Upotreba reči svojom u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Dva-tri dobra dana, dve-tri prijatne večeri, zar mogu čitav niz prostradanih godina svojom blagotvornom slašću razblažiti?... O, nikad, nikad, prijatelju!

— Hristos, spasitelj ljudi, naroda i vekova, ove je strasne sedmice ispio gorku čašu da svojom krvlju u krv sviju naroda i sviju vekova ulije amanet: jednakosti, bratstva i slobode. — Idite, ginite za slobodu!

jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi... Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt.

ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince... Al’ doći će dan...

Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije. To je bilo pismo, ženskom rukom napisano: „Poštovani gospodine, O mojoj tuzi ne smem

Odmah do njega ležaše jedna stara baka. Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom snagom poslužiti, davaše joj hleba, a kad malaksa, oteraše je u špitalj.

Na bledim crtama njenim prostirala se neka neobična mirnoća; izgledaše kao da je smrt svojom hladnom rukom pomilovala. — A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća.

Srce mi se steglo; iz očiju mi nije kanula nijedna suza; neobična tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde,

— Ja, prijatelju, do Beograda. — Daleko, — reče čovek, — ali šta ćeš, ljudi smo! Svaki od nas ide za svojom srećom, niko ne zna gde ga šta čeka...

Vratim se natrag i vidim još poizdalje gde se i Stana sa svojom majkom vraća u selo... Zamišljeno sam gledao za njima, posle osedlam i ja konja, pa se uputim mome nesrećnome pobratimu.

— Mnogima je ova vodica povratila život, te valjda će i tebi, dobri moj Bogdane! Bolesnik pokazivaše bolnom svojom mimikom da bi se rad životne vodice napiti; učitelj uze jednu čašu, napuni je tom tečnošću, pa nagnuvši se bolesniku,

Sve to starac sa svojom lepom Jelicom počupa s granja i spali na vatri. Svi su seljaci starca poštovali sa njegove uljudnosti i čistote, ali su

Obradović, Dositej - BASNE

nadao jošte posle tri ili četiri godine sopstvenim pristaranjem i iždivenijem učiniti, to isto u vreme ove jedne godine svojom milošću i darom o n me je u sostojanije ispolniti postavio.

| 3 Lav i lisica Lav dugo živeći, omatori i vrlo ostari, i ne mogaše niti brzinom ni spagom svojom, kao u mlado doba, drugu životinju nadjačavajući proždirati.

| 5 Lav i Magarac Lav i magarac pođu u lov. Magarac svojom vikom poplaši i uzbuni mnogu životinju; i učini ju bežati iz šume, na koju lav napadajući nahvata silu.

bez zakona mestu mora čovek za ljutu nevolju ovoga lekara sovjet slušati, mora onoga istoga koji ga davi i muči s svojom krvlju hraniti.

Treće, on je zdra|v, dobro se plodi, sa svojom zečicom u krajnjej ljubavi i soglasiju živi, zimu i mraz ne tokmo lasno snosi, nego i po snegu skače kao pomaman.

A kad i ovo ne bi pomoglo, onda bi drug druga s punim tikvicama vode o glavu, i tako bi se rastali svak zadovoljan sa svojom svetom revnostiju, blagodareći obojica bogu što ih je ukrepio da učine svoju dužnost, da izobliče nečestije i posrame

Dođe, veli, zmija, i oblesti Evu, a ova sa svom neiskazanom svojom ljuboviju k mužu svomu, prelaštena budući, prepasti i njega.

od neznanja, da nas je izveo iz tame u svet, da nam je dao pravo boga poznanstvo, i da nam je pokazao ne samo s svojom naukom nego i s svojim primerom p u t k soveršenoj pravdi i dobrodjetelji, tojest k carstvu nebesnomu.

Otkupio nas svojom prečesnom krvlju, kako inače razve ako poznajemo onu istinu i ako sljedujemo onima dobrodeteljma za koje je on ne samo

No topola mi je kriva, i na ovi me razgovor navukla s svoji milioni koje s korom svojom hrani; no ovo| će svak naći u višerečenoj knjižici kad se prevede, a mi sad hajdemo k basni.

za neko vreme gdi nađe koji vladika ili sasvim neučen ili nedovoljno za jednoga episkopa učen, a on neka se stara da svojom otmenom dobrotom to što mu u nauci nedostaje nadoknadi: na učenije i dobrodjeteljnije od sebe neka ne naskakuje i neka

s dobrim konjem, a kad ospane daleko strag i počne mu se sva prisustvujuća živošinja smejati i rugati, onda on, s svojom magarećom pameću i bezobrazijem, odgovori: „E, da se ja nisam onomadne ubo, i da me noga ne boli, vid'li bi vi!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

preko Kolubare bio je ljiški knez; a Podgorci, kojima je knez bio umro, dođu moliti mog oca da sjedini Podgorje sa svojom knežinom, i da obadve knežine drži, ili da im on dade kakvoga iz svoje knežine kneza.

Aganlija udari preko valjevske nahije sa svojom vojskom, moj otac predusretne ga sa svojom vojskom, i odu na Drinu u Azbukovicu, gde se slegnu i od sviju kasaba Turci.

Aganlija udari preko valjevske nahije sa svojom vojskom, moj otac predusretne ga sa svojom vojskom, i odu na Drinu u Azbukovicu, gde se slegnu i od sviju kasaba Turci.

U ime Boga pođemo, sednemo na čamac, i kad se povezemo, reknem ja: „Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more, da nađe Ameriku i upoznaje sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju za

) Preberemo sofru, ode Protić sa svojom bundom u karuce i leže, Teodor i Čardaklija po klupama, a ja, prostrevši nešto ćilimčića, baš pokraj furunski̓ vrata.

prođemo ja i Protić Jovo. Istoga dana Vasilije Karamazin donese mi ovo malo u kadifi evangelije, koji iznutra svojom rukom na korica̓ napisa ovako: „Visokopočtenomu gospodinu protoiereю Matveю Nenadoviču vъ znakъ iskrennяgo svoego

Ovi su terali donde, dokle i̓ nisu Milić Kedić i Nedić Mijailo sa svojom vojskom susreli; pak ovi umorni vratili se, a Kedić otera do sokolske nahije, dok Gača i pop Mića iz Skadra i̓

Svi komandanti, vojvode i starešine stajali su svaki među svojom vojskom i hrabrili, ja sam stajao kod oba topa, pomagao sa momcima topove puniti, jerbo nismo imali do samo malo vešta

Vidiš šta smo započeli, i znaj, ti i drugi, da Crni Đorđe nije podigao oružje da nad svojom braćom pizmu i osvetu čini, veće je podigao i pozvao sve vas i svakoga Srbina na oružje, da na Turcima osvetu činimo,

Tako su se bili vozgordili sa onom malom svojom iskrom slučajne sreće, da nijednoga imperatora u Evropi sebi sravnjali nisu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petla i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući.

Sutradan poranio gazda Milun, pa sedi na doksatu pred svojom kućom, a kuća mu je od najuglednijih u svem selu. Pije kafu, puši na dug čibuk i viče nešto na čeljad.

Sreja uzeo ćemane pod pazuho, pa se pokunjio i zamislio, jer mu se dosad nikad nije desilo da tako prođe sa svojom svirkom... A od bakšiša nema već ni pomena.

Tu je sam gazda od kafane Nikola Jović, ponajbogatiji u Smederevu, sa svojom familijom: ženom i ćerkom jedinicom na glasu i u Smederevu i u okolini.

Jurio je ulicama ne gledajući nikog, pa hajd' pravo u kuću Nikolinu. Nikola sedi za doručkom sa svojom domaćicom i Savkom, i još tu beše neko od mlađih.

Dušanka osta pred kućom — gledeći začuđeno za svojom majkom. Njiva iza laza nema više od dana oranja. Zemlja potakša; kad je dobra godina, rodi dve-tri krstine jarice.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine. Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko

Obično je svršavao sam s pojedincima. A ako li pak putuje kakav beg sa svojom pratnjom, njega opet moraju sresti hajduci, pa da bi ne znam šta bilo!

Kroz sveže zeleno lišće probijahu sunčani zraci; slavuj se natpevao sa drugim ptičicama, koje pesmom svojom pozdravljaše sunce... Vazduh blag, a svež, nadimao mu je grudi. On se baci u misli. Tako lep dan...

Ali on steže srce. — Nećeš, Turčine!... Nećeš mi rečce izmamiti!... Ta kvasiću grlo svojom rođenom pljuvačkom, a neću ti reči kazati!... I on sede naoružan novom snagom... Međutim, vreme je prolazilo.

Kruna hrastova beše dosta niska... — Zavrzane!... Al̓ ne! Ja ću se prepeti!... Moram to svojom rukom učiniti. Bog bi me ubio kad bih kome drugom dao!... Uspuza se uz drvo, pa se spusti bliže onom granom.

Ali su me istisli iz gnezda moga, i ja, svojom snagom, rušim i obaram sve pred sobom, sve što mogu, isto kao i onaj talas!... I oseti kao da mu spade teret s duše.

Pa sutra zorom potražiću i gnezdo hajdučko!... Sve, ama sve ću ih satrti, a onom psu svojom ću rukom glavu s ramena skinuti!... I on osećaše groznu mržnju...

Međutim, Turci su ćutali. Nikoga ni iz Šapca ni iz Bosne, kao da nisu toliko žalili za svojom izginulom braćom. Zavrzan se našali: — Ono što pobismo sigurno nije ništa ni vredelo!... Šta veliš ti, Surepe?

Janko Katić poći će sa svojom trupom naviše, Oridu, i tu će pričekati silu tursku. Jakov Nenadović će zauzeti put što vodi Dobravi, a to je današnji

nemoć nad posteljom milog ranjenika, napregla beše svu svoju snagu, pa je varala i sebe i druge zdravljem i izdržljivošću svojom...

Videći ona bleda lica, Čupić se nasmeja: — Jadni Turci! — reče. — Sve misle da nas silom svojom zaplaše!... Svakad oni tako! Mišar... Loznica... Ali beže!... Pravo vele: Boj ne bije svijetlo oružje.

Dučić, Jovan - PESME

Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi... Minu sa svojom svitom celom I ljubav s njenim bolima, Sa paževima i sa velom, Plačna u zlatnim kolima.

I, kao sivi list topole, Eva zadrhta. ČOVEK Na pjedestalu sedi majka od bronze i doji sina svojom teškom mrkom dojkom.

nosili su na rukama kovčeg na kome su bili grbovi kneževa i pobedioca kod Epidaura, i u kome je ležala Luca, pokrivena svojom plavom kosom, koja je blistala kao praznični kraljevski ogrtač.

Jer će ostati u pameti samo ono što je ostalo u ljudskom srcu. Ti si svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo.

(„Amerikanski Srbobran“, 31. jula 1944) PESMA Moj dobri rode, svi su lagali, I tvoj su vidik sav pomračili; Za svojom srećom samo tragali, I svuda krali i sve tlačili. I mesto mleka, krv su sisali, U stradanjima tvojim dugima.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala. Bože moj, kako su bile velike naše matere!

Pola kroz suze, pola, opet, namrgodivši se i sevajući njenim blagim i ozbiljnim očima. Svoje je priče začinjavala svojom filozofijom o životu, obrazu, o sreći, o sudu i tako dalje, a sve se to, opet, svršavalo jednim velikim bogom.

kako su mu palili sveću, a doktori savetovali da se ostavi „na prirodu”, i, naposletku, kako je taj njegov rođak sa svojom prirodom pobedio i bolest i doktore. Ja se digoh.

— Sve zalud! Ona otvori još jednom oči. Pokaza svojom žutom rukom na dijete pokraj sebe, dohvati onda popovu ruku i poljubi je; prošapta: „Blagoslovi me... i oprosti!

, pa pita i našeg popa. Kaže on sve kako je i hvali se nama — hvala mu! — kao svojom djecom. Onda, vele, reče sveti vladika: — Ti si, oče, od najstarijih ovdje; a bogati, koliko ti je godina?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj: — Bud'te zdravi! Ona klimnu glavom. Dakle pomirili smo se.

Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi!21 і da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a, posle, morao bih bar na jednu nogu

Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže. Ko zna, naposletku može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A posle ručka odmah otrča preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kernštrudlom.

— Tu i silne kokoške sa svojim petlom, jednim dugačkim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kalom. On jedan, a one tolike! Prave mormonske familije!

sa svojim petlom, jednim dugačkim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kalom. On jedan, a one tolike! Prave mormonske familije! — A tek pataka i pačića šta je bilo!

Kakav mu je samo ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljivi znak nežne naklonosti prema njemu. — S tim se nije šaliti, — produžuje gđa Persa.

To doduše nije niko video, ali videla je gđa Sida, a to je dosta. Videla je naime kako gđa Persa briše svojom čistom šnuftiklom jednu čašu — bajagi čaša nije čista! »A čaša bila čista, k’o dijomant!« uveravala je gđa Sida.

To je primetila i Melanija, i sluteći buru, približi se Peri tako blizu da je, razgledajući s njim zajedno album, kosom svojom dodirivala obraz Perin. Pera je preturao listove albuma, gledao i pitao, a Melanija mu odgovarala.

čašu koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa zatim huknu u nju dva tri puta i stade je brisati svojom čistom cicanom keceljom.

tim da je Šaca bio poslužen dudom, onim krupnim »španskim« dudom kakvog nadaleko nije bilo, a nabrala ga je Jula sama svojom rukom; birala ga k’o golub zrno, i naslagala lepo na široko vinovo lišće, pa mu dala kroz déru koja se toga dana prvi

— Ao, frajla-Julo — reče joj Šaca sav blažen — kad ću biti tako srećan da ja sam, svojom sopstvenom rukom, mogu brati u toj bašći i ja vas ponuditi!

Čuo je od tetke da je pitala za njega, i milo mu bilo što je namučio malo svojom ljubomornošću. Posle male kavge najlepše je da dođe jedna serenada, a tako zahteva i logika događaja.

Eto, to sam želio da vam kažem. ’Oću — podigao pop Ćira glas kao da diktando govori — ’oću da sam odsad miran pred svojom kućom, oče Spiridone.

Pop Spira izmakne nekako udarcu, izbije pop-Ćiri levču iz ruku, pa ga dohvati svojom tako nesretno da mu je okrenuo donju vilicu čak na leđa!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla. — Kako?

Seda tamo u kraj. I, pošto metne ispred sebe kapu, presedi ceo dan onako klateći se, s lulom u ustima i ogrnut tom svojom dugom kolijom.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Služio je i takve grke koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima nakraj ne bi izišli.

Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom. Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale.

Nije čudo, ima gosta mladoženju! Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd. Tu mu se sad cela romantika razvila. Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima!

— Svaki nek čisti pred svojom kućom, najbolje će biti, — odgovori malo ljutito Alka. — Pa, baš da vidiš, Alka, nije nikakva ni sreća s tim Milivojem.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

U predsoblju pozdravi se sa svojom starom gazdaricom i njenim malim unukom, gimnazistom pa izađe napolje praćen nosačem i radoznalim pogledima suseda

naglo otputovao i pitala se: da li veruje sebi, da li je moguće da on nije više tu, pokraj nje, uz nju, on sa svom svojom muškom snagom i lepotom, on, na čijim je grudima ona prvo upoznala onu slatku stvarnost sreće.

Sa šakom na svom širokom čelu on se očajno naprezao da pronađe odgovor koji bi svojom prostotom i jasnošću, jednim tako doslednim izlaganjem što bi isključivalo svaku sumnju, smesta odbacio mogućnost svake

To je bilo prošloga rata i on je bio u uniformi. Tada joj se dopao: bio je stasit, ozbiljan, snažan i celom svojom pojavom ulivao joj poštovanje. Zaprosili su je njegovi roditelji i ona je odmah pristala i zavolela ga.

On je bio prvi koga je bolje i bliže poznala i sa svojom mladom dušom ušla je ona poverljivo i radosno u onaj život u koji je on poveo.

oni iskreno zgražavaju zbog onog postupka Hrustićevog, pa misli: kako se iz njihove kože, u kojoj su oni najmanje nekom svojom zaslugom, onaj postupak zaista mora činiti gnusnim, te izgleda prirodno što oni energično traže da Hristića ponize, i

Što se nega tiče veli, sa svim mu je sporedno i svejedno: Aleksije, po njemu može raspolagati sa svojom ludom glavom kako hoće, od njega je on odavno digao ruke.

grebemo pa cičimo i pištimo i umiremo, dotle on, gord i uzvišen, kao sam, kao bez nas, kao protiv nas, kao nekom svojom unutrašnjom snagom, raste u visinu, širi se i razvija, džinovski i ogroman. Kroz nekoliko godina on će biti velegrad.

Afrika

je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom.

Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom. Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale su engleske kolonije Sijera Leone,

Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na

pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim pojmovima vrlo rđavo postupao, samo što sam u svoj „beli“ brak unosio potpuno mentalitet crnačkog

Kupujem jedan čudan bubanj. Povratak pravo u sunce koje zalazi; ono nam juri u susret sa svojom uzbudljivom svetlošću koje će odmah nestati.

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.

Toliko je taj lik prost u svojoj građi i tragičan u svojoj neduhovnosti. On sa lenjošću izlazi iz svog ćutanja, samo svojom pljosnatom glavom kao bivoli iz mirne vode poto–potoa, da bi odgovorio na pitanja tumača.

Ništa milozvučnije i nežnije. Nema teškog udara u bubanj, ni piska u rog. Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube.

Nema teškog udara u bubanj, ni piska u rog. Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube.

N. je išao od jednog do drugog, vikao na njih i udarao blago svojom batinom. Bio je skoro nežan sa njima. Ja sam bio za to da se ostane i prenoći tu, ali N.

Pojedino bile je samo jedan ogromni list, kao u vremenu kada je mamut gazio svojom džinovskom stopalom. Ako bih digao kamičak, ovaj bi bio ili zub kakve prepotopske životinje, ili fosil, ili meteoroid;

On za vreme dok razgovara sa mnom izdaje i druge zapovesti: upravlja svojom kraljevinom. Mladići, u onom prethodnom dvorištu, skupljeni su za regrutaciju i sad se drži savet kako da se sprovedu

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ako ih je Pavle nagovorio da idu, treba ići! Varvara je, sa svojom jetrvom, sa kojom se dobro slagala, sedela, leđa u leđa, na klupi, u providnoj muslinskoj, lakoj haljini, smejući se

Mahala je bila još tu, ali za njega – koji odlazi, sa čitavom svojom familijom – kao neko priviđenje, koje zaostaje za nama.

imala je da pređe preko Mahale, preko njihovih kućeraka, preko bagrenja, preko te zemlje koju su bili natopili krvlju svojom i omastili mrtvima. Temišvarski Banat bio je opusteo pri povlačenju Turaka. Ostala su bila, za njima, popaljena sela.

U prvim godinama švapskih naselja, nije bilo bune. Tek kad su, silom, počela razvojačenja, armije, koja je, krvlju svojom, pocrvenila Dunav i njegove pritoke, ispod Beograda, tek kad su počela naređenja, da i Rascijani imaju da svetkuju

Nestrpljiv, očekujući Božičeva kola, Isakovič je bio stao u kapiju Trandafilovu, naslonjen na svoju sablju, sa svojom abom prebačenom preko ramena, nalevo, pa je mrmljao samom sebi nešto, ljutito.

nije rekao sve ono što se dogodilo, na tom putu, a još manje ono što je doživeo, već prvog dana putovanja, sa svojom mlađom saputnicom. Za te vojnike, to je bilo i ružno i neverovatno.

A probudio ga je sa slanim suzama u oku. Imao je san o svojoj ženidbi, o svatovima, u kojima se, sa svojom mrtvom ženom, venčao, a o kojima se, po celoj Bačkoj, i po celom Sremu, dugo, pričalo.

Gospoža Evdokija, međutim, odgovarala je da ne misli tako. Ona se pribojavala da je kapetan, svojom muškom pojavom, i udovištvom, ošamutio njenu ćerčicu, koja je i suviše zrela, za svoje godine. Plače u snu!

Škrgutao je zubima. Činilo mu se da se sa svojom mrtvom ženom, zbog ove upaljenice zauvek rastaje, da je nikad više neće, ni u snu, moći videti.

ušao u njihova kola, nije na putu, nego u bekstvu, i da, kraj sve te njegove dosade na licu, može, uskoro, da ih poprska svojom krvlju. Sedeo je tako nehatno.

Plašila ga je babom. Svojom majkom, koja se zvala Goša. Oboje će ih biti, reče mu, Goša, kad čuje da ga još doji. Ali, kad on zaplaka, ona,

tiče jogunastog, šizmatičkog, serbskog, naciona, taj je bio dobrodošao, sa svojim patrijarhom, kaluđerima, popovima, i svojom konjicom, dok su turski ratovi trajali.

Teodosije - ŽITIJA

prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom.

Moju pak dušu od žalosti zbog rastanka s tobom svojom ljubavlju i vuđenjem utešićeš, kao i ja tvoju, o gospodine! A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće

manastirom, i da njime ne vlada ni prot niti ko drugi, carskim pismom i svojim zlatnim pečatom utvrdivši, i dade mu car svojom rukom žezal, i zapovedi da se ovaj čuva u crkvi, i kada bratija postavlja igumana da ovaj imaju posred sebe umesto

večere i hteli da se odmore, sveti uzevši svetog oca prota i uvevši ga u crkvu, reče mu: — Ja ću dakle, oče, sa svojom bratijom uzići da na pirgu na svome jeziku svršim jutarnja slavoslovlja, a ti, oče sveti, sa svima svojima ovde u

prepodobnoga, štaviše na udivljenje i utehu blagopokornim ljudima, deci njegovoj i narodu njegovu, novom Izrailju, učini svojom silom da i ova od suhoga kreča mirom izvire, jer su neiskazani i neispitani putevi njegovi.

Ali toplim zastupstvom svetoga kod Boga, propade sa svojom praznoumnom zamisli, jer ne prosu tulac strela niti mač izvuče, već kada je došao do grada, Božjim sudom od nevidljive

A i on mnoge suze proli za njega, jer ga ljubljaše kao brata po jevanđelju, ko ga je za svojom trpezom toliko hranio. Bogomudri pak Sava ka samodršcu bratu sve načelne vojvode njegove sazva, i njih od božastvenih

samodržac smatraše rastanak sa bratom i učiteljem i družbenim savojnikom molitvama Bogu, kao da se rastao sa dušom svojom. Jer tako je bila bezmerna ljubav njihova, kao da u dva tela jednu dušu nose.

Nego svojom rukom napisa molbenu poslanicu svetome svome ocu kao živome, po smrti neumrlome, govoreći: „Kao da ti je Bog zapovedio

! Trebalo je da se ti povinuješ blagougodnom savetu mnogih, a ne da se tako svojom nepokornošću protiviš i ostaješ pri svome.

i ustima svetoga blagosloviše, k one koji će biti posle njega blagosloviše, i zapovesti blagoslovene potpisavši svaki svojom rukom, dadoše svetome.

i na sve stado, u kome vas Duh Sveti postavi za nadzornike, to jest episkope, da pasete crkvu Gospoda Boga, koju steče svojom krvlju“, znajući da ćemo i za jednu jedinu ovcu od glavnoga pastira Hrista u onaj veliki poslednji dan javljanja njegova

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

solidnu vojsku; da stekne ugleda svojim ekonomskim napretkom, svojim demokratskim ustanovama, svojim universitetom i svojom Akademijom nauka i najzad pojavom snažne i originalne književnosti.

Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe.

i staroga stanovništva, koje je živelo u osobito razvijenim zadrugama, obrazovao se nov psihički tip koji se svojom, već bogatom, istorijom i svojim tvorevinama pojavljuje kao tip obdaren većom snagom i možda viši od čistog balkanskog

Beogradski universitet se svojom naučnom vrednošću uzdigao na visinu universiteta zapadne Evrope. U njemu postoji vrlo čvrsta volja da se snažno

Ličani su zatim shvatali da oni nikada nisu išli za svojom vlastitom sudbinom niti se borili za svoje ideale; da se nikada nisu pokoravali onim velikim istorijskim strujama koje

Svom svojom dinarskom žestinom mladi obrazovani naraštaj okrenuo se delu. Smatrala se skoro za izdajstvo svaka rodoljubiva reč koja

i širili su ih; poznato je da se srpska srednjovekovna vlastela, koju su Turci lišili imanja nastanila u Dubrovniku sa svojom pratnjom, među kojom beše guslara koji pevahu o slavi srpskih junaka.

Čak se i u lirskim pesmama ovoga tipa često realistički oseća. Ubavica (lepotica) se hvali svojom lepotom, ali želi da se muži* za careva sina, koji danju noću hazna brojit.

Kao što im oči mahom izviruju, vrebaju i gledaju s nepoverenjem i ispitujući ono što se oko njih dešava, tako su i celom svojom duhovnom prirodom načuljeni i i spremni da izvrdaju, da se sačuvaju od prevare.

Ali jedan narod, kao što je srpski narod, koji se veoma ponosi svojom istorijom i svojim nacionalnim osećanjima ne mogu da spreče nepravde, politički interesi i komitska nasilja.

Isto tako i oni znaju da varaju na meri i da ne održe reč, ako je to probitačno. Ako je potrebno, mogu svojom živom maštom sebi predstaviti i shvatiti stanje svoje žrtve.

stanovništva, već isto tako istorijskim uspomenama koje se za njega vezuju, kao za varoš Kraljevića Marka, i još više svojom trgovinom. Izgleda da su prilepski sajmovi starinom još iz srednjega veka.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

glasom pitao ribe jesu li u vodi vidjele džak s mačkom, ali one su samo mudro ćutale i ćutke mudrovale bljeskajući svojom srebrnom odjećom.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve brže i brže A onaj se igra svojom glavom Hitne je u vazduh I dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne dočeka Niko se ne odmara JURKE Jedni odgrizu

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Mislite valjda meni je prijatno što sam ga video. A video sam ga, nisam ga prevideo. Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo.

NOVAKOVIĆ (čita): „U Beču sam odseo u jednom hotelu u blizini Univerziteta i dva-tri dana sam sedeo u njemu, obuzet svojom brigom. Četvrtog dana sišao sam u Kertner ne bih li u onim kafanama gde uvraćaju naši mogao da se vidim s kim.

(Ona od uzbuđenja klone u fotelju.) MARIĆ (mirno i ravnodušno): Verujem vam! (Novakoviću.) Pa i vi ćete, izvesno, svojom svedodžbom to potvrditi; i vama je poznata sadržina tih pisama? SPASOJE: Da, i gospodin će to potvrditi.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- A posle? Šta je bilo posle. Vesna je javila da se nisi vratio kući. Tražili smo te, znaš? - zatresla je svojom zlatnom glavom, a meni se učini da joj svici iskaču iz kose. Lagala je, a znala da sam je pročitao.

Zamislih Melaniju kako stoji za katedrom s onom svojom bezbojnom kosom, očima i svim ostalim i odmahnuh glavom. - Ne verujem da sam sposoban da napišem takvo pismo!

Pitao sam se zašto je baš njega izabrala? Sa svojom zlatnom kosom, ona je mogla da izabere koga god je htela. Nekim ostatkom iskrenosti shvatih da bih mrzeo bilo koga da

On je miran jedino kad spava! - šaputala je režući vazduh svojom sasušenom šakom. - Ubeđena sam da spava! - rekla je Rašida zagrcnuvši se. - Mali dečaci spavaju vrlo dugo.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i prsima, lep je, impozantan čovek; kako ustane, stoji — karikatura, prava krtina.

Gospođe i frajle već su obučene u sedam sati, pa se još ne miču. Gospođa kasnarica Šepsovica, sa svojom ćerkom, gotova, tako isto Krauzovica i Gajzingerovica, sa kćerima, pa šalju slugu kod „Belog konja” da vidi je li već

Tu je i Nestor Profit, sa gospođom. Ugledna gospođa, i dobra igračica. On će najpre sa svojom gospođom probe radi, jer je rđav igrač. Započne. Igra se valcer. Zaklati se.

je oslobodila svoj grad od gladi usled opsade asirskog kralja Holoferna, koga je, došavši noću u njegov šator, zanela svojom lepotom, a zatim ubila. jurat askultant — sudski pripravnik juratus (lat.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Oblačeći ga brzo, ona mu je ljubila čohe, kaiševe i srebra, a kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeći ga u obraze. Žaleći je, pomilova je po leđima, gunđajući, kad ona briznu još jače u plač.

Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši

I, kad je katkad, uznemiren, raširenih nozdrva, pomišljao i na to da će ta grešna strast biti zagušena, čim sa svojom snahom proživi nekoliko noći; i, ako je, katkad, ogorčen, pomišljao čak i na to da je zatim odbaci, kao što je svoje

I uspela je. Čim bi on ujutru došao na službu, ona bi, kao slučajno, prošla, bez perike, sa svojom ukovrdženom, kratkom kosom, crnom kao u đavolice, razgolićenih grudi, pogledavši ga, kroz lornjon, jednim okom, tako da

vojnika, već izbio na glavnu ulicu varoši, zakrvavljenih očiju, oznojen, zadihan, oslanjajući se o zidove kuća, krvavom svojom sabljom, dok su vojnici oko njega pucali u mračnu i praznu ulicu, nad kojom se skoro dodirivahu dva reda crnih, čađavih,

Dva lica mu se javljahu, u snu, dve glave koje beše rasekao svojom rukom. Iščezavajući iz njegovog sećanja, pojavljivahu se iznad njegove svesti, još nekoliko dana.

zriku popaca, na celoj toj širokoj poljani, u bezdano ništavilo i prazninu, što ih beše iznenada, ali blizu, pred svojom starošću, ugledao.

Za nečim nadzemaljskim zažude te noći Vuk Isakovič, ne samo za sebe, već i za svoje, zaspavši pred svojom kolibom, u zapari letnje noći pred Štrasburgom, osetiv da je prevaren, ponižen, a da beše rođen za nešto čisto, svetlo,

Gurajući glavu u vedro, umivajući se pred svojom kolibom, Isakovič pomodre od gorčine i besa. Dok mu je sa brade voda kapala na gole grudi, oseti kako mu srce

Isakovičevi vojnici protrčavali su, odmičući u varoš, osvrćući se za njim, ispunivši ulicu svojom vikom i trčećim korakom.

Sa njenog tela odlazilo je to sve, ali bez dobra za nju, bez zahvalnosti, bez budućnosti. Ona je ostajala sa svojom groznom, praznom utrobom, iz koje se širio težak zadah, dok se ona previjala u bolovima i mukama.

više nisu bila ni onako čvrsta, ni onako lepa, umiljavajući se, svojim žućkastim očima i pljosnatim nosem, golicajući je svojom retkom bradicom, gurkajući je glavom u grudi, kao neki pitomi jarac.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Zato porodilja strogo pazi da ne dođe u dodir sa osnovnim izvorima života — hranom, zemljom, vodom, i da ih svojom nečistoćom ne „uprlja“.

Za razliku od deteta, odrastao pripadnik patrijarhalne kulture ima mnoga prava (u skladu sa svojom polnom i društvenom ulogom), mnogo obaveza i, srazmerno tome, znatan ugled.

I tada, u sučeljavanju sa nesvakidašnjom teškoćom on se najednom preobražava, i svojom dovitljivošću ili uz pomoć malih magičnih pomagača (mravi, golubovi), odnosno pomoću čarobnih predmeta (pera, dlake,

Malom detetu je lako da se identifikuje sa junakom koji je u početku odbačen od okoline, potcenjen, a koji svojom hrabrošću, pameću i dobrotom uspeva da savlada sve teškoće, da bi na kraju bio priznat i slavljen.

Kraljević Marko, neumorni borac protiv turskih zulumćara, deci imponuje svojom telesnim snagom, ali i junaštvom. Za njega Gete kaže da je „najveći i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične

“ itd. 8. Fatalistički stav definisan je kao opšte uverenje da pojedinac svojom aktivnošću ne može bitno uticati na tok zbivanja u vlastitom životu, odnosno da su čovekovi napori uzaludni jer njegovim

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA NEPELEGRINE Za one koji nikad pelegrini nisu bili, koji nisu nikad svojom rukom zažegli plamen, ni isterali iskru iz kremena, nisu vodi pomogli da šikne iz stene, nisu gradili kolibu od

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

niti se krili od znatiželjnika u kamenim uvalama Lokruma — ništa sem dugog tajnog saučesništva, dok je ona jurila za svojom predstavom o sreći — nepostojećim vistavižnom u boji, a on pokušavao da iz svog prosečnog talenta i lica načini

i osetno klecanje nogu ali devojka, izgleda, nije ništa primećivala — vodila ga je kroz lavirinte saksofona, zaneta svojom igrom i sigurnošću zrele mačke. – Dolazite li često ovamo?

njegovim srećom ozarenim očima pretvarali u blistavi zid smrti, koji vozač motocikla ne uspeva ni da primeti, zanet svojom hazardnom brzinom, oslobođen težine i svih fizičkih zakona.

preko belih, nedirnutih površina snega, gađao u letu grudvama limene lepotice sa frizerskih firmi i najzad, sam sa svojom tajnom, zaspao u svom lisičjem leglu, toploj zasedi noći.

Plašio se pada, a svaki od ovih predmeta ga je izbezumljivao svojom besmislenošću. Bio je duboko uveren da je svet svakako potpuno poludeo kada uzima ozbiljno ove smešne naprave

Kada mu balon prsne, smešan je sa gumenim padobranom preko usta. Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle slatkog ćutanja i kratkih.

Ponekad se dogodi da u prepunoj gradskoj kafani sedi sam sa svojom devojkom, a da niko ne sme da mu priđe. Ceo grad stao je na stranu njegove žene.

Taj beskrajni prostor okupan mesečinom, što se pružao s onu stranu ušća, obuhvati ga svojom šumnom širinom. Leti, sećao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici.

I sve što im pokažu ljubazni domaćini uliva poverenje svojom postojanom solidnošću, bogatstvom, bez želje da se ostavi površan utisak.

Uz to, sa svojom, inače prilično visokom penzijom jedva je sastavljao kraj s krajem u Beogradu, a ovde je stanovao kao gospodin čovek u

Otrovni provincijski duh, protiv kojeg se čitavog života borio poezijom, razjedao je lagano svojom kiselinom njegov plemeniti zanos.

Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće, pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad njega i tako dokazali sebi da su bolji.

Matavulj, Simo - USKOK

Da se u zli čas susretu s Bajicama, sa svojom rođenom braćom, na svojoj rođenoj zemlji, pokrvili bi se, ali bi se radi njene odbrane protiv izvanjca složili umah,

te jaki bog sačuva zdrava i vesela među nama i neka učini da se obikneš među nama, i da budeš stiman i prazan među svojom novom braćom, kao što je prilika, te da što manje jadaš za svojima.

Još samo jedna ima u našem plemenu. Ovu je svojom rukom dao ovome Mrgudu vladika Sava, poslije onoga velikoga boja na Kčevu, đe je Mrgud već bio barjaktar.

— U tome — nastavi Stevo — Senjavin oruža bokeljske trgovačke lađe, te s njima i sa svojom flotom dođe pod dubrovnik, i đeneral knjaz Vjazemski, takođe po moru, stigne iz Krfa s jednijem bataljonom pješaka.

uputismo na treći juriš, a ozdo se krenu s jedne strane vladika sa svom našom vojskom, s druge strane Vjazemski sa svojom. Osvojismo veliki šanac s deset topova.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Dečja knjiga je do kraja slobodna, maštovita, razigrana i neodgovorna, i svojom ljupkom neozbiljnošću ugrožava samodopadljivu, tragikomičnu krutost onog dela „prave” književnosti koji je pretenciozan, a

Pesma nastoji da saopšti posebna, neosvojena, teško osvojiva iskustva, na koja je upućena samom svojom ulogom otkrivanja novih značenja. U tom naporu ona se, prirodno, na čitaoca malo obazire.

Naša osnovna prozodijska mera, osmerački trohej, u njegovim dečjim pesmama potvrdila se svom svojom pretežnošću i nadmoćju. Ima ponešto i jamba, koliko da se vidi: da je moguć.

se posle toga zbilo Nije teško pogoditi, I, štaviše, neću kriti Sve što može dalje biti, Može svako, Vrlo lako, Svojom glavom izmisliti. Granice između sna i jave otvoreno su i do kraja potrte.

U prvoj se daje posredan odraz jedne društvene situacije, i proglašava puna sloboda detinjstva, koje je, svojom igrom, u stanju da razbije okove odraslog sveta.

Deda Rade, ta lepa pravednička duša, ovako tuguje za svojom umrlom ženom: I tako iz dana u dan: dedove žalbe sve su kraće i bezglasnije, dok se najzad ne svedu samo na mrmljanje i

Prima starac utjehu i miri se sa životom, s tugom, sa svojom samoćom. (Mlin potočar) Kakve god nas nevolje gonile, ne smemo zaboraviti odgovornost pred najvišim sudom, ni

ređa reči po aliteracijskom ključu; u svakoj od njih određeni glas postiže punu zvučnost, određujući joj, istovremeno, svojom bojom, značenje. Uz to, i grafički znak „liči” na ono što se označava.

usnule vrbe, seti se njihovih pokliča, njihovih nada i želja, pobeda i uspeha, jer su te oni, Republiko, stvorili i svojom krvlju natopili.. ...

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

plemstvo i visoki činovnici, imali su mnogo nacionalnog i pravoslavnog osećanja, održavali su stalne i bliske veze sa svojom domovinom i bili živa veza između Rusa i Srba.

Sam pisac ne drži svoje delo za originalno i naučno, on ga piše sa namerom da se Srbi upoznaju sa svojom slavnom prošlošću i završuje sa željom da se svi Srbi što pre oslobode »iga varvarskago«.

On je knjige izdavao ili svojom uštedom ili blagodareći rodoljubivoj pomoći kojega od imućnih srpskih trgovaca, ali odziv je ipak bio tako slab da za

duh, jaka vera u »bogodanu svobodu uma«, čine Dositeja Obradovića jednom od najsrećnijih i najujednačenijih priroda. Svojom dobrotom srca i jačinom uma on je činio vrlo jak utisak na sve koji su ga poznavali.

On ima onu »rečitost srca« koju su negovali pisci sa kraja XVIII veka, i često više osvaja svojom dobrotom i srdačnošću no solidnošću svoje argumentacije. Uopšte uzev, on je dobar pisac.

što hvali Dositeja Obradovića i što je prijatelj Vuka Karadžića; manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao što je kinjila i Jovana Rajića; dugovi su ga opteretili, on je u očajanju, pun mržnje na

Do pojave Medakovićeve istorije, 1851, Davidovićeva istorija bila je glavno delo u kome su se Srbi upoznavali sa svojom prošlošću.

je suvremenicima davao iluziju onoga što se zvalo »bogodani pesnik«, Pesnika, jednom rečju; i svim svojim bićem i svom svojom poezijom odudarao je od birokrata i crkvenih lica koji su tada jednoliko, svečano i ukrućeno pevali u srpskoj poeziji.

Ti komadi, svojom istorijskom sadržinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondašnje

Ti komadi svojom nacionalnom sadržinom i patriotskim smerom mogli su se dopadati oduševljenoj publici šezdesetih godina i zadovoljavati

On je svoj čovek i samostalan duh; on ume i sme da misli svojom glavom, bez obzira na to šta će drugi reći. »Kad bi se ja, pisao je 1820.

pesnik Aleksandar Petefi, čiji je glas tada bio na vrhuncu, naročito posle njegove junačke smrti na bojnom polju, gde je svojom krvlju zapečatio svoje rodoljubive i slobodoljubive pesme.

Milićević, Vuk - Bespuće

dahtavo paru, u punim, gustim i debelim dušcima i voz se ponovo kretao u tamu, u nepoznatu daljinu, punu mraka, buneći svojom tupom lomljavinom mrtvačku tišinu zaspalih polja; naličio na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko mrtvih

Naposljetku se Milan odobrovolji, nađe svoje staro raspoloženje, uveseljavajući mater svojom šalom i razgovorom, i ona ga je gutala svojim dobrim i milim pogledom.

svoje grudi, stvorila u sebi sliku svoga sina, oživila ga, sa hiljadu uspomena, zaboravljenih riječi, milošta; zavila ga svojom ljubavlju, osjećajući jednom strašnom boli njegovu ranu, preživljavajući stotinu puta njegovu smrt, umirući zajedno s njim

u taj vedar dan, pun svjetlosti, mladog lišća i novih trava sa sočnim i svježim zelenilom, u taj bujan život koji svojom krepkošću i punoćom preziraše i ismijavaše smrt, sprovod ne unašaše nimalo žalosti do jednog neprijatnog i izlišnog

Pa onda se prisjeti i upozna ga sa svojom kćeri koja je stajala malo po strani i gledala kroz otvorena vrata, bacajući kadgod na njih dvojicu po koji pogled.

On ubija želje, sužuje misli, zatvara oči, zaglušuje svojom glasinom sve što se oko njega čuje, zbiva, glasno živi i ori.

Tako nemarno i ravnodušno ju je ostavila i prepustila ocu koji se, kao što je čula, propio i živio sa svojom vešerkom, misleći da je najbolje da njegova kći provodi godine u samostanu, u toj ogromnoj, vlažnoj, starinskoj i

Sremac, Stevan - PROZA

Ali vreme leči svaku ranu — i Jova se pomirio sa svojom sudbinom. Postao je filozof, i nije više gledao samo na one pred sobom, nego i na one za sobom, i to ga je utešilo.

veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će Jova sam svojom rukom dobru jednu kavurmu napraviti) — onda računajte kakav je bio i taj ćuran!

tako grlatog da ga srpska majka već više valjda i neće roditi — i koja je sada u inventaru školskih učila lepo pod svojom numerom zavedena.

Radičević, Branko - PESME

se ja uvek izvukâ, Ja sam tebi mlado telo predô Kâno ocu svome što bi čedo, Jer da tede, mogaše me jednom Rukom svojom zadržati lednom, Ta kad ono u Vodi neuka Dovatila ta samrtna muka, Kad se voda nada mnome sklopi, Oj Dunavo, ti

ovako bumbarati stade: „Blago mene, sa mnom muze rade, Po vazdan su oko mene mlade, Znoj mi taru, po čelu miluju, Svojom pesmom trudna uspavljuju, Sa mnom paje, a na mojim grudim', Pa se bude kad se i ja budim, Ao braco, čestitoga veka!

i poderô, Al' dopr'o nije još nijedan Tamo gore na visinu bedan, De se nebo grli sa zemljicom, Divan bratac sa svojom sestricom. Lepo, krasno, divno li je tamo, Avaj brate, kako li je amo!

Milun s četom iz gore išeta, Gora tuži za njima i strepi, Kano majka za dječicom svojom Kad ih na put krvavi opremi, Mila su joj, a hude je sreće, Pa se boji, vratit joj se neće.

malu, Tu žića knjigu vadi iz nedara, Na sto je meće, pa knjigu otvara; Još perom oštrim u srce se bode, Pa krvcom svojom vako pisat ode: — Smeje se nebo, a sunašce gleda Odozgo dole na zemaljska čeda; No jedan dole po zemlji se šeće,

I sunce zađe veće poodavno, I nojca beše, i bijaše tavno; On s dragom svojom večerati sede, Ma njima, s' eto nikako ne jede; Sve jedno drugo da privati nuka, Al' jesti ne da neka teška muka;

De mu sreća mrtva spava, Polomljene kaže kosti Od njegovi svi radosti, Zamuknuše tužnim mukom, Što on pobi svojom rukom. Oh, da mu se samo dade Vreme vrnut unazade!

Kao da je zora bela Pod srdašcem svojim nela, Na svom krilu odnjijala, Svojom verom opasala, Kojuno je suncu dala, Na grudi mu verna pala.

Rajko stoji, pa gleda odzade, Pa i vidi srpske velje jade. Oh Soliman, prokleta mu ruka, Svojom sabljom dopanuo muka, Jera njome posekao Gojka!... Što će činit Kosana devojka?

Dva sinčića tebi sreća dade, Ti i lepo odgajivat stade, Svojom krvi ti i mlade rani, Rani, oče, i oda zla brani, Oni beu tvoja mila snaga, Tvoja, oče, dva kamena draga, Tvome

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Prima starac utjehu i miri se sa životom, s tugom, sa svojom samoćom. Toga oskudnog i nikakvog proljeća, djedov rođak, „brat Sava“, pronese po selu onu neslanu priču kako je brat

Nije lako okrenuti leđa ovome blagodatnom kraju koji si naselio tolikim svecima, svojom rođenom djecom. Mjesecima i mjesecima on je seljacima, za malu paru, molovao ikone svetaca, mučenika i ugodnika božjih.

Takav je, davno još, bio neki Simo Starčević koji se naimao kod starijih ljudi, oženjenih mladim ženama, svojom neprilikom, pa o njemu nikla popijevka: Blago ti je Starčeviću Simi, jaše konja i ljeti i zimi.

Kao da odgovara na ženina zabrinuta pitanja, s pojila se ponovo javlja Nidžo sa svojom pjesmom: Marijano, večeraj pa liježi, a ja idem kud mi srce teži.

Mijenja se kobila kad neće da vuče. Kakvo je onda čudo što djed nije uspio od Save ništa izvući ni svojom napomenom o „besposlici“.

Što te ruska granata nije sasvim upljeskala pa da više ne laparaš ovuda svojom poganom jezičinom. Ipak je strikanu najteže padalo da kočijaši, kad bi se putovalo nekud u okolinu, na crkveni sabor.

ali nikad nije stigao da je ispriča do kraja, i tako se grešna kuma Staka već skoro pola vijeka boči i putuje s tom svojom srećnom krmačom, a nikako da obavi posao.

Činilo se da ih je slikar nečim omađijao i učinio se nevidljivim, pa sad neometano produžuje sa svojom čarobnjačkom rabotom.

čisto mi se čini da je krenuo nazorice za mnom sa onom svojom sikirom. Hm, svetac? A šta će njemu sikira kad je svetac?

Sljedeće noći, pune strašnih snova, počeh da buncam i svojom vriskom uzbunih čitavu kuću. Odležao sam dva-tri dana, blijed i zamukao, a jednog jutra probudi me glasan šum spolja i

svakih dvadesetak godina, eto ti ga, dođe „prevrat“: država se prekonoć srondači i propadne, a naš ti veselnik sa svojom kićenom bratijom provali u magacine, opljačka i opiri sve do posljednje krpice i obuče se ko jedan po jedan.

— opet će onaj radoznali vojnik. — Nije vajde kriti, pustiše. Dobri neki ljudi. Izgore stara Anđa zajedno sa svojom štalicom i svojim razgovorima.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Jeste, jeste. Nisam ni ja od juče. Ima ih koji se i u nesreći ponesu! Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima! Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom koštunjavom, sa požutelim prstima od duvana, rukom. Gladi je i razvlači, odvajajući vlas od vlas...

A svi sviraju. Grneta groće, ćemane klizi, dahire zvoni, a Šaban svojom šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni. I zaista.

Kostić, Laza - PESME

Pesmom se pita, svet da zahrani, svet da zahrani — da se sahrani. Čućeš nam glase, ti si ih svikô, samrću svojom ti živa sliko kivne nam sudbe!

Vajaoca Minadira, što labirint kralju zida, de će kralju s ćerkom svojom posle smrti da počiva. Živo radi Minadire, danju, noću nema mira, neće biti take zgrade od Indusa pa do Nila.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Samo nekoliko godina od pojave njegove Pesnarice (izdate 1814 g.), srpski deseterac leteo je Evropom kao svojom baštinom.

Sledeća, mlađa generacija srpskih književnika i intelektualaca, od Branka i Njegoša, već je bila prirodno srasla sa svojom narodnom poezijom, ali — ja bih rekao — ne prvenstveno zbog estetskih vrednosti koje je narodna pesma u sebi nosila,

imao mogućnosti, pa ni nagona, da narodnu pripovetku pisanom rečju populariše i da se za nju zalaže; on se zadovoljavao svojom intimnom ljubavlju prema njoj.

Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

Ili, davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ? A ona mu odgovori: — Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ? A ona mu odgovori: — Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom, vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.

Cara Petra sused car Tatarin poruči mu jedared da mu dade svoju kćer za ljubu, ako to ne učini da će doći sa svom svojom vojskom te će mu svu carevinu potlačiti i popaliti, pa onda mu kćer dati živu risovima da ju rastrgaju, a najposle će

A kad sve bude gotovo, on se sa svojom kćeri u kulu zatvori n dade ovu zazidati, carevinu preda svom vernom jednom slugi da vlada i caruje za tri godine, a

Koje dobro? Rob: — Tražim carevu kćerku koje nestade od oca iz zazidane kule. On se zove car Petar, pa se sa kćeri svojom zatvori u kulu na tri godine dana. Od tuda mu kćeri nestade, ne zna ni kako je nestade, ni kuda je.

Plače on tako, siromah, plače i jadikuje za svojom pokojnom majkom, a u tome dođe k njemu neka stara, vrlo stara baka, pa ga zapita šta mu je da tako plače.

odsad ćeš moći i bez mene živjeti; idi po svijetu pa radi, te se hljebom hrani; ali prije nego se rastanemo, moraš me svojom rukom ubiti. — Sačuvaj bože!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

tičućeg se supruga; zato se odbor pravedno nadati može, da će pomenuti suprug i ubuduće s imenovanom suprugom svojom ne samo lepo živiti, nego da joj neće nikada, što ona bude u kući po blagorasuđenju svome naredila, na putu stajati,

Zato primi ova tri dukata, pak idi zbogom. JAKOV: Čiča, ti sime besedom svojom sasvim tronuo. da vidiš da sam i ja čovek, evo ću primiti što mi daješ. (Primi dukate.) Sad zbogom.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom! Ajde, poljubite se jedanput.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Oprosti mi, i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje

kljuna vage u poljupcu skoro, A leto kao da okleva, cedi Još kap, onda još jednu, tako sporo, Kao da meri svojom metaforom Koliko bivše vredi i ne vredi.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

— Nešto mislim... — razmišlja dalje matori —šta ako bude neki šmokljan? Ili, na primer, pesnik, pa krene da nas masira svojom poezijom? Ili, još gore — hipik, pa natera Anu da stanuje pod mostom, a mene proglasi za potrošačkog tipa? Jezivo!

Shvatate? — Živeo moj matori na čelu sa svojom Anom! — dreknuh iz petnih žila. — Ne na čelu, nego evo ovde! Tu si mi se popela...

A što se tiče ljubavi, to je najkomičnije pred Novu godinu, mislim. Niko, naime, ne sme da se podževelja sa svojom mačkom; jer, ako je slučajno izgubi —koga će da šlepuje na doček?

I opet neće moći nikada da me stignu i da mi viknu „šuga“! Ni Greta Garbo sa svojom lovom, ni Marlena Ditrih — šta im vredi?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

BATIĆ: Ništa, ništa, mi smo sad i tako rod. Osobito nećete pred nevestom svojom imati nikakve tajne. (Čita dalje.) „Znaj da Marija kao utučena ide.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Nisam znao da bi joj to bilo prijatno. Pozdravite je. — Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš! — Kuda? — upita devojka pored mene i diže ruku da vrati pramen koji se odvojio.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I guste travice splet Gordi mu uvija stas — i gorski nestašan lahor Leluja šaren cvet. I zima dođe već; i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu.

Kad Samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime. Pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola, I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime.. I za tim u budžak ode. Iz tanke polutame Strašno se kezila otud...

VIII NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.

— Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

i zašto, i znam da svakom sjaju i slavi takve senke za petama idu te govore: dosta si svetlost zemaljsku krvlju svojom i drobom hranio. Na taj glas treba u najblažem pomirenju podići zavesu druge svetlosti.

Cvetne behu livade pod orasima manastirskim gde hodih sa materom svojom pre no što me odvede muž moj zimski. Među čobanima podzemlja živim: kule su ovde visoke i vojske mnoge i drago

carstva povuklo je iz zemlje lepotu za vlasi poteglo kamen diglo stub do stuba onda se uspravlja trepće i zračnom svojom rukom rukovodno sledi pokret koji polazi iz vrata neće više da siđe sa neba i to je vrelina vrla vrhunac koji

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A takva poza i ne pristoji lepo starešini, koji treba da komanduje i svojom izdržljivošću da služi kao primer vojnicima.

Takvi postupci se nisu smatrali kao greh, a mnogi su se i ponosili okretnošću svojom. A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima.

I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom... Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu! Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram...

Oči crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite.

A sela, njive i livade bukte u plamenu i dim obavija napuštenu zemlju. Seljaci pale svojom rukom stogove sena i slame, pune koševe kukuruza, da ne bi pali neprijatelju u ruke.

Njih četvorica stoje mirno prema celokupnoj ćesarevoj sili. Svega četiri „reponje“, i oni možda smrću svojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske. — Gospodo, izvolte u bateriju! — i komandir se okrete Aleksandru.

Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi žene isto ovako kukale. Gl’aj si posla, Učo! — ide Aleksandar za svojom logikom. — Vidi ga sad! — ljutnu se Milutin. Zatim poče živo: — E, molim lepo. Ti kažeš, svi ćemo umreti.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom. Jedva čekaš da u gledaš na livadi kakav moćni grm s razbacanim daleko u stranu granama,

širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada. Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše.

On beše sav, sa celom svojom dušom, u drugom, lepšem svetu, u sjajnijem položaju, koji potpuno odgovaraše njegovim najtajnijim željama i pomislima...

Daj da se radi!... Ulazeći u školsko dvorište, Ljubica opazi kako se Gojko nešto ustumarao pred svojom kućicom. Ona pomisli da se to i on žuri za poslom.

i sâm osvetljen žarkom rumenom svetlošću, nadneo nad ovim kitnjastim prostranstvom, pa ga, kao ono svemoćni duh, zadiše svojom veličanstvenom beskrajnom večnošću...

Oni se krenuše kroza selo. Putom se vodio govor samo o radu u školi. Velimir obeća da će doći k njima sa celom svojom školom, pa će tako zajednički držati ugledna predavanja, ali prethodno zahteva da oboje odu k njemu u goste i da provedu

Odjednom se oboje trgoše, ustadoše i pođoše dalje. Mesec izgrejao, pa treperi svojom nežnom srebrnastom svetlošću. Zrikavci otpočeli svoj posao, pa i cela okolina bruji od njihove monotone pesme, koja

— Stoj... Hodi kod bate... Ljubica poznade ćatin glas, pa planu svojom odvažnom, plahovitom srdžbom. — Ha, pijanice jedna, ti li si to ? Marš s puta...

»Što mi ne dâ Bog mira, misli ona, da se bar sita naradim sa svojom decom ? Sad vidim kako veliko zadovoljstvo i utehu čovek nalazi u radu.

Da li mogu biti ljudi toliko dvolični ?«... I to ostade za nju nerazrešena zagonetka. A pisar se tek sad oduševio svojom rečitošću, pa ne misli prestati.

Napred iđaše Ljubica sa svojom decom, veselo gledajući pred sobom, a naposletku, završujući red, natmuren i pokunjen, stupaše Gojko.

istrča da otvori vratnice i vidi te iznenadne goste, kad iz saonica iskoči pisar i prođe pored uplašenoga čiče, mašući svojom pletenom kamdžijom.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa!

FILIP: Ja u tu stvarnost ne mogu da uđem, i da u njoj učestvujem, sam! Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam! VASILIJE: Sa celom predstavom, sa kulisama, perikama, reflektorima, praktikablima!

FILIP: I da izrazi... VASILIJE: Šta da izrazi? FILIP: Šta ti, kao glumac, želiš da postigneš, da ostvariš, sa svojom umetnošću, u ovom takozvanom svetu? VASILIJE: Želim da pomognem ljudima da razumeju život! FILIP: I šta još?

A istovremeno sam, nehotice, posmatrao šta sve jedan seljak radi sa svojom šajkačom. On je tu šajkaču nosio na glavi; na jednoj sahrani je šajkaču skinuo s glave, da oda poštu umrlom; šajkačom

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Čekrci škripe, dižemo sidro. Izlazak iz Novog bio je vedar i plav, pri zalasku Sunca. Novi, sa svojom plažom i svirkom vojne muzike, sa belim odećama žena, kao malim jedrima, ostao je u senci brda.

bojište, pa je on, sa oficirima, ručao u slastičari na glavnoj ulici, i nazdravljao, a ja sedeo, snužden, usamljen, sa svojom majkom, nasmešio se prema meni, i meni digao čašu. Odskočio sam od stola i uzeo, zaprepašćen, stav „mirno“.

Oni to kažu, ali biće da nije tako. Pa ipak su smešni sa svojim računom o Americi, sa podlom verom u Rusiju, sa svojom glupom mržnjom prema Francuskoj. Pre su verovali samo u sebe. A da ih čujete kako govore o Poljacima i Česima.

Rusi se baš ne trude da očuvaju simpatije, nego često, drsko, daju obične stvari. Samo, katkad, Masin zadivi svojom koreografijom najnovijih: Stravinskog, de Fale, Satija.

Taj tužni sanjalo, koji je, posle smrti ljubljene žene, izgubio svaku vezu sa javom, zalivao je svojom zlatnom maglom mesec dana život Pariza.

Virtuozni i sentimentalni Fabricijus, izgledao je sad bedno, kraj njega, i samo jedan de Vit (trgovina riba), sa svojom tvrdom kompozicijom, i hladnim tonom pejsaža, dalekim od svakog impresionizma, sav intelektualan, bio je dostojan te

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Vrućina kao u paklu, a osim svega, rakija vonja i davi svojom smrdljivom atmosferom. Otvoriše se vrata i putnik jedan, mladić, uđe u krčmu, a za njim uleti svež noćni vetar.

Nekad je na njih skupocen lila Nard, A sad im grdne rane mila Očajnih suza gorkom rosom, S njih otirala svojom kosom Krv... Najzad joj stražar priđe bliže... Opomene je da se diže I otera je suznu, bledu...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

je otac teško ranjen i zarobljen u ratu, a zatim odveden u tuđinu iz svoje domovine, gde se opet oženi devojkom robinjom, svojom zemljakinjom. U Tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina, on umre.

meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti.

Stignem do obale. Dve velike reke mirno protiču i umivaju svojom vodom gradske bedeme. Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao

Pošto još neko vreme porazgovarasmo tako o važnim stvarima, izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim, i pođem. On me ljubazno isprati do vrata.

— Narod moga kraja lije tople suze radosti i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i

Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo i ja prvi ne bih se smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru.

— Dobro. Kaži! — Iz ove pričice vidimo kako treba biti veran i poslušan svakoj vladi, pa da čovek srećno poživi sa svojom porodicom. Dobri i poslušni građani ne rade kao Ilija, pa ih svaka vlada voli! — govori opozicionar.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ponekad tek preleti zalutao, gust oblak, ostavljen od svojih džinovskih drugova, promrda preko neba tamo i amo i zakrije svojom tamnom odećom tiho treperenje malenih sunaca, pa, potisnut snažnim vetrom, jurne unapred i leti tako preko cela neba,

I eto, takva se duša našla, i samo kratko vreme ima da prođe, pa da on onu lepu i dobru devojku nazove svojom ženom... »Bože moj, ta to će biti život!...

Pa eto, uveče, ovako, neće biti ove klete samoće, od koje se može poludeti: ona će biti uz tebe, da te svojom šalom, osmejkom, razgovorom razvedri i razveseli... Pa još kad se pojave deca... Pi—ha—a!... uh, čisto me jeza...

jednog arhimandrita i nekoliko kaluđera, koji jednoglasno svedoče, da je čiča Pera, za vreme bavljenja po manastirima, »svojom pobožnošću, poštenjem i svima hrišćanskim vrlinama mogao služiti svakome za ugled«.

iz varoši; kapu držaše u jednoj ruci, a drugu, desnu, beše podigao u vis i šaku stegnuo u pesnicu, pa njom trese nad svojom razbarušenom kosom. — Ja sam gosa u ovoj kući!... ja, ja... razumeš !...

Veli obnevideo je... Posle on uzme besedu od mene i svojom rukom ispiše u vrhu : »Sočinio i pred blagočestivim hristijanom izgovorio slovo sije u hramu svjatago Preobraženija

Istina, i teško im je, nije vajde. Prota je udovac, a pop Sima se razdvojio sa svojom ženom onako među sobom, na lep način, a već Cuca muči muku dve godine.

Ta on je davno sve promislio i sredio svoje misli, davno se pomirio sa svojom crnom sudbinom, pa samo čeka da nastupi i taj poslednji čas.

Lepotom svojom nadmašila je sve a...ke devojke, koje su joj za to mnogo zavidele, a ona je se time gordila. Čiča Gliša i Jula behu

ke devojke, koje su joj za to mnogo zavidele, a ona je se time gordila. Čiča Gliša i Jula behu zadovoljni svojom sudbinom; a zašto i ne bi kad nikad ne znađahu šta je to sirotovati.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

drveni sanduk, uvezuje krevetske haljine u ćebe, a daske i nogare ujedno, i kreće se i odlazi na nova mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će

Sve je pojeo kapetan sa svojom alovitom tevabijom i sa onom »prokletom Jerinom«. (Tako mu odnekud pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo

On je jedini bio izuzetak u selu što se brijanja tiče među ostalima. A brijao se dvaput, pa i triput nedeljno, i to sam svojom rukom.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Na kakvom to se našao dnu? U glavi mu se lude misli zameću... Sve je neverovatno, kao u snu U kojem ne vladamo svojom pameću!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

U vreme kad je pred ostrvo stigao Šmit sa svojom ekspedicijom, evropski ubojni brodovi su zbog toga događaja vršili naređene im represalije nad urođenicima i

Kad se jeguljine larve uspenju nad svojom kolevkom do izvesne visine, ili kad uđu u sastav planktona, one budu poduhvaćene morskim strujama i vetrovima koji ih

Od tada knez je, sa tim brodom i sa svojom ekspedicijom, svake godine provodio po okeanu po nekoliko meseci, ispitujući dubine i prikupljajući naučnu građu za

snabdeveni motkama i harpunama, postavili su se pored bare; neki od njih su se popeli na drva pored obale, pa su svi svojom vikom odbili konje da ne izlaze iz bare.

i sa brodskog vijka skida umotane oko njega alge koje su otežavale kretanje broda, pored svega toga što se vijak okretao svojom normalnom brzinom.

što se teškoće i opasnost dobro poznaju, a zatim i stoga što se iole jači parni ili motorni brod može otuda izvući svojom vlastitom snagom, a naposletku i stoga što bi se u slučaju opasnosti bežičnom telegrafijom tražila pomoć od brodova

zaustavljenog broda spušta tako, da joj vrh konusa najpre uđe u vodu, a najposle otvor; tako uspravno spuštena i vučena svojom težinom, ona postepeno silazi na dno i za to joj, kad se spušta u velike dubine, treba po 1—11/2 sat vremena, često i

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagriš krvlju svojom i sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.

Rakić, Milan - PESME

sve zaćuti ko da u tom času S visova tavnih, s tajanstvenim hukom, Sveopšta smrt se na sve strane rasu Gušeći život svojom moćnom rukom, — Ja znam, to mrtvilo je pusta varka.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kugo ljudska, da te Bog ubije! Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i

Jednako su se upinjali da sa tom svojom kućom, imanjima i čivlucima budu od cele varoši što izdvo jeniji i udaljeniji. I baš u tom upinjanju da se od svih

Deda je zvao svojom „majčicom“ i gotovo je na rukama nosio. A dedu pamti samo po jednom. Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi

Ništa i niko kod nje nije mogao da izazove zlobu i pakost. Jer, viša od svih i zato zadovoljna sobom, osobito tom svojom jedinstvenom lepotom, ona je ravnodušno sve to oko sebe posmatrala.

užas: kako će sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je — usedelicom. No ipak, uverena je bila da to ne može nikada biti.

Dopuštala je da će možda sada, toga proleća, kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali da će nju svojom lepotom moći da nadkrili, to je bilo

uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali da će nju svojom lepotom moći da nadkrili, to je bilo nemogućno. | Ne sada, nego nikada.

I sve to, istina od starog zlata, sada oribano i očišćeno, jasno je odudaralo svojom žutinom od crvenila nameštaja. Pored ona dva prozora, sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i varoš, kao

Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela. Naročito iza uva ostavi je, da ima malo pramenova, te da bi oni svojom senkom kao sakrili onu udolicu ispod ušiju ka vilici, a i ceo joj obraz od te senke došao tamniji, ovalniji.

još je to tu! Kada prispe do Sofke, ona, uzimajući svojom oznojenom rukom njegovu suvu, hladnu ruku i ljubeći ga, oslovi ga: — Dobro došao, tato! On kao ustuknu. Ali se pribra.

guta kuću, koja sada, ovako nameštena, nekako drukčije, veselije izgleda, krupno i četvrtasto ocrtava se u | noći, sa svojom svetlošću iz kujne i od gornjega sprata. Pored toga opazi ona kako kupac oči ne odvaja od matere.

mu Arsa podmetnu, da sedne, izvali se i tako ležeći čeka da ga Arsa izuje, već sede na onaj sanduk i podnimljen onom svojom malom ali rutavom rukom, sa dosta kratkim i nežnim prstima, čekao je da ga Arsa sasvim skine.

Pandurović, Sima - PESME

„Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...“ Glas mrtvačkih zvona sve tiše i tiše, Napolju, gde kiša polagano pada, Zvonio je glasom kojim

I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže. Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim...

A dole dalek šum sveta što gmiže! ...Poda mnom svet je, s ironijom gledan, Sa mnogo blata i sa svojom zlobom. Moj pogled jasan i čistoti predan! Moj uzor svétli što me čini robom.

Tako jesen nosi masku leta žarka, I prolaznost svojom nežnošću nas vara; Sve se gubi kao mladost, kao para, I oblači pokrov svaka zemna stvarka U životu što je sav,

Još zora neće plavi svod da zlati; Nama je dobro, i nama je rano Da se dan opet s hukom svojom vrati: Svet naših misli sad je tiho dan’o.

Njeni su dragi izumrli davno, Spušteni ispod smrčinoga granja, Obzor gde skriva povečerje tavno. S ljubavlju svojom ona sama hodi; Vetar kroz polja ogolela dere; Debeo sneg se svuda širom stere, Al’ njoj nit’ studen nit’ samoća škodi.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu. Đeneral sa svojim časnicima, konte sa svojom pratnjom, primakoše se k mazgalama i vidješe šta je.

„Šćah da rečem studeno je; eto su ti, Gospodaru, ruke studene kao mraz“, reče Ivo, potapšavši ljubazno svojom rukom po stremenu ruke Vladičine, pa cjeliva je usrdno. „I nešto si mi blijeđi no obično, Gospodaru!

čudna lisca!“ gunđaše đakon, idući za Vladikom i trljajući ruke! Toga istoga dana pred mrak, sjeđaše serdar sa svojom čeljadi kraj ognja u svojoj kući.

To je potvrdio svojom poštenom riječi, a moj gospodin, ništa mu više na to odgovorio nije!“ Domaći se zgledaše i „porazgovoriše očima“, pa

„Kad bih bio inače ozbiljan ako ne ovoga časa, kad sam pri rastanku s tobom, a to će reći pri rastanku s otadžbinom, sa svojom prošlošću, zauvijek... da, moj prijatelju, meni se čini da se neću pretužno s tobom rastati nego naprotiv.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

ne samo da je imao razne vidove pokladnih maski, nego je u svatovskom čaušu stekao i svog pravog narodnog glumca, koji svojom interpretatorskom glumom i monološkim tekstovima izilazi iz okvira kulta i običaja — i stvarno znači dramu, glumu i

— Najcrnja je haljina siromaština. — Najskuplja je sirotinjska solda. O NEVOLjI — Svako u svojoj koži živi (i svojom dušom diše). — Svakom je svoje breme najteže. — Svakom svoja nevolja. — U nevolji nema pogodbe.

imao jednoga sina, dijete od nekoliko godina, bila pod kamenom u rupi zmija, koja je često izlazila, te se pred rupom svojom sunčala.

zato poslije ostane nesrećan, te ne može imati nikakoga zanata niti postojanoga posla, nego se smuca kojekuda, i svojom majstorijom, igrom i šalom ljude zabavlja i vara i novce od njih mami, ali mu ni ovi novci ne mogu biti probitačni, nego

je uzeo snijeg i stavio ga na ruku, a kad viđe da od toga ruka zebe i da ga odmah nestaje, poplaši se i pobježe sa svojom porodicom. Samo jedna mu kći ne htjede ići, već ostade u gradu, gdje je ostalo zakopano golemo blago.

mujaliku vina, a izio krupicu hljeba, po jedan berićet u srcu nosio, a po pet i devet u njegovu domu osvajalo; među svojom ga braćom hvalio, a za zdravlje boga molio; bog mu pomogao, pa mu niko nauditi ne mogao. — Što ćemo dalje?

Za zdravlje našijeh plemenika i dogovornika! Da bog da da budu među svojom braćom i tuđom krajinom vazda štimani, a u gospode ka divanu prizvani i pribrani, a od boga pomilovani i ponjegovani.

Ko nam bio zlotvor, ubio ga gospod svojom strijelom kroz kost, odletio na otur kao kolo, pa kotur niza sanske lugove da pokupi dugove.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom | torbom, ali ga ne puštaju u nutra; onda on otide u kuću upravo carici, pa joj kaže, da je i on ljekar, i da ima

“ VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu

Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?”ć A ona mu odgovori: ,,Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?” A ona mu odgovori: „Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ?” A ona mu odgovori: „Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. 9. ZMIJA MLADOŽENjA.

Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: „Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?

” Sad se otac nađe u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom ženom šta će raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im reče: „Idite u kakvu varoš te

” Kad otac to čuje, on istrči pred kuću i začudi se kad vidi takove goste pred svojom kućom. Onda ga sin zapita: „Možemo li noćiti | ovde?

” Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on s a svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi.

ovo su bili moji nesretnji sinovi, i ja sam sva tri jednu večer kad su spavali zaklao svojom rukom, pak sam tajao i nikad nikomu kazao, pa ni popu na ispovijesti, nego sam mislio ispoviđeti pri smrti, ali me

u jednu kamaru, i ona počne najprije obukovati gaće, a on podviruj ne će li joj biljegu viđeti đegođ na nogama, dok svojom srećom viđe joj zvijezdu zlatnu na desnom koljenu, pa kad viđe, ništa ne reče, nego sam u sebi pomisli: blago meni

Sveti Sava - SABRANA DELA

Pa kada se prestavi iguman od vas ka Gospodu ili svojom voljom ostavi igumanstvo, onda da se izaberu ikonom i eklisijarh, i od bratije do deset ili dvanaest koji su

Ako se igumanu dogodi da iziđe bilo svojom voljom ili radi nekih ovih stvari, to neka se poštuje u manastiru kao i prvi brat iza igumana, i neka ima stajanje i

Z, 9) i slepima dati premudrost, i reč nerečitima, i koji će mu biti ugodniji od onih koji se hvale svojom snagom i mudrošću, i bogatstvom i poreklom.

I obnovivši očevu dedovinu i još više je utvrdivši Božijom pomoću i svojom mudrošću datom mu od Boga, i podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od Pomorske zemlje Zetu sa gradovima, a od Rabna

I pomišljajte dobro pred Bogom i ljudima. Uzdajte se svim srcem u Boga, a svojom premudrošću ne veličajte se. Na svim putevima svojim znajte da pravi budu putevi vaši i noge vaše neće se spoticati.

Jer ovaj kao mlađi među braćom svojom, i najmlađi, i, prosto reći, videvši svoje prirode nemoć i umnoženje grehova svojih, učini kao i bludni sin, ostavivši

strastima, sramom ispunjen, slobode Božije lišen, osuđen od Boga, oplakan od anđela, smehu izložen besima, ukorevan svojom savešću, zlim svojim delima posramljen.

Napastima različitim zmija neprijateljska podigla se na stado tvoje, ali nju, oče, oružjem krsta i molitvom svojom umrtvi, i Mir Od Boga otačastvu svom izmoli, bogomudri Simeone!

Videti udostoji se, oče bogonosni, nadom svojom i ljubavlju što oko ne vide niti uho ču, niti na srce čoveku što ne uziđe, krasan javi se božastvenim

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

roditelja ne od|riču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći.

Bog preblagi milostiv mu bio za njegovu k meni otečesku milost! Na ovi na|čin moj Nika vrati se s materom svojom i mojim bratom, a ja ostanem miran i pokojan.

Njima soveršeno priličestvuje ono slovo apostola Pavla da ko god dobro upravlja domom i familijom svojom, taj će i s cerkoviju, to jest s cerkovnim opštestvom blagorazumno upravljati.

„To je najlakše!” — reče mi. Pođemo pitati i čujemo da proveditor cefaloniotski, blagorodni Venecijan, polazi doma sa svojom familijom. Korabalj napolak prazan. Pogodimo se s kapetanom za tri cekina da me odveze u Veneciju.

prevoz i prepitanije do toga ostrova i, baš izlazeći iz korablja, gdi me je dopratio bio, metne mi u džep prosluka sam svojom rukom 12 venetski[h] cekina. Kapetan korablja, Dubrovčanin, pošteno me je i gospodski soderžavao.

Na mesec dana po ovakovom meni poleznom i radosnom upražnjeniju otide u Harvič sa suprugom svojom posetiti tasta svoga (u ovo vreme svake godine običavahu poseštavati ga) i prebudu u njega 15 dana; koji grad odstoji

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Strina mu Controna, obišavši ga još jednom, podjemči svojom dušom da će ozdraviti. Tada Kriva zamijeni bolesnika kod stoke, Barica i Galica tkahu, a knez je tesao njeke pauznice

Po čitave časove sjeđaše na trijemu, pred svojom ćelijom, gledajući ukočeno u kakvu stvarčicu u dvorištu, kokoši ili mačke, pa čak i dim koji se izvijaše iz kujine.

koja iz prijeka vođaše ka kraju sela, vranac htjede da svrne i Bakonja vidje iza jedne međe puštenicu Jelicu, koja svojom jedrom mišicom bješe zaklonila oči od sunca.

Za to je, osim pomoći vjernoga Dundaka, trebalo dosta hitrosti i pregaoštva, ali to titranje sa svojom sigurnošću (jer, bez svake sumnje, kad bi se doznalo, bio bi s mjesta istjeran) imađaše osobitu čar za Bakonju.

Domaćin i Srdar očatili bi mise, pa bi tek tada budili popa Iliju. Onda bi svi u šetnju na konjima. Kuvar se uprav ačio svojom vještinom, te je svakoga obroka zadivljavao pop Iliju, koji je mogao suditi o tijem rabotama.

Među ovijema bio je i njeki trgovčić iz dalje varošice sa svojom ženom. Taj čovjek bješe u godinama i ružan, a žena mu ne samo mlađa dvadeset godina od njega, nego i tako neobično

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ukopan, ali već s puklom uzom, Rastem li ja to vrhom glave Zaliven svojom srećnom suzom? U ove grudi, ko u plen goli, Kandžu mi zarij bronzani lave: Kad je već plač tu — neka i boli.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Uzela mu je ruku, bez reči, samo je brže od krave disala, i činila njegovom rukom sve ono što je svojom činila među njegovim nogama.

i što Đorđe nema njegovu snagu, i pomalo ga se gadio, jer je znao da i ono malo što ima rastura po senjaku i tavanima sa svojom strinom, babom, može mu majka biti.

O suve tikvine vreže sapliću mu se noge, često padne, ustane i požuri. On ide svojom livadom. Onom koju je kupio kad je Adam prohodao. Ako je Bogu zgrešio, ispaštaće greh.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Tako znaju da to Tataga sa svojom decom ne prestaje da beži. ZVEZDANOVA TAJNA U najprljavijoj ulici grada, među čistačima i nosačima, pijanicama i

— Ako uopšte i postoji Srebrna ruža? — obrati se dečak Večernjem oblaku sa svojom sumnjom, a ovaj se naglas nasmeja: — Naravno da postoji! — oblak samilosno dotače dečakov obraz.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Uzun obično prošeta nekoliko puta svojom ulicom i zastane pred sivom kućom, iz HIH veka, sa brojem 1, u kojoj je dugo bila Beogradska opština.

To su bile razlike, velike. Spasa niotkuda: većina ustaničkih vođa već se spremala za bekstvo; uzalud je Petar Moler, svojom krvlju, pisao pozive za pomoć Karađorđu i Sovjetu, niko se nije odazivao. Stojan se ipak nadao.

Bili su zajedno i 1. septembra te godine kada je starac Dositej, svojom besedom, otvorio Veliku školu tamo, na padini prema Dunavu.

Tada je stigao i Karađorđe sa svojom vojskom i sve se izokrenulo: bitka je bila dobijena, Loznica odbranjena. Isto veče, Karađorđe je hteo da vidi tog

Kada je, najzad, pridobio i kneza Mavrogenija, nekako lako, Riga je prvi put bio omamljen svojom snagom i, odjednom, sklon da veruje da mu se život više neće odupirati, bar za sada, da će pristati da mu se otvori,

Ponekad joj se činilo da neće izdržati: u njegovom odsustvu kao da je, pod svojom kožom, osećala gotovo sve što se zbiva sa njim; u njegovom prisustvu je celim bićem znala sve što se zbilo.

Po njegovom mišljenju, Ljubica je odveć dobro umela sa svima: sa svojom decom ali i sa stranim dostojanstvenicima; sa pukom sirotinjom ali i sa obesnim vojvodama.

Ili, takođe u onom bezmerju nad Kninskim poljem koje ga je plašilo svojom pustoši sve dok nije nazreo da je u istoj pustoši neki oblik spokojstva što nastaje iz sjedinjenih pustolina nebesa i

Postalo je očigledno da davanje smatra svojom obavezom a strpljenje najboljim načinom u ophođenju sa ljudima. Ali, ma koliko da se trudio, nije mogao sasvim da zaklopi

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Malena sam... i cveće je malo, Što je svojom dušom mirisalo; Lako j' cveću kad mirisat' znade Pa izlije iz srdašca jade.

Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojom zrakom krase. Ti grobovi, Stari, novi, Oni sjaju Svakom naraštaju Kad se umlje u prošlost udubi, U tamnini da se ne

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne I vale Jadranskog Mora zdraveći zvucima setnim, Hiponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada, On

Pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola, I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime... I zatim u budžak ode. Iz tanke polutame Strašno se kezila otud...

I guste travice splet Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor Leluja šaren cvet. I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. V.

V. Ilić CXXIII 4 Istina, gdje je?... Idi svojom stazom... Al' poznaj sebe, pa da poznaš nju! Koračaj mirno po uskome putu, I budi skroman. - Istina je tu.

„Nad čim uzdišeš?“ - upita me ona. -Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“ V. Ilić Mlađi CLIII ZVONI Žureći stazom iz kobnoga sela, Kroz tužna polja kao zlato

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

zemni okeani kad se prospu srebrnim strujama u propasti bezdne mrakovite - tako teku izobilno luče sa dobrotom svojom besamrtnom u prostore opširnoga bića.

Kroz valove nebesne svjetlosti mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka

Plan nebesah premudrost je vječna svojom vještom rukom sočinila: svekolike nebesne ravnine pokrite su cv'jetnim livadama, maj vječito na njima caruje; boja

Osl'jepljena duša zločestijem i vječitom svojom pogibijom, misli sa mnom vladu dijeliti, dijeliti svemogućstvo sa mnom, poslje skupa mirotvorci da smo.

Ja bih voli da sam vječno osta u sna mirnoj vladi i naručju, sa svom svojom svijetlom družinom, nego đe sam na svijet iziša da umnožim gordost ponositu nesnosnoga moga protivnika.

o kojoj je pomislit užasno, ona dade smjelom grabitelju slučaj zgodan te prostor zavlada, i prisvoji ime svemoguće svojom voljom, svojim soglasijem.

vojsku, na granice neba doćeraše, ugnaše ih u bezdnu nesitu rasplamanu smradljivom stihijom; bogomrski car sa svojom vojskom u goreću potonuše bezdnu.

Ovaj grdni mnogostručni v'jenac vri stravično u svoje krugove sa ljutošću svojom mučitelnom. Kocita će plačevni valovi tamo poteć sa vodom nečistom mučenija neba otpadnikah, a za njime Flegeton i

hladnijeh bezdanah, te oblake strašne i debele od prašine i crna haosa iz mračnijeh digoše njedarah, i sa silom svojom strahovitom sa svake ih strane stijesniše i u trenuć oka laganoga šar naš zemni tamni napraviše.

Popa, Vasko - KORA

kći Zelenog podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade zida Uspravila se nasred trga U svoj svojoj lepoti Zmijskom svojom igrom Vihore zanela Ali joj plećati vazduh Ruke ne pruža MAHOVINA Žuti san odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato se, čim sam dovršio svoj spis o Demokritu, zapitah ne bih li, koristeći se svojom bibliotekom i svojim znanjima, mogao preduzeti kakvo naučno i zabavno putovanje kroz carstvo tih nauka i upoznati se

kakav događaj ili lični doživljaj u kojem bi on, kao glavna ličnost, odigrao svoju ulogu, a njome me upoznao i sa svojom naukom. Radilo se, dakle, o jednoj dramskoj sceni čija radnja je bila plod moje uobrazilje.

njih stvorio živa pred sobom, izmislio sam kakav događaj u kojem bi on odigrao glavnu ulogu i njime upoznao čitaoca sa svojom naukom.

Sve sama zvučna imena! Posidonija, Akragas i Selinunt poznati svojom arhitekturom i plastikom, o čemu nam još dan danas govore ostaci njihovih hramova, sazidanih u najklasičnijem dorskom

Na nebu svetlucaju bezbrojne zvezde; nepotpuni mesec tek što nije zašao za Brutijska Brda, ali još osvetljava svojom svetlošću jednu vrckastu stazicu koja, optočena mirišljavim mastikinim džbunjem, vodi iz varoši na uzvišicu zapadno od nje.

Da me ne primete, sakrih se u gust šiprag. Pitagora stiže sa svojom pratnjom na nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi

Ona je još juče bila toliko blizu Sunca, da ju je odblesak Sunca činio nevidljivom za naše oči. Danas se Sunce, nošeno svojom kristalnom sferom, toliko odmaklo od nje, da je mogosmo zapaziti, no za koji tren ona će izbledeti u sunčanim zracima“.

“ „On, učitelj, tako je kazao!“ „Nemojte tako činiti!“, puoči ih Pitagora. „Svaki od vas treba da misli svojom vlastitom glavom.

On sam pođe sa svojom pratnjom onamo. Pošto je onde kupio neke sitnice, jareće meso, goveđa rebra i rep, pa napunio njima donju trećinu druge

Da mi podvališ po svom običaju!“ „Ako hoćeš, gospodaru, da se malo potrudiš i da pođeš sa mnom, možeš svojom rukom izabrati sve što želiš. Moji ribari love tu u blizini“. „Gde?“ „Na obali kod maslinovog voćnjaka Timonovog“.

I ovoga puta je nomofilaks rasporedio celu svoju povorku po pravilima simetrije. On koračaše sa svojom dugom palicom ispred sviju, za njim iđaše Hipokrates između oba senatora, za njima Antraks, vodeći svog magarca na

Ribari su, gazeći po plitkoj vodi, baš izvlačili svoju veliku mrežu, alov, na obalu. Nomofilaks se sa svojom pratnjom pope na jednu malu uzvišicu obale, odakle je, kao kakav vojskovođa, mogao da posmatra ceo tok ribolova.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina.

I ko danas, posle rata, može reći da je već gotov sa svojom duševnom organizacijom, da zna šta hoće i da je to što hoće istinska i najveća Pravda? A vi?

srdačnošću i sa puno gracije, obraćajući se uvek onome čije raspoloženje popušta, cvrkućući neprestano, očaravajući nas svojom umiljatošću, i zanoseći nas do najslađeg zaborava.

Oštri se za Francuskinje... — U Francusku, gos' đenerale? — ...Ili Grkinje. Marselj ili Krf. — Hvala. I major klima svojom lepom, nasmejanom glavom u znak zahvalnosti na izuzetnoj pažnji.

Arbanija sa svojom divljinom, pa onda usijani Halkidik, pa vrući Alžir i Tunis, sa svima svojim egzotičnostima, more i Maćedonija, sa

Tada je pored njega uvek mala, mila sestra Pound da ga povrati iz grča. I naslonjen na njeno rame i dokle ga ona miluje svojom punačkom, golom rukom, on dolazi k sebi, zahvaljuje joj i ponova jeca strašne optužbe protivu bedne dece što su

— pitaju rekonvalescenti što pristupaju. — Ne, gospodo, počeli smo... pa tako... Francuz se ponosi svojom istorijom, koja je slavna, i zato je hrabar. Imao je slavne pretke, kao i mi, i nije hteo da bude gori od njih.

Pa je svojom rukom potpisao sve ono na plavom, presavijenom tabaku, slovima iskrivljenim i nepoznatim. Onda su ga vratili, dali mu

Posle više i nije sretao ljude i poguren, sam, malaksao, mokar i crn brisao je svojom radničkom kačketom prljave kaplje znoja u kome se kupao i on i njegove rite.

najedanput i čudno i samu gospođu Leđenski čim je, još usred one prijatne opijenosti od utisaka koje je tamo primila, svojom nožicom u crnoj svilenoj cipelici, laka kao lasta iako punačka, stupila na ulicu među šumnu i mirišljavu gomilu sveta.

sapliće se čovek na nju, i ona ga opominje da ne sme i da nema prava biti mlad i onda kad on svim svojim nervima, svakom svojom žilicom i celim svojim bićem, oseća savršeno da u njemu bukti rumeni plamen one uzvišene i prave mladićske sile.

Ima bivših kretena koji misle da su sad genijalni, a ja sam se ponosio time što sam jasno video da sam, ne svojom ili svojih predaka zaslugom, postao nešto prostraniji i dublji nego što bih inače bio.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Bistar djetinji smijeh kao srebrno zvonce. Na babinim sjetnim očima odbljesnuo se zlatasti odraz osmjeha s njenih usta. Svojom blagom rukom povela je moju ustreptalost i svratila je na laku stazu djetinje bezbrižnosti.

— Nešto slikam. — Slikaj, Ive, slikaj! Nalazila je svoju dužnost, gotovo svoju posvetu, u tome da svojom riječju olakša porođaj svakoj stvari, da joj uravna ulazak u svijet bivstvovanja, i da joj, za popudbinu, udijeli svoj

Takav nam se ljudski stvor priviđa neotkupivo opterećen svojom ljepotom, zarobljen njome još prije rođenja. Ni sjene kakvog nemira, ni traga prepuštenosti slobodnom slučaju.

Patnja je prešla svojom rukom po njihovim glavama i izgladila im kovrče. Glumica koja je dolazila u našu kuću zvala se Bepina (prezimena kao da

I tako se Kalpurnija otkinula od kuće i od našeg mjesta — i ona za nekakvom svojom zvijezdom kao, nešto kasnije, i ja za svojom — i započela onaj život neprestanog putovanja i seljakanja, vezivanja i

tako se Kalpurnija otkinula od kuće i od našeg mjesta — i ona za nekakvom svojom zvijezdom kao, nešto kasnije, i ja za svojom — i započela onaj život neprestanog putovanja i seljakanja, vezivanja i razvezivanja svog ubogog svežnja, drijemanja po

U mjestu se doduše priznavalo da je i moj učitelj žrtva, žrtva umjetnosti. Samo, on je to bio svojom krivicom, dok je nekad vitka trgovačka kći koja se protiv volje roditelja za nj udala bila posredna, i tim nevinija,

Nostalgija je sve što nas mami svojom slijepom neumitnošću. A ako i nepoznato ima tu atraktivnost — to gore po nas! Nije ono zbog toga manje naše, niti je

Obilježen je tim iskustvom kao nekom ahmedijom oko čela. Uljepšan svojim bolom, fatalno označen svojom krivicom. Neko vrijeme držat će se povučeno, po strani. Pa i to će mu nešto podavati.

Trudio sam se da svojom riječi ne odmognem ni jednome ni drugome, i na pogled razočaranog lica jednoga od njih opozivao ono što sam maločas

Ima mnogo, veoma mnogo ljudi koji ne pristaju sasvim i potpuno uza se, koji ne stoje čitavom svojom težinom na svojoj strani; ljudi koji imaju svoje mišljenje, ali koji pomalo simpatiziraju i s protivničkim.

I ne ležimo li mi čitavom svojom težinom podjednako i u jednima i u drugima od tih suprotnih afirmacija? Nismo li ovi isti mi koji jesmo i kakvi jesmo

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao. On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu

»To je čovek — razmišljaše ona uz put — što se ne boji ni puške ni vlasti, nikoga do Boga. Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega... Pravi gorski car!...

Najpre — Bakon (taj se naziv držao najduže, jer je, svojom zvučnošću, veoma imponovao palanci), pa Kant, pa Hus (ne zna se sigurno šta je rukovodilo apotekara, da izbere ime

U neko doba noći dođe Vujo sa dva čoveka. Jedan od njih naročito padaše u oči celom svojom spoljašnošću i naročitim držanjem. Beše to zreo čovek, oko svojih četrdeset godina.

nekoliko dana osećaše u svojoj blizini i samo očekivaše čas, kad će pasti na njega, sad ga je odjednom pritisnuo celom svojom strahovitom težinom i — kako mu sad izgledaše — smlavio ga, uništio... Nije mogao da se pribere zadugo...

Ne razmišljajući mnogo, otvori vratnice i uđe u dvorište. Da ne bi svojom pojavom uplašio ženu i decu, nakašlja se i viknu običnim glasom: — Pomozi Bog, snaho!

Pred ikonom hramovnom svetlucaše »neugasima lampada«, te svojom slabom svetlošću pridavaše još sumorniji izgled mračnim svodovima hrama, koji se kao neka čuda izdizahu i povijahu u

hajduci uhvatili na putu, mučili ga i terali da venča »odbegšega zlodjeja Đuricu Dražovića sa djevicom Stankom, koja svojom dragom voljom ide za njega.

I Vujo je njega privlačio, ali čime ?... Svojom tajanstvenošću, pameću, naročito ovom pameću, koju Đurica uvažavaše, jer je u sebi ne osećaše... Ali nije ni to...

da mi se smeješ sa drugima, kad stanem lutati kao obeščašćena prognanica!... »Ali kako ću sad ?... Da ga ubijem svojom rukom... ne mogu, neću... Tako bi se smirio za čas, pa ništa !... Ne bi ništa ni znao, ne bi osećao muke...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio, i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona, bogme, zatrudni. Onda reče svekrva snasi: — Kako, ćerko, zaboga, ostade trudna sa zmijom?

Čim se svadio, ma̓m je to učinio, i otada nije više imao sa djecom svojom ništa; ni govorio nije s njima ništa a bome ni oni s njim. Tako to trajalo tri godine da ni riječce progovorili nisu.

I tako je živio on sa ženom svojom do vijeka svog srećno i zadovoljno. Ja sam u svatovi bio, io i vino pio, i sad mi je jezik mokar.

Jedno veče, stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda, nedaleko od kuće nekaku veliku goru đe sva u velikom plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono a

Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom, vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.

Jednom u neđelju maćeha, opremivši se sa svojom kćeri u crkvu, prospe po kući punu kopanju prosa, pa reče pastorci: — Ti pepeljugo, ako ovo sve proso ne pokupiš i

Malo postoji al̓ eto ti joj maćehe sa kćerju svojom iz crkve, i vrlo se začude kad vide sve uređeno, pa i proso pokupljeno.

Kad bude u drugu neđelju, maćeha se sa svojom kćerju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe još više prosa po kući, pa kaže pastorci kao i prije: — Ako to sve

Kad joj maćeha sa svojom kćerju dođe iz crkve, još većma se začude kad vide proso pokupljeno, ručak gotov i ostalo uređeno, i nikako se nijesu

Plače on tako, siromah, plače i jadikuje za svojom pokojnom majkom, a u tome dođe k njemu neka stara, vrlo stara baka, pa ga zapita šta mu je da tako plače.

odsad ćeš moći i bez mene življeti; idi po svijetu pa radi te se hljebom hrani; ali prije nego se rastanemo, moraš me svojom rukom ubiti. — Sačuvaj bože!

Petković, Vladislav Dis - PESME

I u toj grobinici mladosti i cveća Disala je ona još lepotom svojom U jesenjoj noći, u noći sa kojom Grlila je život svih mrtvih proleća.

Pošli ste u rat sa nožem i puškom Na nož i pušku dva zlikovca stara, I u dva marša svojom snagom muškom Narod ste spasli mraka i Tatara. Pošli ste u rat, ponositi, skromni, Bez mnogo “ura!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom pratnjom, bio je ceremonijalno dočekan.

moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom.

takve teledirigovane aparate koji će biti u stanju da se ponašaju kao da raspolažu sopstvenom inteligencijom i koji će svojom pojavom izazvati revoluciju. Još 1898.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Junaka, koji stekne prijateljstvo vile, nikakva zla kob neće zadesiti. Svojom nadprirodnom inteligencijom i veštinama vila bi uvek nalazila izlaz iz teškoća.

“Vila” se složila sa svojom maj kom i ja sam spremio svoje stvari i otišao sa gostoljubivih obala Delavera. U Filadelfiju sam se vratio istim

Na molbu jednog glasača, kome nešto nije bilo sasvim jasno koga čoveka treba, zbog nekog tobožnjeg zločina proterati, svojom rukom upisao je svoje ime. I tako je Aristid, najpravedniji i najčestitiji čovek u Atini bio proteran iz nje.

da slušam njihove pohvale o mojoj privrženosti prema njima i njihovoj Akademiji, koje sam, kako su mi tvorili, zadobio svojom borbom za boje Adelfija na atletskom polu, a to je bila jedna posebna vrsta iskustva.

Uživao je veoma u njima, a u isto vreme počeo je razmišljati kako da poboljša uspeh svoga sina. Sa svojom porodicom imao je nameru da leto 1882.

Kada je Rud, kao mađioničar koji manipuliše svojim čarobnim štapićem, pomerio svojom desnom rukom mali magnetski štap prema kalemu, indikatorska igla plvanometra, pokrenuta silom koja mi je do tada bila

su me da se bacim u jezero i zagrlim talase, koji su nekad davno preneli Viljema Tela na bezbedno mesto, pošto je svojom strelom prostrelio srce austrijskog tirana Geslera.

Molio me je da požurim u Idvor i da vidim svoju majku, a da se onda vratim nazad i nastavim svojom metodom istraživanja lepota Švajcarske.

”Ako nastavite svojom metodom i dalje, bojim se da Vas majka nikad neće videti, jer je sigurno da nema dosta anđela čuvara na čitavom nebu

su me da se bacim u jezero i zagrlim talase, koji su nekad davno preneli Viljema Tela na bezbedno mesto, pošto je svojom strelom prostrelio srce austrijskog tirana Geslera.

Molio me je da požurim u Idvor i da vidim svoju majku, a da se onda vratim nazad i nastavim svojom metodom istraživanja lepota Švajcarske.

”Ako nastavite svojom metodom i dalje, bojim se da Vas majka nikad neće videti, jer je sigurno da nema dosta anđela čuvara na čitavom nebu

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Noćas će biti studeno, jer se nebo vedri i u prirodi, čeličeći se, sve se u se skupilo. Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše.

Ne treba tajiti: ona odskače svojom prilikom od svega što živi na školju, a i podalje: oči su joj bistre i prozirne kao čisto more nad bijelim žalom na

Antica posluša i napije se, pa, otrvši dlanom usta, reče: . — Kako je da je, živjela sam na svoj način, svojom voljom, i ne kajem se.... A da sam druge slušala,. bilo bi mi kao i prvo, dok je Marko bio živ... Ma svejedno...

Otada majci bijaše još gore: gladni zimnji i dugi, umorni ljetnji dani, kada se iz grada vraćaše ka svojom sitnom robom, ne okusivši preko cijeloga dana ni zalogaja, a večeravši tek osoljeno divlje zelje i noći besane, ugrožene

A kad stegnu zima, na prelima puče otvoreno, — vele: Pavle Orlić služi se ženom svoga plemenjaka Ilije kao i svojom. Bezobzirniji i slobodniji ljudi, gdekad srdeći se a gdekad šaleći se, vele Pavlu u oči da im sramoti pleme, a neki

Da, svi ste vi jednaki.... 'Ajdemo, Pavle! — reče svom čovjeku, povezavši mu ranu svojom belom okrugom što je s glave skida.

sumnja sada, kad ono „Trčalo” Toma oko njega vrze se, sigurno da ga u stupicu uhvati, pa, i ne obazrevši se na nj, vođen svojom mišlju, uđe u varoš.

Na sudu stvar se Ilijina raspravlja veselo. Mladi pisar mu se u lice smeje, ali on, zaokupljen svojom glavnom mišlju da oni budu kažnjeni „po zakožu”, ništa ne opaža, već iskazuje čisto kako je bilo. Okrivljenici odriču.

Mir i tišina. U hladu, čučeći, odmara se poneki vernik sa svojom porodicom i, kao da su na njivi, zalažu se jelom. Pa odjednom, u obliku jezera, izbije more.

Zatim sede na zemlju, izu se i pređe preko vode. Nazva boga tuđoj deci i, pomilovavši ih svojom teškom rukom po glavi, sede između njih uz vatru.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

na onu dobro poznatu šalu o stonogi koja se omela i ni s mesta nije mogla da se pomakne kad su je upitali šta radi sa svojom trideset i trećom nogom kad pomera sedamdeset i sedmu.

Dušana Matića u ediciji Sto knjiga srpske književnosti kaže: u Matićevoj poeziji, jezik nas dovodi do saznanja ne samo svojom izjavom, nego i – da upotrebim modernu reč – čitavom svojom strukturom“.

u Matićevoj poeziji, jezik nas dovodi do saznanja ne samo svojom izjavom, nego i – da upotrebim modernu reč – čitavom svojom strukturom“.

Da nas jezik dovede do saznanja čitavom svojom strukturom, to je izuzetno krupan i izuzetno teško postižan cilj najznačajnijega dela naše moderne poezije.

Kad su jednom upitali stonogu šta radi sa svojom sedamdeset sedmom nogom kad pokreće trideset treću, ona se zamislila i stala začuđena i zbunjena, nije mogla ni makac

U kulturi, koju možemo shvatiti kao kolektivnu memoriju, nikada se ne zaboravlja pređeni put celom svojom dužinom, sve do početnoga utemeljenja. Prekida, diskontinuiteta negde ima manje, negde više.

na srpskome jeziku, sa skladnom kompozicijom, ritmomelodijski čisto izvedena u simetričnome osmercu i sa slikama koje svojom lepotom prikrivaju da su zapravo neobične, kao što je neobičan i način na koji ju je Vuk zabeležio.

Dučić im se pridružuje naročito svojom kasnom lirikom. I mi ga s njima s pravom možemo sameravati. Dugo je naša kritika samo deo po deo zahvatala iz Dučićeve

Slike su srezane i bojene tako da nas opsenjuju svojom plastičnošću. Ali nas istinski plene tek kad ih pesnik – često i pomoću poređenja – pomeri toliko da se ispod spoljne

Potrebna mu je bila i iz stvarnosti uzeta ličnost koja će svojom biografijom oživotvoriti tu poetiku. A ko bi to drugi mogao biti ako ne pesnik?

Linija nebeskog svoda kao zamisliva reka svojom senkom pada po tlu. Taj astralni čas, ili čas astralne ekstaze, može se uzeti kao završetak jedne pesničke

Dušan Matić je svakako slutio, a i znao, da svojom na izgled lakom i neobaveznom igrom u jeziku pokatkad povlači skrivene i vrlo duboke niti.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki počisti pred svojom kućom, pa neka se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im... znam već šta ću im reći... Ček' samo da se obučem...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Oni bolesni Mita u prisustvu svoja dva bliska prijatelja, od kojih je jedan pripovedač Mile, čini simbolički gest pred svojom ženom Marikom zagrizavši u krušku što mu je kao ponude poslala ona ista Mara za kojom kopneći žudi.

Metnuta na početak pasusa, rečenica i samom svojom organizacijom izdvaja detalj koji se nalazi među zarezima i, što je takođe zanimljivo, on nije motivisan ničim

Pri tome prolazi kroz „mrak”, „samoću”, pored „mrtvog padanja vode sa česme”, da bi onda zastala pred svojom kućom kao pokojničkom: „I gore, i dole, i svuda su gorele sveće.

92 Sablasnost prizora dolazi od inverzije: Sofka u povratku ne vidi samo kuću, nego kuću sa svojom sopstvenom odsutnošću (mir i svetlo simbolizuju prazno), što nas podseća na snove sa vizuelnom inkarnacijom sopstvene

u snovne slike, i noćne i dnevne; pa od mutnih nada, kojima je čas davala maha, čas ih potiskivala, sve u prepletu sa svojom gordom, hadžijskom samosvešću; najzad i od one povremene, zavodljive igre sopstvenom voljom: učiniće, kanda, neku ludost

oca i majke, porodice. I, u isti mah, ona „tom svojom žrtvom toliko ubija sebe: da, eto, polazi ne samo za neravna sebi, za nedragog, nego čak i za samo dete.

obrtanje situacije u romanu i nastaje tako, i zato se tako duboko prelama u junakinjinom doživljaju, što ona ne toliko sa svojom lepotom koliko sa svojom hadžijskom samosvešću mora preći u taj niži seljački svet, mora sići u njega i poistovetiti se s

i nastaje tako, i zato se tako duboko prelama u junakinjinom doživljaju, što ona ne toliko sa svojom lepotom koliko sa svojom hadžijskom samosvešću mora preći u taj niži seljački svet, mora sići u njega i poistovetiti se s njim.

Tako je sve vraćeno gde je i bilo. Sve su protivrečnosti razvijene. Junakinja, koja ih je izazvala svojom kobnom lepotom prisilno silazeći iz visoke varoške u doseljeničku seosku porodicu, prešla je tragičan put žrtve.

Tašana - posle muževljeve smrti takođe ne sme menjati kućni razmeštaj predmeta: sve mora ostati kako je bilo dok je muž, svojom voljom, nesmetano mogao upravljati.

sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu video, nad svojom glavom, sam svoje lice. Bila je to čudna noć.

Uz to izgleda, bar zasad, da preteže udeo metonimije. Nije, naravno, samo gospoža Dafina svojom senkom i bojom očiju vezana za žutu, mutnu reku ispod sebe i plavo nebo iznad sebe.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!.. Celom snagom svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima, uzeo pričešće i pristao na najstrašniju žrtvu.

Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen.

I neće da je ostavi. Zemlja mu je majka, drži ga ona nekim čudnim blagoslovom, te je gotov da nju natopi krvlju svojom i svoje dece. Ostaće na njoj kogod živ da dočeka Srbiju. Nije Druga... Bog je jak... Elbete...

uzeo je još jednu ženu: našao se junak Arnautin i poklonio devojku jednom takom čoveku kojega vuče srce na istok, za svojom verom, kako se odmah objašnjavalo... Preležanin ga bejaše primio sasvim svojski.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

»Javor« 1892. (HAJNE) Jest, mnogo su me mučili Na ovom svetu divnom, — Jedni sa svojom ljubavi, Drugi sa mržnjom kivnom.

Hleb su mi jedom kropili Na ovom svetu krasnom, — Jedni sa svojom ljubavi, Drugi sa mržnjom strasnom. Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni

Sad ga nose... a ja klečim pred tom slikom dragom. Duni, vetre, sada duni celom svojom snagom! Ne daj svetlost da se spusti u mračno mestance, Razbi kovčeg, kao što je on razbio lance, Kovčeg razbi,

Čista rečca duha iskrnjega Nek’ kâ munja oblačinu para Tako s’ đetić doba negdanjega S omladinom svojom razgovara. Omladino, na života pragu; Omladino, u razvoju svome; Omladino, hvati svoju snagu, Jačaj snagu, ne

Miljković, Branko - PESME

ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko

O anđele blagi uprkos svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj

vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno traješ izmerena Svojom odsutnošću, odvažno mislena.

Dok se srce igra svojom prozirnošću Ugasla jasnost čeka ispaštanje. Čikaju svet za potiljkom. Čuj Šta zakasnela frula kaže svetu.

svet s duge strane Tače te da ti ukus zgrane Tu ptica bez ptice drugo posta Reči bez smisla poklon za gosta Što svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro

šumu koja se ne usuđuje čelu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža Nek svako bude nasamo sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Između blata i vatre mi smo za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro

sav rizik poezije Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al bdiju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika Ne, mi ćemo se zaustaviti Pred njihovom pišljivom ružom Mi ćemo

Kakav strašan sklad između riba i ribara koje podjednako voli. Visoko jedan je krug pod kojim se sve odigrava svojom udaljenošću omogućuje nam prostranstva onome ko ga shvati bude oko glave i svetli dok reke teku uokrug.

Krakov, Stanislav - KRILA

Onda su gonioci pobedonosno kružili nad spasenim gradom, i plašili svojom hukom skrivene po podrumima Jevreje, koji se još nisu rešavali da otvore radnje.

Petrović, Rastko - AFRIKA

je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom.

Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom. Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale su engleske kolonije Sijera Leone,

Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na

pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim pojmovima vrlo rđavo postupao, samo što sam u svoj „beli“ brak unosio potpuno mentalitet crnačkog

Kupujem jedan čudan bubanj. Povratak pravo u sunce koje zalazi; ono nam juri u susret sa svojom uzbudljivom svetlošću koje će odmah nestati.

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.

Toliko je taj lik prost u svojoj građi i tragičan u svojoj neduhovnosti. On sa lenjošću izlazi iz svog ćutanja, samo svojom pljosnatom glavom kao bivoli iz mirne vode poto–potoa, da bi odgovorio na pitanja tumača.

Ništa milozvučnije i nežnije. Nema teškog udara u bubanj, ni piska u rog. Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube.

Nema teškog udara u bubanj, ni piska u rog. Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube.

N. je išao od jednog do drugog, vikao na njih i udarao blago svojom batinom. Bio je skoro nežan sa njima. Ja sam bio za to da se ostane i prenoći tu, ali N.

Pojedino bile je samo jedan ogromni list, kao u vremenu kada je mamut gazio svojom džinovskom stopalom. Ako bih digao kamičak, ovaj bi bio ili zub kakve prepotopske životinje, ili fosil, ili meteoroid;

On za vreme dok razgovara sa mnom izdaje i druge zapovesti: upravlja svojom kraljevinom. Mladići, u onom prethodnom dvorištu, skupljeni su za regrutaciju i sad se drži savet kako da se sprovedu

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ćut’... Neko dolazi!... ČETVRTA SCENA Stana, udovica vojvode Đukića, sa svojom pastorkom Spasenijom, i pređašnji. Isto mesto. STANA: Pomozi bog, deco! GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao!

i mudra glava Krvlju će svojom bedem mastiti! — Ti za to veliš da je nesreća!... Pa kad u letu pâloš zastane, A krvav sluga paše svirepog Na

STANA: Nije mi kći? Ti kažeš to, gorska prokudo, Lažljive majke podlo kopile! A da iz sanka zanošljivoga Ko me je svojom piskom budno?

njima; P’ ako i ne bih oči sklopila, Promotrila bih barem ulazak, Da poznam stazu kuda prolazi Na glasu hajduk sa svojom nevestom. (Zvera oko sebe.) Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!...

Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana! Ako i jedan ovud prebegne, Sa svojom plaćaš glavu njegovu!“ A Stanoje me lepo pozdravlja, A taj će lepi pozdrav značiti: „Sa nožem ću te svega iseći Ako

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 ljudi) Lešjanin, a na Gramadi pred Knjaževcem stajao je Hrvatović sa svojom vojskom od 6—7000 boraca. Spram Lešjanina stajalo je tada već na srpskom zemljištu 20.

Tako je računao i đeneral Černjajev i odmah izda naredbu Hrvatoviću da se sa svojom vojskom krene na Knjaževac, da ga zauzme, tu da se opet utvrdi na Tresibabi, pa ostavivši u utvrđenjima pojaču posadu

Meni pade u deo da podelim mesto u kolima sa štabnim svećenikom, g. protom J. J. Napred je išao Černjajev ca svojom svitom, za njim nekoliko kola, a za njima naše kočije.

Opšti utisak sviju ovih izvešća bio je taj, da je Ejub sa svojom vojskom stigao pred aleksinačku liniju i sad se sprema da on na desnoj, a Ali-Sajib na levoj obali Morave osvoje još

— A ja idem da naredim prvima da se krenu. Komandant sa svojom pratnjom izgubi se u kukuruzima, a mi pođemo napred. Prođemo kroz selo Mrsolj. Ono je još gorelo.

»vojevanja« s Komarovom, stoga sjašim s konja i na moju ličnu odgovornost ostanem tu sa Savom kod topova, a Komarov sa svojom pratnjom odjuri nekud, valjda da traži Černjajeva.

ovom neprijateljskom približivanju varoši ima neke divlje poezije, nečega što je uzvišeno svojim užasom, što je svečano svojom sumornošću i težinom.

A šta je učinio đeneral, pošto je svojom surovom netaktičnošću dao povod jednom štetnom samoubistvu? Otišao je y šumu onoj grupi oficira, kod koje su bila

Nasilnička Turska, svojim globama, celom svojom gadnom sistemom, podržava i ojačava kod njih ovaj mrak varvarstva. Čerkez ima samo jednu zavetnu ideju, jedan sveti

A ovi klonuli lugovi bili su prazni i pusti, nemi i žalosni; nigde tičice da prhne, da zacvrkuće i oveseli gaj svojom jutrenjom pesmom.

Kad je saznao za ovo stanje stvari, Hrvatović izvesti o svemu đenerala Černjajeva i spremi se da sutra dan sa svojom vojskom iz knjaževačke klisure i sa odeljenjem sa Vlaškog Polja učini diversiju spram Knjaževca, kako bi tim prognao iz

»Učvršćujući se,« Čumić je pred izbore i na sam dan izbora počinio sa svojom policijom tolika bezakonja, da je još i pre sastanka skupštine njegov pad bio već izvesan.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

? — Zar te ne smem svojom zvati, Vero moja — zakopana? Ti si mrtva, moj živote, Otišla si s ovog sveta, Toj daljini nema mere — Pa zar i to

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiću ga svojom rukom. — Pazite dobro! — rekao sam im. — Rastojanje da bude koliko da se dodirnete raširenim rukama. A sada, u strelce!

Mi smo lomili neprijatelja svojom snagom i vodili smo borbu do samoga vrha. E, sad, ako su pojedinci od četnika izleteli gore, lutajući kroz maglu, to

Šta je meni skrivio taj Boris Želčev, koga sam mrtva upoznao. A i on je voleo, sanjario o životu, čeznuo za svojom kućom, isto kao i ja. I da smo se slučajno sreli u životu, bili bismo sigurno dobri prijatelji... Ovako, ubio sam ga...

Taj isti ubio je i njegovog posilnog. Trebalo je videti toga vojnika kako je posle izgledao. Pri saznanju da je on svojom sopstvenom rukom ubio dva čoveka, njega je obuzela drhtavica, i on je bezumno pilio u leš, dok su mu se vilice tresle.

Ali kada sam se malo saživeo sa tom sredinom, tada sam počeo uviđati koliko ja svojom spoljašnošću odudaram od tog ulickanog sveta... Ja sam došao pravo sa fronta.

Arleta priđe jednoj klupi. — Hladno je — rekoh joj. — Ja često dolazim ovamo sa svojom sestrom. Ona sede. Ja sam stajao prema njoj, da bih je bole video. Moj se pogled zaustavi na njenom malom, uskom stopalu.

Da bih ih izvukao, pričao sam im kako se Arleta uplašila što je ostala sa mnom usamljena. Arleta poklopi moja usta svojom rukom. Osetio sam mirišljavu rukavicu. — Ljutim se na vas... Pre svega, zašto bih se plašila...

Kako, na koji način? Pokušao sam odmah da njenom pitanju, a i svome odgovoru, dam šaljiv ton. Ali je Arleta mislila svojom logikom. — Zar vam ja nisam dala dokaz svoje ljubavi?... Šta želite još od mene?

I opet ga volim. Šta ćeš!... U poverenju ti saopštavam, taj je svojom živošću, pesmom i svirkom održavao moral kod vojnika... Išli smo grivičkim putem i prilazili rovovima.

Slika je mučna i strahotom svojom izaziva srdžbu protivu nesavesnosti živih... Na nekim lobanjama su polomljene kosti, ili su izbušene od kuršuma.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

delu predbrankovske epohe jedva da su imali u rukama instrumenat pouzdaniji od volapika, i ne samo Pačić, tako izrazit svojom rokoko-apatijom prema srpskome problemu, nego i mnogi drugi, vezani za njega gorče i prisnije.

Već pred Brankov dolazak, u osećanju kajanja, užurbano će se osvešćivati, pa će čak i sonet zvati svojom, tobože srpskom reči, čas saglasnicom čas zvukovezom.

Tu je zatim Sima Milutinović Sarajlija, sa onolikom svojom slavom. Svetislav Vulović ga je sasvim ozbiljno smatrao najvećim srpskim pesnikom predbrankovske epohe, a tome njegovom

i da idu svi od nas bez traga Koji kćeri kad udaju motre samo blaga, Kojima se prava [njina] ni zašto priznata, Svojom ćudi kome hoće otvaraju vrata!

Kol jego luči sut previspreni I dosizajut oka v magnovenij' Našuju zemlju, juže tvorjat plodnu teplotom svojom. 1811. Milovan Vidaković PJESN Ah, prestan'te, nevine Okol' mene ptičice! Komu vi sad pojete?

vrulu ima — nestala su vremena U kojima je Orfej zelenu mamio šumu, Riku lavova, besna tigra davio Pesmom i svirkom svojom, i potoke žuboreće Onemio, podizao zidine gorde grada: Groma u ruci ima za krvlju grabljivi čovek!

trud na propasti vode I sebi i njemu večiti dići spomen: Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog; Za veličinom svojom rasturen tuži kamen. Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen! Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.

Spusti oči Cvet-devojče K beloj ruci na kolena, Za okom se momče dalo, Desnom svojom desnu njenu Sa krila joj podignulo, Levu svoju na krst met’lo, Na krst groba mile majke, Oči nebu podignulo,

Što se jače baca, so tim će brže da padne, Snagom sama svojom služi protivniku svom. Al i što više gubi, to više kroz to dobija, Ljubovi pobeda njoj svaka slava je nova.

odviše gorka, tvrda i zatvorena celina da bi se olako dao samovoljno kidati na logično samostalne odeljke, iako ni svojom sadržinom ne izgleda baš nimalo pogodan tekst za pevanje — nama, danas. TRENODIJA V MIR ČELOVJEKA VŠEDŠAGO (str. 41).

” Tako je uz ovu pesmu stavio početno slovo svoga prezimena, R, smatrajući je očevidno svojom. Ona je međutim građena na čvrstoj zavisnosti od Kozačinskoga pesme Preslavna Serbije, koja se nalazila već u

da bih to pitanje valjano mogao rešiti i sada da mi nije pomogao dr Petar Đorđić, profesor Univerziteta iz Novog Sada, svojom raspravom Osavremenjivanje predvukovske grafike i ortografije (Bibliotekar XIII, 1961, 301—6); on mi je ljubazno, u više

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— Ta samo jedna kap — Vitezova će kupit hiljadu Da svojom krvlju plati porezu Što od Venecije ište Bajazit... DRUGA POJAVA U vrtu pred kneževim dvorom.

Vam’ amanet na dušu polaže, Osvetnici carstva njegovoga, Da mu krunu nezavisimosti Na grudima ovijeh krševa Svojom krvlju sačuvate verno... — I o tome, sedi poglavari, O svetinji, o slobodi srpskoj — Reč povedoh u svojoj tazbini!...

Knez Đurđe i Jelisaveta. JELISAVETA: Tako! To i priliči muškoj ozbilji: Duh rešitelan, volja gvozdena, Što svojom snagom ruši bedeme Prepona silnih ljudske pakosti. — Al’ još si dosta blag! KNEZ ĐURĐE: Ja dosta blag?

munjom bratske osvete Golemu hrpu svoje mrzosti U zgarajući plamen podžižu; A treba l’ sablje — brat je donosi, Da svojom rukom brata pokosi... KAP. ĐURAŠKO: Pa šta još čekam?...

Rebra prožeže!... Al’ neka teče krv!... Kamen će ljut, Taj tvrdi kamen zemlje očine, Snagom će svojom krepko rositi. ARNAUT-OSMAN (udarajući na Đuraška): Nećeš već dugo! Čas ti je smrti danas prispeo. — KAP.

grozne prizore — Počini, idi, snevaj i dalje — Još može majka sanka ponoćnog Najlepše svoje čedo poslati Da ti sa svojom nežnom ručicom Uobraženja strašne nakaze Sve pojavama najumidnijim Iz zabrinute duše progoni...

Da nije pao? Il’ možda ropstva lanci teretni Vitkoga stasa ponos ispravljen Težinom svojom vuku prašini Da Arslan-paši, il’ onom drugom — Kome ni ime ne smem spominjat — Sa mekom svilom mlade bradice

) KAP. ĐURAŠKO: Odlazi sad! U carstvà svoga ognju večitom Potražit plamen oživljavajuć, Da ti toplotom svojom ugreje Smrskanih grudi zimu večitu.... BOGDAN: Za njim ćeš ti. — KAP. ĐURAŠKO: To ćemo videti....

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati!

ćeš pomisliti da je 'valim, a ne 'valim je, već ti po pravdi kažem: da se pečem turski zeman povrati, ona bi mogla sa svojom pameti nasred Banje Luke kadija biti. Ja velim: kadija. Kakav kadija!

po redu i zakonu, ima u ovoj zemlji i Okružni Sud, ima naša premilostiva Zemljana Vlada, a ovaj isti David, s ovom istom svojom blentavom glavom, i s ovim istim lopovom, mogô bi jednog jutra i u Beču osvanuti. Nemoj te vi misliti šta mislite!

Čuo sam đe govore ljudi da su dvori nekakvog čivutskog cara Solomona bili na dvan'est ćoškova, a ja bi' se smio svojom djecom zakleti da na meni ima dvadeset i četiri ćoška.

Bojić, Milutin - PESME

Bludeći je tražiš stazama života, Očajno je kličeš svojom grubom vikom, A vreteno svoje Parka kad razmota, Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom Neznane Lepote.

Jakšić, Đura - PESME

„Zvali ste me da porečem Svojom krvlju što sam pisô, Mojim nožem da presečem Od pomisli prvu misô: Da se klanjam nemoj slici, Koju ne znam niti

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Kad se iz Čaršije ulazilo u ulicu, odmah bi se nailazilo na njihnu kapiju. Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama.

Sa toga gornjeg sprata videla se ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, širila i gubila u njivama, nego čak se gledalo izvan varoši.

I to toliko mirno, pribrano, da je već i ga njena mirnoća bila neugodna, čisto bila neprijatna i sama ona sa tom svojom mirnoćom, kao tvrdoćom, okrutnošću. Na sve izraze sažaljenja, utehe, ona je samo odgovarala: — Eh, Bog... Hvala mu!

davala, ne žalila ni jela, pića, gotvenja, ali, kao što rekoh, pored sveg njenog svesrdnog plača, tuge za babom, svojom nanom, svekrvom, ipak kod nje, i u lipu i u pogledu, osećala se sad neka veća sloboda, odrešenost, lakoća.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Soko padne na ovu gradinu, i Trojan »svojom rukom« tu zasadi l. (»ćeten«). Otuda se ovo mesto prozove Ćetenište (Karadžić, 2, 1900, 65).

Devojka koja želi da dozna za koga će se udati, raspe uveče po drvljaniku šaku z., pa to malo zavlači svojom suknjom; tu suknju metne uveče pod glavu, pa koga momka sanja, za toga će se udati (SEZ, 14, 24).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Rade, posjedavši, založi se, položi blagu, i osjeti se sam — i ispustan. Kud će sada? Prestalo je kijati, pa, gonjen svojom glavnom mišlju, uputi se od kuće. Misli: biće nekog da zametne kolo, ali kod seoskoga bunara nema nikoga.

A dok se suton spustio, pokaza se mjesec u vedrini. Rade, zaogrnut svojom novom kabanicom, što još mekom ispranom vunom miriše, nogostupom ide ka seoskome bunaru. Miran je.

Božica će sigurno doći, a kad dođe, znaće šta da radi, — odlučio je danas. I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom koju Radi u prćiju nosi. — Božice!

U osvit mladenci pomoliše se iz kolibice; zimsko jutro sačeka ih i zaspe im obraze svojom sivom svjetlošću; sunce još oklijeva, premda visovi planine već se obojadisaše ružičastom bistrom bojom.

Poslije, sjećajući je se, kinjio se kao i ona negda, i tada nije ni on, kao ni ona, znao kud će sa svojom zabreklom momačkom snagom... Pa gle čuda!

—Ha, ha, sa maćuhom, a dakako! — jedva dočeka Pavle. — Ma vele da nije bio kriv Radivoj. —To sa svojom maćuhom, drugom očevom ženom? —priupita onaj vremešan, da društvo bolje razumije.

—To sa svojom maćuhom, drugom očevom ženom? —priupita onaj vremešan, da društvo bolje razumije. —A da, sa svojom maćuhom, — nastavi Pavle. — Ali kako rekoh, vele da nije on kriv.

O tome premišlja Rade putem i dok mu jedan pisar iz čaršije slaže tužbu. Potpisa tužbu svojom rukom i ponese je na sud. ...Bijaše tužbu svrgao s pameti, kad mu uručiše pozov. Tek sada zbuni se; čisto mu žao...

prihvati zdravicu, mladi kaluđer zapjeva „Na mnogaja ljeta”, ali pjevajući ostade sam, i ućuta, jer fratri nadvladaše svojom pjesmom: „Mnogo lita sritan bio!

Ali ona ne boji se stranih dušmana, već je duša boli kad vidi svoje vlastite sinove koje je svojom krvlju odgojila i — izdržava ih, gde je izdaju i od nje se odmeću; ima naša otadžbina i čelik—domoljuba i pobornika, kojih

—A što ću ti ja? Ako nemaš, zemlja će poći na dražbu... — Ta nisi naumio i mene otjerati sa moga? Kud ću sa svojom čeljadi? —Nije, bolan, ono već tvoje, kad je u rukama suda...

Ne nagli! — Da ne naglim?... Ali neće što je namislio, opet ti velim, makar ja zemlju svojom krvlju otkupio! E neće... I diže se i pođe po kući.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Rana ne trpi neuku ruku. Znala sam da će se sve to na kraju okrenuti protiv mene. Uzaludno će mi biti da se pravdam svojom nevičnošću, reći će mi da sam namerno trovala muževljevu ranu jer sam mlada, a on star, pa sam koristila priliku da ga

Ali ako je on, Jevđenije, bio slep i lakoveran, nisu bile takve crne sile protiv kojih je vodio boj svojom vradžbinom. Njima se nije moglo tako jajarski podvaliti. No najveća, najbezočnija podvala bila je u vezi sa Janjom.

Hvalili smo se svojom istrajnošću u okršajima s njom, preterivali naravno u svojim pripovestima, grgoljali smo, prdeli, hripali od smeha,

Čim me je ugledao u gomili kako pažljivo posmatram njegove pokrete, Prohor se smrkao, zalomatao prema meni svojom dugačkom sasušenom ručerdom, kao da preti, i pljunuo.

Možda se suočio sa svojom smrću. Ona ga mami i omamljuje, razjapila je rale, zinula mu na život, i evo kako njena otrovna pljuvačka kola njegovim

Tri godine sam, Gospode, probdeo da načinim nešto svojom rukom što bi bilo dostojno tvoga imena, a evo sada mi, uz mesečinu koja se probija kroz krošnje staroga hrasta, tvoja

dostojno tvoga imena, a evo sada mi, uz mesečinu koja se probija kroz krošnje staroga hrasta, tvoja krastača balavi svojom groznom sluzavom trbušinom lik tvoga raspetog sina. Svuda okolo je trnje, samo joj je ovde na mojim grudima fino.

Kaže mi Ćirjak, da ga i ja tako zovem, zagrmi odozgo sa skele svojom dubokom glasinom: „Hajde, Matej, ženu jednu ovde naslikaj“.

Onda bi im se pridružio i moj učitelj, tapšao me po ramenu svojom ručerdom, posle čega mi je nekoliko dana trnulo, i podržao bi ih u opštoj smejuriji i sprdačini.

Zar neko traga za njegovim svetom? Zar će ovi izbezumljeni bolesnici, okrenuti svom svojom nutrinom ka bolestima tela i tegobama duše, smoći snage da ga vide u njegovoj nesamerljivosti?

Istakao se u mnogim bitkama svojom odvažnošću i izdržljivošću. Vrlo brzo je naučio vojnički zanat i isto tako vrlo brzo došao do uverenja da je taj posao

Ima tu nešto što tek valja naslutiti. Zaista, među svim Lauševim ljudima, Dadara se izdvaja svojom bistrom glavom, trezvenošću i postojanošću, ali bije ga taj nesretni glas da je kurvar.

Ilić, Vojislav J. - PESME

pogleda svoga, Heruvim s pažnjom sledi vremena burni hod, I tihom, rajskom pesmom on slavi ljubav i boga, I pesmom svojom snaži samrtni ljudski rod.

IV Istina gde je?... Idi svojom stazom, Al' poznaj sebe, pa da poznaš nju; Koračaj mirno po uskome putu, I budi skroman - istina je tu.

I guste travice splet Gordi mu uvija stas - i gorski nestašan lahor Leluja šaren cvet. I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav i goru obnaži svu, Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu.

držeći debelu knjigu, Kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime, Pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola, I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime I zatim u budžak ode. Iz tanke polutame Strašno se kezila otud...

I šta li znači smisô njen? 1886. NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.

I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.

1886. GOSPOĐICI N* Poklonik muza, ja i sada Zvucima lire zdravim vas Iz okoline šumna grada Što slavom svojom diči nas. Kome sam gradu kao dete, Nepoznat jošte s pravim zlom, Proricô dane slave svete U patriotskom žaru svom.

Sa huma, obraslog travom, U vrtu rasla je palma sa svojom lisnatom glavom, Nju je kalifa Rahman bežeći poneo sobom, Kada ga Abasidi htedoše venčati s grobom.

1890 POSTANAK LjUBIČICE Junona, dojeći sina na svome oblaku plavom, Oseti nad glavom svojom glas svoga ljubljenog muža I pogled obrati gore. Visoko nad njenom glavom Šarena duga se pruža. I Ares s osmehom stoji.

1890. (DOSADA, MAGLA I TAMA...) Dosada, magla i tama... Na slaba kolena svoja Ja zvučnu uzimljem liru, i svojom umornom rukom Dodirnuh srebrne žice. I lira zagrmi moja Očajnim i strašnim zvukom I ja se prepadoh silno.

i nežni anđeo mira, Ti siđe s visine tada, da burni smiriš duh: Da sedmostruni kimval i zvučna opije lira Prazničnom svojom pesmom moj očarani sluh!

I danas, odvojen sudbom, s dakijskih obala snežni', Ja slavim tebe, mila, u slatkom žaru svom; Jer ti si čistotom svojom i sobom, anđele nežni, Nebesni poziv dala zemaljskom biću mom. 1892.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Zato su astrolozi bili pola naučnici, a pola šarlatani, pa su zbog toga onom svojom prvom polovinom postali praoci astronomije, kao što su i alhimičari bili dedovi hemije.

Mi bismo je videli i u po bela dana na istome mestu, kada je ne bi Sunce svojom svetlošću zasenilo. Tako su vavilonski astrolozi došli do saznanja da zvezdano nebo nije nepomičan svod koji je

Najsjajnija pojava na nebu je Sunce; no, baš zbog toga što ono svojom svetlošću zasenjuje sjaj zvezda, teško je odrediti njegov položaj prema njima.

izlazak, uspelo je vavilonskim astronomima da dobiju prvu orijentaciju kretanju Sunca po zvezdanom nebu, iako ga ono svojom svetlošću sakriva.

“ - „To su, dražajši, pribeleške haldejskih posmatrača neba. Kada je Aleksandar sa svojom vojskom ušao u Vavilon, predani su mu ti spisi na svečan način; on ih dade mome nećaku Kalistenu da ih meni pošalje.

Iz jednog takvog parčeta dao sam istesati Vaš pridržač. Zamišljam da je taj komadić kamena nekad dodirnula svojom nogom i Aspazija, lepa ljubaznica Periklova. Ta njena nogica, majušna kakva je bila, znala je katkad i da poklizne.

Tako, sada izgledate kao kakav mladi Atenjanin. I ja sam se odenuo. Dobro uranjen, glatko izbrijan, ličim, sa svojom bujno proređenom kosom, više na kakvog rimskog bonvivana, no baš zbog toga izgledam neopisano otmeno.

On je samo svojom misli preleteo ono otstojanje, a na instrument upro je samo svoj pogled. To je bilo dosta za veliko delo.

Julius Cezar iskrcao se, u poteri za svojim pobeđenim protivnikom, Pompejem Velikim, sa svojom malom ali odabranom vojskom u Aleksandriji.

No kada je čula da je u Aleksandriju ušao sa svojom vojskom pobedonosni Cezar, ona je promenila svoj ratni plan. Mesto sa svojom vojskom, ona je odlučila da sa svojom

Mesto sa svojom vojskom, ona je odlučila da sa svojom nenadmašnom lepotom izvrši glavni napad. Te njene čari bile su neodoljivije nego

Mesto sa svojom vojskom, ona je odlučila da sa svojom nenadmašnom lepotom izvrši glavni napad. Te njene čari bile su neodoljivije nego svi pešaci Sirije i svi konjanici

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Želeći da pouči srpsku „junost“ svojom romansiranom autobiografijom Život i priključenija 1783, Dositej u predgovoru jasno ističe da je namenjuje mladim

veku, ali svojom estetskom vrednošću sopstvenu epohu višestruko nadilazi. Zorana Opačić PESME MELODIJA K PROLEĆU ZAHARIJE ORFELIN Dič

Stanković, Borisav - TAŠANA

Nemoj, strah me je! MIRON (utišava je): Ne boj se ti. Budi mirna, vesela, zdrava. Živi i diši sa svojom decom, kućom u ime i slavu Boga... A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa!

(Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi. I Naza sa svojom družinom da dođe, a begovi tako isto. Kažite da ja zovem. (Baci im novac na pod.) Na, evo bakšiš!

I sada sve to izgubih, upropastih, svojom nogom zgazih. I to kako? Gadno. (Hvata se za čelo, pije): Pih, pih, pa bar da se potukoh sa slugama, da polomih,

U svakoj kafani imao sam besplatno jelo i piće i postelju, jer sam bio dobar mamac za goste, koje ću svojom pesmom da skupim da što više potroše. TAŠANA (uzrujana, potresena): Crni Saroše, crni! (Ustaje i hoda.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

groblja Rad ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo letopise malih naših gradića, sela i grobalja.

Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na salaš, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom kočijaša u leđa, da stane, da nekoga prime i povezu.

Radila je u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kuće se devojački njen život opredelio osobito.

Talijanka se malo smirila, ali je ostala tuđa svemu i svakome. Boško je s ponosom drugovao i savetovao se sa svojom kćeri.

Živela su braća u dva domazluka, u dvema polovinama kuće. Sjedne strane, stari otac i mlađi brat sa svojom Švabicom. Na toj strani je vladao tvrdičluk.

Sjedne strane, stari otac i mlađi brat sa svojom Švabicom. Na toj strani je vladao tvrdičluk. S druge strane, Toša sa svojom Mađaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog luksuza, dakle kulturnog luksuza.

— Svršilo se sve dogovaranje gos-Tošino kao obično, on je glasao sa svojom ženom protiv svoga predloga, i čestitao joj.

Gos-Toši nije bilo dobro, prilegao je i uvukao glavu u ćošak divana. Julica se zabavljala s dvema mladim mačkama i sa svojom dugom zlatnocrvenom viticom.

Prvo dete, kršteno u katoličnoj crkvi, devojčica, umrla je. Drugo dete, sinčića, gospa Nola je, malo zakonom, malo svojom elokvencijom teslimila očevoj strani.

Ja mater vrlo volim, ali je to čudna i teška žena. Uvek nezadovoljna, brižna, uvek u nekoj raspri sa svojom savešću. Sve se nešto kaje i kara. Međutim, ima mnogo vere u sebe. Ne ovako kao ja. — Pavle poče da se smeje.

Završuje priču naš mladi autor svojom refleksijom. „Tle otaca i rođeni jezik, to je spona čoveku i između ovog i onog sveta.

Odavno tuberkulozan stariji gospodin, i bogat domaćin, on je svojom radnjom upravljao iz Kreditnog zavoda, ili iz staklenog kontoara u dnu radnje, debelim staklima odeljenog od svega

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Kako je dugo morao Svetomir mučiti se, od nemila do nedraga [potuca]ti se, sa duhovima boriti se, za svojom ljubeznom uzdisati i tužiti.

Ovaj junak, videći sebe ne samo tamnice, nego i ljubovnog predmeta izbavljena, odio je sa svojom Rozinantom tiho, duboko u misli udubljen kud je pošao i koje je opredelenije puta njegovog.

— Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio.

— Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio.

kakva je ludost kad zemljedelja zavidi vojniku, ovaj trgovcu, trgovac hudožniku, jednim slovom, kad čovek nije sa svojom sudbinom zadovoljan.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

SA KOSOVA POLjA Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga

kamenom nelicem svojim I šta sad čudo Izjednačilo si nas sa sobom S prazninom u svom praznom zubu trovaču S kusom svojom večnošću Je li to sva tvoja tajna Zašto nam sad u očne duplje bežiš Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš Zar je to sve

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Podjednako su radoznala i podjednako nesnosna tom svojom radoznalošću i muška i ženska deca u to doba. Time bi se zar dalo objasniti što u to doba i muška i ženska deca nose

sebi prisvojili, jer, kao što je poznato, politički klubovi su ustanove u kojima se članovi disciplinišu da ne misle svojom pameću i da ne štrapaciraju svoju savest.

Bakalinova tirada naišla je manje više na opšte odobravanje, jedino je moj otac vrtio glavom, baveći se uporno svojom prvašnjom idejom, da bi me trebalo dati na kakav zanat koji bi me smirio.

Imao je kratke i tanke noge a iznad ovih trbuh, grudi i glava, sliveni jedno u drugo, izgledali su kao bure koje je svojom težinom preteglo una pred.

na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom naredbom, izvrši raspored priloženih tačaka i zapeta i svaku od njih uputi odgovarajućoj jedinici, dodajući još i molbu

Njegovo Veličanstvo Prestolonaslednik Njukanuka ispekao na ražnju Njegovo Veličanstvo Kralja Oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je Njeno Veličanstvo Kraljica Paparuka odsekla glavu

Jeste li primetili da je čovek često puta svojom fizionomijom, ponašanjem, držanjem i pokretima, već opredeljen za izvestan poziv u životu?

— Šta je to klin? — pita profesor. — Klin je trostrana prizma koja se jednom svojom ivicom zavlači između dva otpora koje hoćemo da savladamo! — odgovaraš ti od reči do reči kako si naučio.

I kao što se onaj što ga maločas navedoh inspirisao kujnom kao svojom sredinom, jer je verovatno gdegod posluživao; kao što se onaj popov sin inspirisao psalmima a sviračev podskočicama,

Ona neće mene, a ja neću nju, zašto — nemojte pitati. Za vas je, međutim, ovakva situacija vrlo povoljna. Ako uspete sa svojom ljubavlju kod moje žene, imaćete je jednoga dana slobodnu I potpuno vašu.

Kako sam ja još iz rane mladosti poznat kao vrlo rđav latinac, to sam se ovom prilikom koristio tom svojom lepom osobinom i prosto ih nisam razumeo. Sutradan, kada su ponova došli, iznenadili su se kad su me zatekli živa.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Govorim to, iako znam da nam pomoć neće stići. Ali pešak misli svojom logikom: — Kažu da ćemo ih sačekati na Polju Kosovu, pa dža ili bu... Da vidim još i to!

A sa suprotne strane nastupa oružana sila neprijateljska. Prastare planine zaklonile su grbinom svojom nebo. Izborane i izbrazdane, prkose one tisućima godina, a već stoleća su se slamala o njihove urvine i klisure.

— Ama, otkuda vi znate pravne stvari? — nervira se Živadin. Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom i stanovništvom koje je ostalo u zemlji.

Vojnici sve više posustaju, i već naprežu poslednju snagu. Niko ne sme da izgubi vezu sa svojom jedinicom, jer gde bi je našao po mračnoj i pustoj noći. Ali pešake sustižemo sve češće, preopterećeni su isuviše.

idu pogureni sa svojom mišlju, Od kamena do kamena, preko prljavih potoka, pokraj ogolelih vr zina I crvotočnih ograda. Ponekad zastanu

Svaki bi hteo da pipne top svojom rukom. Naiđe kapetan Dušan, sa potporučnikom Reljićem, vodnikom one baterije. Priča nam Dušan, smejući se: — Slušam

Podloga je bila klizava, i pretila je opasnost da top težinom svojom povuče i onih dvadeset koji su bili vezani konopcima... Trebalo je videti izraz lica tih ljudi...

Gledajući bosu i izdrpanu vojsku, u prostoti svojoj ponosili su se oni svojom novom uniformom i sjajnom opremom. A pobedonosna i odrpana vojska išla je ćuteći i gledala, ispod oka, ulickane

Plovili smo u tom pravcu. Naša skela bila je kao ljuska prema onome crnom ogromnom džinu. Lađa nam trupinom svojom zakloni vidik. Privedoše nas uz bok, pokraj visokih stepenica.

Osetiće bar vazduh sa svojih planina i videće nebo nad svojom zemljom. A hoće i malo širine i vazduha. Na ovome ostrvu su skučeni.

Gledaju neprestano u one jednolike masline i bodljikave kaktuse, i u poslednje vreme sve više tuguju za svojom kućom. Izvršena je i reorganizacija vojske. Pridošli su nam novi oficiri i vojnici.

— Vidi molim te, odostrag kao konj, a odnapred kao magarac!... Mazgovoci nikako da se pomire sa svojom novom ulogom. Pogledaju mrko mazge, a ako neka digne glavu i počne da njače, mazgovodac je lupi pesnicom po njušci, i

Petrović, Rastko - PESME

dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka, Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor; Taj bor, taj divni zeleni bor, Dedova

Moja je glava tračka; Velika su kola zaškripala seljačka. Na točak. Neka točak smrvi me, kad krene, Svojom velikom ljubavlju za putovanjem Neka smrvi me.

Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti, dok su po tebi barbarstva moja slovenska i njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje

Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač, Čistotom svojom prethodivši zoru, Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u Tami.

u apokalipsu. Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi, Planina nas, dolina kičevska, i grlo to, i gnjat; I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat!

od udara Mesto utroba da ga obvija, eto sudar: Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi, Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam na izgled

što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa zato divan. I ceo svet viče!

Misao je prešla preko tela kao blag talas, i telo se nasmešilo svakom svojom ćelijicom i zadihalo. Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svima svojim sokovima.

kao za vreme Grka ili Renesanse: kad je taj tip baš značio ropstvo duhu, koje je telu nametlo određenu uniformu - svojom specijaliziranom logikom.

Od sad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju.

otečenog kukah i bejah žedan Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju Kada bih se svakim stihom

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Možda Neznanac u crnom ogrtaču i jedno i drugo skriva pod svojom kapuljačom? Odluči Drvoseča da ga nađe, pa makar išao do kraja sveta!

— A šta ako je i dohvatimo? — priseti se neko. — Ne možemo čistiti svi odjednom.. — Pa, čistiće svako pred svojom kućom! — reče jedan od gradskih otaca. — A parkovi, a trgovi, a igrališta? — potdseti ga drugi.

Teško da ćeš i pred svojom kućom počistiti! — Žena se ružno nasmeja, ali metlica koja je stajala visoko u vazduhu poče silaziti, dođe do starca

Pre nego što ostare i patuljci su deca... — Mališan priđe Radanovom uzglavlju i dodirnu mu čelo svojom laganom rukom. — Hajde, ustani. Igraćemo se!

Polako i u tišini radio je, a orah se čitavom svojom dušom trudio da mu pomogne. Nikad ga niko nije s toliko nežnosti doticao niko osim breze tako govorio s njim.

Šantić, Aleksa - PESME

S njedara tvojih davno nisam brao Nijedne ruže... Sve gorom i gorom Grozeći mukom, led je ljuti pao I svojom tvrdom okiva me korom. Proljeća tvoga gdje je pozdrav mio I klik orlova na svijetloj besi?

Proročkim glasom budiću iz groba: Istinu mrtvu i slobodu roba Što sputan sunca zavičajna žudi. I krvlju svojom preliću sve pute Idući tebi, i vjerujuć u te, Uskrsli brate potištenih ljudi! 1907. SVIJETLI PUT Noć.

Kao rijeka kroz otpornu spilu, Svojom sam snagom svoje našô pute, I gordo gledô svih prepona silu Vjerujuć, Bože, u ljubav i u te.

Noću je bolje bilo, Sokaci pusti i samo Ja sâm sa svojom senkom Lutô sam tamo i amo. Uz bat koraka tromih Ja bih most prešao stari; Kroz oblak mesec se javlja I hladna

'' Kad ja sahranjen budem, Tad je kraj ove priče. 47 Oni su kinjili mene, Gnjevu me gone bledom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom.

Moj su hleb trovali, otrov U čašu lili mi redom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom. No ona što me kinjila, Mučila više od svije' Nikad me mrzila ona I nikad ljubila nije.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U zajednici sa Đurđem Balšićem pripremio je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod protiv Turaka“.

Vukašin i Uglješa krenuli su sa svojom vojskom prema Adrijanopolju, u čijoj su se blizini sreli sa Turcima. Kod mesta Černomena, na desnoj obali Marice, došlo

U vezi s tim važno je i ono što je napomenuo Maretić: „Iz starih i vjerodostojnih izvora izlazi da je Vuk sa svojom vojskom bio na Kosovu i borio se s Turcima vjerno pomažući knezu Lazaru: najviše što se može dopustiti jest to da je

Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plah i nagao kao retko ko, ali kao retko ko on ume da

Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plah i nagao kao retko ko, ali kao retko ko on ume da bude i lukav, strpljiv i

Mujo je bio buljubaša, tj. glavar straža u Kladuši. On je sa svojom braćom i Kladušanima četovao, činio zatrke, otimao djevojke, hvatao roblje, dijelio mejdane, te mu se ime pročulo po

zove u „planine i krševe ljute“ i u „pećine, kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i zuluma“. Svojom gvozdenom voljom on opštu malodušnost preobraća u opšti prkos koji se sliva u drsku poruku paši: „Ne damo ti ništa do

„Pagansko“ je koristilo i zato što je pomagalo prodiranju feudalne poezije u masu, činilo je razumljivom i kao svojom“. Prema svemu tome, ovaj pridvorni pevač da tako kažemo unosi u pesme samo feudalno–korisne elemente i opisuje ih

To je patriotizam samoga naroda koji se ponosi ne samo svojom borbom u datome momentu nego i borbom predaka. Proslavljanje slavnog roda feudalaca kao prvobitna oznaka naše epske

Savitri je, svakako, najsvetliji lik verne žene u čitavoj svetskoj književnosti: svojom vernošću ona pobeđuje čak i smrt svoga muža.

) prirode, koja (!) mijenja i razvija1 one koji mijenjaju“. Pesma Banović Strahinja, koju je Zogović svojom tvrdom analizom namučio više nego ijednu drugu, jeste pesma o usamljenom srpskom junaku, koji — u odsudnom času, pred

ti napokonje pozdrave i rogatiju (i još mi joj ponesi moj pus̓ klobuk kamilovi, koji je mlada djevojka svojom rukom nakitila), i još tebe ja molim kako dragu vjerenicu: ti mi imaš u dvoru pusta konja velikoga, hrani mi ga u

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći svojom prodornom drekom ispunjava čitav kraj. Pa ipak, ipak...

Dječaci se spustiše na malu zaravan i sjedoše pod prastaru debelu bukvu koja je rasla u sredini i svojom širokom krošnjom natkriljivala skoro čitav poljanak. — Kako je danas bilo u školi, Striče? — Uf Jovanče, ne pitaj!

— Ali da najprije iz ove pucaljke potprašimo tabane onome koji nas je špijunirao! — reče Lazar Mačak poigravajući se svojom teškom kuburom.

— Ni to ne bi bilo loše — potvrdi Jovanče i taman htjede da još nešto novo predloži, kad Žuja, vezana pred svojom kolibicom, odjednom poče da reži i da zateže lanac. — Šta je, Žuja? — uznemireno upita Stric. — Nekog je opazila!

ivicom druma, prepleten dječji i pseći trag: svak u selu zna da je to trag Nikolice s prikolicom: pošao je u školu sa svojom Žujom. Nijedan dječiji trag ne odvaja se više prema Prokinu gaju.

Već unaprijed se sladio svojom pričom o pucnjavi, trci i o svom izrešetanom šeširu. — Ih, a ja se samo okrenem i jezik im isplazim, a oni iz pušaka —

Jovanče neodlučno zastade. — Čekaj, s koje li to strane dopire? Čitava dvorana, sa svojom zbrkom stubova, prolaza, pukotina i mračnih udubljenja, bila je ispunjena šumom nevidljive vode. Kuda da se krene?

Iznenada se rastuži. Njegovo, u osnovi dobro srce, žalilo je iskreno za svojom dobrom drugaricom iz teških dana odmetništva.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Ama koji me god to oblaguju, da se sami obuku u zao glas i kano haljinom gornjom tako da se obgrnu sami sa svojom sramotom.

Na koga me preporučuješ, kome li me hudnicu, ostaljaš, kojuno si tako omilovao, da i svojom božestavnom materom izvolio si biti mi! Ko li će se od sej dobi starati za me?

PRAVOSLAVNIM I HRISTOLjUBIVIM NAŠIM CAREM NEPOBEĐENO ORUŽJE MOLIMO Nepobeđenom svojom silom nas obsnaži, da bi tako i rasplanćene strele vražije, što je on na nas zapeo sa svojim lukavstvom, mogli bi ih

Vetrovi vijući svakad s vodami njihaju, golem talas dižu i kvar plovcem čine. Al' ide ovaj, kojino sa svojom prećnjom zaustavlja vetar i vodu, na vodu jordansku, videti koja se to huka i buka čini, da zapreti i obojima!

s jaokom velikim molitve; niti toliko visoko rastu drva, kako no njena duša, ka finiks i visoki bor Bogu se uzvisivaše svojom mišlju; ne tako se u vis dižu letušte ptice, koliko je visoko u nebo letila njena pamet; niti su onoliko jeleni

Ili ka neka svirala, duduk li — valja joj svirac da je drži i svojom majstorijom razliko i lepo svira š njome glasovito, te svoga gospodina da veseli.

razagne je i pogleda, taki i smotri unutra, ka drago svetlakasto se lepo kamenje, vrle reči za prosvetljavanje se s dušom svojom! Ni vam ja za prazno slušanje uzalud prostirem ove reči.

crkovni srebrni i zlatni sudovi, on nije ih kteo počitovati, nego ih je sebi, za svoje posuđe preuzeo, te ujedno sa svojom gospodom iz njih pijući i jedući, podrugivao se je izrailjskome bogu i sionskoj crkvi.

Jedanput mu zgodi se lepim vremenom sa svom svojom vojskom u šećnju napolje iz grada izaći. Dođe k onoj glavi; svi je gledaju i čude joj se.

Ganibal, vezir katrajanski; razbi drugu vojsku, pak s onih mrtvih trupina načini sebe most preko vode, i preko sa svojom vojskom pređe.

to jagnje za trpezom sećaše i sa šnjime jeđaše i pijaše i na krilu mu spavaše (svu tu naliku ukazuje kako se muž živi sa svojom ženom).

Hodi ka nizbrdo i uzbrdo preko talasa. Opet i boljma se uplaši, te eto, većoj morskoj dubini preodole sa slobodom svojom, a od manje vetrovite se snage prepade! Eto, takva ti je čovečaska slaba i spuzljiva natura!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom. A paša mu se pravda, obećava, a što obeća, to će i ispuniti — zna to čorbadži-Zamfir.

Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho žali za mladošću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo.

Tek se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najčešće se uzmu za ruku ona i Genče Krivokapsko. pa otrče veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu.

preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa joj šapće i veli:

A i kad je dolazila, vladala se potpuno čorbadžijski. Dolazila bi obično praćena svojom izmećarkom Vaskom, i snishodljivo bi oslovila poneku siromašnu devojku, zaboravljala bi vrlo često kako se koja zove, a

Dođe malo posle i Zona sa drugaricom svojom, Genom Krivokapskom, onako isto kao što su pre tri-četiri godine kao deca dolazile, samo što Zonu sada prati izmećarka

da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je, uostalom, i dužna da mu pomogne, jer ona mu je, mišljaše on, onom svojom proševinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat.