Upotreba reči svojim u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ah!... „Blago onom ko se čemu nada“, ali ja ne smem na nju ni pomisliti. Prošlost i sadašnjost svojim neprirodno hladnim postupanjem svaku su nadu u duši mojoj sledile, i ja nemam nade i nemam budućnosti.

Beše novembar, žalostan mesec tužne četrdesetdevete godine. Ne zveče sablje britke, ne — robovski lanci tupim svojim jekom bude bolom uspavanu svojtu onih što na megdanu bojnom, svetom strašću zaneti, vikahu: „Smrt ili sloboda!

zastavu slobode, klonuše duhom i tražahu — smrt; al’ mesto smrti, mesto tužne svečanosti koju narodi za pokoj duše svojim mučenicima čine, mesto lavora, mesto slave, nađoše — okove, teške, krvave. Zemlja je pogorela i opustela.

I opet zveknuše lanci, a za dželatima svojim mirno koračaše izabrani sin naroda, da vrelom parom prolivene krvi okadi najsvetiju reč sviju vekova i sviju naroda...

Gledao sam ponoć kako je po hiljadu zapaljenih krovova osvetljuje svojim plamenom, koji čak do u nebo šiba. Video sam junakâ.

ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince... Al’ doći će dan... i svaki će narod dan svoga vaskrsa slaviti! .

ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince... Al’ doći će dan... i svaki će narod dan svoga vaskrsa slaviti! . . . . . . . . . .

Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla, svojim oštrim zubima podgrizaše!...

Šta i šta puta ga je Đ. Maletić javno na katedri ponizio da svojim morskim apoteozama mesta načini! Ne kažem da neže doći vreme sjajnije, ta mi se razvijamo — ali je teško čekanje...

„I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!... Oh, bože! Hoće li doći dan?

“ A zatim, duboko uzdahnuvši, dodade, siromah: „A kad me ono na Bašahidu raniše, on me je na svojim leđima izneo iz bitke...

Lep je to mesec, taj maj!... I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše.

Obradović, Dositej - BASNE

da vam dobra budu, a navlastito: „τοιούτος γίνου περί τους γονείς οίους αν εύξαιο έχειν πάιδας: Takav budi roditeljem svojim kakvu želiš sam imati decu”. — Pravo se orao na svoje perje tuži.

podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan. Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu.

Ti učini sve što nadleži, pak se uzdaj. 9 Lav i čovek Lav i čovek počnu se inatiti o svojim preimuštestvam. Čovek hvali ljude, govoreći da su vredniji i junačniji od lavova, a lav neće to nipošto da prizna, no

No ludo visokoumije s luđim svojim porodom inatom svuda svoj nos uvlače, dođu i k ovom čistom i izobiljnom izvoru, i zavade ova dva zvera ko će pre piti.

” Pomire se i napiju se, jedan s jedne strane, drugi s druge, i ody svak svojim putem. Naravoučenije Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim

Naravoučenije Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju. Nepravda — adski porod!

nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju. Nepravda — adski porod!

” „Načast ti tvoja čast; časti se s kim si se i dosad častio”, odgovori pametni bik, pak ode svojim putem. Naravoučenije Sve ovoj podobne basne uče nas predostrožnosti i čuvanju.

Onda majmun, toliko je svojim igranjem, okretanjem i skakanjem sve proče u udivljenije priveo, da svi jedinodušno reku da je on dostojan primiti žezal

” | Naravoučenije Likurg, lakedemonski zakonodavac, hoteći svojim građanom da dâ poznati kakovu silu vospitanije imade ne samo nad ljudma no i nad skotovi, uzme dva kučeta od jedne

Ko nosi prečesno otečesko ime na sebi, neka pokazuje ljubov i popečenije otečesko o čadam svojim. Kad se za malu plaću pristojna iziskuje služba, za veliku pravedno je iziskivati veliku.

„Ja se toliko mučim, vodu i drva noseći, pak jedva toliko mi dajy jesti da od gladi ne poginem; a ona pogan mala sa svojim ulagivanjem toliko dobpa uživa! Nek' der se i ja počnem ulagivati, ne bi li što bolje bilo.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

samu zoru Polje mokro od rose, skamenjen plamen stenja I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni luk Koji se u

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem, sija Gračanica u oblaku, iznad rasula, okruženi žetvama uzleću Sopoćani, leti Žiča, lete Visoki Dečani,

A da li Donji, gvozdenim tegovima, kurvarstvom i lopovlukom, povučen dole u najdonje tame i dubine, svojim tasom dotakavši dno, tim silaskom u ponor i ad, podiže gore, u onu visinu, visoko iznad šarana i vina, tas na

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili

Njegovo ime naći ćete često u mojim rukopisima. On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu. Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo

bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi svojim kućama odoše a s nama malo ostade.

Car se razgovarao sa svojim tolmačem ne znam o čemu. — ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario

običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio onda u najboljem spokojstvu, samo što je morao davati veliku porezu od 15 do 18 groša.

predsedava po nekoliko stari̓ Turaka, aga, oni teftere vide i kad priznadu da su tefteri uputni, onda kadija potvrdi svojim murom.

Bego Novljanin i Ćurt-oglija, ubilci kneza Ranka, sa svojim društvom zatvore se u grad. Krdžlije počnu iz pušaka i topova tući, i baš na naš Veliki Četvrtak [5. aprila 1800.

) Tako su i knez Nikola Grbović i Ilija Birčanin u svojim knežinama uredili. Opet vidinska vojska pođe na Beograd, jedna udari na Požarevac, a druga na Ćupri-Palanku.

Vide to kmetovi, da Kalaba ni najmanje nije vešt narodnim poslovima, i da on sa svojim „Lepo se drvo na pole cepa” ne može da zakloni narod od velike globe.

uspeti, zato obrate se na vezira Hadži-Musta-pašu, i oni i Pazmandžija, s molbom, da i̓ pusti u Beogradu živiti mirno u svojim kućama.

Alija i Aganlija postanu i preko vezira počnu vladati, i što gode oni napišu i zapovede, to je vezir Hadži-Musta-paša svojim murom morao potvrditi.

) Nji̓ četvorica podele sav pašaluk, svakome po tri nahije; oni pak sva sela u nahiji podele svojim momcima, koji su se zvali male age. O tome, kako je Beograd uzet, slušao sam gde Muja, urovački beg, priča mom ocu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

I sva tri pođoše niz osoje. Sima se odvoji te ode svojoj kući, a Spasoje i Đura, uputiše se svojim vratnicama. — Ama, da li će on odista doći? — upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega?

da si samo video, učitelju! — reče i pogleda po svima gostima. — Komesijalno... Znam ja to! — reče učitelj običnim svojim tonom. — Zar su ono merdžani? — upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak. — Ja, merdžani... to su oni korali?

Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani... I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom.

, šta već ide u zvaničnu dužnost tako vrsnog kapetana, koji je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga.

tako vrsnog kapetana, koji je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga.

Platiće on to meni lepo... — popreti kapetan. Utom već i kola stigoše pred sresku kuću, gde se ustavi kapetan sa svojim vrednim Đukom i bogatom žetvom.

Sve je opet pošlo svojim putem kao i pre; dužnost se vršila kao i dosad — samo što je sad počela da stoji u sobi Đukinoj pred kancelarijom i

— Odmah se tu poče svirka, igra, razgovor. — Gazda Nikola, opet, odvojio se u pobočnu sobu sa svojim ljudima pa uz čašu lepa vina bistre politiku, oglašujući da je svaki »buntovnik, izdajica, izrod« itd...

Mnoge je planove kazivao svojim poznanicima i prijateljima i pitao ih za savet. Ali između mnogih skrojio je jedan, koji mu se činio najlepši i

između mnogih skrojio je jedan, koji mu se činio najlepši i najudesniji, a nije ga kazivao svakome osim najprisnijim svojim.

— Gde si, Pupavče, bolan? Oho, ko bi se tebi nadao?!... — Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom, koji je još u Beogradu na zanatu s njim drugovao. — Pa kako, kako?...

Tako je još prošlo dosta vremena. Bilo je nekako po Ilijinudne. Advokat otputovao svojim poslom čak u Čačak. Pupavac izišao da se šeta malo po varoši i da prođe koji put — onom ulicom.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Bilo je i boljih kuća. To behu kuće zadružnih porodica. Odlikovale su se svojim visokim krovovima od šindre, natkrivenim dimnjakom, a ko je bio malo bešnji, i krstom nakraj slemena.

Ta odluka, od toga časa, postala je zakon svemu selu. Domaćini se vraćaju kućama i prema tome naređuju svojim mlađima. I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!... Živeli su složno.

Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna.

To su bili prvaci među seljacima. Iz mladosti dobri drugovi, pa su to ostali i pod starost kao domaćini u domovima svojim. Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta.

grdi, naziva me turskom ulizicom i svakojakim imenicama, ali kad je stvar taka, onda ću i ja reći što znam, što sam svojim očima video, jer da to ne kažem — bogu bih sagrešio!... Sve živo pogleda u Marinka.

Sad, da li mu je baš toliko nestalo — ne znam; ali znam da je pokraden, jer sam svojim rođenim očima video lopova... — Ko je? Ko je? — zagrmeše sa sviju strana. — Čekajte, kazaću!... Evo kako je to bilo!

Sima je diže iznad sebe... Sve se živo zaprepastilo... ljudi nisu verovali svojim očima. Pop Miloje priđe da je rukom opipa. — Je li to? — upita kmet promuklo. — Jeste — reče Ivan.

One su lile potokom. Od njih jedva je nazirala njegovu belu košulju kako zamiče u lug... I širokim rukavom svojim brisaše oči... Srce je povuče za njim.

Onda Jovica poli Jovanu i Stanku, a Stanko opet njemu. Pošto se umiše, ubrisaše se svojim debelim rukama, pa se okretoše istoku te se bogu pomoliše. Napuniše opet čobanju, pa se vratiše družini.

Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na plećima svojim iz boja izneti! — Mlad sam, snažan sam!... To mi neće biti teško. — Ali hajduk više nema porodice.

To mi neće biti teško. — Ali hajduk više nema porodice. Njegova su braća ovde. On više ne sme misliti o svojim zelenim poljima ni o ašiku sa curicama seljačkim!... Stanko odmahnu glavom. — Toga sam se morao odreći!...

Stanko priđe panju. Mahnu dvaput rukama i... već beše na drugoj strani... Hajduci zinuše od čuda. Da nisu videli svojim očima, ne bi verovali. Panj je bio vrlo visok. — Zavrzane, Zavrzane! — zagrajaše sa sviju strana.

Dučić, Jovan - PESME

Dođu gradska deca sa veselim pleskom, Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom, I biju ga svojim puškama od zova. Dok on mirno gleda na more, i čeka Da galije stare vidi iz daleka, Što odoše nekad pre mnogo

Kô svileni crni noćni galeb, tako Moja duša pada na talas, polako, I zaspi u svojim suzama, kô dete. A kad je probudi srebrnasta zora, U njoj vas dan šumi noćna pesma mora, Puna jedne bolne neutešne

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom Pogase lagano bele zvezde njene — Ona šumi zbogom u odlasku naglom, I uvija tužno, kô cveće i stene,

Vaj, zna samo duh čoveka I za život i za mrenja: Dve obale ushićenja, Koje plodi ista reka. KOB Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u brave tamne kapije, Gde ćuti zla i nedokučima Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim (Otrov u zlatnoj čaši pričesti, Ubijca s mačem svojim stogubim) Mrači sve pute moje ničesti.

Mislim ljubav, a ono je zloba!... A meni se čini tako jedno isto... SAPUTNICI Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo Sve za svojim putem!

A meni se čini tako jedno isto... SAPUTNICI Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo Sve za svojim putem! Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Ali Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku. II Ti koji ni po čem nisi nama sličan, Ni svojim obrazom, ni mišlju, ni delom, Koji u pokretu stojiš nepomičan, I strašan i mračan pod sunčanim velom!

III Ti si odricanje Boga koji ima Svoj izvor u pravdi; i božanstva čija Suština je milost; svojim zakonima Poričeš da ima cilj i harmonija. Jer pravda i milost, sav su pojam Boga: Gde je cilj van dobra?

S društvom svojim glumac Dobrosav iz Huma Dade tri predstave: sedam dana šuma Prođoše u gozbi svetlijoj od išta. Kad daleko beše

Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala

Te noći mladi sensualni polip oseti prvi put u svojim mikroskopskim venama jednu dugu vatrenu struju, strast od koje je zadrhtao u besanici, i osetio čežnju nepoznatu i

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem. Moja se mati malo i slabo šalila.

Ni žena Marinka magazacije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog

Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne;

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju. Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekake kapljice pod nos.

Na đedi, ko ume da čita, mogao bi odmah poznati da je on već sasvim odlučio šta da radi i da je zadovoljan svojim planom. To veče, kad sedoše za večeru, poređaše se ljudi po starešinstvu, kao i obično.

Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se! Ne zna se da l' njemu više drkću ruke, il' Anoci srce. Obrisa je svojim ubrusom. Obesi joj đerdan o vrat: Sve ona sirota!

Njima dvjema jednu sobu, a sebi drugu. Tako ga ni žene ne smetaju, koje su svaki čas obilazile Maru, vodile je svojim kućama i dovodile opet popu. Ona je rasla u kući kod oca do svoje osme godine.

maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjam uredno svaki dan vodu, i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu. Raspremio sam sto.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

dve popadije i dve popine ćerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobožni da su badava mleli svojim popovima brašno u suvačama.

Priča svojim nakaradnim srpskim jezikom, i unosi šale i smeha u sumorno društvo. Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokoj

više godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome!

neki duztabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je li sve u redu, i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim džepnim, i klanja se gostima i kad uđu i kad izađu, a posle podne jednako drži u rukama ono čim se ubivaju muve, pa po

Tako se novi učitelj predstavio na večernji svojim budućim sugrađanima. Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam

Mogli su se siti najesti, pa čak i napuniti šešire i poneti kući svojim ubogim roditeljima. Zato su dečji šeširi u tom selu i bili iznutra kao kalajisani.

Tako je pop Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim užasnim nemeško-paorskim hrkanjem spasao često i sebe i još bar pet-šest komšijskih

Tako je pop Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim užasnim nemeško-paorskim hrkanjem spasao često i sebe i još bar pet-šest komšijskih kuća.

!« A deca se pravdaju i bede jedno drugo. — Tu i silne kokoške sa svojim petlom, jednim dugačkim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom

malo zbunjeni putnik, pa se saže da omiluje jedno krivonogo gušče, ali ga matori gusak napade i još više zbuni siktanjem svojim. I Jula se zbunila još više i spusti na zemlju ono gušče.

došao davno očekivani novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i pratila svojim lojanim očima Lacka kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo kad je pop-Spira

Imali su i pop-Ćirini mačka. Ali je pop Ćira nesretan bio sa svojim mačkom. Jer isti iako je bio od râne mladosti kod njega, iako je vaspitavan ciglo u tom pravcu da bude, takoreći jedan

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Prigrćujući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno. — Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga.

i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama. Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbivala. — Pa ima si...

Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati i nju je na sebe bacao...

Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naročito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao neko klupče vuče se i puzi po ulicama, jednako vičući i nudeći bilje, trave. — Lalê, lalê!

Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega... Čak, mlađi mu se brat sa ženom razveo zbog njega.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Kakva radost za njih! Gospodar Pera Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka držati može.

Tu se sad o trgovini počeše nadmetati. Ljuba je jednako svojim rečima onamo šibao, kao da baš nije mali trgovac, a i gospodar Pera govorio je kao kakav „groshandler“.

Ona već na tom nastojava. Gospođa Jelka rada je da se malo provozaju. Ljuba pristane na to, i to da on njih na svojim kolima u Vinograd voza. Upregnu i odu.

Tu mu se sad cela romantika razvila. Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima! On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže.

Sad počnu pevati. Gospođa Persa imala je lep glas. Ljuba je nju svojim jakim glasom potpomagao. Mnogo su pevali. Kada su pevali: „U mjestu prijatnom”, Ljuba je uzdahnuo, a gospođa Persa se

Ako ikome, to je doista gospođi Evici jezik za to dat. Svojim licemernim načinom u prvi mah svakog je zadobiti znala i ne jednog je žednog preko vode prevela.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

na visokoj ženi figa stava i retke lepote koja se, mazno pripijena uz njegovog starog druga, vragolasto smešila svojim zelenkasto-plavim očima dok se on prestavljao.

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku.

Nad suncem, na plavom nebu, jedan dugi olovni oblak, kao ogromno horizontalno položeno stablo, zaklanjao je jednim svojim krajem polovinu zlatnog zalazećeg kotura i taj oblak, mutan i čudno hladan, mešao se naglo i gubio u onom žarkom

Tamo pred svojim šatorom, ispružen na travi, ležao je Jurišić i gledao u nebo. Na njegovom belom i bolesnom licu drhtale su setno

A posle sve uznemirenije i nervoznije govorila o svojim groznim mukama koje postaju sve više neizdržljive, o odvratnoj, gadnoj i prokletoj sudbini, koja ih je tako nemilostivo

elegantni oficiri i ravnodušna posluga ove baterije, čije su sjajne cevi ostale neogaravljena, jahali su i dalje na svojim snažnim i lepim konjima, na kojima su nova novcata žuta sedla i okovani kamuti, blještali kao da su istog časa izvađeni

I on ih je svojim rođenim očima gledao kako ono ratno stanje vešto iskorišćuju, a ni na čijem licu nikad nije primetio kakvu god grižu

Istoga onog večera kad je primio ono zlosrećno pismo iz baterije, Hristić za svojim pisaćim stolom, zlovoljan i rasejan, ne znajući šta će i kuda će a osećajući samo da neka tamna budućnost stoji pred

— Mislim da znam, i znam otkud to, A za vreme ovog kratkog razgovora ogreѕѕe je svaki čas povirivala na vrata i onim svojim sovinskim pogledom prosto gutala ženu.

I u ovom času, u ovom trenutku kad me svojim slatkim rečima bacaš u najlepši zanos, ja bih ti mogao reći da sam ludo srećan. Eto ja te sad volim bezumno.

O jadna, mila moja mala, oprosti mi, jer malo posle ona i tebi neće verovati.“ A ona ga je svojim vlažnim široko otvorenim očima gledala pokorno i radosno i u onoj njenoj zamišljenoj nežnosti pitala: — O, čemu misliš?

I ja se svega toga dobro sećam, pa sam se onda gnušao jer je on to činio i u starim svojim godinama, a sad evo i ja sam pošao istim onim prljavim tragom.

Afrika

čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim odećama, još nisu tu svoju ljubav napustile.

Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima, zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad. Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec.

najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima iza sebe. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san.

Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri. Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom.

Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju

Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad samo svojim crvenim krovovima iz gustih vrhova.

smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što se sva voda slije sa njih, počinjali novu pesmu u horu.

On ni crncu ne dopušta da na slučaj glumi evropejstvo, već ga uniformiše elegantnim odećama koje izazivaju poštovanje svojim savršenim krojem. Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd.

Jedino je urođenik u stanju da svojim čamcem pogodi trenutak kad jednim prostim pokretom može sa leđa talasa, umesto da siđe s njim u dubinu, skliznuti na i

Nijedna bela žena ne bi bila dostojna eve težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim belim ramenima nasilnost ovakve prirode.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Gospodaru, vreme je već da se jedanput i ja s vami kao žena sa svojim mužem razgovorim. JANjA: Što ćiš da govoriš, da mi praviš šteta?...

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima. A selo Mahala, gde su se bile smestile njihove porodice, i nije imalo izgled pravog sela.

Na licu Garsulija jasno se opažala, zbog toga, srdžba. Engelshofen je stanovao sam samcit – sa svojim husarom – na trećem spratu Komande, u jednoj uskoj odaji, okrečenoj belo, sa alkovom, u kom mu je stajala postelja.

“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred svojim pisarima. U jedan mah, dohvatio je štap kao da hoće da odalami starca, ali ga je samo spustio na patos između sebe i

Šta bi tek rekao Grk, pomisli, da zna da im je bilo dopušteno da idu i u Teatar, sa svojim ženama. „Pregledao sam“, govorio je Garsuli, „akta koja su ostala, od obersta Vuka, iliti Volkana, što će reći

Ova podunavska landmilicija, što još živi po zemunicama, i kolibama, sa svojim ovcama, svinjama, i ženama, ima da ide u kameralne teritorije. Ja to ponavljam: MORA.

Seljačina.“ Dok je silazio uz Engelshofena, Grk je bio pritisnut uza zid, tako da je, svojim velurom, opajao zid stepeništa. Bio je kao nošen, uz krupnog Engelshofena, kao nova mlada, jedva dodirujući tle nogama.

Lep kao Ciganče. Đurđe je bio uzeo stav „mirno“ pred tim Venecijanom, crven kao rak, pritegnuv sablju uz but. Svojim belim zubima, kao nizom bisera, on se cerio, ne bi li se umilio tom strašnom čoveku.

Oni su bili formirani u kolonu, zaogrnuti svojim crvenim, serbskim, gunjevima. Izdaleka, činili su se jedna prava, crvena, linija.

On je upotrebio mnogo goru reč. A bio je poznat u vojsci po svojim, opscenim, šalama. Hteo je i sada da izazove kod husara i kirasira, koji su pratili kola, što više smeha.

On je gledao ta suncem obasjana egzercirišta, svestan da ih možda poslednji put gleda. Gomila Srba, sa svojim barjacima, konjima, kopljima, šubarama i crvenim gunjevima, u njegovim nozdrama nije smrdela – naprotiv, imala je miris

kad se zadovoljstvo razli po vojničkim redovima, ispod paviljona, kao što se žito zatalasa preko bulki, starac razmahnu svojim trorogim šeširom i razdera se nemecki: „Serbi! Tri puta, vivat, za matorog Engelshofena!

Tri puta, vivat, za matorog Engelshofena!“ I mašući svojim peruškama i sam se derao, samom sebi, odavajući počast, kao da je neka kraljica.

Teodosije - ŽITIJA

A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu

Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u uče nju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili: — Ovo će dete biti neko novo znamenje!

iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnih.

s večeri počnu jutarnje pesme i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.

svetskim ljudima običaj, tugovanjem oplakaše mladića, i svi koji su pod vlašću njihove države noseći crninu saosećahu sa svojim vladarem. I da plačem ne dužim povest, svi znate da mati, otac i braća takve do smrti žale.

žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i nedelju dana, i svaki je po svojim mogućnostima držao post, jer behu sveti veliki, posti četrdesetnice, a dan subotnji nastajaše, pa je žurio da ih nasiti

prepodobni ljudi iz pustinje sa bogonosnim ocem protom, svi dolažahu da vide prepodobnoga, jer im je od početka sa sinom svojim u mnogim potrebama poslužio, i dobre oce svi su blagosiljali, i napajali ih duši korisnim rečima.

I dade im Hilandar sa celim naseljem, utvrdivši carskim pismom i svojim zlatnim pečatom. A bogomudroga Savu mnogim počastima obdarivši, car ga tako otpusti i mnogo zlata na potrebu

Požurimo se da Bogom poslani savet u delo sprovedemo! Blaženi Sava, ušavši sa ocem svojim ka igumanu, reče misao. A iguman se posavetova sa mnogima, i rekoše da je misao protivna i da nije od Boga, i tako im

manastiru Hilandaru, nazvavši ovaj carskim manastirom, i da njime ne vlada ni prot niti ko drugi, carskim pismom i svojim zlatnim pečatom utvrdivši, i dade mu car svojom rukom žezal, i zapovedi da se ovaj čuva u crkvi, i kada bratija

Molimo tvoju prepodobnost da se moli za nas Gospodu molitvama svojim. A došavši prepodobni od cara u manastir prečiste Bogorodice Evergetide, zlato koje je car dao da odnese ocu — sve

okriljen toplim ti ka Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet kada Hristu odlaziš, izmolićeš od njega svojim molitvama, njemu ugodnim, do kraja pokrov životu mojemu od zla, i nećeš ostaviti u svetim.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ona se još više približavala ovim zemljama svojim etničkim sastavom, jer je obuhvatala srpske grupe koje su u toku turske epohe naseljavale južnoslovenske zemlje u

Trebalo je zaista da Srbija postane bogatija da bi mogla održavati solidnu vojsku; da stekne ugleda svojim ekonomskim napretkom, svojim demokratskim ustanovama, svojim universitetom i svojom Akademijom nauka i najzad pojavom

zaista da Srbija postane bogatija da bi mogla održavati solidnu vojsku; da stekne ugleda svojim ekonomskim napretkom, svojim demokratskim ustanovama, svojim universitetom i svojom Akademijom nauka i najzad pojavom snažne i originalne

da bi mogla održavati solidnu vojsku; da stekne ugleda svojim ekonomskim napretkom, svojim demokratskim ustanovama, svojim universitetom i svojom Akademijom nauka i najzad pojavom snažne i originalne književnosti.

Ali čak istočno od Iskra, a naročito u Srednjoj gori, javlja se ovde-onde bugarsko stanovništvo, koje se po svojim tipičnim osobinama približuje Srbima.

U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda.

Pošto zadruge nestaju pod uticajem individualizma i moderne civilizacije, ona je sa svojim običajima međusobnog ekonomskog pomaganja izazvala nove oblike zajedničkog rada i uzajamne naklonosti.

koje sam često zapažao kod stanovništva u Jadru (u Srbiji), podsećale su me na osobine koje ruski pisci pripisuju svojim najboljim sunarodnicima. Pred većim tuđim nevoljama ovi ljudi zaboravljaju sebe i svoje sopstvene nevolje.

Ali, osim srdačne i uvek žive veze sa svojim porodičnim precima, čovek dinarskog tipa se oseća duboko vezan za svoje nacionalne pretke: smatra da ima još jednu

koje je živelo u osobito razvijenim zadrugama, obrazovao se nov psihički tip koji se svojom, već bogatom, istorijom i svojim tvorevinama pojavljuje kao tip obdaren većom snagom i možda viši od čistog balkanskog tipa.

Za nas je dovoljno konstatovati da se u narodnoj masi razvio razumniji duh. Seljak je uspeo da sve više gospodari svojim divljim demokratskim instinktima. Javile su se organizatorske sposobnosti kao i jaka sklonost za radom.

Ipak je bilo stupnjeva u manifestacijama ove veselosti. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović priča o susretu seljaka, koje je vodio u borbu, sa seljacima Karađorđevim.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara. Čiča svaki čas silazi s kola i svojim zelenim očima bulji u modre virove rijeke, ali mu se nijedan od njih ne dopada.

Ribice mi ništa ne odgovaraju, samo me nepovjerljivo gledaju svojim okruglim očima i vrte repom. Oho, rep im ljubim, alaj su slatke! — Deder, zašto si u džaku? — opet vi pitate.

Ehej, da su meni tako brze noge, išao bih svako jutro da Žuću vučem za rep. Opet je nastala tišina. Rijeka svojim snenim šumom uspavljuje ribe, iako one to ne čuju. Vrbe se nešto sašaptavaju. Znam, pričaju o skoroj kiši.

kuku meni, opet sam bio u džaku! Dok sam spavao, neko me je strpao u džak i taj Neko sad me je nekud nosio na svojim leđima. Sad sam dolijao! — Ja ću tebi pokazati kako se tresu tuđe kruške — gunđao je taj Neko noseći me.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

SPASOJE: Reci mi, molim te, kako si mogao na takvu glupu misao doći? ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima. SPASOJE: Koga? ANTA: Pokojnog Pavla Marića. SPASOJE: Ama, koga Pavla Marića?

Samo o tome, samo o tome; a uz to se još prenemaže i uzdiše. SPASOJE: Ne treba joj zameriti; svako uzdiše za svojim idealima. VUKICA: Pa zar bračna noć ideal? SPASOJE: Ideal je, sine, sve ono što čovek ne može da postigne.

uverio da sam umro, i pošto me je eventualno ispratio do groba, vratio zadovoljan sa pogreba i štampao je moje delo pod svojim imenom. SPASOJE (zatetura se od iznenađenja): Kako... zar ono delo??!

ima za to dokaz da ti je dao na čuvanje svoj rukopis, a ti pošto si ga otpratio do groblja, vratio se i štampao delo pod svojim imenom. LjUBOMIR (cinički): A šta sam trebao da radim, da li da i rukopis strpam u grobnicu i s njim sahranim?

Prikazaće ga kao lažnog naučnika. Molim vas, taj čovek tvrdi da je on napisao ovo naučno delo, a da ga je moj zet pod svojim potpisom štampao. ĐURIĆ: Oh, to je teška optužba, i to u najgorem trenutku.

MILE: Treću protivu profesora univerziteta gospodina Ljubomira Protića za krađu rukopisa i objavljivanje istoga pod svojim imenom! SPASOJE: Ala je taj zapeo! A četvrtu tužbu? MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo.

je, uveriću vas da je ima; uveriću vas koliko samo mi čovečanski i koliko sam ja, u ovakvom trenutku, vodio računa o svojim rođačkim obavezama. (Vadi iz džepa Švarcov pasoš.

Vi se po tome pasošu zovete Adolf Švarc, jer pod svojim imenjom vi ne bi mogli preći granicu. Na pasošu je vaša slika. (Daje mu ga.) MARIĆ: (zgranut): Pasoš?... Zašto pasoš?..

SPASOJE: O, sad više no ranije. Pre je emigrirao pod svojim sopstvenim imenom, sada pod tuđim. Time je sam sebe oglasio za pokojnika. ANTA: Pa jeste... ali ovaj...

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane

Klinke, uostalom, nisu izgledale loše s onim svojim natapiranim tikvicama, iako su im kolenca i laktići štrčali na sve strane.

Dršćući čitavim svojim olinjalim telom, seterka povuče Baronicu prema gradu, ka onoj kući od naboja niže groblja, koju je pre čitav jedan

od ulice zrakasto poređanih oko trga koji je neko iz vica, čega li, nazvao Pogača - videh Atamana kako se približava svojim gegavim hodom vukući Mitu Poparu.

Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one su nas uvek gledale tako kao da vide nekog iza nas.

to koliko je vozova dočekao i ispratio Rašidin otac, a da nije otišao dalje od Beograda ili Sarajeva, i ispričah joj o svojim planovima za putovanje na ostrva Južnoga mora. Očekivao sam da će se začuditi, ali ona samo upita kada mislim da krenem.

Imale su venčiće na glavama i predstavljale su Isusove verenice, šta li? Zatim su, kosimice sekući trg i lepršajući svojim belim kapama, prošle opatice i ne osvrćući se.

- Mi smo budale, mi smo dve najprokletije budale na svetu! naglo se zaustavila povukavši moj dlan ka svojim grudima i rekla: - Slušaj!

sedeli u zgusnutoj tami ispod nasipa, ali mi smo videli njihova lica kako žvaću ili dremaju i nismo mogli da verujemo svojim očima.

Muškarac koji se odmakao u stranu i svojim leđima zaklonio ženu bio je moj otac. Tu nije moglo da bude sumnje: i sa sto kilometara udaljenosti prepoznajem njegove

Čekao sam još da počne priču o svojim svedočanstvima punim petica, ali je ovaj put nije počeo. Nastavio je da govori o ratu na način kojim je juče govorio

Evo ključ! Treba ga tri puta obrnuti u bravi! - dotakla mi je svojim prljavim i skorenim prstima šaku tako da mi je jeza prošla čitavim telom.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

A ja sam bio već više puta u Krakovu, sve poznajem u prste. — Promisliću se. Tako se razgovaraju, i Čamča svojim slatkorečijem bacio je gospodar-Sofri crva u glavu; neće dugo trajati, pa će se odvažiti.

— I za to, i za trgovca, i za sve, kao što sam i sâm. — A šta misliš docnije sa Šamikom? — To što i ti sa svojim Tošom; daću ga za fiškala. Krečar je imao već sina juristu. — Kog vraga će nam toliki fiškali.

— E dobro, dakle kako mislite sa tom Krakovom? — Neka Čamča kaže. Čamča je u mladosti više puta bio kao kalfa sa svojim principalom u Krakovi, pa je Poljsku unakrst poznavao. Čamča će biti đeneralštabler ovog trgovačkog pohoda.

Gospođa Soka, mada je bila lepa, ipak nije bila koketa nikada, i bila je sa svojim Sofrom sasvim zadovoljna; no i gospodar Sofra bi za nju život dao.

Onda bi se gospođa Soka namrštila, bacila bi „prezritelni” pogled na takvog deliju, a gospodar Sofra ućutao bi, i svojim ćutanjem protivnika prinudio da se udali, a posle dao bi mu na znanje da više njegov prag ne prekorači.

— Pane dobrodzjejni, pane lešedicka, kako smo? Armicijaš uhvati ga za pleća, pa gotovo svojim nosom takne nos Čamčin. — Oj, čertovski Čamčo, otkel ti prišel? Ljubi se s njim, stari su znanci.

Nešto i dodaje, i sve tako ispada da je pravio sa svojim drugovima komediju, ali, doduše, ne na njihovu štetu. Godinama će se pripovedati šta su oni na putu prekužili.

Ta dva čoveka još potkrepljuju duh gospodara Sofre: Krečar dobrotom i iskrenošću, a Čamča svojim električnim duhom budi uspavane živce Sofrinog života.

Gospodar Sofra napuni svoju veliku, srebrom okovanu stivu lulu, zapali, puši i hvali duvan. Njih dvojica se o svojim kućevnim stvarima razgovaraju. U sali se uveliko igra, sve sam „lendler”.

Posle večere pije se kafa, pa opet vino. Čamča dođe k stolu gde je gospodar Sofra sa svojim gostima, i jasnim glasom rekne, gotovo viče: „Izvolite ruskog teja!”, da svi čuju. — Hoćemo, — rekne gospodar Sofra.

sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica. Smrt je iz te tamnice izbavila. Katica je umrla. Tuga je ubila. Ukopali su je, po nje

Dugo joj čekati. Nađe se prilika: jedan kasapin, po volji Polačeka. Dobra partija. Lujza je tamo daleko sa svojim mužem mnogo godina provela; no sad skoro umre stari Polaček, i došla je u Š., da se s bratom deli.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi.

bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi.

Uh, što se žene busahu u grudi, zapevahu, vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom,

koji se vrteo preplašen šarenilom, dotle su dve sluge sa druge strane pritezale kolane, da ne otkine uzengije, velikim svojim maljavim rukama, penjući se, stenjući. Konj se tresao pod njim, kao pod buretom.

Otimajući se, tako, njenim rukama, vukući je nehotice za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke

Četvoronoške, po mesečini, oni su plašili pse svojim skokovima i senkama i zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine dasaka, u nepoznata

koracima prilazili bi domaćima, premrlim od straha, pa ih milovali, umirivali i vraćali pred ognjište, iz kutova, svojim šakama širokim, kao lopatama.

skazaljkama, koji je neprekidno škripao, u kom se nešto, među užetima, neprestano kidalo, zadržao ih je zadivljene, svojim neshvatljivim, velikim brojevima, nafarbanim u belom krugu, na zidu crkve.

Mudrost i spokojstvo, mir koji je obuzimao dušu, polazio je otuda i stizao ga, kao da je, jašući ma kud, obilazio sa svojim hrtovima sve samo ta žita, iz kojih se, na bregu, taj grob tako dobro video.

Nadgledao je svaki upis u knjige, i kose, noge, noževe. Otpasavši sablju, okrenut svojim oficirima, ponavljao je češće, sve bolje i bolje volje: „Kakvi ljudi, kakvi kosmati ljudi...

krvav, trčao je teško, vijući se, savijajući se i ljuljajući se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet, sad beo, sad rujan, što se povija na vetru.

Nad njinim glavama spuštao se, od jednog anđela, ogroman pauk, sa velike mreže, ali ga oni ne primetiše pod svojim crnim nadodoljenim klobucima.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

hoće li se, te godine, udati, prereže dva pera od crna luka podjednako, i nameni koje će joj kazati tu tajnu rastom svojim. Sutradan, ako je to pero veće od onoga drugoga — udaće se, a ako su jednaka, ostaće još da čeka.

padaju ograničenja bračnog života uzimaju bakarne novčiće sa očiju mrtvaca, operu ih u vinu ili vodi i tečnost daju svojim muževima da popiju.

²⁹ Ako se, pak, misli da je kakva zla duša svojim činima „vezala“ mladoženju te je on zato polno nemoćan, postoje razni načini da se „odveže“.

Svadbeni scenario kao jednu od obaveznih uloga predviđa i čauša. Ova čudna figura svojim upadljivim ponašanjem, šalama, odelom i celokupnim izgledom i ponašanjem privlači pažnju svih na svadbi.

⁴¹ Iz razumljivih razloga, porodilja takođe može na razne načine svojim magijskim delovanjem da jalovu ženu učini plodnom.

na svet i tako, putem imitativne magije, pomažu porodilji da se što bezbolnije, jednostavnije i uspešnije raskrsti sa svojim „teretom“. Jedan od takvih magijskih postupaka jeste da se porodilja provuče kroz obruč (od kace) koji je sam pukao.

⁶⁰ Osnovni praelementi, vatra, voda, zemlja, takođe su u nekim svojim vidovima opasni, pa je trudnici zabranjen dodir s njima.

¹⁷ Posebno je značajno i zanimljivo uočiti kako narod u svojim verovanjima i običajima vezuje pojedine dane u nedelji za sudbinu dece rođene tih dana.

u prilog govori i podatak da se veruje da košuljica ima moć da prekine svađu između do tada zavađenih ljudi, i to samim svojim prisustvom.

Neka apotropajska imena koja se daju onda kada se ne drže deca, samim svojim značenjem treba da učine da stane dalje umiranje dece u porodici.

b) Isceliteljski (terapijski) postupci. Ako uprkos svim ovim merama predostrožnosti babice ipak „zaraze“ dete svojim dodirom, onda se preduzimaju određeni terapijski postupci da bi se dete što pre i što potpunije „očistilo“ od njihovog

“ Ureći nekoga ili nešto znači, dakle, svojim pogledom, zavišću, rečju ili postupkom magijski naneti, odnosno pokvariti nešto što je celo, napredno, lepo.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje.

vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma. Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.

na nogu kao krivci, ne znajući o čemu da razgovaramo, ona nas je već gledala iz neke daljine, kao da više nije sa nama, svojim starim drugarima, a onda se popela u vagon, ali prozor nije nikako mogao da se otvori, pa smo zurili u nju kao da je u

Video sam je kako, ogrnuta svojim starim kišnim mantilom, putuje kroz noć u vozu što savlađuje ogromno rastojanje, vekove i kilometre između dva tako

Posle nešto brzo pričaju na francuskom i engleskom sa svojim ženama, a ja stojim i sve se više smanjujem. Jedva me čovek može i primetiti, koliko sam se smanjio.

koje ćeš dotaći dok još budu nove, nevine i neoskvrnjene, ali čim ih dodirneš i čim ih dobiješ, čim ih razbudiš svojim dodirom, svi oni koje si jedanput dodirnuo počinju da te jure i trče za tobom želeći da te dohvate, prisvoje.

Uzan kameni put pretvori se u strmu kozju stazu kroz šikaru. Omamljeni avgustovskom jarom, gušteri su ih lenjo gledali svojim prepotopski starim očima sa vrelog kamenja duž puta. Stonjanin je vešto skakao s kamena na kamen.

– Sačekaću napolju... — reče mlada žena sa dosadom i ode na svojim dugim bakarnim nogama u senku zida ka gustijerni. Napila se vode iz limene šonje vezane zarđalim lancem.

Tu je i staro dobro pozorište sa svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih iščezlih žena u tamnim haljinama, zaboravljene premijere i

kestena na ugarcima drvenog uglja, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi.

One se hvataju za njegov smešak lebdeći u visini usana. Ptice stoje u vazduhu na onim svojim mestima, tačno na onim mestima na kojima su nekada stajali njihovi omiljeni prozori, njihovi dimnjaci, njihova antena

Matavulj, Simo - USKOK

Ja sad ne dopuštam da se grad ranije otvori! Ivanović se isprsi: — Gospodine, vi s nama govorite gore nego sa svojim soldatima! Vi zaboravljate da smo mi predstavnici ćesarskog grada Kotora, a ne roblje, ni vaše sluge!

Kićune, vodi i konja s mazgom, e ću s družinom pješke. Haj’te i vi, snahe, svojim putem i kažite u brastva ko nam uskoči.

I da si mi zdrav sa cijelom porodicom, sa cijelijem svojim junačkim brastvom! Domaći bjehu se primakli i zbili iza domaćina. Milica držaše bratanića.

Oli da ti donesu jedan čibuk? — Hvala, imam — reče Janko, pa izvadi iz špaga svoju lulicu i napuni je svojim duvanom. Pošto pripali, izvadi zlatan časovnik i glednu na nj.

Janko i Milica dogovornijem pogledom prekidoše igru; ona mu se maši ruke, ali on stište njenu i prinese je svojim grudimâ, razumije se, to učini brzo i krišom. Ženske se zbiše u gomilu, odvojeno od muškaraca.

Stevo mu ispriča kako su Francuzi ušli u Dubrovnik i kako je vladika, po želji Rusije, pošao na njih sa svojim Crnogorcima i Primorcima i sa tri kompanjije Rusa, koje ruski admiral Senjavin bješe iskrcao u Boku; kako je prvi sukob

“ Prije toga, prije nego što pođoše na lijeganje, sjeti se ljubljenja s brastvenicima, sa svojim brastvenicima! Osobito mu jedan od tijeh poljubaca ostavi traga u duši.

Vojnici i đačići i kuvar poljubiše ruku vladici; on se uputi za svjećonošama, praćen duhovnicima, đakonom i svojim momkom.

“ Sedmoga jutra nakon toga nađe baba pred svojim vratima sve svoje i još tri oke vune!... — Jednom se nađe u planini ubijen čovjek.

časa prvi put mu se istače široka, nevjerovna vjerska trpeljivost Crnogoraca koji su veoma priljubljeni svojoj vjeri i svojim običajima. Ta neobična pojava obradovaće veoma ujaka Vaclava.

— Hoćete li me poslušati, Donjokrajci! — viknu onijema. — Hoćemo — odazva se gluho knez Ivanović. — Oprostite se sa svojim bratom i idite u miru božijem.

Kad priroda svojim darovima odvoji tako svoje stvorenje, onda je ono tek remek-djelo! Kako njega zaplijeni ljepota i u prostoti neobične

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

mogućnostima primanja; odrasli pišu dečje knjige, štampaju ih, uvršćuju u obavezna školska tkiva, tumače ih shodno svojim opredeljenjima, znanju i usmerenju; svi sporovi koji se ovde javljaju jesu sporovi između odraslih.

Naša opsesija razumljivošću i razumevanjem preterana je. U svojim predivnim uspomenama iz detinjstva Marina Cvetajeva (1892—1941) je, pišući o prvim susretima sa Puškinovom poezijom,

Gaetano Kalo veruje da je dobra vaspitna knjiga moguća : „Jasno je da umetničko delo teži da naprema svojim unutrašnjim zakonima i u skladu sa estetskim zahtevima, bez iskrivljavanja ili narušavanja raznorodnim predubeđenjima i

Napominje da su to, na neki način, stvari vredne, izuzetne. „Ali ako on u svojim pesmama najčešće nije pravi pesnik, on je zato, u naknadu za ono što ne pruža odraslima, pesnik za decu.

Uostalom, lakše je bilo pokazati zašto je Zmaj loš u nekim svojim ozbiljnim, nego zašto je i kako dobar u dečjim pesmama.

I u svojim ozbiljnim pesmama on je, skoro uvek, u jednom od ta dva položaja: ili poučava, ili je do tugaljivosti jednostavan.

Po duhu i po tonu, po svojim osnovnim usmerenjima, Zmaj je uzorni dečji pesnik i u dobrom i u lošem smislu reči: rob pedagogije i brižni poučavalac

upućen životom, roditeljskom nesrećom, sklonošću ka poučavanju, prirodom svoga dara: on je poučan i detinjast i u mnogim svojim pesmama za odrasle.

je išaputana kraj zajedničke kolevke svih naših detinjstava: duh narodne pesme, pre nego što je zgasnuo, nadahnuo je, svojim milozvučjem, prvog dečjeg pesnika. Dečji i narodni pesnik razmenili su iskustva.

naiđe čovek s bradom, A pred čijom firmom mrda Kao sunce tanjir žut, Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka Koja svojim tokom vrda, Napravila sebi put (...) II Ali društveni protest nije ni svrha ni jedini smisao poeme Pet petlića.

Ovi su dečaci otelovljenje slobode, samoodgovornog delanja koje se ne obazire na norme, ili im je suprotstavljeno. Svojim podvigom oni nas uveravaju da je plemenitost jača od uslova u kojima živimo, i da visoki moralni ideali mogu ponovo da

odvažnog i odgovornog čoveka, pa i deteta, otrgnute su od vladajućih struktura i predate jedinki, da se za njih prema svojim potrebama i merilima bori. U dečju pesmu — i u nju! — uvukli su se nemir, sumnja, nepoverenje.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U najvećem broju slučajeva, sa vrlo malim izuzecima, ja sam se služio svojim proučavanjima, činjenim u školi, u nauci i u književnosti od 1901. godine do danas.

Najzad, zahvalan sam porodicama pojedinih pisaca i svojim prijateljima, koji su mi davali i nabavljali fotografije i slike unete u ovu knjigu.

] Pod uticajem ilirizma profesori »Iliri iz Srbije« čitali su, oko 1838, svojim đacima u Kragujevcu Gundulića i Kačića. Đorđe Nikolajević, u Srbsko-dalmatinskomъ magazinu za 1838.

III, 1705, u pismu jednom ruskom boljaru, piše o stanju preseljenog srpskog naroda u Ugarskoj: »Bežeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane

1751. i 1752. veliki broj Srba, sa svojim sveštenicima i oficirima, otišao je u južnu Rusiju na obale Dnjepra, i tamo osnovao cele kolonije, »Novu Serbiju« i

Zanatlije, u svojim čvrsto organizovanim esnafima, pokazuju mnogo ekonomske snage, vrednoće i moralnosti. Srpski trgovci u Budimu,

Srpski varošani u većim mestima ugarskim dobijaju svoju opštinsku samoupravu, svoj odbor i sud (»tanač«) i žive svojim životom, vrlo moralnim i nacionalnim.

I mitropoliti i narodni sabori u svima svojim molbama i predstavkama carskoj vlasti tražili su pravo da u svojoj sredini dižu jednu ćirilovsku štampariju.

veka, razne srpske knjige ili su štampane u Rimniku, ili su na bakru rezane, kao što je radio Hristifor Žefarović sa svojim delima od 1741. do 1748. godine.

Kada dolazi u dodir sa prostim narodom, sa svojim »kmetovima i kmetovskim sinovima«, sa komoranskim šajkašima, on ne govori »knjiški skriveno«, no »prostim dijalektom«,

On je postao tragični zatočnik narodne misli i mučenik za srpsku narodnu stvar, čovek koji je svojim životom oličavao zlu sudbinu srpskih doseljenika u Ugarskoj.

Drugi stupanj u modernizovanju srpske književnosti predstavljaju pisci koji svojim radom ispunjuju doba od 1740. do 1780, ali čiji uticaj se prostire daleko i na XIX vek.

Milićević, Vuk - Bespuće

Okolo, na svojim stalnim mjestima, stari gosti kavane, zavaljeni, zaklonjeni novinama koje su prošarane praznim, konfiskovanim stupcima;

sijedih i ćelavih penzionaraca, zapuštenih, neobrijanih, zaraslih u brade, s naočarima što padaju nisko po nosu, sa svojim svakidanjim, laganim navikama, koji čitave sate čitaju novine i raspravljaju o politici sutra u ranoj šetnji oko Cmroka u

I on sleže ramenima. Svejedno. U tom času zabrujaše zvona sa katedrale Zdravu Mariju i prolamahu vazduh svojim punim i širokim zvukom.

Oni su dizali galamu svojim glasnim razgovorom, vičući, dozivajući se, smijući se iz svega glasa, poneki malo napiti i zagrljeni, hitajući da

na koljenima, s jednim golemim zavežljajem iznad svoje glave, ispod kojega izgledaše još sitniji, jadniji, kržljaviji, sa svojim preplašenim očima, bojeći se vječno nečega.

Lagano ga je bolila glava. On osjećaše po sebi nešto teško što ga sažima pod svojim teretom. Sve ga je smetalo, bunilo, uzrujavalo.

Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno,

Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću.

On je utekao i sakrio se od života i grčevito se uhvatio za ovu kuću; on se boji da ga on ne nađe sa svojim pomamnim, plamenim vjetrom koji ulazi u duše, diže ih, kreće ih, buni ih, sa nadama, željama, ambicijama i svim onim

balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih dama, kafešantanima, sa svojim bijesnim satiranjem života i novca; ženskim

je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih dama, kafešantanima, sa svojim bijesnim satiranjem života i novca; ženskim budoarima, punim parfema i strasti.

se Milan odobrovolji, nađe svoje staro raspoloženje, uveseljavajući mater svojom šalom i razgovorom, i ona ga je gutala svojim dobrim i milim pogledom.

Sremac, Stevan - PROZA

« Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim. Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio. »He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!

njegovoj strani, ali je to bila slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su

Obilića, mučenika cara Lazara i prokletoga Vuka Brankovića, a završio je svoju malo podužu izjavu tim: da će i on svojim slabim silama raditi da se ideali Srbinovi što pre koncu privedu, i zato poziva svakog slobodoumnog i poštenog Srbina

dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a koje će početi otplaćivati tek o ilijskim

Tu se srete sa svojim mlađim kolegom Pavlom Postiljonovićem i pozva ga na prvi dan. — E, Pajo, ako nisi gde zvat, da mi budeš gost prvoga

Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom. Među stotinama si ga mogao poznati gde se zdravi i mirboža sa ostalima i hvali svoju pečenicu, i kladi se

— reče Paja i ne osvrćući se na uznemirenost gospoja Kaje. I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje!

Sravnio bih ih sa biserom, ili još bolje sa suzama; rekao bih da to ruža plače za svojim draganom slavujem, koji je, valjda, otišao da »fruštukuje« mravija jaja.

bih zgodno prešao na Julu, popinu ćerku, koja je maločas ustala i onako dražesno čupava izašla i radi po avliji, pa se svojim srebrnim devojačkim glasom takmiči sa slavujem pevajući: »Škripi đeram«.

Šta? Jogunite se! Odmah! Deca se pogledaše svojim bezazlenim i miroljubivim očima. Čisto čovek ne bi verovao da su to one iste oči koje su maločas onako krvnički jedne u

dan strašnoga suda (a Maksim već u to ne veruje), Risantije će toga dana otići pred presto svevišnjega da dâ računa o svojim birovskim zloupotrebama u onakvom stanju u kakvom mu je kapetan celoga svoga službovanja išao po srezu, dobivajući

Jest, deco moja, on rukama svojim zarađuje svoj nasušni hleb, i ruke su mu pune žuljeva, a te žuljeve, boga mi, nije dobio od tesnih gospodskih štivleta

Radičević, Branko - PESME

Osim drugog ovde svega Mene stvori iz ničega, Duom svojim ti podunu, U meneka dušu sunu; Pa mi, Bože, jošte tade I u dušu nešto dade, Ta i moja pesma ova, I nju meni ti

Glete, braćo, kroz prozora samo, Kako mesec divno sjaje amo, Amo sjaje, na nas pogleduje, Poznanicim' svojim se raduje, Ajde' mo nadvor, oh ajdemo tamo, Jošte jednom da ga s' nagledamo.

Kad si zvezda, sele moja, Da si među zvezdicama, Među svojim, sele moja, Milim sestricama. 1847. (NUTO JADA ZA MOMICE) Nuto jada za momice, Nuto čudne mreže: Oko momka

A šta radi slatko čedo, Kako u svet Bog još ne dô? Kao da je zora bela Pod srdašcem svojim nela, Na svom krilu odnjijala, Svojom verom opasala, Kojuno je suncu dala, Na grudi mu verna pala.

I drktajući tužilo je srce, Jer prazno beše to. On smotri nju — I taki ode noć, i sunce dođe Sa žarkim svojim blagodatnim zrakom, Na susret njemu širilo se srce Pijući njeg've blagodatne dare.

Al' eto ti, Srbinjo, pomoći! Glas nesretni došao Mileti, Što počini Solimane kleti, Svojim četam' ostavi Milenka, Pa obrnu pretila zelenka.

Te proklinje koja ga rodila I svojim ga mlekom odojila, Jera otrov izašô iz mleka, — A nigde mu, nigde nema leka... Što da čini, kako da odane?

Oh moj Bože, gde Radivoj mladi, Šta od Srba, šta od braće radi. Prokleta mu i duša i ruka, Svojim gvožđem dopanuo muka, Na mukama rukom se mašao, Živo srce sebi iščupao!

Zavijaju rane ranjenima, A jaduju za svojim mrtvima, A najveće tu jaduju jade, Što im, brate, silni Bajko, pade: „Nema nama, oh, nema nam Bajka, Ta nikad ga

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovopuo si o njoj kroz usta svoga j

“ Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima.

Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.

A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu staraca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.

Međutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika.

kasnije, kad se samardžija odavna rasplinuo u sjaj i tišinu babljeg ljeta, ja se iznenada nečeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom: — Đede, jesam li ja nalik na konja?

) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono ...Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nađe se pobuđen da ga uruži: — Daj se već jednom

Ponesen, krilat, strikan dunu napolje da rastelali novost, a djed ostade nad ispražnjenim sandukom, nad svojim iznevjerenim nadama, i tek u neko doba, kad ga minu prvo čuđenje, on sažaljivo promrmlja: — E, Rade, Rade.

Oprobao djed najprije da se posavjetuje sa svojim rođakom Savom, poznatim lopovom i zgubidanom. Iako ga je smatrao rođenom benom i ništavkom, ipak je držao da je

— veselo dočeka samardžija. — Pa, bolan, ljudi — to ni popu kazao ne bi! — toliko sam puta sanjao kako sa istim ovim svojim zlosrećnim Savom idem nekud u krađu volova. Ogranula pusta mjesečina baš kao večeras, a nas dvojica . . .

Eh, Cazin! Ime te varoši s kraja svijeta zveknulo je ispred mene kao sjajan srebrni talir-petača (od pet kruna) i svojim radosnim cilikom ispunilo ovu noć, i bez toga šašavu, nekakvim velikačkim pijanim mjesecom, koji je svaki čas upadao u

Baba mi umrla, sinovi svaki za svojim poslom, pa kud će stari čovjek neg da razgovara il sa svecima ili sa mrtvima. — Aha, vidi ti!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

JUSUF: Nikad se ne zna. Kolko puta misliš da vidiš sve, a ono ispadne da nisi video ništa. Misliš da sve držiš u svojim rukama, čvrsto i sigurno, a na kraju ispadne da si činio onako kako je hteo neko koga i ne znaš.

Za šes dana, evo nas ovde. Na kratko, kolko da Hasanaginica dete pogleda, poljubi, pa mi idemo svojim putem. Ma nemo da se deranžiraš, sam ću ja! HASANAGA: Ma ajde, ispratiću te! (Beg izlazi, praćen Hasanagom.

Bože, da ga samo još jednom vidim! Da mi se oči njime napune, pa da ih sklopim, da ga kapcima svojim pokrijem... (Ulaze Hasanaga, Jusuf i Suljo) BEG PINTOROVIĆ: Načekasmo se, ago! Mi dođosmo po dogovoru!

Dosad je moglo da bude gotovo! Nemo, bre, da si takav, iznesi to dete, šta te košta, pa da mi idemo dalje! Svako svojim putem! HASANAGA: I ja sam se jednom ženio, i znam ko ide uz nevestu. Znam raspored.

Taj konj, da li to znači da sam ja bio magarac? BEG PINTOROVIĆ: Da svojim ušima ne verujem! Kakva ti je to smišljotina? Šta si to namislio? HASANAGA: Šta sam ja namislio!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko i smešeći se onim svojim širokim, otvorenim i praznim osmehom. I tako je provodio dane.

gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide, pretura po svojim sanducima i dolapima.

III Ah! — Ali ne smem da puštam na volju svojim osećajima. Silom ih zadržavam da bih što kraće iskazao ono što bi. A bilo je mnogo štošta, što se ne može lako kazati.

trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći sa svojim šuštanjem i nijanjem izgledahu kao živa, ljudska bića...

Svakad joj je poklanjao ponešto, davao — krijući od oca — žita, brašna i drugo, da ona odnese svojim sirotim roditeljima. Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani! Odu na njivu, da filize1 duvan.

U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, držeći me za ruku i mrmljajući nešto u sebi svojim debelim, izbrazdanim ustima, tako je čudno izgledala da nehotice povukoh ruku: — Govori!

A i Tomča je to kao osećao. Jednako se nameštao, rukom ili laktom, da niko ne vidi, pokrivao je koju krpu na svojim čakširama ili mintanu.

bez glave trčkarali po kući i, uznevereni, preplašeni, sve više i više oko njega iskupljali, čuvali ga, te kao da su tim svojim neprekidnim prisustvom, nadgledanjem hteli da ga od nekoga otrgnu, zadrže...

A to je baš njima i godilo, i zato su ga slušali. Čim ostasmo sami, Ariton, obzirući se, poče nešto da traži po svojim pojasima. Zatim brzo izvuče staklo s rakijom i podnese Miti. — Pij! — ponudi ga.

da Ariton, i protiv njegove molbe, i dalje produži, da priča valjda kako je u tim kolima bila ona, baštovanova kći, i sa svojim drugaricama išla na sabor, pa su, tobož ne znajući da oni jašu iza njih, pevale pesmu, i to baš njegovu pesmu.

On se, kako izgledaše, beše zaneo u neko opasivanje. Valjda se bio raspasao, pa se sad stezao onim svojim dugačkim pojasevima. Na naše: dobro veče, kako ste?... samo odgovori: — Eto...

Susreće sluge i decu koja nose meso, pirinač i drugo što po njima šilju iz čaršije svojim kućama muževi, domaćini... Ali kada dođe do čaršije i kad hoće da je pređe i uđe u svoju ulicu, opet mora da zastane.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

sastavio, različne knjige na svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna «Teatar» plitičeski» i «Telemaha» s(a) svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti. Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu.

Kostić, Laza - PESME

Al' neiskazan osta neiskazani jad, neiskazano dosta, što boli teke sad. REČE GOSPOD Reče gospod ljudem svojim: „Hoću, deco, da vas spojim, da vas spojim verigama, miljem, verom i nadama!

glas: kô ponoćnoga vetra piruk, kad inje stresa s vrba nadgrobnih; poznajem glas, tako je predisô u časovima svojim poslednjim Ruvarac Kosta. „Dobar veče!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

anti-vukovska, primala ju je namršteno; ta pripovetka je njoj označavala sv ojom formom poseljačavanje umetničke proze, a svojim sadržajima svetogrđe onoga što su obožavali kod M. Vidakovića i njegovih evropskih uzora.

Iza njega dolazi Vrčević, ali ne toliko po svojim sposobnostima koliko po kvantitetu prikupljenog materijala iz koga se ima šta odabrati.

ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima

Oni im brže bace dvanaest pečenih ovnova, a lavovi se zabave. Kad uđu u grad, a to dve devojke čiste grad svojim rukama, pa kako ih opaze, polete na njih. Oni im brže bace dve metle, a devojke se smire.

Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjima a ona između njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče: Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova,

Mati mu plačući odgovori: — Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle, — pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži

sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: — Kud se to deva rod s naše jabuke! Na to će reći najstariji sin: — Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim

Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu:

To će začuti i careva devojka, pa će se iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju sve lepši i lepši, i sve je

Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama, pa onda momci a najposle on, a car namesti dželata te kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu.

Tek što legne, ali dolete dva gavrana, te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

Lalić, Ivan V. - PISMO

One što davno ne čekaju Mesiju, Pomireni sa svojim blagostanjem, I naseljavaju depresiju Koju su znanjem stvorili imanjem?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji, najlukaviji i najmoćniji

Taj gosn Sule je jedanput izveo maksimalnu stvar. Kad je svima dojadilo sa svojim pićem, odluče da ga izleče u Švajcarskoj nekom sanatorijumu, gde je glavni štos da čoveka iznenada bace u bazen pun

i posmatra druge Beograđanke, dok one, nesrećnice, pune zelene paprike mlevenim mesom, a potresnim istinama glave svojim ćerkama — trećim Beograđankama, koje će se takođe načisto preći u životu. Ali, vratimo se na početak!

je izmislio i sastavljanje nepoznatih stolova u „Dva jelena“, kada se brkati ljudi najpre vređaju i tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno u usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci ili u buli.

Učini im se tako da su te male folirantkinie toliko visoko iznad njih, sa onim svojim bečenjem i otezanjem slogova, fol-ležernošću i svačim, da ih nikada neće dostići u otmenosti, a ovamo — sistem HELP!

Molim, samo se vi lepo zabavljajte, to je jedino što ćete imati u svojim jednoiposobnim životićima, toga ćete se jedino sećati dok se budete neutešno gojile, kilogram po kilogram, sve od muke

— Mislio sam samo, ako ti ... Objasnih mu da se ne smejem zbog njega, već zbog maman, koja me očekuje u svojim vodama do devetke. — Znači, revolucija je završena? — reče Mišelino.

pa lepo vidim rođenim očima kako im opada kosa, kako se debljaju, kako hrču posle ručka, kako se najljubaznije javljaju svojim šefovima na ulici, kako kupuju politiran nameštaj, kako se ukokavaju isključivo za državne praznike, nikada u neki

Osećala sam da bez njega ne vredi čak ni uspeti u životu, keve mi! I još sam osećala kao da sam izgubila album sa svojim najdražim fotografijama sa male mature!

“ i spusti se unatraške na trotoar u svojim kolicima za teške invalide. GLAVA X I vetujte mi na reč, kad su se vrata otvorila propustivši Mišelina, koji se

da nekako nije u redu što samo nas dvoje šipčimo peške natrag kući, dok se svi ostali iz Golfijane lepo voze u svojim autima.

to fura, tačno u kintu, i gde nema mesta za folirante njegovog tipa koji se bave apstraktnim humanizmom, a spavaju sa svojim nesrećnim sekretaricama, jedu preko overenih računa voleći narod u celini, a mrzeći svakog pojedinca ponaosob.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

BOŽIJE 171 KRST VIDIKA 177 KOVIN, BIBLIOTEKA „VUK KARADžIĆ“: DVA RONDA ZA BUKET LEPIH BIBLIOTEKARKI 178 S KRSTOM SVOJIM PO KRSTU VIDIKA 180 ŠLjIVA SRPSKA 186 IMA NEKA VASIONA 189 SONETNI KVINTET ŽUTIH

S KRSTOM SVOJIM PO KRSTU VIDIKA І Septémbar grize avgustu svršetak. Planinom žuri truleži začeće. Četvrtak rad bi žar da prospe

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala! MARKO: A šta je to švermovala? JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj.

Pak je baš svojim degnom ubio. Tako i ova sirota princesa stradala je i švermovala, a nije ni znala da je princesa. MARKO: Kaži ti meni

JELICA: To je lepo, no ja opet ne bi propustila takvu partiju. ALEKSA: Ona je morala to soopštiti i svojim velikašima; jer kad sam pošao, te počesti što su mi činili!

7. MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: No, jeste li pretresli sve vaše rumane? ALEKSA: Vaša gospodična kći svojim divnim razumom i prostranim vježestvom tako su me obvezali da se otnjud rastati ne mogu.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Uzalud Žuću na putu dugom iz trnja svakog mamile zeke. Išȏ je vjerno za svojim drugom, gazio gore, plivao rijeke. Često ih moćne oluje biše uz bljesak munja i vjetra huk, peklo ih sunce, kvasile

Sa grane cvjetne pjesma se digla, do Vrapca dobrog ubrzo stigla. I jedne noći, dok Žarko luta sa svojim Žućom tražeći spas, u tuđem kraju, bez topla kuta, odjednom čuše tajanstven glas: „Vi, koje veže drugarstvo vrelo,

Bježati treba pred ovom bijedom, jer će nas ždera pojesti redom.“ Divova grupa natisnu trkom kroz tminu gustu za svojim Brkom, pobjegli tako gorućih peta u budžak neki na kraju svijeta.

Išao Ćosa po mrkloj tami čitave noći i nije stao, i s praznom torbom, u osvit sami, pred svojim pragom umoran pao. Čuju se vrapci, javlja se dan, a Ćosu hvata duboki san.

Vredan sam, radim, bavim se lovom i mirno živim pod svojim krovom. To samo hulje, nosi ih vrag, za ručak daju svoj rodni prag!

Čarobnjak mudri, Sova. OGLAS MRAVA Pred kišom, juče, pod svojim listom, sakri me cvetić plav. Zato mu javno odajem hvalu. Učtiv Trudbenik Mrav.

U ratu, opet, isti je bio, ko da smo večno osnovci đaci, u teškom trenu, pred mitraljezom, svojim se telom preda me baci. Osećam i sad, što ću vam kriti, on me, i mrtav, večito štiti . . .

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću. — O, ja sam imao naročito mnogo sreće.

Roditelji ne vole decu kao nekada a deca čim prohodaju zaborave na roditelje. — Ali vi ste zadovoljni sa svojim sinovima? — O, ja sam sasvim zadovoljan sa njima. Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko.

Imala sam sedamnaest godina. Da su njegovi roditelji znali da bih ja htela, oni bi me sigurno zaprosili; ja sa svojim vezovima mogu dobro da zaradim; više no on ribolovom. — Verujte da mi vas je iskreno žao!

Vi ste toliko lepi. — Kad budem rešila zaprosiće me, jer zarađujem svojim rukama. — Želim najiskrenije da imate mnogo sreće.

Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanje i stvarnost. Svim svojim bićem: da to nije predeo preda mnom, već deo prirode. Njeni elementi, njeni organi, žive zajednički i udruženo.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike.

U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama.

I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve

Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

u selo grabi, I već pred sobom vidim ubogi i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom. A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažan valja dô...

me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva — Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću tvojom oboren mi nad.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase — A sveži jutarnji dah prelêće doline mirne, I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom U gole grančice dirne... ZIMSKA IDILA Zima je pokrila snegom doline i polja ravna, I tavne, visoke gore.

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim. To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, I ako to beše davno, u mladim danima mojim. Hiljadu osamsto...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Pobeda tamni, a porazu nema kraja i ti koji voliš večna dejstva klečanjem svojim postade zvezda i uzgred, odrubiše ti krunu nasred raja. Sad je to priča u gradu budala, tada su poginula cara dva!

Jest, svjetodavče, je l da, siroti će da prežive? Njima ostavljam zlatnik sa svojim likom dok spavaju na dnu izbe, milostinja odlučuje o našoj sudbi.

trepere još malo pa će njihovog oca da poseku pri kraju žetve Junoše visoke usred rata i pesme rastu na brdu svojim sjajem i staklenim mirisom metve Ima jedan most koji se pokreće i diže iznad Zlatnog Roga tu dospe Lazarev sin posle

svetle kao glas nečuven i neznan dolazi iz daljine željan da se sa sobom sretne kao i ti što na svom dlanu i sa svojim prstima ostaješ u većini među mnogima sam iz dana u dan dat tamo gde se znaci skupe i zbiju tvoja je soba

od gline tavanice nema između četiri zida jedna ptica luta onda naizgled neumesno na stolicu seda i čini pokrete svojim kljunom ćutanje se više probiti ne da ptica okreće listove knjige potom na liri tvori zvuke oči joj rastu dok u nas

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Ako ti se javi pokojnik, zapitaj ga, tako ti boga: kako mu padaju rod ovaj Agaton i Simka? Ovde mi se popeše sa svojim srodstvom.

MIĆA: Ja sam samo želeo... DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju nekorektnost i uvredu, koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće. MIĆA: Kako?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili...

— Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima? Trailu zaigraše muskuli na vilicama, šmrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: — A ne, ne, živa mi deca...

“ Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja.

A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim činom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne da hvali, već da kritikuje.

Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kao da se ti ljudi nikada više neće vratiti svojim ženama. Neoženjeni bi gutali reči i zažagrenim očima posmatrali obično Jankulja.

Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali. Vojnici su ih posmatrali sa puno saučešća...

Divio sam im se... Zadatak je njihov očajan: da se kreću sve dok ih neprijatelj ne opazi i ne pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja i da poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo... Izgubiše se iza vrha.

Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo.

Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše. Slika je bila isto onakva kao kada voda posle snažne bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu

krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama. Došao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su štrčale kao bodlje u ježa.

?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruza komandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže...

Zastanak je bio neobično dug. U neko doba komandir javlja da vozari sjašu i da su ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Poslužioci posedali pokraj topova, a vozari stoje uz svoje konje.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

»Učiteljica nema stana u školskoj zgradi«, ponavljaše on detinje reči, koračajući lagano i nesigurno svojim kratkim nogama.

Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od seoskog puta..

Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima. Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči.

II »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu. Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!...

pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom.... A ono, gle: umalo je ne odjuriše. »Nismo te, vele, ni zvali«... »Pa on bar da je drukčiji!«...

i ne biva: pravo iz školske klupe, ispod roditeljskog i školskog tutorstva, odjednom postaješ gospodin, koji ima pod svojim tutorstvom mnoge mlade duše. Grudi se nadimaju od žudnje, srce kuca jače i veselije, a ti u sebi uzvikuješ: Kamo rad?

Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima. Neka, ima vremena i za to, kad ona ostane sama sa svojim mališanima.

pomisli Ljubica. — Vidi se da je nisu znali dosad: eno još ih uči kako se to igra«. Zatim se okrete svojim nestašcima i strogim tonom vrati ih na svoja mesta.

— A već mlade učiteljice i u svojim kućama imaju velike udobnostil.... Ha-ha-ha.... nasmeja se pisar. Znamo se dobro koliko smo teški.

Posle ovog saopštenja, pisar se diže. On nađe da je ovo va prvi mah kao početak, dosta; a posle već, ići će sve svojim redom... S naročitom namerom on prekide razgovor baš na ovom mestu... — Kamo vam onaj kolega, reče on, dižući se.

— E dosta. Iziđite sad malo napolje, reče Velja deci, pa se uputi k svojim gostima. — Kako... Zar vi već radite sa slovima ? upita ga Ljubica začuđeno.

Stade se hvaliti svojim drugim razredom, jer to su samo njegovi đaci, i pričati s kakvim će uživanjem da radi ove godine sa njima.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Hajde, zlikovče, usudi se da moje telo, zavetovano tvom čestitom i oklevetanom bratu, dotakneš svojim razvratnim rukama! Usudi se! Ovaj će ti čelik probosti bludne grudi!

Koga bi nam drugog dozvolili da igramo? I zato što naša publika, naš narod — sa svojim hajdučkim, ustaničkim i slobodarskim tradicijama, ovako nepokoran, nepotkupljiv, ponosan, buntovan, — voli da gleda

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Razvratan kolut pod očima mojim pečat je šuma, sa bolom svojim. Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi. Sve što sam ja reko šaputaće vam meko dalje noći.

I ovde, reku jednu vidim, pod svojim telom, da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu. A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom, i, kraj Meseca, i ovde,

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. Fiezole, 1921.

I sad, u toj brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj, ne samo da senima svojim ne nađoh mira, nego ni za tuge, što se rodih da ublažim, ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim, to proleće, sa svojim biljkama i bubama? U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira.

Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima.

Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa seljacima, svojim Ilančanima. Kad je njegov patrijarh, u revoluciji godine 1848, prešao na stranu Beča, protiv Mađara, pop Mita je

Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin,

1876–77. Tada je, za ađutanta, imao sina tog Stefana Knićanina, koji je bio mladi Parizlija i koji se nije slagao sa svojim komandantom. Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika.

Bio je u svečanom, crnom odelu. Meni je, sa svojim brcima, ličio na žandarma. KOMENTAR UZ PESMU „JADRANU“ U ona vremena, buržujska deca, posle ispita takozvane

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

i njihovim obroncima, po okomcima suroga stenja, među kamenjem; one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu.

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem. Belih ruža nije više bilo na svetu.

Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina.

Tako je on živeo u toj pustinji, gde nije bilo ljudi, osim što bi ponekad zalutao kakav pastir sa svojim stadom i zaustavio se na nekom proplanku, da napase ovce, pa odlazio dalje.

Rode i čaplje počeše da skaču i zapleću nogama; gušteri i žabe ispraviše se, načiniše kolo, počeše da cupkaju svojim stražnjim nožicama, da skakuću i odskakuju visoko, lako, kao da su od gume.

Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo. Prolazeći ulicom sa svojim učenicima i narodom koji ga je pratio, ogladni. Vidi na jednom uglu ćepenak s hlebovima i zaište od pekara hleba.

narod velikim porezima, pljačkao bogate pokrajine svoga velikog carstva i dovlačio blago sa svih strana, gomilao ga u svojim dvorovima i nikad nije mogao da se blaga nasiti.

niko više nije govorio, niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim bleskom zasenio oči. Narod zaboravi cara, kao da ga i nema. Car se zbuni i zabrinu.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao, hoću da prepričam i drugima.

Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom: da motri nad svima ostalim činovnicima vrše li svoju družnost, i da utiče na snaženje privrede u celom

— A on je istorik? — prekidoh ga pitanjem. — Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici

Jedna je, opet, podnela molbu da Narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža.

Zbog toga dolaze činovnici, sa svojim šefovima na čelu, te mi čestitaju i izražavaju svoju radost zbog srećno izvršene operacije.

nadleštva, juče u četiri časa po podne, sa svojim šefom na čelu, bili su deputativno kod gospodina ministra finansija da mu čestitaju s radošću srećnu operaciju žulja.

Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.

Ali, ne daj bože da već, po nesreći, i dotle dođe! — reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti, šapćući svojim bledim ispijenim usnama tople molitve.

spolja, onda bi se valjda i ministar spoljnih odnosa zemaljskih počeo nešto o tome brinuti, ako ne bi bio slučajno zauzet svojim domaćim poslovima. On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima.

On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima. Njegova se muška deca, znate, vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo uraditi, već da se izberu za

ske gimnazije da u njemu prouči gramatičke oblike, sintaktičke i stilističke osobine, pa da ga sa svojim mišljenjem vrati što pre Ministarstvu prosvete na dalju upotrebu. Po naredbi ministra itd.

Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Samo da ti nešto kažem. — Ama nemoj, očiju ti! — Samo časkom. I, više se ništa ne ču... A komišanje ide svojim redom. Pesma, govor, smej, i tresak komišine i korenja ne prestaju.

gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi svojim hladnim ogledalom... Malo dalje čuje se Vilin do.

Pa zasedneš tako sa svojim drugom: sve pripravno, namešteno, čisto, udešeno za negu i odmor — samo te čeka da uživaš...

— pitaju oni Ljubišu. — Tss... tek onako... ka' i svaki kaplar, — odgovara Ljubiša i začkilji svojim malim, zelenim očima.

Nastupiše dani teškog čekanja. Umolismo našeg telegrafista da udesi sa svojim drugovima u Beogradu, da mu oni jave žicom, čim iziđu novine sa ispravkom. Kaže nam on da će mu biti javljeno nasigurno.

s jednog lica na drugo, a učitelj položi novine po stolu tako, da i mi mogasmo videti sve ono što će on čitati, pa poče svojim tankim i jasnim glasom: »Gospodine uredniče!

Oni imaju još jedno ovako odeljenje za kujnu i ručavanje. Gospođin je muž nastavnik V ranga, ali je već zaslužio, svojim umešnim i skromnim držanjem, povišicu, i nju će skoro dobiti. Tada će imati pravo na još jedno odeljenje za svečane dane.

Tako treba i sa decom činiti dok su mlada... — Čiča Peri baš zgodno beše da razveze sa svojim poukama, ali Spasoje, nervozan i nestrpljiv, prekide ga naglo: — Ama što ti ne pleviš svoju pšenicu nego moju?

Umiriše dete. Majka ga opet namesti na jastuk, pokri ga brižljivo pa se opet nadnese nad njim i stade ga svojim toplim dahom uspavljivati... Prođe čitav čas...

Pogledavši u veliki časovnik i sravnivši njegove pokazaljke sa svojim srebrnim časovnikom, uputi se k vratima, na kojima beše ispisano: šef stanice.

— Ima, sad sam pitao. — E servus!... prekide ga Živko, želeći pošto poto, da ostane sam sa svojim mislima. — Znaš, ja imam još da naredim sa šefom — reče on i udalji se brzo.

A Marko se opet mrštio i mumlao svojim zagušenim glasom: : — Belaja!... uzvikuje on (u mladosti je voleo uzvikivati: »do đavola!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA (veselo otrči). XV PREĐAŠNjI, bez DANICE JEVREM (šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula): A nije da kažeš da ne bih umeo ništa reći. Umem, a umem — ako treba — i da ćutim. SRETA: Umeš?

(Dru gim.) Ćutite vi, izdajnici! (Prvim.) Ko je izdajnik? (Drugim.) Ti! (Prvim.) A ti si lopov i hulja! (Svojim glasom.) Pljus! Pljus! (Šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. 3atim zvoni silno.) Mir, mir, gospodo!

) DANICA: A, da znaš, oče, što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga pročita svojim biračima! JEVREM: Dabome, lako je njemu kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor?

Mi se, braćo, moramo uporno i odlučno boriti protivu današnje vlade koja nije izraz naroda i koja se svojim delima daleko udaljila od narodnih želja i narodnih potreba... SVI: Tako je! Tako je!

JEVREM: Pa to! Ne možemo više zajedno pod istim krovom i otkazujem ti kvartir. Eto ti! Sa dušmaninom svojim ne mogu pod istim krovom! IVKOVIĆ: Lepo, primam k znanju!

DANICA: Ne tražim ja da se udam u Beogradu, niti da idem u Beograd. I ako odem, ići ću sa svojim mužem. SPIRINICA: Al' drugo je to... SPIRA (prekine je): Drugo je, dabome, kad ti je otac poslanik.

DANICA: Ja nisam govorila s tuđim čovekom, govorila sam sa svojim verenikom. PAVKA (Spirinici): Čuješ li je, molim te? SPIRINICA: A što! Ako ćeš po čem, dete ima pravo.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— E, dobro. A ti spremi. Ali ne zaboravi pustiti dovoljno sveža vazduha! I Sreta krenu u mehanu da tamo nađe potvrde svojim slutnjama.

cepa ga Sreten u tom dopisu, »tvoje će ime crnim slovima i s gnušanjem zabeležiti kulturna istorija na listovima svojim (Sreta je samo kulturnu istoriju uvažavao, a o političkoj se vrlo rđavo izražavao) i predati potomstvu, neka ono vidi

bi najzgodnije bilo nazvati onim već gotovim naslovom iz »Jadnika« Viktora Higa — kojim se i Sreta tako često služi u svojim dopisima — a koji glasi: »Bura u lobanji«. »Svaki je početak težak«, veli poslovica.

reči kao duša pravednikova i docnijim pokolenjima biće grob njegov, verovao je Sreta, ono što je on živim suvremenicima svojim bio; biće što majak mornarima, koji traže bezbedna pristanka lađama svojim.

je Sreta, ono što je on živim suvremenicima svojim bio; biće što majak mornarima, koji traže bezbedna pristanka lađama svojim. To je Sretu tešilo, a i nagrađivalo ga; jer mu se nekako činilo da mu od nekog doba život opet ima određen cilj.

Koji bi onako, po tvom mišljenju, bio čvrst i stalan u svojim principima, i ne bi ga demoralisala vlast? — A-ja! — veli Maksim. — Ama, ti opet teraš svoje!

srče kafu, priđe mu ćir Đorđe stolu, rukuje se s njim, pa sede za sto da se razgovara, motreći, naravno, u isto vreme svojim živim nemirnim očima na sve strane i kontrolišući da li je svaki došavši gost poslužen, a još više da li je platio

Eto tako je Sreta malo pomalo ali postojano razglavljivao — da se poslužim figurom — opštinska kola i kljucao svojim kritičarskim keserom staru i trošnu opštinsku zgradu, dok nije postigao ono što je hteo. I zaista!

I njega je maknuo neko iz političke mržnje, maknuo ga kakav politički protivnik njegovog gose. Eto sad jadan zeljov plaća svojim leđima sve one diferencije u političkim pogledima svoga gose i njegova komšije. Šta je to naopako!

Svi su učestvovali i silama svojim doprineli da to veselje što bolje i što lepše ispadne. I ćir Đorđe i Ljubica služe i nadgledaju da svaki bude poslužen, a

bela dana, kada se veseli i zadovoljni gosti jedva oteše od zaustavljanja darežljiva i gostoljubiva domaćina, i raziđoše se svojim kućama u primernom i najlepšem redu, kao što i priliči trezvenim građanima.

Odmor mu je potreban bio od napora poslednjih dana, a posle i stoga što je duboko u noć, upravo do zore, ostao za svojim pisaćim stolom izveštavajući svet o događajima i promenama u selu.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE Gledam, gledam, ne verujem svojim očima: Jedna baba u marami nasred Save skočila. Ja se pitam: vid očinji da li vara me?

Dete koje tatu ne može da zavoli Treba da uzme torbu i pođe svojim putem. DEDA Deda treba uvek da se kočoperi.

Urlaju lokomotive sto kilometara i dvesta; Mašinovođa misli o svojim stvarima, jer voz i sam zna put. Tek ako na skretnici promrmlja: „Prolaz molimo, mesta!”.

Uzme li se u obzir rečeno stanje, I samo njegovo postojanje Sumnjivo je (u trenucima nekim svojim I ja sâm sumnjam da postojim).

Sveti Sava im je pastir i učitelj u čudesima; Gorde se svojim porazima, patnjama i udesima! Svi su narodi detinjasti i hvališe, Samo se to kod Srba zapaža ponajviše.

Verenicama bivšim, izgleda Da utoliko više prija! Smrknut, ko da nad svojim grobom Stoji, on gleda tri alapače, I, pun sažaljenja nad samim sobom, Uzdržava se da ne zaplače.

Gleda Laza, gleda, i skida Naočare, da ih malo uštima... Da ga to ne vara čulo vida? Kako da poveruje svojim ušima: Nepravdu kad vidi, Lazar zarida I naroguši se kao orlušina!

I O ČEMU JOŠ RAZMIŠLjA DEDA I deda, u vezi sa svojim primerom, Vidi da se sva stradanja ne mere istom merom. Jer on je zatvorenik svoje savesti A o tome ništa ne zna

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Taj roman, sa svojim za običnog posmatrača neshvatljivim fazama, scenama i misterijama koje se verovatno još za dugi niz decenija neće moći

posmatrača neshvatljivim fazama, scenama i misterijama koje se verovatno još za dugi niz decenija neće moći u svima svojim pojedinostima shvatiti i potpuno rasvetliti, od vajkada je privlačio pažnju ne samo prirodnjaka, već i mnogih koji sa

Posle njegovih otkrića roman jeguljinog života, izuzimajući njegovu završnu fazu, danas je bar u svojim glavnim potezima poznat prirodnjacima.

u Kopenhagenu, publikovao je više zapaženih naučnih radova o plovnim mikroskopskim algama za koje je, u saradnji sa svojim drugom i prijateljem profesorom Ostenfeldom, sastavio vrlo potpun katalog.

dobi— li su nalog da svesrdno potpomažu ta istraživanja; skrenuta im je bila pažnja na ono na šta treba da paze pri svojim putovanjima i ribolovima, a što je u vezi sa problemom jegulje, pa da sve što bude od interesa saopštavaju danskoj

Kad je brod stigao do jednor ostrva blizu severnog kraja Nove Gvineje, gde je Šmit hteo da se sa svojim ljudima iskrca da bi dobio obaveštenja o jeguljama kojih ima u masama po slatkim vodama na ostrvu, zatekao je tu jednu

Ali to nije jedini rezultat njegovih istraživanja. Šmit je na svojim okeanskim krstarenjima rasvetlio mnoštvo prirodnjačkih problema u koje se ovde ne može ulaziti i koji su od važnosti

Tu se sa pietetom čuvaju i održavaju bogate zbirke najraznovrsnijih morskih organizama koje je prikupio Šmit na svojim okeanskim krstarenjima. Jedan veliki deo zbirke sadrži materijal o kretanju jeguljinih larvi i o njenim metamorfozama.

Taj roman će, tako rekonstruisan, biti u svojim pojedinostima izložen u odeljcima što sleduju. DRUGI ODELjAK: ROMAN JEGULjE VI.

nagle promene temperature vode, propast sićušnih organizama u masi, jer se i jedna i druga struja odlikuju naročitim svojim planktonom, koji traži naročitu temperaturu kao svoj životni uslov.

Poznato je da je u moru veće izobilje života no što je na kopnu, pa se i misli da su okeani, sa svojim sredstvima za selekciju, razvijanje i migracije prvih organizama, bili kolevka života na zemlji.

), a naročito neverovatno proždrljiva zelena kraba, koja proždire sve organsko što sretne, otima svojim snažnim pipcima plen drugim životinjama i odmah ga proždire.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Vaša braća od oca i majke; svi ujedno, i dosta rabote. Krst nositi vama je suđeno strašne borbe s svojim i s tuđinom! Težak v'jenac, al' je voće slatko! Voskresenja ne biva bez smrti.

VLADIKA DANILO Sve jednako, tada ali danas; vrijeme će svojim tokom hodit, a ovo su stari uredili. IGUMAN STEFAN Ko je da je, nije ugodio.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

o kući, da zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš ti, doći će on.

čuti, još manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamo li upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla. Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pričalo.

Oslobođavaj, Gospode! II Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim pretcima misli, jer je znala da bi uvek tada po tri i više dana, čisto kao krijući se od same sebe, išla po kući

Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.

— sa svojim do skora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome čivčiji da je

I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora tresući se od bola, jada, srama i nesreće,

kad god bi nju videla, sažaljevajući je gledala, kako o svemu tome ona ništa ne zna i kako sva srećna, uživajući u tim svojim novim haljinama, jednako se oko sebe okreće, da vidi da li je svi gledaju tako lepu.

Docnije, kad se još više obogatiše, braća sasvim im porastoše, išle su na svojim kolima, I to lakovanim, sa federima, a bez oca, već samo sa materom i kojim bratom.

ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi | svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se natrag ranije.

donela od svoje kuće i što su njeni celog posta brižljivo pribirali, samo da bi ona mogla što lepše i više ovamo njima, svojim gazdama, da ponese. — Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške!

i posle će mu ispričati o njima, svojim gazdama: Sofki, materi joj, ocu, a najviše o njihnom dedi, kod koga je ona služila.

I to ne zato da bi on od nje doznao za njih, jer po njoj, ceo je svet morao znati za njih, nego kako bi tolikim svojim pričanjem ona Arnautinu pala u oči, te da posle on, kad odnese i isporuči pozdrav od sviju, uzgred kaže da je tu bila i

Pandurović, Sima - PESME

Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.

Gle! očima im trepti rosa nemo... NjEN ODLAZAK Ostavila si duh prošlih vreména U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od tvojih dracena, Ruža i snova odneli iz stana.

Moj pogled jasan i čistoti predan! Moj uzor svétli što me čini robom. Ja opet živim svojim davnim dobom, Gde sija život bezazlen i čedan, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom!

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom, Završićemo bar jad ovih dana: Bićemo, ipak, temelj svojim grobom Novom životu, bez današnjih ména, Boljem životu što bar nečem vodi: Ako ne časnom miru ono ratu, Ako ne

Mada ti niko ništa ne da, Ti rađaš svojim lepim vrenjem I gordu Mis’o što te gleda S osmehom i sa sažaljenjem. I najzad, kada kucneš tiše, Izmrcvareno, tužno,

) Da se borim, dragi moj, za nešto bolje. Posvećujem svoje misli sada Bogu, I svojim bliskim, Prirodi što šalje Proleće. Odlazim u šumu i polje. Pozdravlja te uvek tvoj... i tako dalje.

S verom u drugi život izvan zála, Kad je, k’o dete, iz svog mesta rodnog Krenuo putem nepoznatim, da se Nađe svojim svetim obmanama blizu, Da obuče crnu kaluđersku rizu, I da traje teške, isposničke čase.

svesti više, Koja zjapi pomrčinom što shvatanja naša briše, Što i sama već odvratno na đubrištu nekom truli S celim svojim divnim svetom od obmana ravnim nuli. Ćutiš?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

sa vlasuljom na glavi, sa otegnutim bijelim čarapicama do koljena i zagrnut tabarom „a la veneziana“, nabadaše nesigurno svojim tankim nožicama. Kao odabraniji kućić i koljenović, on ođaše pred ostalijema.

Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli. Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u oči.

Blenuli od čuda, kao da je konte sa svojim tabarom i vlasuljom poletio u oblake. On izvrnuo oba dlana, pa ih omjera prezrivim pogledom. „No, šta je sad?

“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu. Đeneral sa svojim časnicima, konte sa svojom pratnjom, primakoše se k mazgalama i vidješe šta je.

Taj džin razdrljio grudi, objesio struku niz rame, u lijevoj mu duga puška a u desnoj čibučina kao toljaga budaline Tala. Svojim krupnim grahorastim očima gledaše rasijano; vidilo se da se nešto duboko zamislio.

Glejte serdara. Velike li derte na srcu nosi!“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi.

Za danicom pružaše se rujne trake zorine. Tada mjesec naže putem svojim. U manastiru kokoti zalepećaše krilima, pa oglasiše prozoricu.

Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju. Bijaše prost u svojim potrebama i navikama. Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost

ne grabite se ludo oko glava da ne platite svojim glavama; ajte!“ naredi Otaš. Ona dva te ih pomenu i š njima Mišan i Janko prijeđoše put, pa izmaknuvši se podalje,

Osim te vjerske nesnošljivosti — s česa bjehu uprav nemilosrdni prema svojim zemljacima, osobito prema seljanima koji bi pristajali uz novu vjeru — Janovi preci u ostalome ne bjehu zulumćari kao

Djeca se trgoše i poplašiše, ali umah umiriše kad hrt stade liskati po ruci nekoga od družine, mašući svojim tankim repom. Odmah se iz šume pomoli neki vanredno visok i suh, prosjed čovjek u vlastelinskom odijelu onoga doba.

Oni su se samo podosta popeli na vis, gdje ih je vješti grof izveo i otole na daleko gledali, prema svojim zenicama. Djeca mnogo više znadu, no što izgleda da znadu, jer ne umiju iskazivati; i mnogo više osjećaju, no što se

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Lepo je data njegova borbena ličnost: obezoružan i obespravljen rob, oružjem svoga duha suprotstavlja se svojim bezobzirnim gospodarima — gotovanima i porobljivačima, jačim ali glupljim od njega.

Vrlo često u zdravicama srećemo kao zahvalan elemenat blagoslove. Narodno govorništvo po ovakvim svojim kvalitetima najviši je vid narodnog govornog usmenog kazivanja sa nesumnjivim akcentima pravog besedništva, koje ne

Dabogda ne umro, dok ne izmerio nebeske visine i morske dubine! Dabogda omastio svojim vratom ličinu! Dabogda ne umrla, dok te muha sa stôca ne oborila!

Ne bi oćutio, da mu sto uzlova na jeziku svežeš. Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava. Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače.

Tako smo i mi! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim! Ščim-ni ščim! — dživdžuće vrabac oko zrna kukuruza koje ne može svojim malim kljunom da proguta. II POSLOVICE A) PRAVE POSLOVICE (prozne) O SVETU — Svetu se ne može ugoditi.

— Reci bobu: bob, a popu: pop! — Mnogo ašova treba dok se istina sahrani. — Bolje je vjerovati svojim očima, nego tuđim riječima. — Govori istinu, makar ni dan ne živio. — Istinu traži, pravicu uvaži.

nekakvog čoveka, zapita ga nije li onud đe putem viđeo njegova magarca; čovek pak, koji je odnekud gledao šta je on sa svojim magarcem uradio, odgovori mu: da je malo prije onud prošao i odnio kući tovar drva; onda Nasradin reče: „Da bog da!

Anđeo stoji čoveku na desnom ramenu, đavo na levom. Kad čovek čini dobro, anđeo se veseli i krilom svojim hladi čoveka po obrazu, a đavo se tada žesti i ljuti.

On ustaje noću iz groba, pretvara se u razne životinje i čini svakojake pakosti svojim susedima, pa se opet vraća u grob. Ako „grobnik“ uspe da oplodi svoju ženu, rodiće se vampir.

Pre više godina neki pastir iz sela Vranovače dospije sa svojim stadom prije sunca pred Mrsinjgrad, i pred gradom ugleda bijelo obučenu djevojku gdje pleše.

Sveti Dimitrije doznavši to, da konjma pune zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže da svaki svojim petlovima povade jezike, da ne bi pevanjem objavili Trojanu zoru.

A kada budu svi ljudi dobri, onda će i kraljica izići iz pećine i vladati svojim dobrim narodom, a zlatno platno koje otka, prostrijeće po svojoj zemlji kuda njen narod bude išao.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad vidi čovek, đe se oka strovali i zamkne u rupu, a on reče: „A! tako tebi valja!“ Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad rupu.

“ Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita, šta će, a čovek mu kaže sve redom šta je i kako je.

crkni tu, kad nemaš čim da platiš.“ pa onda otide svojim volovima i počne opet orati; a Ero onda skoči, pa preko ćuprije: „Ej Turčine!

Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

” I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?

” A psi odgovaraju svojim jezikom: „Dođite da bismo se i mi najeli!” Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u

Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: „Kud se to deva rod s naše jabuke!” Na to će reći najstariji sin: „Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim ko je

” Mati mu plačući odgovori: „Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle,” pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži svoje

sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka. 6.

Posle nekoga vremena | čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za njegov novčić.

Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad, a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu:

To će začuti i careva devojka, pa će se iskati u oca da je pusti da i ona vi- | di. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u 87 galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju sve lepši i lepši, i sve je

Sveti Sava - SABRANA DELA

1, 10) kupovinu sebi prikupujući kao i prekrasni trgovci, (Mt. 13, 46) spominjući u prepodobnim svojim molitvama bogopočivšeg oca našeg i nastavnika Simeona monaha, i moje nedostojanstvo ne zaboravljajući.

I malaksao, naći ćeš tegobu vrativši se svojim ćelijama. Odmah ćeš se utopiti u klonuli san i izgledaćeš celog dana prazan, beskoristan za sve, kao što reče Vasilije

“ To da ne gospodari mojim ocima i bratijom, nego svako da pođe svojim ćelijama odvažno, a ujedno i mudro i bodro, i svagda čineći što je Bogu milo.

Oni koji su obedovali i uobičajenu molitvu izrekli, kada ustanu treba po zakonu službu da otpevaju i po molitvi odu svojim ćelijama.

Ako li ga, pak, kao nesposobnog i nekorisnog vreme obliči, kao lenog u službi i besplodnog, ili svojim rođacima da daje, ili od manastira krade, ili razvraća bratiju, osim onoga ustavom ukazanog, ili igumanove pravoslavne

protivni zbog razne gordosti, jer se kaže: „Teško onima koji se odriču i koji nisu smerni, jer će ih Gospod gnevom svojim smiriti.“ Da, ovoga radi izvolite i sami u sebi rasuđivati smirujući se, protivoslovlja ne dajući.

Ni ti, opet, igumane, rođacima i drugima svojim koji ne budu od potrebe manastiru, nemoj razdavati, ili pak sabirati i uzimati sebi govoreći: „Ako ne budem zatim

da vas bude koliko je dovoljno da imate hrane, i koji pobožnost, ljubav i jedinstvo svemu drugom pretpostavljate, koji se svojim igumanima u svakom strpljenju i smernosti srca povinuju, i njima zapovedam da požure na bogoljubno ispunjenje, a oni drugi

Trisveto, onaj ko se postavlja neka dolično i smerno učini tri metanija pred Svetom Bogorodicom i ključeve neka uzme svojim rukama, zatim igumanu prikloni svoj vrat i od njega rečeni blagoslov primi. A koji nemaju ključeve, svetu ikonu celivaju.

njegova lukavstva i kako ih možete odagnati — niste nerazumni — o njima iz božastvenih spisa i pouka časnih čitanja i u svojim iskušenjima naučiste se.

„Mir vam“ govoreći, kao i Hristos svojim učenicima. (Lk. 24, 36) I pomislih: kada sa vama u manastiru provođah želevši sabrati vas ili poslužiti vam, i iz

prema vama zaboravljah svoja preumnožena pregrešenja koja behu prema Bogu, i promislih u sebi da treba razmisliti i o svojim sagrešenjima. I izišavši stvorih sebi prebivalište koje će biti za dvojicu ili ne više od trojice.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: A i ja, budala, verujem, pa sipam! IKONIJA: Naučilo to da ljude obrlaćuje, pa više veruješ njemu, nego i svojim rođenim očima! (Umorna, uplakana, neuredna, držeći u ruci džemper koji se vuče po podu, ulazi Jagoda.

Stanković, Borisav - JOVČA

SOFIJA (pridrži mu konja da siđe, saginje mu se ruci, koju on otrže). PRIJATELjI (skidaju se sami s konja, predaju ih svojim momcima s fenjerima, koji prihvate i Jovčinog konja, i vode ih levo, kroz voće).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da i [h] ne razmažuju, da i[h] ne kvare, da i[h] od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju.

Zato, kako sam obeštao, namah pri ovoj prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti nji[h]ove dobar priklad dati.

Roditelji su čadom svojim | najljubezniji prijatelji, najsrdečniji dobroželatelji, najveći blagodetelji i vladetelji; oni su im i prvi upravitelji,

plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina.

Pavel javno uči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen i tome pridodaje uzrok, govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti vredan cerkvom i narodom upravljaš?

dete pri sisi, spomenem se moje milostive i predrage matere, koja me je na isti način pri maternjim prsima držala i svojim mlekom [h]ranila, oživi želja moja za njom, koliko da je danas umrla, krv njezina koja u meni teče, počne s većim

Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje. Rekao bi[h] kao da sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj blagodetelj i otac.

On ima običaj reći da bogat čovek bez nauke (valja ovde razumeti takoga bogaca koji s bogodanim svojim bogatstvom nikakva dobra opštestvu i rodu svojemu ne čini, dar božiji zakopan i sakriven držeći) podoban je volu s

ime, pače sviju zemljedržaca, koji su pre njega na svetu bili, zadobio; slavu naroda svoga do sami[h] zvezda uzvisio i svojim blagopolučnim i visokomogućim naslednikom, koji budu po njegovim bogoupravljajemim stopam hoditi, put k besmjertiju

premudroga i bogoprosveštenoga vladetelja koji ničim ne diše razve ljuboviju i otečeskoju milostiju k podanim svojim; ništa ne želi niti ište razve opšte blagopolučije naroda svoga.

mirski[h] sveštenika koji su poznati za svoje česno vladanje, za dobrodetelj i za prirodni zdravi razum, tu su ne samo u svojim parohijam, no i u celoj provinciji kako god patrijarsi i episkopi.

A ovo je prekrasna mudrost! Prirodni razum s čistom ljuboviju k pravdi i k česnosti sojedinjen! Oni su mene nazivali svojim mladim učiteljem zato što sam ja nji[h]ovu dečicu obučavao čitati, pisati, nekima sam predavao i tolkovao katihisis kako

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Kao god što se mnoga dalmatinska plemena ponose svojim junacima u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim

ponose svojim junacima u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim „misnicima“, koji su se borili protivu „nevirnih rkaća“; kao god što u Dalmaciji ima bratstava koja su u neprekidnome

Mogao bi ko, zbog tijeh nadimaka, pomisliti e su Jerkovići prezreni među svojim zemljacima, a to nije istina. Ne samo po župama sv.

U rodnoj godini Kušmelj se mogaše ishraniti svojim žitom do Božića, a od tada do Petrova dne namirivaše kutnje potrebe prodavši vino, ako je i ono rodilo, prodavši vunu i

Sad da prijeđemo na ono što je pretežnije. Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima. Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano.

On je odmetao kamenom i starijima od sebe, odskakao i u trci utjecao svijem svojim vrsnicima, mogao se popeti na drvo kao vjeverica, mogao je uzjahati gola konja, a imao je srca da se pobije i s kojim

Frane. Bakonja stade gledati manastir. Bješe na jedan pod, ali je imao oko dvadeset prozora u licu. Crkva je svojim obijeljenim pročeljem prilijepljena uza nj.

Pred tom slikom bijaše nalonja i na njoj otvorena knjiga. Bakonja sa svojim drugovima prijeđe u manju sobu, gdje bješe jedan manji sto sa dvije starinske klupe, a na stjenama police pune krugova i

Ali to mu se samo trenom priviđe, jer na njegovo pitanje šta se osamio, onaj poče svojim vječitim: „Je li ja, je li?“ — gledajući glupo. Odatle Bakonja ode ka kovaču, te uze kliješta.

Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici ne bi se on toga časa smilovao svojim drugovima, ni slugama (osim Bukara), nego bi ih sve rado u rijeku podavio, a najradije Trtka i Bobana.

— Polako, ti mali! — osiječe se na nj mlinar. — Nisi ti još stâ da zapovidaš i da brektiš, nego ajde za svojim poslom!... Zatijem mlinar iskoči, vičući koliko ga grlo služaše: — noge!...

Ljekar je najprije poricao potrebu toga obavještenja, pa onda čak i potrebu vjerovanja, ali kad pristav prevrši mjeru svojim hvalama latinskoj crkvi, tada i doktor poče hvaliti svoje pravoslavlje, da, zaista, bolje ne hoćaše ni zadarski vladika.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Sve više tamni moja soba. I škripe patos, pluća, stvari. I okolo se haba roba. I dok za svojim stolom sedim, Osećam kičmu, dasku, jetru. I čas se znojim, čas se ledim Na izmišljenom suncu, vetru.

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Kladim se u po deset nadnica. Pristaješ? — Šta će ti sin? Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? — Svojim ručerdama. Ti ne daš hleb zabadava. — Ne dam. Kotite decu kao zečeve, a posle ih drugi hrani.

i ćutao a on mu je govorio da sada treba da pokaže šta zna i koliko vredi, i da treba odmah da se oženi; on će mu sa svojim prijateljima naći devojku koja njemu priliči.

je uhvatio kako zagleda devojke što kroz prozor istresaju ćilime, a onda, povučene ispruženim rukama, kao da padaju za svojim očima, ozbiljne, a on je želeo da mu se osmehnu i da ga zapamte. Postideo se zbog očevog prekora, opanaka i gunja.

Natrag se ne može. Neće. Obziri... Najlakše iskušenje koje ga čeka u budućem životu. Neće biti ni pravdanja ni optužbi. Svojim brodom sâm krmani. Dođe li do sloma, i krivac i tužitel biće on. Neka i propadne. Svršeno je s prerovskom idilom.

Pod snegom, gure se kameni žitelji Prerova, ravnajući svoju visinu prema veličini njiva i livada što ih ostaviše svojim naslednicima, i svi odreda jadno su beznačajni, pa Vukašin pomisli: ipak, neće me pored ovih sahraniti.

Zamirisao je crni luk i svojim dahom i sasušenom zemljom u beloj bradici žilica. Tu, u večitom mraku, u kaci punoj pšenice, mirno borave njegovi dukati.

“ Nije je gledao. Govorio je vrlo tiho. „Lezi tu i skameni se.“ Nije verovao svojim ušima. Bilo mu je toliko žao sebe da smalaksa u pokornom ćutanju, i, odozdo, sa daljine od petnaest godina, bez ljutnje se

Korito se smanjilo, i ona, u oblačiću pare, na svojim rukama vide dete, golo i debeljuškasto, s belim žirom među nožicama presavijenim u kolenima, maše ručicama, miče

Tola polako pođe za njom, težak, ruku opuštenih od umora. „Sreski batinaš sa sedam dugmeta i svojim kerovima eno ga u kafani jede vešalice, pije, i hoće lopužu kafedžijsku Levića da nam postavi za predsednika.

Sa mnom je razgovarao tek kad sam odrastao. I od nas se, dece svoje, stideo. Kada je saznao da svojim poslovima odlazim iz sela, razgovarao je sa mnom jedne noći u vodenici.“ „Je li imao krupan glas?

„I tele, i prase, i zec, i vrana, i kukavica poznaju svoju majku. Kad god se sretnu, ljube se. Svojim očima sam To gledao.“ Morao je da kaže da mu veruje.

Tu, za Tomom Vučićem i njemu spodobnima, izvikasmo novog knjaza, a ja isto ostadoh. Kad smo se vraćali, svako je išao svojim pravcem. Preskakali smo torove i krali seljacima ovnove.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Kao vatrene zmije skakale su munje po nebu, a gromovi survavali stenje s planine. Šćućurene u svojim koritima, reke su prestravljeno ćutale, ne usuđujući se da se pomaknu.

Čak ni u snu nije prestajala da jeca: — Ne lažem. Videla sam ih. Svojim očima videla sam Tataginu decu! Žena dade znak mužu da ode i proveri. Ovaj pozva suseda i pođe Tataginoj kući.

Usta su im bila puna šećerlema, od kojih su im stomaci toliko narasli da su se jedva kotrljale na svojim debeljuškastim nožicama. Sirote princeze! Podanici su ih u potaji zvali Knedlice, caricu Knedla, a cara Njuškalo!

Onda su jedni počeli da gunđaju, a drugi da se kradomice vraćaju svojim kućama. I Ferfelin, i Ferfelinka i prinčevi Ferfelini jedva su stajali na nogama, ali nisu prestajali da slede

Bolje se vrati meni i budi što si bila, a mladić neka ide svojim putem. Neće dugo. Jedino su stene večne, vrati se... — pokoleba je načas nežnost u jajetovom glasu, a onda se seti

Za trenutak mu se učini da joj u oku vidi suzu, uze ledenu kocku u ruku i svojim dahom poče skidati naslage leda sa zarobljene životinje. Već se i nebo osipalo zvezdama, a on nikako da je oslobodi.

— A gde je? — Sam ćeš otkriti! Okreni se i vrati u žitno pole gde si sreo svoju ženu. Svojim rukama podigni kuću u tom polju. Zatim posadi voćnjak i čekaj da nikne orah s plodovima od srebra.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim. Dok su se, 1838, borili za taj Ustav, ništa nije primećivao.

“ Kada se, posle ugušene bune, vratio u Beograd okružen svojim ljudima a sa pristalicama kneza Miloša bačenim u okove, već je držao svu vlast.

zamaha junaka socijalističkog rada iz kasnih četrdesetih godina ovog veka, i da je umetnost socijalističkog realizma svojim jednostranim viđenjem obeležila tog bronzanog Zmaja od Avale.

znak, a trajalo je, bedemi Stambol-kapije dugo su bili spokojni, onda se ogromna noć odjednom, sva, nečujno iskosila u svojim bezdanima, zanemeli su dahovi svih ponora, kao da se začula ona pesma, Vasa je poleteo a njegov uzvik „Za mnomte, braćo!

ga je još protresala a neki znoj, brz, hvatao i Vasa nije primećivao da već pada, polako, dok dovikuje, kao u šali, svojim zmajevima: „Gle, izede me pas, zakon mu njegov! Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!

Uzun je zavideo kamilama koje su dizale prašinu i gledale, nepronicljivim očima, u nebo koje je te zime svojim znamenjem izazivalo strah, naročito posle pomračenja sunca, krajem januara 1804. godine.

Ne podseća toliko na zgradu koja pamti ona strahotna turska doba koliko na naherene zgradurke koje je, u svojim stripovima o miševima i francuskoj provinciji, crtao slavni Mašero.

Događalo mu se da, u svojim ulogama, smanjuje odstojanje prema sebi a povećava ga prema drugima; događalo mu se, sve češće, da ona preterana

Kad je, sa svojim golaćima, poginuo i Zeka Buljukbaša, Stojan je, u crnoj tišini, preplivao Zasavicu i otisnuo se u izgnanstvo.

sneg je zasipao Srbiju, koja je, u gustim belinama, izgledala kao da Turaka više nema i neće ih ni biti, nikada, u svojim domovinama ustanici su, iznenadno spokojni, možda i mogli da poveruju da su, najzad, osvojili mir, sneg je sipao a svi

će, vek kasnije, u jesen 1915, pred odbranu Beograda, izgovoriti, prema uputstvu Vrhovne komande, major Gavrilović svojim vojnicima.

Onda se, po treći put, opomenuo: otkud mu smelost da veruje kako je baš njegovo da progovori? Počeo je opet da peva, svojim seljanima, svuda po Sremu. I po Banatu. Nikada se više nije vratio u Srbiju i nikada više nije ispevao dobru pesmu.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Niti pitaj, mlada, Da li se rodi odjek tvome glasu, I da l' ga naše gluho doba sada V'jencima svojim il' kamenjem zasu.

Gde na druga brojim, Tu krvnika imam, Gde ja lovor svojim, Trnov venac primam. - Skori sveća kraju, Danak crnoj noći, Al' kraj mome vaju Nikad neće doći. Đ.

Poznajem glas: Tako je predis'o U časovima svojim poslednjim Ruvarac Kosta. „Dobar veče!“ - I ispod pokrova Koštanicu mi pruži u pozdrav.

No svanu i dan žalosti. U Tihi Korintski Zaliv Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima, Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome, On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele; On je prstima svojim, iz njenih srebrnih žica, Izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele...

IZ „PJESAMA LEILI“ (1-7) 7 S robom i s dugim bambusovim kopljem, Na čijem vrhu spava samrt luta, K'o s blagom svojim trgovac iz graca Prelažah pustoš bez staze i puta. I bježah s tobom, u oblaku praha, Od strašne čete divljih beduina...

No ako sad ih spaziš u daljini Gdje jure s mržnjom i kliktanjem svojim Pusti da i ja prije spazim samrt Neg' tuđi poljub na usnama tvojim! J.Dučić LXIII MOJA NOĆI...

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom; A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta pola, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase A sveži jutarnji dah preleće doline mirne, I šum se razleže blag kad svojim studenim krilom U gole grančice dirne... V.

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim. To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, I ako to beše davno u mladim danima mojim. Hiljadu osam sto...

Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala

njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na ognjenim svojim kolesnicam.

Divni šator bješe preopširni sa visokim svojim idejama vješta ruka tvorca ukrasila sa blistanjem svake struke bojah igrajućih na zračnom prozraku.

Bješe sveta kruna mirodavca svojim vidom nebo ukrasila, bjehu njenim plamom veselijem uzigrala nebesna svjetila i srebrne struje besmrtija.

Kad plamovi zrakah svijetlijeh noćne mase i njezino lice sažde ognjem svojim svijetlijem i rasplaču u svijetle zrake, mračne točke kad nigđe ne bude do predjelah niti za predjele, kad joj

voobražam da su (neka čislo i umnožim kolah u najveći stepen sčislenija što besmrtno tvoje tvorenije voobrazit svojim umom može), nasijata kola sa suncima; svako sunce predvodi mirove kolika si kome obredio, a mir svaki svoju sferu

užasno, ona dade smjelom grabitelju slučaj zgodan te prostor zavlada, i prisvoji ime svemoguće svojom voljom, svojim soglasijem.

i njegovu zlome legionu spomen živi neba blaženoga rad nakaze veće ostavio, tako danas lišavam Adama s buntovnijem svojim legionom blaženoga žilišta spomena, da ni jedna najmanja častica u duše im od njeg' ne ostane, ka da nebo nijesu

Ja sam otac i svjetilo pravde! Kada Adam s legionom svojim osuđeno izvrše sužanstvo i prenesu črez judol plačevnu smrtni okov tegotnoga ropstva, mog zakona posljedovatelji

će voplji nevinosti kod mojega ukleti prestola - nju će oganj božestvene pravde u dan sudnji u jedno trenuće sažeć svojim sveštenijem plamom.

Popa, Vasko - KORA

pitomi zuje Na vlatima tišine (1951) SPISAK PATKA Gega se prašinom U kojoj se ne smeju ribe U bokovima svojim nosi Nemir voda Nespretna Gega se polako Trska koja misli Ionako će je stići Nikada Nikada neće umeti Da hoda Kao

nebu tvojih reči Sunce ne zalazi 16 Sijalicu dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato mi posta još miliji. Počeh da razmišljam ne bih li svojim perom mogao nadopuniti onu prazninu Vilandovih „Abderićana“ i odlučih da to pokušam.

Zato se, čim sam dovršio svoj spis o Demokritu, zapitah ne bih li, koristeći se svojom bibliotekom i svojim znanjima, mogao preduzeti kakvo naučno i zabavno putovanje kroz carstvo tih nauka i upoznati se onda lično sa njihovim

mogao na naučni rad i objavljivanja njegovih plodova, preduzeh svoje putovanje kroz carsvo nauka, kako sam ga upoznao svojim znanjima i knjigama.

Nameravao sam da ga predočim ličnim doživljajima kao što se u putopisima saopštava ono što se videlo i doživelo, da svojim putovanjem postanem očevidac razvitka nauke i lično upoznam njene neimare.

Obično sam tom glavnom junaku drame stavljao u usta rečenice uzete doslovce iz njegovih spisa. Svojim konceptom zadovoljio bih se tek onda ako je stvorio utisak stvarnog događaja ili doživljaja. Moj posao nije bio lak.

Proučiv njihove biografije, doznadoh da su se svi oni okupljali u domu Lavoazijevom. Naumih da ih svojim spisom predočim u toj naučničkoj zajednici.

nam još dan danas govore ostaci njihovih hramova, sazidanih u najklasičnijem dorskom stilu; Elea ostade ovekovečena svojim filozofima Ksenofanom, Parmenidom i Zenonom; Sirakuza i Tarent svojim velikim sinovima Arhimedom i Arhitasom, Kroton

dorskom stilu; Elea ostade ovekovečena svojim filozofima Ksenofanom, Parmenidom i Zenonom; Sirakuza i Tarent svojim velikim sinovima Arhimedom i Arhitasom, Kroton svojim učiteljem Pitagorom, a i sama Sibaris umače zaboravu svojim

filozofima Ksenofanom, Parmenidom i Zenonom; Sirakuza i Tarent svojim velikim sinovima Arhimedom i Arhitasom, Kroton svojim učiteljem Pitagorom, a i sama Sibaris umače zaboravu svojim živovanjem koje se, u poslovici, sačuva kao nedostižan

svojim velikim sinovima Arhimedom i Arhitasom, Kroton svojim učiteljem Pitagorom, a i sama Sibaris umače zaboravu svojim živovanjem koje se, u poslovici, sačuva kao nedostižan primer gotovanstva i raskalašnosti.

Evo me već ovde. Pala je noć. Cela varoš spava dubokim snom pravednika, jer je njen vaspitač Pitagora, svojim ličnim primerom moralne čistote i telesne umerenosti, stvorio u njoj drugi poredak no onaj što je ovladao u susednoj

Među bezbrojem žmirkavih nekretnica odvajale su se na zodijaku, svojim mirnim sjajem i jasno zaobljenim oblikom, dve velike planete, Jupiter i Saturn, i crvenkasti Mars.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Nikakva posla nisam imao. I tako očajno besposlen toga dana pokušavao sam da razmišljam o svojoj nervozi i svojim čudnim posleratnim raspoloženjima. Pre rata, pamtim, nije bilo ovako.

Sećam se lepo kad sam stigao u palanku gde je on živeo sa svojim starim roditeljima. Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je

Ili bolje: Sirano i opat Koanjar to su dva brat od kojih je prvog opevao Rostan u stihu, a drugog Anatol Frans, svojim sjajnim stilom, u prozi. Bar meni se tako čini.

Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti

Sav uzrujan Nikola zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku na vrata stupi krezubi student sa svojim stvarima i svojim podsmevačkim izrazom.

Sav uzrujan Nikola zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku na vrata stupi krezubi student sa svojim stvarima i svojim podsmevačkim izrazom.

Tada knjeginja primi buket, poljubi ga svojim malim rumenim usnama, pogleda oko sebe i kad primeti krivonogog Sekulu Resimića, naslonjenog na čaklju, pruži mu ga,

Eto na taj način i iz onih pobuda jednog vedrog majskog jutra, kad sva deca žurahu u škole, stupi on u nov život, sa svojim krivim nogama i novom kantom optočenom žutim mesingom, koji se sijao kao epolete.

Tebe, sestra naša Engleskinja, velika dobrotvorka, čiju košulju (da spomenemo samo pristojno parče rublja) i sam nosim na svojim viteškim grudima. Pokušao sam da se učtivo izvinim. „Attendez“, uzviknuo sam kao u „kongenu“.

opet beskrajne trenove što su zakrčili put, i sve na meni bridi, a narod se dao u trk i, nećete mi verovati, video sam svojim očima volove kako kasaju. — Može, može da bidne. — I tako, braćo, sve do Slanaca.

Popustio ga je malarični napad, pa se objašnjava sa svojim starim drugom što sedi na vojničkom sanduku uz njegov krevet, čupka brkove i smeška se svojim podrugljivim usnama.

napad, pa se objašnjava sa svojim starim drugom što sedi na vojničkom sanduku uz njegov krevet, čupka brkove i smeška se svojim podrugljivim usnama. — Evo ti na: niko se ne trudi da razume ovog čoveka. Samo onako tek da se kaže: zašto si plakao?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak vječnosti na njihova stara i umorna lica.

— Pitam: gdje je taj pas ili taj nadvojvoda koji bi povraćali iz idejnih razloga? Nadvojvoda je sa svojim ađutantom prenoćio u našoj kući, i sutradan, kad se vrijeme nešto stišalo, nastavio svoj put.

Zamislite dijete u garde-enfant-y s brkovima!) Koliko god je moj otac zadao djedu jada i glavobolje svojim nemirom, toliko mu je ovaj stric, na sasvim drugi način, nanosio neprestanu bol opominjući ga stalno na njegov životni

Ala je krcata! Dugo je držao dogled na očima i valjda u mislima putovao sa svojim lađama — Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille —Batavia 22 dana, Hamburg—San Francisco 102 dana; i još dalje, dalje, u ko

U to zlatno doba čovječanstva, sve što se događalo, događalo se daleko. Ljudi su bili porazmještani na svojim šahovskim poljima, mirno su sjedili u svojim pretincima, pregracima, pregradicama godišnjih doba, činovnih razreda,

Ljudi su bili porazmještani na svojim šahovskim poljima, mirno su sjedili u svojim pretincima, pregracima, pregradicama godišnjih doba, činovnih razreda, dnevnih horara, i nije bilo te sile i tog

On kao da joj je, promuklim glasom od nesviknutosti na prigušeno govorenje, nešto prebacivao; unosio joj se u lice, sa svojim niskim, podozrivim čelom, a ja sam trpio od tog pretjeranog približavanja, strepeći da mi je ne zapahne.

Ona se opravdavala, zaklinjala, uvjeravala ga, uzdrhtala i ublijedjela dajući u to svu dušu i hvatajući svojim vlažnim ognjičavim dlanovima njegove mrke i rutave ruke kojima ju je od sebe odgurivao.

U jedan takav zalazak sunca — majka je bila negdje u posjetama, tetke u crkvi na večernji, a djed je sa svojim prijateljima sjedio pred čitaonicom — ostao sam sâm s dadiljom u kući po kojoj su već poplutale modre mlake sutona.

Molio sam i molio dadilju, dok najzad nije popustila i otključala. Kad uniđosmo, na prstima, soba nas je zapahnula svojim hladom i lakim dahom plijesni; u zraku je lebdio izblijedjeli miris etera.

I živjet će do konca, neoporecivo i neuništivo. Bućko, dakle, poživje svojim životom, provodeći dane kako je znao i umio, sa svojim nagnućima, slabostima, osobenostima, sa svojim nestašlucima, sa

Bućko, dakle, poživje svojim životom, provodeći dane kako je znao i umio, sa svojim nagnućima, slabostima, osobenostima, sa svojim nestašlucima, sa svojim strepnjama, i željama, i tjeskobama, sa svojim

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni

dogodilo, Đurica ni u prvo vreme pa ni docnije ne znađaše šta da misli, niti beše u mogućnosti da ma kakav pravac da svojim mislima.

— Dakle, sigurno? — Sigurno! — E, daj ruku! Đurica pruži svoju hladnu kao led ruku, koju Vujo dohvati i steže svojim koštunjavim prstima. — Neka ti je srećna druga majka, gora zelena! A sad odmah lezi pa spavaj, ne misli ni o čemu.

Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim lakim pokrivalom celu onu dolinu, kojom se, u dužinu, pružila glavna i jedina varoška ulica.

— prekide ga oporo onaj Đuričin sused. Svi ućutaše, osećajući nezgodu, u koju ih dovede, svojim nesmišljenim govorom o uceni, onaj doskorašnji vojnik. — Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča.

A Đurica još ne beše načisto ni sa samim sobom, ni sa svojim mislima. Od misli je on i sada bežao, kao i juče, očekujući u sebi da će se sve to nekako mimoići.

Trčao je više od časa, pa mu je sad trebalo dosta vremena da se povrati od umora i da hladnije razmisli o daljim svojim koracima... A Vujo sačeka Pantovca na urečenom mestu, pa s nestrpljenjem zapita: — Šta bi? — Ništa.

Usled toga, a i zbog one neodoljive žudnje da provede malo obična razgovora sa svojim poznanicima, on omekša. Kad je, malo pre, izleteo iz šibljaka, držao je nasigurno da će izvršiti bar jedno ubistvo ;

Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem. Ovaj sastanak pred sudnicom bio je od velika uticaja na njega.

svaki svoj korak, najedared nastade prelom: ona se potčini uticaju drugoga, ali i u tom potčinjavanju ona se rukovodila svojim načelom — samovoljom.

— Kako ti kažeš... — prošapta ona i pogleda ga milo, svojim velikim i sjajnim očima. Neko neodoljivo, strasno i grozničavo osećanje obuze ih oboje, zaigraše im mlada srca,

Neki put je i sam bivao prinuđen da primamljuje žene svojim rabotnicima, a ovim mu je bar zašteđen trud, pa i rashodi koji su spojeni sa tim poslom.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na vaše kosti. Zatim se okrene i pođe svojim putem dalje. Idući tako, nađe na jednoj poljani troje dece gde se među sobom svađaju, pa im pristupi i zapita ih: — Što

Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: — Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?

Kurjaci govore svojim jezikom: — Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama? A psi odgovaraju svojim jezikom: — Dođite, da bismo se i mi najeli.

Pošto je bio jabandžija, a ostale aščije iz mjesta, to su sve aščije išle svojim kućama na konak, a on sam ostajao u aščinici.

Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: — Kud se to deva rod s naše jabuke? Na to će reći najstariji sin: — Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim

Tu se dogovore da krenu svaki svojim putem. Na tome mjestu da zabodu tri noža, pa, kad se vrate, po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav:

Da sakate jabuke, bože! To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom

i, tako mi svega na svijetu, ako se i tuj prevariš, radi što god znaš, a ja ću otići bestraga, da me nigdar više svojim očima vidjeti nećeš. On uzjaši na nju, i oboje krenu dalje.

Dok se car, siromah, čudom čudio, lisica je već jurila za svojim pobratimom. Osvrnu se pobratim kad vidje lisicu, a ona mu još izdaleka viče: — Pobratime, stani, pričekaj me, evo me

Zavukao se u sobicu svoju, pa ćuti i jednako kuka. Lija pak trči, pa trči za svojim pobratimom, dok ga jedva jednom stiže. Pobratim se začudi kad viđe liju iza sebe nablizo, i bi mu vrlo milo i drago.

kad, na njegovo veliko čudo, nesta mu iz ruke zlatne jabuke, a pred njim se stvori lisica, koja očas odskakuta za svojim pobratimom. Kad ga stiže, reći će mu: — E moj dragi pobratime, mi smo sad gotovi. Bolje si prošao nego što si i mislio.

Petković, Vladislav Dis - PESME

VOJISLAVU (Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903) Snev'o si o sreći koju čovek nema, U mislima svojim pratio si dane Izumrle davno, i vreme što sprema Da razastre pokrov svuda, na sve strane.

cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu rukom I ispuni zemlju čudnim strahom.

I ta slika, ta maglina sama Iz zanosa i u snima mojim, To obličje prostrano k'o tama, Kao jutro sa zracima svojim — Padalo je ispred tvoga stasa, Ispred mene, pokrivalo dvoje, I širilo vidik našeg spasa, Da se dvoje tek u njemu

O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše. O nisam znao da sa svojim grobom Ja nosim sreću i sastanak s tobom. Postelja tvoja, gle, kako je meka, K'o tvoja kosa.

Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti! U tom času spazih s one druge strane Gde sa društvom svojim šetala si i ti: Reverans ti dadoh bez ikakve mane.

“Tako mi noći i prirode ove!”... I krik zagušljiv zadavi mu reči, Krik kojim čovek u ljubavi zove Sotonu da ga svojim paklom leči. I besno pođe sve dublje i dalje, Neznano kuda za instinktom groznim.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu

Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno - u svojoj mašti.

Samo u nadi da ću nekoga preobratiti svojim poukama i uverenjima, podsetiću na jedno ili dva od njih. Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel.

Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina. III.

Jedno popodne, koje ću uvek pamtiti, uživao sam u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljem i recitovao poeziju. U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči.

prijateljima bio je bivši gradonačelnik, gospodin Bozen (Bauzin) koga sam ja već donekle upoznao sa ovim i ostalim svojim izumima i čiju sam pomoć nastojao da pridobijem.

30 pre podne do 5 časova narednog jutra, bez ijednog dana pauze. Edison mi je jednom rekao: “ Među svojim asistentima imao sam mnogo pravih radnika, ali vi ste ih sve nadmašili.

Najzad se pružila prilika da radim na svome motoru. Ali, kada sam o tome započeo razgovor sa svojim novim kolegama, oni su mi rekli: ”Ne, nama je potrebna lučna lampa.

Ovo zavisi od toga kako gledate na stvari. Ne mali broj tehnički obrazovanih ljudi, vrlo sposobnih u svojim specijalizovanim oblastima, ljudi kojima je ovladala pedanterija i uskogrudost, rekli su da sam ja dao čovečanstvu malo

fizičkih provodnika i sa istom jednostavnošću i preciznošću do razdaljina koje nemaju drugih ograničenja do onih koje svojim fizičkim dimenzijama nameće sama Zemljina kugla.

Ispričaću jedno svoje neobično iskustvo u vezi sa ovim koje može da bude interesantno studentima psihologije. Svojim uzemljenim predajnikom sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje

Mogao sam da se setim i najsitnijih detalja i najmanjih nevažnih zapažanja u vezi sa svojim eksperimentima, mogao sam čak da citiram stranice teksta i složene matematičke formule.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Skromni seljani iz Idvora bili su siromašni u zemaljskom blagu, ali su obilovali bogatstvom u predanjima o svojim starim tradicijama.

koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti.

Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste na koje sam nailazio u svojim razmišljanjima. Mnogo mi je pomogao moj slovenački učitelj Kos, koji mi je prvi ispričao priču o Franklinu i njegovom

sam svu snagu i počeo da se izvinjavam: - Vaše milostivo veličanstvo, oprostite mi što nisam ukazao dužno poštovanje svojim pretpostavljenim, ali ovo je za mene nepoznat svet i strah za moje stvari kriv je što mi ruke nisu bile slobodne, tako

Kazali su mi da se raskomotim i skinem svoj kožuh i da ne brinem o svojim torbama kojima ovde ne preti opasnost. Nemački akcent mojih novih poznanika imao je čudan naglasak, a njihovo ponašanje

Ulivali su mi poverenje. Kada sam osetio glad, izvadio sam iz torbe moj snežno-beli hleb i svojim čobanskim nožem, sa dugom drškom od drveta, isekao sam dva komada hleba i ponudio ih mojim prijateljima.

mogao lako ispuniti očekivanja prote Živkovića i mojih učitelja, ako bih više vremena provodio nad knjigama, a manje sa svojim nacionalističkim prijateljima. Zamislio sam se nad ovim savetom i indirektnim upozorenjem.

Idvor, sa svojim sunčanim poljima, vinogradima i voćnjacima; sa krdima; stoke i stadima ovaca na paši; sa prekrasnim crkvenim tornjem i

Često sam uzdisao za svojim toplim kožuhom i šubarom i, više nego ikada pre, cenio sam promućurnost moje majke koja mi je za daleki put pripremila

Jedan iseljenik se hvalio svojim dugogodišnjim iskustvom u stolarskom radu i uveravao je slušaoce da se takvi radnici mnogo traže u Americi; drugi je

Bio je veoma pobožan baptist i ubrzo sam se uverio da je svojim večitim propovedanjem o zastranjivanjima i prestupima bio gori od preobraćenih pijanaca koji su me oterali iz Baueri

Jedne nedeljne večeri, posle večernje posete crkvi, farmer Braun predstavio me je nekim svojim prijateljima. Ispričao im je da sam srpski mladić koji još nije osetio sve mogućnosti američkog verskog vaspitanja, ali

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Natežu se i pravdaju radi zadnje partije; kad se izgovoriše, raskrsti se svaki svojim putem. Već je nastupila puna noć. Ohladan vetar propuhuje i zavija između kuća.

„Nije druge, treba se povratiti kući”, odluči čvrsto. „Jede se i troši, a ne dobiva se” . — Zahvati je živa želja za svojim domom. I posle tvrde odluke da će sutra otputovati, čisto se smiri.

—Na, uzmi; to je tvoje! — i pruži joj nešto novaca. Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati. Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta. —Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku. —Koliko smo se pogodili? —Je...

” Pa se dogovoriše: digoše od svoje vlade putne listove i upute se u Boku da, kao i drugi, štednjom i svojim životima teku novac, da prehrane sebe i svoje.

Gospođica se zabavlja svojim šivaćim poslom, a uz to gleda na ulicu, na svet što se po kiši žuri. Cvijeta na prvi mah ne može da se snađe.

A sunce joj polako u susret dolazi i zahvata svojim uvijek toplim zrakama. Lice prosinje, kupa se u njegovoj svjetlosti, osjeti toplotu i ispred zasjenutih očiju, kroz

Duva južina. Putem iz grada šum ih kao uspavljuje, i zabavljaju se svojim mislima, pa ništa ne govore, no se žure kao da hoće čim prvo da izidu iz tjeskote.

Dok prvih dana plove pored nalučenih mjesta, još je Cvijetina misao vezana sa svojim krajevima, ali kad osvanuše na otvorenoj nedoglednoj pučini, otkle uzalud oko traži kraj, djevojka se toplim

promjenu, i trepavice joj zadrhtaše kad između žena upozna onu što je vidje na željezničkoj stanici gdje očajava nad svojim zamirućim čedom. . Primače se k njoj. Gledaju se i zametnuše razgovor.

Sjednite, — ponudi ih, — eto mene odmah! — i pođe sa sklenicom tamo kud ga zovnuše. Njih dvoje sjede, svako zabavljeno svojim utiscima.

— Lazo, sutra ćemo razgovarati, veli njemu i gasi pocrnjele, žmirave lampe. Uzilaze uz visoke stube, svako okupljen svojim mislima. — Sutra ću ja za svojim poslom, — reče Lazo, bacivši se na postelju, očito time zadovoljan, i protare ruke.

Uzilaze uz visoke stube, svako okupljen svojim mislima. — Sutra ću ja za svojim poslom, — reče Lazo, bacivši se na postelju, očito time zadovoljan, i protare ruke. —Pusti! — odgovori Spasoje.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

ruskog formalizma, nesumnjivi preteča današnjega strukturalizma i semiotičkog izučavanja književnosti koje, u svojim krajnjim namerama, teži da odredi mesto i ulogu književnosti u datome modelu kulture.

I malo šta je, u međukulturnome komuniciranju, po svojim dalekosežnim posledicama toliko štetno kao krivo tumačenje tuđih kulturnih konvencija.

Naime, u svojim zasebnim jezičkim sistemima slovenačko vabiti i makedonsko vika(ti) nemaju isto mesto kao i istozvučni glagoli u

Nakon simbolističkog nastojanja da joj se izmeni mesto i funkcija u ljudskome svetu, moderna poezija, bar jednim svojim tokom, ispod oblika kanonizovane i formalne nacionalne kulture i jezika – na koje je usmerila svoje oblikovne postupke

Mi ne možemo znati koliko je tamo pogubljeno pesama koje bi Vuk svojim nesravnjivim književnim čulom zapazio, i šta bi između tolikih usmenih improvizacija izabrao, osobito u lirici.

naše dosetke, koja se najpre zbunila i ukočila, ne više instinktivno, nego sa punom svešćy prohodati služeći se svim svojim mnogobrojnim nogama.

strofe ili cele pesme, dakle kao poentiranje, do čega je inače Dučiću naročito bilo stalo, i o čemu je i pisao u svojim ogledima o srpskim pesnicima. Na početku veka srpski stih i poezija dostigli su svoju punu umetničku zrelost.

Kratko rečeno, narodni pesnik je slike iz „Anđe kapidžije“ ponavljao i po analogiji umnožavao služeći se svojim repertoarom iz mitoloških pesama, ali ih je ponekad i donekle i kvario, naročito kad ih je uklapao u duži tekst sa

ili 28. pre n. e. – 41. ili 49. n. e.) i aleksandrijske škole. Filon je saobrazno sa svojim učenjem o odnosu između logosa i telesnih pojava izradio i posebnu veštinu tumačenja bilo pesničkih (kao što su Homerovi

Otprilike onako kao što je on sam jednom kazao o svojim utiscima sa pustog, kamenitog Heronejskog polja, gde je nekad vođena možda najkrvavija bitka u staroj Heladi.

U celini gledano, Ivo Andrić je u svim svojim delima, i iz različitih uglova, prikazivao čovekovu borbu sa besmislom, entropijom.

Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

? PERA: Pa „naši”!... Gospodin Stevanović je već otišao u Dvor. ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video. ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô?

(Nervozno šeta i krši prste.) Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!

Još pitaš. Ja sam rocpođa ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva.) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti! DARA: Šta da vam kažem? ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo svet da me zove.

E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše i to u rđavoj nameri.

DARA: To nije istina! ČEDA: Ama, čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je klasu i, izađi molim te u čaršiju, pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

U važnije razlike valja ubrojati i to što su oni svojim nastankom vezani za dva, kao što je poznato, po mnogo čemu drugačija književnoistorijska konteksta, za dva perioda u

razlozi nisu valjani pogotovu kad se misli, a mora se misliti, na realizam kao stilski pravac iz devetnaestog veka, sa svojim posebnim književnim programom. U romanu svakako ima i jakih odblesaka naturalizma, što je u kritici takođe isticano.

Ukratko, stvorena je književna varoš, utopijska koliko i stvarna; svojim se granicama, unutarnjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive.

nastaju kao povremeni prekidi, kao osamostaljivanje u samosvesti reflektovane slike tela nasuprot samom telu koje, sa svojim prenadraženim čulima, otima maha.

primakle Tomčinome licu - usred mraka žarom osvetljenom - baš u trenutku kad je mislio da je sam i smanjio kontrolu nad svojim telesnim reakcijama.

razume se, i lik koji je doveden u veliku blizinu autora, tako da im se vidokruzi ukrštaju - u romanu je prisutan i svojim telom, pripovedanje je posredovano njegovim „telesno-egzistencijalnim položajem.

Branko Radičević sa svojim prostim, ‘primitivnim' pesništvom, svojim polu narodnim polu umetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajući se

Branko Radičević sa svojim prostim, ‘primitivnim' pesništvom, svojim polu narodnim polu umetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajući se na narodno lirsko pesništvo.

Obe rečenice, prema tome, u svojim polovinama nose po dva opisa; pri tome prvi, na izgled objektivan i distanciran, služi kao podloga na kojoj

Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu [. . . ]”. 112 Peškir, naravno, nije mogao zakloniti celu glavu; to Magda ne bi smela

kao skamenjena”, a „još mrtvija joj dođe crkva kad uđe u portu, a ispred nje potrčaše popovi crneći se i šušteći u svojim mantijama),125 i otuda njeno unutarnje raspinjanje, prikazano kao mučan napor da za vreme crkvenog obreda nekako zadrži

] tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i čak do peta dugačkim novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa obešenim nožićima, lancima;

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sredina je divnoga planinskoga leta, a sutra je Pantelejica. Čudan je Šar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je njegov ne samo divlji čar, no i snaga koja još drži istrzane ostatke starine naše.

Stočarska naselja s obe strane njegova šarena hrbata imaju svoje običaje, naročite nagone za održane. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih snežanika Bistre n Koraba.

Gore u novim konacima četa nizama sa zapovednikom, bezbroj zaptija sa svojim čaušima, koji posle kroz nahije Treba da sprovode narod sa sabora.

Pričestio bi se, video knezove i popove, upitao šta je u svetu, pa se opet vraćao k svojim ovcama, gore na planinu. I rođena deca bila su ga željna.

NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu svojim rabotnicima.

Jedni su mu čitavih petnaest dana brali grožđe po mnogobrojnim vinogradima i prenosili u krbljama na svojim jakim konjima, a drugi na čelu sa poznatim kačarom Senom Durutom opravljali više nedelja ukopane u vinici ogromne kace

Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije,

Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče.

Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa svojim izneo na kulu i predao Vukašinoviću.

ređajući Ženidbu Paše od Tirana, kojega je majka usavetovala da za stara svata pozove Kraljevića Marka, koji je posle svojim čudnim megdanom na Kunar-Planini učinio da stara pašinica dočeka u dvorima divnu snahu.

Ali su i ti prosti seljaci koji ovako naivno mišljahu brzo svojim očima uverili se da je istina što su ludi na trgu pričali.

— Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov... Ti da si zdravo!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Vi velite: Svladaj tugu Za jedincem svojim milim. Oh, lasno je mudar biti, Lasno j’ tešit’, svetovati; Ali ljudi, Boga radi, Zar ne znate šta je mati!

Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila. Pustio bih sve nek’ ide Svojim putem, svojim tokom Ja bih samo tebe slušô, — Kud ti okom, ja bih skokom.

Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila. Pustio bih sve nek’ ide Svojim putem, svojim tokom Ja bih samo tebe slušô, — Kud ti okom, ja bih skokom.

Paklene muke, otrovne, ljute Smeste se u te. Vreme sa blagim melemom svojim Zamaže zjâpe ranama tvojim. Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj...

“ — Sloboda se stidi kad dolazi darom, Voli sama svojim prosijati žarom, Ali se ne stidi da na grobu reče: „Taj čovek bez krune bio b’ veće sreće!

— Haj, i ja bih s’ ugledao Na visoku dugu Koja s’ diže u visinu Čistim svojim sjajem, Da zagrli celo društvo Jednim zagrljajem; Da okrepi što je palo, Što je malaksalo Da podseti šta je nebo

A mi ćemo odgovorit’ Vedra lica (kako nije!): „Mi se nismo odmarali — Svađasmo se najsvojskije. Dušmanima svojim dasmo Radost novu pljuskom svakim; Krstili smo jedan drugog Imenima svakojakim.

Hristos će pomoći, al’ ne čudom novim Već primerom svojim koji svetu pruža. Veruj u tu pomoć i u snagu svoju, Ova vera nek’ te božanski oruža! »Starmali« 1884.

dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma svojim ni nosa ne štede: U toj Crnoj Gori desilo se nešto Što će kusa pera židskih novinara Probeležit’ jedva slovima

Oh, združeni grobe, sini zrȁkom novom Obaspi nas toplim svojim blagoslovom; Pričaj staro doba da se ojačamo, Nauči nas onom, onom — što ne znamo! »Starmali« 1885.

Mirna srca stojim, krajnje dane brojim Da se skinem s duše prijatelj’ma svojim: Ako j’ i to malo, većma ću ih smirit’ S obećanjem da se neću povampirit’.

Omladino draga, i tebi sam kadšto U brk našto rekô, nikada ti laskô; Pod barjakom svojim na trnju sam stajô, — A i gde bi starac za mladima kaskô!

Miljković, Branko - PESME

ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad naznačenih Gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao.

Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao.

Biljke! Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam im vrt Približavam ih svojim navikama i potrebama Koristim se njihovim zaboravom V Ja znam tvoj koren Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče Biljna

Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al znaj: lažno je sunce, istinita je njegova putanja.

POREKLO NADE OSEĆANjE SVETA PROŠLOST VATRE Ona uči zvezde da budu jetke Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti Spanđala se sa vremenom Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore Ona svetli: to svetli njena

je zgusnuta praznina u biću Koje se udaljava od sebe kao u molitvi I tako starimo ja i moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u

To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim prizorima? Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad sklopljenim očima.

nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al bdiju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika Ne, mi ćemo se zaustaviti Pred njihovom

zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al bdiju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika Ne, mi ćemo se zaustaviti Pred njihovom pišljivom ružom Mi

Još sam svojim sećanjem dodirivao druge predele ali već imah dan i ljubav koju nisam tražio, 2 Ja čujem i vidim njenu istinu njen šljunak

Krakov, Stanislav - KRILA

Karaktera zatvorenog. Inteligencije slabe. Nepouzdan. U službi mu je potreban nadzor. Ne odgovara na vreme svojim obavezama. Preporuku ne zaslužuje. 2. ČETA. Komandir rez. kapetan II klase Budimir Krainović iz Šapca.

Koza je meknula. I ODLAZAK Ulazili su širokim putem, koji je tekao kao prljava reka otuda od Mikre. Na svojim nažuljenim plećima, sem teške ratne spreme, Vukli su i svu toplotu julskog dana, koju su neke duge krstarice iz dalekih

Bi gotov da zaplače. — Matora luda. — Trže se i zatrese nezadovoljno svojim raščupanim brkom. Potom se okrete na stranu, no još je dugo slušao isprekidani kašalj jednoga stražara.

Za revoluciju... vidim novo sunce, jednog novog boga... Mnogo belih i crnih bogova... ja ću sve sa svojim bataljonom crvenim... Ma ćutite... Smeli dečko šakom mu je zatvorio usta.

Među svima su komarci sejali malariju. Zato su Jevreji, solunski trgovci, imali pred svojim radnjama izvešane mreže za zaštitu. Od beloga tula.

— Gluposti, ko zna ko će prvi poginuti. A major ga je gledao svojim blagim, no tužnim pogledom, koji kao da je dolazio izdaleka.

Vetar bi kadikad zahujao, povijao bi plamene, prožigao tela, ledio ih svojim hladnim dahom, i uspali se budili i drhtali. Potom jedna za drugom vatre bi se gasile, i ”Ploča” se obvijala mrakom.

— Napred. Podupirući se krivim tisovim štapom, major Ljuba pošao je i sam napred sa svojim malim štabom. Dve zbijene čete pošle su za njima. Išlo se hitro, sve jedan za drugim zbijeni i bliski.

Oseti dodir jedne male ženske ruke na svojim plećima, i uzdrhta lako celim izmučenim telom. Neka nova radost zapali mu pobledelo lice, i on beše srećan jer je

I Duško je odjednom osetio tugu kao da leži kraj nečijeg mrtvačkoga odra. A pukovnik je i dalje govorio, a najviše o svojim bolestima. Šta ih je on samo imao.

Odilazili su u ”Odeon”. Posle svršenog programa Mitford je odvozio Duška svojim autom u njegov stan. Bio je u malome hotelu iza Otomanske banke. Tada je Mitford odvodio Ivetu sa sobom.

Ranjenici su jaukali. XVII VEČITA RADOST U Ostrvu mu je ruski praporščik izviđač pričao o svojim ranama pod Pšemislom i o Đorđevskim krstovima. U šatoru je bio još i ulupljen samovar koji je zamoreno vrio.

Petrović, Rastko - AFRIKA

čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim odećama, još nisu tu svoju ljubav napustile.

Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima, zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad. Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec.

najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima iza sebe. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san.

Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri. Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom.

Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju

Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad samo svojim crvenim krovovima iz gustih vrhova.

smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što se sva voda slije sa njih, počinjali novu pesmu u horu.

On ni crncu ne dopušta da na slučaj glumi evropejstvo, već ga uniformiše elegantnim odećama koje izazivaju poštovanje svojim savršenim krojem. Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd.

Jedino je urođenik u stanju da svojim čamcem pogodi trenutak kad jednim prostim pokretom može sa leđa talasa, umesto da siđe s njim u dubinu, skliznuti na i

Nijedna bela žena ne bi bila dostojna eve težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim belim ramenima nasilnost ovakve prirode.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Docnije Glavaševi momci. ISAK: U ropstvu život? Je l’ život to: Tiranu dvorit, njemu služiti, S jadom se svojim večno družiti, I ne misliti, i ne kušati, Samo slušati?... „Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?...

GLAVAŠ: Jeste, on Koga se grozom narod spominje! Al’ o tom drugi put, hajdemo sad! Večeri blage suton senasti Na svojim grud’ma sprema postelju I po njoj čudan raskoš prostire: Rosice sjajne, sitnu đinđuvu, A meka svila cveća mirisnog

O, gospo, gospo! Blago onima koji ne vide!... SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima Upale oči roba nesrećnog? Pa nemoj štedet srce sestrino, Opiši verno muke njegove, Da i Stanoje živo oseti

PRVI TURČIN: Za kime, bako? STANA: I to da kažem! Za sinom svojim tužim, nesrećna; Za njega jednog tvrde pragove Pašina dvora čepam strašljivo, Uklanjajući prostu haljinu, Da mi

jato zvezda repatih, Da azur plavi svoda nebeskog Unakrst riju, ruše stubove, Na kojima se drže planine, Što biljem svojim hrani čoveka Po urvinama sveta srušenog, ’Vake bi vence gospod metao... To je strahota!...

(Uzima jednu tronogu stolicu i seda na nju.) Šta mi je sad?... Kô da mi ponoć pade na oči, Na grudi stena s svojim teretom Disanje slabo guši u grud’ma. (Baca pušku dole.) I ti si teška kô od olova! Radače!... Vuče!... Gde ste sad?.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Srpska vojska na timočkoj liniji bila je tada razdeljena uglavnom ovako: u Zaječaru ctojao je sa svojim korom (do 20.000 ljudi) Lešjanin, a na Gramadi pred Knjaževcem stajao je Hrvatović sa svojom vojskom od 6—7000 boraca.

mere da ce položaji koje zauzima Hrvatovićeva i Lešjaninova vojska što bolje utvrde i stave u što pouzdaniju svezu sa svojim bazisima i naslonima.

Ko zna! tek on udara vrlo energično i puk. Mil. Jovanović javlja da jedva odoleva turskoj navali i da se zorli drži u svojim položajima.

Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj strani bude dešavalo.

fišeke, kako bi svaki vojnik imao potpun broj metaka — 72; bolničarskim odelenjima ukazano je gde da se smeste sa svojim priborom itd. itd. Pošto je sve tako naređeno, više starešine raziđu se i štab opusti.

) Ilja klimnu glavom u potvrdu i pokaza prstom na đenerala. Mladić tresnu puškom o zemlju i okrete se svojim drugovima: Ate, be, stavajte, Blgari junaci!

se brzo opremi, uparadi se, stade pred đenerala; on joj reče da će danas imati prilike da ce pogleda oči u oči sa svojim starim dušmaninom, Turcima, stoga neka bude hrabra; sigurno svaki ima da osveti po neke stare jade — neka sveti

U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas

U ovom neprijateljskom približivanju varoši ima neke divlje poezije, nečega što je uzvišeno svojim užasom, što je svečano svojom sumornošću i težinom.

Naši su gledali da koncentrišu tu što više vojske. Iz Velikoga Šiljegovca dozvan je majop Steva Velimirović sa svojim odelenjem od preko 3000 ljudi da pomogne u borbi. Odovud iz Aleksinca poslato je sve što se moglo odvojiti.

Ja sam mu čitao telegram majora J. Praporca koji javlja da se neće moći da održi na svojim položajima i da misli da bi bolje bilo da i ne čeka napad, no da se povuče na zgodniju pozadnju noziciju.

Pred ovom neznatnom silom stajao je Ahmet-Ejub paša sa svojim korpusom od 30.000 boraca. Ovakav je bio razmeštaj naše i neprijateljske sile pred šumatovačku bitku.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

“ VII Sunce s’ rodi, pa zaviri U ponore mojih grudi; Užasne se, pa me mane, Pođe dalje putem svojim. Ja ostanem s jadom mojim U užasno vel’kom svetu Sam; Sunce s’ diže, spušta, zađe, — To se zove dan.

Ja ne umem želje kriti, Ta želje nam život čine; Ja još živim, a ko živi, Taj za rajem svojim gine. I ja ginem srcem živim, I ja ginem neprestano — Ja za tobom ginem zlato, Zlato moje — zakopano!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A meni, znaš, smrče se. Ja trpim od žeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemu da ustupam mesto.

Na položajima su pripucale puške kao po komandi. Vreme je sporo odmicalo. Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru.

I zaista, trinaestog septembra, u sedam i po časova, stiglo je naređenje komandantu puka da sa svojim prvim i trećim bataljonom, odmah krene, i stavi se na raspoloženje komandantu Drinske divizije. — Opa, đoko!

U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom. — Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna.

— obraća se Radojčić Predragu. — I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima — reče Predrag. — Bilo je doduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo.

Ali mučno je bilo gledati kako se ludi, svesna bića, kako se taj čovek, koji je umom svojim nad svim živim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić.

koji još ide na štakama: — Ah, prođoše oni tvoji lepi dani, kad sestra Žer-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim prstićima cigaretu, a ti pušiš. Ama ne umedoše oni Bugari mene u ruke da rane. — A šta bi ti radio?

Jaoj, majko!“ Bojović se dovuče do mene i polako progovori. — Vidiš onaj ćuvik levo. Čim padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedneš, jer nam otuda mogu zaći za leđa. Taj ćuvik bio je udaljen od nas oko tri, četiri stotine metara.

I dok su Francuzi i Englezi radosno žurili svojim kućama na „permision“, dolazeći da se pozdrave sa nama, mi smo ostajali još uvek na istome mestu, nemi i tužni.

Čuli ste, i kvit! Ja ću svojim primerom prethoditi. Sad možete biti voljno. Kad smo se odmakli, pita Pera „Đevrek“ Branu „Mahera“: — Je li bogati,

No, bratja Rusi ostavili svoju rodnuju zemlju po svojej volje... čtobi pomoć nam Sjerbam... svojim bratjam... Da zdravstv... — on štucnu. — Na zdravlje! — upade Brana „Maher“. — Nije kinuo... — Čto eto takoje?

— Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga početka — nastavlja Ljubisav. — Male i prvobitne amebe svojim ljigavim nastavcima uništavaju plodne ćelije mnogih drugih bića. Amebe bivaju uništavane od drugih organizama.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Po svojim društvenim pogledima i po svome shvatanju državnoga i nacionalnoga života sredina iz koje je ta poezija nikla bila je du

Duh spokojne artističke nadmoći Mušickoga, sa onim svojim uverenjem o neophodnosti rastojanja od popularnoga, pristajao je da se prilagodi nasrtljivijim svežijim obrascima tek u

Epoha o kojoj je reč nije kao ma koja druga: to je detinjstvo naše književnosti, naročito u svojim počecima. Odista, u njoj su se naši književnici previjali u pravim mukama: jezika nisu imali.

“) Gete je, svojim poznatim neustručavanjem, otvoreno pisao da su za njega govorni i pisani jezik oduvek bili dva nespojiva fenomena, iako

Taj naš čudni slavenoserbski jezik, svojim strukturalnim postankom i studenom konvencionalnošću, najviše podseća na one veštačke jezičke tvorevine kakve su

Volter se nije proslavio svojim engleskim; Montenj je svoj putnički dnevnik po Italiji, baš kao i Stendal, pisao više šale radi delimično i na

On bi, samim svojim prisustvom, nemilosrdno razbio jedinstvo stila ove knjige: govori jezikom drukčijim (i u doslovnom i u prenesenom

Grif si krila raskriljava, glasom svojim vosklicava: O zlatoje proleće! Koze skačut po brdini, igraju se veselo; ovci pasut po dolini sa jaganjci tu smjelo.

O zlatoje proleće! Rajnšvalb letit po vozduhu preradostan do zjela, golubica gučet k sluhu, s golubom svojim smela. Pjetel rano kukuriče, gromoglasno vesel viče: O zlatoje proleće!

Živo, braćo, živo, podvikujte haja-huj! Mihalj-bači hegeduš, serpska kola hegeduj!“ Miloš često zamiče svojim crnim brkom, A nožica za nogom poskakuje trkom; Perjanice sve lete momkom oko glave, Momke okom streljaju lepotice

ispod gora, Njiva oko pastirskoga razbotjeva dvora; Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena plodonosna; Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari Rekao bih da su dužni čuvstvam mojim dari.

U Belom Gradu, novom pozorištu Mišica serpskih, kud ga nam privede Iz Tresta ljubav topla k svojim, Kamen ga s natpisom krasnoprostim Pokriva dično: Serpske mu njegove Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUKSAN (za sebe): E, baš sam znao Da tako mnogorečiv razgovor Telal tek biva većeg grdila, Što krajem svojim pjano povodeć Za sobom vuče tešku mrcinu — Baš kô na repu, negde, vukovom Što je lisica sante lepila.

Vi, jude bezbožne! VL. VAVILA: Ja ti opraštam, — Ali uvrede tako nemile I nepravedne ne mož’ gledati Onaj što svojim krati zakonom: „...Ne vređaj i ne opadaj!...“ RADOŠ: E podla glumca, popa lažljiva? Al’ neka, idi, laži večito!

Kapetan obećava kneginji da će, zajedno sa svojim perjanicima, brzo ugušiti bunu. Marta, Đuraškova žena, opominje međutim zaverenike da beže iz Crne Gore.

Zmijo, idole!... Kuda me zane, kud li povede? Kako li uždi oganj pakleni Što sažaljenja svaku kapljicu Sa svojim plamom željno ispije!

STANOJLO: Zar da nasilje sramno trpimo? STANIŠA: Zar da čekamo, bezazlenici, Da od nas pravi svojim ćudima Po običaju tom venecijanskome — Prstima mekim šaren-lutkove, Što će se na mig oka njezinog Vešto okretat — i

Al’ davno pamti, pa mnogo zna. Nije jedanput ljuta Krajina Blenula čudom u junačinu Što kopljem svojim besno prodire U gustu maglu dima puščanog. Al’ sad je star... (Jedan krajišnik ulazi i ćuti.

Ili su ovo dvoje blizanci, Što bludna žena, srce čovečje, S jaranom svojim — crnim đavolom — Nezakonitu ljubav provodeć Izneverenom mužu izrodi?... A čovek luda!... Hrani kopilad!

do jednoga sve istrebiti, Da nema više take nevere Od kojih će se zemlja stideti, Što ih na crnim grud’ma ponese Da svojim licem truju zenice Čoveku pravom kad ih pogleda. (Boj jednako traje. Turci viču. Puške pucaju. — Katunović se vraća.

JELISAVETA: I sad se tresem — Crnu sam Goru, kneže, usnila, Al’ ne onako kao što joj je Priroda svojim gorostasima Kô neki remek svog veličanstva Na divlje čelo stenja hrapavog Metnula krunu, oblak mrgodan, Da joj

A skup je, znam? KAP. ĐURAŠKO: Skup — U zlato da se Lovćen pretvori, Vrednosti ove ni polovinu Metalom svojim ne bi platio... Al’ pogled tvoj! osmeh!... (Pogledavši je zastane.) Svetlosti!... Jaoh, gospode!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Goveda bi u dugim redovima zamicala u planinu na pašu, da se u podne vrnu vodi na plandište. Jablan, koji je svojim razglašenim junaštvom zatvorio cijelo Zmijanje, ponosito bi se odvojio od goveda, izmakao bi naprijed, pa bi gromovito

šapat, bolan i drhtav šapat od usta do usta, a iz polja od torova razlijegalo se žalobitno jadikovanje malog Đoke za svojim Jabom. I sva se čeljad zaplakaše, zajaukaše.

Zaspao je, da se nikad ne probudi. Malo srce, puno velike, djetinjske ljubavi, prepuklo je od pregoleme žalosti za svojim Jabom. I prva se nosila krenuše iz Reljine kuće. Iza toga čeljad se poče pobolijevati i padati kao snoplje.

Osnažite svoja krila, pa se visoko pod nebesa dignite i krilite zemljom i svijetom. Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesreću moju golemu i pogibiju kraljevine moje i lepote moje!...

vukova, miješajući se sa urlikom i lomnjavom pobješnjelih vjetrova koji potresaju zemljom, noseći kao nevidljivi divovi na svojim snažnim plećima grdne smetove, i razbacujući ih ražljućeno na sve strane...

Sud je sud!. Bole, nasul'te se 'vođe, u selu, pred svojim ljud'ma, jer kome današnji sud sudi... Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi...

A, zakona ti, đe se nađe s tim Džibinim paščetom?... Šjedi, šjedi, pa ćemo popiti kavu, pa svak za svojim poslom! Šjedi i ti, Džibiću, kad te već đavo donio. Šjedi, Džibiću, šjedi, mjesto se prošjelo pod tobom!

— obrnu se meni i pruži mi mlin, pun nesamljevene kave: — Samelji to, snažan si, vidim, pa ćemo popiti kavu, pa svak za svojim poslom! Mlogo me je, kažem ti — uđe u kuću, kleknu na koljena i poče raspirivati vatru.

Kako ti, bolan, moreš reći da sam ja bena? Ja za tebe nijesam nikad čuo niti sam te do danas svojim očima vidio, pa jope' znam kako ti je ime. 'Oćeš da se okladimo; o glavu da se okladimo?

Bojić, Milutin - PESME

Mremo bez svesti, tonemo sve dublje. Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom, U noć zala je pogrebosmo celu, Budućnost svojim ljuljuška nas krilom. Sami u svome grcamo opelu, A čini nam se to je pesma dana, Pesma spasenja i života mlada.

Stani, da ti se ispovedim, stani, Ali ti ideš nemo svojim tokom Sledeći jednom promislu dubokom. Ti ne razumeš reč ni pogled sani.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Pri otvaranju scene g. Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. G. Žika sedi za svojim stolom, bez kragne, raskopčana prsluka, i drži hladnu krpu na glavi.

) Pročitaj mu, gospodine Vićo, kako sam telegrafirao gospodinu ministru, da bi se mogao u svojim iskazima držati toga! (Đoki.) A ti slušaj, pa tako od reči do reči da mi kažeš na saslušanju!

VIĆA (besan): Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

udario je temelj novom tipu književnog jezika, čije je polazište seljački govor, a ne gradski. U svojim kasnijim radovima Karadžić je odredio nov stav prema crkvenoslovenskom jezičkom nasleđu.

i privredna središta onovremenog Srpstva: cela Vojvodina i najveći deo dotad oslobođene Srbije, dok je Karadžić pisao svojim rodnim ijekavskim govorom, raširenim u zapadnoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i među Srbima u Hrvatskoj,

Teodosije je rastvarao Domentijanov zgusnuti splet sva tri književna žanra. Pored ovih narativnih dela, Teodosije je svojim junacima posvetio brojna dela crkvene poezije i jednu retoričku pohvalu, poštujući kanonski model obrednih književnih

Od kraja 15. do 19. veka pojavljuju se rukoveti pesama, priča i drugih umotvorina koje u nekim svojim primerima dostižu vrhunce umetničke usavršenosti.

Različiti strani putopisci koji prolaze južnoslovenskim zemljama, mahom od Beča ka Carigradu, u svojim dragocenim zapisima o životu i običajima stanovništva, upravo se zadržavaju na tom fenomenu.

"Vitez Janko, poznat celom svetu po svojim slavnim delima u Dalmaciji", kako ga karakteriše njemu savremeni nemački istoričar, zaista je bio u carigradskoj

Ovaj veliki, plahoviti usamljenik svojim likom povezuje razne periode srpske istorije. U okviru nemanjićkog doba, Marko se pojavljuje kao zaštitnik legitimiteta

") Makro u narodnoj tradiciji druguje sa svim važnijim epskim junacima raznih vremena ili im se suprotstavlja i svojim prisustvom postaje merilo važnosti i tih junaka i tih događaja, sve do oslobodilačkih ratova.

U njoj je data čitava koncepcija ustanka, neumoljivo realna, sa svojim surovim ali i svetlim slikama. Dosegnuvši ono što je za epsku poeziju najteže, Višnjić je oblikovao panoramu događaja,

i društvu osnovna funkcija, pri čemu samo postojanje pojave služi kao dokaz "istinitosti" kazivanja, takođe se jednim svojim delom naslanjaju na istorijska predanja.

Od njih je najveći uticaj imao roman s Milovanom Vidakovićem (1780-1841), kao glavnim predstavnikom, koji je svojim moralnim i sentimentalnim povestima i svojim "slatkim stilom" postao omiljen kod široke čitalačke publike.

s Milovanom Vidakovićem (1780-1841), kao glavnim predstavnikom, koji je svojim moralnim i sentimentalnim povestima i svojim "slatkim stilom" postao omiljen kod široke čitalačke publike.

Jakšić, Đura - PESME

Tu otrov izrasti; Gde ja pevat mnijem, Tu ću u plač pasti; Gde na druga brojim, Tu krvnika imam; Gde ja lavor svojim, Trnov venac primam... Skori sveća kraju, Danak crnoj noći — Al’ kraj mome vaju Nikad neće doći! 1856. JOŠ...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Iza baždarnice mogla su da se nazru Dva Brata, Čuke, Čukovo sa svojim po padinama raštrkanim i išaranim selima. Odozgo, sa strane, videla se cela gornja varoš.

Čisto sasvim odvojena od kujne, gotovljenja, spremanja, kao neki gost u kući a opet držeći sve u svojim rukama. Sve ključeve od podruma i od onog njenog sopčeta, od sanduka, kovčega u kojima su stajale nove, stajaće haljine,

oslovljavanju, izjednačavanju u starešinstvu oca sa njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini,

mali za taj njihov budući teret, brigu što će oni imati, bili su i stariji od njih, matera svojih, jednaki sa ocevima svojim. I zato Mladen, kao da je to znao, osećao, uvek je bio prema materi ozbiljan. Strog.

ozbiljan da je, te, kao u dućanu, tako i kod kuće, on da je prvi, on da naređuje, on zapoveda, raspoređuje, sve u svojim rukama drži, već sve to jednako baba.

Čak je Mladenu to godilo što je takav, ne lep, vitak, zdrav. Mislio je da će i time, tim svojim ne detinjastim već starim izgledom, suvim, babu jače ubediti da on neće biti kao drugi: besan, lud!

To je očevo mesto. On, otac, još uvek kao da je tu, iza njih, pozadi u sobi, u ćošku. Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto, rastavljajući komad

I zaista, č̓a Mihailo tada bi se radosno, ponosno okretao, i kao da je pred svojim dućanom, počeo da zove koga svoga druga koji je, takođe star, nemajući šta da radi, izišao u čaršiju da do ručka

A u tome njegovom »tako, tako« bilo je kao neke osvete, zadovoljstva prema ostalima u čaršiji. Kao da Mladen svojim napredovanjem i njega sveti, pokazuje svetu kako nije istina da kad stare kuće ostanu bez oceva, moraju od sinova koji

Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova. Ali on je svojim pametnim, suvim licem, mirnim pogledom navek umiruje. Uvek prema njoj trezven, miran, kao brat joj.

Da se sad, tako uveče, uz put kući, s viđenijim, prvim ljudima koji su tu, u svojim trgovinama, porazgovara, pripita. Ako je kakav namet, porez, kuluk, pa ako ima da se otkaže, kako da se odgovori paši.

s njene strane, da posle i on, kao otac mu za piće, i on od nje ne može da se otrgne, te bi i njega zbog te mane imala u svojim rukama...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

bosansku pesmu u Danicu, 9, 1868, 65), a neveste ga u jelu »začaravaju« svojim muževima (narodna pesma, Vrčević, Pomanje, 32).

Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći. Onda je jedan jelen svojim rogovima prebaci na drugu obalu, i gde je devojka pala, tu je nikla b. Od te b.

Ako devojci nikne n., uvenuće za svojim draganom (u narodnoj pesmi, Vuk, 1, 644). U jednoj bosanskoj narodnoj pesmi devojka prkoseći kaže svom dragom da mu je

Nekakva Ciganka, za opkladu, od 50 plugova koji su na nekoj njivi orali zaustavila je svojim basmama 49, a jedan nije mogla, jer je u rogovima volova bilo uvrćeno pomalo tisovine (i zbog toga »takav plug ne bi

za sveto drvo, i o tome pričaju jednu etiološku legendu: Kad je Nimrod sa svojim ljudima hteo da spali Avrama, jasika je dala svoje drvo, a zelembać je vatru potpirivao.

l. (GEM, 39—40, 1976, 281); kod Popovaca »bivalo je slučajeva da su se vjenčavali i u svojim kućama«, oko sinije, pošto bi na glavu stavili vence »na kolut (okrug) od lozova pruća«, obavijene crvenom svilom

, 285). Nana i konjski bosiljak. K. b., kao i čubar ili beli luk, stavlja se oko bolesnika, ili se njime baje, da svojim mirisom izmami ili otera bolest (SEZ, 58, 1948, 353). Ovas.

objašnjava podatak iz okoline Bjelovara: »oko 1860. godine smatralo se da djevojke moraju saditi trandovilje u svojim vrtovima jer će se prije i bolje udati, a neće ih ni ostaviti momak kojeg su već izabrale« (ZNŽOJS, 43, 1967, 142).

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Možete! — klimne glavom Vaso, gledajući jednako svojim sitnim, tamnim očima nekamo ustranu. Gazda, sračunavši, dohvati sa stola štampanu „zadužnicu” i veli Vojkanu: — Sve

— 'Ajde ti kući! Ovaj moj momak još je zelen, — reče čovjeku, i nasmijavši se svojim namještenim, ledenim osmijehom, pogleda Vasu. Čovjek ode i ponese bakalar. —Jesi mi ti pametan!

Preteče ga, a zanesen svojim snažnim mislima, ne osjeti prama njemu samilosti, već žuri, gledajući na planinu gdje ljeti sa stokom planduje, a gdje

Lani je odbacio svojim vršnjacima, a da vidiš ove godine! ...I čisto ruke same se pružaju da teški kamen dohvate. Sviće, i svjetlost snježana

A što bi sada od blaga, da nije vas? Ilija priđe gospodaru, rukuje se s njime. Gospodar podsmjehiva se na nj svojim namještenim osmijehom koji nigda ne prelazi mjere, već se ustavlja u uglovima usana na određenom mjestu.

Ždrale nagne se nada nj i s glave mu odgrnu kabanicu. Bolesnik ga pogleda svojim ispijenim očima, zastenja, i, ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga

Junac kod kućnih vrata oklijeva; okrenuvši se naglo, pogleda prema vatri svojim velikim očima u kojima kao da se tuga sa prijekorom odbljeskuje.

Zaludu se cura svake noći trudila da svojim gurskim bijesom usplamti u njemu momačku vatru, topao dah... da, sa zabreklim zajedničkim snagama, kad se dvoje najare,

Rade primiče svakoga dana... Ono je moje dijete! — htjede Ilija da Mašu navede na šalu. Ali Maša ne mari, već ode svojim putem, a iza nekoliko dana povede je drugi, jači momak svojoj kući i vjenča se s njome. —Oženio se i ti, Rade? .....

Prebirući nađe nacrt. — Vidi, — veli mu, i pokazuje svojim nabuhlim prstom čestice. Ovo su oranice, ovo crno ograda, a ono livada plodno, berićetno, srce zemlje, govori gazda

Tako bi se livada, dubrava, oranice morale raskomadati kao bravče... — i opet se nasmija svojim umjerenim osmjehom. — Kaži cijenu, gospodaru, — pita Ilija, i ne može nikako da se sabere, da se bezbrižnim pričini.

Gazda se nasmeja: —Toliko valja livada! — i zovnu nadstojnika Vasu. Nadstojnik dođe iz dućana s običnim svojim licem, s kojega, rekao bi, ovoga časa nestade veseloga detinjega, podušenoga smijeha, a ostao mu je trag oko uglova

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Osećam neko mlako zadovoljstvo što sam zdrav i nije mi baš neprijatno što se oni muče sa svojim balama i čirevima. Dvorište je zakrčeno ljudskim telima što drhte i posrću.

Ne znam šta im je bilo toliko smešno. Dimitrije je skakutao i kreštao svojim piskavim glasom. Makarije se zacenuo, onda je zahripao, zakašljao i jedva se, posle toga, povratio.

Ali, odgovorio je Prohor, to je on činio da bismo ga mi češće pominjali u svojim molitvama nego što pominjemo druge ljude, a mi smo ovde da se molimo podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada

pronađu jarca bez belege, da se brinu o njemu do ivanjske noći, da ga hrane dunjicom i jedino njome, a Dadara je morao sa svojim kopljanicima pronaći negde u župi moravičkoj tu devicu kojoj je namenjena glavna uloga u skidanju čini sa gospodara.

jedno tako zgodno stvorenje, takva jedna retkost da je čovek morao verovati kako je Dadara u stvari opkolio sa svojim ljudima neko vilinsko kolo o kojem je Jevđenije onako živopisno pričao, i da je otud oteo najlepšu među vilama.

Čim je Lauš odjahao sa svojim ljudima protiv Brzana i njegovih usorskih razbojnika, Jelena ju je oterala. Jevđenije je potom otišao od nas.

im je gospodara na dohvat ruke, jer, eto, ni on nije savršen, znači čovek kao i svaki drugi, mogli su u mislima svojim sada s njim da druguju, postao im je blizak uprkos nesamerljivo većeg mesta koje je zauzimao u ovom razjedinjenom i

Hvalili smo se svojom istrajnošću u okršajima s njom, preterivali naravno u svojim pripovestima, grgoljali smo, prdeli, hripali od smeha, pričajući zgode sa tih sastanaka, ali nikad se nije dogodilo da

Hteo je da se diči sa mnom pred svojim prijateljima. Pokazaću, govorio je, svoj srpskoj vlasteli ću pokazati ko sam ja.

„Lepa je“, rekao je ponovo, mnogo kasnije. Prohor Svi sumnjaju da ću izdržati. Ali kako Hristos reče svojim učenicima: „Zaista, kažem vam, ako budete imali vere koliko gorušičino zrno te reknete ovom brdu: „Pređi odavde onamo,

Dimitrije Porazila me je Prohorova smrt. Raspolutila su me pitanja na koja ne znam odgovor. Zar nisam i ja svojim ismejavanjem naterao toga čoveka u očajanje iz koga nije uspeo da pronađe nikakav izlaz?

Da, svako će nositi svoje vlastito breme. A poučavani u nauci neka deli sva svoja dobra sa svojim učiteljem! Ne varajte se: Bog se ne da ismejavati.

Ilić, Vojislav J. - PESME

E, tako i ti razvedri anđelsko lice, I budi srećna u divljoj i pustoj strani Kô plavi cvet pitome ljubičice, Strpljenjem svojim što sebe štiti i brani! 1882. DUH PROŠLOSTI Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi, Diže se prošlosti duh.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase A sveži, jutarnji dah preleće doline mirne, I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom U gole grančice dirne... 1884.

me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću tvojom oboren mi nad. 1885.

Po njenim mirnim obalama, Kao jedini nakit njen, Sa svojim vitkim grančicama Žalosna vrba baca sen. U tome hladu, mrka lika, Kad sunce žeže, kipti znoj, Po kakav Turčin iz

Sunce se u magli gasi. A vetar zviždi i tone, I mraznim krilima svojim leluja sedu vlas, I tiho dotiče strune, i strune sumorno zvone, Kô umirući glas.

u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni vala dô...

3. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili. 4. Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže!

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim. To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, Iako to beše davno, u mladim danima mojim. Hiljadu osam sto...

1892. (KAD SE UGASI SUNCE…) Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad, I polja, i dole, gore; kad lahor ćarlija slađe Kroz opusteli sâd Ja siđem usamljen u noć.

I tako čuva Mentor lud, Teolog s važnim vidom, Talije srpske vedru ćud Razvratnim svojim zidom. I jednog dana vila ta, Nevino ovo dete, Prezreće redom blaga sva Za kankan i balete.

Zgoda mi se dala da te, putem ovim, Kao divlju zverku ili zeca lovim. Badava se moliš... sa pesmama svojim... Raščupan i strašan ja pred tobom stojim. 2.

Don Nunec je mlad hidalgo S mamuzama i gitarom; A volô je nežnu donu Svim mlađanim svojim žarom. I na danu i u noći, On o njojzi samo sniva; On je zove tako nežno, Al' ona se ne odziva.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To se i dogodilo — ili mi se bar tako pričinilo. Događaji koje sam svojim perom opisivao postadoše za mene stvarni doživljaji koji me iz uske sredine i tmurne sadašnjice odvedoše u beskonačnost

Ja sam katkad, na krilima svoje uobrazilje preduzimao daleka lutovanja u beskrajnu vasionu ili u drevnu prošlost da bih svojim rođenim očima sagledao izbliza ono što je nauka opazila izdaleka.

i visi sigurno još, skromna fotografija besmrtnoga matematičara Boljaija sa vlastoručnom, nemački ispisanom posvetom svojim milim roditeljima.

Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava. Sada, u ranu jesen, potseća taj kraj, sa svojim džbunjem i travom, presušenom od sunca, na amerikansku savanu, a uskoro, kada se Dunav razlije, potsetiće me na Blatno

i među hrabrijim prirodama i ja upirući moj dogled na Savu i Dunav, vidim kako se veliki deo srpskog naroda, vođen svojim patrijarhom Čarnojevićem, seli u novu otadžbinu.

Tim svojim poslom, položili su oni, ne hoteći i ne sluteći, temelje naše astronomske nauke.“ Želimo li, draga prijateljice, da u

Na jedan kilometar od nas, gore uz obalu reke, ponosno se uzdiže, nad zamagljenom varoši, carska palata sa svojim visećim baštama, osvetljenim bezbrojem buktinja.

Ostali deo varoši, nejasna gomila kuća, odaje se samo žmirkavim svetiljkama, svojim brujanjem i lavežom pasa. Na nebu trepere zvezde; Mesec, koji se već uzdigao iznad vlažnih vazdušnih slojeva, dobio je

Oni sveštenici koje smo zatekli na vrhu Vavilonskog tornja kako posmatraju Mesec, Jupiter i Mars, skupili su tim svojim poslom dragocenih znanja, iz kojih se razvila astronomska nauka Prva od nebeskih pojava koju su oni uočili, bila je ta

Svakome posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu.

Stari su i Mesec ubrajali u planete, i vodili računa o njegovom izgledu i položaju pri svojim vradžbinama. Ko prati toga nebeskog vagabunda i prevrtljivca iz noći u noć, taj će lako uvideti da se on, učestvujući u

blago, opusteo: peloponeski rat i makedonska najezda dobro su ga ispraznili, ali se žrtvenici još puše i život teče svojim tokom. Iako je pala noć, ima ovde još dosta pobožnog sveta.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

i 19. veka koja su namenski nastajala za decu i mlade ili su svojim stilsko-tematskim osobenostima odgovarala književnosti za decu: književni tekstovi u kojima se tematizuje detinjstvo,

Stoga se „celinom svoga izraza i shvatanja“ Orfelin „obraća svetu detinjstva“ te svojim osobenostima pesma pripada dečjoj književnosti.

Treba pomenuti i neke od Zmajevih savremenika koji su svojim pedagoškim radom i izdanjima (originalni tekstovi, prerade, prevodi i antologijski izbori) doprineli razvoju srpske

I rano preminuli „fruškogorski slavuj“, pesnik Jovan Grčić Milenko (1846–1875), u svojim pesmama je obrađivao motive po kojima se ubraja u pesnike za decu.

Njegove pesme je Stevan Popović promovisao u svojim antologijama, ali su tek decenijama posle njegove smrti (1923), zaslugom Milana Ševića, sabrane u zbirku poezije za

Grčića Milenka. Srpska književnost za decu u svojim začecima neodvojiva je od prosvetiteljskih ideja književnika, pedagoga i školskih upravitelja koji su zaslužni za njen

Grif se krila raskriljava, glasom svojim vosklicava. O zlatoje proleće! Koze skačut po brdini, igraju se veselo; ovci pasut po dolini sa jaganjci tu smjelo.

O zlatoje proleće! Rejnšvalb letit po vozduhu preradostan do zjela, golubica gučet k sluhu, s golubom svojim smela. Pjetel rano kukuriče, gromoglasno vesel viče: O zlatoje proleće!

Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj! U mladosti ko se muči, U starosti uživa, Dobar kovač kovom svojim, Sebi sreću sakiva. Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj!

Stanković, Borisav - TAŠANA

moje mlađe, da upućujem kako treba svoje parohijane, pastvu, čuvati u veri i čistim životom živeti, povučeno, u svojim kućama, dane provoditi...

HADžI RISTA Bre, bre! Sada će naša sramota po Kumanovu, Skoplju, Velesu. Nećemo smeti ni po trgovinu, ni po svojim rodovima i familijama ići. TAŠANA (razrogačeno, preneraženo): Pobegao, ostavio me! (Pruža ruku ocu): Daj otrov!

Od svega samo što na staroj češmi teče voda i do nje vidi se kako se skoro zasađena i negovana mladica jabuka, sa svojim pravim prućem i sočnim lišćem, sveže leluja. Cela pozornica, iza kapije, bašte i kuće, sva je presečena novim zidom.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve. Gazda Spasa je brže-bolje ispričao nekoliko laži o svojim predviđanjima, i obećao devojci skromnu spremu, koju je, o svadbi, lično i doneo.

” Srba je takođe već na groblju, ali na onom, kraj salaša. I možda se krstača gospa Nolina baš od čežnje za svojim dragim posinkom, onako čudno izdigla i uspravila.

— Imaš pravo. I svojim očima sam nekada gledao čudnog mladoženju Tošu, i čudnu njegovu „mladu”, veliku i jaku kao dobar momak...

Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš, svojim kolima, na konju, ili fijakerom. Nekada s revolverom u džepu, nekada i bez džepnog nožića.

Vratio se gos-Toša svojim društvenim funkcijama kao da ništa nije bilo, ni smrt, ni deoba imanja. Imalo je na tim vraškim salašima nekog

— posmatra gospodin Joksim. Posle pogreba, odmah se vratili svojim kućama, i to na najboljim konjima. Govor protin je bio kratak, oprezan, s jednom jedinom, i to nekako mimonesenom

Zatim, žene oficirske se s muževima svojim prebacivale od turske Bosne i Hercegovine do austriske Poljske, od Mostara do Beča i Krakova, one su dakle bile neka

— Smejao se gospodin Joksim, samo za neki svoj račun, iseckanim svojim smejom, koji mu je grčio lice i kuckao zube o zube.

Baš volim da ne govoriš švapski celoga veka. Nastala je sad scena dirljiva i topla. Sa svojim Švapčetom gospa Nola je prošla kroz jedan trenutak kakav se u njenom životu više ponoviti neće. Sirota gospa Nola!

Ili, bolje, moram se dobro oženiti... Znate, koga mislim da uzmem? Tačno onu curu koja bude salaš naš u svojim rukama imala, pa bila koja bila. Ne mogu ja, Nano bez dosta beloga hleba i bez dobrih konja!” Pa se smeje kao lud.

— Sedi, Luka, i pričaj mi šta radiš. — On je pričao o svojim istraživanjima, o uspesima, o svoja dva poslednja semestra u Nemačkoj — što takođe imam vama da zahvalim, i više nego za

A uveče je pred svojim Jovom, na slabom srpskom jeziku, izvela bilans. — I po drugi put će Roza platiti diferenciju. Ali treći put neće, jer

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

koji neprestano na ljude viču, psuju i prete, i s tripoda predstavljaju im njiove pogreške, pakao i grom podižući, da svojim suvim rečma veću važnost pridadu. No, po sreći ili nesreći — oćemo l’ svojski da se iskažemo?

Naš Roman sad tek nađe element svoga života. »Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina, načini i njima take iste, popravi im sablje, i

ostavljam filozofima na distinkciju), pođu šumom, ali se Roman nije ovim oladniti dao; s junačkim korakom sledovaše on svojim neprijateljma, kao mladić u mazuru prkosećoj devojki, i namisli od pretprijatija ne odustati, dokle god lavrom svoje

Mider kao gadnu i vredonosnu stvar preziraše, i smejaše se kad se koja frajlica pred njom sa svojim suptilnim strukom ponosila.

i predstavljaše sebi slatko ono vreme kako će s kapom vizite praviti, kad joj najedanput dođe na pamet da mora sa svojim ljubeznim pobeći ako misli nameru u dejstvu viditi, budući da joj ne bi otac ni pod kojim načinom dopustio stranom ruku

i da joj nikakve nadežde da će se ikad vratiti ne daje, ostavi mesto žalosti i pečali svoje, ne mogući ga više mačijim svojim očima gledati, i u očajaniju pođe šumom, nimalo ne motreći na sudbinu bedne suknje svoje, koja u neprestanom sa trnjem

Tko neće verovati da je gore opisani san na njega osobito dejstvovao? On dve nauke otuda izvuče; — prvo, da treba sa svojim stanjem zadovoljan biti, drugo, da čovek nikada za onim ne teži na što nije od prirode odaren.

« »Šta će ti lek? Zar si ti doktor? Gospodin spisatelj, nemojte mu kazivati; tako me neprestano muči sa svojim lekarnim knjigama; sve oće da se pleće u ono što mu nije posao.

« Sredstvo, dakle, kojim se tajne otkrivaju nije žabiji jezik, kao što je Demokrit svojim blagorazumnim Abderitima preporučivao, no neka trava koja u mesecu raste i svake sedme godine na zemlju pada.

Roman sa zadovoljstvom koje samo onaj koji je na faro-banki sve sopernike svoje pobedio osećati može, pođe sad svojim putem, i samo ga to jedno mučaše što ovaj hrabri njegov postupak nije nikakav odadžija vidio, koji bi priliku imao odu

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu bradi Zasutoj lipovim

sivu vojsku miševa Odveže verige sred oluje I zemlju od stare hrastovine Za stajaće zvezde vezuje Pere šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME

sunca Kada se probudi PESMA ĆELE-KULE Svetozaru Brkiću Zamenilo si nam okati suncokret Slepim kamenom nelicem svojim I šta sad čudo Izjednačilo si nas sa sobom S prazninom u svom praznom zubu trovaču S kusom svojom večnošću Je li to

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Lirski pesnik N. N. jedno jutro, trešten pijan, sreo se sa svojim budućim biografom. Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio,

Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i

u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem

pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet. Putevi su nam bili različiti.

Patio sam večito od zubobolje, možda i sa prokletstva koje je otac bacio na mene kada sam ga, iz blagodarnosti, svojim prvim zubom ujeo.

za „iskreni sud“, pretpostavljajući, razume se, da on bude povoljan; državnik, koji u plaćenim novinama piše članke o svojim uspesima; dendi, koji se sebi divi u ogledalu i nameće se da mu se i vi divite; vojnik, koji se isprsava ne bi li mu

“ Meni je naročito godilo što sam u tako ranim svojim godinama stekao izvesnu reputaciju, koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće

plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio među svojim plovkama.

sklonosti da je to moralo dovoditi u zabunu kako roditelje tako i sve one koji su hteli da se unesu u to pitanje svojim savetom.

Uostalom, morao sam popuštati već i stoga što su se profesori u borbi sa mnom, kao svojim protivnikom, uvek služili jednim, u njih omiljenim ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na

Iako sva njegova radnja pripada najnovijem veku, ipak on svojim rođenjem završava novi vek i njegov je dar. Od svih tih istorijskih vekova, moramo priznati da se nama đacima neobično

iako nije voleo da deli megdan sa profesorima, prevukao bi u duši gudalom po strunama i počeo takođe desetercem, kao svojim domaćim dijalektom: Malo bješe takijeh junaka Kô što bješe Lazarević Luko.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bili mrtvi.

Naši su svi pešaci bili mrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti topovi i kare bežali su u neredu na sve strane, posluga je trčeći pešice zamicala u kukuruze.

Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još uvek smo išli baš njima u susret.

Na mesto ovih vrba, što predlaže narednik sada, u provaliju su legali ludi jedan iznad drugog, dok je telima svojim nisu ispunili. Preko ovog živog mosta od ljudskih telesa prevezeni su topovi.

Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunili telima svojim. Komandir reče da je za tako nešto dockan. Ni do sutra uveče ne bismo mogli da nasečemo drva da popunimo rečno korito.

Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno.

A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske.

žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao sam sa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim. — Gde se to dogodilo? — Kod Leskovca.

Mi smo na pragu naše otadžbine. Ako nas vi napustite, nećemo ići ni koraka dale, već ćemo se vratiti svojim kućama. A ako ostanete sa nama, ići ćemo dokle nam vi naredite.

Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa. Kotrljaju se topovi i ljudi gamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje.

polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. — Tungatjeta! — oslovi nekog Đuro.

Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno i tužno. Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje.

Petrović, Rastko - PESME

Klokoće izvor u Tami. Eskimoski čamci, koji klize niz vodu, Otprate me svojim tokom do bolova - nebesima; Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima, Na dlanu mu engleska flotila njiše

glave, I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave, A azur nikad više, Ni čeljust tvoga dlana nikad više; Želudcem zar svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean, Taj plod detinjstva kojim nam sazre san, I

REPERTOAR Skok je preklane kokoši u nebo Krv toči, I revolverski pucanj, To: gramofonska ploča, U obrtanju, prstom svojim izazvati ariju, To: gnezdo lastije u violini Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica Ta topla kuća selica.

Od sve čistijih obilja načinih plan Proširivanja života - iz danas u sutra Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost druga: starija) To: Postoji revolverski pucanj iznutra Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom; Doći će proleće, puno blata kao i zima; Proleće nosi pune džepove pištolja; Razbijanjem čaša raskrčiti

Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svima svojim sokovima. Odsele je misao bila higijena, gimnastika, kupanje.

Pisati stihove na podu, klečeći, nadvijen na hartiju, nalakćen na ruku u kojoj se drži pisaljka, tako da celo telo svojim naporom učestvuje u beleženju ekstaze. Time bi otpala suvišna friziranja i razvodnjavanja tzv. - pogrešno - lirska.

Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život!

se duh, čak i jedan deo samo mog života, sad mnogo više buni na pomisao: da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom u napred u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane.

Tako stižemo do ideje o odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima?

Mati me nije kao vučica jezikom umila Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled U uzbuđenju

skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište No često zaražen Suncem jurah zaplamljen Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma Osećah u sebi grozno

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce. Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih. Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti

Kako su smešne ribe sa svojim raspravama o tome koja je najlepša! Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje.

Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče: — Verne prijatelje, momčiću, imaš! Polazi svojim putem, a ako pomoć zatrebaš — zovi.

Tako je od tuđeg smeha i svoje tuge počeo da živi Drvoseča, nadajući se, ipak, da će se jednoga jutra probuditi sa svojim starim licem, ružnim, istrošenim, ali svojim. Je li čudo što su mu buđenja bila najmučnija?

da živi Drvoseča, nadajući se, ipak, da će se jednoga jutra probuditi sa svojim starim licem, ružnim, istrošenim, ali svojim. Je li čudo što su mu buđenja bila najmučnija? Nije imao hrabrosti da pođe svojima sa licem cirkuske lude.

Nema kućicu, ništa nema, pravi prosjak! Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu. Neka ga ostavi i krene svojim putem! Pužić zalupi vrata i utonu u san. Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo.

Neka ga ostavi i krene svojim putem! Pužić zalupi vrata i utonu u san. Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo. Svuda oko nje bila je tama.

Kako su samo zapinjali! Kako žurili! Ali, uspelo im je da pre zime podzidaju mravinjak i obezbede hranu i sebi i svojim budućim potomcima. Kao da su znali da će zima biti žestoka skupljali su svako zrno, svaku vlat.

U Carstvu jelena i zečeva nije bilo, a podanici u nebo nisu gledali. A i što bi? Neka lete ptice svojim putem: njihov Car najveći je, najmoćniji na svetu!

Odakle stiže? Strese se Starac, podiže ruku: — Ipak si se vratio? — reče. — Šta sam mogao, stari? Dozvao si me svojim mislima. Rodio bostan ove godine, vidim, a i žito već rudi. Davno nisam video takvo!

Ispuštaju dinje svoje slatke mirise, bruje zrikavci, a u nežnoj struji mesečine plove zvezde i svici sa svojim bisernim lelujanjim. Ali, šta se to tamo, nasred bostaništa zbiva? Je li moguće da je Sofronije k njemu krenuo?

»Kuda?« pomisli Starac. »I, ko je ona?« »Na koga li ga seća?« vrti se Starac u svojim sećanjima kao miš u klopki, nikako da se seti. Možda i zato što, se Sofronije lukavo, iz prikrajka, smeška.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama drvenim stubovima. Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža.

Šantić, Aleksa - PESME

I kunem se, što je đula i behara, Sve bi svojim licem zastidila Mara, — Pa još kosa meka, ona kosa vrana Bi mehlemom bila i najljućih rana!...

O, hodi, S tobom ću biti i dane i noći! I tamo, gdje se vodopadi dime, Ljubiću tebe svojim srcem zdravim. I tvoje slatko govoriti ime Nebu i suncu i gorama plavim! 1903. ČEŽNjA Gdje ste?...

'' ''Ne karaj me, ne ljuti se na me, Puce, majko, popucale same...'' 1907. PRED MODELOM Hoću li tebe svojim skromnim kistom, O divna ženo, naslikati moći? Kô žedna biljka što mre u samoći, Za tobom i ja ginem žeđu istom.

leta ovdje opet stojim; Lepenica teče isto kao prije, Nad njom stara vrba još jednako bdije I Visoko šumi vrhovima svojim. Gdje si?

Ona sada mirno Počiva na dnu... U tihu pokoju Granama svojim ljube je i grle Korali rudi... Njezin se grob svagda Preliva sjajem čistoga smaragda, I šumi glasom čežnje neumrle.

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju, Sa dubokim bolom skrušeni i sveli; I svi ovu bledu seljanku u gunju Suzama bi svojim utešiti hteli.

Ja sam išô visu gdeno beskonačne Podižu lepote svoja carska žezla. Svojim čelom samo pred njihove skute Padô sam, i cvećem osipô im pute, I klečô gde njihov svetli oltar stoji.

11 U reci, u lepoj Rajni, U valâ kristalu samom, Keln se ogleda sjajni Sa svojim ogromnim hramom. U hramu ikona stoji Na zlatnom slikana platnu; U pustoš leta moji' Svetlost je sipala zlatnu.

Ja znam, ti često iz okna Gledaš gde ja, sa svojim Čežnjama, na mesečini, Kao stub jedan stojim. 39 Momak devojku ljubi, No ova drugom je sklona; Taj drugi voli

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu. To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj

Individua je još nerazdvojno ujedinjena sa svojim narodom, i ovo jedinstvo predstavlja stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu

starešina, plemić, nego čovek iz naroda, čobanin ne samo po odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom.

odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom.

kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom.

Mnogim svojim postupcima on podseća na hajduke i uskoke. Svojim preziranjem protivnika on podseća na Hajduk-Veljka, Koji je go do

Mnogim svojim postupcima on podseća na hajduke i uskoke. Svojim preziranjem protivnika on podseća na Hajduk-Veljka, Koji je go do pojasa i u kao krv crvenim čakširama prolazio kroz

Koji je go do pojasa i u kao krv crvenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske i odovud i odonud. Svojim neobičnim rukovanjem oružjem on podseća na Jovana Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego

Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je“. Svojim nemarnim stavom prema neprijatelju on podseća na Mihaila Gluvca, koji je „čekajući na megdanu da ga protivnik napadne“,

Kantakuzin pripoveda kako se u tom trenutku Momčilo sa svojim ljudima desio pri gradu Periteoriju. Smotrivši silnu savezničku vojsku, Momčilo navali da uđe u grad, ali mu građani

). Preko oblasti Konstantina Dejanovića,1 koji se i sam sa svojim odredom morao priključiti Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića“.

Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

nežnim bubamarama U cvetnim garderobama Leptiri sa lepim ćudima Lete vazdušnim prugama Sa nekim lakim tugama U svojim sitnim grudima U ZASEDI IZA PETNAESTE Nije rano da saznamo sami Šta je ono lepo što nas mami Što nas tajno čeka

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Dugački Stric, najviši đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim rođenim očima: zar umjesto njihove Lane da dođe ovaj ovdje? — Ne, ne, to nije istina!

nije kazala samo se skromno povukla sasvim u ćošak da ostalima načini mjesta i sve ih je gledala srećno i s ljubavlju svojim velikim precrnim očima. Bila je radosna što su pored nje i što su pobjegli od pljuska.

— Vidio bi je gdje sjedi i bulji u kuma jazu onim svojim garavim očurdama. Nije zato ni čudo što je Stric, pri pomenu Lunjina imena, počeo da viče i da se zabrinuto roguši.

— Naprijed, Sivče! Magarac samo u neprilici mače svojim himalajskim uvom iznad bihaćke ravnice kao da dalekim zvijezdama nad sobom daje znak da i one pogledaju ovaj

Zar ona, sirota, da čeči na kiši?! — Tako je! — složi se Jovanče. — Ona će nam preko noći čuvati logor, kad mi odemo svojim kućama. Slažeš li se, Nikolica?

— Evo, Žuja, večeraj, pa na spavanje. Eto mene sutra rano. Pazi, dobro čuvaj logor! Iako je iz „razgovora“sa svojim Nikolicom shvatila da joj valja ostati u logoru, Žuja ipak stade žalosno da cvili kad je vidjela da mališan zaista

— Ovakve nemaju ni ćumuraši u planini — reče Jovanče koji je sa svojim ujakom odlazio ljeti u goru, do ugljarskih koliba. — Prava hajdučka! — šaputao je Stric.

— Šta radiš tu? — strogo poče Jovanče. — Došla da vas vidim — tiho reče Lunja i pogleda ga tako dobrodušno svojim velikim tamnim očima da Jovanče, već spreman da vikne, samo grgutnu kao mlad pjetlić i nastavi mnogo mekše: — A zašto

su najzad sva imena bila pročitana i zapamćena, Lijan zabaci na leđa kožni torbak, minu krčmu i uputi se kroza selo na svojim krivim hodaljkama. — Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane!

— Ehe, dok samo ulovim onoga dječaka koji je obrao popove kruške, noge ću mu prebiti! I žurio je drumom na svojim krivim hodaljkama da „prebije noge“onome koji je pokrao voće, ali umjesto toga, te iste noge odnijele bi ga ponovo na

Na čelu zarobljenika ko će drugi biti, nego glavom dugački Stric sa svojim strašnim kartonsko-slamnatim šeširom „ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine.

Međutim, lukavi poljar Lijan čuo je od Jovančeta kud su žandarmi okrenuli, pa je sa svojim novim štapom odveslao na sasvim suprotnu stranu, u rakite pored potoka, stavio torbak pod glavu, pokrio lice šeširom,

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

PUTOVI A da tko li bi taj u sadanje dobi bistrouman i hitlen bio, da se o tom može uvavestiti i doznati se svojim putinam! Ko bi pretekao toga brza hrta, i uhvatio bi nebesnoga visokoletuštoga orla?

Ti, ušavši u mene, trnje svojim božastavnim ognjem u meni požeži, i zemlju pretilu s tvojim radenjem utiriši! Lepo seme u njoj zasej.

ženom na Hristovu priliku kome god svešteniku ili putniku, iz daleka gostu, oprati nogu ni vodom, a kamoli suzami svojim, i mešte svojih kosa, bar krpom da otrem.

Bojim se s mojim plećima vežući mi teške tovare nesnosne i tovareći na ljudska leđa, a sam ni svojim jednim prstom ne ktedoh im potpomoći i ni uzdignuti.

odevajući, a eto sad vojaci preotimlju se o tvom ovom zemljanskom ruhu, i za tvoj hiton bacaju kocku, kogano sam ja sa svojim ručicami sama oprela i izatkala, jaoh, moje tuge! To li ti je carska stolica tvoga oca Davida, Isuse moj!...

tri naša sveta kralja: Simeona prvoga, Vladisava i Stefana Dečanskoga s Urošem Poslednjim kano ocem dece dobre i sinovom svojim srpskim.

MOLIMO Nepobeđenom svojom silom nas obsnaži, da bi tako i rasplanćene strele vražije, što je on na nas zapeo sa svojim lukavstvom, mogli bi ih izlomiti mu i potrnuti ih.

Suncu je hod opredeljen, zna mu se put dokle hodi s okretom svojim; a ostalo što je god na zemlji, jedno nastaje, a drugoga nestaje; koje pak množi se i pribiva, a ovo othodi: sviden

li lepoglasovite s verovanjem mojim, i s lebdenjem bezazleno s čista srdca, nepovodne nahero s milokrvstvom k Bogu i k svojim bližnjim, bez koga mi duševnog u sebi zazora, — kruto zategnute smišljivane drote!

IZ DAVIDA Kad gledne odzgor na zemlju, so tim učini je da se sva strese; ako li se dotakne k planinami, zadime se; svojim tek nazorom zakoleblje tolikom i takvom golemom zemljom, te svu podnebesnu iz temelja pokrene, — i stupovi joj ostaju

PUT PO ZVEZDAMA Nek se promenjuju dani i godine svojim zavičajem, kako je Gospod izvolio, — a ne mi... Kako od iskre vatru ložeći u božjoj volji plantite, od zvezde u

Jezik mu je Kano pero skoropisca književna — Ne piše ni s perom, Nego sa svojim prstom Bez mastila. FINIK »Finici pronalikuju junačkom okretu na braniku; odoljivanju i nadbijanju...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom: Gde se premenjuvaš, lele, Zone, u nova gradina. Oj, hoj-hoj, lele, Zo...

— Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama

Kad on prođe sokakom sa svojim vrsnim pobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomoćnikom Pajicom, kad ovaj ima svoj „auzgang“, — samo čuješ kako

Pa se odmah pokazao i stvaralačkim darom svojim: odmah je komponovao jednu novu igru, „Apotekarsko kolo“, koje je posvetio svome zemljaku panu Ciculi, apotekaru toga

ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!...

Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momčadije, i idući tako kućama svojim, pevaju složno oba reda...

S vršnjacima svojim se slabo družio; zato je najradije sedeo s ocem i s očevim društvom i slušao njihove razgovore pune mudrosti i iskustva.

doksatu i, oturivši đerđef, naslonila bi se tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajući svojim velikim sanjarskim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko.

đerđef, naslonila bi se tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajući svojim velikim sanjarskim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko.

na tombolama izvežbao se i znao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanje cifara svojim humorom i začiniti.

Drugi su, opet tvrdili da je svojevoljno pobegla, a to su potkrepili time što se nije otimala, i što su svojim rođenim očima videli na kolima ne samo nju nego i ponete stvari, kao: krevetske haljine, kolevku, koritance — i dubak!...

Krenuo se k samom izvoru, tako reći, pozornici događaja, da svojim očima vidi, svojim ušima da čuje i svojim perom da opiše.