratima i ne osvrćući se ni jednim pogledom na Pavla).

Hvala mu lepo! ANTA: Pa on to sa svoga gledišta. SPASOJE: Sa svoga, dabome! Ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću.) Čitajte, molim vas, dalje!

ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje? SPASOJE: Možda! A možda i da naplati svoja potraživanja koja nisu naplaćena.

To je gospodin Burić. Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić? NOVAKOVIĆ: No! SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći?

Da, gospodine, a to nije izabran zato što je moj zet, već kao stručnjak. Moj zet je pre dve godine štampao svoje veliko naučno delo „Melioracija terizacije”. To je delo napravilo ogromnu senzaciju.

PAVLE: Vrlo sam vam zahvalan. SPASOJE: E, pa šta bi dakle još? Mi smo sa svoje strane učinili sve što smo mogli. Šta hoćete još?

Što se nije udala kad je trebala? SPASOJE: Ne znam, ali ona je bogata. Doduše, ona se nosi mišlju da sve svoje imanje ostavi nekoj humanoj ustanovi; sve matore devojke, znaš, boluju od humanizma, ali ja mislim da će ona voditi

AGNIJA: Nemoj da kažeš, Spasoje, ima i to svoje draži. Uđem u radnju i uputim se najstarijem pomoćniku: Gospodine, ja bih želela da mi pokažete materijal za venčanu

Suština je njena u tome: da svako da sadrži u sebi svoje ne, a svako ne nosi u sebi svoje da. Sve zavisi od moći logike. SPASOJE: Pa vi to imate, kažu.

Suština je njena u tome: da svako da sadrži u sebi svoje ne, a svako ne nosi u sebi svoje da. Sve zavisi od moći logike. SPASOJE: Pa vi to imate, kažu. ĐAKOVIĆ: Da, logika, to je moja moć!

Ti stavi gazdaSpasoju u službu tvoju logiku, a on će tebi staviti u službu svoje pare. SPASOJE: Kako: staviti u službu svoje pare?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

upadati u tuđu svojinu, ali nisam imao vremena dugo da se pitam: Ataman je, takođe, već bio u čamcu i prekrstivši svoje majmunske noge počinjao da prede. Perunike su bile zlatne, hladne i mirisale na mulj i vodu.

Časak ili dva osećao sam svoje telo nekako naročito, a onda rekoh da sam napisao to idiotsko pismo. — Počinje sa „jedina moja”, a završava se sa

Očekivao sam da će se začuditi, ali ona samo upita kada mislim da krenem. - Potrebno je da prethodno sredim neke svoje stvari ovde! - reče, a ja se nasmejah. - Do tih ostrva putuje se neka dva meseca, otprilike.

- Ti, verujem, ne misliš tako? - podiže prema meni svoje modre oči i nasmeši se. U tom osmehu bilo je sakupljeno sve ono što je Karanovo pričalo o Crvenku profesora Galca, koji

Kad sam došao do toga, Vesna pretvorena u muzičarku otkrila je svoje karte: ona nije od onih koji se ubijaju samo zato što se to jednom piscu tako hoće. Ubio sam je, ipak.

” itd. Glasovi su im bili piskavi i neodređeni, a kroz staklena vrata videlo se kako jedna prema drugoj naginju svoje zlatokose glave. Čitava ta kuća, sa baštom punom mladih biljki, delovala je čisto i sveže.

- Zar imaš očuha? - podigla je prema meni svoje prozračne oči i pokušala da se nasmeši, samo što joj to nije bogzna kako polazilo za rukom.

Ušavši u grad, pokušao sam da se mračnijim ulicama nekako dovučem do svoje kuće. Kad sam došao do Šarenog sokaka, pravoslavna crkva je izbijala jedanaest i četvrt, ali je moralo biti više, jer

Dole je još bilo mirno, iako je sada i očev krevet bio prazan. Osećao sam svako svoje crevce ponaosob i krenuo na doručak kao što neprijatelj polazi u izviđanje neprijateljske teritorije.

Puzale su uza zidove njegove sobe, spavale mu na ramenima i trljale mu svoje olinjale hrptenjače uz kolena. Prilog vremena prošlog!

- Ludirali smo se ovih dana - rekao sam. - Samo to? - podigao je svoje teške očne kapke i meni se učinilo da ga opet vidim obrijanog temena kako u širokim gaćama jaše vranca uz pucanje

- Doći ćemo drugi put! - rekao sam. - Ribe sad spavaju. - Mislite? - podigla je na nas svoje zasenjene oči. - Kako na to nisam pomislila? Bože moj! Emilijan!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Razmišlja. — E, pa dobro, nek bude fiškal; ako baš i ne bude terao procese, on će bar svoje braniti. Dobro, neka bude fiškal. Tu je već sudba Šamikina rešena. Njega će otsada zvati „mali fiškal“.

novaca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni svoje darove, već je uzajmila od svoje drugarice, pa joj posle vratila. Ti znaš kako sam se oženio, valjda si čuo. — Čuo sam.

bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni svoje darove, već je uzajmila od svoje drugarice, pa joj posle vratila. Ti znaš kako sam se oženio, valjda si čuo. — Čuo sam.

— Dobar dan, gospođo Tatijana, evo mene, hoće l’ biti štogod? — Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom.

Gospodar Sofra imao je toliko svojih konja, da je mogao u sva troja kola svoje upregnuti, no on će dati od svojih jačih konja dva u prva kola, u kojima će se njih trojica voziti, a jednog će dodati

Pa je i to uzdizalo što, posle smrti Uglješine, gospođa Tatijana, još dosta mlada i ugledna udovica, za ljubav svoje dece, nije se htela udati, žrtvovala se za svoju decu.

— Taj će naš biti — Taj će moj biti! Tako se razgovaraju, pa sve ulaze, izlaze, mere, računaju svoje i neprijateljske sile. Sad je već dosta bilo gospodaru Sofri i družini, moraju se za boj pripraviti. Već je duboka noć.

ostali lopovi, videći da oni u sobi ništa ne izvršuju, a četvrti ranjen užasno jauče, počnu bežati, i razbegoše se, a svoje nisu mogli odneti, jer sad tek gospodar Sofra izlete s pištoljem, pa puca za lopovima. Sad su spaseni.

Sad armicijaš ponudi Čamču da ostane preko noći, s kolima zajedno, i da društvo pozove k njemu. Čamča ne dâ, opiše mu svoje drugove, pa će s njima da izredi komediju. Predloži mu da ih odma ne pusti, već da će najpre da izvidi burad.

— Ni knez Sapijeha ne pije boljeg od ovog, — reče oduševljeno armicijaš i, pokraj sve svoje zvanične dužnosti, naspe sam sebi iz čuture, i po drugi put ispije; ne može da se uzdrži, hvali vino i već nasipa

Tako gospodar Sofra sa porodicom provodi svoje vreme, od dana do dana, od meseca do meseca, od godine do godine. Peru jednako poučava, kara, ali se ništa ne hvata.

Na ručku se lepo ponaša. Frajla Lenka učtivo ga poslužuje, ali je ozbiljna. Profit baca oko na nju, ali ona ne da svoje zenice, ne da svog pogleda uhvatiti. Shvata šta Profit misli.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ostavivši dve svoje ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi,

Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući ceo dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila.

Nastade mala gungula u čamcima, i ljudi poskakaše da još jednom pogledaju svoje. Dok su šajkaši drešili konope i gazeći do pasa vodu, vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli

Umoran od jahanja i žurbe, sad je pogleda drugim očima i, prišavši joj, poče da je ljubi, kroz svoje razbarušene brke. Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što

Pečuj, gde je imao da izdrži pregled pre nego što ga upute da stigne logore Karla Lotarinškoga, koji je bio isturio svoje prethodnice na Rajnu, do Štukštata, pod komandom generala feldmaršala barona Johana Leopolda Berenklau.

gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine dasaka, u nepoznata lica, da posle, postojavši, umorno nastave svoje tumaranje. Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa. Poneki međutim upadali su i u kuće.

jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih glasova što su ih čuli po danu i po noći, kod svoje kuće. Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova.

Ubijenim, podnadulim nogama, i ugušenom voljom i svešću, potpuno zaboraviv svoje na domu, bez razgovora i smeha, počeše da skaču, ređajući se jedan za drugim, putem kud projahaše oficiri, sa štapom u

Žene su bile povele decu uplakanu, a ljudi svoje starce da govore. Po celoj se kući već znalo za krađe, paljevine, tuče i jedno silovanje.

Isakovič je stajao dugo pred velikim ogledalom i gledao širok ožiljak rane, na desnom ramenu, isto tako pažljivo, kao i svoje debele, opuštene obraze.

Navlačeći svoje crvene čohe, njemu se potpuno učini da se to oblači neko drugi, a ne on, i da će to neko drugi sad izići, nakinđuren,

Pokušao je da ode iz vojske, ali zar onda nije išao isto tako za žitom? Naselio se u Galcu, terao svoje šlepove do Beča, pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

on poseže za magijskim postupcima i biranim govornim formulama (basmama) kako bi tok pojava okrenuo u svoju korist, na svoje dobro.

Čak i devojka koja se udala nije u potpunosti ostvarila svoj cilj, odnosno nije dobila priznanje svoje društvene zajednice sve do onog trenutka kada je postala majka.

Boljevca, za vreme svadbenog ručka „baka donosi zetu pečenog petla i on mora od toga da jede“ zato „da bi zet vršio svoje bračne dužnosti kao što ih petao vrši“.

Neke nerotkinje u okolini Šapca odu na grob trudnice i tamo grizući travu zovu umrlu po imenu, moleći je da im pokloni svoje breme. Zatim uzmu malo zemlje s tog groba i nose ga pod pojasom.

U Hercegovini majka u sanduk sa devojačkom spremom svoje kćeri stavi šipak, izgovarajući sledeću basmu: „Koliko je ćerce u ovome šipku zrna, onoliko od tvojega srca bilo

U crnogorskim primorskim naseljima verenik uoči venčanja pošalje verenici podvezu sa svoje desne noge, da ona njome podveže svoju desnu nogu, pa će imati mušku djecu.

⁷⁴ Za noseću ženu opasno je čak i da ostavi svoje rublje napolju da prenoći. Za „krutu“ ženu ne valja se da gleda pomračenje (sunca ili meseca), jer će joj dete biti

U tesnoj vezi sa svim ovim tabuisanim emocijama jeste i zabrana ometanja trudnice da ispuni svoje želje, budući da osujećenje i dovodi do ljutnje, žalosti ili straha.

⁷¹ Deo pupčane vrpce koji je otpao čuva se kao i posteljica i koristi se zbog svoje magijske moći kao zaštita od puške i groma.

Srba i drugih balkanskih naroda običaj je da dete prvi put ne podoji njegova majka, već neka druga žena koja već doji svoje dete. Ovo ritualno prvo dojenje naziva se zadojavanje ili zadajanje.

Kao dokaz može poslužiti svedočenje o obrednom čišćenju majke pre prvog dojenja. Da bi majka svoje dete posle tri dana zadojila, ona je morala prvo da se umije „molitvom“ a zatim da se okupa vodom donetom „sa tri

Pri ulasku u kuću svaka povojničarka nazove boga i poželi sreću prinovi. Zatim pred novorođenčetom podigne svoje darove uvis, prema tavanu i kaže: „Da Bog da dâ bećar (ili devojka) ovoliki porastao!

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put nanosi samo gavrane, gde je šimšir jedina biljka.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje. U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama.

nevoljeni, očajnici i srećnici, razbijači i hazarderi, lažovi i sanjalice, pobednici i uvređeni, raznevši jednom zauvek svoje uspehe i poraze. Deca pobede.

Mogla je oluja srušiti motke, mogle su na žicu sleteti ptice prekidajući načas svoje nebesko putovanje, mogao se ovlažiti kristal — istoga časa u slušalicama bi zavladala tišina.

Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš! Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.

mladim lavovima, koji su znali šta hoće i trudili da to i postignu, ličili smo na šačicu somnambula što se sapliću o svoje maštarije. Raščlanjivali smo sve što bismo stigli, ništa ne preduzimajući da se izvučemo položaja.

Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je sve više vremena potrebno da povratite svoje lice od voska iz sna. Sve teže da zakoračite u novi dan.

stvar na listi sopstvene zaboravnosti; jeste li zaključali otirač »Dobro došli dragi gosti« lancem, jeste li poneli svoje tablete bez kojih više ne možete, kome ste ostavili ključ od kutije za pisma, da li je novac u novčaniku — bez njega

mi, ko zna kad, jednoga dana zatrebati i dobro doći — u onim jutrima, možda, kada prilikom brijanja ugledate u ogledalu svoje lice, a pod prstima osetite nečiju tuđu oštru bradu. Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice.

Te noći spustismo se na reku. Na mestu ispod mosta zvanom Jalija, Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i najzad svoju škotsku suknju.

punoj sivila kakvo sam docnije nalazio na platnima Marksa, njena porculanska figura kliznula je u vodu i rastopila svoje obrise u tami ispod mosta. Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao.

Amiju se u to vreme dešavalo ono što se pre ili kasnije događa svim učenicima sedmog razreda gimnazije kada preziru svoje godine, želeći da što pre budu primljeni u klan odraslih ljudi.

Na kraju tog vrtoglavog tobogana, prošavši kroz gužvu garderobe i miris sirotinjskih kaputa, koji su svoje vlasnike naprečac vraćali u periferijske ulice iz kojih su pokušali pobeći, njih dvoje se nađoše na ulici zasuti

Matavulj, Simo - USKOK

Konte Pjero, vidjevši da se Nijemac zbunio, oslobodi se i započe: — Kotor, gospodine, ima svoje povlastice od najdavnijih vremena, od početka slavnoga vladanja Mletačke republike... — No, dosta s vašim oracijama!

Mimo to, Krcun, zbog svoje neobične pameti, ljepote i veselosti, bješe omiljen ne samo u brastvu, nego u cijelom plemenu.

je izbjegnem, ali mi je ona ubijala dušu i ponos, zato sam stavio glavu u torbu i zatvorio za sobom za navijek vrata svoje otadžbine. Ja sam sad dobjeglica i ništa više, a staraću se da u novom životu stečem prava koja ima svaki Crnogorac.

se stiđaše nepoznata čovjeka, te ga krišom pogledaše; kako svaki put sretaše krupne, plave oči, svaki čas obaraše svoje. Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti.

Kaži tome čovjeku! Dragić ih gledaše redom, pa tek na babine riječi uprije slobodno svoje očice na izvanjca i povjeri mu: — Ocu se zenit! Zahori se smijeh. — A koju ćeš uzeti? A-nu, kaži tome lijepom striku!

da je blagosloven i zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.

“ Njih dvoje to osjećahu i svoje zadovoljstvo iskazivahu govorom skladnijeh lijepijeh pokreta. U tome uđe gomila brastvenica, te zagušiše i proglušiše

Ali mladost hoće svoje pravo na život i na sreću: potisnuta nada pojavi se i osnaži se brzo, te Janko poče nazirati sebe u budućnosti kao

— Pa od čega živi vladika? — A manastir ima svoje zemlje, šume i stoke. Od toga bi bilo vladici na pretek da nije navikao pomagati sirotinji i da ne treba kupovati džebanu.

— Ali ako je ostanem kod vladike? — Pa što? Nećeš se, valjda, zakaluđeriti? Ti možeš služiti vladiku, a imati svoje ognjište, svoju stopanicu i dječicu kao i drugi ljudi.

Na svoje veliko čudo Janko tu doznade da je i Milica kneževa tako vjerena s jednijem Cucom, ali da se o tome živo radi da se vje

Njen je čovjek osrednjeg stanja, osim svoje plate ima malo imanje. — Koje bi u našoj zemlji bilo veliko, ja mnim — doda Krcun.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Ostavio sinu kuću, vinograde, toliko dobro, pak otišao, to jest, pod zemlju. OTAC: E molim vas, šta čovek dece svoje radi neće učiniti. Ja imam samo jednu kćer i čini mi se što god radim, sve za nju jednu radim.

OTAC: Ajde, ćuti mi ti. MATI: Jao, bog s tobom, čoveče, kakav si mi ti otac, da ne mariš za svoje dete? OTAC: Nego ti mariš. MATI: Ali kad je čovek prosi? OTAC: Je l’ bio ovde?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Samouk, nepismen do svoje petnaeste godine, i Andersen (H. K. Andersen , 1805—1875) se nadovezao na narodnu priču. Kod nas se za rodonačelnika

i da obuhvata veoma raznolika dela, vaspitno usmerena u grubom ili tananijem smislu, okrenuta deci čas po sili neke svoje unutrašnje nužnosti, čas u smislu spoljašnjeg, površnog opredeljenja; na jednoj strani pronalazaštvo, mašta i čudesnosti,

o njihovim interesovanjima u umetnosti, moglo bi se govoriti u slučaju kad bi ona imala slobodu izbora i kad bi znala da svoje sklonosti obrazlažu i brane.

za odrasle sumnjive vrednosti insistira na podelama, ograđuje se od „nižih” rodova, nastojeći tako da sačuva svoje ustaljeno, ozakonjeno prvenstvo.

ozbiljna književnost puna je krša i pretencioznih nedomašaja; u dečjoj se može naći grumenje zlata kojim ona iskupljuje svoje bekstvo sa poprišta.

ne poštuje mnoge zahteve „prave” književnosti, nedaroviti pedagoški pisci su se ponadali da će preko nje moći da proture svoje važne pouke i poruke, i u tom su nastojanju redovno ispadali smešni.

Pesnicima: pojedini stvaraoci su u njoj našli mogućnost ostvarivanja svoje vokacije. Deci: sve masovnije školovanje i opšti napredak istakli su decu kao društvenu činjenicu o kojoj se ozbiljno

Pedagogiji: od samog početka, ona je pokazala živu zainteresovanost za dečju pesmu, i ponudila joj svoje posredovanje.

Dečja pesma, u značenju koje ovde smatram bitnim , ne duguje svoje ime toliko deci , koliko detinjstvu u opšte , i detinjstvu poezije napose.

Moderni pesnik istovremeno je i kritičar, i to jedan od prodornijih, upućenijih u tajne izvore svoje strasti. Ukratko, moderna poezija kao da gine u bezmerju kojem se približila.

Jesenjin se, na primer, uzalud upinjao da svoje boemsko shvatanje sveta uzdigne do velikog stava; ono je ostajalo banalno.

ponaosob, njihovi rezultati u nekim tačkama mogu dodirivati, preporučljivo je, i za poeziju i za pedagogiju, da svoje težnje ostvaruju nezavisno jedna od druge.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu.

pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za nama dobro govori.

ŽUTILOV: Arulo, izdajica otečestva! GAVRILOVIĆ: Idite vi s bogom! Ja izdajica otečestva, što kažem da jedem za svoje novce lebac! ŽUTILOV: Najmanje je, ako vam se kaže da ste konzervativac.

patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo.

LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj. Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno.

Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno.

Ta mi smo i tako Srblji; a Madžari kad vide svoje kokarde, može biti da neće ni istraživati za protokole. LEPRŠIĆ: To ide malo dalje, ali rodoljubije sve dopušta.

ZELENIĆKA: Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina! No danica je i našoj narodnosti svoje bagrjanošarno lice pomolila, samo ne treba ni mi da spavamo.

ZELENIĆKA: Bitka sentomaška tako je velika stvar za nas, da svaki mora sve poslove svoje na stranu ostaviti. Dakle, dalje. Sad su Madžari stajali ovde, ovde su se prostirali konjanici, a odavde su jurišili.

GAVRILOVIĆ: Bogami, vi baš lepo tolkujete, ne tamo-ovamo! ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobjediti svoje neprijatelje. GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju!

ŽUTILOV: Ja sam zadržao za se spaiska dobra. NANČIKA: Samo da ti odbor ne stane na put. ŽUTILOV: Svaki od nji ima svoje, a Gavrilovića, koji jednako reži, mi ćemo napolje. NANČIKA: I tako je mađaron!... Poslao ti je šnajder kontu.

LEPRŠIĆ: Eto tako! Narod se tukao i krv prolivao, pa zašto? — Ni svoje vlasti da ne može imati. SMRDIĆ: Ali kako to sme biti? LEPRŠIĆ: I ja se čudim. Srblje uvrediti — uvrediti zmije ljute!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Vladika Vasilije Petrović, u pisanju svoje Istorie o Černoй Gorы, 1754, služio se nešto malo starijim rukopisima, rodoslovima i pričama o boju kosovskom, i

u Hilendaru, naišao je na »naših drevnosti rukopise«, iz nekih od njih načinio je izvode i poslužio se njima u pisanju svoje velike istorije. 1794.

Đulinac, i Jovan Muškatirović, pa i Jovan Rajić, vrlo malo znaju o istorijskim spomenicima stare srpske književnosti, i svoje istorije srpskoga naroda rade po stranim piscima.

koje su Srbi naselili jesu stečeni oružjem carskih trupa i da su to zemlje carske kuće; Mađari, oslanjajući se na svoje istorijsko državno pravo, tvrdili su da su zemlje ugarske krunovine, i nisu hteli da priznaju Srbima nikakve

Srba, »rackih šizmatika«, »pristalica đavola«: Srbi su nagonjeni da praznuju, katoličke praznike, smetano im da dižu svoje crkve i vrše svoje obrede; pravoslavno sveštenstvo izlagano je kinjenjima i gonjenjima; srpske crkve se ruše, a manastiri

»pristalica đavola«: Srbi su nagonjeni da praznuju, katoličke praznike, smetano im da dižu svoje crkve i vrše svoje obrede; pravoslavno sveštenstvo izlagano je kinjenjima i gonjenjima; srpske crkve se ruše, a manastiri su vojnom silom

1741. godine pravoslavni se stavljaju izvan zakona, državna vlast uzima u svoje ruke unutrašnje poslove pravoslavne crkve, pravoslavni se isključuju iz sviju državnih službi.

Stevana Stratimirovića, Srbima ništa drugo nije preostalo »nego da sa suzama očekuju blisku potpunu propast svoje vere«. Prirodno je da se u takvim teškim prilikama Srbi nisu dobro osećali u svojoj novoj domovini.

Kao i ostali nekatolici u Austriji, i Srbi su dobili slobodu veroispovesti, pravo da mogu slobodno zidati svoje crkve, da ne moraju praznovati katoličke praznike, da se zvanično ne zovu »šizmatici« no »greko-nesojedinjeni« (graecі

Na znamenitom Temišvarskom saboru Srbi traže, radi sačuvanja svoje narodne osobenosti, zasebnu teritoriju, srpsku Vojvodinu. Ugarski sabor od 1791.

Još u početku XVIII veka ona ima svoju crkvenu organizaciju, svoje škole, svoje esnafe i rufete, svoje staleže. u svetovnjačkom redu prvo mesto zauzimaju građani, trgovci i zanatlije,

Još u početku XVIII veka ona ima svoju crkvenu organizaciju, svoje škole, svoje esnafe i rufete, svoje staleže. u svetovnjačkom redu prvo mesto zauzimaju građani, trgovci i zanatlije, rastureni po

Milićević, Vuk - Bespuće

Dokle idete? — Preko mora, odgovori onaj dobroćudno i prazno, ne pojimajući značenje te riječi, nasmija se, pokaza svoje jake bijele zube i ode brzo. On vidje gdje ih potrpaše u jedan drugi voz koji ode prije njegovog.

zbijen uz drvo, nepomičan, s velikim rukama koje držaše nespretno na koljenima, s jednim golemim zavežljajem iznad svoje glave, ispod kojega izgledaše još sitniji, jadniji, kržljaviji, sa svojim preplašenim očima, bojeći se vječno nečega.

drum lagano obavijao goru i očajno dugačke bile drage; penjali se uz vlažne i prijatne šume ,sa drvećem koje pokazuje svoje debele snažne, čvornovate žile, isprepletane, grčevito obavijene oko kamenja pored kojega se zabadaju u zemlju.

držeći u ruci mali, pozelenjeli, bakreni svijećnjak sa nakrivljenom svijećom koja je kapala, i otvorio naglo vrata od svoje sobe. Gušio ga je rđav vazduh: soba je bila neizvjetrena i odavno neotvarana.

I uveče on se prisiljavaše da bude veseo i razgovoran, preko svoga običaja. Naposljetku se Milan odobrovolji, nađe svoje staro raspoloženje, uveseljavajući mater svojom šalom i razgovorom, i ona ga je gutala svojim dobrim i milim pogledom.

ništa ne shvata; za koju je s njezinim sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u svoje grudi, stvorila u sebi sliku svoga sina, oživila ga, sa hiljadu uspomena, zaboravljenih riječi, milošta; zavila ga

na zimu; na samoživost jednog sitnog čovjeka koji ne voli da se uznemiruje u nevrijeme; da ostavlja toplu sobu, kavanu, svoje društvo s kojim prijatno, uz bermet, provodi zimske večeri kod Matkovića, u jednom ugodnom, malom „pajzlu“ u Gajevoj

ječmom, niskom i rijetkom pšenicom i zelenom bujnom zobi, vijuga preko polja, s obalama zaraslim u vrbe koje natapaju svoje sjene i povijene, pognute grane u vodi, šumi kroz sjenovite šume i buči razbijajući se o gole, oštre, tvrde krševe i

na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje komad suvog, mršavog kruha za se i za djecu; u tu zemlju on sahranjuje svoje misli, nade, brige i strepnje, i on je ne da, jer je voli sebičnom, grubom ljubavlju, što je njegova.

riječ da će to biti prvom prilikom kad mu dođe; on je bio promislio riječi kojima da joj to kaže, on je znao na pamet svoje fraze i odgovore.

se nije ranije trgao i ostavio školu i došao da živi u svojim poljima; da bi možda bolje bilo da se nije odvajao od svoje zemlje, da diše s njom zajedno, da s njom i njega biju kiše koje padaju u nevrijeme, da i njega satire mraz, da i njega boli

i hrani, zemlji na kojoj su odrasli njihovi djedovi, vječno radeći i braneći je s puškom u ruci, sahranjujući u nju sve svoje nade i muku i jade i znoje, zemlji iz koje su se rodili generali koji su zaboravljali i svoje kuće i svoj jezik i svoju

Sremac, Stevan - PROZA

»Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti! Neće ti propasti kod mene, ne boj se!« Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim.

slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on

Reši se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten! Vešto je izvodio.

Posle ove svoje štampane izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa. Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to kad je

Jova bi otrčao u poštu, seo na svoje mesto i šefa dočekao. Tako je živeo Jova kroz sva četiri godišnja vremena i dočekao Božić leta gospodnja 1891.

četiri dana pred Božić viđaš domaćine kako nose prasad kućama; sretaju se, pozdravljaju i ponosito nosi svaki u ruci svoje slatko breme.

Tek četvrtoga dana, a to je na badnji dan, Jovan je zaklao i ošurio prase najpre kod svoga šefa, a posle i svoje. Jova je bio čuven kao vešt da zakolje, ošuri i uopšte uredi prase, pa zato su se o njega otimali viši činovnici kao g.

« Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj. Živo se radi u Jovanovoj kući.

pobožnih i gladnih hrišćana koji hitaju iz crkve, gde su se postarali za svoju dušu, da se sad kod kuće isto tako i za svoje grešno telo postaraju. Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom.

Udarilo bogme vince u lice, pa Jova neće da stane, nego tera dalje, iako je ženi dosadno. Jova priča svoje podvige u kasarni i van nje dok je još »jegerom« bio, a domaćica pravi kuglice od hleba, pa tek ponekad baci i lupi g.

Ali kako je naša zemlja uređena i u njoj vladaju zakoni, to je predsednik učinio svoje. Uzeo je sve meso od zaklanog vepra i poslao ga Maksimu, pravome saibiji, sebi je zadržao jednu plećku i malo rebara,

ovog slučaja, dobio je Maksim nadimak »Glavosek«, i sad ga u selu i okolini svaki tako zove, mada u šematizmu ima svoje krasno ime i prezime. Eto tako kod ovoga sveta prolaze danas ljudi koji se posvete nauci.

Radičević, Branko - PESME

duša planu, Pa zaklikta od milina: „Oj sunašce što razgoniš Puste noći silne tame, Oj ti nebo štono roniš Rosne svoje suze na me, Oj ti goro štono gajiš Mile pesme, mile tice, Oj livado što se sjajiš Puna rose i travice — Dolo,

Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Turskim šaram ponositim Kitim srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila, Tursko blago zadobila.

„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću dane svoje kleti.

Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću dane svoje kleti.

Ala jadan čupa kose, Gruva svoje mlade grudi, Vetri vapaj njegov nose, Oće skoro da poludi. Tužan ide on na groba De počiva njemu mila, Svaki

rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo, a plamti i kamen, Plamti izvor i ponosna reka — Zaigra se srce

Nosi jadne, u jami je veće, Ta sred one tmine ponajveće, Tmine, brate, svoje carevine, Pa već ne zna šta će od miline, Veseo je, Bog ga ne ubio!

Pa zaurla, još mi pište uši: „Amo gledaj, amo, svete ludi, Kôno danak tebi jadnu budi, Gledaj mene, gle sunašce svoje, Gle jerove, divne zrake moje!

Iz kamena stoji sove huka, S grane suve kukavica kuka, Kukaj, ali prema svoje glave I još glave seje bućoglave! Al' eto ti onoga čoveka, De se lati šume i litica, Kako dođe, na nj'ga uka,

Ali vidim evo tužan sada Njenu glavu nasred Beograda, Ona s' diže, pa gleda da nađe Ono svoje smrskano komađe, Da s' napije jeda i otrova, Da započne jade vam iznova, Da zamagli vaše bele dane, Da pozledi te

“ Al' skočiti u Dunavo ladno, Tu povrnut svoje zdravlje jadno, Zametnuti šetanu na pleći Pa u goru u lovak poteći, Tu vas grdna spopade ljutina, Pa lajaste kô na

k nama, svak te rado čeka, Jer si, vidim, putnik iz daleka, Majka, seja za tebe se boje, Jer si samac ostavio svoje — No ljuto se mlada zagovori, Valjalo je da sam već na dvori, Zbogom sada, al' kad otle pođeš, Nemoj naših dvora da

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

TI SI KONj U našoj kući svaki član familije imao je svoje goste. Stricu Nidži dolazili su srpski dobrovoljci, američki rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su „ganjali

I ostalima u kući uvraćao je poneko, pa čak sam i ja imao svoje rođene goste koji, istina, obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da

kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva: — Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Bila je to plećata momčina, okretna i poduzetna. Bez mnogo pričanja, on odmah uze u svoje ruke drvarenje, vodarenje i mlinarenje, sve te poslove vezane za put, ranjenje i kašnjenje, za nedoba i svako vrijeme.

Starac u trenu zaboravlja sve svoje brige i mrtvouzlice, pipka jesam li dobro pokriven i gunđa udobrovoljeno, sa zluradim prkosom: — Baš je nas briga i za

Djed je raznježeno pratio pogledom svoje duhovno „čedo“ i mrmljao: — E, Rade, Rade ... Sljedeće nedjelje, ujutru, poći će ti djed u svoju sobu da iz kofera

— A zar tvoja pokojna žena nije ponekad uzdisala i tebi se požalila na nešto iz dana svoje mladosti? — Ehe, bog da je prosti, veselnicu! — odmahne djed sjećajući se svoje Milice, žestoke rakijašice.

— Ehe, bog da je prosti, veselnicu! — odmahne djed sjećajući se svoje Milice, žestoke rakijašice. — Dešavalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje

— Dešavalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje vrijeme mogla da se uda za lugara i da danas bude gospoja lugaruša pa da je vidi bog: uvijek puna boca uz krevet, a u

— Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! — vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao bič svetog Ilije. — Zar Nidžina budalaština da se ranom naziva?

Ako stric otputuje u Banat, da primi napolicu sa svoje dobrovoljačke „parcele“, ili ako ga spaponjaju u „ćuzu“ zbog politike, to se već brzo pročuje i prozna među djedovim

se bogzna kako žuri, zajašio preko plota, gdje i nije lijepo vid jeti starijeg čovjeka ako već ne juri tuđa goveda iz svoje ljetine.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ne može, gospa, od svoje silne gospoštine! JUSUF: Molim te, čekaj da sednem! Noge su mi se presekle! Sedi sad i ti, još malo pa ćemo

Tu može i da se povraća! Gde će tu ona svoje begovske nozdrve! Da je zbog nekog, pa i da pokuša, al gde će begovica, pa još Pintorovićka, zamisli, staro

(Zatamnjenje) II SLIKA HASANAGINA KUĆA HASANAGINICA: Šta sad da radim? Zašto da ostavim svoje dete? Zato što je tako rekao Hasanaga? A zbog čega je tako rekao?

Da te je kučka rodila, pa ne bi bez majčinoga mleka ostalo... Toliko nemoćna, da se nemoći svoje stidim... u dete ne smem da pogledam od stida... Zar da te živog majka oplakuje...

Ima čovek i pravo. Hasanaga, opet, sa svoje strane, reko: dobro, u redu, evo ti taj ilmi-haber! Zakiti se! Kad je već neće, što da joj staje na put?

Fino, boga mi! Zaista lepo vaspitanje! A šta sam za nju učinio! Zapustio svoje rođene poslove... (Zastane, osluškuje, vidno uznemiren) Evo kadije! Šta ste se ušeprtljale? Došo kadija!

Ajde, zrelo razmisli: zar nije moglo i gore da se završi? Reci po duši. Neću da kažem da tvoj brat nije i svoje račune u sve to upleo. Ruku na srce, jeste. I to prilično. Na kraju krajeva, ne možeš ni da mu zameriš.

MUSA: Ćuti-de! Kao da čujem talambase! Bogami, jesu talambasi! Evo svatova! Ajde, svako na svoje mesto! Brzo! Suljo, po agu! (Suljo utrča u kuću. Na scenu ulaze Hasanaginica i beg Pintorović.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?! — poče ona tronuto — Crni Dimitrijo, eto, gledaj me! Na! — I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela. Dimitrija ustrepta i zažmuri.

Šta je o tome ona znala. Ona samo sanjaše nekadašnje bogastvo, zidaše svoje kule na meni i možda baš joj i to davaše snage i onoliko dugog života. Dade me u školu. Učio sam se prilično.

I zatim se opet vrati kući da tu ostaneš. Ali ne! Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše. Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i

(tvoj, iz komšiluka, najdrskiji udvarač a u isto vreme i najveći opadač). Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči.

Dobro je pošlo ono. Ne pometaj ga... Poznaje se čija je krv! — rekao on. I tada, smešeći se, tarući zadovoljno svoje suve ruke, otpočinje da priča, već toliko puta kazivan, svoj život.

Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora... A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplaćuj, ali, ko će alu da zasiti.

Dok strina ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa kô lud po kući, strina tiho, ugušeno, pisnu; Stanoja kad ču strinin pisak, oslušnu,

Okrenuh se, a ona se sagla čak do zemlje i nogama kleca. Jedva se drži. Osećam kako u mom skutu otima, čupa svoje ruke od njegove; ali on ne pušta.

Do zore piju rakiju, kite je i oblažu novcem, svoje žene biju i teraju iz kuće radi nje.) Učas se sve promenilo. A i u vazduhu kao da struji neka golicava raskošnost i

Ulazi č’a Jovan; ljubim ga u ruku, on, saginjući se, mene u čelo, obuhvativ celu moju glavu u svoje suhe, stare ruke. I seda nasred sobe prekrstiv noge. — Sviri, bre! — zapoveda Ciganima, koji su se zbili uza zid.

Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom. Razgovaraju se, čekaju popa da preseče kolač. Dođe i pop.

— Žene, pesmu, bre! — Viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu. Još ih stid.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Srpske kćeri mlade na udaju, Cveće beru, vence spletavaju: Sa ružicom prsi svoje krase I vesele uzvišuju glase; Na pohvalu RIMSKOGA CESARA, Austrijskog dvora gospodara.

A sad svoje plane proizvodi. O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena! Kad je opšta ljubov užežena! | Srećne smo mi, srećne kćeri srpske

veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti; delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji

Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s graždanskim slovam štampaju, Samo prostota i glupost zadovoljava se vse[g]da pri

Kostić, Laza - PESME

Sprovedimo mu samo bisage do male one lađe zemljane! Nepomična je lađa mala ta, nepomična, al' svoje putnike najstrašnijom brzinom odvozi. Sprovedimo mu prtljag, braćo, taj. a doma je već otputovô sam.

Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam? Kroz usta ta je prošô poljubac što stare svoje njime celuje poštovalački mladi naraštaj; al' još ta usta, još to nije Vuk.

Paklenih strasti rajski care ti, razredi strasti golem komešaj u narodu što malom ovom vri: s visine svoje mirne, samotne, navada niskih slomi razdešaj, razmetljivih šprljoćudnika krik!

pozajmi mi od — gost me prekine. „Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!” — Pozajmi mi od svoje nauke, osvesti mene šta da verujem o jamačnosti opšteg uskrsa?

Nijesi l' zar svog praha bio sit oprostivši se zemne trpije, no, poput praha oca Srbije, u duše svoje uplete ga nit? Zar prahu da se duša pokloni u samrtni, u čas napokoni, te da ga digne sobom uzgori da oproštaju čas ne

Seća se tužan kale u nesvesti, seća se svoje ropske zapovesti, oseća grižu u grudima guje, oh, ala jede, oh, ala truje! Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!

Žurite momci, neka se sija! i meni je zima! grejô b'ž se i ja!” Namignu paša na svoje lude, i što reče, tako se zbude.

” „Izrailjke? — Nekad beše, dok me slave ne poneše, ne znajući svoje seše, prosio sam jednu ja. Imala je jednog čika, filišćanskog najamnika, čiko njojzi bole zna: odvede je na

Imala je jednog čika, filišćanskog najamnika, čiko njojzi bole zna: odvede je na prevare među svoje gospodare — sad im noću uz pehare mesto žiška licem sja. Jest, al' sada, bože sveti!

okupi kosu vojnu, nožicama po njoj krojnu, stade seći pram po pram; pa podiže rukovetak, njim će svoj da kiti kletak, svoje sreće mali hram; i već uze ređat breme od ljubavi pregoleme po svom telu i odelu, po pokućstvu žensku celu, striz po

te podnô rad, da nije jedne što mu pije krv: da nije narod Fulišćanom strv; tu tamnicu, taj okov da je strest, krivice svoje nemilosnu svest!

kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu', jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, — svu večnost za te, divni trenute! — Ѕanta Maria della Ѕalute. Zar meni jadnom sva ta divota?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Tako je srpska narodna poezija od same svoje pojave u književnosti pa sve do danas, čitav vek i po, imala atmosferu pogodnu za opstanak i dovoljan broj dobrih vrtara

Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih.

Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. „Podajte“, reče, „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre.

i odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše.

Poslije nekog vremena ovi trojica, carski sinovi, tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se

Kad to mehandžija čuje, brže potrči p caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.

dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo.

obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao nikako micati.

sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za

Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im kakav je san usnio, pa im reče: — Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da

— Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da bog te je nađete, to bih voleo nego sve carstvo svoje.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Ja sam čovek, ali ti si moja zlosreća. SOFIJA (plače): Kad muž ne uvažava čest svoje supruge, kako će tražiti da ju drugi počituje. (Odlazi.) MAKSIM: Plače li i tvoja, kume, kad ne može da ti doskoči?

To sad tek vidim. SOFIJA: Utoliko, da mlađi budu zadovoljni i da ne čine štetu, a međutim da ohotno rade svoje poslove. MAKSIM: Jeste, jeste. Ja vidim kako sam procvetao, od kad sam tebe uzeo.

Dakle, molim za svedočanstvo. MAKSIM: Kakvo svedočanstvo? SVETOZAR: Svaki muž treba da dâ od svoje strane napismeno, kakva mu je žena; jer ju on najbolje poznaje. MAKSIM: No, to je lepo.

(Jasno.) Dakle napišite. (Svetozar uzme hartiju i počne pisati.) MAKSIM: Eto, kume, čovek mora i preko svoje volje da fali svoje čudo. KUM: Bre, lako je tebi, ali kako ću ja? Pak jošt dok čuje da sam svedočanstvo dao.

) Dakle napišite. (Svetozar uzme hartiju i počne pisati.) MAKSIM: Eto, kume, čovek mora i preko svoje volje da fali svoje čudo. KUM: Bre, lako je tebi, ali kako ću ja? Pak jošt dok čuje da sam svedočanstvo dao. SOFIJA: Pak zašto dajete?

SVETOZAR: Jeste. MAKSIM: I ja na to moram prikloniti glavu i ćutati? SVETOZAR: Kao muž, koji je uveren o dobroti svoje supruge. MAKSIM: I jošt da se ne smem nikome ni potužiti?

se nalazi ovo napečatano: „Istina, da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, no kao što tjelo ranu potrebuje, da svoje tjelesne sile i moć pita, srjeti i razvija, tako i razum potrebuje potkrepljivanje.

Spasić, umesto da bi se usovetovao, i uvidio svoje pogreške, drugi odgovor dade od 4 lista; u kom jedva 24 reda ima o stvari, a drugo su sve lične grdnje i nasrtanja.

MANOJLO: O, da lepi reči! Kad bi samo smisao njiov znao. DOKTOR: Znaćeš, dragi moj, jer svašta ima svoje klipe koje treba preći. Kako ti je ime? MANOJLO: Manojlo.

MANOJLO: A kakva je to duševna rana? Ono što obično jedemo, ne pušta tako jako koren. DOKTOR: Kao što tjelo svoje tjelesne sile i moć hrjepi, tako se razum bori u pribavljanju umne i duševne rane.

Ja vidim, vi i bez razuma govorite, pa dobro. DOKTOR (u voshiššeniju uzme svoje Zemljeopisanije): Jest, dok je ovoga, ja ću ostati besmrtan! (Oda veličestveno.) MANOJLO: G. doktor!

) DOKTOR (Manojlu): Tu ćeš i ti ostati, jer si đak, da štogod naučiš. (Šaljivcu) A vi uzmite ovu knjigu (dade mu svoje Zemljeopisanije) i sudite kome može čaša pripasti. (Putniku) Pa, gdi ste putovali? PUTNIK: A kuda nisam tumarao.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros).

Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala.

Lalić, Ivan V. - PISMO

mača; Ana, kneginja ograde balkona Nad jezerom, u čipki puzavice, Ana u peni čipke svog žipona, Brbljavoj prozi svoje rečenice — Slučajnosti se u sećanje sležu Ko šećer na dno neoprane čaše; Sitnice samo čine ravnotežu Tom ubrzanju

obraćam u bdenju, Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti U produženom tražim magnovenju Te jedne noći koja svetlost zrači Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka — Jer sve što hoće mrak da obeznači Postane svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko,

Oprosti mi, i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj

seća Kad sam te prepovijala; pomakla Iz vodoravne ravnoteže, lako, Kao da nisi za smrt jednu teži — (Ali za uteg žrtve svoje lakši) Od tog trenutka zauvek mi ležiš U naručju, van pričina i stvari; I svet se obnavlja u mojoj kretnji I ljubavi tvog

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Jezik pregrizo! Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete... Videćeš ti jednog dana svoje dete... Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu! Otišla...

ja, muva se prilično po varoši, a ta mala je neprestano bila napolju: često sam se pitao spava li uopšte to dete kod svoje kuće?

Mislim, otkrili ste svoje specijalne fazone, stil, pa sada mislite da tu žicu možete da vučete bez veze; a kao što znate, nema ni jednog bunara

za vas je važnije da se izvučete, ako baš želite da znate šta sam tela da vam kažem! GLAVA II Ana otkriva svoje tajno skrovište. Sava se giba — to je zbog riba!

Lepo se vidi kako stari svet leži pred njima na stolu, kao lubenica u kojoj tri starca povremeno gase svoje cigare, ili otresaju pepeo po kontinentima. U to vreme, naravno, ja još uopšte nisam rođena.

Pisala bih o svemu tome i još o nekim fazonima, kada bih se samo odlučila da izdam svoje memoare. Bilo bi to strašno zezanje, na časnu reč! Sve pod zvučnim naslovom život na brzaka ili nešto slično.

— jer je greškom upao u bure s mladim vinom, pa kad je krenuo kući u svoje šuplje drvo b. b. (bez broja), malo je kao pevao i svašta, a preterano bi bilo tvrditi da je išao skroz-naskroz pravo,

— O zecu koji se nacirisao... — šapnu mladi lingvista. — Ah, da! I tako zec zaspi potpuno pijan, tačno ispred svoje kuće, kad naiđu dva vuka. Ni jedan od njih nije bio Vuk Karadžić.

— What happened later? — upita Džordž udarajući neprestano u tamburu, dok je svoje noge, dugačke najmanje dva i po kilometra, držao sasvim gore, na ormaru. Pušili smo kao ludi njegove duvane.

se oko sebe i ima šta da vidi: pred njegovom kućom leže dva mrtva vuka, koji, su se u međuvremenu dokusurili dokazujući svoje pravo na njegovo originalno krzno. Znate li šta je tada kazao zec? Ne znate? Pa i otkud biste znali!

draga gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovremeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!“. . Rastali smo se kao najveći frendovi.

Ko zna ko li je samo plaća za to praćenje? Sve mi se čini da tu CIA ima svoje prste! GLAVA V U kojoj Ana naširoko raspreda o rođenim Beograđankama. Šta je još sve izmislio grad Beograd osim njih?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

“ Iznad crkvišta plamte oblaci: tako kao da žale ikone. Umiru pčele - tuže prosjaci. Ne čuju vode svoje izvore. Jagnjetov lelek preko gudure, što nagon budi zvjerki, moriji, žalosti bile, sjeni usnule taj bolak drevni,

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Jer trbu ne zna za šalu, makar da si usred Beča i prva pomodarka. On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću? BATIĆ: Vi istinu govorite. MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje!

ALEKSA (pokloni se): To ja za veliko ščastije primam. Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj.

ALEKSA: Ništa, ništa. JELICA: Ah, tatice, ja ću plakati. ALEKSA: Ništa je to, ne brinite se. MARKO: Svaki svoje zna. 12. MITA, PREĐAŠNjI MITA: Gospodin baron, nikako neće da mi vovjeri vekslu. ALEKSA: Kako to?

JELICA: To je cela istina. No ja sam u Beču slušala gdi mloge dame zovu svoje muževe „vi“. Nisam raspitala da l’ je to baš u modi.

MITA: Moje bi mnjenije bilo da gospodin Batić uzme ovu devicu. Prilika može dobra biti, a gospodin baron činiće svoje. ALEKSA: Kako mi veksla iz Amerike stigne, neću propustiti mladencima sjajni prezent učiniti. MARIJA: O, lazljivico!

Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči. MARKO: Nipošto! Ja tebi lepo kažem da ideš iz ove kuće, ako misliš da ostanemo dobri prijatelji.

Gospodin baron! BATIĆ: Lep baron! MARKO (pljesne se po čelu): O, lude moje glave! U kakve sam ruke hoteo sebe i svoje dobro predati! MARIJA: Gospodična, sad ste dovoljno izvešteni. BATIĆ: Sad će gospodin baron moći valjda u policiju.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Još uvijek tako, večerom, zimi, sučući svoje brkove sijede, starina Mačak uz lulu dimi i čudne priče prede li, prede.

“ Vječno su vrapci skitnice gole, pa dobrog Ćosu povazdan mole: „Uzajmi, Ćoso, bar zrno koje, imamo mnogo dječice svoje, u svakog uvijek otvoren kljun, al nikad pun.

Oko tog mlina proskitah davno detinjstvo svoje nezaboravno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U tome društvu proskitah davno detinjstvo svoje nezaboravno . . . GVOZDENI SAVEZ Munja nad Japrom oblake šiba, vatrene ribe blesak, kamdžija vrela nebom se splela,

Nadam se, braćo, da moja gripa nema virusa azijskog tipa.“ „Zar nećeš druže, lekove svoje, ta sve se babe oko njih roje i tebi pare u šešir broje?“ začu se šapat nečiji mekan.

Vrti mi se kad ih gledam. Sve pristiže druga drug, načinili sjajan krug. Mars bojovnik, to se čuje, svoje sablje da ne kuje, već tuguje.

!“ „Kod čika-Miće kruške sam brao.“ „Šta ćemo sada, mezimče moje, vidiš li ove drugove svoje Kaži mi sada: najbolji ko je?“ A Paja čita pismo po pismo i mirno kaže: Jednaki svi smo pa nikom zato zavidni nismo.

U školu idem, ovo je prva jesen, prekrasno crtam, razred je sav zanesen. Šaljem ti na dar crteže prve svoje, cvetova zbirku, ima ih razne boje.

Crteže gledam i tugom oko vlažim, u svakom cvetu detinjstvo svoje tražim. Piši mi opet, unuko mila moja, obraduj starca cvećem duginih boja, na zadnje dane prospi začaran sjaj.

NA OBALI UNE Uno modra, biseru Bihaća, kraj tebe sam novo gnijezdo svio, u košnici đačkog internata, kad sam svoje selo ostavio. Pokraj tebe, u sutone rane, mislio sam na moje Hašane.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

To je gospođa markiza sprovela vodu čak gore do zamka pomoću električnih motora; ceo zamak ima svoje osvetljenje. A sad je obećala da će dati da se sprovede elektrika i u selu.

Nijedan narod kao celina ne voli da to svoje blagostanje rizikuje, jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt.

ne voli da to svoje blagostanje rizikuje, jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt. — Otkuda onda ratovi?

nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je uglavnom sreća i nesreća raspodeljena podjednako pravedno i nepravedno po svetu, možda i ume

Svakako je glupo govoriti o tome sa ovim dobrim ljudima koje zbunjuje što treba da imaju o tome svoje mišljenje. Želim da promenim razgovor. — Mislim da ću još koji put, ma jedanput, doći kod vas. Sve je neobično lepo.

Ili da ih sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj.

— Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo? — O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca,

I to nije prvi put. Kad se setim dok su još bili mali! Pitajte Lonju šta bi sve ona učinila za svoje devojčice. — Pozdravite Pipa sutra. — Bili su se zabrinuli gde ste.

Preda mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja. Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera.

Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode.

Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga daka.

Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga daka.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. „Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže

Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi?

I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...

Veseli se carski grade, Prestonico Lazareva! Skini znake tuge tvoje, Da junački zapevamo Najmilije pesme svoje: Otadžbino, majko mila! Budi svetla i viđena, K'o i nekad što si bila Još u carska u vremena.

Ah, kakva sreća! Rad i trud, Što duh i razum krepe, Bogatom rukom šalju svud Nagrade svoje lepe. I novo leto, novi god, Sa tron a rujnih ruža, Ljubeći mirni ljudski rod, Prosvete mač mu pruža.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, Ali čelo uzvišeno

O njegovom vratu Samo krst treperi u suvome zlatu. To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, Što je carske dvore ostavio svoje — Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, Da postane slugom Božijega hrama.

NA DNU REKE Reko, bistra reko, lepote ti tvoje! Razgrni mi časom čiste grudi svoje, Da sagledam čuda, da ugledam raj; Da pregazim polja rujnoga korala, Da pohodim dvore od čista kristala, Pa da pričam

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ni sada ne ustajem kad me býde – strašni sud li je, šta li je – kroz progrizene uši mi viču: Ustani nekrste i telo svoje pokupi! A gde da ga nađem, pitam ja, zar je lako setiti se telesne građe u buci koja ruši lagume lobanje.

A gde da ga nađem, pitam ja, zar je lako setiti se telesne građe u buci koja ruši lagume lobanje. Otklonite svoje trube anđeli, mamuzama ne gazite po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika mog, neću da mi se na vašim saborima

Nosite me kiridžije samilosne visoko u vetrove gorske da rane svoje hladim, ili me prodajte na obronke mora u zemlje druge i vrtove bogate gde divovi u pučinu zagledani neće stopalom

I bez reči moje pritužbe on treba da je prezren a blažen ja, ipak hramove dižu gde on pokaže i duše mu svoje u šake predaju, on je taj. A mene pred crkvom drže da smirujem božjake.

Zalud me carem zovu kad mi velike moći nisu date! Drveću bih zaveštao svoje mošti da se razlistaju i plodne postanu sudbinom stabala.

Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju imena

po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju imena svoja povlače.

podzemlja živim: kule su ovde visoke i vojske mnoge i drago kamenje zeleno i deca belozuba žarko u prsa majke svoje ljube. Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem.

Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća ploda dugi su vekovi čekanja.

Sa svećom po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku?

U podrumu se napila vojska potopima svoje sopstvene krvi, bitka je još juče svršena i samo jedno srce od kamena sa zaspalih ruku diže se u vis.

se s drvenim rukama svetaca ogrezlim u krv i mleko, gledaj u svodovima džamija drhtanje belih zmija, podesi svoje vreme po kućnim satovima večnosti, sagni se pod ponoćnim zvonjavama bistrim i teškim kao da ti zvezde padaju na

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Neka Agaton izvuče iz sanduka stari, crni kaput, neka istrese naftalin i neka ga ispegla; neka Tanasije obuče svoje crno odelo, ono što ga je pravio za venčanje i što ga oblači o pogrebima i o narodnim praznicima; pa neka Proka pozajmi

(Razilaze se svako u svoju sobu.) POJAVA IV MIĆA, DANICA MIĆA (silazi niz stepenice dolazeći iz svoje sobe). DANICA (dolazi istovremeno sa sredine). MIĆA: Kakvo prijatno iznenađenje?

AGATON: Ne hvalim se ja, nego sam odista ja važio kao najveštiji islednik. E, al' ja sam imao za to naročite svoje metode. Pitam okrivljenoga ljudski, i što kažu čovečanski, on neće da prizna. Neće, dobro!

Šta može drugo nego da prizna? Kažem ti, imao sam svoje metode i bio sam vrlo vešt islednik, al' ono je drugo, a ovo je drugo.

TANASIJE: Jest, jest, da se raziđemo! (Svi se razilaze u svoje sobe.) POJAVA XI DANICA, ADVOKAT ADVOKAT (dolazeći spolja s Danicom): Gde su, dakle, ti naseljenici?

Doviđenja, dakle! (Polazi.) DANICA (prateći ga): Doviđenja! POJAVA XIV AGATON, SIMKA, zatim SARKA AGATON (dolazi iz svoje sobe, za njim Simka): Treba ih sve sabrati. SIMKA: Pa da zađemo po sobama.

Kad nam sutra starateljski sudija pročita: ostavljam sve svoje imanje svojoj porodici s tim da ga ona po međusobnom sporazumu podeli, mi moramo odmah odgovoriti: mi smo se

SIMKA: Nije, nego je tebe gledao, Vido! PROKA: Ne pristajemo na sporazum! TANASIJE: Svaki će da brani svoje! AGATON: E, onda vam ne dam ništa! SVI (gnevno): Ko ne da? Ko si ti? AGATON (ščepa stolicu): Ne približuj se!

TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane? PROKA: Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer je praunuk kneza Beljajeva, pa je uzeo njegovo stablo, izbrisao sam kneza Beljajeva pa metnuo pokojnog Matu;

bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim”, a ti ga kazniš za prenošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje, a ti ga kazniš za pravljenje đubreta na javnom mestu.

DANICA: To je moja molba. MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada. Samo, jedno bih vas molio: možemo li i kad možemo nastaviti ovaj razgovor?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među

Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivošću i puno puta pustiće vas da prođete, a da vam ne postave nijedno pitanje.

— reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom... Braniće se, braniće, do poslednje kapi. Potovariše čobani svoje torbe, zaokupiše stado i lagano, gotovo nevoljno pođoše niz planinu. A planine i pojate ostale su puste...

— žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. — Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“... Vidiš...

Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni. Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u građanstvu. — Ne pitam te to, nego kakvu si službu vršio u bateriji, imaš li čin?

A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo, sa autoritetom. On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro...

Već su zapamtili i svoje mesto. Komanda pade i zvecnuše mamuze. Tajac. Stotine očiju upiše se u mene, prateći netremice svaki moj pokret.

A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čeŽNjIVO ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“... „povečerje“...

Držeći se za štit topa, išao je tako, bludeći pogledom negde u daljinu, I mislio na ženu i svoje selo. A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo je samoću.

I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust.

Žene i starci stoje ispred vočića, a dečica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mašu ručicama. Svi napuštaju svoje domove pred najezdom neprijatelja, i žene, polazeći u bežaniju, nariču. Ni sami ne znaju kuda će.

Nekima skidaju obuću... Pozadi rovova sakupljaju se naši vojnici i guraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Po brezama, što su kraj puta otomboljile svoje tanke i neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana, opustile krila, otvorile

« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada... Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči. Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom,

Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći vrati na svoje mesto. Učitelj se rukova sa odbornicima i taman da se izmakne, a predsednik mu svrnu pažnju na jednog suvonjavog čičicu,

Ljubica iđaše napred poskakujući, a kad otvori vrata od svoje učionice nasmeja se veselo i stade pevuckati neku pesmicu.

Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja unutra.

Toliko se kidala zbog te svoje zle osobine, koja joj smetaše i kao devojci, a već u toliko više kao vaspitačici. Paštila se da se navikne na lepo

— Divljaci. Kao da nisu dosad videli čoveka. Ali šta je ovo te niko ne dovodi decu od svoje volje ? — Naučeni su. Do sad su učitelji upisivali samo po desetinu novih, tek da imaju i prvi razred...

Beše pocrveneo od sramote, pa ne zna kud će oči. Gojko prevalio svoje velike sanjive oči, pa ne može da se načudi, a Ljubica oštro odgovori : — Školski odbor ima svoga delovođu, a vi u

I Gojko pusti svoje đake, pa joj priđe, smešeći se: — Šta... ne ide vam sve kao podmazano? — Man’te se... Kad bih znala da će ovako ići

More, šta tu !... Znaš li da čak osećam neko zadovoljstvo kad potrpam u kanate svoje prnje, pa ozgo usednem sa ženom i detetom, a za dušemu privežemo kozu, pa teraj!...

Ova mu se misao, pored svoje smešne strane, ipak svide i on već zamisli sebe obučena u najfinije odelo, stade zamišljati neke naročite manire, za

— E onda do viđenja. Laku noć! reče ona i klimnu glavom koketno, pa se obrte i uđe kroz vratnice u svoje dvorište. — Laku noć, reče on za njom, prihvatajući se šešira i gledajući kroz suton neobičnu siluetu, koja se

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Puštiću te tvojoj majci.“ Ona mu je Vjeru dala, Da će mu se povratiti; Pušti zmaje đevojčicu, Da u majke svoje pođe. Kad đevojka k majci dođe, Već za zmaja i ne haje.

Pitao je golub Svoje golubice: “Oj tako ti Boga, Moja golubice! Što ja s tobom gučem, A ti sa mnom ne ćeš?“ Govori golubu Svome

“ 56. Oblak se vije po vedrom nebu, I lepi Ranko po belom dvoru, Oproštaj ište od svoje majke, Od svoje majke, od svoga oca: “Oprosti meni, mila majčice!

“ 56. Oblak se vije po vedrom nebu, I lepi Ranko po belom dvoru, Oproštaj ište od svoje majke, Od svoje majke, od svoga oca: “Oprosti meni, mila majčice!

Mi igramo i pjevamo Oko skrinje nevjestine; Neve zove sestre svoje, Da joj skrinju srebrom pospu. 66. “Obazri se, lepa Cveto, majka te zove.

68. Odbi se grana od jergovana, I lepa Smilja od svoje majke, Od svoje majke, i od sveg roda. Vrati se, Smiljo, majka te zove, Majka te zove, košulju daje.

68. Odbi se grana od jergovana, I lepa Smilja od svoje majke, Od svoje majke, i od sveg roda. Vrati se, Smiljo, majka te zove, Majka te zove, košulju daje.

mi čuva vitu jelu, A ne prođe ni godinu Meni Lenka poručuje: “Hodi meni, moje drago, Jela ti se razgranala, Grane svoje razbacala, Hladovinu ostavila, Lenka ti je već odrasla: U Lenke je belo lice, U Lenke su mrke veđe, U Lenke su

majko, na sam dan Veligdan, Bolest bolovala tri nedelje dana, Bogu dušu dala na sam dan Đurđevdan, Amanet ostavlja svoje stare majke: “Da mi zovneš, majko, jermenskog majstora, Da napravi, majko, sand’k od biljura, i na sand’k, majko,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

) JELISAVETA: Da li će čedna i nesrećna Amalija odbraniti svoje devičanstvo i čast? Ili će grubi Franc, koji je prevario oca i oklevetao brata, uspeti u svojoj bludnoj nameri?

JELISAVETA: Ali Filip je govorio tekst iz uloge! (Filipu) Ti se toliko uživljavaš u svoje role, da je to nenormalno! SOFIJA: Nije kriv samo Filip! Vasilije mu je dao šlagvort! VASILIJE: Kad sam mu dao?

) SIMKA: Ima li ičega što bi ovu životinju moglo da uljudi? TOMANIJA: Svuda je ostavio svoje krvave tragove! DARA: Šta je, glumci? Gledate naše krvavo pozorište?

I u crkvu ne dolaze da vide Hrista i Bogorodicu, nego da vide svoje svete kraljeve, i svete ratnike! (Prekine ga Simka, koja se pojavi u vratima svoje kuće) SIMKA: Da li bi neko mogao

(Prekine ga Simka, koja se pojavi u vratima svoje kuće) SIMKA: Da li bi neko mogao da mi pomogne? VASILIJE: Naravno, samo kažite! Šta treba?

Ko milijarde pupoljaka odjednom! Draga majko, prigrli ovu ženu, onako kako je ona prigrlila mene na svoje rascvetale grudi! GINA: Kad si pre i njega stigla da prigrliš? SIMKA: Njega?

I ta tvoja cvećka od glumice! Moći će da te privija! Da te privija na svoje žive rane! Da te privija, ko rakijavu oblogu! DARA: Dokle mislite da se svađate? Dok Drobac ne izmakne?

(Dolazi Jelisaveta. Uznemirena je.) JELISAVETA: Šta se to ovde događa? DRUGA GRAĐANKA: Ništa, došao đavo po svoje! TREĆA GRAĐANKA: Čekamo da iznesu leševe! JELISAVETA: Zar se to ovde desilo? ČETVRTA GRAĐANKA: Ovde!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene. Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko. Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo.

Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga. SLAVA . . . . . . .

U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesecu vodi, mlad i žut, Rialto. Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt.

U bilju, ili nečem drugom, moćnom, nad proplankom jedne šume mlade, naći ćemo opet svoje nade. U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem. I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka, susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje. A, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi, u životu pred nama, gde se strast, polako,

Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se ljutio na onu granu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković.

Onda nemamo šta da razgovaramo!“ On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir sačuvati ime Putnika.

da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti.

Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju. Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku.

Njegove razroke oči pokušavaju da me gostoljubivo prime, mada mu je život mrzak. Nedeljama ne vide svoje žene. Lampe ih muče, neće da gore. Dovode ih do škrguta zuba. On mi nudi mesta na svojoj postelji.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina. Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i

Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.“ I Agaton ostavi pustinju i vrati se u svoje mesto. Ali to sada beše sasvim drugi čovek.

Sunce, međutim, zađe pa ponese i onaj zlatni snop zraka, a mušice raspustiše svoje kolo i raziđoše se. Jedna mušica dolete i stade obletati oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga

Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj!

Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je. Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao

Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe ljude da izvuku kravu. — E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!...

Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva

Starac se pokori volji Božjoj, s tugom se rastane od svoje pustinje i dođe u Rim za episkopa. Ali je u Rimu starac živeo kao i u pustinji.

Starac dođe. Car ga uvede u svoje riznice i pokaza mu blago. Teški gvozdeni sanduci behu prepuni, natrpani zlatom i srebrom, biserom i dragim kamenjem.

I tamo je, moleći se Bogu i kajući se za učinjene grehe, živeo do svoje smrti. MUDRI SLUGA Bio na Istoku u staro vreme bogat čovek pa imao slugu.

Isus — dete širi Svoje ručice, za jatom ih pruža I misli da su to rajski leptiri — A priviđenje dublje k nebu ode... I dokle mati na grudi

Al i kamen mu beše lože meko... Jedanput prostre telo svoje golo Na džbun nekakvi jalov, trnje neko Što ga je peklo, ko iglice bolo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Evo kako on dalje priča. Pre čitavog veka moj je otac teško ranjen i zarobljen u ratu, a zatim odveden u tuđinu iz svoje domovine, gde se opet oženi devojkom robinjom, svojom zemljakinjom.

velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom: — Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me!

potanko pričati ko sam, i otkud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, pa viknu: — Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana?

Tu biste, što je glavno, imali dobru platu i dobre dodatke na reprezentaciju, što biste vi, razume se, trošili na svoje lične stvari.

Reče mi da po nalogu gospodina ministra dolazi meni važnim poslom; a ja na to izrazim svoje neobično zadovoljstvo i sreću zbog takve počasti. — Vi ste stranac? — Stranac.

Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim lakše i oprezno me povuče za

Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim lakše i oprezno me povuče za rukav da stanemo malo u stranu,

Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci i kako je

Stradije, umoreni vršeći uzvišene građanske dužnosti, zaspaše slatkim snom, snivajući srećnu budućnost i veličinu svoje mile otadžbine.

tekst: „Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!” „Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!

Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim lišćem i otrcanim koricama: — Odmah ću da vam se

I zaista svet se počeo odvajati u razne grupe i ići raznim pravcima; svaka grupa žuri na svoje određeno mesto gde će držati zbor.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

na pozni mednjak ili arapku, takišu, i dok si trenuo oni napunili svoja prljava krilanca i svako se žuri da ti donese svoje »lepse« kruške, jabuke, oraje, šljive i — purene zelenjake (babice), što svakom, po dva-tri, iz nedara vire...

Lepše je i milije mu je videti sređenu letinu, što je nije ni kap kiše taknula. Kako li će lepo da urani svoje mile vočiće, svoja goveda i ovce!... Po livadama beli se i šareni stoka, a okolo sena skupila se gomila čobana.

— Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje. Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše. Srknu dvaput pa dreknu: — Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!.... Nekoliko njih stadoše se smejati.

Nastupila je ponoć. Petli su svoje učinili, pa se opet šćućurili na grani, uz kakvu koku, a ponoć je otpočela da caruje...

mesečini i preliva se beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi svojim hladnim ogledalom... Malo dalje čuje se Vilin do.

« I tu je počeo da se seća svoje prošlosti i, idući tako unatrag, hteo je da se seti trenutka, kad mu se prvi put javila misao za ženidbu.

da će ga taj sintetični pogled na njegovu prošlost odvesti samo za godinu-dve nazad, ali se on odjednom nađe u doba svoje bujne mladosti.... Ko bi mogao tada pomisliti, da će on do ovoga doba ostati ovako usamljen, kao stari grm među šibljem?.

A zbog čega?... Da li je taj prekor stoga, što on namišlja da prekine sve veze s drugovima svoje tihe samoće, ili mu te neme zidine čine prekore u ime one dobre duše, u ime majke njegove, koja mu je tako mnogo dobra

Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće. Đokić je, bez sumnje, svoje namere osnivao na svojoj lepoti, okretnosti i svemu onom, što se devojkama dopada. Ali Ljubiša — ne znam.

Oduzimao je samovoljno život i imanje pojedincima, pa sad celo društvo uzima u zaštitu svoje članove... Ali zar ovaj moj sused misli tako? — Ne.

On je sad želeo da sav svet bude srećan, kao što je i on srećan. Potrčao bi od radosti, da čas pre ugleda svoje drugove, jer zna da će se među njima još više rasejati i razveseliti... »Justinijan!... zeleni i plavi!...

Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu. — Pst! Idu! Čiča! — viknu onaj s vrata i dotrča na svoje mesto. Ženske pobledeše. Obuze ih trema, i ako je svaka bila sigurna sa ispitom. Muškarci se samo utajaše.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

A ti baš misliš: neće Ilić biti biran? IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari ustranu, može svašta biti! JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari ustranu?

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka... JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam.

A što? Zar nije i drugi imao kuću za prodaju? Ne kažem da sam ja imao, ali, eto, da postavimo svaku stvar na svoje mesto pa da se upitamo: šta će tebi, na primer, ovolika kućerina? JEVREM: Pa vidiš da polovinu dajem pod kiriju.

SRETA: Pa kako da ti kažem, brate moj! Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi...

(Udara jezikom o nepce.) Sad, dakle, možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. JEVREM: Ja velim... a to što kažeš... ako sam baš i zavezan malo... to onako...

SRETA (koji je za sve to vreme mislio): E, čekaj sad ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje mesto... Kaži ti meni najpre, kako ti stojiš sa načelnikom? JEVREM (trlja dva kažiprsta jedan o drugi): Ovako!...

narodno poverenje... počast, i onako kao... SRETA: Dobro, sad smo načisto i sad možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ti znaš, Jevreme, da sam ja vešt za te stvari. JEVREM (hteo bi nešto da kaže).

E, dobro, onda brate moj, da ti meni odgovoriš na farbu, ako hoćeš da ja tebe postavim na svoje mesto. JEVREM: Da odgovorim, zašto da ne odgovorim, samo... Ne razumem te kako? SRETA: I to ću ti reći.

Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto. JEVREM: Pa jes', pravo kažeš!

Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći nijedno drvo na svoje ime, al' na moje možeš oboriti čitave planine. Pa onda pomilovanja!

SRETA: Sasvim, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto. PAVKA: Ama, čoveče božji, pa šta da kažem ženi? JEVREM (rasejano): Zar ja znam... eto... na primer...

na primer... ako je ona bacila kralja, onda ti baci keca... (Zbuni se.) Nije to... već svaku stvar postavi na svoje mesTo, pa eto ti! PAVKA (krsti se): Čoveče božji, govoriš kao da nije reč o tvome detetu.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

pisma, poznat mnogo bolje pod raznim psevdonimima kao: Gedžo, Geja, Seljo, Radenik, Proleter, a najradije je uzimao za svoje psevdonime imena onih velikih radenika iz francuske revolucije.

meseca iz republikanskoga kalendara onoga doba, a kad je i sa njima gotov bio i, što kažu, zagrebao u dno, onda je pod svoje dopise potpisivao imena docnijih i suvremenih velikih mislilaca i revolucionara, kao: Prudona, Roberta Ovena,

Prudona, Roberta Ovena, Bakunina, Karla Marksa, Pugačeva, Stjenka Razina, Kibaljčića, a nije se ustručavao uzimati za svoje psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i još mnogih drugih, jer ko bi ih

Nije od svoje volje došao amo, pa neće, izvesno, od svoje volje ni otići odavde. Neumoran pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde,

Nije od svoje volje došao amo, pa neće, izvesno, od svoje volje ni otići odavde. Neumoran pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde, osuđen je da ga večito gone za ta njegova

Stojičkom mirnoćom pakuje on svoju sirotinju, svoje haljine i silne političke brošure (i dopuštene i zabranjene) u svoj šareni drveni sanduk, uvezuje krevetske haljine u

će godinama podmladak i uzdanicu narodnu učiti, ili, kako se on zgodno izrazi: u kojoj će učeći satirati dragoceno svoje i dečje zdravlje. Nešto ga steglo, pa samo stoji i gleda po školi. Doista, sam jad!

U civilizovanoj Evropi! Ovako nije ni među Hotentotima i Zulukafrima! — reče Sreta ližući grozničavo svoje suve usnice i uvrćući nestrpljivo svoju retku a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka

Pita ih šta će da piju. Poruči i plati pivo za sve za stolom, a oni mu opet od svoje strane obećaju da će skorim štampati nešto od njegovih »radova«.

Voleo je da diskutuje, da menja s drugim misli i da raspravlja pitanja iz sociologije, da izrekne svoje mišljenje i svoj sud o svakom pojavu u našem životu, pa pitao ga ko o tome ili ne.

na ponekoga koji nikako niti mari niti razume ta piskaranja, kome je tugaljivo kad nađe i samo prosto spomenuto ime svoje u štampi, a kamoli kad je predmet napada. I tada je bivalo svašta. Jednom je nakaljao s jednim takvim.

GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono veče čim je razmestio svoje skromno pokućanstvo u svom novom i skromnom stanu.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije, Ima dućan prepun sedlarske kože, Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije. Život Krste Pepe zato je prepun bola...

” Sve joj je objasnila, po redu. Dobro pamti svoje reči jutros izgovorene. Ne stoji valjda još u redu? Sve pekare su odavno zatvorene...

— Stari čistači mrze više od svega Da očiste svoje cipele. Ipak, penzionisani trubač, inače tih, Mrzi najviše od svih njih.

Siromašan bi bogatom sve svoje izglede Na nebu poklonio, da ga bogat izvede Iz bede, pa makar, posle, sa bogatima, Morao godinama džonjati pred

Jedan se bogataš kao majčica natresko, I rekao: „Siromaštvu svaka čast i poštovanje, A ja ću, do daljeg, da čuvam svoje imanje!

KAKO TREBA S OCEM Hteli ne hteli, oca morate voleti. Sa svoje strane, tata je dužan da bude dobar tata, Da se nađe detetu u bolesti, Da mu kupuje cipele i šal za oko vrata...

Svakoga jutra, u osvit, kad se Zvezde povuku i Mesec zgasne, Aksa obiđe svoje imanje, Prošeta, spokojno, u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad

Pogleda me odozdo, iskosa: — Kad već nemaš pametnija posla, I pošto smo sami, i udvoje, Reći ću ti osećanje svoje...

Onde, gde u panj tuče sekira, Ni zver ne zalazi, da ne reskira Život, već beži ludo, nasumice, Vodeć za sobom svoje mladunce!

U dane pretprolećne, ničije, blage, Koji čekaju godinu da moćno grane, Ona i mrtva nađe snage Da cvećem okiti svoje rane, Cvećem koje neće doneti rod... Leži, u travi, kao nasukan brod.

Posečena, dišući sve tanje i tanje Šljiva dovršava svoje listanje U smrti, predajući dušu prečistu Nebu, blistavom ametistu.

HRAST KRAJ POTOKA Od rane zore po vodi se Hrast šunja, tražeć svoje obrise: Pokreti su mu hitri, krti. A svetlost, što se u nebu rodi, Najpre u krošnji, potom u vodi, Presijava se,

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit se, napustivši od toga događaja sve svoje druge poslove, sav predao problemu jegulje.

To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da naiđe na mesto koje se tražilo

taj način je i za Indiski Okean potvrđeno ono što je ranije već bilo utvrđeno za Atlantski Okean, a to je da jegulja za svoje mrestenje i rasplođavanje traži velike morske dubine.

i subvencije za naučna istraživanja i misije; tako je došlo do toga da dobije pomenutu pomoć od tri miliona franaka za svoje veliko putovanje oko sveta u cilju rešenja problema jegulje.

Kolevka jegulje, njeno rađanje i prva migracija Svaka jegulja, u ma kojoj evropskoj slatkoj vodi ona živela, vodi svoje poreklo sa svetskog plodišta jegulja u Atlantskom okeanu.

Golfska Struja ima u Atlantskom Okeanu razne svoje ogranke, koji teku pored obala Engleske, Norveške, Špicberga, Labradora itd.

Da bi to postale, one imaju da izdrže još jednu, drugu metamorfozu, koja će se izvršiti kad stignu u svoje od tada stalno prebivalište i koja se sastoji u ovome što sleduje.

Ona je dotle obavila samo jednu polovinu svoje odiseje; druga će polovina doći kad jegulja dostigne doba puberteta. Brzo rašćenje zahteva obilnu hranu, koju jegulja

Drugi deo, onaj što naiđe posle prvog, nastavlja svoje putovanje i zadrži se u drugoj vodi na koju naiđe, i to tako ide po redu, kao kad kakav komandant raspoređuje svoje

svoje putovanje i zadrži se u drugoj vodi na koju naiđe, i to tako ide po redu, kao kad kakav komandant raspoređuje svoje trupe po konačištima i prebivalištima.

Milioni sitnih jeguljica ispunjavaju tako slatke vode ostrva i kontinenata u kojima traže svoje od tada stalno prebivalište.

Ali je manje poznato da to nije isključiva njena upotreba. Njena koža, zbog svoje mekosti, jačine, elastičnosti i izdržljivosti ima naročitu vrednost.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.

Rakić, Milan - PESME

Kresni, I obasjaj tamu gde pesnici žive, Majušnosti svoje neka budu svesni. Sruši, ko od šale, njihove oltare I idole mnoge kojima se dive! Razbij predrasude i kalupe stare!

O, kako će se zgranuti od čuda! Bednici jedni što nam ljubav krate, Naviknuti na otrcane fraze Kojima lažu svoje tašte maze Kasapski momci, kaplari i ćate! Bednici jedni što nam ljubav krate! I zaječaće setne violine U svežu noć.

U taku noć je požudnu i strasnu, Noseći sobom lestvice od svile, Starinski vitez, pun vere i nade, Hitao zamku svoje verne Vile, I pevao joj strasne serenade. Starinski vitez, pun vere i nade! Šumi, o noći prohujalog doba!

stare, Što u svetom hramu na dovratku stoje, Gde prolaznik svaki spušta skromne dare Za smirene svece i za bližnje svoje.

Kako sam mnogo obećav̓o, A koliko sam malo dao, I, čekajući svoje pravo, Doček̓o opšti udes zao! Ah, krepki prkos gde je sada Da preziranjem život šine, Gde mlada snaga borbe rada, I

MESEC LIMUNOVE BOJE Taj ogromni mesec limunove boje Što ko avet luta nad gorama našim, Sipajući mirno hladne zrake svoje, Zašto ga se klonim i što ga se plašim?

No ako i prošlost izneveri mene, Bude li i ona varka puna rana, — Zaklopiću oči svoje namučene S užasom što ikad videh svetlost dana...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kugo ljudska, da te Bog ubije! Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala? Mala li je žertva sva Srbija od Dunava do mora sinjega?

I bez toga ovo nam je slava, na koju se vrsni momci kupe sposobnosti svoje da kušaju, silu mišce i brzinu nogah; strijeljanjem da se nadmašaju i sječenjem u opkladu plećah; da slušaju božju

Tek što vučad za majkom pomile, igrajuć se strašne zube svoje već umiju pod grlom ostriti; tek sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće

se strašne zube svoje već umiju pod grlom ostriti; tek sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka!

Nâda nema pravo ni u koga do u Boga i u svoje ruke; nadanje se naše zakopalo na Kosovo u jednu grobnicu. U Dobru je lako dobro biti, na muci se poznaju junaci!

Je li instinkt al' duhovni vođa? Ovde ljudsko zapire poznanje. Vuk na ovcu svoje pravo ima kâ tirjanin na slaba čovjeka.

Vidije li suda od dva pića, ali kape za po dvije glave? Manji potok u viši uvire, kod uvora svoje ime gubi, a na brijeg morski obojica. Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće.

čelo namršteno; grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt se gadno ispod čela smije kako žaba ispod svoje kore. Što spominješ Kosovo, Miloša?

spremio da oblazim zemlju svukoliku, da uredbu vidim kako stoji: da se vuci ne prejedu mesa; da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta; da podstrižem što je predugačko, da odlijem đe je prepunano; da pregledam u mladeži zube da se

KOLO Novi Grade, sjediš nakraj mora, i valove brojiš niz pučinu kako starac, na kamen sjedeći, što nabraje svoje brojanice. Divna sanka što si onda snio!

KNEZ BAJKO Hoću, kneže, sve mi jedno biva. Ja sam noćas grdan san vidio: sve oružje svoje u komate. Bez zla mi se obići ne može i bez neke bratske pogibije, jer kad god sam takvi san gledao, pripravljâ sam

Fatimu će Suljo držati kako oči svoje u glavi. Fatima je strukom divota, oči su joj dvije zvijezde, lice joj je jutro rumeno, pod vijencem gori

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje grobove. Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću sa zapaljenim kandilima.

Dole, do kapije, utvrdio binjiš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u

da preduzmu i počnu voditi brigu o kući, da zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš

Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom sećala toga što je, ili još kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da načuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neće čuti, još

Čuvena je bila sa svoje raskoši i „saltanatluka“. Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Pola varoši neženjeno ostalo, nadajući se da

Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas! Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i svežinu, isto je tako znala, kada se

Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote. I ona opet bila neka Grkinja, iz grčke familije, koja je bila u samoj varoši, odmah ispod crkve.

Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i naročitim

Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i naročitim retkostima morali

video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenađenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu. I zaista, nije se prevario.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće, od rodbine, pa čak i od svoje žene, u kući se ipak živelo isto onako raskošno i u izobilju.

A na njegovu tu večitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona čak ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju, da štogod pokaza.

Pandurović, Sima - PESME

„Al’ ja sam ipak zadovoljna, kada U veče, sve kad snom mrtvačkim spava, Izvadit’ mogu s bolom srce svoje Iz koga lipti krv (puno je jada); Na njemu tvoj je urezan lik.

tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje, do groba, — strah ledeni probi Dušu i srce, zle sluteći

Ti si ostavila svoju kuću celu, Svoje knjige, igre i saksije cveća, I devojačku postelju ti belu, I uspomene svih ranih proleća.

u srcu i zvezdom u oku, Tu, milovani povetarcem čednim, Snivali dugo svaku noć duboku; I bili srećni zbog ljubavi svoje, Ponosni trajno zbog svoga rođenja; Niti je ikad mislilo nas dvoje Da štogod ljubav ruši ili menja.

budu išli ljudi, žene, S negodovanjem, u starom kaputu, I s iznurenjem noći probdevene, K’o noćna priviđenja u zamkove svoje, Ići, umoran, u svoj prazan stan, Da legnem, s dragim spomenom na tvoje Lice, — da opet sâm prespavam dan.

Nek njin nagon ima I sad u nama svoje stare žrece; Nedostojno makar, uživajmo s njima, K’o žalosni oci nemoguće dece.

U meni se strasti svih vekova bore. Prolaze junaci s Gospodnjega groba U zamkove svoje gde kandila gore, S mačevima teškim, u ponoćno doba.

Hajde, srce moje! Obići ćemo sve grobove svoje, Humke prvih snova, radosti i jâda, Kolevku detinjstva, mesta draga, sveta Gde i sada, možda, u samoći cveta

BEOGRAD U ROPSTVU Otkada te nisam video, moj Grade Na stavama mirnim Dunava i Save, Gde sam svoje dane provodio mlade, Dane prvih snova, ljubavi i nade.

SUDBINA Zbog dubokog nemira moje duše Ja nisam svoje uživao dane U mladosti, k’o ni sad, kad se grane Mog života polako, tiho suše.

Imajući ruku svemoćnoga Cara I otmenu dušu svoje tužne majke, On je bio junak legende i bajke, Bogodani vitez bez mane i straha.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

svijet je obezbožio, znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi bjehu ošišani, bez vlasulje, u širokim pantalam francuskim.

“ Palo je čudnijeh i smiješnijeh riječi o kontu Pjeru i družini njegovoj. Svak najrađe ismijava i previre svoje vlašte mane kad ih pri drugome nađe.

“ reče tiho Ivana, serdareva žena. Pejo ne ču, niti okom trenu. Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i

Pejo ne ču, niti okom trenu. Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet

Nije li ti naknadio ovijem djetetom?“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu. „Evo nam Miluna, ako Bog da! Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!

“ „Niti će, strina, dok se pod ovijem šljemenom nešto ne izmijeni!“ reče Marko i pogleda značajno svoje drugove. „A što već da mudrujemo i u kučine zavijamo!

“ reče Pejo, prekrstiv se još jednom, „spravite puške, momci!“ Sva četir izvadiše ledenice. Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!

Nebeskijem svodom šetaše pun mjesec, rasipljući kroza tišinu svoje blijede zrake. Kao dječica kad umaknu domaćem zaptu i oku starijih, pa se na osami gdje razasnu i maha daju svome

Starac nasloni glavu na dlan i ostade tako. Mjesec okupljajući svoje zrake mlaznu s njima po zidu, a kad dopriješe do starca, mjesec ih ustavi, složi ih u snop, na tijem zlatnijem snopom

Svi zastadoše malo, gledajući ispod strukâ, put istoka. Sunce se pomaljaše u vedrini, razasipljući svoje zrake po golemom snježnom prostoru. Ljudi, jedan za drugim, siđoše niza stepenice i uđoše u crkvu.

a ni vojvoda Vuksan ni Šunjo ne mogoše se održati — tako je smiješno đakon izgovori on „ravnijeh“ a izgovarajući odigao svoje obručaste obrve. Smiješan je taj pridjev i po sebi kad se primijeni na Cuce i Bjelice koji su sami — greben.

nema joj drugoga imena. Sve što podnosite i trpite, naknađuje vam se ponosom što vam kroz oči sijeva. Branite svoje ognjište; svetite i mrtve i žive što ih je varvarstvo ugnječilo.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Poređenja za boje naš je narod uzeo iz svoje neposredne okoline, i to putem asocijacije. Ona mogu biti statička, kao: beo kao ovca, mleko, sir, jaje, dan i sneg;

Praotačka iskustva i saznanja izložena u poslovicama nalaze i danas svoje potvrde u raznim sličnim prigodama stvarnog života kao empiričko umovanje (Tuđa rana ne boli; Dublja rana od bratovlje

“ Ozbiljne „cupaljke“ mogu da budu i prave pesmice o životinjama. Uspavanke zaslužuju posebnu pažnju zbog svoje poetske kakvoće.

zajedničke osobine sa molitvama, samo sa tom razlikom što ovde pojedinac izriče na molitven način, u svečanoj prilici svoje obraćanje višoj sili da podari zdravlje, imanje i napredak.

Kraj sve svoje patrijarhalne kakvoće i uz pojavu čestih opštih mesta, narodno govorništvo ima ne retko uzleta i snage, razvibriran

One mogu, s druge strane, da budu i prave pesmice. Pored svoje osnovne namene da budu zabava, i to ne samo dece nego i odraslih, — što važi i za zagonetke, — brzalice mogu da imaju

Zbog svoje kakvoće: da ih je teško bez pažnje i napora izgovoriti, one su pogodno sredstvo da se i normalno dete kroz zabavu uči

U njima je naš narod ostvario svoju težnju da razgovara u slikama i simbolima svoje fantazije, i to samo u naročito vreme U Primorju, Crnoj Gori i Hercegovini „samo uz mesojeđe“, u Srbiji „uz belu

improvizatora — svedoče: da je naš narod, i onda kada nije imao posebno organizovano pozorište kao ustanovu, znao za svoje sezonskeverske (obredne i ophodne) i profane scenske improvizacije; i ne samo da je imao razne vidove pokladnih maski,

U vezi sa njima on je stvorio svoje kultove i verovanja, obrede i običaje, radove i igre, zabavu i pouku, pesmu i priču.

Sadi kupus. — (Reče se u podsmjehu onome koji hramlje). Svaka ovca svoje runo nosi — (kaže u šali debeo čovek za sebe). Svaka sila prokleta, a ta blagoslovena!

— Više um zamisli nego more ponese. — Kad bi se sve pameti iznele na pazar, svak bi se svoje mašio. — Ljudi se ne mere peđu no pameću. — Pamet je starija od knjige. — Pamet — sermije.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „Ne zavidim, na čast svakom svoje“; a ja ću samo gotovo da skupljam ono, što je narod Srpski već izmislio.

striženo! striženo!“ Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne.

Kako ga đavo opazi, on mu progovori: „Tu si, pobratime!“ — „Tu sam“. „E dobro! a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili,

Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe | svoje, onda ćoso reče: „Ajde, sinko! da umijesimo kolač od tvoga brašna.“ Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac

kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „„Ne zavidim, na čast svakom svoje;”” a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod Srpski već izmislio.

Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda mo- | glo.

”” I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s kόnjâ svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja. Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag.

Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži svoje sestre. Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedan put pod jedan veliki grad.

blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka. 6. ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT.

Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet.

vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete.

Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje. 11. KOME BOG POMAŽE, NIKO MU NAUDITI NE MOŽE. Bio čovek i žena, pa imali tri sina.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I da ne bude oprošten niti u ovom niti u budućem veku. Zbog toga pisah i potpisah ovo svoje rukopisanije 6707. (1199) godine od Hrista. † Od svih poslednji Sava grešni.

od predanja Svetoga Duha navikavši inokovati i blagodaću Božijom otuda prosvećeni bivši, i Hrista uselivši u prekrasne svoje duše, zbog čistog života svog, protiv đavola pobedu pokazaše, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu,

stradaju njega radi i mnoge muke trpe kako bi savršene vence primili na nebesima, raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome koji se zaklao nas radi ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugom:

(Mt. 13, 45). Ugledajte se na mudre devojke koje napuniše svetiljke svoje milošću i spremne iziđoše ženiku svom na radost. (Mt.

Jer ko posluša reči, a ne čini zapoveđeno mu, takav je sličan mužu koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se i ode i odmah zaboravi kakav beše.

I htede on blaženi, da kao što i tamo opravda svoje carstvo, tako da bude i ovde. Poželevši da za vas nađe mesto spasenja, isprosi u cara mesto ovo pusto i uze mene

Oni koji idu u svoje ćelije, treba da završe svu službu posle uobičajenih molitava i kolenopoklonjenja po višerečenom zakonu, to jest šest

“ A potom ustavši treba da mu odate poklon. U ćelije svoje pođite da biste po zakonu završili vašu noćnu službu. I tako svi sa pohvalom i u veselu duhovnom snu predajte se, sve

(Ps. 5, 6) Ne ispovedati se lukavo, nego uklanjati svoje misli od svakog svedočenja, svake nečistote, nevolje i smutnje.

Sve ovo ima svoje vreme, a sada je vreme ispovesti, isceljenja duševnih strasti. Te ako hoćete da govorite o nekoj srdžbi, sve poruge i

felagedena, koja je pogibeljna živa rana, koju treba daleko od vas odgurnuti, da i drugima od vas ne bi predao rane svoje. Jer mnogo lakše je primiti zlo nego dobro, (Ps. 51, Z) kao što reče neki mudrac.

“ A potom, davši celov u Gospodu, na odgovarajuće mesto svoje da stane. A onda da ga celivaju svi. Po celovu slava Bogu da uznosi se i otpust posle običajene jerejske molitve.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

STAVRA: Ti na svakom vetru raširiš repić! MILE: Primiš ga u svoje redove, ukažeš mu poverenje, ko čoveku, a on iz cuga počne da ti rovari! S takvima nema kompromisa, to da znate!

Al dok sam Stajo, sve se objasnilo! Gledam je, gledam, a u glavi sve dolazi na svoje mesto! Ko da sam pred Vukosavu stao, istu istacku! I sine meni da nije bilo onako kako sam ja upamtio i pričao!

On je zgranuto pogleda, a zatim, kao da prati dvojicu nevidljivih vojnika, prilazi stolu i smešta svoje „goste”.) IKONIJA: Šta bi, ludaji? CMILjA: Samo sam je pitala di je brazletna, čula si!

TANASKO: Goskapetane, nemote da se kidate toliko! MANOJLO: Nemaš ono zašta si stradao, al se tešiš, bar imaš svoje stradanje! Misliš da ljudi pate onako, bez razloga?

Dokazi! Sami ne možete da izdržite svoje dokaze! A što se niste bunili kad vas je bolelo? TANASKO (spolja): Sekund, goskapetane, zaboravih ovu puščetinu!

Stanković, Borisav - JOVČA

Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga. Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona,

A i tamo, svuda, kao da sam u svojoj kući; svugde imam prijatelja, rodbine. I tamo imam imanja i svoje kuće. VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo.

I tamo imam imanja i svoje kuće. VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera!

Gotovo šapatom): »Ne daš je drugom!« VASKA (izlazi iz svoje sobe, unezverena; kad vidi Jovču pođe brže k njemu s bolnim osmehom): Oh, tato, gde si?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!

Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevo|de, sastavljaju i na štampu što izdaju; da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kćeri, prevodeći im izbrane knjige učeni[h] naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu,

ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi

prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski

O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo!

Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi do danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim

I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu.

No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svoji[h] roditelja ne od|riču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne

Crkovni iliti mirski, ko misli s ljudma i među narodom živiti, valja da se stara kako će i on sa svoje strane drugima na polzu a ne na tegotu biti.

Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao izgubljene!

puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruč[j]i zagrli! Ja pohuditi sebe i drugim grešnim ljud’ ma upodobiti? Nipošto i nikako!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!... — Hm! Ta-a-ko!

Čagalj, Šunda i Rkalina šaptahu nješto živo meću sobom. Čagalj upro kažiputom u svoje čelo pa kuca u nj. Osinjača reče djeci: — Ajte’ poljubite ruku stricu i recite: Vala naš lipi dujo.

Kud li će se lipše!... Pa dobro!... Kâ pametan čovik!... dobri naš vra-Brne!... Onda Čagljina stupi na svoje pređašnje mjesto, pa će medeno: — A šta je tribalo da se do ovoga dolazi?

“ dovedi ga posli k menika. Balegan odvede Bakonju u srednji trijem, gdje je Naćvar imao svoje dvije sobe kao i svi ostali fratari.

Baš usni e oni đaci s kojima se bio dobili krila pa lete po „ajeru“ i njega nose, a on ih preklinje da mu kažu svoje nadimke.

Knez je pogleda začuđeno. — A šta si izdreljija te očurine u mene!? Zar ja ne smim spominjati svoje dite? Sram te bilo! Jer tebi baš kâ da je žâ što se tvoje slutlje ne ispuniše!

Bakonja bi navrh prstâ otišao da ga poljubi u ruku, pa bi otišao na svoje mjesto, u treću klupu. U prolasku morao se pokloniti đakonima Čimavici i Škoranci, koji sjedijahu na stolicama, između

je kriv bio dobrodušni đakon Lovrić, koji je Bakonju od prvog dana zavolio, ali koji ga je slabo mogao poučavati, zbog svoje bolesti. Ako je kome to na duši bilo, bilo je fra-Brni.

Fra-Tetka, jedini ustalac od sve braće, izlazio je noću dva-tri puta iz svoje ćelije, te obilazio trijem, bojeći se da vjetar ne ponese otkle žeravak i ne nanese ga na trulinu.

Svako se prepade svoje grješne rabote, pa da pokaje, poče svaki umiljato pojati. Poslije službe fratri odoše u trpezariju.

Štij ovaj libar, sinko, dan i noć, i ladaj se po njemu, zarad spasenja duše svoje. Amen! Đakon ga ponovo poljubi u ruku, pa to isto učini svakome, ponavljajući istu čestitku.

Svaki se naprezao da se sjeti kakvijeh riječi iz svetijeh knjiga, kojima bi mogao potvrditi svoje mišljenje. Vrtirep se opkladio sa Naćvarom da će nješto naći u njekoj knjizi, pa je stoga hodio u manastirsku knjižnicu i

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

OPET POD NEBOM Ostadoh da radim svoje jelo, piće. Opet pod nebom, a sâm: zuje pčele. Iz stajskog đubrišta: perunike bele.

Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom? Zatočeni: ora je — prhnite iz tela! Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju): Gle pesnika u mraku usred dana bela Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Ćosić, Dobrica - KORENI

I tiho čim se miševi umore. Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo. I na njemu dva bela, zagrljena meseca.

Đorđe uzdahnu „ja znam koliko puta“, zari prste u čekinjastu bradu i zamisli se. Od svoje šesnaeste potuca se on po putevima, dalekim varošima, mehanama, gloži se oko svakog marjaša, duša mu na svinje smrdi.

Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale košulju. Setila se, zasmejala i prošaptala: „Moj bradonja.

Šta li mu se dogodilo? Ovakav kaput ni kraljevi namesnici ne nose. Još jače zastrepe. Vukašin gleda u svoje ruke, oseća očev pogled i opravdava ga: prirodno je. Sin sam mu. I ja bih takav bio prema svom sinu.

Služba... (Ne, večeras se mora sve svršiti.) — Služba? — podiže se Aćim. — Pa čovek je državni činovnik. Čuva svoje parče hleba — mirno reče Đorđe. — Putuj, sine, putuj noćas. Odmah putuj! — korača senkom.

Neka samo što pre bude. — Žene napolje! — Milunku i Simku pratio je očima Dok za njima ne lupiše vrata, a onda sede na svoje mesto za niskom sofrom pretrpanom jelom.

— Dobro. Ako me se odričeš, onda sam ti dužan ovo objašnjenje: neću ni u kakve stranke da ulazim. Ja svoj život i svoje sposobnosti neću da satrem u radikalskom politikantstvu. Čekaj, slušaj me prvo.

Sutra, na praznik, biće ti oči kao oljuštene šljive. Što plačeš kad si lepa, i mlada. Ja ću da tugujem za tebe. Svoje ću oči podmetnuti pod njegove pesnice. Neka ih bije, zlotvor. Nesanko, gurni mi glavu u nedra.

Vukašinu drhti ruka. Jedva se potpisa. Gadno mu je i neizdržljivo žalosno, ostavi priznanicu na stolu, brzo uze svoje stvari, strpa kesu u džep i bez pozdrava pobeže napolje. Mijat polako upreže konje. — Požuri!

voleo više i zato što je držao buntovničke govore po Beogradu, a on, Đorđe, pomisli na njive i livade koje je kupio od svoje zarade i bi ubeđen više no ikad da Morava neće odneti ono što je na kantaru stečeno. Sama ruka izvuče hartiju iz džepa.

priča, i ona ga ljubi po crnoj kosici što je prekrila čelo, ljubi ga po grudima, stomačiću i tabanima, ljubi ga svuda, svoje dete, sina! A parom, kroz blagi osmeh, tekle su joj misli...

I kako su sve te njene žele i misli čudne i drukčije nego one od pre nekoliko dana? Gledala je u svoje snažne, pune noge, rumenkaste od vrele vode.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Oko nje je brujao grad, ali kroz prozor svoje podrumske sobe mogla je da vidi samo stopala prolaznika u neprestanom pokretu. »Kuda li idu? Šta traže?

Ono što devojčicu posebno iznenadi bila su lica lutkica i lutana, sva različita. Na jednom od njih opazi crte svoje sestre. Drugo je ličilo na lice njene najbolje drugarice. Treće je bilo slično licu njenoga brata.

Kako je i mogao da se vrati? Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda. Da prosi, ipak, nije hteo. Ima on i ruke i noge, zašto bi prosio?

— dečak se zamisli. — Ne postoji plava trava, ni plavi jelen! — A Srebrna ruža? Postoji li? — Iznad same svoje glave dečak ču nečiji kikot i trže se. Osim jelena na livadi nikoga nije bilo. Samo je kroz retke oblake lutao mesec.

Ona podiže uvis svoje srebrnasto lišce s ugašenim očima, a dečaku prođe kroz glavu: »Zar ona ne zna da je potok koji protiče kroz pećinu

Miševi, ptice i puževi ne idu u školu, pa žive. Kad bismo bar bili puževi! — uzviknu Plačko zatreperivši od svoje strašne želje. — A? Smejačko i ne stiže da razmisli šta bi tada bilo kad oseti kako počinje da se smanjuje.

A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.

Mučilo ga je to toliko da zaboravi da spasava zarobljene rakove i ribe, zaboravi svoje čudesne priče. Kad bi ga dečaci zaokupili da priča, samo bi zbunjeno slegao ramenima.

Odbačena i sama, Bela žaba poče provoditi dane ogledajući se u vodi, nesrećna zbog svoje boje. Polako zaboravi i na san, i na pesmu, kad je, jednoga jutra, trže nečiji duboki uzdah.

Nije mogla da zaboravi ni njih, ni prohladni dah planinskog cveća, ni svoje krilate vode. Njene peščane obale bile su ravne.

— I biću boli letač od svih vas! Čitavo jato se nasmeja. Najstariji brat pokuša da ga natera da ponovi svoje reči, ali mališan je ćutao tvrđe od stene. — Uz to što je nikakav, on je i bezobrazan! — zaključi Savet plemena.

KAMENO JAJE »Gle, nešto se miče u meni!« —pomisli stena izrasla na samom vrhu planine. »Nešto se buni.« Sa svoje površine ona odbaci tanku kožicu zemlje i retke čuperke trave, ali to nije bilo dovoljno. Nemir je u njoj rastao.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

I tako, nevidljiv jaše Gospodar Jevrem pored Bajrakli-džamije. Dugo stoji na uglu svoje i Ulice Sedmog jula: automobili lete niz padinu, ka Dunavu, u kolonama, preko kolovoza od crnog sunca, a Gospodar

kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je bila i biblioteka; što je taj Konak porušio u znak svoje svakovrsne moći i dao da se na istom mestu zida njegovo zdanje?

Jevrem je uzimao samo od te snage a uvek se, u sebi, ljutio na to uzimanje. Nije vredelo. Pamti svoje zadovoljstvo kada je Miloš Obrenović, knez Srbije (istina vazalne), postavio njega, Jevrema Obrenovića, generalmajora,

je to znao sam veliki Knez, koji je tu noć, u kojoj se bal, pri silnim svetiljkama, održavao, iskoristio da obezbedi svoje bekstvo iz Srbije: bilo mu je stalo da to bekstvo izgleda kao dobrovoljni odlazak, u dostojanstvu. Uspeo je, i u tome.

Uspeo je, i u tome. Kad je otišao, bila je 1839. godina. Zagledan, na uglu svoje i Kapetan-Mišine ulice, u nebesa, Gospodar Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo,

Gospodar-Jevrem, sebi uprkos, rado slušao: da je baš njegovo, Gospodar-Jevremovo, da sad, u poslednji čas, uzme stvar u svoje ruke. Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke.

Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke. Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim.

Stisnuo je usne, ščepao svoje nedoumice i gurnuo ih duboko, najdublje što se može. Kad su stigli na Vračar i pošli Vučiću, Avram Petronijević i ruski

Turcima, i jeza mu se penjala uz kičmu: svirepost je mahnitala, Srbi su naticali srpske glave na kočeve i nosili ih uz svoje čete, kao ukras.

Kada ga je pre tri godine, u maju 1839, za vreme svoje prve bune, Vučić domamio u Kragujevac, optužio pred narodom a onda bacio u okove, Gospodar Jovan je shvatio da dolazi

Taj bankar, sa licem produhovljenog pacova, običavao je, dok ujutru zagleda svoje službenike i odmerava im spremnost za taj dan (izgleda da je, u svom iskustvu, već računao sa promenama u bio-ritmu),

odneti, možda mu ima spasa; nizami će s njima, u srpsku policiju i pred srpski sud, a srpski žitelji valja da sačuvaju svoje dostojanstvo. Gotovo u isti mah, kaže nizamima, na turskom, da se ne opiru.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

i ja čitam svoju pesmu, Uzdisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje sreće, Sve to čitam - sa pepela. Oh, zar tako ljubav sveta i po smrti jošte traje!

Oh, zar tako pep'o čuva Moje svete osećaje! Zar je pep'o tako veran, Pa ne pušta mile svoje! - Aoj, pesmo, tugo moja! Oj pepele, dobro moje! J. Jovanović 3maj XXXII Ej, pusto more! Ej, pusti vali!

Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s

Pozajmi mi od“... - Gost me prekine: „Opet pozajmi more, dokle ćeš? U Prehodnice novci su mi svi!“ ...„Pozajmi mi od svoje nauke; Osvesti mene, šta da verujem O jamačnosti opšteg uskrsa?

U taku noć je požudnu i strasnu, Noseći sobom lestvice od svile, Starinski vitez, pun vere i nade, Hitao zamku svoje verne Vile, I pevao joj strasne serenade; Starinski vitez pun vere i nade! Šumi, o noći prohujalog doba!

O, kako će se zgranuti od čuda Bednici jedni što nam ljubav krate, Naviknuti na otrcane fraze, Kojima lažu svoje tašte maze Kasapski momci, kaplari, i ćate! Bednici jedni što nam ljubav krate!

A. Šantić LVII CIGANČE Bezbrižno i milo dete! podigni vitice svoje! Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne, I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne Vesele oko moje.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje Čistije ogledalo od njinih nevinih duša: Svetle k'o kapi morske, a nežne k'o slatki uzdah Što ga Psiheja draga sa

I za navek kad se rastasmo, i tako Stežuć' svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, K'o što beše došla, tužno i polako. J.

I ceneć' značenje svojih svetih muka, Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje, Zašto nisi srce progutala svoje, Kao Belerofon, gordo, bez jauka! J.

S bolom kuda ćeš i gdje bi?! Mi pjesme tvoje, i drugova sviju, Što svoje duše na zvjezdama griju, Sveta smo živa porodica tebi!

Zemljom, prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim Sebe, i ja strepim sâm od svoje seni. J. Dučić LXXXVIII SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

tajnom rukom smjeloga slučaja, siromašan, bez nadziratelja, pod vlijanjem tajnoga promisla, on se sjeća prve svoje slave, on snijeva presretnje blaženstvo; al' njegovi snovi i sjećanja kriju mu se jako od pogleda, bježe hitro u

sokom iz nje sise gole i prelesne, mater štedru zapitivâ smjelo rad česa je tvorac satvorio: radi l' đece svoje mnogobrojne? ali đecu za nje udovoljstva? al' oboje jedno rad drugoga?

veliku mu knjigu otvorio, da tvar slavi tvorca i blaženstvo al' da čovjek na nje listu čita ništavilo prekomjerno svoje?

Čovjek organ dosta slabi ima da izrazi svoje čuvstvovanje, zato znake različite dava, različita tjelodviženija, umna čuvstva da objelodani; no svi naši slabi

Sudba naša otrova je čaša; vječne sudbe sveti su zakoni, c'jela bića njima su pokorna. Vidi čovjek svoje zatočenje, pomalo se prve slave sjeća i poleti nebu kako munja; al' ga smrtni lanac zausteže dokle ročno odstoji

kristalnu krunu Čamalara, tako trenu besamrtni angel na svijetla i ognjena krila k nebu sjajnu i tronu višnjega među svoje blažene likove: mene uze pod zefirna krila i unese u predjel nebesni.

postić veličestvo, ada ime bi vječno ostalo ništožnošću nijemom zasuto, smrt bi na grob njegov očajala; ne bi Adam svoje legione u okove smrtne okovao i na žertvu sebe preda s njima užasima, smrtnim nasljednima!

Tu lećaše vječnost okrunjena, vješto svoje polete snovaše na krilima tamo i ovamo, časom u vrh, časom u nizinu, tainstvenom pokrita zavjesom.

Za njom vreme sa velikom hukom na zefirna sljedovaše krila u široke svoje kolovrate, neće li je kako uhvatiti. Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može;

Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati bezbrojnijeh ima lakša nego sjenka krila.

“ To izreče i hitro poleće u svijetle svoje legione, ka zvijezda s zapada k istoku. Odlazak me moga hranitelja u plačevnu tugu povrgao, ka siroče kad se oca

Dva vojvode nebesnog voinstva odlećeše k prestolu višnjega na ognjene svoje kolesnice, sprovođeni s mnogo legionah i s grmljavom nebesne muzike.

Popa, Vasko - KORA

eksera siluju Njive su nestale Sa polja Nevidljive usne Zbrisale su polje Prostor likuje Zagledan U dlanove svoje glatke Glatke i sive NA STOLU Stolnjak se širi U nedogled Sablasna Senka čačkalice sledi Krvave tragove čaša Sunce

neće umeti Da hoda Kao što je umela Ogledala da ore KONj Obično Osam nogu ima Između vilica Čovek mu se nastanio Sa svoje četiri strane sveta Tada je gubicu raskrvavio Hteo je Da pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima

snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave glave Koja je u noć gnjura Odskoči Na legalo da uzleti MASLAČAK Na ivici pločnika Na kraju sveta Žuto oko

iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade zida Uspravila se nasred trga U

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

očevidac ne bi se još živo sećao onih strašnih dana kada nemački borbeni avioni zazujaše nad Beogradom i sručiše na nj svoje razorne i zapaljive bombe?

Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.

To je učinio zato što je, crtajući adberićane, ismejavao i svoje savremenike, a možda nije bio ni dovoljno upućen u prostranu Demokritovu nauku da bi je isložio u svome delu.

o Demokritovom učenju su, zaista, dosta nepotpuna, a to je bilo još u većoj meri pre 170 godina, kada je Viland pisao svoje delo. Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino.

Kada pročitah to svoje sačinjenije, videh da mi je pošlo za rukom da kratkim, živo opisanim, događajem izložim i glavne crte Demokritove

„Otštampajte te poslednje tabake na žućkastoj hartiji. To neće umanjiti naučnu vrednost knjige, a ona će nositi žig svoje burne istorije!“ Tako je i učinjeno. Kada god uzmem tu knjigu u ruke, setim se njenog vaskrsenja iz groba.

No to me nije činilo nestrpljivim: ja sam svoj posao završio, a delo će, ako vredi, naći samo sebi svoje mesto u nauci.

Eto, u takvim prilikama, kada nisam ni misliti mogao na naučni rad i objavljivanja njegovih plodova, preduzeh svoje putovanje kroz carsvo nauka, kako sam ga upoznao svojim znanjima i knjigama.

da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred sobom.

Zato sam ga predočio kao predavača svoje nauke u tom, meni dobro poznatom krugu naučnika. Da bih to predavanje oživeo dramatičnom radnjom uveo sam u taj krug

Moje zanimanje stvaralo mi je iluziju da putujem, iako se nisam udaljavao iz svoje sobe za rad. Knjige prikupljene u njoj predočavale su mi carstvo nauka u toku vremena.

Stečena znanja iz istorije tih nauka primenio sam, sa perom u ruci, a sebi samom za prijatnu razonodu, kada sam pisao svoje delo „Kroz vasionu i vekove“ koje je našlo lepa prijema u našoj i stranoj čitalačkoj publici.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove koje više volim od vaše politike. Ali ako i na nju rasprostirete svoje sveto poslaničko pravo, onda...

Ali ako i na nju rasprostirete svoje sveto poslaničko pravo, onda... onda se pokoravam i izlazim u hodnik. Dugačka figura moga starog školskog druga, koji

Potom čovek s novim torbama udesi svoje stvari pa se namesti, zauzimajući samo za sebe dva mesta, onda skide cipele koje ostavi pod sedište i odvezujući

Pošto me pusti n izmače se on ponova priskoči pa me pritište na svoje grudi. — O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti. Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao?

Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt?

celom frontu, gde svi protestuju ali svi i dalje, kao i pre toga, sa puno savesti i samopožrtvovanja vrše službu, nose svoje krstove. On odmahnu rukom I duboko uzdahnu. — Znam, pobratime. Ali da mi ..je samo ta muka!

saznam: da li i koliko razume o licima i stvarima oko sebe, ona je znala sasvim malo, poznavala svoju mamu i tražila svoje sledovanje onda kad je osećala glad. Tako sam je ostavio i od tada pred očima uvek imao njenu sliku iz toga vremena.

su, magla našeg ljubavnog pijanstva nestajala je postepeno i mi smo se s bolom povlačili u sebe da pretresamo svoje iluzije.

Živili naši oslobodioci.“ Bronzani vojnici, u koloni dvojnih redova, trude se da koračaju po taktu svoje muzike, ali prihvatajući peškire i cveće, greše, zaostaju, sustižu, brzaju sitnim francuskim korakom i smeše se.

Po Sentomašu (oh, najpijanijem Sentomašu!), po Bečeju i Kanjiži pogubio sam redom sve svoje bolove prošlosti. Kako beše ono, čini mi se iz Minjona, „ne sećam se više svojih bolova koji su prošli“?

đida. A meni pokazujući svoje društvo: — Ovo su moji prijatelji. Kažu tako, a ja mislim da među njima ima i nitkova, klevetnika, hulja.

„Kad je došao iz rata zatekao kopile pa ga sad čuva i vole kao svoje rođeno. Samo ne stanuje zajedno, na primer, s popadijom, i to, recimo, formalno, a ide noću tamo i cepa joj drva; danju

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Za oblačnih i besunčanih dana, u njemu nije bilo igre. Hodnik bi navukao sjenu na svoja stakla i pogasio svoje jabuke. III U prizemlju se nalazila djedova pomorska agencija.

Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti. I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas.

Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti. I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas.

Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti. I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas. I to naš najprisniji, najkrvaviji dio. Kako bismo ga dakle mogli ne voljeti?

Da. Ljudi vole i svoje krize, i svoje lomove, i svoja bankrotstva. Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im

Da. Ljudi vole i svoje krize, i svoje lomove, i svoja bankrotstva. Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im se ne priznaju.

mu se sve drugo poreče, uskrati, oduzme — doli taj goli i oglodani fakat: ja sam preživio brodolom, ja sam odsjedio svoje!

sve to naklapam tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bio tašt na svoje boljke, na svoje ranjavosti. Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih! ovo vam dijete čuje kako trava raste!

tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bio tašt na svoje boljke, na svoje ranjavosti. Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih! ovo vam dijete čuje kako trava raste!

ozario od zadovoljstva, poput padavičavog lazarončića koji se među bucmastim drugovima blaženo smješi pod pomazanjem svoje skupe vrline. Zapažao sam kako bi se tad na bakinom licu upalio osmijeh tihog likovanja.

I baka ju je jako voljela, činilo mi se čak više, ili bar toplije, nego svoje vlastite dvije kćeri. Često sam, u proljeće, u malom no gustom, sjenovitom vrtu iznad kuće dugo ležao u njenom krilu.

) Sklonile su se u neki samostan i zavještale mu svoje neupotrebljene miraze, koji su, uzaludni i djevičanski netaknuti, nadživjeli obiteljski slom.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Đurica je veoma cenio svoje telesne osobine i svoju retku snagu, pa je prema tome podešavao i svoje držanje i odelo. Kao siromah nije se mogao

Đurica je veoma cenio svoje telesne osobine i svoju retku snagu, pa je prema tome podešavao i svoje držanje i odelo. Kao siromah nije se mogao isticati bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto

Prema takvu stasu Đurica je podešavao i svoje pokrete. Koračao je brzo i lako, ali je pri tom nekako odsečno izbacivao noge unapred, te mu se celo telo treslo u

On se staraše samo da ne pokaže kako mu to teško pada, a već sa svoje strane davno je resitio račune sa društvom. Ugušio je u sebi i najtajniju žudnju za društvom i njegovim životom.

Čudna behu ta dva oka. Iz njih je sevao takav ponos i tako jasno saznanje svoje nadmoćnosti, da ne beše momka, koji bi osećao snage i odvažnosti da ih slobodno i otvoreno pogleda.

I on se sam čudio naravi svoje kćeri. Jedared naiđoše na selo kurjaci. Svaki, ko imađaše stoke, morade noćivati u oboru i toru, da bi sačuvao svoj

Ih, dušu li mu, što plače gora za 'vakim junakom! A Đurica bi sevnuo okom i zadovoljno razvukao svoje tanke plave brčiće u nekakav poluosmejak, pa bi onda, kao odbacujući od sebe takvu pohvalu, dodao: — Prođi se, čiča,

Vuju sevnuše oči neobično, ali on brzo i vešto sakri svoje uzbuđenje, pa dohvati momka za ruku i uvede ga u kuću. Odatle Đurica iziđe tek uveče i ode kući.

— Šta ćeš, gospodin-Mito, prostota!... — Gledaj, more, da ne naiđeš još na kakve svoje čakšire... da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema...

iz svega glasa, a Đurica, pognute glave, modra, skoro pocrnela lica, iđaše pred pandurima vezan, noseći na leđima svoje beščašće. Beše toliko pretovaren ovim neočekivanim i teškim udarcima, da je već zanemeo sav, i dušom i telom.

Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta.

Ovi zraci podsetiše ga da razmisli o položaju svoje apsane. Ustade sa slame, pođe k prozoru, koji beše viši od njegove glave i — o sreće!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar pristane i pođe s njom. Idući tako, devojka mu je pokazivala svoje pustare i marvu koja je na njima pasla. Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo.

Devojka ga počne moliti da ne ide, ali Petar ne htede slušati, nego uzme one svoje tri stvari i odmah ode. Idući tako, dođe do ono troje dece što su se bili okamenili, zatim dođe i do devojaka, pa vidi

Sveti Petar ga pusti, pa stane pred njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare laće što je još negda dao prosjaku, pa na lakat đik u raj, pa sjede na svoje laće.

njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare laće što je još negda dao prosjaku, pa na lakat đik u raj, pa sjede na svoje laće.

Tako je i bilo. On ti preo dan u aščinicu, a preo noć k sultaniji. Ne prođe mnogo vremena — e, šta ćeš, svašto na svoje vrijeme — kada car nekako za to saznade, i bi mu velika muka: nije šala taka bruka u carskom dvoru.

Kad car vidje to čudo, zavika mu: — Ustavi ti tvoje dželate, a ja ćy svoje, pa da se malo porazgovaramo. On to jedva dočeka, te ustavi dželate, a car ga upita ko je i oklen je.

vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete.

Potom on ostavi onu zemlju i caricu, a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje. BAŠ-ČELIK Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost dođe vrijeme da umre.

Kad ga već starost dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih.

Kad ga već starost dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. „Podajte“, reče, „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre.

I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše.

Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi, tražeći sestre svoje, dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće, te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru s njima stane

Petković, Vladislav Dis - PESME

Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: K'o ljubavna čežnja, kao tuga

Posle jesen došla na saranu maja. Na sarani maja bila je i ona; Saranila dane cveća i mladosti I sa njima vence, i svoje radosti, I sve što je bila njena vasiona.

I odelo, što u noći plave. Skidale su veselo i spretno, Ostavljale ispod svoje glave, I spavale nemirno i sretno. I spavale.

I spavale. Noć kad plava mine, Otvarahu svoje crne kanje, I dva oka kao dve vrline, Što još nisu znala za plakanje. I dva oka k'o dva crna mora, Obasjana snagom i

Jedna deva htede da odmara Svoje telo; jedva da su grane, Dan i nebo, kad kosu otvara, Videli joj lepote neznane. Ona beše slika devičnosti, Bez svog

Mada sreća nema svoje lice, Njezin izgled osenčava nada, A njoj čovek ne meri granice, Pravi prostor tek u njemu vlada. I ta slika, ta maglina

Noć u tmini nek služi za dane, Za uzdahe nisu samo usta, I mrak ima svoje svetle strane, Mis'o s' rađa kad je sreća pusta.

Odmor i meni tad će da se javi. Biću izmiren s tajnama dalekim. Rođenje svoje zavoleću grobom. S osmehom možda, il' s uzdahom mekim Baciću pogled poslednji za sobom.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob. Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša.

Posmatram, gledam; moje vreme teče. Ne žalim sebe, i ne žudim dole; Ne žalim sebe, čekam svoje veče, Miran, bez želja i nada na bolje. Moja je duša sada suvo polje.

Ja i sad svaku misao ti dajem I svoje grehe; samo snevam o tom Kad ću sav život ispiti pohotom: Ja te još volim, ali zagrljajem.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

To sam neprestano radio do svoje sedamnaeste godine, kada su mi se misli iznenada ozbiljno okrenule ka izumiteljstvu. Tada sam shvatio na svoje veliko

Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti.

Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo

Bilo mi je dvanaestak godina kada sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte ali nikada nisam mogao da kontrolišem bleske svetlosti na koje sam već skrenuo pažnju.

Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda. U početku sam morao da potiskujem svoje želje, međutim, postepeno su želja i volja postajale jedno.

Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba. Kasnije sam preterano pušio i doveo svoje zdravlje u opasnost.

stimulusi da bismo najbolje radili pod sadašnjim životnim uslovima, kao i to da moramo da budemo umereni i kontrolišemo svoje apetite i sklonosti u svakom pogledu.

Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali - na svoje razočaranje - udario sam u deblo. Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah.

Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, što je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke.

sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, što je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štaviše, te ćuške nisu bile forme radi, već i te kako prave.

Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije s praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela s tim

Od tada sam svakog dana izvodio svoje vazdušne uzlete u udobnom i raskošnom vozilu kakvo bi dolikovalo caru Solomonu (Solomon).

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori.

su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela.

Moj otac je bio knez nekoliko puta. Popovi i narod birali su svoje duhovne i svetovne starešine, patrijarha i vojvodu. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje.

Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi, a ponekad i iz usta sredovečnih ili mladih, ako bi im to

šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima je i sam učestvovao, nego je očaravao svoje slušaoce pričama o austrijskim pohodima protiv Fridriha Velikog o kojima mu je pričao njegov otac po povratku sa

Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.

polagala na čitanje i pisanje pa sam se zarekao da ću se posvetiti i jednom i drugom, makar i po cenu da zanemarim svoje drugove. Uskoro sam se mogao pohvaliti svojoj majci da znam da čitam i pišem, bar tako dobro kao i svaki drugi dečak.

Teško je bilo čuvati volove da ne odu noću u kukuruze i zato je iskusni vođa govedara trenirao svoje momke preko dana za posao noćnih čuvara.

Osećao je isto ushićenje koje je David osetio i koje je kroz svoje psalme preneo na mene onih mojih budnih noći pre pedeset godina.

Zar ne znaš kako se stoji pred pretpostavljenim? - promrmljao je on obraćajući mi se. Spustio sam svoje šarene torbe, skinuo kožuh i pokrio njime torbe, skinuo šubaru i onda sam ga pozdravio na tipičan graničarski način.

- Što se plašiš za svoje torbe? - rekao je ovaj visoki činovnik. Nisi na divljem Balkanu, zemlji lopova. U Beču si, u prestonici njegovog

da im, pošto-poto, budem gost u njihovom praškom hotelu koji se zvao ”Plava zvezda”, bar za jedan dan dok ne nađem svoje prijatelje. Sa zadovoljstvom sam prihvatio njihovu ponudu i sa njima proveo jedno divno veče.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Neko je dete zadocnilo; sa sklenicom u ruci poskakuje i žuri se kući; sigurno ga domaći iščekuju, pa zaboravio na svoje. I dućani se zatvoriše. Napokon i iz čitaonice iziđe ih nekoliko. Nadigli su okovratnike od kaputa sve do ušiju.

Blizu prvih kuća sreli se s komšijom Radom i s njime se zdravili. Letimice upitaše za svoje i odmakoše žurno, samo da što pre stignu kući. Tako ne primetiše da je komšija bio predljiv i vrcao s ono par beseda.

Oni su ostavili svoje ognjište u Arbaniji i sa starim roditeljima prebjegli u Crnu Goru, otkud su im se pređi iselili. Sobom povedoše krupnu i

Ispije čašicu rakije i, ljuto ucvijeljen, požuri da svoje dostigne. Putem besvjesno stiska stari dževerdar i prsti mu grčevito po njemu igraju; htio bi da se umiri, no ne može.

glavu: osjeća se živ; a mlađi, kad ga gleda, divi se njegovoj snazi i junaštvu; žesti se, i još mlad, misli: „Pored svoje žive glave, što je lepše od osvete?!” Najposlije i otac se diže, i porodica opet krene.

Pa ako vlasti nađu da su pravo radili, u odbrani obraza i života, neka ih prime među ostalu braću, kao svoje podanike.

Drugoga dana, zadovoljni, s darovanim puškama o ramenu, što je znak da ih je gospodar među svoje primio povratiše se kumu.

Otac gleda svoja dva sina, mlada i jaka, i misli: „Dok je njih, biće i hleba!” Pa se dogovoriše: digoše od svoje vlade putne listove i upute se u Boku da, kao i drugi, štednjom i svojim životima teku novac, da prehrane sebe i svoje.

svoje vlade putne listove i upute se u Boku da, kao i drugi, štednjom i svojim životima teku novac, da prehrane sebe i svoje.

—Najbolje je da se povratimo, — ponavlja Spasoje. Nije vajde svoje poslove drugome kazivati. —Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što?

navikama; žele da se ogriju sunca, istrče i umore od truda, i osjećaju da im je lepše bilo i onda kada su u strahu od svoje kuće bježali u crnogorske krševe, nego ovde, u ovome skučenome i mračnome prostoru.

u tmici staračko lice, začas zaboravljaju svoju nevolju: gledaju jedan u drugoga, a ne mogu da nađu riječi da izraze svoje osjećaje. Ne ljube se niti zdrave; kao da se boje da time u ovome nedostojnome mjestu oskvrne svoja vrela osjećanja.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

su pesnici počeli da napuštaju stilsku periferiju u jeziku i da na elementarne jezgrene jezičke elemente primenjuju svoje oblikovne postupke.

simbolizacije i dvostrano projektovanje: srebrni putiri su projektovani u bilje, u božure, a božuri su projektovani sa svoje strane, u pričesne čaše upravo zato što je u predanju i oblikovanju koje kultura donosi ovo bilje, ovaj deo okolne

sa njim želeo pesnički da se ponese, da ga reartikuliše u njegovome ljudskom osnovu kao iskonski čovekov poduhvat da svoje postojanje pod beskrajnim zvezdanim nebom osmisli tako što u svojoj kulturi preuređuje i simbolima ispunjava prirodu, a

kulturi preuređuje i simbolima ispunjava prirodu, a u prirodnim zbivanjima pronalazi obrasce i orijentire za puteve svoje imaginacije.

ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je noću u svoje treperavo nebesko svetlo oblače kao u živo srebro.

Trava caruje među slovima I njihove redove Po svojoj volji prestrojava Kos otima svoje polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna

bar jednim svojim tokom, ispod oblika kanonizovane i formalne nacionalne kulture i jezika – na koje je usmerila svoje oblikovne postupke – ne prestaje da otkriva opšta čovekova duhovna iskustva.

U stvari, ja sam ovde izložio svoje viđenje i razumevanje puteva kojima je jedan vid moderne, savremene poezije krenuo iscrpljujući i reaktivirajući duž

Odgovorio sam mu da nisam, i odmah sam ga sa svoje strane upitao seća li se pesme „Kosovka djevojka“, koju je baš u njegovome zavičajnom kraju Lukijan Mušicki zabeležio

Pesma počinje stihovima: Zujkale su pčele uljanikom Oko trmke, oko svoje crkve, Kâ da zbore tajne razgovore, Slušao ih protopop Nedjeljko.

Skriveno i potencijalno, ono – poput pupoljka – razvija svoje metaforičke latice u konkretnom susretu sa čitaocem. I svaki put unekoliko drugačije.

Kompozicioni postupak koji je Andrić primenio na kraju novele ima, razume se, svoje ime – to je epilog. Ali je to epilog koji bi, ako se pridržavamo običnog vremenskog i logičkog sleda, trebalo da bude

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija!

Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.

ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizitkarte rastura po narodu kao proklamacije? DARA: A, vidiš, napisala Živana.

UČITELjICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom. ŽIVKA: Ama, dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje. UČITELjICA: 'Adje! Službenica! (Odlazi.) VII ŽIVKA, DARA ŽIVKA (ode levim vratima): Daro! (Jače.) Daro!

PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite samo dobri pa recite gospođi ministarki da sam je hteo umoliti samo to da me ne

On misli da će mu se samo na grdnji proći. Čekaj samo!... (Odjuri.) H ANKA, ČEDA ČEDA (na vratima svoje sobe): Anka, jeste li sami? ANKA (koketno): Jesam! ČEDA (izlazi.

Nego velim, sad ako mi malo svane dok si ti na vlasti. Računam, znaš, zbrinućeš svoje i podržati. VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće? ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo?

) DACA: Pa dabome, kad čovek ima u familiji i takve! SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog. VASA: Ama, mir, kad vam kažem!

Ovamo okupili me: „Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!” A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe. 'Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (Ove odlaze i sedaju.

Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bih se svoje familije odrekao. VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje, nego... ŽIVKA: Pa kad čovek kaže...

Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju. I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti.

SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje. ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti! VASA (pošto je zapisao): A ti, Daco, imaš li ti

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Istina, sintaksa Borisava Stankovića i, znatno više, sintaksa Miloša Crnjanskog prirodno su se zbog svoje osobenosti nametnule kao nešto što valja najpre rasvetliti da bi se analiza mogla produžiti na višim ravnima književne

a strogih kolektivnih zabrana i ograničenja; zavisi od sposobnosti, od spremnosti da upravo sa tim zabranama saobraze svoje čulne nagone i emocionalne pobude, svoje želje i odluke.

zavisi od sposobnosti, od spremnosti da upravo sa tim zabranama saobraze svoje čulne nagone i emocionalne pobude, svoje želje i odluke.

Tašana je osuđena da navek živi „dole”, u naličju svoje varoško-vranjske kulture. Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje takvoga naličja,

Da svega toga nema, ne bi bila moguća ni ona već glasovita Sofkina udvajanja, kada se, ponirući u svoje telo i u isti mah ga posmatrajući kao da je tuđe, osećala „dvogubom”.

se od njega odvoji, kad tako reći iz njegove senke izađe u različnome stepenu individualizovan pripovedač i progovori u svoje ime.

A ne uvodi nas niko drugi nego dečak Mile. Okružen članovima svoje porodice, koja je očigledno i Stankovićeva porodica, on odlazi u tečinu kuću, na krsnu slavu.

pripoveda o životu ostarele Sofke, sve do trenutka kad se ona prvi put, nakon očevoga odlaska, počinje prisećati svoje prošlosti; pomoću tog prisećanja autor nas retrospektivno premešta u davni preduskršnji dan; pripovedanje zatim teče u

misli stavljene tri tačke, a to znači da se više ne vidi na koga je počela da misli kad je u uzbuđenju položila ruke na svoje obnažene grudi. Preci su, dakle, mehanički ali s pravom odvojeni od erotike.

nekultivisanom i nedisciplinovanom duhu”; „Stil je, uglavnom, njegova glavna mana; a on je, da kažem jedno svoje skorašnje uverenje, najglavniji elemenat jednoga književnog dela”.

- kako bi rekli ruski formalisti - da je junakinja dobila ulogu lika u čijoj se svesti prelama opis koji autor u svoje ime daje. Znači da je postala lik koji se -u današnjoj teoriji romana zove reflektor.

Kao što mi, istina, vidimo svoje lice u ogledalu, ali ga vidimo kao da je odvojeno od nas, pomalo čak i kao tuđe, pri čemu promena mesta leve i desne

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Stočarska naselja s obe strane njegova šarena hrbata imaju svoje običaje, naročite nagone za održane. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih snežanika Bistre n

Doći će da zahite studene vode nakićene gledanice i baciće kitu tek iščupana bosiljka na svoje srećne izabranike. Jer tako poturčeni Gorani čuvaju stare običaje, kaogod i staru nošnju i govor.

Tako isto i hajdučki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa. Već je počeo da se ljuti na svoje bratance Jančeta i Kostu što se ne turče, no još svoju dedu šalju u Beograd na škole.

Vrana vrani oči ne vadi: arnautske buljugbaše ne okreću puške na svoje, turske vlasti kao da žele da se tako produžuje. Propašće se.

Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan. Da se odvoji Od svoje zadruge, načini zasebnu kulu i zaduži veru pravoslavnu — da se poturči, a on će posle lako udesiti da postane

Na spoljnje turkovanje i gospodovanje rasipno je trošio svoje inače veliko bogatstvo. Kula mu je imala dve velike odaje, jednu gradski nameštenu, a drugu arnautski: neka su vazda

Poljaci su ostavljali svoje slamne kolibe n niko nije imao pravo da se požali na potru ili krađu ni preko puške ni preko suda...

Piće je dragalo sve odreda, da se nije znalo ko je veseliji. Lautari su ređali svoje pesme uz gusle i tamburu, čas udvoje, čas male i kratke konge, čas opet duge deseterske junačke pesme o Muju n Alilu

istinski, kako su inoverci nadugo n naširoko pričali, otišao kod kadije, dao pred svedocima izjavu da se odriče od svoje slabe i hoće jaku tursku veru, pa se u petak pre podne uz bubnjeve i zurle, uz veliko tursko veselje i radovanje,

Na svoje strahotno zaprepašćenje poznali su svojega suseda Miloja Krasića u ogromnoj gomili Turaka koja je išla po gradu.

Cvilili i drvo i kamen. A prve nedelje, pomislila na svoje dete, uzela ga za ruku i sišla u Duboki Potok. Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za

vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Bilo mu dovoljane Za slaba tela glad, — Al’ već mu valja ići, Palo mu na um sad Da golubove svoje Nije nahranio. * * * Ne prođe dugo, mnogo, Al’ evo grobu gost: Četiri mlada đaka Doneše malen lȅs.

“ Što mora biti, mora: Spuštaju u grob lȅs, — To majka gleda, vidi Svojima očima, I kose svoje čupa Nesrećna, očajna. Spuštaju njeno čedo, Još ga ne spustiše, Al’ gle: iz crna groba Beo golub izleti!

“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada. S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući.

Uze platno, meša boje razne, Zasukuje veštu desnu ruku Nit’ je kome svoje misli kazô, Nit’ je s kime bio u dosluku.

— Ako imaš krila Ženo, što blediš? — Gde je dete moje? U crkvu hrli! — Srušila se većem. Bolnici beže sa postelje svoje... To nisu muke, kima si se nadô, To nije dušman, s kim se možeš borit’! „Hoćemo l’, deco, dočekati zoru?

kako im god drago. »Starmali« 1883. NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA Kad svi već suze isplakaše svoje, I one zbiljke kâ i krokodilske, I kad se tužne zastave uvlače, I okvire crne skidoše slagači Sa listova raznih,

I kad su svečani horovi umukli, Odežde, stihire pratioci svukli I odali caru što se mrtvom daje I stišali svoje prve uzdisaje; Kad već skoro trava da na grobu nikne (Na grob i na travu svet se brzo svikne): Tad’ dolazi pesnik,

A mi da nismo pastorak sveta: Danas bi ovde kô plačni druzi Stajali Nemci, Angli, Francuzi, I Arpad poslô b’ unuke svoje Uz sve Slovene tu da postoje.

Golu te nagu ostavi, I drugu dragu obima, Poljupce svoje rasipa Gdegod međ’ antipodima. O, zemljo, lepa grešnice, U beloj kóši pòkâja, Sad kȁviš grehe-negrehe Očara

Mislila je: šuma j’ svača Kâ i jarko sunce što je, Pa nakupi malo granja Za ogreva dece svoje. Na putu je šumar srete: „Ti si krala, pusta ženo!“ I knjižicu svoju vadi I beleži ime njeno.

“ »Neven« 1881. RODIO SE HRISTOS! Rodio se Hristos, ali ne za mame Koji ’no se plaše i od svoje senke, Kojima se vije po svakome vetru Kukavičje pero vrh sramne čelenke.

Zar ne vidiš tu mirnoću Kojom sreta sudbu preku? Zar ne vidiš dušu čistu, Božja sina u čoveku? On svlađuje svoje bole, Sakriva ih u prsima; Diže gore oči svoje — Teško j’ dobrom među zlima.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Otide.) RUŽIČIĆ (sam): Nek se naše lepotice bele, Kartadžije neka karte dele; Nek ćir Janja koti svoje novce, Zaljubljene nek okreću lonce. Kom je milo nek se s ženom tuče, Nek se tuče i za kose vuče.

Neka gajde pored svirca ječe, Pune čaše pri veselju zveče. Ne zavidim, na čast svakom svoje, Moja je sva slava stihotvorstvo moje. POZORIJE 4. FEMA i SARA dovedu Evicu lepo nakićenu.

EVICA: Nije vam zima tamo? RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet. EVICA: A kad ogladnite? RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti jošt ne znaš s kim govoriš!

RUŽIČIĆ: Dođe milo vreme, Da volšebnica breme Sa Hekube svuče I u graciju obuče. Tada će (hm) sunce Sjajno svoje lice, U Helene oku U visprenom skoku S radostiju gledat 3adovoljsatv’ osećat. POZORIJE 8.

RUŽIČIĆ: Maramu? (Pipa se.) Ženi, geni treba li da se s onim zanima kojima vi prosti robujete? Duh ostavlja svoje blatno telo, pak se u oblake diže da se naslaždava. SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice.

FEMA: Zapovedajte, alabunar. (Otidu.) POZORIJE 9. RUŽIČIĆ (sam) RUŽIČIĆ: Kleči preda mnom? Kleči, Ledo, tako muza svoje ljubimce dižet, tako ih slavom uvjenčava.

Miljković, Branko - PESME

pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume što je zelenim čeljustima pojela svoje staze i izgubila se u sebi postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna beatriča ali su tri čeljusti tri makaze tri

siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema

O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji

senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem Moj je

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.

to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu

one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti JUGOSLAVIJA Evo kako je počela u dan svoje nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori Što sagori postaje noć Što ne izgori rađa dan Treba zapaliti sve što može da

koja ne prođe je budućnost i budnost Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade Eto tako je počela u dan svoje nužnosti Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Savetuje plodovima ljubav i razum U

1957. ARILjSKI ANĐEO O ANĐELU NA ZIDU I Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje čista kristalizacija podarena u smirivanju.

je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu.

Dotle treba sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja. Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut

Krakov, Stanislav - KRILA

Tada su ovi, probadani zvucima i pogledima, prsili svoje teretom uvijene grudi, i besno udarali po kamenju potkovanim cokulama. Prvi su bili visoki I snažni.

Kratak nož je nataknut na cev. Sigurno je bio stražar. Niko se nije odzivao. Goli je pogledao stidljivo svoje mršavo telo, i zagazio u hladnu vodu. Stresao se.

Pod providnom tunikom njene vlasi sijale se kao zlatno runo iz Kolhide. Bila je gorda na svoje dve rumene bradavice. U kući je grozno drečao glasovir sav razglavljen kao žene posle vojničkih orgija. Five—o—clock.

Za usta se to već nije moglo reći. Voleo je zbog njenih zagrljaja. Umela je da u trenucima splete svoje besramne nožice na golim leđima. Stiskala je kao polip u požudi. Pričao joj je.

Onda je prihvatio drhtavom rukom čuturicu, i Tužno klimnuo glavom: — Za pokoj svoje duše pijem! Kao da je pravdao svoje suvišno pijenje. I tako je prošao ceo dan.

Onda je prihvatio drhtavom rukom čuturicu, i Tužno klimnuo glavom: — Za pokoj svoje duše pijem! Kao da je pravdao svoje suvišno pijenje. I tako je prošao ceo dan.

baš zato, kada se pojavila kraj postelje, noseći pod tesnom bolničkom keceljom miris pohotljivog mesa, Mija je osetio svoje telo, dotle kostur, kako živi.

Merio je pakosnim očima oficire, i tražio među njima svoje suparnike. Bora sav rumen, naginjao se ka Ivoni, hvatao joj ruku, i šaputao neke tako lude reči, da je ona zavaljene

— Razumem, razumem. Spustio je slušalicu. Skinuo je šlem sa glave, provukao rukom kroz svoje bele kose, i okrete se najzad malome potporučniku kraj sebe. — Koga ćemo prvog? — kao da pita ađutanta.

— Ura—a—a, — ori se tu pred njime i kraj njega. Otvorio je svoje u mraku široke, uplašene oči i video samo kako neke crne sen ke promiču kraj njega, i kako nešto strašno trešti i pišti.

Izvukli su ga iz žica, previli u nekome dubokome rovu, gde je nešto strašno zaudaralo, ali se on tada sećao samo jedne svoje cipele pune usirene krvi i svog iscepanog, krvavog odela što ga vide na svetlosti male električne lampe.

Pod ljudima je škripao šljunak aleje. Ležali su svi mirni i čekali. Poneko je ipak plašljivo stenjao. Širili su svoje potamnele oči, jer je ovo bilo neobično. I ovde se dizala okolo njih drveta, pa ipak nije ništa grmelo ni praskalo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj Volti čitave gradove, dao mnogim insektima i biljkama svoje ime, različito deformirano, sastavio zbirke preistorijskog oružja, nakita i dragog afričkog kamenja iz svih doba.

Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti. Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo.

Tu su crnci uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju.

je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike. „Dakar nije Afrika!

Iskrcavamo se. Žandari crni, vrlo elegantni, ponositi na svoje uniforme, blagi i uslužni. Varoš evropska, manje lepa od Kazablanke. Prašina.

Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi. Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla.

Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni

Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, levajući svoje korane. Uveče uvijaju se goli, vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i

puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i šačicom na ustima i nosu svoje matere: Kardiate, žene Volov.

komadić i tek otkrivene zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ova provala Otkud je, možda, davno, nekada U besu svome zemlja pakosna Pljuvala plamen svoje mrzosti, Možda će bednom dati odmora?... (Vuk i Radak dolaze.) RADAK: Hej, prijatelju!

zastane, A krvav sluga paše svirepog Na bledu majku upre zenicu: „Il’ podaj ćerku paši čestitom, Il’ gledaj telo svoje utrobe Kako ga gladni vuku kerovi!...“ O, tu je malen izraz „nesreća!

STANA: Grozan si! GLAVAŠ: Od groznice si mnogo groznija! Ili te stara pamet izdade, Te se ne sećaš svoje udaje, Svoje mladosti, svoje radosti — Ta gozbe slavne, svatova divnih?...

STANA: Grozan si! GLAVAŠ: Od groznice si mnogo groznija! Ili te stara pamet izdade, Te se ne sećaš svoje udaje, Svoje mladosti, svoje radosti — Ta gozbe slavne, svatova divnih?...

GLAVAŠ: Od groznice si mnogo groznija! Ili te stara pamet izdade, Te se ne sećaš svoje udaje, Svoje mladosti, svoje radosti — Ta gozbe slavne, svatova divnih?...

Sećam se danas svoje nesreće. GLAVAŠ: Onda si sobom dete vodila, Divotno dete kose garave. Siroto, sluša, blene, ne znajuć’ Šta biva

Pa onda ljubav paše svemoćnog? A više svega vlažna tamnica U kojoj svoje dane proklinje I zalud čeka lažnu zamenu Siromah Boško?...

da je onda mleka imala, Dok ti je nepca tanka kožica U blagom mleku hrane tražila, Pregorela bi dojke obadve, Na svoje grudi zlobno sipajuć Otrovnog bilja gorke sokove, Na taki način da te umori, Da vikne posle tugom lažljivom: „Oh,

A belog stada mirni čopori Po livadama mojim planduju, Da svoje runo vama poklone!... Nije li dosta... o, buntovnici? Buntovne krvi gadan porode, Šta hoćeš više?...

Da i ja mognem veziru kazati... STANA: Jedinac mi je ovde doveden... PRVI TURČIN: Baš od svoje volje slabo ko u grad dohodi... STANA: Pa tu je bačen na dno tamnice...

da sam rodila, A svaka da je mnogo divnija Od same kćeri boga velikog Što svako jutro rađa zorica, Pa da toplinom svoje ljubavi Ledene grudi svetu razgreju, A blagom miru duše njihove Davno umrli da se raduju — Sve bih ti dala, sve bez

Slušaj me, babo! I ti otvori uši, Ćerime!... Taj Glavaš, vid’te, što se podigô I turske vlasti silu naslednu U svoje ruke drsko otima; Što buntovnike, posle hajduke, Koji na drumu Turke čekaju, A i na samog cara kidišu, U svome

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Mi smo se spremali na odbranu, a Turci su dovlačili potkrepljenja iz dubine svoje velike carevine i pribirali se da jakom silom upadnu u Srbiju. Ta počivka trajala je više od polovine meseca jula.

Zaustavivši se u ovom zgodnom položaju Hrvatović istavi svoje predstraže do sela Čitluka i Cerovice, pa u tome položaju stoji i danas, iščekujući napad Turaka od Knjaževca.

se na daleko duž obala reke Timoka otvori puščana vatra, a pod zaklonom njenim Turci počnu sve bliže i bliže primicati svoje baterije varoši.

Napustivši Zaječar Lešjanin se povuče sa većim delom svoje vojske (manji deo odstupio je zapadno Krajini) i zaustavi se na liniji Boljevac — Lukovo (oko 30 kilometara od

Benicki sa jednim bataljonom) — pa onda da udruže svoje sile i sloški nagrnu na Aleksinac. Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan

po koji zavezak brašna, ponjave, jastuci, a na vrh toga prtljaga sede čoporići male dečice, šćućurili jedno uz drugo svoje male glavice pa radoznalo glede šta se to oko njih sve, zbiva, ne pojimajući zašto je cve to, zašto ih je prestravljena

cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa sad beži s njima; zašto su oni ostavili svoje ognjište, svoje baštice, gde su se još juče veselo igrali! O, mali sirotani moji!

je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa sad beži s njima; zašto su oni ostavili svoje ognjište, svoje baštice, gde su se još juče veselo igrali! O, mali sirotani moji!

Ovi su ljudi izgledali iznureni, umorni, neispavani, mnogi su drhtali od zime i uvijali se u svoje poderane džoke i gunjce. (Svaki je pošao u onom, u čemu se kod kuće zatekao).

Posle vrlo uznemireno dozva jednoga ruskoga oficira iz svoje pratnje, pođe s s njim uporedo uz drum i nešto mu je živo govorio i pokazivao rukom na kosu.

od svuda zinu na varoš strašne, garave čeljusti onog užasnog čudovišta što se rani grdnim gvozdenim đuladima, što iz svoje garave utrobe bljuje posle plamen i gromove, što nosi smrt i razvaline, što se zove — krupov top.

Turci jako napiru da probaju na levoj obali Morave; no naši su uglavnom danas očuvali svoje položaje na toj strani. Posle podne Turci su se počeli kretati i na desnoj obali Morave spram Aleksinca.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati. Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli!

su — ti ih zlatiš, Tebi lete — ti ih vratiš, Divlje ti se ptice čine, Ne poznaješ jade njine, Sklapaš od njih oči svoje — Moje sreće do dva vrutka — Mila ružo, duše dušo, Šta ti želiš tog trenutka?

Ne daj meni svoje ruke, Kud ćeš u mrak srcem golim, Okreni se, stegni srce, Zaborav’ me, ja te molim. Viš, ja nisam nikad plakô,

Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam gutô suze svoje, — Gorke suze, bujna reka, Potopiće nas oboje. Ne daj meni svoje ruke, — Malena si, nevina si...

Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam gutô suze svoje, — Gorke suze, bujna reka, Potopiće nas oboje. Ne daj meni svoje ruke, — Malena si, nevina si... Meni dođu strašni časi, Dan mi smrkne, svet s’ ugasi.

HHHІH Nakićeni tvoji svati, Tebe kiti tvoja mati, — A šta će ti vojno dati? Prosuo bih pesme svoje, Što mi srce sada poje, U nedarce tvoje.

LV Selo je sunce jarko, A noć se spušta tijo, Oh, blago onom, ko se Uz drago svoje svio. Gasi se žagor, tišma, Ni ptica ne poleta; — Još malo pak će za nas Nestati cela sveta.

Pa gledamo mesec, zvezde, Vaseljene let, — Hajde, lane, da pravimo I mi sebi svet. Daću svoje stare jade, To nek bude noć; Ja ću moje, a ti tvoje Dodaj u pomoć.

Buji, paji, moja mila snago, Čuva majka svoje čedo drago, Čisto srce kâ zenicu gledi, Dušu pazi da se ne povredi, Da ostane kao rosa čista, Kao kaplja sred

Zanela ga divna pesma, Zanele ga slasti njene, I on misli: „Pevaj, ptico, Pevaj, pevaj i za mene!“ Tako i ja svoje pesme, Osećaje srca svoga, Pevam za te, pevam za se, — A možda i za drugoga.

Bre muku mu, Nek ustane Moje čedo jarko, Sad mu babo Misli da je Kraljeviću Marko, Pa bi sinu Da ulije Sve svoje junaštvo; A presuda biće brza: Na njemu je carstvo. Kakvo carstvo!? Jok!

Tražim lica svoje dece, Što su rano u grob pala, — Spojila se, —- a kroza njih Smeši s’ sestra moja mala. Kliknem: Oče, majko, ljubo,

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Krajevi se izgubiše u noći. — Kreći! Polazi! Napred! — čuli se prigušeni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše.

One prilike se uzmuvaše. Mnogi padoše. Ostali nagrnuše u stranu, a zatim se slomataše u svoje rovove. „Ah, bratko... lele, majko... sanitet!

— O, brate, ti poče kao pesnik — dira ga Svetislav, nestrpljiv već da on nastavi svoje pričanje. — Hoću da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo. A sad, da zapitam tebe nešto, o čemu sigurno pojma nemaš.

— Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim. „Komisija“ je stekla svoje ubeđenje, i na kraju će doneti svoj sud. Nas samo interesuje šta ste vi, četnici, radili po zauzeću vrha Kajmakčalana.

Mi smo prvi na koje oni treba da nalete. A scene od prošlog dana kovitlaju po mojoj svesti, pa mi ne daju mira. Ovo svoje raspoloženje krio sam od vojnika.

Na položaju je bilo sijaset mrtvih Bugara. Ali je čudnovato koliko ti ljudi malo polažu na svoje pale drugove. Sećam se jednoga primera. Počeli su da ih zakopavaju, pa su ih naposletku ostavili poluotkrivene.

Tek je jedanaest... Na mom odseku je mirno. Naravno... Bugari su iza mojih leđa, a ja sam postavio svoje vojnike tako kao da su oni ispred nas. Izmešali smo se u ovoj noći, te ne znamo gde je ko.

Ali se ovaj do mraka nije pojavio. Kapetan Petrović pokupio je tada svoje vojnike, i prešao reku bez ijednog gubitka. Pri polasku reče mi da će u toku noći preći ceo naš puk.

Dragiša, omalen, plav, šiljatog nosa i stisnutih usnica, sanjario je stalno i razmišljao, pisao i često nam čitao svoje sastave. Slušajući nečije izlaganje, gledao ga je pravo u oči, i nervozno izvijao vratom, kao da hvata nečije misli.

„Fikus“ ga gleda zavodnjenim očima i, kao strogo, veli: — Gospodine potporučniče, biću prinuđen, da vas putem milosti svoje vežem... — Ko, je l’ ja?

Sergije i Fjodor udarali su korbačima svoje konje da bi prestigli jahače te nisu ni mislili na cilj. I tako su naleteli na prvu ulicu.

„Fikus“ prekrstio noge na krevetu, pali cigaretu i veselo dobacuje. — Braćo, dalje od žice ne možemo. — Na svoje smo pare uvek — dodaje Sima „Jarebica“. Raport je bio kratak: pod sud, ili u komandu. — Na front!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

JEZIK 278 TVRDICA 280 TERPSIHORI 282 ČUDNOVATI LjUDI 285 OBILNI 287 NEMARNOM ČOVEKU 295 KARNEVAL 297 BAL 299 REČ U SVOJE VREME 302 POKLADNICA 304 PITOMICA 308 NIKANOR GRUJIĆ 312 PRSTEN 313 IDEALU 315 VARALICI NADI 317 SIVA MAGLO...

Njihova je i čar i nedostatak istovremeno što svoje vreme redovno uprošćavaju i ulepšavaju jer im prećutkuju baš zablude i slabosti, a ne samo raznovrsnost nepotpuno

One dakle svoje vreme ne prikazuju sasvim istinito. Lažu antologije. Ni ova ovde nije bez tih nedostataka. Zato, ko bi samo po njoj

srce zraka podiže nebesna, Da Srba brani, vraga mu progoni, I stub utvrdi slave rodu — — — — — Pa ipak, i pored sve svoje amorfnosti, „rasutosti“ i nepouzdane povezanosti u labavim okvirima Mitropolije, to društvo je bilo srpska predstraža

Ali, pogledajte sledeće Pačićeve stihove: Svi Petrarhe, Šulci, Čokonai Pjen'jam svoje ljube slaviše, Spominjaju jošt ji svoji kraji, Pamjatnike gdi njim staviše.

Ah, nesreća ta moja do ada me svede, svako veće zlo svoje spustiv na me sede. Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji? Gdi vojvode preslavne sa hrabrimi voji?

Oružija sva moja vrag moj zatupio, pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio: u krv moju umače, na me zlobu piše, čada moja nogami gazeć, zlobom diše.

Potoke već ot suza lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.

Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade, a tko će me utješit, nejma toga sade. Strele svoje na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na

Crkve moje propale ot slobode svoje, — utjesnjeni leviti, žalio srce moje! Vrazi čada k trećemu oboru nagone, različnimi mukami k zapadu dogone.

Ribe v' vodah igraju se, svi za vesnu raduju se. O zlatoje poleće! Ribolovci ran' ustaju ne boje se hladnosti, mreže svoje sakupljaju, polni jesu radosti; na korabljah oni plove, po bistrini ribu love. O zlatoje proleće!

Ljubica o ljubvi neće ni da čuje, Milosnike svoje neprestano psuje, Blagosilja samo svoga gospodara, Nit se s drugim rada ona razgovara.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih onih palača, Odakle mora vlasnici sedi Svemoći svoje volju čeličnu Javljahu zemljam’ i vladarima... Ne prevariste me, ne, znam vas ja!

JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog. Došô je, željan svoje snahice, Po običaju crnogorskome — Deverskim darom da te daruje. STANIŠA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar!

“ I to za kog? VUKSAN: I zašto? KATUNOVIĆ: Za sebe. I za buduće svoje prijatelje. VUKSAN: Ha! ha! ha! Šta čovek zbori: — za prijatelje? VL. VAVILA: Za saveznike...

silu gde peni, — Pa bojeći se gneva božijeg, Kâ onaj iver ljudske ništine Što se na burnoj sili premeće Krijući svoje nade jedrila, — Naroda srpskog znajuć sudbinu Zadrktao sam često za tobom...

sobom stvorenim Svetove stvara, nove milosti — Nad gromovima bdi i munjama; A narodima i vladarima U dobroj volji svoje svemoći Blaženog mira pruža grančicu.

A katkad kopljem gneva nebeskog Neizbrojene parne svetove I baciv plamen svoje mrzosti, Prirodu puni duhom paklenim; Sunca poleću, zvezde preziru Opredeljenja svoga putove I po beskrajnoj pusti

gora slobodnih, Krvavijem sam srcem gledao Na Hercegovu zemlju zgaženu, Na tužnu Bosnu — na te robove Što ime svoje turstvom kaljaju Klanjajući se polumesecu, Odričući se vere Hristove; Pa ne tek vere, već i imena, I pradedovske

VL. VAVILA: Dobar je bog — I mi ćemo se njemu moliti Da slabe sile dužda mletačkog Kreposti svoje tvrdim oklopom U svakoj bedi verno zakloni. RADOŠ: To možemo, Al’ više?... Oče!

DRUGI SERDAR: Varvari! KNEZ ĐURĐE: Jest, u taj duh Što po slobodi ovih krševa, Kô neku svetlost svoje svemoći, Široka krila voljno prostire, — Pouzdavah se, braćo glavari!

zemlju Ivan-begovu, Da je obori, da je razori — I silan paša riknu užasno Hrapavim grlom šeset tisuća, Da mačem svoje zverske jarosti Kolevku tvrdu srpske slobode Sa blatom ropstva braće nesrećne Izravna, sruši, zgazi, izmrvi, — Pa

KNEZ ĐURĐE: Nisu zlikovci — Samo ih silna ljubav zanosi Za starim drugom svoje mladosti; Al’ sada zbogom! Sa mitropolitom Danas se jošte moram videti.

On jedan može ovu bujicu, Što se kô silan vihor podiže Zbog prognanoga starca vojvode, Svoje riječi silom čudesnom Utišat časom i umiriti... (Knez Đurđe odlazi.) JELISAVETA (sama): Radoš progonjen.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i 3emlje svoje.

Tako bi, preko leta, zaradio nešto za zimu, da se prehrani i prisluži svijeće na grobovima svoje čeljadi. To ga je mnogo stajalo, ali on je svakih Zadušnica, i zimskih i jesenskih, palio svijeće i držao daće i

— Šjutra će biti grobovi i biljezi naše čeljadi mračni, neosvijetljeni. Nemam čime spomenuti mrtve svoje, niti imam čime darovati kljasta i sakata za pokoj duša nji'ovi'... Šta dočeka Relja Kneževiću!

— Zar je baš do toga došlo? Zar da ja ostavim svoju zemlju, svoje kaleme i velike voćare, koje sam ja glavom sadio i podizô?!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu!

Zemljo moja, majko moja... — zagrcnu se. — Zemljo moja, majko moja, koliko li sam znoja, suzâ i krvi svoje na tebi prolio! Koliko li sam jada i čemera na tebi vidio!... Stole moj, moja slatka dušo! Stole moj, grdna rano moja!.

U jesen bi mu svaki živolazniji domaćin odnosio po jedan varićak žita i po šaku, dvije grâ. On se selu od svoje strane oduživô kako je i koliko je mogô.

— Kud ste to naumili. ako Bog da? — pitam ja. — Pošli smo tražiti svoju právu... svoje staro ognjište i zemlju. — E, moj Mijo, teško da ti to... — Ma, što teško?!

Tako će biti, kunem vam se Bogom živim, i moje vam suze neće pomoći! Bolan, bolan, ja bi' krvi svoje utočio ovom sudu i našoj premilostivoj Zemljanoj Vladi, pa zato vam ovo i kažem.

Bolan, bolan, ja bi' krvi svoje, iako je snažna otrovna kô zmiski ijed, utočio našoj premilostivoj 3emljanoj Vladi... Sudac: Kako, kako?

Bojić, Milutin - PESME

Bludeći je tražiš stazama života, Očajno je kličeš svojom grubom vikom, A vreteno svoje Parka kad razmota, Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom Neznane Lepote.

Krik jedan, pun strasti, začu se u noći. To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu. A on je kliktao, svestan svoje moći, I vodio cilju braću svoju crnu. Ćuteći su vrane letele u noći. Ja sam zadrhtao.

'' (1910) TI, CRVENA ŽENO, S OČIMA OD VATRE ZALjUBLjENI DAVID I pred veče usta David sa postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gdje se mije, a žena bješe lijepa na oči.

Duboko u mene zarila si nokte. Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi, Grizem sama sebe i jaučem dok te Osećam gde piješ moje muške rsi.

VASKRS Svud jesen mrka razapela niti, Kamenje plače i prozeble grane, A Pokoljenje Suza bolom kiti Grobove svoje još nepokajane.

I alge se noćas ljube sred orgija I okreci poje svoje madrigale, Samo za nas trenut slavlja ne izbija I noć nam ne poji ljubavne kimvale.

ovo groblje, gde je pogrebena Ogromna i strašna tajna epopeje, Kolevka će biti bajke za vremena, Gde će duh da traži svoje korifeje.

Stvarajmo sobom vidike i boje, Svetove nove, no svetove svoje! Noćas za tebe samo želim znati. Te noći to sam samo reći znao.

Što mene za svog kumira je htela. I drhtao sam kraj raskoši što je Nudila svoje mirise i boje. I tad utekoh sav stidom obliven.

Poljana je ista I vedra i mlada, a nebesa čista. No tvoj pogled luta, jer on Prošlo želi. Izvan duše svoje ti se sreći nadaš; Sadašnje ne pojmiš, a zbog prošlog stradaš. Ja, dovoljan sebi, ne znam pesmu jada.

u te bih da skrijem I da, drukčiji no što svi me znaju, Na tvome nedru, kô u rodnom kraju, Krišom od ljudi suze svoje lijem.

Jer sve beše isto: drveta i seni I nebo i zemlja i leptiri njeni. A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa plava Kô mrtvaca starog koji vaskrsava.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

4, i ne izlazim nigde dok mi ti ne javiš. Čak ni gazdi od hotela nisam hteo reći svoje ime da ne bi stvar odao. Kao što vidiš, postupio sam u svemu kako si ti želela. Grli te tvoj Đoka.

” jer si ti, brate, za polić rakije kadar da istrućaš svaku državnu tajnu. A to ne valja. Jedna obična žena pa krije svoje tajne, a jedna država pa da nije kadra sakriti svoje. I to zbog jednog polića rakije.

A to ne valja. Jedna obična žena pa krije svoje tajne, a jedna država pa da nije kadra sakriti svoje. I to zbog jednog polića rakije. Ja, vidiš, još nisam kazao ovu tajnu svojoj ženi, a ti je kažeš čaršiji.

Uređuje opet fascikulu, uvezuje je i penje se na sto pa je stavlja na svoje mesto, a skida drugu te nju razvija na stolu i traži). MILADIN: Pa to, znaš, ja i mislim. ŽIKA: Šta misliš?

MILISAV (popeo se na sto te ostavlja fascikulu na svoje mesto): Da ne bude Kaja Janković? ŽIKA (zagleda): Boga mi, tako će biti... jest, tako je, Kaja Janković. Jeste!

MILISAV: Ja ću, razume se! XV PREĐAŠNjI, MILADIN, zatim SPASA MILADIN (ulazi, prilazi gospodin-Žiki i (počinje svoje kazivanje): Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraća tako češće kao čovek u moj dućan...

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje prevode. Taj alfabet, poznat danas pod imenom glagoljice, sadržao je blizu četrdeset slova.

To su bili prevodi viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15.

veka on postao idol romantičarske omladine, koja je u narodnoj poeziji nalazila inspiraciju za svoje vatreno rodoljublje.

Kada budu obrađivali svoje, slovenske teme, oni će koristiti samo onaj uži vid te literature, one žanrove i onu poetiku kojima se slavi svetački

Uneo je u svoje delo razne oblike retoričke prirode, kao što su molitve, besede, pohvale, citati i paralele iz Svetog pisma, i time

Veoma učen, Stefan je svoje skladno komponovano delo obogatio prefinjenom retoričnošću i zaključio ga svečanom pohvalom, koja na poetski način

književnim delima svetog Save i Stefana Prvovenčanog, kao poetizacija savremene istorije i njen ideološki tumač, svoje najpotpunije ostvarenje dobija u Životu svetog Save od hilandarskog jeromonaha Domentijana (1243).

događaja koje opisuje, te može da postupa umnogome kao objektivan istoričar koji traga za dokumentom i na njemu gradi svoje obimno delo.

Sava je još pre rođenja predodređen za podvig služenja otadžbini. Uzdižući sebe, on uzdiže i svoje otačastvo na viši stepen duhovnosti: svrha njegovog postojanja jeste otačastvoljublje.

tako grandioznu istoriju Nemanjinog, Stefanovog i Savinog doba, Domentijan je Nemanjinu ideju o božanskom poreklu svoje loze proširio na ceo srpski narod, uzdižući ga na nivo izabranog Božjeg naroda, Novi Izrailj.

srpske crkve, Domentijan je, takođe po želji dvora, sastavio novu verziju Života svetog Simeona (1264), kompilirajući svoje prethodno delo i Stefana Prvovenčanog, i razvijajući retorične elemente pozajmicama iz Pohvale knezu Vladimiru od

kralj Dragutin, iako je prestupom prema ocu oskrnavio srpski presto, nije negativan junak; on se iskreno kaje i snagom svoje volje stiče poštovanje (1317).

Jakšić, Đura - PESME

Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje?

Slušô sam vas kad kunete Svoje stado, svoje verne; I kad tajni prizovete, Licemerni, licemerne! Gledô sam vas — ne da nisam, Kad razbludom

Slušô sam vas kad kunete Svoje stado, svoje verne; I kad tajni prizovete, Licemerni, licemerne! Gledô sam vas — ne da nisam, Kad razbludom usplamtite; Gledô

Nastasijević, Momčilo - PESME

REČI IZ OSAME 1 Ambise prekoračim, stukne na ravnom tlu noga. Dnevi svoje zamračim, blesne videlo Boga. 2 U tišinu se oblačim, tajnom progovara tvar. Pepeo vetri me veju, ostane žar.

Prostite, građani, praštam, a Bog nad svima nama nek čini svoje! VODI ME, POVEDI SLEPA Vodi me, povedi slepa, ja ne vidim bela dana, duša mi u bogu sama!

Ko bujica htede da me potopi, Stoput mi smrt svoje zamke zapela, I svaki dan opasnost nova, Vodila me hladnome grobu na rub.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko Peći i Vučitrna i sva imanja rasproda, donese novac i plati. Ostatak novaca zakopala u podrumu.

Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi.

samo da radi i trči po kući, kao neka sluškinja, dok su ostale sestre, starije, već u godinama, gledale sebe i spremale svoje darove. One izlazile i stajale na kapiji, one se viđale po slavama, svadbama, dok ona jednako bila unutra, u kući.

to: što otac, mada je u čaršiji, među trgovcima bio dosta uvažen, poštovan, na svome mestu, kao što treba, ipak od te svoje uvaženosti pokatkada popuštao. Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se. Istina, i to retko, krišom.

I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispružene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli.

— zar bi onda on iz takve jedne radnje uzimao espap na pozajmicu, unosio ga u dućan i prodavajući ga davao mu ime, glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni...

bar spokojno, kao i pre, samo onako slatko, uneseno, po sobi, kući, gotovi, sprema, s mlađim bratom se zabavlja, pohađa svoje sestre, a one da joj dolaze.

Odavno mu već prostiru očev dušek, čaršav. I onda se legne. Baba se povuče u svoje sopče nad podrumom, među sanduke stajaćih haljina, pošto još jednom obiđe dvorište, kapiju, da vidi da li je sve u

Eto, zato, najviše radi te svoje mirnoće, utišanosti, radi toga da, kad tako ostane sam, u postelji, može ako ne zaspi, mirno da misli na sutrašnjicu,

Mladen već sasvim »stao na svoje noge«, uzeo radnju i počeo sigurno da je vodi. Čak je i uvećao. Ali, trebalo je dugo vremena dok je prestalo ono

sad više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego kad sasvim odskoči, podiže se, i uze sve u svoje ruke i postade ono što je u redu, kako treba da je sin na kome ostane kuća, radnja...

Čak, kad bi joj kazao da se noću iz svoje kuće, preko visokog zida, popne i dođe k njemu, tu, u baštu, da do njega sedi, leži, i da joj on — ne ljubi, već samo da

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

»Te sarani dvoje dece svoje: Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica; Savila se loza oko bora«... Vuk, Pjesme, II, 29, 390 idd. Upor.

Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su koren i jedan deo stabla vratili na svoje mesto, a ostalo drvo rezervisali za ikonostas u crkvi (»Vreme« od 7. juna 1932).

kao što su čerkeski doseljenici kod nas metali oko mrtvaca nekakvu jako aromatičnu travu koju su u džakovima doneli iz svoje domovine, upor. TRĐ, NNŽ, 8, 87).

U narodnim pesmama spominje se v. l. koja je sama poniknula iz groba (»Te [car] sarani dvoje dece svoje. Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica: Savila se loza oko bora, K̓o sestrina oko brata ruka, Vuk,

Ćorović, Sveti Sava u nar. pr., 187, upor. i BV, 16, 1901, 212). Sveti Andrija na kraju svog prvog života (pre svoje palingenesije) spalio je sam sebe na l. (SEZ, 41, № 166). V. l. ima u bajanjima i narodnoj medicini važnu ulogu.

, jer je prikrila đavola (SEZ, 41 № 167). Ali je v. ipak imala izvesno svoje ugledno mesto u religiji. Na njoj vole da sede vile (»jer na to drveće vragovi ne smeju«, ZNŽOJS, 7, 1902, 116).

Tu i danas svake mlade nedelje (osobito leti) dolaze bolesnici (ZNŽOJS, 14, 132). V. ima i svoje praznike. To je opšti biljni praznik, Biljani petak (cf. npr.

Sofrić, 73. Crkva je tome običaju dala svoje objašnjenje (u vezi sa Jevanđeljem po Jovanu, 12, 13), i lokalizovala ga na Cveti. V. ima veze i sa kultom mrtvih.

Ko pati od glavobolje, načini toliku voštanu sveću da je može obaviti oko svoje glave, pa onda ode kakvoj v., zapali sveću i tri puta oko v.

trnom (ŽSS, 284). Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće da svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom

Od njega je uzeto drvo za Isusov DUD . DUD Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Dud; murva. Dud ima izvesno svoje mesto u religiji, naročito u onim krajevima gde se gaji svilena buba; to donekle i objašnjava njegovu ulogu, jer se

Žalosna vrba; jadika; jadikovina (Šulek). O ž. v. postoje suprotna verovanja. Prema jednoj skaski, ona je spustila svoje grane da bi zaštitila Bogorodicu kada je bežala sa Isusom, jer se »sažalila«: otuda su joj grane oborene, i otuda se

Ćipiko, Ivo - Pauci

da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u sjaju oklijeva, ali ne mogavši ih zagrijati,

Gazda Jovo pije kafu u pisarnici. Deset je sati. U to doba pije je svaki dan, jer je uveo red i za svoje svakidašnje potrebe, pa se toga reda na dlaku drži.

—Pa se smisli: —Dođi poslije, gledaću. Ljudi sa Vasom pođoše da prime sijeno. Pošto je i Vojkan svoje dobio, svrne sa nadstojnikom u krčmu, časti ga da reče gospodaru za nj dobru riječ.

Dok je gođ mogao stati na nogama, nije htjeo ostavljati svoje kuće, a i sada, kad mu već ne da ni disati, jedva se sklonio, na molbe Radine, da se preseli k njima.

Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi dobro bilo da se zna komu će svoje imanje oporučiti.

Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.

kupio se oko nje, milovao je, ali nije imao snage da je savlada, i curi se činjaše da tetoši Rade oko nje kao dijete oko svoje majke.

Pa gle čuda! Kod svoje žene bijaše je kao zaboravio, a sada opet probudila se snažna želja za njom i, kao negda, mori ga...

Maša se čudi što je danas povodljiv i razgovoran, i unosi svoje plave oči, oivičene tamnim obrvama, u njegove graoraste, dugih trepavica, što drhte gledajući u nju.

Maša posluša, a i on do nje sjedne na cvijetnu travu. Časom ćute, kao da sabiru svoje misli, i krišom, u dvoumici, zagledaju se. Rade osjeća se jačim i slobodnijim nego igda.

Ih, slatka li je tuđa žena! ... Da se milujemo, Mašo! — Ko nam brani? — šapnu žena savladana, unesavši svoje pomućene oči u njegove i tražeći drhtavim usnama njegove bijele, čiste zube.

Pokošena je, a nada se obilatoj otavi i, čini mu se da čuje ciku kosa i gleda mjesečinom obasjane svoje kosače, kako ispred njih cvijetni otkos pada. A on ih vinom poji da požure...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ne pretrže se naročito u molitvama. Kad dođe na službu, smandrlja ono svoje, kao od bede, kao da jedva čeka kad će ponovo biti slobodan od dužnosti da bi nastavio roviškanje po okolini.

Kao i na Doroteja, Prohor je na mene ustremio svoje kandže. U početku je ćutao i pratio svaki moj pokret. Katkad bih spazio njegov zlobni smejuljak koji je još više borao

tvrd i dubok san, da bi mogao krišom izaći napolje da se ratosilja bede pa da se opet vrati i žestinom molitve nadoknadi svoje kratko odsustvo. Na žalost, te noći, kao za inat, nikome se nije žurilo da spava.

Njegovo ogorčenje je raslo. Bio je ismejan i poražen. Privijao je melem na svoje otvorene rane, govoreći kako ta prljava svetina ništa bolje i ne zaslužuje nego da je čarolijama i đavoljim veštinama

Lauševi preci su nadžodžerili svoju zubatu kulu na oštroj litici, da bi svoje neprijatelje obeshrabrili i odvratili od napada.

Ne bih rekla da ovaj mladi stasiti čovek preterano muči svoje telo dugim postovima. To se ne bi moglo reći prema njegovom svežem, rumenom licu.

Ne krijem od tebe. Gospode, da mi je duša puna opačine, srce mi je tako često natopljeno čemerom! Volim li ja svoje bližnje po tvom nauku? Sledim li te? Pitam te da li i pored toga moje reči dopiru do tvoga sluha? Ima li nade za mene?

Ima li načina da iscedim svoje prokleto srce, od žuči da ga razlučim, kud mržnju svoju opaku da denem kada me inat i pakost pokreću da gmižem po zemlji?

Čim bi negde namirisao neku nevolju, stvorio bi se odmah onde i nudio svoje usluge. Ne znam kako je nanjušio za nesreću našeg vlastelina.

Ako meni nije dato da uživam u onome u čemu može uživati najbedniji sebar, mogu makar da napojim svoje žedne oči na jednom takvom prizoru i da pošlamim otud nekakvo jadno, šturo zadovoljstvo.

Popila ju je žedna zemlja, istopila je mesečina, sklonile je od nas vile nebeske. Danima smo uz vino prepričavali svoje zgode.

katkad, možda je to ta iskra božijeg duha utisnula na njihovom čelu znak posebnosti, možda Gospod preko njih šalje svoje tajne poruke, možda je njima dato da dokuče tajne zemlje i neba. Jelena Ne gleda me. Trudi se da me ne gleda.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...

brojiš tuđinskih sinova, Što padoše redom pod zidine tvoje, - Zaneseni čarom osvajačkih snova Daleko od krila domovine svoje?

Kroz tiha polja srdašce mi žudi Daleko tamo, u bajniji svet: Da zlato svoje iza sanka budi Uz glasak frule, uz uzdisaj klet... Il' da joj šapne povetarcem blagim: Ljubim te, dušo, više nego svet!

Nit potok teče tuda, nit slavuj pesmice poje, Priroda divlja sumorna krila širi; A lepi cvetak ne svija lisje svoje, Već diže stablo i cveta, i slatko miri.

Veselo, druzi! Naša ćud Veselje nama gradi. Bezbrižni Bahus, živ i lud, Gde grožđe svoje sadi, Naravstven nektar, prekor strog, S dosadom nek se bace; Uklon'te dakle s mesta tog I vodu i mudrace!

Hladnom kišom ovlažene Ćute ravnice I ja sklopih umorene Svoje zenice. Snevao sam premaleće, Snove šarene, Bistar potok, šarno cveće, Ruže rumene.

Svetovi dole blude... Nad njima večnost tavna Spokojno, tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga dana, U mirnom hodu svome svršava dnevni put.

Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne ispušta van. 1883. GRM Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji, Kô crn i mračan div.

1886. GOSPOĐICI N* Po voli svoje sudbe klete, Progonjen strašnom burom zla, A misleć na vas, milo dete, Iz daljine vam pišem ja.

ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.

1888. CIGANČE Bezbrižno i milo dete, podigni vitice svoje... Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne, Vesele oko moje.

Ah, baratom Bićemo se, znam. 1888. (PLAŠLjIVO I MILO LANE) Plašljivo i milo lane, ostavi igračke svoje Za žrtvu sveštenih penata... O, ja razumem oganj, što grudi zagreva tvoje, I strah, koji te hvata.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Za kratko vreme doživelo je ono i drugo svoje, danas već rastureno, nemačko izdanje. Kako je i prvo srpsko izdanje rasprodato, spremio sam ovo drugo srpsko izdanje.

Pod vedrim nebom, koje nam otvara vidik u dubine prostora, dobivaju pitanja o sudbini sveta tek svoje pravo značenje; na hartiji nam ona izgledaju skoro beznačajna.

Reka savija u desno, gradić se gubi u daljini i tami; i moje misli beže u nedogled. Ja sam katkad, na krilima svoje uobrazilje preduzimao daleka lutovanja u beskrajnu vasionu ili u drevnu prošlost da bih svojim rođenim očima sagledao

Jedan od njih je ogromna već jako omekšana naslonjača, u kojoj se može dvostruko utonuti: u nju samu, i u svoje misli. Tu, zaštićen dvostrukim bedemima od ostalog sveta, osećam se neopisano dobro; tu čitam, razmišljam, sanjam,

Široka ćuprija premošćava reku. Prelazimo preko nje. Pri tom brojim svoje korake. Sto sedamdeset. Tačno toliko, koliko po planu Vavilona koji sam poneo sa sobom treba da bude.

nedelja, kada ih je bilo dovoljno na okupu, one su ispečene na vatri, pa kad su se ohladile, one su odnesene i složene u svoje stovarište, biblioteku, dok ova nije bila krcata puna. Vekovi su prolazili jedan za drugim.

Ko se rodio pri dobroj konstelaciji, taj će biti srećan celoga života, osobito ako i u njemu bude podešavao svoje poduhvate po konstelaciji zvezda i bude slušao savete astrologa.

Kraljevi, vojskovođe, pa i same rimske pape, imali su svoje astrologe. Kada je supruga Luja HIII, Ana Austrijska, rađala svog sina, kasnijeg Luja HIV, onda se u sobi porodilje

Malo docnije razrogačio sam svoje oči pa ih dobro protrljao. To ne beše san već java: video sam u daljini siluetu Akropole.

Tek trećeg dana moga boravka uspeo sam da predmetu svoje žudnje učinim prvu posetu. Pri takvim sastancima ne želim pratioca; zato sam morao Grke da prevarim da imam u

- Iznenađeni, gledamo oko sebe. Razbacano kamenje je, kao metlom, počišćeno; svaki se kamen vratio na svoje pravo mesto, zdanija Akropole blešte u svojoj prvoj mladosti.

Ogromni kip Atene Promahos nadvisuje ih sve redom, pozlaćeno koplje boginje blista na mesečini. Erehtejon je dobio svoje pozlaćene prozore i vrata Partenon svoje divne skulpture, Fidijine ruke; one su doletele ovamo iz Londona u trenutku

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

), kao i basne Ezopa, La Fontena i drugih autora pogodne zbog svoje alegorijske, poučne dimenzije. Ne treba zaboraviti i na bajke koje i u prethodnim epohama, između ostalog, služe kao

Obraćajući se „maloj srpskoj dečici“ u predgovoru zbirke autor naglašava etički smisao svoje poezije (da pesme „dušu najljepšim vrlinama ukrase“) i veliku ljubav prema deci.

Bliskošću svoje teme pesma iz ove zbirke „Na dan sv. Save Srbskog“ predstavlja svojevrsnu najavu pesme „Sveti Sava“ Vojislava Ilića

kujundžije i tankoprelje da sakuju kolevku od zraka jutarnjeg sunca i opredu Vidi pelene od zraka mladog meseca pošto svoje čedo predstavlja kao nebeskog anđela („pa mi sada treba/ za to čedo neba/ kolevka od sunca/ povoj od meseca“).

za decu poštujući nasleđe prosvetiteljske poetike: u almanahu Šumadinče, proisteklom iz časopisa Šumadinka, objavljuje svoje basne u stihu („Gavran i lisica“, „Lav i miš“ i druge).

Esme, međutim, zadržavaju svoje „duplo dno“ i njihovo pravo značenje mlađi čitaoci mogu tek intuitivno da naslute, ali u potpunosti razumeju tek sa

Ribe v' vodah igraju se, svi za vesnu raduju se. O zlatoje proleće! Ribolovci ran' ustaju ne boje se hladnosti, mreže svoje sakupljaju, polni jesu radosti; na koraljah oni plove, po bistrini ribu love. O zlatoje proleće!

POZDRAV BRANKO RADIČEVIĆ Oj sunašce, što razgoniš, Puste noći silne tame, Oj ti nebo, što no roniš Rosne svoje suze na me, Oj ti goro, što no gajiš Mile pesme, mile tice, Oj livado, što se sjajiš, Puna rose i travice- Dolo,

Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Tuskim šaram' ponositim Kitim Srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila Tursko blago zadobila.

JAKŠIĆ Zelen-lisje goru kiti, Miris-cveće polje šara, A u lugu sirotašce Tihu goru razgovara: „I ti imaš majke svoje, Goro čarna, goro mila! Pa te tvoja dobra majka Danas lepo opremila.

Pa kada je u samoći Tvoga srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče!

Pokretač je lista Šumadinka koji uređuje od 1850. do 1857. i almanaha Šumadinče u kome je objavio svoje basne u stihu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ide, ali usled te svoje nabrekle snage ne sme čvrsto da staje. Zato ide brižno, malaksalo. TAŠANA (s dosadom Stani, pokazujući na dvorište i

Došao u snu neko pa te grlio, ljubio?... TAŠANA (prekida je crveneći): Hajd’ hajd’! STANA (gordo, ponosna na svoje znanje): Ali zato, zbog tih trava, zbog tog kupanja, vidi kako si lepa! TAŠANA (u smehu): Ta prestani jednom s tim.

Jer što potpomažete svoje bližnje, vi postajete dobri ljudi, i onda, kao dobri ljudi postajete i srećni. dakle, da bi vi, živi, što više poživeli...

tako žalio, tako voleo, tako čuvao; da mi je nekog kome bih umoran mogao doći, mogao uzeti mu ruku i metnuti je na svoje čelo, da mi se ohladi, umiri.

Kad god hoćeš, u svako doba, samo dođi i kaži: »Tašana, teško mi je, daj mi tvoju ruku da metnem na svoje čelo«. I uzmi je, dedo, drži je koliko hoćeš. MIRON (potreseno, posrće držeći se za čelo): Ne to!

Da, da, baš zato što sam znala da nisi ničiji, da nemaš nikoga svoga, zato sam te onoliko žalila, onoliko kao nešto svoje, kao brata imala.

Čuje se lupa na kafanskom ulazu. Iz svoje sobe iza kelneraja istrči kafedžija bunovan, češe se, zeva, protežući se. KAFEDžIJA (obučen upola grčki upola

Sklonjena, u mahali, a nije kao u čaršiji, pa svaki ko prođe da zaviruje. Ovde sam kao kod svoje kuće. SVI BEGOVI Tako je! JUSUF BEG (sedajući do Saroša): Saroše, bre, još od kad ti glas i pesmu nisam čuo!

A za tu veru tolike glave padoše, toliki ljudi na kočevima duše ispustiše, pa i sada tolike komite i hajduci svoje živote žrtvuju! A ti, Mirone, umesto da ih učvršćuješ u veri i čistoti, ti ih guraš u naručje neveri!

I sad kuda? U crkvu ne, pred raspeće ne, sa amvona pridike ne! Zar sveštenike, moje mlađe, da upućujem kako treba svoje parohijane, pastvu, čuvati u veri i čistim životom živeti, povučeno, u svojim kućama, dane provoditi...

Kakvi su to obrazi? Kakve »nevere«? Pa u crkvi svaki dan slušamo kako se govori: »Ljubite svoje bližnje, kao samoga sebe.

« Šta ti znaš? Možda se za sevap, za spas duše svoje, zavetovala, da ne bi on umro negde na drumu, u polju ili od gladi?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

zašto se zdravlja tako brzo potkopavaju? zašto roditelji ne žrtvuju svoje strasti, sujete i sebičnosti, mesto da žrtvuju svoju decu?

Stari mladenci, na svoje vlastito čudo, rodiše sina, i stadoše kriti dete. Palanka onda navali na babicu. A babica zapisa, kod vlasti, nečuvenu

Niko ne zna kakav je moj život, ali pakost tera svoje... Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk.

Jedne godine, o vašaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje mušterije iz okoline, s porodicama.

Majstorica se ponekad ipak potuži na urnebes i tutanj. A majstor Kosta brani decu i svoje uživanje: „Neka ih, nije ovo saborna crkva?

Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila. Jednom, kad je opet s oduševljenjem govorio o živosti svoje dece, reče: „Šta graja, šta tutanj! kad se svojski razigraju, u mojoj je kući pravi zemljotres!

U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu prođe jeza. Pomisli na svoje rođenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se ženi nepoznatom devojkom.

Kosta je osećao da je baš te večeri neobično lepo dokazivao, pa se lecnu i razočaran i ljut: „Da nisam možda zapustio svoje brige? Je li ti čega malo?” — „Šta ti je, Kosta? ja u šali, a ti... — „I za šalu treba pameti.

nešto da uradi, a ako se uveče sve smiri, zapali u svojoj sobici petrolejku, čita naglas pesmarice i pesme iz stare svoje čitanke.

Posle sahrane — ne pre — da advokat piše Risti, a ako Rista ne može doći, onda Seki. Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kuća da se proda, novac podeli unucima.

Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze. Pričalo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu.

U štalu da je privežeš!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeću je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vuče batine od muža celog veka.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

No, po sreći ili nesreći — oćemo l’ svojski da se iskažemo? — svet (osim malog skoka) daleko ne pada od svoje klade. Sam stoiker, koji tako lepo npr.

nahodi, i svađaju se je l’ carstvovalo debelo jer pre tisuću godina u slavenskoj literaturi, ili ne, a vospitanije svoje dece sluškinjama ostavljaju. No šta je to invokacija?

figura u stihotvorstvu, gdi se kakova sila prizivlje, koja će slabost uma sočiniteljevog potkrepiti i pomoći da delo svoje lepše nego što ume dovrši.

primer, kad mladić koji je deset godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne?

Pošto se toržestvo kreštenija svrši, Roksanda uzme svoje Romanče u naručija, odnese ga kući i tvrdo naumi onako učiniti kao što joj je dobri sveštenik preporučio.

Ona počne svoje dete sama dojiti. — Nemojte se uznemirivati, gospoja Predićka, ja znam šta vi oćete, i odobravam, ali šta možete

Želiti bi međutim bilo da svaki sočinitelj, ili prevoditelj, ili podražatelj, ili makar pismokradec delo svoje barem pet godina u rukopisu drži, i svake godine svoj rukopis najmanje četiri puta pročita.

Tako može se dogoditi da će sočinitelj svoje delo za suvoparno izdati, prevoditelj svoju u tom nesposobnost uviditi, podražatelj istovetne reči onoga kome je

odvede ga mati svešteniku o kom je gore reč bila, i preporuči sa suzama da bi o njemu brigu vodio, predstavljajući mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške dece, uzme ga pod svoje.

mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške dece, uzme ga pod svoje. Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti.

No materi verovati što o sinu govori, ne vidi mi se biti sovetno. Mati neke osobite oči osim sviju ljudi ima kad na svoje dete pogledi.

je njegov poočim davao, tako strašnu sklonost (jamačno po uredbi sudbine) oseti da je danju i noću mislio kako bi so tim svoje uveselenije našao.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

vrhu Izabranog trougla u plamenu Prkosiš i suncoseku I žitoskvrnitelju Iz dva carska ugla pod tobom Koračaš u pravcu svoje visine I visoke ljubavi U jedino mogućem pravcu Koračaj ljubim ti korake Crvena gospođo Žičo SOPOĆANI Rumeni mir

za svakoga Ko crnu svoju suzu ovde napusti ŽIVOT SVETOGA SAVE Gladan i žedan svetosti Napustio je zemlju I svoje i sebe Stupio je u službu Krilate gospode Čuvao im zlatorune oblake I timario gromove i munje Sapete u

je u službu Krilate gospode Čuvao im zlatorune oblake I timario gromove i munje Sapete u knjižurinama Potrošio je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez

u knjižurinama Potrošio je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi

mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj poharani ćivot Prepun zrelih sisatih krušaka Vidi svoju vučju glavu I na

gvožđa Reka naše krvi izvire Teče uvis i uvire u sunce Polje se pod nama uspravlja Sustižemo nebeskog konjanika I svoje zvezde verenice I letimo zajedno kroz plavet Odozdo nas prati Oproštajna pesma kosa VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA Drži na

gvožđem Pretopljenim u čestito zlato Trava caruje među slovima I njihove redove Po svojoj volji prestrojava Kos otima svoje polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna

svojih stihova Spajaš preživele slogove Ruda bilja i zverinja U prvo slovo ljubavi I gradiš Poslednji neosvojivi bedem Svoje tvrđave u vazduhu TERAZIJE Nekome ste Trg Na grudima beloga grada Levo i desno sunce Na vama mere Svoju svetlost i

GOSPODIN DUNAV Veliki gospodine Dunave U tvojim žilama teče Krv beloga grada Njemu za ljubav ustani na časak Iz svoje ljubavne postelje Uzjaši najvećeg šarana Probi olovne oblake I pohodi svoje nebesko rodno mesto Donesi na dar belom

grada Njemu za ljubav ustani na časak Iz svoje ljubavne postelje Uzjaši najvećeg šarana Probi olovne oblake I pohodi svoje nebesko rodno mesto Donesi na dar belom gradu Rajske voćke ptice i cveće Donesi i kamen koji se može jesti I malo

ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine Dunave BEOGRAD Bela si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom

Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih aforizama o životu, a sve

Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život

bi li se, subveniran od raznih država, krvavio po planinama kao šef albanskih bandita, očekujući zgodan trenutak da od svoje hajdučke čete obrazujem ministarski savet. Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto.

U pogledu toga pitanja ja ne mogu da se oslonim na svoje sećanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti koje stvar objašnjavaju.

Nastaje, dakle, interesantno pitanje: ko je taj od mojih predaka koji je sam svoje prezime zaboravio i pod kakvim je okolnostima on to mogao učiniti.

Znam da je jedan moj rođak zaboravio svoje prezime kad je napunio dvadesetu godinu i kad se okružna komanda nešto o njemu raspitivala.

Dobro, to još razumem; ali takav razlog nije mogao postojati u doba kada je dotični moj predak zaboravio svoje prezime.

nositi na sebi potpis guvernera Narodne banke, lako mu je bilo održati se na dobrome kursu — tako bi otprilike završio svoje rezonovanje taj budući moj biograf.

braća i sestre bili su mi nekako, već od prvoga poznanstva sa njima, vrlo simpatični i osećao sam se među njima kao kod svoje kuće.

No važnije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, na kraju prve godine, već stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u prvi mah išao četvoronoške.

Ja ne znam odista nije li to puženje kojim čovek počinje svoje prvo kretanje u životu izvesna vežba za praktičan život, ili je to možda tako sudbinom opredeljeno da čovek u doba kad

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Prođoh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrčenu životinju, spremnu da svakoga časa zarije svoje zube. Pored topa su stajale nepomične i tamne prilike vojnika. Našao sam komandira.

U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su naši na juriš osvajali svoje rovove. Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me baš pita narednik Stojić: „Da li ostade još ko od naših?

„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ U zemlji je gorelo. Natčovečanskom snagom branio je narod svaki pedalj svoje zemlje od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja.

mučnom i teškom povlačenju vojnici su prolazili kroz svoja sela, ostavljajući u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu.

Tragedija je opšta. 3emlja je izgubljena. Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sačuvali bogatstvo svoje. Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća.

Kažu, da su ih Bugari uveravali u svoje miroljubive namere. Ja sam vojnik i nemam prava da kritikujem. Ali dozvoljavam sebi da konstatujem činjenicu: mi smo

Još se nisam ni povratio od iznenađenja, a oni uskočiše u svoje rovove. Nastade borba na bajonet. Bugari nagoše u bekstvo. Da vidiš samo!

Nije mi bilo milo. Ja sam tako ispao iz sastava svoje komande i bio sam detaširan. A iz iskustva znam, da komandanti uvek manje obzira imaju prema dodeljenoj jedinici, i u

Naravno, svaki će radije žrtvovati ono što je tuđe, nego svoje. Javio sam se novom komandantu, i on mi je odredio položaj.

pešadije, artiljerije, komore i izbeglica, gamizala je lagano preko Kosova, noseći sobom tugu i očaj porobljene zemlje svoje. Sustigosmo i kolonu ranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svoje komande.

Sustigosmo i kolonu ranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svoje komande. Smatraju da im je komanda njihova, u opštem metežu i haosu, jedino utočište, te da se tamo sviju, nemoćni i

Dalje nemamo kud! — dodade kapetan Dušan. — Baš zato! — brani svoje gledište Živadin. — Neka to bude na viteški način, a ne kao neke babe. — A tebi je milo da pogineš na Polju Kosovu!

Petrović, Rastko - PESME

ovako, topografski, neka ste samo zdravo Po sumornim prostorijama svojih bolova Gde, daljim predelima umrljane, sisate svoje prste, Gde nad nikad neviđenim manastirima Stavljate sićušne krste.

Iz kovnice izađoh, navukoh na sebe nebo ko kaban, Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina; Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban Duše sa gora.

Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi. Tamo neka je moja snaga sa vama Da ispunimo celu jednu fabriku

Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.

Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori.

palanke proletnjim ehom I doći će na domak jednom detetu, Koje bledo Kao vaskrsnuti heroj jak, Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas; A jedan jedini voz Odhuktaće svim pravcima u isti čas.

Kao da to i mi nismo! Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste Nedirnuto? Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere. Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru, O dubinama: o, da sna košmarske razmere I drhtanja!

Ko dići kotve, Ko prekinuti lance, za velike polaze? Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube, Zato smo britvama kidali užad živu za krvi; Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad

zagadiv pučinu, iz prošlosti očima, Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost; To nije kao kad si plave čakšire svoje Krpio satima: Neće svariti niko tu kost!

jedan mišić za Martu (Marta je devojče i dunja u ormanu); U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu, Svuda zima dođe u svoje vreme, Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Ima onih koji proklinju! A ja sam u stanju da pođem za pukom Iz sobe svoje koja nema prozora, Treba mišlju i voljom da ih probijem, Sad je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka

I zato ja na moral ne mislim, niti mislim na to, šta priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam - i to razmišljanje je jedno zadovoljenje - smislim da i potrebe te same

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Olujić SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE Sadržaj SEDEFNA RUŽA 2 MASLAČAK 5 MESEČEV CVET 9 ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE 14 O KAPLjICI I CVETU 17 CRVENI MAKOVI 21 OGLEDALO 25 KRILATI BELKO 28 O PAPAGAJIMA I

Koješta! Baš je neozbiljna Sedefna ruža u svojoj čežnji da se odvoji od dna i krene ka suncu i oblacima. Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega! Koralna grana seti se koja je, takođe sanjala da ode u Gornji svet.

Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske. Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce.

Ali, zvuci i boje noći terale su mu san s očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišce uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba.

A nije se, ukoliko ga majka ne bi naterala, ni okretao za suncem. Ostali suncokreti sad su već otvoreno pokazivali svoje negodovanje. Ko je još video suncokret tako patuljast i neozbiljan? Šta ima on s mesecom? Šta ga se tiču zvezde na nebu?

— Maslačak? — šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime! Ali, biti maslačak sam samcijat na svetu, je li to neka sreća? Mališana je sve jače obuhvatala tuga.

Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda.

— Ne kidaj me, ne ubijaj! — jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo!

— Mesečev Cvet? — planu starac. — 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja...

Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale. ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE Sišao Drvoseča u grad, stajao na trgu, prodavao, ali niko ni da upita za njegov naramak drva.

»Kada bi neko od njih bilo moje, možda bi mi sudbina bila drugačija!« — zažele Drvoseča novo lice, od svoje strašne želje kao trska u polju zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču

I, dok bi jaje na zemlju palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima, ženo? Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi. — Šta ti je, ženo?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje! Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali.

Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje.

Od drveta sitan pepel, Od pepela miris sapun, Pa s’s njega da si miješ, Dude, mori, belo Dude, svoje lice! MITKA (Koštani): E s’g dede onuj: Kako k’d Kumanovo čuma bi, k’d se ludi i besni Stojan zagleda u Stamenu, od

Šantić, Aleksa - PESME

S bolom kuda ćeš i gdje bi?! Mi pjesme tvoje, i drugova sviju Što svoje duše na zvjezdama griju, — Sveta smo živa porodica tebi!

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke, Prigrlim te sebi u svoje klobuke, I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Jedan vijenac od njega ću sviti, I s molitvom ga na grob položiti Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje. 1918. PROLjETNjA NOĆ Sve neko kucka ti'o Na okno srca mog, Kô citra drhti glas mio Pun zlata zorinog. Slavuj!

Na tebi sada visi crni veo... Muke te lome kô rapave spile, I ti me gledaš sumoran i sveo. O bore, upi' svoje jake žile U ovu zemlju punu crne drače... U njoj su snage, u njoj tvoje sile.

Moji su očevi sa timora tije' Gdje gnijezdo svoje krstaš orô vije, i sa vihorima bije se i tuče... Moji su očevi buntovnici sveti, Sa dušom oluja što hrli i leti,

Ispred vodenice, što naslanja na nju Svoje račve sive jedan orah sveo, Boži je i zove mlinar, i na panju Sa dečakom sedi, sav od mliva beo.

Tu gore zlatna slova stoje. I u prvom redu, na Mramornoj ploči, Ugleda imena lepe dece svoje. Polagano sriče uklesana slova: ''Ratko, Đorđe, Dejan'', pa grca i stane, Srce stiska, zatim sriče, sriče snova,

Veče na razdrljene njihove grudi I gole ruke i lice vrano, Sve krečom poštrapano, Prosipa crvene ruže svoje... I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko...

Među nama sasvim razlika je slaba, Samo to toliko: dok on svoje stvari Prodaje za novce i pošteno ćari, Ja stihove svoje vazda dajem džaba...

nama sasvim razlika je slaba, Samo to toliko: dok on svoje stvari Prodaje za novce i pošteno ćari, Ja stihove svoje vazda dajem džaba... Moj susjede mirni, nek blagoslov Duha Uvijek te prati da si dobre volje.

1908. MOJ ŽIVOT Moj život nije protekô zaludu! Sudba je moja kô sudba ratara: Plodove svoje tekô sam u trudu, I moje čelo mnogo trnje para.

Kao rijeka kroz otpornu spilu, Svojom sam snagom svoje našô pute, I gordo gledô svih prepona silu Vjerujuć, Bože, u ljubav i u te.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

epohi, dobijajući različne podsticaje, ispunjavajući se različnom sadržinom, uzimajući različne vidove, ali ne gubeći svoje osnovno obeležje — obeležje narodne poezije.

To bi bilo nemoguće ako pevač u svoje delo ne bi unosio svu svoju dušu, samoga sebe. Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao

Pri tom uopštavanju narod je obilno unosio i svoje revolucionarne težnje pokatkad izražene u fantastičnim odlikama. Poneka ličnost dobila je gorostasnu figuru, neka

licem u lice sa jednom mračnom silom koja ga je držala za gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi i ispunjavao tamu svoga života jarkim fantastičnim slikama žuđene pobede.

Ti ljudi visu umeli da urede kako treba ni svoje odnose u porodici i van nje. Ima, doduše dirljivih primera međusobne ljubavi, ali ima i primera teškog nerazumevanja i

A ako bi joj umro muž, ona bi s velikom mukom podizala decu, „na preslicu i desnicu ruku“, ili bi se preudavala protiv svoje volje i umirala od žalosti za ostavljenim porodom.

I pored predrasuda o ženskoj zloći, takva žena je morala dobiti svoje mesto u pesmi po snazi zakona da prava pesma, ma koliko se u njoj izmišljalo, mora da naslika samu stvarnost.

kad ne skinuvši tešku kabanicu polazi da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača govoreći: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa“.

Kasnije je postao despot i sevastokrator, i svoje hajduke prometnuo je u najamnike. Bio je veliki junak; „dobit nije tražio za se, nego za svoju družinu“.

Tako i Momčilo sa svoje strane primi borbu. I kad su se vojnici primakli jedni drugima, sudar je bio strahovit. Momčilo ne mogaše odoleti;

čak ima krilatog konja i sablju sa očima, ali se ne nalazi na čelu jedne velike i odane hajdučke družine, nego na čelu svoje braće, svojih prvobratučeda i četrdeset od grada levera.

I u pesmi on je okružen ljubavlju, ali ne ljubavlju hajduka, nego ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime, o kojoj istorija ništa ne zna.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

zemlju Srbiju U Srbiji selo Slovac U Slovcu živi Vukola Najveći lovac Kad Vukola krene da lovi Povede i svoje kerove Ljuta panika hvata Velike i male zverove Sasvim opuste pećine I šuma osiromaši Jer Vukola samo puca A

za južni vetar Nosio je uvek metar Uza se Merio je avione Bombone i luftbalone Primadone i salone Pa i svoje pantalone Niza se Imao je Petar stila Cipele od krokodila Košulju od roze tila Sa flekama od mastila Uza se

te kao testo Mada šerif ima značku Prebiću te kao mačku Laje kojot iza gloga Ubiću u tebi boga Obavesti svoje znance Seckaću te u rezance Tu gde ti je glava glupa Napraviću osam rupa Nem razloga da te lažem Ko pitu ću da

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Hoću svoju radionicu s tavana da preselim ovamo. Dugajlija Stric hitro se smandrlja s grana. — Dovešću svoje magare. Mogu još noćas. Idem s njim u mlin pa kad se budem vraćao.

kuju čak u drugo selo, ali se dječak od tuge odmah razbolio, legao u krevet i smrknuto izjavio da će da umre bez svoje vjerne pratilice. — Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene!

— Da te više nisam vidio s tom čobanskom džukelom, jer ću odmah zvati poslužitelja da je umlati, a i ti ćeš dobiti svoje. Toga dana rastuženi Nikolica uz put reče svojoj kuji: — Žuja, gotovo je sa školom. Kad ne daju tebi, neću ni ja ići.

Iako mali, oni su ipak bili djeca svoje zemlje. Zbog toga se, dok su stajali oko hajdukova groba, našem Jovančetu naresila suza u oku.

Kako li je sve to drukčije bilo nego u selu. Kod svoje kuće neko se na jelo durio, drugi se svađao s braćom i sestrama, treći je gledao da zdipi veći komad, a ovdje u

Kamen zveknu o samu ivicu stijene i rasprsnu se kao bomba. — Ehej, drekavče, drži se! — povika on ohrabren praskom svoje „bombe“. U istom trenutku ispod stijene se začu ljutit glas: — Čedo ti je drekavac! Ej, ko se to baca?

— Bolje je da ne govorimo — predloži Mačak. — Ja bih ovdje sakrio glavni dio svoje radionice, ono što mi baš ne treba u logoru, a bude li mnogo djece znalo za pećinu, brzo će se čuti i u selu.

Najranije, čitav sat prije ostalih, stigne Lazar Mačak i prenese u pećinu ponešto od najvažnijih alatki iz svoje radionice.

— uze da gunđa čiča. — Sigurno neki bapski zapis protiv miševa ili ... možda ovaj dječak sve svoje protivnike naziva pacovima, pa i mene, poljara? Hm, hm, baš sam radoznao.

Ko je to bio? Niko ga nije vidio, niko pratio, ali kad sutradan dječaci stigoše u svoje tajno skrovište, zatekoše iznad samih vrata kolibe prikucanu poveliku cedulju na kojoj je bilo naškrabano nečijim

XXIV Kao da su omađijani, dječaci su zurili u tajanstvenu cedulju prikucanu nad vratima svoje kolibe. Ko li je to pisao, ko li se to šuljao po njihovu logoru? — Šta da radimo, otkriveni smo?

— nakostriješi se Nikoletina i nabra svoje guste obrve. — Imaš pravo, ne dam svog unuka, svog Strikana! — sad se pobuni i djed Aleksa.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

si pak procvetala i povratila si se ka uvenut cvet ugledno, jer dotakla si se ispodmukla Hristova skuta straga, i svoje ti krvotečenje so tom prevarom zaustavila si sebi!

pak ne otvori ti se ta krvotočiva iznutra rana, jer znaj to, da svakad ne mož' dobaviti Hrista krasti od njega svoje lekove sebi, niti je to u volji njemu miloj mnogoput ga podkradati!

SEJAČI Slišatelju vozljubljeni, i mi sami, svi, svaki po sebi, — izlazi na sejanje sejati svoje seme! I to se razliko seje: kakva je komu njegova ćud, tako i sije.

I to se razliko seje: kakva je komu njegova ćud, tako i sije. Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se

VELIKA GOSPA DOMAĆA Isteraj čoveče, napolje iz svoje kuće robinju ujedno i sa sinom njejzinim; ne može, znaj, u tvome mirazu domoostalac biti robinje sin, ujedno s

PROSJAČKI ZAMAK U SRCU Lisice svoje jame za boravak svoj imadu i ptice gnjezda im svoja; a ja, odkako bih sin čovečiji, nejmam ni toliko svoga mesta gde

krila, i svuda, celopametljivo proletanjem vilajetskim svačiji život promotri, da proznaš poslove čovečaske, svoje im volje ovdašnje.

Ama žiznodavče, proznajem tvoju volju štarad si ti na visini, sred sveta ovoga na drvetu rasteglio svoje ruke. Skupiti ujedno k sebi hoćeš sve jezičnike, razliki narod...

Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj svoje sjanje, jerno moja već zraka zahodi pod zemlju u grob! ...

Bože, koji šilješ slovo svoje zemlji, pošlji u moja zemljana usta slovo da u krotosti teče slovo tvoje u uši slušateljima mojim.

Ti, blagoslovena v ženah, oblačena u sunce, a i sama si izbrana kano sunce, »U kojoj kao u suncu položi naselje svoje sunca tvorac«... — isuši te krvave potoke da bi u toj reki suhima prošli nogami.

PROTIV TURAKA U ovih sadanjih zlih vremena smetenici u veri i u zakonu dosađujući hristjanskoj crkvi, i varvari Turci, svoje bezumno gospodstvo pečate znakom Meseca.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ukratko reći, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova naša pripovetka počinje. Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi.

Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo.

na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom.

sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom.

Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kućom su još i dva stara granata i lisnata šamduda,

nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.

“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu

i poznatije, one matrone što nose lagirane papuče i svilene čarape sa crvenim petama, one što kažu da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovaraju s njim; a kad se praštaju, ne može čovek da

A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje u mušterije, svršio kakvu malo krupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve češće i sve krupnijih bivalo.

Redovno se tada morala zakleti u svoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala — da neće ni usta otvoriti!

— Što, što? Što, bre? — zapitao bi tada čorbadži-Zamfir digavši svoje guste obrve čak pod fes. — Ešeksene! Kude se je žensko, adžamija, em devojčence, ete, davalo na nauke?!...

i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa joj šapće i veli: „Geno, mori, ja se neću udam!...