Upotreba reči svom u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je svakada bol njezinoga brata, koga svom snagom ljubljaše.

Onda moj otac razdrlji ranjene grudi, pa mu, uvređen, u svom gnevu poviče: „Ti si palio ovu našu Kekendu zajedno s ostalim buntovnicima...

Mnogi me ismevaju zbog moje strasti, mrze me... A ja, gospo, samo ljubim, ljubim svim srcem, svom dušom, ljubim moju divotnu devojku, moj svet, moju selenu!...

Obradović, Dositej - BASNE

„Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”.

knezovi i poglavari, i sami majmun, majmunski birov, krome jedne lisice, sakupe se za posetiti i nagledati lava, cara svom.

upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan.

Da ga razdele na polak? Svaki, esapeći po praznini trduha svom, vidi uda će mu polak malo biti; svak bi rad sve imati.

43 Magarac idola noseći Magarac u dan praznika nošaše u litiji idola, kojemu sav narod klanjaše se kao svom bogy. Magarac se pomami od gordosti, misleći da se to poštenje njemu čini, pak počne skakati.

vidi lisica mnogo kokoši u jednoj avliji, i ne smejući tu na njih udariti, kaže im kroz plot da je mir učinjen među svom životinjom, i da se sad ne imaju bojaši kokoši lisica, da mogu slobodno po polju šatati.

Čavka, stideći se da se tu u svom prirodnom vidu javi, skupi svakojaka šarenih ptica perja, našara se s njima i dođe.

„Yμίν γαρ ϕίλα ϕρονέων: Vami bo blagoželaja ovo govorim. 85 Kasapin i pas Kasapin, zabavljajući se o svom poslu u kasapnici. Dođe komšijski pas, ukrade mu volujsko srce, pak stane bežati.

87 Čovek i dva psa Čovek dâ gotoviti veliku čast za svoje prijatelje, a njegov pas kaže to drugom psu, svom poznancu, i zovne ga na čast.

nemoćnu (pravo je da svako mesto svoje bedne prikrmljuje); da se uredi opšta kutija u koju svaki, kad u crkvu dođe, po svom mogućstvu i proizvoleniju da što za siromaš prilaže. No to znam da ne bi dosta bilo.

Naši, dakle, praroditelji, u svom prvom sostojaniju bezlobija, niti su zlobe ni lukavstva poznavali. Dođe, veli, zmija, i oblesti Evu, a ova sa svom

Dođe, veli, zmija, i oblesti Evu, a ova sa svom neiskazanom svojom ljuboviju k mužu svomu, prelaštena budući, prepasti i njega.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Il je to raj, u kome rešetke obezbeđuju mir, idilu i slogu, gde svako, i jastreb, i lama, i lav, u svom kavezu služi svome bogu?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

’rast, koga nisu gromovi ni vetrovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su smrtne

Janku u Oglađenovcu i Milisavu Miloševiću u Orašac, i poručim im: da je čas izbavljenja prispeo i neka kupe čete svaki u svom kraju, i neka budu spremni na prvi moj poziv da idemo da udarimo na Valjevo.

A to se sve pod vedrim nebom pred svom skupštinom radi i deli, i tako se rastanu, pa potom svaki knez sazove od svoje knežine od svakoga sela po dva po tri

On je od vaše nacije kao kralj, a dobro se pazi sa princ-Karlom, a princ Karl sada je nad svom vojskom u našem carstvu najstariji vojvoda.

general-komanda, tako nam je i mitropolit Stratimirović pisao, i svima, a osobito meni samom savetuje i kaže, da mi u svom pretprijatiju svagda držimo da smo turski podanici bili, i da ćemo po svršetku ovoga dela opet turski podanici biti;

u pešake, koji su kuću opkolili; đule pade, a pešaci ostaviše kuću i pobegoše svi za brdo, a naša vojska za njima (a na svom brdu pšenica već vlatava). Kažu, da je vikao Karađorđe: „Ne idite dalje, ne idite!

za obranu i pomoć moliti, pak smo čuli za njega, i toliko s puta svratili moliti ga, da i on od svoje strane, po svom kod dvora uvaženiju, preporuči nas i sovetuje kako ćemo se u ovakvom opstojateljstvu vladati.

Tako ležeći, svaki na svom mestu, dok, valjda sam ja najvećma ozebao, probudim se i otvorim furunu i opet zaspim a ne zatvorim.

I Boža Grujević sa mnom pođe. I kako on u svom žurnalu piše, da smo iz Brankovine za u Topolu pošli junija 7., i svaki dan gde smo prolazili i kako smo Karanovac

Baš da ona četiri bega i poginu od ̓ajduka, tvrda je vira na koju sam te doveo, ti se ne boj; tvoj mi krmak pred svom ovom ordijom na obrazu visio, ,ako te ne izvedem na ono mesto odakle sam te primio; i stajaću dok ti uđeš u Kitog, pa

No Afiz ne čekajući dugo, no sutra rano sa svom vojskom krene, udari na Ivankovce, i vas dan na Milenka jurišavao, a ovaj ga hrabro dočekivao i odbijao vas dan do

Sutra rano Karađorđe izvede vojsku i topove na brdo više Paraćina, i nekoliko topova opali. Afiz-paša uplaši se i sa svom vojskom pobegne u Niš, gde posle nekoliko dana, ili od strâ ili od sramote naprečac umre.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pa i kapetanica i deda Maksimova — sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski — istina su malo nestašna.

»republikanaca« i uopšte burgijaša, nemirnih i podozrivih ljudi, i čim koga opaze da im je dužnost odmah ga javiti svom ostarešini, a on će već dalje činiti što treba. Ele, nasetova ih mnogo i mnogo. A i valjalo je da ih nasetuje.

Valjalo je sad da Đuko pukne iz svojih pištolja što igda može, i što valjda, nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti, ali — baš sada ne čuše se njegovi pištolji.

— E, Mile, što se ugovora tiče, tu ti ne dam ni jedne reći. Ugovor je na svom mestu. — Pa što ne radi pas po njemu? — A znam li ja! Neće — eto što. — Pa šta ću da činim ja sad?

Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog čajira i da kaže njegovom čobaninu da večeras

Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog čajira i da kaže njegovom čobaninu da večeras dotera ovce k mehani — »jer ih mogu kurjaci

— Ele, u taku jednu boltu stade na zanat taj mali Mojsilo Pupavac. Imao je gazdu vešta oko mušterije i umešna u svom poslu. Gazda mu je bio nekako osobit u ponašanju.

Tek uvek taj zloslutni broj, to 25! Tako jedan dan sedi Pupavac zamišljen u kavani »Kod jablana« i misli o svom planu, o kapitalu, o svojoj špekulaciji. Dok uđe u kafanu jedan stranac. Priđe te sede za Mojsilov sto.

— priča on. — Šta vam čovek neće videti kupeći običaje. Na primer, kakav Uroš Mrčikur pojuri na svom alatu; ali on umesto napred, on u plot, ili na ovaj; pa ti se izmakne, a čiča Mrčikur ostane ili gdegod na trnju ili na

Putnik ruča i ode da istražuje starine po varoši. Mojsilo se još porazgovara sa advokatom o svom poslu, navaljivao na nj da već pomene jedanput, jer prose devojku drugi.

« Kiša poče jače. Grmljavina i sevanje sustiže jedno drugo. Mojsilo prođe još jednom, pa opuči svom stanu. Mrak se već spustio, po kafanama se popalile lampe i sveće.

Dalje, videše iz ocena revizorskih i iz svedodžaba, što ih je podneo — da je Grujica dobar učitelj i da je sasvim na svom mestu. I rešiše da se aktovi bace u arhiv...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

– Oboriće Stanko — Lazar malaksava! — reče Ivanković. Kad to ču Lazar, on navali svom snagom na Stanka... Ali Stanko se čuvao tako vešto da milina beše pogledati!... Kao da je znao svaku misao Lazarevu...

Pa onda, ona dobra braća i snahe, pa ona mila dečica — sinovci i sinovice — što ih je on na svom kolenu cucao, pa oni vedri i veseli dani, radni dani što su šalom začinjeni, pa oni lepi svečanici, pa kolo, pa prelo,

Prvi zraci sunčevi čisto su pekli kroz onaj čisti vazduh. Kmet Jova uranio, umio se, molio bogu, pa, po svom davnašnjem običaju, izišao do svoga kovanluka. U kući život.

I ko mi to reče?... Zar on?!... Je li mogućno da sam ja tolike godine guju na svom srcu hranio?... Ujela me je!... I boli!... Juče...

Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori... Ti znaš, svaki je na svom mestu... Ako ti, dakle, hajduci trebaju potraži ih u gori!... — Ali gde ću ih naći? — Otkud ja znam?

Zaista, šta bi on radio da mu ubiju Lazara?... — A... večeras je on moj! Ali Lazar ga dokopa svom snagom. Ruke njegove utanjahu u stare, ali još snažne mišice očeve. — Ti nećeš ići!... Ja te molim, ne idi!...

Je li to vola njihova?... Nije! Nagna ih jača sila... — Pa tako je isto i kod mene... Da sam mogao mirno ležati u svom gnezdu, ja ne bih nikoga darnuo, kao što mi to nije deda ni otac činio...

Sutra će nam i roditelji ovo blagosloviti!... Ko se voli, onaj se i ljubi! — reče Stanko zanosno, držeći je u svom naručju... A sunce na smiraju, a u avliju Miloša Sevića padoše gosti.

Čupiću se slutilo da će danas biti okršaja. Nadao se ljutom boju stoga što je znao da će Turci svom silom nastati da probiju šanac... Srce mu je lupalo. Neka laka drhtavica obuzimaše snagu njegovu.

— Pali!... I planu... I otvori se borba strašna, i nečuvena, i neviđena. Ohrabreni, Turci jurišahu svom snagom, ali ih ovi odbijahu... I nešto čudno obujmi Stanka u ovoj borbi.

Dučić, Jovan - PESME

Šýme u strahu svom od mraka: „Bog je pomalo sve što zâri; I svetlosti je jedna zraka Mera i cena sviju stvari!...

Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena — Svom strelcu kom i ne zna imena.

I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu — Tebi ću biti opet sličan, I prvom danu i minutu. Noseć u šaci pregršt sunca, U zenicama neba komad,

Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke. Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda...

EKSTAZA Ostaće daleko za mnom ovi puti, Nestaće i ove suze kud i druge, Ja ću nove želje u svom srcu čuti, Kao nove laste.

Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan!

TAJNA Naše dve ljubavi pune kobne moći, Od sviju skrivene, žive u svom stidu, Kao pod zvezdama, zaspali u noći, Dva mirna pauna na starinskom zidu.

I tako mom dahu prinela si rukom Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao. I svom strašću prve i poslednje žene, Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična Sudbi, tako i ti, silna, nepomična, Stojiš

I svom strašću prve i poslednje žene, Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična Sudbi, tako i ti, silna, nepomična, Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.

usne nasmešene; Tka mrežicu oka punu zla i sete; Prede vlas i giblje talase i sene, I u dušu sipa sujetu; i smelo Svom magijom spola ozari vrhunce. I dok gradi svoje neizmerno delo, Pristižu je jutra i podnevno sunce.

Ta ljubav što umre u naponu vrelu, Mač skrhan na samim vrhovima tvrđa, Ima pobedničku gordost na svom čelu: Jer umre u sjaju pre nego zarđa, Ona prođe dušom kao iz daleka Zalutale ptice u svetlosti maja; U pesmi su

Nekad čuh tvoj korak ili šum odela, A sad te noć nosi u svakom svom šumu; Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela U svim prikazima na zamrklom humu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala. Bože moj, kako su bile velike naše matere!

Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala.

Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako. A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj. Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju. — A gle! — rekoh ja veselo.

imerzion — mali termometar indiferentan — ravnodušan, nezainteresovan inokosan — sam usamljen bez odraslih članova u svom domaćinstvu interpretisati — tumačiti, objašnjavati jevtika — tuberkuloza jekmegdžija — pekar jespap — roba kadifa

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru.

Pa se opet razdvoje i stoji svako na svom mestu, pa ćute k’o da osluškuju da ih kogod ne gleda i vreba; pa se onda opet, kao kradom od sveta, zanihaju i padnu

»O, o!« čudi se Jula. Preksutra kad je Jula došla pre podne u baštu i stala pleviti, zapevala je po svom običaju. Pesma je potekla iz nekog raspoloženja koje daje mladost i raspoloženje, a ne iz kakve ljubavi, jer Jula još

si tamo, samo kaži da s’ iz Iđoša, pa ne beri brige; jerbo su Banaćani spasli svetu mesečinu, i mesec ostao na starom svom mestu.

To mi je uteha bar, jerbo vas znam da ste žena na svom mestu! A kud bi znala! Jao naopako! Ako vide paorski muškarci, ’oće, đavoli, još da me spevaju!

brzo razvadili, i oni se, vele, pritajili, jer su uvideli da, doista, nisu u tuđem svetu komotni kao kod svoje kuće, u svom selu. Pa zato čim su se našli kod kuće, odmah su se sutradan i dohvatili.

zgodno je... — E, al’ kako ću, kako? Kad ga on, kažu, čuva k’o oči u glavi; svaki čas ga zagleda i pipa je l’ mu na svom mestu. Pa baš i da ga se dočepam, al’ kad on vidi da ga nema, a? — Ima i za to leka, nemajte vi brige!

a ko je uzme, biće srećan i zadovoljan, k’o i sam što sam u supružeskom životu svom. — Ta kome vi govorite — veli domaćin — ta znamo mi već to odavno! Piju, kucaju se, pa opet piju.

Još je čudnije što su obojica odgovorila jednom svom poznaniku koji ih je sreo baš kad su izlazili iz episkopije. »Šta je, kako se svršilo?« zapita ih poznanik.

I kad su se u petak zorom krenuli i posedali u kola, sedela su oba popa na stražnjem sedištu svom, kao — oprostite mi za taj izraz jer je reč o popovima — sedela su tako udobno kao đavo na džombi, što se kaže.

i pljačku svojih sopstvenih paroha; da mu kažu kako to nije ni najmanje lepo, kako to inoverci nikad ne bi učinili prema svom pateru ili pastoru. Ali kao da se predomisliše, i platiše bez ijedne duže napomene.

predmetima, o silnim zorama koje su ga zaticale kraj knjige, o ispitu, O teškoćama na njemu, ili pripoveda o kakvom svom doživljaju gde je bio na rubu ili ivici propasti, pa je za dlaku falilo da ne plati glavom i bude pokojni.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo. Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!

Od imanja materinog sve se više i više ronilo. Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”.

Vrlo mu za rukom ide. Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira. Ali, niko mu se tako ne čudi kao gospodar Belkić.

Jedan nemački študent, Ne znam, u Frankfurtu ili u Brandenburgu, prvi je tu modu izmislio. Kad je došao kući svom ocu na vakaciju, priđe mu da ga poljubi, a otac opet njega zagrli; no, to parče platna tako je bilo jako uškrobljeno da

Bogat i veliki gospodin neće nju, a ona opet neće malog. Ja kad bi’ imao kćer, vaspitao bi’ je po svom redu, da može i za manjeg čoveka poći. — Al’ kažu da se u inštitutu tako izuče da posle nikad propasti ne može.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put u svom životu. Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se.

I on je osećao: kako ludilo ljudske prirode sve više podleže onim mračnim i tajanstvenim silama, kako svom onom neuporedljivo snažnom i drhtavom strašću raste, širi se, izbija u punom besu ove neobične, ove lude zvezdane noći

vide samo vijugave, zmijolike linije žene sa kojom je toliko puta posmatrao slične sunčeve zalaske i koju je voleo svom dušom i svim nasiljem svoje krvi i mesa.

E pa, da li bi onda ono uradio? Dakle, evo u čemu je stvar: ja to ne znam baš sigurno Ali znam ovo: da sam u svom životu često sretao mnoge ljude čija me je bistra i sveža razboritost, jedna divna jasnoća inteligencije prosto

Ranije bila je vera i ta vera činila ga je mirnim pa je za nju radosno išao u smrt i branio je svom snagom. Ali sad je došlo pravo na život, ono pravo na opstanak, posle toliko ispunjenih dužnosti i sad...

naglo otputovao i pitala se: da li veruje sebi, da li je moguće da on nije više tu, pokraj nje, uz nju, on sa svom svojom muškom snagom i lepotom, on, na čijim je grudima ona prvo upoznala onu slatku stvarnost sreće.

Sa šakom na svom širokom čelu on se očajno naprezao da pronađe odgovor koji bi svojom prostotom i jasnošću, jednim tako doslednim

imalo je nečeg tako jadnog, smešnog i blesavo-očajnog da se ženi, koja ga je krišom posmatrala, činilo kako nikad u svom životu odvratnije i gadnije čovečije glave nije videla.

upamtila, Natalija je sve svoje detinjstvo i dotadašnju mladost provala pored ove žene, koju je zvala mamom i koja je u svom životu od stvorenja istinski volela samo jedno: svoju rođenu sestričinu Nataliju i od stvari sve moguće knjige na svetu

možda, ništa od svega toga i nema, i samo sam ja jedan nitkov, jedna pokvarena duša kao i ona žena, pa sumnjam po nekom svom urođenom nepoverenju i kaljam onu lepotu nad lepotama.

i ništa drugo ovo i nije nego ono tiranstvo instikata, jer je i onaj moj otac koji me se odrekao, isto tako, u onom svom primitivnom varvarstvu, gadno podmetao svojoj ženi.

Zbunjen onim urnebesom, neznajući šta čini, on stuknu korak nazad, pa svom snagom, vrhom one svoje čizme, udari kleklu životinju u slabinu.

Afrika

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.

Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

U našem životu, kad se pojavi jedan elegantno odeven gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnjosti da bismo pronašli koja je to pojedinost.

kraljevo „čime se zanimam“, rekao da sam nešto što odgovara komandantu ili inspektoru; da zapisujem sve što vidim na svom putu. „Ja sam im govorio samo ono što oni mogu razumeti!

to primio kao ličnu uvredu), i produžavamo pod nebom veličanstvenim; tako bliskim da osećam skoro zvezde po svom licu.

sazna da je bilo koji član, bilo kog susednog plemena, i slučajno, ubio ovakvu ribu, pleme Bobo mu objavljuje rat kao svom najkrvnijem neprijatelju.

Moderna mehanika je, međutim, tako nemilosrdna u svom savršenstvu, da čoveka najpre osami, a onda mu pokaže da u toj samoći nema ničega što će je hraniti.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

TREĆE 38 TVRDICA (ŠALjIVO POZORIŠTE U TRI DJEJSTVA) Visokoučenom gospodinu Gavrilu Pekaroviču medicine doktoru svom ljubeznom prijatelju posvećeno Rado t’ druže dižem pamjatnike Posvećujuć’ tebi moje knjige.

Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom. MIŠIĆ: Ne treba tako, kir Janja. S otim škodite svom zdravlju. JANjA: Što vi govorite, gospodar notarius?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kad su iz zatvora izvedeni zatvorenici, okrenuo je glavu i nastavio da odbija guste dimove na svom, švapskom, kamišu. Garsuli je preleteo pogledom, ovlaš, oficire i ponudio im ljubazno da sednu.

Ima da budu naseljeni na spahijske i „varmeđske“ zemlje i da rade kao i ostali seljaci, dajući „na pola“ svom gospodaru, i „desetak“ za crkvu. Ne smeju, bez odobrenja, da napuste zemlju, na koju se preseljavaju.

Pavle je imao nekoliko, skupih, kobila i ćef mu je bio da dolazi u varoš na svom fetonu. Pavle je bio sad u zatvoru, ali su ostala tri Isakoviča – iako su se kod profoza vodili u knjigama, kao u apsu

Ali neće u jobađe i neće u napoličare. Toliko je bio zadovoljan, onim što Garsuliju reče, da je malo falilo pa da, po svom običaju, pogladi svoje, svilene, plave, brke. Taj lepotan je bio sujeta sujetstva, jedne, i inače sujetne, porodice.

On nije imao ništa protiv nje, ali taj brak nije bio iz ljubavi i ona mu se činila, kao doživljaj, beznačajna. Pri svom dolasku u Slavonski husarski puk, on je dobio naređenje od svog poočima Vuka Isakoviča da se oženi, pa se oženio.

Grudi su joj se tresle od smeha, pritezala je vrpcu šešira, koji joj je bio spao, a bila je po svom običaju prebacila preko noge nogu. Bilo joj je toplo, pa ih je premeštala, kao da su vetrenjače.

Kraj sve te veselosti, u toj ženi bilo je i žalosti. Ona je, preko čardaka, dovikivala svom mužu: „Ajme, Petre, što kukate? Nije siromah Pavle dite! Pa da ne zna šta radi!

Trifun Isakovič imao je da se javi u pehotu, u Brodu, svom novom polkovniku, barunu Janusu, to jest, njegovom pomoćniku, potpukovniku, barunu Ritbergu.

Da mu ćer nije dao za to, da se skita po svetu, nego da bude uteha, u starosti, ocu. Hoće da je vidi na svom samrtnom času, kraj sebe. Morali su da mu meću pijavice za vrat. Proklinjao je dan, kad je Isakoviče upoznao.

Protivno je to – pisao je Trifun u svom raportu Komandi – i slovu i duhu, uostalom, datih privilegija, serbskom nacionu.

Pratio ih je i dolazio im je u posetu, da im priča o svom životu i svojim jadima. Dolazio im je u Rumu, dolazio u Varadin, pa je bio počeo da im dolazi i u Temišvar.

I sama reč, Rosija, činila joj se kao prokleta. „Možeš“, doviknula je, pred svima, svom mužu. „Možeš, u tu, tvoju Rosiju, ali sam!“ Pa je čak počela i da se kikoće, kao luda.

Teodosije - ŽITIJA

dana, — gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete Gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus.

Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi. I tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa časnim kandilima, i odade počast časnom i svetom telu prepodobnoga oca sa podobnim

Razmišljaše i o pređašnjem svom životu i o mnogoj pomoći ka Bogu od pouka onih prepodobnih i od gledanja njihova života, pomišljaše kako neće ništa moći

Slušali ste jednom božastvenog apostola Pavla kako govori svom Timoteju. Čujte, dakle, i mene sada koji poput onoga govorim vama, svojima: Episkopstvo je dobra stvar, jer se brine

— u ovom životu — reče — više me nećeš videti! Sveti se podiže i dok je brzo išao svom bratu, Stefan još brže izišavši iz života Gospodu otide, a niko nije smeo da ga udostoji inočkoga obraza, čekajući

Jer negova kći beše udata za kralja Vladislava. A dođe u grad Nesebar, i poslavši javi o svom dolasku rečenome Asenu.

ljudi sa velikom ljubavlju i verom, neki u Konstantinov grad a drugi drugamo razgrabiše i odnesoše, i svaki u svom otačastvu razdeliše na ukras n lepotu crkvama.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Iako podeljeni na plemena, ti su se novi podanici po svom mentalitetu jasno razlikovali od prvobitne grupe. Njihova plemenska organizacija nije bila tako kruta kao kod plemena

Izvršio se unekoliko razvitak istih dinarskih osobina, sličan onome u Crnoj Gori, samo, razume se, u Crnoj Gori u svom samostalnom i nacionalnom smislu, a u Lici u ćesarskom duhu.

zamišljali su Srbiju kao živo biće, kao izvanrednu, dobrotvornu snagu, prožetu ljubavlju prema njima, potištenoj sirotinji. Svom svojom dinarskom žestinom mladi obrazovani naraštaj okrenuo se delu.

Srpski jezik se potpuno sačuvao, a plemstvo je naročito sačuvalo uspomene o svom slovenskom poreklu. Prezimena se svršavaju na ić kao i većina srpskih prezimena.

nekih svadbenih običaja, česte zađevice među svatovima, naročito među „starim svatima“; „i sada“, kaže Vuk Vrčević o svom vremenu, „ne vreDi svadba bez ikakvog starosvackog inata i kavge“.

Oni su po celom svom biću isto što i Srpstvo i vera pravoslavna. Ali je među njima uvek bilo i borbenih ljudi, naročito u Sredskoj i u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Zabrinuti čiča opet skače u kola i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i veli: — Vidiš, ni ovaj mi se ne sviđa, a baš bih te bacio.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i

Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži u svom strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

AŽDAJI 11 ŽURKATA NA AKREPITE 12 KAD AŽDAJA NIJE U DOBROM STANjU 14 SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU 15 BABA ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO ALE FALE NI PET PARA Svet je postao bez veze, sve prinčevi i

Al’ ona ni da pokaže njušku. Da li postoji, il’ ne postoji? Uglavnom ona se mene boji. AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA Nakazice moja lepa!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Trljajući koleno dlanom počeo sam da zviždim. To vam nisam još rekao? To o svom zviždanju, mislim? Ja zviždim božanstveno.

Ili neka deseta, neka sto deseta Ljiljana? Rašida mi se svom težinom oslanjala o rame i osećao sam kako mi njene tvrde, naježene breskvice peku plećke. To me je sprečavalo da mislim.

Svi ti momci do poslednje ćelije u sebi želeli su svom snagom ono nešto; i prljali, takođe, svom snagom to nešto svojim rečima, pogledima i pokretima.

Svi ti momci do poslednje ćelije u sebi želeli su svom snagom ono nešto; i prljali, takođe, svom snagom to nešto svojim rečima, pogledima i pokretima. Bila je to, u stvari, stara priča o lisici i grožđu.

” Moj stari nije više imao oči za njega. - Urediću ja već to - obećao sam gospodinu svom ocu pre dva dana za doručkom, pozvao Atamana i još neke klince izjavivši da ću Bagrickom potrovati sve mačke, ako me

Govorio sam joj još i o ribizlama preko! — Ne laži! Govorio si joj o svom novom romanu, o drugu direktoru tvom očuhu i o još, ponečem!

Bilo mi je žao da ih pokrećem i pođoh dalje. Mali Emilijan u svom marinskom odelu; trgovac, dobrotvor i zaštitnik; spomenik poginule partizanke: jedno kameno lice s očima odsutnim i

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može. Ni sam praotac Poje na svom brodu nije bio tako „sortiran”. Tek ako bi u Vidinu ili Pirotu takovo što video.

— Bome, da sam bogat kao ti, stidno bi’ se te drombulje i čegrtaljke prodavati. Gospodar Sofra smeši se. Rado sluša o svom bogatstvu, i rado pripoveda kako se pomogao. — Ja sam bio siroma’, učio sam i tabakluk i trgovinu.

ne bude prinuđena pre svršetka umuknuti, i pred starcima kapitulirati, koji su, opet, zaboravili na Lenku, pa svaki po svom ćefu tera i glas menja. Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi!

Strašno mučenje. To je Pera već u svom detinjstvu gledao svaki dan, i srce mu otvrdlo. Dolaze noću lađari u mehanu, muzika svira, piju, igraju; to se Peri

gospodaru Sofri da dâ Peru dalje u škole, ili da ga dâ gdegod na drugo mesto u trgovinu, ali on nipošto; hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti

Gospođa Soka i Krečarka proklinju Čamču; da su znali, ne bi ih sa Čamčom nikuda pustili. Međutim je Pera po svom običaju gazdovao. Već je više držao da se otac neće ni vratiti. Počeo se uveliko kartati. „Kozaci” svaku noć kod njega.

Šamika u tom raznovrsnom svom zanimanju nije imao vremena za nauku. Ali u ono doba učiti se bila je dužnost siromašnog mladića, a kod imućnog

Prestanu. Šamika po sali razgleda pa tek ironično uzdahnu; nije nikad u svom veku na takvom balu bio. Sviraju „lendler”. Šamika inače nikad ne igra „lendler”; ali sad mora. Svi igraju.

— Tvoj Š. K.” To pismo preda svom vernom kočijašu, nalogom da gleda ma kako da preda Lujzi ili Matildi, i to isti dan.

Tu poslednju Jucinu volju ispunili su. Šamika je doveo o svom trošku dvanaest mladića, jurata, koji će je nositi. Doneo je i jedan veliki venac, koji će na sanduk metnuti.

i Pešte — daljina samo dve milje — u svom životu toliko milja prešao, da je s tim mogao kao Kuk celu zemlju našu unaokrug otputovati i natrag se vratiti.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje mlađeg deteta, manje ćerčice, koja je imala neku bolest na koži, uveravanja o svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom

svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom povratku.

Čakšire mu behu zategnute, kad je sedeo, ali su bile tako krojene da mu vise kao džak, kad bi stajao. Pod svom opremom, meso njegovo bilo je sasvim zgužvano.

U sebi, on je već sastavljao izveštaj o svom neuspehu, istim oštrim, čistim slovima. Hteo je, naširoko, da pri tom opiše pravoslavlje u „svom vojnom okrugu“.

Hteo je, naširoko, da pri tom opiše pravoslavlje u „svom vojnom okrugu“. Našao je, mutan u glavi, i prvu rečenicu: „Srbi biraju najradije posao vojnički, pa zato“...

Venčao ih je, usput, u Brodu, žureći poslom, u kući jednog svoga prijatelja, Grka. Slao ih je posle, o svom trošku, po Dunavu, tamo‑amo, kao i svoje dželepe.

Mučeći se oko nje, požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu Aranđel Isakovič se reši na dodire. Hvataše je za ruku i milovaše je po kosi, sve češće.

Promisli, kakve će nove haljine da poruči, i, kao da ih je već imala, oseti svilene komade na svom telu. Pri toj pomisli, ipak, ne samo da nije osećala neko naročito zadovoljstvo, nego je naslutila čak i neku žalost.

do kraja, kako se događa zalazak Sunca, a isto tako i sve pojave svitanja, koje je primetila, kao kroz san, prišavši svom prozoru, katkad, odmah posle ponoći, mučena nesanicom, uplašivši sluškinje koje nisu više smele da je noću ostavljaju

Umoran od truckanja kola i iznemogao od neprekidnog razmišljanja, o svom prošlom životu i ženi i deci, posmatrao je pažljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno parče, bele,

Proleće je bilo granulo svom snagom i toplo leto na pragu. Noćivajući u travi, koja više nije bila mokra, mada je zorom uvek bilo divne, proletne

Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina, sećajući se svega, po raznim mestima svog života, na razne načine, dok nije

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

N. meo i smeo, doklen mene ne uzeo’...“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.

), i to baš na onom mestu na svom telu koje je njegova majka prvo pipnula posle krađe. Ako joj se, zbog velike želje za hranom i sl.

Ona je i dan mrtvih, odnosno zadušni dan. Subota je po svom mestu u nedelji „zaklopit“ dan (zaklapa sedmicu), te je zato nesrećan dan.

⁵¹ A negde se veruje da takvo dete postaje zduhač („zduha“, „zduva“, „stuva“, „vjedogonja“ itd.). Oni imaju u svom kraju izuzetan društveno-religijski status, s obzirom da „brane svoju okolinu od svakojega vidovnoga i nevidovnoga

Još je Fortis u svom klasičnom delu iz 18. veka ovako opisao ovaj drevni običaj: „Prigodom porođaja, osobito prvoga, svi rođaci i prijatelji

Vuk to dobro zapaža u svom opisu ovog običaja: „Susjedi za sedam dana dolaze svako veče u kuću porodiljinu, jedu, piju i pjevaju cijelu noć, kad

³⁷ Ipak, i pored sličnosti, ova dva običaja razlikuju se kako po svom sadržaju, po načinu izvođenja, tako i po cilju. POVOJNICA Po rođenju — obično posle tri, sedam ili četrdeset dana —

Obred krštenja uvek se obavlja pre podne, dok je dan u napretku, da bi dete dobro napredovalo. Mada bi po svom hrišćanskim pravilima trebalo dete odmah po rođenju krstiti, naš narod, osim ako ga neka već pomenuta nevolja ne natera,

Nazivajući decu ovim imenima, roditelji veruju da će tako odagnati nečiste sile. Kada su svom detetu dali ime Zavid ili Zloba, oni se više ne boje da će mu nauditi zli duhovi jer im je dete ionako izvrgnuto

⁸⁶ U ovu grupu imena spadaju i mnoga imena koja na svom početku imaju negaciju „ne“. Takva nedraga imena su: Negoda, Neda, Nemil, Nerad, Nenad itd.

Vuk u svom Rječniku navodi običaj u Crnoj Gori da roditelji hrišćani daju svojoj deci, kao nadimak, prava turska imena, te imamo

ispred svoje kuće, te da novorođenčetu pupčanu vrpcu zaveže crvenim koncem, a potom da dete kroz prozor proturi i doda svom mužu.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tuljenje onog jedinog saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo

Bila je bleda. Videlo se po podočnjacima da je plakala, a ipak se smešila dok je sedela na svom kartonskom koferu čekajući da voz krene.

Da li biste bili ljubazni da mi protumačite izraz ,igrali su se šuge', kako bih mogla da otklonim zastoj u svom poslu. Šta je to: igrati se šuge? Vaša odana Helen K., London, septembra 1974.« ...

Mlada žena tada rasejano pomiluje devojčicu koja ima majčine oči; mladi čovek otkopča svom sinu gornje dugme košulje. Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone.

Kidao je zaneseno prstima lažne žice od konopca na svom kontrabasu od kartona, uživljavajući se u neku samo njemu poznatu melodiju, i ja sam je čuo: bilo je u njoj grmljavine

površina snega, gađao u letu grudvama limene lepotice sa frizerskih firmi i najzad, sam sa svojom tajnom, zaspao u svom lisičjem leglu, toploj zasedi noći.

i privijao travu »protiv taneta« što mu je dade neka stara veštica-vidarica iz Gacka, misleći neprestano na zrno u svom stomaku. Prve nedelje, grejao se klavirom. Klavir je bio velik i dobro se ložio. Crn. Blüthner. Đavolji!

— pita. – Igram se klisa! — kažem. – Daj da udarim jednom! — moli Rale, ozbiljan čovek, sudija, i opali svom snagom klis, pa ga još jedanput zahvati onako u letu sa strane, klik-klak-kluk!

kremove od kojih se brže tamni, što ukusnije ribe, vino, led, cene, ljubav, mirise, muziku, sve čega se mogu dočepati u svom kratkom životu: osetiti nepcima, kožom, nozdrvama, želucem, opipati prstima...

Bilo je petnaest do četiri. – »Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji, lepa kraljica je sedela kraj prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi krvi padoše na snežnobelo platno...« – Znam!

Sve neki klinci, uostalom, vrlo lepi klinci. Vrlo.« Jedan je primetio i značajno pogledao. Osmehnula mu se. Kazao je svom drugaru: – Može da me ima ako doplati razliku u godinama!

Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbiljan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlji!

Matavulj, Simo - USKOK

Tek što se zajedno uputismo na treći juriš, a ozdo se krenu s jedne strane vladika sa svom našom vojskom, s druge strane Vjazemski sa svojom. Osvojismo veliki šanac s deset topova.

I kad je bježao uz kotorske strane, mislio je na njih s bolom u duši, ali tada, na krevetu, prvi put osjeti svom silinom gubitak. Dotle je bio s njima u prepisci, a sad će se to morati prekinuti!

Ali prije svega, presvijetli gospodaru, svom dušom i srcem, stavljam se vama na raspoloženje! Ako bih sa ovo malo svoga znanja i mnogo predanosti i dobre volje mogao

— Hoću, svijetli gospodaru — reče Janko odlučno. — Sad bih je već uzeo i da je ne ljubim, a ljubim je svom dušom. — Pa u dobri čas!

Pošto mu ljudi cjelivali ruku i pošto im izjavi sažaljenje, dodavši nekoliko dirljivih riječi o Krcunu, vladika otide ka svom pisaru, zagrli ga i sjede pored njega. I započe: — Neću da ga hvalim, a neću ni da ga karam, biće vremena za sve to!

Janko nemađaše mira, jer ljubljaše Milicu svom silom svoje mlade, napaćene i čiste duše, a izgubi nadanje da će se ona njegovom nazivati.

Može biti da ih je, povrh svega, gurao jedno drugom u zagrljaj i nagon za ukrštajem, te „čovjek iz svijeta“ prionu svom dušom za „čedo prirode!

— Ma što? Ma što? Milici se učini da nješto škrgnu kraj kolibe, te streknu, pa se svom snagom trže da se izvuče, ali je stegoše gvozdene mišice kneževe. — E, nećeš, mačko jedna! Reci, pa bježi!

— A što da ti kažeš! Maziš tu djevojčinu i tražiš joj domazeta iz bijeloga svijeta! Njemu prevrije, te je svom snagom stište iza šake i trgnu!

Šalje ti je zato, što si ti po ocu svom zaprijetio da ćeš je nama poslati! Dakle, ako ti basta, dođe sjutra sa svojim djeverima na vrh polja njeguškoga, gdje će

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Roditelji su svom potomku udesili leglo nasred pšenične njive; stan mu se sastojao od spavaće sobe i dnevnog boravka. Svake večeri, pred

Svake večeri, pred spavanje, tata ispriča svom mezimcu po jednu kratku priču o zečjem repu. Sinčić, zadovoljan, uvek zaspi pre nego što otac dovrši pričanje...

Sličnost sa narodnim predvoditeljima ponovo je napadna. Rđavi đaci i loši majstori u svom poslu rado se proglašavaju za zastupnike najdubljih narodnih težnji.

Naša osnovna prozodijska mera, osmerački trohej, u njegovim dečjim pesmama potvrdila se svom svojom pretežnošću i nadmoćju. Ima ponešto i jamba, koliko da se vidi: da je moguć.

Neke težnje i raspoloženja socijalne književnosti u toj su se poemi iskazali veoma prirodno i uverljivo, potvrdili se u svom pravom značenju i opsegu.

Kao da im je neko, čim su se rodili, šapnuo na uvo: - Obratite pažnju na svoj nos, poklonite pažnju svom malom nosu! Trebaće vam! Jednom je jedan mali dečak iz daleke zemlje Ilindije izvukao iz svog nosa kamilu. To je tačno.

Loveći u mutnom moru reči, nošen nepredviđenim spojevima i varničenjima, on bira, prihvata, odbacuje, prema svom iskustvu i ukusu.

Autobiografsku anegdotu istog sadržaja i smisla, u kojoj se upravo govori o „plavom zecu”, donosi Tolstoj u svom detinjstvu. U Na slovo, na slovo podsticaji za pesmu traže se u znacima; u Vukovoj azbuci opevani su sami ti znaci.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka. ŠERBULIĆ: Savetuj ti njega, uči ti njega, moli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat.

ŽUTILOV: O tom nema sumnje. I oni su magarci bili koji su ga izabrali. SMRDIĆ: Ta znate, što je načinio crkvu o svom trošku, pa ljudima ostalo to u glavi. ŠERBULIĆ: Ta bom’, lako je praviti crkve kad mu se presipa.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Najzad se došlo do škola gde su se mogli sveštenici i učitelji obrazovati, i srpska deca mogla su na svom jeziku i u svojoj školi spremati se za više studije.

Tu školu i tu teologiju učio je Jovan Rajić. U Kijevu on se dobro upoznao sa svom tom polemično-dogmatičnom crkvenom književnošću, koja je bila postavila za zadatak da dokazuje čistotu učenja

U celom svom bogoslovskom radu Rajić je bio samo dobar đak svojih učitelja, naročito Teofana Prokopoviča. On je asimilovao rusku

Delo u originalu ima više zabavan značaj; Rajić mu je u svom prevodu dao više poučan karakter, dodajući evanđelske pouke i velike navode iz Biblije.

u zavisan položaj prema svetovnoj državnoj vlasti, trudi se da u novim idejama vaspita mlađe sveštenstvo, naročito svom silom udara na kaluđerstvo, koje je smatrao kao »mrtav kapital ljudski«.

On oseća da je potpun, da može dati puno izraza svom unutrašnjem biću samo kada govori svojim maternjim jezikom. Kao i u svemu racionalist, tako i u ovome on polazi od

Onakav kakav je bio u životu, prirodan, krotak, pitom, čovekoljubiv, takav je i u svom pisanju. On se čitaocu obraća sa nekom bratskom ili očinskom nežnošću, i u svoje pisanje unosi toliko »sladosti«, kako

Vrlo uvažavan i kao pravnik i kao pisac i kao čovek, umro je u Pešti 14. jula 1809. u svom književnom radu Muškatirović ide za stopama svoga učitelja i prijatelja Dositeja Obradovića. Već 1786.

je prikupio narodne izreke, kao i izreke pojedinih pisaca, i sve to, po savetu Dositeja Obradovića, izdao »za polzu« svom narodu, i da bi pokazao »mnoga svojstva, sile i krasnorječija našega serbskago jezika«.

G. Cimermana, sa opširnim predgovorom u kome Solarić priča o svom životu; Mudrolюbacъ indiйski (Mleci, 1809), prevod čuvenog etičkog dela lorda Česterfilda koje je prevođeno na sve

godine, itd.), ipak su se Srbi kretali napred u svom duhovnom i književnom životu. Broj srpskih osnovnih škola sve je veći.

U svom dramskom radu uvek ostaje pedagog: teatar je za njega osobito jedna »nužna škola«, a nigde se ništa ne može čuti »dušepo

Milićević, Vuk - Bespuće

grudi, znajući da ovi časovi koje je dijete volilo, dolaze tako rijetko; da će proći mjeseci da ona radi mirno u svom ćošku svoj školski zadatak, da škripi pero i da se čuje kako ona svaki čas namiješta stolicu, — a da njezina mati koja

Sremac, Stevan - PROZA

Za jedno vlakno ja oderem runo čitavo... Ja sam arnautska sorta! — veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svom veku u kancelariji. Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji.

Paja s ćuranom. To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu.

će on i ubuduće takav ostati i truditi se da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući. Zatim je Jova još dugo govorio, ali nit’ je on znao šta govori, nit’ ga je polaženik slušao. G.

Sve su to davno kazali revizori, i svaki docniji dodaje u svom izveštaju po nešto novo, po neku novu manu, koja je u toku godine ukrasila zgradu, i tako će bogzna dokle trajati.

Red je, dakle, došao na Beograd da ga podvrgne analizi i anatomskom nožu svom. Još je rano. Deca se po školskom dvorištu jure.

Radičević, Branko - PESME

10. Usta, ne kte oklevati, Ka dragome svom poita, Pod ruku se njemu lati, „Pa kako je?“ još zapita. A on reče: „Nikad bolje!“ Pa sa dragom ajd' napolje. 11.

Četir dana stade tako, A on pri svom sve jednako. 57. A ja opet, ka i dosle, Udri gudi sve jednako, Dok ne dogna ponajposle, Te s' oprosti sa mnom

“ 68. Pođe cura, pa mi stade, Stade malo na ti vrati, Glenu dragu svom nazade, Al' je spazi brižna mati; Pogleda je, planu okom, Šta će cura, mora skokom! 69.

“ 130. Opet naže — Srb ne dade... Al' sad teže pusta skoči, Sa svom snagom na nj napade, Naže njemu baš u oči; Ma su zalud njene muke, On joj ščepa obe ruke. 131.

kâ nekada; To mu nekad bi milina, Ali sada, ali sada Nema njega na prozoru Da se divi božjoj sili, Unutri je u svom dvoru. Kroz srce mu kô stra mili, Kao da ga nebo kara, Kô da nešto pregovara.

A šta radi slatko čedo, Kako u svet Bog još ne dô? Kao da je zora bela Pod srdašcem svojim nela, Na svom krilu odnjijala, Svojom verom opasala, Kojuno je suncu dala, Na grudi mu verna pala.

Tek što leže, ao jade, Pa ustati već morade. Mora sveću već užeći, Mora dragu svom poteći. „Sveću, sveću!“ — Eto sveće, „Glava, glava sve s' okreće... Al' ta sveća slabo gori, Oh, ala me žeđa mori!

Ona zmija, no ma kako, Nje već nigde i nikako; Ona grdne, grdne jade Na srdašcu svom imade. Kao zmija prebijena, Od kamena do kamena Vila se je za njim, vila, Dok s' na srce ne savila Njemu, što joj

Ona se trudi da ga zadrži od puta, opominjajući mu razne putne nezgode i opasnosti. No on ostaje pri svom namerenju. Naposletku ona kommt mіt der Farbe herauѕ i rekne: Bezopasan može da ćeš Špilje izbeći noć, No izbeći da

Al' pred dvorom zelenika trava, A na travi šarena ponjava: Svom je ocu prostrla ćerčica, Tu mi sedi stari Žeravica. Davno starac odrvô se sanku, Raduje se gostu na uranku.

“ A on na to dugo ne odgodi: „Doved' svate, svom je dvoru vodi.“ Oprostim se, pomolim se Bogu, Dojam konja, pa nogu pred nogu, Jer zbog rane mora polagano, Pa

“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali te konjice mlade, Vratili se domu svom nazade.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

DRAGI MOJ ZIJO, Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da Će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu. Kasna je noć i meni se ne spava.

hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dečurlijom razgalamio se na učiteljicu: — A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je

Bio je sam kod kuće. — Odider vamo. Počeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao. — A znaš ga naviti, veliš? — Znam.

— Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti. — Rade, brate i pobratime, a je l ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu? ...Šta je mene nekad okrenulo ovim putem?

čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu. — Đede Petrače ...

Zato, valjda, djed u prvi mah nije ni povjerovao u te priče i obratio se za savjet — kom će drugom nego bratu Vuku“, svom rođaku.

Glavno je da ti svom đedu griješ leđa. KONjSKA IKONA Nesigurna umjetnička sreća, drž ovamo—drž onamo, nabaci jednog dana slikara bradonju

Najčešće je slikao svetog Nikolu, zaštitnika sviju putnika, kao što je i sam bradonja bio. Njega je obično pravio po svom licu i podobiju.

— Eh, zaštitnik! — progunđa ozlojeđen Sava. Vala mi se bio na glavu popeo. Pođem uveče nekuda, tako, po svom poslu, šta se koga tiče kuda ću, a on ...čisto mi se čini da je krenuo nazorice za mnom sa onom svojom sikirom.

Već mi dodijalo da u kući imam božijeg špijuna. — A šta ćeš sa svetim Jovanom, bog te ne ubio? — Daću ga onome svom najmlađem sinu, koji se preklani odijelio od mene i skrpio kuću gore u krčevini.

tako iskolači očurde i mače brkovima da bi prestrašio čitav crkveni odbor, ali, bogme, i ne prekaljenog Savu, koji se u svom vijeku naslušao kako i krupniji mlinovi melju.

Ostadoh ja vjeran svom rođenom Radi, bog mu se radovao. Napopastili me tamo kao konjske muve: te zašto si bacio američkog poglavicu, a srebrom

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Na scenu ulaze Hasanaga i Jusuf. Ahmed, koga oni koji su na sceni i inače ne primećuju, čak i kad govori, ostaje na svom mestu.) HASANAGA: Konja odma da osedlaš! Polako, čućeš zašto! Povedi i rezervnog, da možeš da ih menjaš.

Je li Hasanaga Hasanaga i kad spava? Je li Pintorović Pintorovićeva maska? Svako u svom budžaku, svukli smo odela, izuli cipele, dunuli u sveću, legli, izašli u vrt, i odmaramo se od svojih lica, u mraku.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— A kako si mi ti? — upita me rukujući se. I zatim, idući natraške, sede, kleknu uz zid po svom običaju i uze da zapitkuje mater za neko platno koje misli da tka za tebe.

Kupaš me. Sva se topiš u punoći i belini moje snage. A zvona zvone! Ne zvone, nego nekako tiho, izdaleka, kao svom snagom i na sve strane bruje, kolebaju se. Kandilo puckara. Mirišu opajani ćilimi u sobi i slama iz asurâ.

on ne bi mogao da izdrži, već bi, kao krijući se da ga niko ne spazi, bežao od kuće i odlazio nekom Aritonu, jedinom svom drugu s kim se družio. A od svih drugova jedino se taj Ariton ocu mu i majci svideo.

Čekaju me... traže... Ita odjednom stao pred nju. Vilice ukočio, stisnuo, kao da ne dâ da mu zubi cvokoću. I svom ukočenom licu silom je davao smejanje. A osmeh mu bio kratak, leden. — Snaho... — poče on, a glas mu jedva izlazio...

Čula je da on tu decu sâm pere, oblači i zajedno s njima spava u tom svom dućančetu... Znala je sve, i opet je — ne da činila se, već u istini bila ravnodušna i podsmevala se, naročito majci.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo | truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i

Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s graždanskim slovam štampaju, Samo prostota i glupost zadovoljava se vse[g]da pri starinskom ostati.

prevesti dao i sad namerava Oksensterna «Teatar» plitičeski» i «Telemaha» s(a) svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti. Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu.

Kostić, Laza - PESME

te, naš pozdrav tu će biti saslušan, a pridvornike tvoje večite umolićemo da ti zbore za nj: Odnesi pozdrav gospodaru svom, velikomučeniče Hamlete!

I ti, rugobe ježe odabran, glosterski kneže, danas odigran, vladaru svom prinesi pozdrave; — jer čudan svetac Vilija je naš u raju svom i paklen trpi vraž!

ježe odabran, glosterski kneže, danas odigran, vladaru svom prinesi pozdrave; — jer čudan svetac Vilija je naš u raju svom i paklen trpi vraž!

podiže rukovetak, njim će svoj da kiti kletak, svoje sreće mali hram; i već uze ređat breme od ljubavi pregoleme po svom telu i odelu, po pokućstvu žensku celu, striz po strizak, niz po nizak; sad baš kipa kiti mala što kazuje boga

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ne dobivši oreola u svetu, srpska narodna pripovetka nije mogla postati, u prvom redu baš zbog toga, ni dragocenost u svom domu. Istina, tražena je i čitana, ali ne i razglašavana.

pa kad ti bude velika nužda i BašČelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć. Carević uzme pero te pođe.

One se kleše, da to nijesu učinile, ali carska kći to ne vjerova. Sad carska kćer pošalje ocu svom prošenije, da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovjedi

Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu, da ona ni za koga drugog neće poći no za onog junaka, koji džilitom bedeme njinog grada prebaci.

tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom, vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.

Cara Petra sused car Tatarin poruči mu jedared da mu dade svoju kćer za ljubu, ako to ne učini da će doći sa svom svojom vojskom te će mu svu carevinu potlačiti i popaliti, pa onda mu kćer dati živu risovima da ju rastrgaju, a

A kad sve bude gotovo, on se sa svojom kćeri u kulu zatvori n dade ovu zazidati, carevinu preda svom vernom jednom slugi da vlada i caruje za tri godine, a kad tri godine dana prođe, onda da razvale kulu i njega sa kćeri

Taj dečko išao je za govedima. Kad bi god dognao goveda kući maćija bi odmah rekla svom čovjeku, a jadnom i benastom ocu dečakovu: — Hajde, čovječe, da jedemo.

poda se, te sjede na njega kao na kakav stočić, i opuca sve sam što je ovaj bio spremio za njih trojicu, pa otkasa na svom zecu dalje. Kad ona dvojica došla iz lova, pitaju za ručak, a Tarigora im sve ispripovijeda kako mu je bilo sa starcem.

Marko lati se sad posla, i bome spremi sve onako kao što mu je orletica rekla, pa ode k njoj i reče joj, ako ostaje pri svom obećanju, da se sprema s njim na put, jer on je pripravio poputninu.

nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakom đevojkom neće oženiti do kćeri govedara iz toga i toga sela!

se u svijetu događa sve mu se činilo nepravo, pa je želio i bogu se i dan i noć molio da mu dopusti da barem jednom u svom vijeku vidi pravdu. A bog mu želju ispuni.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

) MAKSIM: Lepo si počela. SOFIJA: Nemoj tako, Makso, ta ti znaš, da ja svom dušom idem da ti ugodim. Nit me vici šetnja, nit me vidi čestito crkva, pa sve ti nije pravo.

MAKSIM: Na primer. NIKOLA: Kuća ti je čista, uredna; sve je na svom mestu, sve ide kao sat. Aspida nije, ali nije ni smrdljivica.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu, upotrebili, i izradili.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Bolest obnavlja se. Pa zašto onda u tminama, Bože, Zašto, krtice, ruješ po svom mulu I razgrćeš ga? Stoleća se glože I drhti žižak na tankome ulju; Zelena plesan obrasta naforu, Vlaga budućih kiša je

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu i pepermint!

Leti se nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu kako me čeka sa nogama u vodi i ljubazno se smeši.

Čabar. Tako se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali, a ja ostadoh da živim u svom svetu i da ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa pametnije. Kako ga napadam? Baš ste radoznali!

I tako, reč po reč, tu ti se oni pomakljaju: padne jedna tučnjava u ogromnim količinama, dok je zec spavao sa svom onom vinčugom u sebi, i ne sanjajući da se bilo šta zbiva osim ružičastih snova o ružici. — Nu, čto slučilos?

— Nu, čto slučilos? — upita Grigorije Vasiljevič, sedeći na svom krevetu prekrštenih nogu. Grebali smo se za čaj iz njegovog električnog samovara. — What happened later?

Posle prva tri dima postaje mi jasno da ću da trkeljišem uglavnom o svom sopstvenom slučaju. Na mom primeru naime, najbolje ćete videti kakve su i ko su, u stvari, Beograđanke.

ruke, ko bi tako mirno gledao svog rođenog muža kako posle ručka hrče kao tenk u rikvercu, ko bi pristao da u svom rođenom gradu nema stančugu, a imaju je svi oni što su došli prekjuče, ko bi pristao da mu šef bude neko ko je zamolio

dok ih budem gledala kako prolaze pokraj pekara, buregdžinica, piljarnica i kioska u kojima se kuvaju viršle u svom sopstvenom sosu.

Eto šta sam sve mogla da kažem svom matorom kad se onako zgodno napenalio, ali, vidite kakva sam bednica — nisam mu rekla od svega toga ni reči!

savršeno sigurni na ovom prevrtljivom svetu: kada se probudite, ne biste se smeli zakleti da će vaš grad da bude na svom sinoćnom mestu, ali ste mogli mimo da date desnu ruku da ćete njega zateći iza svih onih novina.

s drugima kao šašavi, nego bi bili lepo oženjeni Francuskinjama ili Amerikankama i radili ono kao i sav ostali svet, u svom rođenom krevetu, a ne na osvetljenoj pozornici, gde im to nikako nije polazilo za rukom, ma koliko se trudili.

Počela sam da pišem novinama: „Poštovani druže uredniče, bila bih Vam veoma zahvalna kada biste mi u svom cenjenom listu odgovorili na pitanje kako da postanem degustator cigareta.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Gospodin baron, ja se ne stidim kazati da sam gotova i pred oltarom moju ljubov potvrditi; tako je i Coraida kazala svom ljubimcu; no samo to molim da se u Beč preselimo. ALEKSA: Šta u Beč?

Na to oni dođu u zamešateljstvo, a naši se ohrabre i sve do jednog potuku. Sad car dozove Golog Sina, poljubi ga pred svom vojskom, dade mu sela i učini ga baronom Golićem. JELICA: Ah, to je lepo! MARKO: Ali šta je upravo vaš gospodin?

MARKO: To je u svom redu. ALEKSA: I budući da se moj otac zasada nahodi u Ameriki, to vam pređe šest mjeseci ne mogu nikako odgovora dati.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Na njoj će ljudi jednom da jezde visoko gore gdje trepte zvijezde i kud se dječak, po poslu svom, penjȏ po stablu prosenom. A svaka bajka, ma kako čudna, nije ni prazna ni uzaludna.

“ Pokrenut vještom Ćosinom rukom, zaigra žrvanj sa divljom hukom i pođe poslu svom, a usred gore, u istom trenu, Brkonja div se iz sna prenu i poče strašan lom: „Na noge, divi, drugovi smrti,

vrati se Rada s poklonom sjajnim, živjela otad srećna ko vila u šumi često kod braće bila, pečurki išla po poslu svom, išla — s metlom brezovom. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U gustom mraku bez jednog zračka odnese bura barku i Mačka u divljem trku svom... Na nebu zora javlja se siva, po moru kapa Mačkova pliva. Pusto je na sve strane ...

“ „Ostani, kume“ — lija sve guče, moli ga, zove, za ruku vuče. Al jež, tvrdoglav, osta pri svom. „Draži je meni moj skromni dom!“ Šušteći šumom jež meri put, kroz granje mesec svetli mu žut.

Poći ću s vama, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!“ PRED JEŽOVOM KUĆOM Svi jure složno ka cilju svom, kuda god prođu — prasak i lom! Pristigli ježa, glede: on stade kraj neke stare bukove klade.

Po šumi, danas, bez staze, puta, Ježurka Ježić lovi i luta. Veštak i majstor u poslu svom radi i čuva rođeni dom. PRIČA DUGA O ČETIRI DRUGA Magarac u gose bio, znojio se i radio, sve dok nije ostario.

Strašna jeza gazde hvata, natiskoše svi na vrata kao da je pukȏ grom, potrčaše snagom svom, sve po šumi stoji lom.

Žali se takav lav, tužan, očupan sav: „Strašna je, kaže, zima, kad stegne snagom svom, a još je gori Sima, bije nas — kao grom!

“ A čiča Triša, nagnut nad virom, bezbrižno hrče ko u svom domu a sanja sanak, čudan i smeo: kako uz Japru jaše na somu. Mamuza ribu i lulu čačka.

Još trenut samo, pa urnebes, počeše divlji ratnički ples! Istoga trena zaigra munja, planula snagom svom, prosu se blesak, a za njim tresak, udari moćan grom. Legoše na pod od puste strave Žuća i Toša, glava do glave.

Dok sunca sija i jedan tračak drugovi biće pseto i mačak. Toliko puta ribu ti oteh u svom naletu grubom, varka te mnoga i brza noga spasi pred mojim zubom.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv. On je u svom odelu izgledao kao u opremi za gnjuranje; čakšire su mu dolazile do ispod mišica.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

A poslednja rujna ruža, U pustome vrtu mom, Povila se tako tužno Na promrzlom stablu svom. Kad je studen vetar takne, Stresajući snežni prâ, Ona tužno zašumori, Povija se tiho sva.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

prolazi kroz tela Bićeš prošiven svetlošću što ide za tobom od počela Da bi te vratila sopstvenoj mrvi i svom bolu Potpuno sâm.

isceljuj sebe leči Atos će da ostane gde je što ti tražiš duboko je u pećini u peći vrati se pazi na svom putu drži se reči KNjIGA STAROSLOVNA Izgiboše Srblji na Goliju (ne zna se od koga zašto i od česa ...

osvrće se u kožuhu gde je smok na putevima veliki promet oni koji prolaze nisu gladni sirot je onaj koji osta na svom mestu.

u zid udeveni svetle kao glas nečuven i neznan dolazi iz daljine željan da se sa sobom sretne kao i ti što na svom dlanu i sa svojim prstima ostaješ u većini među mnogima sam iz dana u dan dat tamo gde se znaci skupe i zbiju

se napon više ne sagleda odozdo a sa neba jedva da neko gleda meka ga gone slova duž zavijutka jedino puž u svom kutku zna dalji put i naslov čitavog uzdanja puž koji je u naše grudi sklanja ispred mraka ispred prebrzog kraja i

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čelo baterije je skretalo nadesno, glavnom seoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagom naležu na vrat dešnjaka, menjajući tako pravac iz mesta, dok su se zadnjaci kretali na jednu stranu i zanosili

Na prednjeg vozara svom težinom pao jedan konj, i vozaru iz usta teče mlaz krvi. Srednji vozar ječi sa slomljenom nogom, a rudni vozar je

Nešto se uskomeša nad glavama našim, jezivo i mučno — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom na neprijateljske rovove. A kroz puškarnicu vidimo čitave stubove zemlje kako kuljaju u visinu.

Gledaju u kola, koja nekako izgubiše svoju formu, pa narastoše, narastoše sve više, kao brdo, i ono kao da se svom težinom sruči na njihovu glavu. Krv im podiđe u lice i očima sitno zatreptaše. — Razumem!... Razumem!

— i upre prstom na jednoga, koji samo zatrepće očima i uvuče glavu u ramena, kao da očekuje da se Aleksandar svom težinom sruči na njega. Ako mi još jednom preturiš sanduk sa stvarima, razumeš... ima da te nestane... Drži ovo!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Kažem ti: dok ti je živ Pera pisar, ne brini... I on iziđe brzo iz škole. A Gojko seđaše na svom ubogom krevetu i plakaše gorko...

U školu dolazi plačna; kad pusti decu kući, ona ostane sama i plače na svom stočiću po čitav čas, ili hoda nemirno po školi, kršeći ruke i uzdišući teško.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Il’ zvona zvone, il’ petli poju? Nit’ zvona zvone, nit’ petli poju, Već sestra bratu svom poručuje: “Ja sam ti, brate Turska robinja, Iskup’ me, brate, iz Turski ruku; Za mene Turci mlogo ne ištu: Tri

našla guju otrovnicu, Zaklala je zlaćenim prstenom, Utočila po kondira jeda, Ono drugo vinom dotočila, Pa ga dala svom bratu rođenom, Te je svoga brata otrovala; Pa otide momku neženjenu: “Ljubi mene, momče neženjeno, Ja sam moga brata

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna, ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju? A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna, što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Pri svom povratku iz Pariza, godine 1921. u leto, stanovao sam kod Miličića na Hvaru, u njegovoj ribarskoj kući, u Lučišću.

Lovčeve zapise, od Turgenjeva, imao sam u vozu na svom jastuku. Evropa je tada već četrdeset godina bila u miru. Svratio sam, na jednom izletu, u jedan rudnik soli, u

Stvar su svršile princeza i kaluđerica. Pojavih se, tako, novembra 1915, opet u Beču, ali ne u svom pansionu nego pred vratima jednog ženskog manastira (Toechter der Goetlichen Liebe), koji je bio manastir u prizemlju,

Prošlost i sadašnjost trče tako kao dva klovna, paralelno, ali se više nikad sastati neće. Ne mogu. U svom prtljagu, sem svakojakih stihova, nosim i Dnevnik o Čarnojeviću, koji je narastao. Kao kupusara. Šta sve nema u njemu!

se, dakle, da odem u Komoran u dvadeset i devetu, da kažem zbogom i da uzmem svoje stvari, koje sam ostavio tamo, u svom stanu. Delegacija Narodnog vijeća izdaje nam jednu cedulju, koja važi do Zagreba, za železničku kartu.

Ne dobijam više pisma od matere, ne idu tamo ni železnice. Ostajem sam u svom stanu, bez novaca, i rasprodajem stvari, da bih imao da platim hranu i kiriju. Skupoća raste.

Duguju mi i plate. U Beču mi traže kiriju, ne loži se. Iako je život u vojsci bio i glup i ružan, u svom puku osećam se kao usred neke moje familije.

Čitalac se vara. Ja sam, sa seljačkom prostotom filosofiranja, bio došao do čvrstog uverenja, u svom životu krdžalije i austrijskog mercenairea, da je najbolji lek za sve nedaće našeg naroda jedna svoja država.

29). U toj maloj kući, sa jorgovanom pod svojim prozorom, preživeo sam najsretniju godinu u svom životu. Već tog proleća ja sam predao knjižaru S. B.

Tog neuljudnog čoveka. Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao od doktorata kod njega. Prvi sukob sa profesorima imao sam na času prof. Vulića.

Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Krčag mu ispade iz ruku, lupi o kamen i razbije se. U njemu planu gnev svom žestinom. I on se opet ljutio kao i pre, dok je bio u svetu, među ljudima; psovao je krčag, kao da je krčag bio kriv.

“ Onda car smisli da učini jedno dobro delo, da bi se umilio i narodu i starcu. Teškim srcem odluči da o svom blagu podigne veliku crkvu, pa dozove starca da mu to saopšti i da se dogovori s njim. Starac dođe.

Sluga pođe. Putem je mislio o svom gazdi i molio se Bogu da ga nauči na koji način da gazdu svog odvrati od rđava života. Misleći na to, stigne na vašar.

Kad iznenada, vijor... Kada mu kolo do nje stiže Zaigra se, zavrti, Dohvati dete i diže Pa ga u svom vrtlogu Ponese gore Bogu...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

miliona, na poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svom položaju pet miliona. Tu smo, kao i svuda, veoma štedljivi. I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu.

zboru, rešio da se bogatim prilozima kupe velika imanja i podignu mnoge palate, na kojima će biti zapisano: „Narod svom velikom Geniju i izbavitelju”. Za kratko vreme sve je to urađeno, sve pripremljeno, samo se očekivaše Mesija.

— Evo ga! — reče stranac i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor, i uze čitati na svom jeziku. Ugovor je bio između njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se onaj obvezuje da mu

On, oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim.

— Ja neću uticati na vašu slobodu, — reče načelnik — i tražim od vas da ostanete pri svom ubeđenju. Bože sačuvaj! Niko neće da čuje za ubeđenje, i uzeše dokazivati kako je to glasanje slučajno tako ispalo, i da

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Dosadi nam krvnik! Zar on jedan da gazi toliki narod po svom ćefu. Danas ćemo sigurno naići na njega. Pa pazite: za Despića dvesta, a za Madžara — sto!...

On produži, a direktor, po svom običaju, pognuo nos, pa drema... Opisujući Teodorino junačko držanje, pade mu pogled na Danicu, koja seđaše u prvoj

Ali bi onda on trebao da mi se prestavi, a međutim njegovo ponašanje pokazuje, da je on ovde na svom mestu. Priđoh mu i upitah ga učtivo: — Smem li znati za vaše ime?

neobično... — The... ne znam, vala — poče domaćin, Domišljajući se, valj’da sad prvi put, da li je u svom dvadesetogodišnjem radu imao kakav neobičan događaj. — Ha! — uzviknu on posle kraćeg mišljenja.

On je rekao da će mu kapetan sigurno javiti o svom dolasku, pa ako trebadne što da se sprema, onda će to snaša Jula s Katom. Sve ide ne može biti bolje.

no i u svom srezu, baš kao i pre šest godina. Ona ipak ne prestajaše verovati da će se skoro javiti zamišljeni ideal, sve svoje

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića! JEVREM: Gle, molim te, baš tako rekao?

Živeo! NAROD: Živeo! Živeo! Živeo! (Muzika svira jedan kraći marš.) JEVREM I IVKOVIĆ (za vreme muzike, svaki na svom prozoru, klanja se napolje. Spolja raznoliki i zbog muzike nerazumljivi uzvici.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono veče čim je razmestio svoje skromno pokućanstvo u svom novom i skromnom stanu.

— Ja grdne bruke!... — reče Maksim pa zastade. Dalje nije produžio, po svoj prilici stoga što je tada prvi put u svom životu i čuo za toga Klemansa i za tu Belgiju i Englesku.

— Eto, to je mislio i dokonao Sreta kad je uzviknuo glasno: pik, Jovo, nanovo! Zatim se opet dade u misli uvrćući po svom običaju jednako svoju bradu.

I to često ne ide s bog zna kakvom vatrom. Sede i jedna i druga, svaka na svom pragu, a pristavile džezve uz vatru pa se svađaju; dolivaju, piju i jednako se svađaju.

nanese da zapita ćir-Đorđa za neku sprdnju baš onda kad ovaj ču za onu onako grdnu sumu koju trebaše prema vlastitom svom obećanju da dâ.

Dakle, ja mislim da se vi raziđete svaki na svoju stranu i da svaki u svom selu sazove zbor i objasni seljacima značaj toga događaja u Braziliji, a posle, prema ekonomnim prilikama, i da

On je među prvima bio tu. Došao je u svom paradnom poljačkom odelu. Čak je i pušku sa sobom poneo kao znak poljačke vlasti i sile njegove.

A divno je izgledao Mića u svom stajaćem ruhu! Na glavi mu šajkača nakrivo, na nogama čizme sa borama »na harmoniku«, oko vrata neki »gasluk« što ga

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A ja gledam, sa obale, gledam, pa mi je Ceo život danas lepši zbog te šamije. Svak se nosi po svom hiru, ukusu i hobiju, A voda nas, sve zajedno, nosi u nedođiju.

Pod pokrivačem, umesto sebe, Žunja je postavio jorgan i ćebe; Ko god pogleda, rekao bi: Svako je na svom mestu u sobi. Mesec kroz prozor zrake razliva, Poslednji u noći Žunja usniva.

Danju svom snagom, a noću sporije i tiše, Motor, ugrađen u drvetu, iz zemlje vlagu siše. Po dvanaest pumpi dvanaest meseci dovla

Noć kad se spusti bez zvonjave i vike, Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom stanu? Imaju li, možda, neke ružne navike? Ležu li na levu ili na desnu stranu?

puta provlače Košulje, učkur luta ko Ulis, Gaće se takmiče u skoku uvis, Pljušti voda, ko u potoku: Mašina uživa u svom obroku.

Čunak joj promrzô. Pod ćebe moje zavlači se, brzo. Zimska hladnoća i nju je spopala, U postelju se gura, snagom svom. Na kraju, čunak mi stavi međ stopala, I usni, brzo, pravedničkim snom.

Sve ide po svom redu: nebo je knjiga stara, Oblaci što promiču — listovi kalendara. Svejedno da l pršti sneg, il behar, il tuče led:

Pet minuta poniženja u životu da naplatim... Da preduzmem neke mere po svom ćefu i ukusu, Jednu gozbu da priredim, slično drevnom Lukulusu, Dva, tri dana, dosta mi je! A šta posle, šta najposle?

Ne, ne verujem da ću ikada Skupiti milion i sto hiljada Dolara, al da mi je tolko u sefu, Bogme bih živeo po svom ćefu!

Nagrnuli bi delegati, I ministri spoljnih poslova I Šesta flota u fregati, Svi bi pohitali da odnesu Izveštaj svom senatu i svom kongresu...” „Još ću uhvatiti neku prehladu: Već mi poboljeva pomalo glava!

bi delegati, I ministri spoljnih poslova I Šesta flota u fregati, Svi bi pohitali da odnesu Izveštaj svom senatu i svom kongresu...” „Još ću uhvatiti neku prehladu: Već mi poboljeva pomalo glava!

„Pesme za vrlo pametnu decu” pisao sam u Parizu, tokom 1990. i 1991. Izmišljao sam ih u svom prizemnom stanu, u Devetnaestom kvartu.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.

Rakić, Milan - PESME

mesto onom što je pev̓o Roksani nekad, neka mesto mene Otpeva opet pesmu svoju staru, I neka kaže čar ljubljene žene U svom starinskom ljubavničkom žaru.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

po poretku nekome sljeduju. Nad svom ovom grdnom mješavinom opet umna sila toržestvuje; ne pušta se da je zlo pob'jedi, iskru gasi, a zmiju u glavu.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Što je najgore, ona je svom mužu, Sofkinom dedi, padala kao neka rođaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali ipak po nekom stricu.

E, baš je nigde nema! I da zabašuri sve to, poče se okretati Sofki i, po običaju svom, pričati joj šta je bilo tamo, na groblju: koja je kakvu pitu umesila, i šta donela za razdavanje; kad je došla, dockan

Ali Arsa joj ne dade. Silom, donoseći joj haljine, gonio ju je da se oblači. Naročito je pazio da, po običaju svom, ne veže i obesi o pojas onaj seljački nožić sa nekim starim, zarđalim ključićima.

Svaka će gledati da bude što luđa, što vatrenija, da tim, tom svojom velikom ljubavlju prema njemu, svom mužu, kao podiže mu i daje neki veći ugled i cenu.

Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu... A Milenija, u inat, ispred nosa im svom snagom zatvara vrata, grdeći ih: — Hajd! Ne dosađujete!

I u tom „ti!“ bilo je sve preziranje, bol, jad, uvreda. Uzalud svekrva dotrča, Sofka već oseti njegovu ruku po svom čelu i kosi, i oseti se kako pade od njegova udarca.

Tiho, da Sofku ne uznemiri i probudi, ide po kući, kujni, i odjednom, zaboravivši se, svom dušom jaukne: — Oh, prokleti! I samo to. Ni ko proklet?

Pandurović, Sima - PESME

Ustao sam, da obiđem ruže U svom vrtu, da vidim da l’ tuže Sudbu sveta, nemilosnu tako: Harmonije miloglasne kruže I nijaju krunice polako.

ISTINA Ja znam da stradah, da žuđah i padah U svom životu. Može biti sporo, Al’ će tek doći klonulost i zadah Da skriju sve što voleo sam skoro.

Pred nama su bile vera i lepota U svom spasonosnom, tajanstvenom sjaju, I prešli smo stazu nemirnog života U prisnom, i strasnom, toplom zagrljaju.

Ali dok je krv mu još prskala vruća Kopalja šumu i dušmana lesu, A on strašni primer svom potomstvu dao, — Tužno, iza njega, ili baš zbog njega, Celo trulo carstvo Nemanjića slavnih Guši se u krvi, zabuni, u

Jer svako zlo, najzad, sebe jede, suši; I za njega neće biti leka druga Dok se, ipak, u svom kalu ne uguši, I ne prođe kao bura, pomor, kuga...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

časovima, vide djeca jasno što ni docnije jasnije vidjeti neće, jer se docnije rijeđe čovjek zagrijava toliko da sa svom dušom prijanja za nešto.

Iličkovići su čuveni ne samo u Crnoj Gori no i u Hercegovini i po svom Primorju. U svim tijem krajevima, kroz eto stotine godina, oni bjehu jedini vidari.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Takve poslovice su jezgro, obično i naslov tih proverbijalnih pričica. One se najčešće i pamte po tom svom najznačajnijem delu (Neka ide na slavu svete Gospođe, Okolo bogo, u kuću đavole, Prava se muka ne da sakriti itd.).

III PITALICE Pitalice su srodne poslovicama po svom jezgrovitom iskazu, s tom razlikom što je u njih dijaloški oblik razvijen u naraciju, sa sadržinom varničave dosetke.

ZAKLjUČAK Po svom jamačno davnašnjem anonimnom poreklu i kolektivnom postanku, tvorački, vremenski i prostorno neodređene naše narodne

često potcenjivane tvorevine, svrstavane obično u frazeološku građu, mogu na svoj način, i po svojoj kakvoći i po svom udelu u govoru, da imaju i svoju posebnu vrednost i svoju zahvalnu funkciju, naročito u povezivanju bitnih elemenata i

Koliko hljeba pojela, toliko jada imala! Ko te izda, izdalo ga ljeto! Krv platio na svom domu! Kud god išao, vazdan kukao!

Bolje je prazna vreća, nego vrag u vreći. — Zlo osnuj, a vrag će izatkat’. — Đavo je uvek u svom selu. — Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla. — Kad se đavo skuta dohvati, otkini skut.

— Tuđa kora zube lomi. — Svak’ je u svojoj kući kralj. — Svaki je kokot u svom buništu gospodar. — Svaka je koka na svom sjedalu pijetao. — Na svom koritu svako pseto najjače.

— Svak’ je u svojoj kući kralj. — Svaki je kokot u svom buništu gospodar. — Svaka je koka na svom sjedalu pijetao. — Na svom koritu svako pseto najjače. — Svuda je proći (hoditi), al’ (najbolje) je doma doći.

— Svaki je kokot u svom buništu gospodar. — Svaka je koka na svom sjedalu pijetao. — Na svom koritu svako pseto najjače. — Svuda je proći (hoditi), al’ (najbolje) je doma doći. — Svud je dobro, a u domu najbolje.

Kad kaluđer, poranivši po svom običaju u crkvu, vidi po porti upaljene svijeće đe idu, on se stane krstiti i govoriti: „Anatemate đavola i njegova

nekad kazao da je turski car nekome od hrišćanskijeh kraljeva dao Bosnu, a nekakav siromašak ćoso Bošnjak pljesne se po svom jataganu, govoreći: „Ako je car dao, ja ne dam“. Nješto nješto izjelo i od nješta kosti ostale.

On je danjavao u svom gradu na Ceru, a noćivao u gradu Širinu, na Savi. Narodu se to dodija, pa odu svetom Dimitriju, koji je u njega

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad ovom caru dođe takovi glas, onda kaže svom zetu, da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom ne će oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela!

Kad ovom caru dođe takovi glas, on kaže svom zetu da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakom đevojkom ne će oženiti do kćeri govedara iz toga i iz toga sela!

pa kad ti bude velika nužda i Baš-Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć.“ Carević uzme pero te pođe.

Kad dođu u dvor, kaže ona ocu svom, kako je prsten nje pokojnog muža poznala u prosjaka onoga što u bašči sjeđaše, „nego pošlji“ reče „neka ga zovnu, da ga

One se kleše, da to nijesu učinile, ali carska kćer to ne vjerova. Sad carska kćer pošlje ocu svom prošenije, da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovijedi,

Kad ovo dozna carska | kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu, da ona ni za koga drugog neće poći no za onog junaka, koji džilitom bedeme njinog grada prebaci.

uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka. 20. SVETI SAVA I ĐAVO.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Potom, opet, ovakvo pravilo dajem da biva: da se okupe iguman svetog ovog manastira sa svom bratijom i da biraju muža bogobojažljiva koji je podoban živeti u ćeliji u mestu tom.

(Mt. 13, 45). Ugledajte se na mudre devojke koje napuniše svetiljke svoje milošću i spremne iziđoše ženiku svom na radost. (Mt.

6, 2) pokoravajte se jednomisleno svom starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da držite ovo što vam je zapoveđeno, i

Zato sa svim staranjem i svom snagom i sa svom revnošću na zapovesti njegove pazimo. GLAVA 19 Pouka igumanu I ti, oče duhovni osveštenog ovog

Zato sa svim staranjem i svom snagom i sa svom revnošću na zapovesti njegove pazimo. GLAVA 19 Pouka igumanu I ti, oče duhovni osveštenog ovog stada i nastavniče,

jutrenje, ili drugu službu crkvenu, osim zbog nekog opravdanog razloga ili bolesti, neka čini metanije pred igumanom i svom bratijom — trideset metanija posred trpezarije.

na bolje ljudima, ne želeći ljudske propasti, postavi ovog samodržnog gospodina, nazvanog Stefana Nemanju, carstvovati svom Srpskom zemljom.

uzići, videvši kako Sveto Pismo kaže: „Uklonite se od mestâ svojih i rođenja svog, jer nijedan prorok u otačastvu svom nije primljen“. (Lk.

gospodin Simeon zažele ići u Svetu Goru, kao pastir dobri potražiti jagnje odbeglo, i uzevši ga na rame, prinese Ocu svom i svojoj želji, i da od Boga nagradu primi ustranjenja radi od svojih, i drugu želju srca svoga da ispuni i da nađe

I ovo rekavši, posla po bogodarovane mu sinove. I sastavši se oni sa svom vlastelom i boljarima, i opet drugi blagoslov im davši, i otide odatle u Svetu Goru, meseca oktobra osmi dan, godine

A vladaru sinu svom, koji je ostao u bogodanoj njegovoj oblasti, o svemu zapoveđenom, i o ovom našem manastiru, zapovedi brinuti se, i

u manastir svoj, već i u Svetoj svoj toj Gori i svim manastirima tu dade preizobilne milostinje, za pomen sebi i svemu svom nasledstvu. U sedmi dan meseca februara poče nešto malo oslabljivati časna starost njegova.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

preko šezdeset godina, pomalo izgubljen JAGODA, devojka iz unutrašnjosti, oko dvadeset sedam godina; odevena, po svom shvatanju, moderno; mogla bi da odgovara opisu Vukosave, koji Skitnica daje u prvoj slici VILOTIJEVIĆ, čovek sa

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

vreme kad će srpske kćeri i supruge čitati Pamelu, Telemaha, povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu.

Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.

sireč u veće poznanstvo i ljubov s[a] starcem mešterom dovela i mom bratu Iliji uzrok kričati i kavgati se, što on pri svom starom izmrljatim časlovcu ostaje, ne dala.

da se deca svoji[h] roditelja ne od|riču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći.

Ko je čitao rosijsku istoriju, mogao je poznati koliku je starost imao premudri i veliki car Petar za umaliti u svom carstvu množestvo manastira i samaca; uzeo im je sva sela i imenija, i one koje je bio prinuđen za vreme ostaviti,

Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenije svoga vla-detelja. Stari običaji naroda imadu silu vere i zako-na i

Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka | moja rodila i rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s roditeljem mojim venčala; u koje svake godine na Đurđevdan s braćom mojom, s milom Julom

malo bi mu valjalo (ovi sami put, Od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnevu ovu mi prediku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš?

On, polazeći u rečeno mesto, dade mi petnaest dukata (malo je više imao za svoju osobitu k svom manastiru vernost). Pri našem rastanku, ovi mi razgovor učini: „Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu

A on meni — da će mi dati pedeset forinti i, ako prilike ne nađe bolje, o svom trošku da će me otpraviti iz armije u Rusiju.

gospodara Maksima Kurtovića iz Trebinja u [H]ercegovini, Tu sam najpre poznao; i on me je vsegda rado viđao i na svom kvartiru dočekivao i pri polasku ljubezno obdario.

ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Osinjača cjeliva djevera u ruku, a Bakonja prinese k usnama konop kojim se opasuju franjevci. Fra-Brne bješe svom glavom manji od brata, ali kad bi Kušmelj obrijao brke, pa mu se naduli obrazi, šija, trbuh, i — sapi, bio bi isti

— Drž’ dobro! Drž’! — viču mu. Fra-Brne se primače, a kulaš naperi put njega kopita, i da Bukar ne povuče svom snagom k sebi, razbi konj svome gospodaru kulju. Pa onda pobjesni, te se i fratri i sluge odmakoše. — Drži, Grgo, drži!

ako nije šenuja. — Ma nije, brate, nego zdrav i pametan čovik. Dojâ je na svom konju i još vodi momka uza se. Ja ga mislim zadržati i na ručak i na večeru.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

malo u nebu: Tek poneki niski dim ti oči takne, Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne, Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu. Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor.

I tek ponekad, u čas tmine, Kad i poslednji korak mine — Kreto sam ka svom trgu-getu: I vrteo se svu noć dugu Kao robijaš po svom krugu Ili kuglica u ruletu.

ponekad, u čas tmine, Kad i poslednji korak mine — Kreto sam ka svom trgu-getu: I vrteo se svu noć dugu Kao robijaš po svom krugu Ili kuglica u ruletu. NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI U HERCEG-NOVOM 1991. GODINE Ne znam da li da stojim?

) Da li da krenem Bogu? Ili okrenem vragu? Da maknem nekud nogu Il stojim u svom tragu? Sam nasred pusta žala Sa glavom koja strši Pod suncem što je loče: Kao u zevu ala Ja čekam da se svrši I ovo

Ćosić, Dobrica - KORENI

Drhti i nejasno oseća: mora nešto. Seti se Tole: „Muški“, viknula je. Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se. Za njim kroz nezatvorena vrata ulete i vetar u kuću.

Najpre bi Vukašin njemu do sitnica polagao račun o svom životu u varoši i o školi, a zatim bi on njega obaveštavao o događajima i promenama u domaćinstvu i selu.

Vukašin gleda u svoje ruke, oseća očev pogled i opravdava ga: prirodno je. Sin sam mu. I ja bih takav bio prema svom sinu. Ne volim ga manje nego pre nekoliko godina. Nisam se izmenio. — Vreme je badnjak da se unese — reče Simka.

I sinoć je čekao da legnu. Znao je da nisu ušli u sobu. Noć je presedeo na svom ležaju, ogrnut velikim kožuhom, jedinim i letnjim i zimskim pokrivačem.

izubadanom. Prividelo joj se da zvezde svetlucaju na samom krstu, pa je svom snagom pritisnula levu dojku ne bi li smirila srce i sačekala majku da sada ona pođe napred.

Imao sam pravo što ni Đorđu ni njemu nisam mnogo pričao o svom ocu. „Ribari se vraćaju sa Save“, rekao je Vukašin u zoru.

— Živa mi deca. Zagleda mu se u oči: liči na Mijata. — Pevaš li ti uz gusle? — Pevam. Pucanj. Tola ga steže svom snagom. Vojnik se grči, pucnjava prestaje. Tola olabavi ruke. Vidi: vojnici hvataju i vezuju seljake.

— Ljude kao što je Aćim ne treba spasavati. Samo ćeš ga obrukati. — To mene nije briga. Ja izvršavam obavezu prema svom roditelju. — O tome ćemo sutra. Vreme je za spavanje. Skini s kreveta jednu slamaricu.

Jok, kapetane. Neću milost. To javi svom gazdi. — Ako Ti je vola, sam javi. A sad idi kući, pošto si takve sreće da za tebe ne postoje ni zakon ni vlast!

Aćim je svom učitelju plaćao: javljao mu kad i na kom mestu na Moravi žene ispiraju konoplju. Neku godinu kasnije razumeo je, i njihovu

Koleno mu je kvrgaVo. Đorđe zadiže nogavicu, podiže nogu na ivicu Adamovog kreveta, upoređuje je prinoseći lampu čas svom, čas Adamovom kolenu. Nema nikakve sličnosti. Adamu izišao zglob ulevo, meni nije, iako mi je četrdeset i nekoliko.

S tobom je nešto mnogo gore. E, mnogo je nas na ovoj zemljici koji nismo na svom mestu i s raznim drugim kako ne valja. Ti ćeš biti veliki gazda. Pored Morave neće ti biti ravnog.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica u čudu protrlja oči. Je li moguće? Bila je opet u svom podrumskom stanu iznad koga su se, kao strme litice, dizala betonska zdanja zamračujući vidik.

— Ko zna šta je u tim pričama tačno? — suprotstavi se jedan od najstarijih članova Saveta, koji se mnogo čega u svom dugom životu naslušao. — To što zveri idu za njom, ne znači zlo!

Taj smeh trže ga kao udarac preko lica. — Pa i pokoriću te! — uzviknu prkosno i svom snagom nalete na stenu prvi, treći, pa sto treći put...

— Šta sada kaže Ferfelin? — poruči Peletin suparniku po svom najumnijem dvoraninu. Ali moćni Ferfelin reče samo »hm, hm!« a to niko nije umeo da protumači.

« —uštinu se za mišicu, a nečiji oštri glas prekorno reče: — Vratila si se, znači? Kameno jaje pokrete se u svom ležištu, a lepotica uzmače korak unazad. — Nisam se vratila. I neću ostati. Tražim mladića iz pustare...

Zar nije oštrouman? Mali voz postiđeno saže glavu. Njegove tračnice idu od jednog kraja sobe Do drugog, ali na svom putu prelaze preko mosta i kroz tunel. Ispred tunela je skretničar načinjen od šarenog lima.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Za to je vreme Knez, koji o takvom tumačenju sopstvenih sklonosti nije imao ni pojma, samovao u svom Konaku, stalno pod prismotrom.

Zbilja, daleko se doteralo: Miloš se, u svom Konaku u Topčideru, već pripremao za odlazak iz zemlje, Jovan je u kući Baškalfića, u Beogradu, bio okovan, a on je

pacova, običavao je, dok ujutru zagleda svoje službenike i odmerava im spremnost za taj dan (izgleda da je, u svom iskustvu, već računao sa promenama u bio-ritmu), da kaže: „Kad vam se najviše žuri, usporite. Inače, greška je tu.

Sima terdžuman stoji na svom uglu i odlučuje se da li da pođe levo, kraćim delom svoje ulice, ka Višnjićevoj, ili desno, dužim delom, ka Francuskoj.

Na svom uglu Sima opet odmahuje glavom, ali sad više nije sklon da kori sebe, nego kori gospodila Longvorta, engleskog konsula

Nije ni važno što on ne pamti, jer je u Pomeniku Milana Đ. Milićevića ostalo zapisano da je, prvo, otišao svom pobratimu, handžiji, u Beli Potok i da mu je rekao: — Pobratime!

U zoru 30. novembra valjalo je napasti Beograd. Bila je šesta godina devetnaestog veka, novembarska noć je, u svom prolaženju, prostirala crni led, od Save i od Dunava naletali su vetrovi, sudarali se nad tvrđaVom i zasipali, sve,

U toj unutrašnjoj navali jedna se želja, sva obla i potpuno neobuzdana, izdvajala: sve će biti dobro ako sad, svom silinom, zamahne pesnicom u to staklo pa onda, kad ga razbije, blago i nežno, samo vrhovima jagodica, dahom sa dlana,

govora, dao da se iskopa šanac za odbranu Čačka i tri je meseca vojsku iz tog šanca, svoje Gružane, hranio i opyžao o svom trošku. I ne samo vojsku iz tog šanca, i ne samo svoje Gružane: sve je pomagao.

Tako je polako sazrevao za učenje. Moralo je biti proleće jep je dečak, šćućuren u svom mraku, odjednom osetio kako ga dodiruje nešto meko i oporo u isti mah: milovalo ga je i privlačilo a on se prepuštao.

Bio je, eto, opasan. „Pa on je, u stvari, opasan“ shvatio je i vlaški knez Mavrogeni dok je, svom sekretaru, diktirao pismo na italijanskom jeziku.

„Odavno sam hteo da vam govorim o tome“, rekao je taj veštac na svom izvanrednom francuskom jeziku i knez, začudo, nije ni pomislio da čuje frazu koju svi zloupotrebljavaju.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom! Jedan, samo jedan!...

I svom strašću prve i poslednje žene, Vladaš mojom dušom, svom i svagda; - slična Sudbi, tako i ti, silna, nepomična, Stojiš iz

I svom strašću prve i poslednje žene, Vladaš mojom dušom, svom i svagda; - slična Sudbi, tako i ti, silna, nepomična, Stojiš izmeđ' mene i sveg oko mene; Dok iz suhe stene bije

POSLIJE MNOGO GODINA Grobaru sijedi, pod starosti ledom Što iznuren drkćeš kao suha grana, I noseći inje po svom čelu bl'jedom Što posrćeš ljuto pod bremenom dana, Da li pamtiš?

V. Ilić CXXIV Sa pogledom ugašenim, S prekrštenim rukama, Na mrtvačkom odru svom Ležao sam međ' vama. Vi ste moje bledo lice Rosnim vencem obvili, I o mojim bolovima Sa uzdahom zborili.

“ I danak sluša, i pokorno svane, I krvav istok svom silinom plane. U sobi tama. Maloga kandila Poslednji zraci, meki kao svila, Umiru; nema ko ulja da kane...

za drugim, s verom ili bono, „Vidim kako se, u magli što rudi, K'o nezapamćen mastodont prastari, U ogromnome ležištu svom budi Universalna Zagonetka stvari.“ D.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ja bih voli da sam vječno osta u sna mirnoj vladi i naručju, sa svom svojom svijetlom družinom, nego đe sam na svijet iziša da umnožim gordost ponositu nesnosnoga moga protivnika.

vladu da podijelimo i nebesa pala vozdvignemo, prvi zakon da prirodi damo, nek se svaki sa vrhovnom vlašću na svom nebu gordi i veliča!

Popa, Vasko - KORA

Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži U svom strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca (1951) DALEKO U NAMA 1 Dižemo

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

dana svoga boravka u Beogradu spališe Nemci bogatu biblioteku Matematičkog Seminara Univerziteta koja me snabdevala svom potrebnom literaturom za naučni rad.

Tako sam uspeo da Aristarha i njegovu nauku stavim u centar dramatične radnje. Ovo što sam ovde o svom poslu saopštio dovoljno je da se vidi kojima sredstvima sam se u njemu služio.

Sa Njutnom sam nameravao da završim svoj započeti spis, pa da se vratim svom uobičajenom naučničkom radu, ali me jedan neočekivani i strašni događaj sprečio u tome.

Oni ne smedoše na celom svom putu ni rečice progovoriti, pa očekivahu sada, uprvši svoj pogled u učitelja, da njegova reč prekine dosadno ćutanje.

Moji učitelji govorahu mi često o njemu kao jednom od sedam mudraca cele Grčke. „Kad završih školovanje u svom rodnom mestu, pođoh u Milet da onde budem Talesov učenik.

Za kratko vreme stekao sam sva znanja i veštine, potrebne za taj posao, a vrednoćom i pouzdanošću skinuo svom gospodaru sav posao i brigu sa leđa; on je imao samo da odobri sve što sam uradio i da tapije, koje sam sastavio i

Napisao ga je moj poslednji gospodar, geometar, svom stricu Rehmozisu, svešteniku hrama Amonovog koji je ležao dalje nizvodno.

Jer kad je kupljeno jagnje predao svom trećem robu, a ovaj ga položio preko ramena kao drugi rob svoje tele, on poređa svoje robove u slikovitu jednu grupu.

„Šta misliš, brajko? - da primim robu koju nisam izabrao i premerio? Da mi podvališ po svom običaju!“ „Ako hoćeš, gospodaru, da se malo potrudiš i da pođeš sa mnom, možeš svojom rukom izabrati sve što želiš.

“, upita Demokritos Hipokrata. „Ti znaš, dragi moj, da ja već po svom lekarskom pozivu mnogo putujem. Nedavno sam bio poduže u Ateni.

„Ta nije mogućno!“ „Istinu ti kažem“. „A učenja naših raznih filozofskih škola? - I sa njima si se, sigurno, na svom putovanju upoznao“. „Ja ih ne omalovažavam, a učenja Pitagorejaca vrlo cenim, ali sve su to samo zrnca istine.

Iskrcavši se iz lađe u atenskoj luci Pireju, naredi svom sluzi i vernom pratiocu da se pobrine za istovar i carinjenje svog povelikog prtljaga i da ga tu pričeka dok se ne obazre

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Posle je pop gađao iz revolvera moj šešir od paname okačen o drvo, a kum, pobedonosno, na svom štapu doneo veliku zmiju koju je ubio i stao da opisuje.

Zatim se diže sa stolice, izvini mi se pa se baci svom težinom na svoj labavo učvršćen poljski krevet koji je škripao.

Stezao sam nos da ne prsnem u smej. Tako mi je nešto smešno bilo. On se teturao, navaljivao na mene svom težinom, išao čas brže čas lakše. — Drži tempo, druže, tempo! — opominjao sam ga.

I dok izudarani vojnici stoje nepomični kao krstače, jako postiđeni, sa crvenim obrazima, i ošamućeni gledaju svaki u svom pravcu, on prelazi dalje. Na redu je peti.

I baš je trebalo da odsluži stalni kadar i da se povrati svom starom zanatu, kad nastaše mučni, strašni, jaoj beskrajni ratovi. 1915. kantonovao puk u selu nekom do Valjeva.

dok traje ovaj varljivi život) seljanka se saže, i dok sam ja, predosećajući da će mi se dogoditi nešto užasno, žmureo svom snagom, na mome obrazu puče jedan glasan kao šamar, glup, širok i pljaskav seljački poljubac. — A-la!

U desnom redu, kod srednjeg stuba, podnimljen na dugoj maljavoj i koščatoj ruci, leži na svom krevetu, više koga se prema glavi nalazi poličica sa puno staklarije, medikamenata i knjiga, profesor Ljubišić, bled,

ne streljaju, u ime Božje i nekog „božanskog“ zakona, svoje rođene vojnike koji su u sto borbi učestvovali i bili na svom mestu, a u sto prvoj nisu stigli da ubiju nikoga?

A razlog ovaj ja nisam tražio po knjigama, ne, nego sam ga našao u iskustvu, svom krvavom, groznom iskustvu. — Govori lakše, tako ti Boga, jer ako te čuje stari telegrafista, svisnuće naprečac od

— Tako je, tako, nema govora. — Nema, gospodo, bezdušnijeg naroda od nemačkog. Nemac je besno pseto Evrope. u svom besnilu on je kidao i dečje meso.

Je l’ te, nešto sasvim suprotno nama? On se topi kad pred strancem govori o Francuskoj i trudi se svom silom da dokaže kako je njegov narod prvi u svetu...

“ Pa ustaje kapetan Borić jer ne može da odoli sramnim mislima i sa laktovima na kolenima sedi na svom krevetu, pokriva lice rukama, skrušeno, duboko uzdiše, i tako ostaje sagnute glave dugo, celu noć. Plače...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudski

) Širom su rastvorili vrata da unesu moj krevetić; četiri snažna čovjeka, s kapom pod miškom, svaki na svom uglu, unosila su na prstima plavi krevetak; bilo je u tome nečeg dofenskog.

Taknula me njegova ljubaznost i obazrivost, koju redovno ne možemo tražiti od ljudi sviklih da po svom zvanju vječito gledaju ljudskoj patnji i smrti licem u lice.

treba da bude neosjetljiv prema svojoj umjetnosti i od nje neranjiv, kao što kirurg mora da bude neosjetljiv prema svom zanatu i kao što vojnika ne smije da ranjava njegovo vlastito oružje.

bezimena žudnja, bolna do presijavanja u idealno, koja se naročito u bespomoćnim vrelim ljetnim popodnevima potencira u svom osjećanju nedostižnosti i pretapa u neko sveopće i čisto prostorno osjećanje bezgranične sunčane pustoši.

— Zdravo da ste, Egidio! — mahnula bi mu ona rukom s prozora, kao što odabranica u areni mahne iz počasne lože svom toreadoru. — Zabavljate se malko svirajući, je li, Egidio? — Eto, plemenita gospođo, da utučem vrijeme!...

Prosto se gušim u njima. Tako valjda već biva u starosti, pod konac. Elipsa se sužuje i svodi prema svom kraju. Život se vraća na svoje početke. Ležim tako, strpljivo, beskonačno dugo s kanulom usađenom u istrapljeno meso.

zatrpa hekatombama svoga mesa, da ga premosti mostovima svojih duga: „napučio je svoju grud slijepim nadama da ne vidi svom bitku kraja”. Sve što je čovjek u tom pravcu izmislio i izmaštao, sve je to bog. I samo to je bog.

Bila je zadovoljna. Obujmila je knjige rukom i pritisla ih na grudi da ih vrati u svoju bijelu sobicu. Tamo, u svom kutiću od bojadisane jelovine i cvjetastog kretona, ima malu stelažicu sa još mnogo takvih knjiga.

I vrlo često, kad se nađu u alternativi da nekom svom postupku naknadno dadu ili takvo tumačenje po kome, doduše, ispadaju zli, bezobzirni, cinični, no muževni i ozbiljni,

Bio je to velik limeni pladanj u čiji su se obod uticale tri motke, koje su na svom vrhu podržavale posudu vode sa šupljikavim sitom na dnu.

Pričalo se — vi to sigurno znate — da ste nekad bili kavalerijski oficir i da u svom kovčegu još čuvate oficirsku sablju i kalpak.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

na ulici se narod živo kretaše, zvrjanje kola i topot konjskih nogu čuo se svakoga trenutka, a on neprestano seđaše u svom kutu nepomičan, ukočen, sav udubljen u svoje nemo, dugo ćutanje. Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!...

Struja svežega, hladnoga noćnoga vazduha pojuri kroz otvor, pravo na njega, i on udahnu svom snagom pune grudi ovoga divnoga vazduha. — Đurica! — začu se otud glas, koji ga potrese svega, jer poznade čiji je.

Time mu oduze mogućnost da se ma s kim sastane i dozna što o svom položaju. Odmah zatim beše mu prva briga da Đurica postane javan razbojnik i da, usled toga, izgubi svaku mogućnost za

Istoga trenutka iskoči, kao zver razjareni, Pantovac u svom strašnom naličju i, pruživši pušku pravo u grudi mehandžine, dreknu: — Dole!

Miloš odbornik uhvatio u svom kukuruzu krmaču jednoga siromaška, izveo kmeta, te ocenio potru, pa sad prodaje krmaču.

Na licu mu se viđaše sladak i blažen osmejak, a oči mu neprestano zverahu oko sebe. Ovakva zadovoljstva nije on u svom veku doživeo. Ona, koja ga nije htela dosad pogledati, sad se razgovara sa njim i još kako: šali se.

život stopi u jedno jedino, burno i zanosno osećanje, kome se ona predade sva, bez protesta, bez pokušaja da razmisli o svom stanju.

A ona se, doista, duboko i strasno predala svome osećanju, predala mu se svom silom zanosne mladosti, razumevajući pri tom dobro šta čini i kuda ide.

Da je bar u svom selu, gde ne mora svakad begati daleko od puta!... A kako se lepo voze oni putnici gore po drumu...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

pa kad ti bude velika nužda i Baš—Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ćy onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć. Carević uzme pero te pođe.

One se kleše da to nijesu učinile, ali carska kći to ne vjerova. Sad carska kćer pošalje ocu svom prošenije da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovjedi da

Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu da ona ni za koga drugog neće poći no za onog junaka koji džilitom bedeme njinog grada prebaci.

tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom, vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka. CAREV SIN I OŠTAR DAN Bio neki car, pa je imao sina jedinca.

Taj dečko imao je za govedima. Kad bi god dognao goveda kući, maćija bi odmah rekla svom čovjeku, a jadnom i benastom ocu dečkovu: — Hajde, čovječe, da jedemo.

poda se te sjede na njega kao na kakav stočić, i opuca sve sam što je ovaj bio spremio za njih trojicu, pa otkasa na svom zecu dalje. Kad ona dvojica došla iz lova, pitaju za ručak, a Tarigora im sve ispripovijeda kako mu je bilo sa starcem.

Marko lati se sad posla, i bome spremi sve onako kao što mu je orletica rekla, pa ode k njoj i reče joj, ako ostaje pri svom obećanju, da se sprema s njim na put, jer on je pripravio poputninu.

Kad ovom caru dođe takovi glas, on kaže svom zetu da drukčije biti ne može nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

“ pa onda okrene se meni i rekne: „Čuj! Nemoj nikad o svom devletu govoriti, ovđe će ti biti lijepo.“ Na adi proživih jednu godinu, ali jednog dana, kad sjeđah s njom na pendžeru,

VILOVSKA KOČIJA Bio je tako jedan car i imao je kćer koja se nikad u svom vijeku nije nasmijala. Car je zbog taga bio jako žalostan, pa dade razglasiti po svemu svijetu da će onome ko mu

— Uzmi ih, take kake su! — odgovori bog. Čovjek se obradova u srcu svom što je stekao još dvadeset godina. Iza toga stvori bog psa, i reče mu: — Što se god nazove tvoje, branićeš dok te

Slijepac uzme paru, i zahvalivši mu po svom običaju, razmahne gudalom i zapjeva: — Ćera Ture Kraljevića Marka. Onda Turčin: — A more, a! To je pjesma!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru, Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom, Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru, Ležiš u

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka, Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku; Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

Lili, o ne brini. Dobro mi je, lako na ovome putu. Oblak s tvoga čela odagnaj i skini, I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob. Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša.

A bili smo divni mi, mezimci slave. Strah smo zadavali dušmaninu svom. Imali smo dušu i krv rase zdrave. A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno

Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

“ Otac je, za razliku od moje majke, često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru. Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se spase samo vlastitom voljom.

Posle toga svaki dečak je mogao učiniti to isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe. U svom sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instinkt, koji me je kasnije potpuno zaokupio - kako da iskoristim

godine. U svom članku koji je izašao u junskom broju časopisa ”Sentugu Magazine” 1900. godine, kao i u drugim časopisima iz tog

Zemaljsku pretvoriti u pakao, onda moramo ubrzati razvoj letećih mašina i bežičnih prenosa energije, bez oklevanja, svom snagom i svim sredstvima kojima nacija raspolaže.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Dok sam se školovao u Pančevu, letnje mesece sam provodio u svom rodnom mestu. Kao i ostali Banat, Idvor uglavnom živi od poljoprivrede i u vreme žetve u njemu vrvi kao u košnici.

” Verovao sam takođe da je i David, čije sam neke psalme, zahvaljujući svojoj majci, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom devetnaestom psalmu moje misli ovim rečima: ”Nebesa kazuju slavu božiju..

čije sam neke psalme, zahvaljujući svojoj majci, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom devetnaestom psalmu moje misli ovim rečima: ”Nebesa kazuju slavu božiju..

a drugi je bio mađarski luteranski sveštenik koji je veoma dobro govorio srpski, a u Pančevu je bio poznat po svom besedništvu.

Klicali smo do promuklosti kad god bi Miletić u svom vatrenom govoru optuživao cara za nezahvalnost prema graničarima, kao i prema svim Srbima u Vojvodini.

Živković i, samo zahvaljujući njegovom uglednom položaju, meni je bilo dozvoljeno da ostanem do kraja školske godine u svom razredu, pošto sam obećao da se neću družiti sa buntovnim dečacima koji su jurišali na austrijsku zastavu.

Znao sam ga kao snažnu ličnost, neemotivnu, kao sjajnog predstavnika junačkog doba. I kada sam prvi put u svom životu primetio suze u njegovim svetlim očima, klonuo sam i počeh ridati, osećajući se postiđen kada sam primetio toplo

! - Izvinite - odgovorio sam uvređen u svom ponosu, ja nisam srpski svinjar, ja sam sin jednog hrabrog vojnog graničara i idem u čuvenu školu u Prag na školovanje.

Ispričao sam im šta me je poteralo u Prag, ističući posebno, mišljenje raznih ljudi da sam ne samo prerastao školu u svom rodnom mestu već i u Pančevu, ali da je glavni razlog bio taj što me mađarske vlasti nisu želele u Pančevu zbog mog

Razgovor smo vodili na iskvarenom nemačkom jeziku, ali smo se odlično sporazumevali. Pričao sam im o svom iskustvu sa Franklinovom teorijom munje i raskoraku ove teorije sa pričom moga oca o svetom Iliji.

Nemački dečaci su se ohladili prema meni, a češki su me pozdravili na svom jeziku i prigrlili me kada sam im odgovorom na svom jeziku dokazao ne samo da ih razumem, već da očekujem da i oni

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Devojke s pognutom glavom, zamorene, naprežući se upiru u držak svom snagom i tužno, zamoreno pevaju. Kamen zastruga, mašina, previjena, zacvili i stade.

Momci priskočiše, stadoše ga grditi i potisnuše ga svom silom napolje. Na ulici čeljad se oko njega kupi: smiju se ludome seljaku, a njemu se čisto bliješti; nešto kroz zube

—Ubio si ga! — ponovi stari, i, zamišljen, reče s očitim uvjerenjem: Znaj, i nas si ubio! U trenutku svom trojicom zavlada jedna misao.

U trenutku svom trojicom zavlada jedna misao. Nagon da se spase život ispolji se svom snagom, a kao jedina uzdanica sinu im pred očima Crna Gora, stara postojbina njihovih pređa.

A nije bila ničemu uzročna. Svom djetinjom voljom i dušom prionu uza svoga poočima, svoga hranitelja i jedinu svoju utjehu.

i pušta maha mislima i snatrenju što je još Jače podžiže. Najednom pretrgne niz misli: spazi Marka gdje svom silom na veslima napreže se da uhvati drugu uvalicu. Čamac se hitro nadiže i naglo pada.

Čamac se hitro nadiže i naglo pada. Marko svom snagom vesla i sretno zaokrene za rat; doplovi kraju, iskoči na zemlju, i, sredivši čamac, uputi se putanjicom prama

Tada bi poželjela da se nastani u kućici, poviše uvale i svom dušom čeznula bi za svojim znancima iz mladosti. Ali sada, u društvu s njim, ne osjeti ni slatke tuge, ni slasti u

— Gledaj, eno mi se sad učini, Marko ima veslo uruci — Odapire se svom snagom... no nije moguće, silan je vjetar.... . — Marko, Marko!

Ribice s reda se mešaju i koja, lakoma, najposlije prevari se i zaguna. Tada on svom snagom istegne, ulovljenoj ribi zagrize glavu i položi u tikvu gdje su crvići.

Pavle, okrvavljen, stoji golokrak, privezan uza stup. Čisto je obezumio: gleda u zemlju i ne tuži se, kao da se predao svom udesu. — Pusti ga, Ilija, — veli Toma Jelić, a slobodno ga tuži sudu!

Ona te osramoti, a on, amo reći, kao i svaki čovjek... Da, svi ste vi jednaki.... 'Ajdemo, Pavle! — reče svom čovjeku, povezavši mu ranu svojom belom okrugom što je s glave skida.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Prekida, diskontinuiteta negde ima manje, negde više. Srpska književnost ima u svom razvoju vrlo oštre lomove i dugotrajne prekide. Ona takođe u sebi sažima više raznorodnih uticaja sa strane.

se na kraju vraća: Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena „ Svom strelcu kom i ne zna imena.

sila s kojima se vezir suočio, s druge strane njegova želja da pomogne uvođenju reda, uljuđenosti i životne sigurnosti u svom zavičaju; s jedne strane beskrajni neimarov gradilački zanos, s druge zla stihija (bolest i smrt) koja ga je pokosila

Prethodna poezija, poezija srpske moderne, s kraja XIX i početka XX veka, u svom je središnjem toku izrazito usmerena ka opštem – u prirodi kao i kod čoveka – opadanju, rasulu, umiranju.

Glavni junak pripovetke „Pustinjak i medenica“ (1921), koji kazuje o svom životu još dok su se naši slovenski preci pokrštavali, na samom se kraju kanda trza iza sna, jer se obreo u savremenom

On je, međutim, ovde drugačije zove, kao da doslovno prevodi s ruskog. Mlad junak nam, naime, prvo saopštava o svom ocu: „I roditelj je gromovnik“, pa onda o majci: „A majka zemlja mokra je“ (rus. matь sыra zemlя).

I nijedan naš nadrealist nije koliko Dušan Matić tako pomno i promišljeno u dugome svom pesničkome veku lomio reči i, znatno više, pomerao i razglabao ustaljene poretke u govornome nizu.

Posuvraćena je ona zato što je okrenuta samome svom jezičkome medijumu, a čista je zato što se bez ostatka svodi na lični akt konstruisanja.

Zoranu Mišiću je bio blizak jezik Kostićevog srcapletisanke, kao i jezik one zvezdane knjige koju je Popa rasklopio u svom pesništvu, ali je sada na nama da taj jezik postepeno, mukotrpno i razložno odgonetamo iz različitih uglova ljudskoga

ne samo potreba da se vraćanjem na stalne oblike, proverene dugim iskustvom, izbegne osipanje i rasulo, nego i želja da svom glasu pridruže glasove svojih prethodnika.

Bolest ga je, međutim, rano omela da produži teorijski rad. Njegovo, određenje teksta kao veličine koja se u svom razvoju od početka prema kraju neprekidno menja i u isti mah čuva celovitost (dinamika između stalnih promena i

Ostao sam dužan da napišem celovit, pravi rad o kosovskoj usmenoj lirici. Niko se od nas ne može potpuno odužiti svom užem zavičaju, kao ni svome narodu. Ali treba učiniti bar nešto: dati ma kakav prinos.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: A, tako? E, to je druga stvar. KALENIĆ: Ja sam, dakle, da vam ne bih čitao sve, u svom napisu vrlo vešto izveo stvar.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

„čisto oči zabole od toga” i „brzo, zanoseći se, lepi kolute crna luka na slepoočnjače i čelo, celu glavu steže jako, svom snagom, učkurima i to unakrst, da bi joj mozak ispao”.

Bolje govorio turski, pa čak i arapski; boljese nosio. ”19 U konačnome svom obliku Nečista krv i započinje baš takvim podsećanjem na Sofkine pretke.

Kad god, recimo, gazda Mladen iz istoimenog romana nije u svom dućanu, uglavnom je kod kuće. Ne nalazimo ga na putu, ni u dalekoj trgovini, ali se zato do u tančine opisuje kako se

svadbama u pesmama tužilo, naricalo, devojke su u horu plačevno nabrajale (šta sve i koga nevesta ostavlja u „toplom”, „svom” domu, a odlazi u „hladan ”, „tuđ”)99, i to svakako i u Stankovićevome kraju, i Stanković je to mogao u detinjstvu

Što je Marko, zahvaljujući svom bogatstvu, uzima za sina koji je dvaput mlađi od nje; pri čemu tog sina i ne dovodi „na gledanje” pre proševine; što je

No to je u isti mah jedna toliko i tako stilizovana slika „tuđeg” sveta da je junakinja može oštro suprotstaviti „svom”, varoškom svetu iz kog dolazi. Što je „gore” poznavala kao zakon i red, „dole” nalazi u izvrnutom obliku.

Zbog iste suprotnosti ona je podjednako kobna i po svekra, Marka. Ni on nije u svom svetu, seljačkom, surovom, usred ljutih Arnauta; nego se približio varoškom i napola pomešao s njim.

U XXXI glavi Tomčina priča o svom odmetanju u Tursku, o prelasku reke ne preko mosta, nego poviše njega, kao i o tumaranju kroz mračnu šumu, stilizovana je

što tu sudbinu iznutra oblikuje opet se nalazi u porodici: baba Stana kao oličenje porodičnog načela vešto osujećuje u svom unuku Mladenu intimne pobude, a pre svega erotska osećanja, pa i polne nagone, nadomeštajući ih jakom svešću o dužnosti

Oni nisu dati neposredno, nego onako kako ih junakinja vidi docnije u svom sećanju, a to znači i sa izvesnom naknadnom svešću.

pa i u doživljaju njenom prelomljena - delimično kad nije potpuno - istorija hadžijske kuće na glasu, koja se primiče svom zalasku. Eto stoga Sofka nije samo poslednji potomak, nego je u isti mah reflektor jedne sumorne porodične hronike.

Bezimena „ona - što u svom poljupcu nosi „neiskazano blaženstvo” - pojavljuje se iz najmračnijih slika koje kod Stankovića nalazimo.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobično mnogoljudan. Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ždrelo. Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine.

“ Ide on ozgo još mladalački i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj čijih će vrata, po svom običaju, ostaviti oružje dok se samo pričesti, iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao zapovest od „carskoga

Uslužno mu primakoh jednu stolicu i ponudih da sedne. On uzmahnu svom glavom i prekorno me pogleda. Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori: — Što mi grešiš dušu,

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

„Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada.

“ »Novi Trebević« 1892. STRUČAK PLAVE LjUBIČICE Stručak plave ljubičice Međ’ travom je pupoljao; Mirisaće u svom kutu, — Ma ga niko ne uzbrao. Opazi ga jedno momče: „Eh, kad bih ga dragoj dao!

»Javor« 1890. VOLEO BIH ZGREŠITI... E baš bih volô jednom Zgrešiti rodu svom, — (Do sad se nikad nisam Našô u kalu tom). „Od kud ti takva želja? Ta zar te nije sram?

— Zato i želim to — Do tog se visa Srbin Još nije uzdigô. Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom.

Ko li je, Bože, to? Pred njime juri ordija, Geslo joj: užas, lom, Al’ prestiže je konjanik Na crnom hatu svom. Pred njime leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela

crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.

Pa ipak često gušim Mržnju i gneva grom I sve te žrtve nosim Na oltar rodu svom. Kad anđô roda moga Usklikne: sad si svoj! Onda ću, širi svete, Onda ću biti tvoj!

Mač, koji se namenjuje Prot’ kletih grdoba, Biva kod nas da s’ na telu Svom rođenom proba. Zato mi se u guslama Najmilija taji. Samo katkad tek probiju Grki uzdisaji.

Prođe pored proste žene, velom prekrivene, Juri u svom hitlovanju, i ne gleda na nju. Žena otkri blago lice — oh, kako je mila! Rulja većem odaljila. A to j’ sreća bila.

S tog će lista svako čitat’ Što napiše ko. Ko što piše, sebi piše I potomstvu svom, A ko tuđim duhom diše, U njega će grom.

Svaki je pomeo Svog đubreta sila — Al’ ga svom susedu Na prag nagomila. Je l’ se time đubre Izgubilo? — Nije. Buđanovo osta isto Ubrljano i nečisto Kâ što beše

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Georgievskom, svom predragom prijatelju posvećeno Kad bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se

da li nakalamljeni Ružičića karakter svom teženju odgovara, ne znam; to znam da ne bi pozorište ovo bez djejstva ostalo kad bi mogućno bilo prvobitnu mu rolu

pak daje načiniti mider, to je sad moda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne pazeći što s otim zdravlju svom škode.

Miljković, Branko - PESME

XII PROPOVEDANjE VATRE Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

i ikari Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga Tražite, nađite, pretražite sva blaga, Sve mogućnosti i sva imena svom Jugu Koji savetuje plodovima ljubav n razum VATRA I NIŠTA PEPEO NIJE NASTAO IZ VATRE VEĆ IZ NAŠEG DODIRA

Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije Svako u svom mraku izgubljene bitke. A kad zid lobanja sve vreme opčini Niko neće znati je l rano il kasno Za ljubav za put il smrt

Daj mi da vidim svršetak tvog leta Mir tvoga kretanja što mi nemir snio I nepokretnost moja kad sam mrtav bio Sam u svom srcu bez munje i cveta.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.

Krakov, Stanislav - KRILA

On se trže, skoči, odlete mu komad odela i kože, kad nešto strašno puče i on jauknu svom snagom svog mladog glasa. Sruši se kao presečeno deblo i grunu te lom u mrežu od žica.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.

Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

U našem životu, kad se pojavi jedan elegantno odeven gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnjosti da bismo pronašli koja je to pojedinost.

kraljevo „čime se zanimam“, rekao da sam nešto što odgovara komandantu ili inspektoru; da zapisujem sve što vidim na svom putu. „Ja sam im govorio samo ono što oni mogu razumeti!

to primio kao ličnu uvredu), i produžavamo pod nebom veličanstvenim; tako bliskim da osećam skoro zvezde po svom licu.

sazna da je bilo koji član, bilo kog susednog plemena, i slučajno, ubio ovakvu ribu, pleme Bobo mu objavljuje rat kao svom najkrvnijem neprijatelju.

Moderna mehanika je, međutim, tako nemilosrdna u svom savršenstvu, da čoveka najpre osami, a onda mu pokaže da u toj samoći nema ničega što će je hraniti.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 boraca, a od Pandirala Sulejman paša takođe sa 8—9 hiljada vojske. (Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor).

A s levoga krila nemam nikakvoga izvešća; pukovnik Malinovski ništa mi ne javlja, a od podne ga napadaju Turci sa svom žestinom. Moram znati šta je tamo. Nađite mi odmah kapetana Vojvodića.

na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti ih, a opet ko ovu kosu drži, taj vlada gotovo svom levom obalom moravske doline od naše granice pa do pod sami Aleksinac.

Turke nismo iznenadili, oni su nas dočekali spremni s puškom u ruci, svaki na svom mestu. Naša prevremena pucnjava, gde smo po neznanju pucali na našu patrolu, opomenula je Turke da budu na oprezu.

! One glave, na onim motkama onamo, pre pô sata su mislile; ona krvava srca malo čas su kucala i osećala svom snagom zdravih i krepkih ljudi. I sad najedanput presečen ceo taj svet misli i osećaja.

oni su krivili narod, a time uvrećali i Srbi i one nesretnike, kojima su oni pomagali, dokle na posljetku doveli su u svom otačastvu tući upravitelja i komandara, po naredbe kojih morali su protiv svoje vole vaoružiti srbsko naselenje puškama

što oni koji žele da povere svoj život, svoje imanje i svoje domočadje pod zaštitom carskog pravitelstva, i obećaju sa svom srcom, što neće zlupotrebiti carsku milost, moraju nezabavno otpraviti se lično ili posredsveno kod komandanta, koj se

ministarstva da radi sa skupštinom, došla ministarska kriza, y kojoj je ministar unutrašnjih dela Čumić udario podvalu svom predsedniku ministarstva, te se kriza završila promenom ministarstva (pri čemu je Čumić postao min.

odlazi grdobna sumnjo; ti si porode tmina i duševnih omračaja: »Tebe je pak'o zač'o I bacio na smet U svom najljućem gnjevu Na ljubav i na svet.« »A mržnja te je našla Gde s viješ kao crv Nadojila te krvlju — Otrovala ti krv.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

To je tuga, što te digne, Pak te u svom krilu njija, Svaki dan ti srce rani, A ranu ti još previja! Što te ljubi, što te pazi, Oko tebe brižno leti, Otruje

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

des-desno od jaruge, čet-vrta zemunica sleva. Tamo... dođi, majčin sine, d-a mi se pre’staviš — i kapetan „Fikus“ se svom težinom navali na dežurnog. Ovaj samo sleže ramenima i iziđe iz paviljona. — Dede... p-esmu!

Kada su ga zapitali za razlog, on izjavi jednom svom drugu: „Savest mi ne dopušta da čuvam nevine ljude!“ Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop!

— Na saslušanju kod islednika je izjavio da ih je on pozvao, da su oni bili njegovi gosti, i da će on o svom trošku opraviti kuću. Radoslav se široko i dobrodušno nasmeja. — Šta da im radim!...

A on opet računao da ja ovde nikoga ne poznajem, i gde bih bio u to doba nego u svom stanu. Ali kad tamo... mene nema.

Ali vreme je izbrisalo natpis. Na jednom zaravnjenom platou ostao je mermerni krst, koji su podigli drugovi nekom svom poginulom prijatelju. U jelovoj šumi, sa leve strane puta, nalazio se neki venjak.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Svoji svojstva sebi srca srpska. Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje. Slavan svaki svom sabira, Sadi, stani, sladi, sreće, slave, Stazu, stabla, stube, stene, sjajnost.

I kako odmah ne nadovezati na te stihove slične Sarajlijine tipografske ludorije iz 1839. u Rasplaču: Svom je svojski svojak svojevao, Slavno Serba slogu spopjevao, Silam svežim serca sprobuđao—?

Ovako se negda, braćo, pust iz Vavilona U, pradjednja pozdn' Izrailj hanaanska lona; Radov'o se Spasitelju, no svom prašt'o trudu, I sve ček'o s neba samo, pak mu sve zaludu.

„Ja bih rekla, on je dobar, — ne daj mu odavle!“ Druga na to u svom sercu: „Zaljubljen si, Pavle! Ja sam ček'o do najposle to slovo odavno: Što sam takav, evo, budi svemu sv'jetu javno.

Mnogo može Rod hrabri, zašt’ mu s’ čini da može on. Poznajte najpre Serbljinom Serbljin čim Je, pak svom snagom duha, serca Slož’te s’, da svetinju obderžite. Črez mene znate!

Vražda seje ljuto seme, Vera s zove neverom, Vuk se diže, Miloš pada, Miloš, dika rodu svom. Burno sviće Vidov danak, Da opravda prošlu noć, Al’ je slaba ruka ljudska Gdi s’ protivi viša moć.

I na grobu mome, večnom domu mom, Dići će se drvce u rascvatu svom. Raširiće grane, osenčiće ’lad, A njemu će prići putnik neki mlad.

Istina, volje svoje si, i po svom ćefu koračaš, Sad si duži, a sad s’ šake se javljaš kraći; Sad razmahneš nogom k’o rodski t’ pobratim kolos, Sad

Što se jače baca, so tim će brže da padne, Snagom sama svojom služi protivniku svom. Al i što više gubi, to više kroz to dobija, Ljubovi pobeda njoj svaka slava je nova.

Tražio je krivca, i nalazio ga u svom poglavici. Jaz između naroda i jerarhije već je pucao, i... demagoški zajedljive strofe (Plača) jamačno ga nisu

G. Mihailović u svom navedenom radu (str. 284) smatra da je Orfelin pisac i Sjetovanija, a to mišljenje prihvata i dr M.

— a ne isključivo pevačkom kriterijumu), pa u svom Predisloviju, 7—8, to i kaže: „Pri koncu ovago djelca, uveselitelne zabave radi, stavio sam i neke pjesne iz raznih

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe.

Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su njegovi stari sudili na Zmijanju, i da je on potomak od Zmijanja Rajka što se u pjesmama pjeva.

— uzviknuo bi očajno, zadrhtao bi i samo bi tada grčevito zajecao da ga je žalost bilo pogledati. Svakom svom čeljadetu, malom i velikom, podigao je Relja, odmah, prvih dana, biljeg, pa je groblje tvrdo ogradio, sve sam, bez ičije

O strašne noći i mećave — đe će mi ovo ubogo siroče moje glavu izgubiti! — šaptao je starac i probijao se svom snagom kroz mećavu.

Vidim: vesô je nešto. — Evo, i ja, Dule, oživio. Stolina majka umrla, pa on došô svom đedu da potraži svoju starevinu. — Kud ste to naumili. ako Bog da? — pitam ja. — Pošli smo tražiti svoju právu...

Što sam prepatio, ne kazujem svijetu! — izdera se osorno, odboči na laktove, spusti obrve, pa se udubi svom snagom u nekakve crne misli i ukočeno se zagleda u zapadno nebo. Veče se primiče.

Da sam ćio raditi preko zakona, ja bi njega sam u šumi ubio. Znam zakon, pa preko zakona ne dam ni svom rođenom ocu!...

Bojić, Milutin - PESME

uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što blešteći na zapadu trne I rasipa jaru i u krvi grezne, U svom sjaju gordo silazi u bezne Dok se pokraj voda svele vrbe crne.

Slušaj kako mi šum raskošno svira I sanjiv suton sa oblaka spira I pahuljice nagle rasejava... Čuj, tutnji, žuri svom cilju sve daljem, Tisuć mirisa u zagrljaj zbira I rastura ih stazama svemira. Nek nađe tvoje oko koje spava!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Sveti Sava započinje seriju srpskih biografija pričajući o svom ocu Stefanu Nemanji kao o ocu naroda i slikajući jedan patrijarhalan odnos između vladara i podanika.

Kopitar je za Grima preveo celu prvu Pjesnaricu, zatim niz pesama u svom prikazu Lajpciške zbirke. Grim se i sam pojavio kao prevodilac.

godine, šest narodnih pesama izvanredne lepote, tokom trodnevnog izleta po moru i objavio ih u svom stihovnom putopisu Ribanje i ribarsko prigovaranje (Venecija, 1568).

sve dublje prodiranje Turaka u unutrašnjost zemlje kao istorijsku neizbežnost kojoj se srpski despoti i vojvode opiru svom silinom svojih tragičnih života čuvajući kosovski zavet.

Benedikt Kuripečić, poreklom Slovenac, koji između 1530. i 1531. putuje kao tumač austrijskog poslanstva, u svom Putopisu prepričava deo kosovske legende, spominje epsko pevanje o Milošu Obiliću u krajevima udaljenim od mesta

Oni napadaju turske karavane, oduzimaju im blago; s vremena na vreme pojavljuju se u svom ili susednom selu. U njihovoj zaštiti od progona angažovano je celo stanovništvo, od jataka - domaćina koji ih prima na

formulisao u prosvetiteljskom manifestu Pismo Haralampiju a široko ga je obrazložio polazeći od vlastitih doživljaja u svom glavnom delu, autobiografiji Život i priključenija (I, 1783, II, 1788).

veka dobija svog najvećeg pesnika. Petar Petrović Njegoš (1813-1851), vladika i vladar Crne Gore, u svom pesničkom razvoju obuhvatio je čitavu tu epohu, od narodne poezije preko klasicističkih stremljenja do romantike.

Prva su značajna i kao knjiga o Njegošu, s kojim je Nenadović putovao po Italiji. Branko je ostao usamljena pojava u svom vremenu. On je umro isuviše rano da bi dočekao pobedu svog pravca.

Tako je, bez većih inovacija, Branimir Ćosić (1903-1934) u svom najznačajnijem delu Pokošeno polje (1934) zapravo usavršio tip beogradskog romana, čije je prve obrasce dao M.

Jakšić, Đura - PESME

Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo, Da se ne bi njeno uzdisanje čulo. Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi...

Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom! Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858. JA SAM STENA Ja sam stena, O koju se zloba mori, Svetska čuda i pokori.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I to starog novca, koji je baba krila, i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, ali j. koje je teško ili nemoguće dobaviti (v. prim. malo docnije). Vuk spominje običaj, kad se j. kome svom šalje, da se malo zagrize, koliko da se poznaju zubi (primedba uz Pjesme, 1, 386. Upor. i Grimm, Kl. Schr. ‹2, 177 id›).

, uvenuće za svojim draganom (u narodnoj pesmi, Vuk, 1, 644). U jednoj bosanskoj narodnoj pesmi devojka prkoseći kaže svom dragom da mu je isekla tragove i jedan bacila u n., drugi u oganj, treći u tatulu: »n.

u svom komadu biti srećan u ovcama (ponajčešće u njima, a katkad i u drugoj sitnoj stoci i u živini — v. npr. SEZ, 32, 1925 224

Ćipiko, Ivo - Pauci

Baš da se svom duhovniku ne zamjeri, Ilija bijaše, odmah pošto je Božica u kuću došla, u varoši napravio molbu, vjenčanicu, i

Radi po svom ćeifu, ti si gospodar u kući ... Pusti popa neka goni svoj zakon! ... Ima izašto, a i dokon je! ...Ali nije vajde

Guši se... Nateže se svom snagom da se izvuče na livadu, na suvo... A blizu je kraja. Pruža ruke da se čega dohvati...

—Ne! —Tebi nije nigda dosta! — trže se Rade i trenom istrže nož iz korica za pripašajem i poodmaknuvši se zamahne svom snagom i rine ga gazdi u prsa. —Na! Je li ti sada dosta?

Pred svojim otvorenim dvorištem ustavi se časom, uđe i stade pred vratima. Udari svom šakom i zadrma njima. Domalo začu se hod po kući, neko rastvori kapke i upita: „Ko je?” —Marko! Ja sam, otvori! —Ti...

Svijetlo gvožđe zveči odmjereno i odbljeskuje se prama suncu. Ljudi upriješe svom snagom, pa premeću i prevrću crnicu.

Gledajući bijedu i stravu, dirnulo ga do u dno srca, i on se podao svom dušom molitvama i željama svoga sela. Polako, poštapajući se kišobranom, prolažaše mladić kroza selo, a nebo se sve

Kod svoje kuće Jure i Marija rastadoše se s Ivom. On ih pogleda umilno i ponese ih u svom srcu, a pred očima pretstavljaše mu se u to slika pustoši i nevolje ljudske.

Gonjač mazgu umiri i s drugom dvojicom gospode pomože presvijetlome gospodinu da sjaše, i tako njegova presvijetlost sa svom pomnjom stupi na zemlju. — Nisam se prestrašio! — reče, rukujući se s Ivom.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dimitrije Opet taj Prohor. Opet taj skoreli stari opanak. Dugo se uzdržavao, a zatim je pakost iz njega grunula svom žestinom. Sada se okomio na Doroteja. Kaže za njega da je od crkve načinio smetište.

dozlogrdio, oprosti mi, Bože, da je vlastelin siromašniji od bilo kojeg sebra jer mu nije od prirode dato da uživa u svom svekolikom bogatstvu. Dimitrije Više ne sumnjam u to da će Dorotej izlečiti Lauševu ranu na bedru.

Je li bogat? Jeste. Je li čuven? Čuven je. Pa šta onda? Zar ga se ne plaše i ne saginju glavu kad projezdi na svom belom konju, ugoropađen, uštogljen, gizdav i besan?

grgoljali smo, prdeli, hripali od smeha, pričajući zgode sa tih sastanaka, ali nikad se nije dogodilo da se neko zameri svom drugaru zbog nje. Ona je bila ta koja je birala kad će s kim.

Juda ljubi Isusa. Istovremeno razdražene sluge dvojice prvosveštenika bacaju se svom žestinom na božijeg sina. To se moralo predstaviti u dve slike.

Pričao je, ne bez gordosti, o svom kraju, lagao je sočno i lepo, pa sam ga sa zadovoljstvom slušao, smeju leći se u sebi.

Ja ležim takođe bolestan u svojoj ćeliji, sam, nikad osamljeniji i tužniji u svom životu. Zar je ovo način da se čovek rastane sa svetom?

Zar je neko ovde u potrazi za Bogom? Zar neko traga za njegovim svetom? Zar će ovi izbezumljeni bolesnici, okrenuti svom svojom nutrinom ka bolestima tela i tegobama duše, smoći snage da ga vide u njegovoj nesamerljivosti?

Na Hristovom telu stvorio je Prohor sve ono što nije imao na svom. Hristove grudi su moćne, Prohorove tesne, utonule: na Hristu silna snaga, kipte puste mišice nabrekle i bujne, u

Tako nisam mislio u početku. Govorio sam, dok je radio: Pogledajte, Prohor po svom liku i obličju delje raspeće. To raspeće niko osim Prohora nije imao mogućnosti izbliže da vidi.

Ona je žena. A u žene je, zna se, razum sličan mutnom potočiću, dno mu se ne vidi iako je plitko, šta nosi u svom vrtložnom klokotu ne zna se, na prvi pogled je bezopasan, a obale razvaljuje i odnosi.

da naprežem sluh ne bih li čuo sve, pa i kad zamre buka i produži se u tiho stenjanje i cviljenje, ne mogu da se vratim svom spokojstvu, tad me muči radoznalost, hteo bih da saznam ko je pobedio, a ko izgubio, koliko je mrtvih, koliko ranjenih.

Ilić, Vojislav J. - PESME

III Sve što god živi - svom se padu kloni; Promenom vreme označava hod; Ono nam daje veru i obara, Slabi i snažni ceo ljudski rod.

Jypeću naglo sa visina, U slobodnome toku svom Šumi i tutnji hladna Drina, I kovitla se preda mnom. Po njenim mirnim obalama, Kao jedini nakit njen, Sa svojim vitkim

gora daljni red, Ja samac bludim po obali, Spokojan, tih u miru tom, Pa slušam, kako šume vali U nemirnome toku svom; A misô moja žuri tada Severu daljnom, gde ste vi, I noć zvezdana tiho pada, Dubokim sankom zemlja spi.

Kome sam gradu kao dete, Nepoznat jošte s pravim zlom, Proricô dane slave svete U patriotskom žaru svom. U kom je sve što srce ište I što napretku daje let: Različne škole, pozorište, I viši svet i niži svet.

Tako pobožno fakir pada. Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887.

Ijono, on tebe čeka. Žagor je odavna stao, I evnuh umorni drema na mekom naslonu svom: Na stara njegova krila ugašen čibuk je pao, I fontan jasnije šumi u pustom dvorištu tvom.

I danas, odvojen sudbom, s dakijskih obala snežni', Ja slavim tebe, mila, u slatkom žaru svom; Jer ti si čistotom svojom i sobom, anđele nežni, Nebesni poziv dala zemaljskom biću mom. 1892.

Ja ću, u vedre dane, Bludeti kroz poljane; I u svom bonom sanku, U noći i uranku, Doveka biću s njime. Vi travne, vite staze, I vi pećine gorske, S prohladnim, blagim

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kad se ta nada nije ispunila, poklonio je zdanije svom otečestvu a ovo ga predalo Velikoj školi, kasnijem Univerzitetu.

Sedam knjigama nakrcanih ormana od hrastovog, orahovog i jelovog drveta, različitih po svom obliku i po svojoj boji, ne odgovaraju, doduše, niukoliko pravilima estetike i arhitekture, ali zato pretstavljaju

I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu. Fidijina Atena Partenos nosi, ispod svog belog vrata od slonove kosti, poprsnik od suvoga zlata.

On je astronomska znanja Vavilonaca doneo nama, koristio se sam njima i saopštio ih svom prijatelju i učeniku Anaksimanderu.

Tako bar pričaju neki mrgodasti istoričari. Pri svom povratku iz Atine, koji me je opet noću proveo, kroz Grčku, imao sam kratak, ali lep doživljaj.

Ona se ogledala u samostalnim naučnim raspravama ili delima i u udžbenicima. U svom prvom vidu, ona je služila novim pronalascima, a u drugom onim naučnim tekovinama koje su bile predmet školske nastave.

njemu je, dok je svojim telom zaštićivao patrijarha, rulja pocepala mantiju, a nepoznati prsti ukrali njegov novčanik sa svom njegovom zvečećom sadržinom.

JEDNOG STAROG RUKOPISA, HILjADUGODIŠNjI OTSEK ISTORIJE NAUKE Beograd Kovčežić sa kameama Aleksandrinaca, u punom svom sjaju i lepoti, stoji gotov na mom stolu.

„Godine 640 osvojiše Arapi Aleksandriju i udesiše je po svom ćefu. Na starom mestu Aleksandrije podiže se nova, orijentalna varoš, puna džamija, harema i hamama.

Tu se, verovatno, Milanko po svom dolasku nastanio, sudeći i po onome što se u porodici prepričavalo o njegovoj smrti.

Njegov sin, a moj pradeda, Todor, rođen 1769, umro 1841, beše, zaista, gospodin: svršio je pravne nauke i živeći na svom imanju u Dalju, bio „kasnar“ patrijaršiskog vlastelinstva u Dalju, Belom Brdu i Borovu; sahranjen je, u znak odlikovanja, u

Na svom osvajačkom pohodu, koji im je potčinio celo Balkansko poluostrvo, zaustaviše se Turci pred zidinama Dubrovnika; u taj

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Poznat po svom svestranom delovanju nalik na francuske enciklopediste (pesnik, bakropisac, pisac udžbenika iz prirodnih nauka, pokretač

Mjesec ravno ljepše sjaje, blagosloven bivaja; plodam zemnim rasti daje, zimu već otpuskaja, u poretku svom biva i tečenje napravljiva. O zlatoje proleće!

A ja gledim … kad će boga Gnevan hramu svom da dospe, Da tu bruku nogom gurne – Da na zemlju dole prospe? JUNAČKI ODGOVOR LjUBOMIR NENADOVIĆ Pružilo se polje

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo.

nisu donosile kiriju, a stari je nije tražio, jer se bojao svega i svakoga, i nije više znao kako da nastoji na svom pravu. Jednog dana je zamolio nekoga da mu napiše pismo za Seku, jer on ne vidi.

Isti kroj odela doduše, ali sve crno i fino, i naša dobrotvorka u minut tačno na službu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika. U tasove spušta dobru paru.

Boško je o svom ocu Savi pričao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar čovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio dugu, i

bademastih očiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno — Hodao je kao jelen — zagrevala bi se gospa Nola u pričanju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih koštica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala baš kao onaj naš

Noćni stražar se kleo u decu da „prikonoć” niko nije kročio u kuću. Starac je međutim šapnuo Toši, svom sinu s one strane, čudnu stvar: da mu je ostala u sećanju senka razbojnika na zidu, i da se ona nekako sasvim slagala

Ipak se posle svadbe zapazilo nešto vrlo zanimljivo. Petar se dobro oženio, i srećan je, ali, sasvim nasuprot ranijem svom načinu života, svaki čas dolazi u varoš.

) Drugo, gospa Nola se brzo sama uhvatila u svom udovičkom ačenju, i trgla se u punu svoju svest i snagu. Mužu nije dizala naročit spomenik, a na svekrov je dala

Bože oprosti, raduju se kao kerići koji dočepaju komad mesa i jedu ga u svom budžaku. A Luka nema budžaka, eto to vam je.

Njih dvoje razgovaraju, pametno, ozbiljno, tiho. On priča o svom školovanju na strani, o prvim planovima života. Ona govori o dedu i ocu, o tome kako su starinom s planine, i kako je u

Stali bi na noge u poslu svom. A zbog posla nekog smo se svi i rodili. I ja sam se udala za posao, i da njega nije, recite sami, ko bi bila gospa

Moj Vasa je propao. Uvek pijan. Doktor Mirko se dosta mučio oko njega, držao ga i u svom malom sanatorijumu, badava, Vasa bez pića više ne može...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Arh. monastira Kovilja, svom počitajemom prijatelju Ingenium cui est, cui menѕ dіvіnіor, atque os magna ѕonaturum za znak spomena delce ovo

On se, istina, u svom predsloviju izvinjava što je primetio da ponajviše ćaci, koji u školu idu da što nauče, knjige pišu i za narodne učitelje

za suvoparno izdati, prevoditelj svoju u tom nesposobnost uviditi, podražatelj istovetne reči onoga kome je podražavao u svom delu primetiti, a kradljivac opomenuti se da krađa nije dugovečna i da joj se mora trag pronaći. No badava je želiti.

Sve romane, gdi god je naći mogao, donosio je svom ljubimom pitomcu, čitaše mu i slađaše mu da je tu najbolje za čoveka uveselenije, i — Roman, ionako sklonjen na to, tako

Tko će njegovo položenije opisati? On sožaljivaše svoga ljubimca Velimira da nije kao junak nego kao žena hodio, i u svom entuzijazmu zaključi i njega i Burjama u jednom reprezentirati, to jest po svetu ići, ali ne jecati i uzdisati samo, i

Ne boji se Burjam jošt!« So tim poleti na jednog sa svom silom, i bio bi ga sasvim ubio da mu nije sablja slagala; sve je bilo što mu je uvo rovašio.

Kaže u koliko je sati seka Juca sama po sokaku uveče odila, i rat ili mir po svom načinu uređuje i pravi. Njini su služitelji novinari, pismopisci paskvilanti, i gdikoje vucibatine koji se od tog rane,

momka — to bi moglo kod nas sumnju podići, ali agina kći bez najmanjeg prekora poluči što je želila, i puna sovesti o svom postojanom temperamentu u tamnicu Romanu otide.

Šta joj ostaje nego vikati: O Zopf! i odvažnim korakom prvoj bednici sledovati? No najpre naumi pismo svom neverniku napisati, a budući da se njena sudbina s Arijadnom soglasuje, uzme njen koncept što se kod Ovidija nalazi i,

Najposle zamoli svog nepoznatog prijatelja da joj pomogne iz ove njoj nepoznate šume izići i svom roditelju vratiti se, za koje mu ona večitu blagodarnost posle svoje smrti ostaviti obećavaše.

Jer se vrlo i lako i često može dogoditi da je milostiva gospoja takova koja nikom ne samo nigda u životu svom ništa nije udelila, no koja se jošt raduje nesreći bližnjega; može se dogoditi da je ona, koju mladom gospojom zovemo,

Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti, da je kao mrtav na svoju Rozinantu prevalivši se — zaspao, i s najvećim očajanijem rkati

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

si nam okati suncokret Slepim kamenom nelicem svojim I šta sad čudo Izjednačilo si nas sa sobom S prazninom u svom praznom zubu trovaču S kusom svojom večnošću Je li to sva tvoja tajna Zašto nam sad u očne duplje bežiš Zašto tamom

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Slušaj, prijatelju, — reći će on, posrćući i naslanjujući se svom težinom na budućeg biografa — oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući.

3aljubio sam se bio u našu služavku, koja je na vazi težila osamdeset kila i koja mi je svom tom težinom pritiskala srce.

Takvo jedno moje ljubavno pismo glasilo je na primer: Dušo!!! Ja, te ljubim?... svom dušom i; svim „Srcem“, bića, mog?! Ja te molim. — da mi, na ovo Pismo! odgovoriš; što pre?......

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Razgovaramo o svom bezizlaznom položaju. Još jedan dan marša pa smo na granici. Kuda ćemo posle?... — Trebalo je da ih sačekamo na

Besposličari su zijali tupo u konje i topove. Mladi parovi su veselo ćeretali. Svaki po svom poslu. Mi u smrt, oni na veselje.

Trebalo je nešto preduzeti. Ali, moju pažnju privlači vojnik kome kulja krv iz usta, jer je na njegove grudi svom težinom pao konj, i povrh njega se koprca, te mu lomi rebra.

Petrović, Rastko - PESME

I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami me se tiče šta ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga!

Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju, Od strasti, muke, obnevideo; Bez reči, nem u svom urlanju Ja sam se večno dakle stideo: Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako upropastih šume, reke, životinje!

Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši, Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla, Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše; Iz ove

Toliko zanosa i prekora; Oči toliko behu slepe; trepere sad od umora! Još te vidim Sunce u svom životu. Pogledaj moje su ruke odrubljene, Krv lopti na ključeve. O te ruke, ruke, blagosti doticanja!

Odjednom u svom toku, probivši bok planina, Izbiju te svetle reke ko zračni izvori; Ko oganj daljni kraj kog spavaju psi čobanina, Ta

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ne poraste li na vreme, ostaće zauvek malen. Nezadovoljno su tresli glavama suncokreti, a sunce žarilo na svom bezbrižnom putu od istoka ka zapadu. Je li čudo što mališan postade još potišteniji? Šta hoće braća od njega?

Budala budalasta! Ko bi; sem budalice, mogao da napusti morsko carstvo? Car odluči da budalicu sjajem zadrži u svom podvodnom carstvu. Zablješta biser, prosu se sjaj sedefa. Kako su raskošni bili korali!

Sav u groznici vrati se Belko svom domu, ali čitavu noć nije uspeo oka da sklopi. Možda mu se letenje samo prisnilo? Samo kao čudo u groznici prikazalo?

— Mikiki-Miki-No! — odgovoriše mu uglas. — Ovo sigurno znači da će uskoro zapevati! — okrete se Svetli brat svom malom sinu, ali se Carević naglas nasmeja! — Otkad pevaju ovce i papagaji? Mikiki-Miki-No! reče.

Šta je narodu? Ako se stvari same lepe za prste, zašto ih ne uzeti? Odluči Varalica da bude najbolji u svom zanatu. Pođe od grada do grada tražeći boljeg od sebe da mu se u službu najmi, veštinu svoju usavrši.

»Kakvo zlato!« misli se. »Ovde je glava u pitanju. Dam li im marame — pretvoriće me u kamen!« Stisnu on marame svom snagom, a već vidi: ne mogu mu ništa! Vide i veštice: Varalica zna tajnu, mogao bi ih podaviti dok trepneš.

— reče ženi jedan oholi brkajlija i potrča ka svojoj kući, ka svom dvorištu. Ali, samo što do njega stiže, a metlica mu se otrže iz ruke, i polete ka ženi koja je htela da počisti

— Uvek! Uzalud je penila reka, vrtela se, o kamene ga obale udarala — Belutak je ostajao pri svom. Gad mali! Vide li iko takvu upornost? Odluči reka da od drveća, trava i trski savet zatraži.

Zatim se prisećao i ljuto kleo. — Obmanula me Zvezda! Možda izgubljeni ključ i ne postoji? — U svom snu viđao je majku kako ga čeka i kuću svoju miliju i raskošniju od Zamka.

Njenoj sreći smetala su jedino ogledala. — Gle, ko je ona baba? — kažu da je upitala Carica, namrštivši se svom odrazu u ogledalu. — Zar na ovom dvoru ima i takvih? Oterajte je da ne kuži vazduh našeg srećnog Carstva...

i trudili se da ni za tren ne smetnu s uma, sve dok se nije pojavio slikar za kojeg se govorilo da je nenadmašan u svom poslu. — Pa, pokaži šta znaš!

Samo mladići očiju sokolovih mogli su postati vitezovi Cvetoborci, a oni nisu trpeli propuste. Svako ko je na svom imanju ili u svojoj okolini dopustio ma i jednom cvetu da opstane mogao je očekivati progonstvo, oduzimanje imanja, pa i

Šantić, Aleksa - PESME

lakom veze granu zlatnu I uz sitni vezak, na doksatu, slaže Onu milu pjesmu što je srce kaže: ''O, sunašce jarko, svom smiraju pođi! O moj dragi, ti mi pod pendžere dođi!

teške mreže, Da, prekaljen tako naporom i radom, Jednom gordo pođem, s novom vatrom mladom, Kroz maglu zlih dana svom zavjetnom cilju. 1906.

1906. PRED KOLIBAMA Tebe što vijek svoj oblivaš znojem I kao titan zamahuješ krasnom, Tebe što živiš u svom trudu časnom— Ja slavim, evo, i hvalu ti pojem!

Odjekuju vrsi — Proleće pjeva. No dok gospod bdije I na svom toplom srcu zemlju stiska, Ja vidim kako jedan crv se vije — Gmiže i puzi i polako griska, Ovdje po dolu i tu po

o moja studena okna Gavran je lomio krila... I jad i mračna tuga, U ljutom čemeru svom, Kô rastopljeno gvožđe Po srcu padaše mom... 1911.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U pogledu oblika umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao

Da je epska poezija narodna isto toliko koliko i lirska, potvrđuje i to što su one po svom opštem karakteru — kako je tačno zapazio Hegel — veoma bliske.

Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih vidova privrede.

No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama vidi se da je on spreman i na to da učini bezrazložan zločin.

ni u tazbini ni u ljubi koju spasava iz turskog ropstva, nego u konju, u psu i u jednom pripadniku turske vojske, svom nekadašnjem robu, koji je među svojima isto toliko usamljen i nesrećan, a samo je uzgred ova pesma istorija

suze niz bijelo lice, pa odsjede od konja labuda, uze gospu na bijele ruke, odnese je na tananu kulu; al' svom srcu odoljet ne može da ne ide na boj na Kosovo, već se vrati do konja labuda, posjede ga, ode u Kosovo.

“ „Ono jeste Boško Jugoviću.“ 19 MUSIĆ STEVAN Vino lije Musiću Stevane u Majdanu čisto srebrnome, u svom krasnom dvoru gospodskome; vino služi Vaistina sluga.

pripasa sablju okovanu, pa uzima kondir vina rujna, te napija krasnu slavu božju, sretna puta i krsta časnoga, u svom dvoru, za stolom svojijem; vojvodi je to i pre i posle.

Već ti idi dvoru bijelome, ne krvavi skuta i rukava“. Kad devojka saslušala reči, proli suze niz bijelo lice, ona ode svom bijelu dvoru kukajući iz bijela grla: „Jao, jadna, ude ti sam sreće!

Pade Đemo glavom bez uzglavlja, skoči Janja na noge lagane, pa svom pobru gvožđe otvoraše, a na Đema Marko udaraše. Kad udari sindžir-gvožđe teško, pa zasjede piti rujno vino, udari ga

Od’ Ilija dvoru bijelome, Stojan ode svome vinogradu. Nađe majku Janković Stojane, nađe majku u svom vinogradu; kosu reže ostarila majka, kosu reže, pa vinograd veže, a suzama lozicu zaliva, i spominje svog Stojana

Kad su bili preko polja ravna, tad govori lijepa đevojka a na uvo svom ručnom đeveru: „Oj đevere, moj zlaćen prstene, koje mi je suđen đuvegija?

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

MORNING LADY Čak na Peloponezu U kadifi Da l vezu Sretoh grčku princezu KALIMERA SAS KIRIA Prekjuče u životu U svom selu Na plotu Nađoh protestnu notu STIGO JE PROBISVET NEKA STISKA U okolini Skoplja Bave se bacanjem koplja Ta

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Zato Stric popade s njega onu kolsku rudu i raspali ga svom dužinom — krr! Istog trenutka Sivac đipnu i trkom nadade u noć.

za sutrašnji dan, pred sam ručak, jer se posigurno moglo računati da će čitava družina baš u to vrijeme biti na okupu u svom logoru Tepsiji. — Sastanak ovdje, kod moje kuće — objavi na kraju knez, a zatim se, po gustu mraku, ratnici raziđoše.

— Ne znam, djeco. Dok su se đaci zbijali u gomile po dvorištu i uzbuđeno ćućorili, Lana je u svom stanu nervozno okretala dugme na radio-aparatu i saginjala glavu da bolje čuje.

Jovanče je netremice gledao za njim, a onda reče svom društvu: — Lazare, Striče, hajdemo gore pod naš Gaj. Tamo još nijesu izlijepljeni ničiji oglasi.

Ipak ti hvala što si se potrudio. — I toliku vatru pojeo — dodade Stric i, gledajući rupe na svom šeširu, zamišljeno progunđa. — Ovdje ušla, ovdje izišla, pazi ti nje.

Već unaprijed se sladio svojom pričom o pucnjavi, trci i o svom izrešetanom šeširu. — Ih, a ja se samo okrenem i jezik im isplazim, a oni iz pušaka — pras, pras! — pa kroz moj šešir.

Pogibe naš Stric, pomislim u sebi. — Pa dabome da pogibe! — mrmljao je Stric u svom zelenom skloništu. — Ne puca se džabe iz voj- ničkih pušaka.

Ovako mi je sasvim dobro. Lunja se na to samo trže, pažljivije zagleda dječaka na svom krilu, pa brzo skoči tako da Stričeva glava bubnu u travu kao neka bundeva. — Ništa njemu nije, pretvara se!

Čitava družina, osim Jovančeta i Mačka, bila je na okupu u svom logoru. Od njih dvojice ni traga ni glasa. — Dok su se njih dvojica nekud kradom izgubili, sigurno smišljaju neku novu

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

pčela na cvetu, ka novci u kesi, i ptići u gnjezdu, ka pismo u knjizi i riba u vodi, prsten na prstu i domaćin u svom domu.

Jedanput mu zgodi se lepim vremenom sa svom svojom vojskom u šećnju napolje iz grada izaći. Dođe k onoj glavi; svi je gledaju i čude joj se.

Indi, vide car da se nešto doista neda to zgraditi carici mu na dar. A on domisli se i učini saborno dogovor sa svom crkovnom naredbom i š njihovom voljom tu veliku i krasnu crkvu dokona, te je posvešta na ime skupa svim svetim neka bude

da mu snove prokaže našto izlaze, niti bi mogao inače ono carsko gospodstvo dostati da bude prvi do cara vezir i nad svom onom zemljom zapovednik. Niti bi mu pak sva braća došla na poklonjenje, tražeći u gladnu godinu žita od njega.

Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče: — Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati na konaku onde,

Pak sve mu dolazi u tamnici glas eto danas uzeti mu glavu, eto sutra, i ljutom će ga mukom umoriti pred svom ostalom gospodom, da od njega svet bude im, kako će se paziti u carevu dolasku.

Uredi oko njega vojsku sa svom upravom kako će ga svud izokola biti da bi skorije uzeli. Čuje to car Iraklije što se čini i zlo se od zemlje mu peri.

Friško ode u persijsku zemlju praznu bez vojske, otkudno Sarvar bijaše izašao sa svom onom silesijom, da opet on persijsko carstvo sobara i hara. Tome se o sebi dovi.

« Na treći dan po požaru paljenja im sela, stiže pod Carigrad kagan Tatarhan sa svom silom vojištanskom vrlo oružatom. Toliko ih tušta bijaše tako da i pedeset je stačilo bilo na jednoga Grka.

Svud se nahodi hleba i vode a i vina i svakoga povrća, gdegod u koju varoš dođeš. Svuda se ljudi mole Bogu, svaki po svom jeziku i zavičaju; svaki svoj zakon svuda paze kako im njihova crkva zakazuje i njihovi ih narednici uče, i to oni

počitujte ovu božiju nevestu presvetu Bogorodicu, u svome se poštenju bez zazora hubavo vladajte, poslušne i pokorne u svom domu starijem budite, ne preko ogovorne i jezične. Pobožne i bogomolice da ste, a ne podšmugle veverice.

I svoj trbuh sebe obožismo po apostola Pavla privodu ukazanome, te mešte Boga njega za veće držeći počitujemo, sa svom snagom ugađajući mu.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A u mogućnosti je da drži i kalfu. Dućan mu pun, a porudžbina svaki dan. Nekada u onom malom dućančetu svom izrađivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene muštikle i olupane tabakere; a

Crnomanjast, lepa, velika oka, sastavljenih tankih obrva i tankih brčića. Već i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundžijskom bio je otresit i pažljiv na odelo, a to je još više i pritvrdio služeći u vojsci, i to, kao varoški sin, u

Sve su to bile lepe prilike za Manču. Priznaje to Jevda i kaže da će govoriti Manči, sinu svom. — Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki!

Da čuješ sal“. i stade da priča. Pričanje nesrećnog oca Petrakija o svom nesrećnom sinu Mitanči „Polani, reče, — otpoče bata Tasko Jevdi Petrakijevu priču — kad mu kupi’ jedne putine kod Vana

Ne mogade više da odoli svom očinskom srcu, nego ga dočepa oberučke, pa ga stade ljubiti i šopati. — Ah, sarafče i banćerče ti tatino! ...

Zato je i došao kući ranije nego što obično subotom dolazi, jer se nadao da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnom svom gnezdancu, moći odahnuti malo i utešiti se; da će mu kućna noćna tišina i blagi sanak biti melem ovim novim ranama

i on se opet šalio i zadevao mlade lepuškaste mušterije kad bi mu se svratile u dućan i iskašljavao bi se po starom svom običaju za seljančicama kad bi prošao kraj njih, a na Zonu nije više ni mislio ili, bolje reći, mislio je na nju, ali samo

“ Ali se nikako ne složiše. Mane ostade pri svom; njemu je potrebna bila tanka, visoka i mlada devojka, i to samo za jedan sat.

(kako se oni lepo izražavaju) „krkanluka“; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema; prolaze profesori sviju profesija i disciplina,

Stari Zamfir nije tih dana bio doma. Po svom običaju otišao je na svoj čifluk, gde se često i rado bavio po nekoliko dana radi domazluka, a možda još — kako je

Mrzio je nepravdu i nejednakost, i ekonomsku, i političku, i socijalnu, i smelo se izražavao u krugu svom, u kafanici „Kod prepečenice“, gde je redovno sedeo i govorio o birećetu lanjskom i ovogodišnjem, o opštinskim koševima,

sina, ali samo zato što je bio Krstovdan uzdržala se i nije mu toga dana ništa spomenula Ali sutradan napade ga svom žestinom jedne uvređene čestite majke. Mane se trudio da se brani i odbrani.