Upotreba reči svome u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Braća naša i deca naša u krv zaplivaše da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa... umesto slobode, dobiše istrcane šinjele i bronzane krstiće... O! O! O!...

Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala.

Oh, pa kako se lepo ta tužna priroda sa tugom srca čovečijega slaže, kao što divno poetično Petefije u jednome svome stihu kaže: „Po tužnom nebu goni Kaplja kapljicu, Po mome bledom licu Suza suzicu...

kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u svome besnilu raznesu, onda će biti jevtina nadnica, onda će bedan seljak gologlav stajati na vratima čaršilije, moliće za

Do starice smešteno beše još nekoliko bolesnika. I oni govoriše u svome zanosu i razlagahu misli nejasne onako kao što dolaze čoveku u snovima, a izraz lica beše im strašan, reč užasna.

On je umro...“ I ona me je, jecajući, zagrlila i ljuljaše me setno na svome krilu. Osećala sam kako nam se suze ujedno slevaju.

te godine se — gospodin Zarić svojim debelim trbuhom počeo odlikovati. On je, možda, u svome izobilju na to i zaboravio; ali oni koji su svoje jadne kolibice za budišto isprodavali, baš u to vreme kad je on

kako je odneo dijamantske i brilijantske nakite koje je milostiva gospođa o praznicima i drugim raznim svečanostima na svome vratu nosila; pripovedali su kako se i sâm gospodin tom prilikom odlikovao, kako je pucao na njega, kako ga je ranio, i

— Već je i „dostojno“ zvonilo, i sad se tek, s one strane manastira, u zagasitom zelenilu, ukaza Stana u svome belom zubunu, za kosom crven cvetak, a oko vrata onaj grčki dukat sjaji se prema suncu; a pored nje iđaše njena gadna

On je negda kod nekoga praktikanta posluživao, pa mu je ovaj poklonio celo svoje iznošeno odelo — o svome imendanu; a kad je sebi kupio „štivletne“, onda je svome vernome đaku poklonio stare svoje jemenije, na kojima je koža

pa mu je ovaj poklonio celo svoje iznošeno odelo — o svome imendanu; a kad je sebi kupio „štivletne“, onda je svome vernome đaku poklonio stare svoje jemenije, na kojima je koža počela cvetati, a đonovi se već rascvetaše.

Više puta sa nekim entuzijazmom o svome drugu i pobratimu govori: — Znate, ljudi! A nećete mi verovati, — tima reč’ma je on svaku pripovetku počinjao,

Obradović, Dositej - BASNE

Strašni zveri blagodjejanijem ukroćavaju se, lav i medved laska onoga koji ih hrani, vo i konj služe gospodaru svome, i verni pas umire za njega.

Rasudimo kakvi su ljudi koji nas sovjetuju, jesu li dobri, jesu li razumni, i jesu li u životu svome pokazali takova dela da ljube bližnjega svoga kako sebe.

Kad se ova dobro upita i odeblja, vozgordi se i reče svome | gosi da je za konja proda a ne za mazgu, govoreći da otac njejzin nije bio magarac nego at. Dobro!

” Naravoučenije Neka se niko ne ponosi u blagodenstviju svome. Ne znamo kakova nas priključenija jošte na svetu čekaju.

Veli da ni boga nejma! Kako i zašto? „Rastlješa v načinanijah svojih.” Evo kako: jer bezuman nema dobrodjetelji u srcu svome. Pak što mu biva?

Pomozi ti bratu svome, čoveku, u potrebi, pak ti njemu reci po starinski: „dobro došao, brate”, i „zbogom pošao.” Pomozi i pomaži koliko

Sveštenik mora biti predvoditelj, sovjetnik i učitelj opštestvu svome; a neučen učitelj, šta to znači? Ništa i preko ništa.

ko je god preko mere uljubljen u ukrašenije i odjejanije, on nužno mora imati zlo i preko razloga hudo mnjenije o telu | svome.

valja na svaki način da se lenštivost ne uvodi u običaj; a gdi je prava potreba, onde preblažen onaj koji pokazuje po svome mogućstvu milostivo i blagodjeteljno srce i utrobu.

Tvorca svoga slavi i o njemu misli, i tako s svojim priležnim trudom polaže sebe u sostojanije: sebi i bližnjemu svome dobro učiniti.

narodi koji se u blagoureždenim carstvam nahode i živu, gdi silan i nepravedan muči se i grize u zlom i pakosnom srcu svome, a ne može niti sme slabijega obiditi!

Naravoučenije „Ala, moj čoveče," — veli gdikoja žena mužu svome — „da su mi onake haljine, ništa već ne bi' želila!” No u tomu se ljuto vara.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

GODINE 47 JADAC 49 DRVOSEČA POPU 51 TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA 52 BITKA NA CERU 53 SEOBA SRBIJE 55 IZVEŠTAJ 58 OPET VOJNA 59 BALADA O

TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu

je to raj, u kome rešetke obezbeđuju mir, idilu i slogu, gde svako, i jastreb, i lama, i lav, u svom kavezu služi svome bogu?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Tako isto i Redžep-aga svome stricu piše: Ako ne pobije Fočića Memeda, Mula-Jusufa, Kučuk-Aliju i Aganliju, da će on od Bećir-paše poginuti.

pomiri s kojima se bijemo, koji cara svoga ne slušaju, a mi nismo sa sultanom u kavzi, no smo na zulum ustali a svome smo caru pokorni i pročaja. Sad Stojković i Francuz odoše, a Filipović kod nas ostade.

momak doneti haber ozgo, iako bude Hadži-beg noćas vratio se natrag, ja ću izbaciti pet topova; ako li bude osvanuo u svome šancu, ja ću izbaciti tri topa; ako li bi, sačuvaj Bože, ovde prodro, vi ćete čuti i više topova”.

” Zalupaše doboši, razviše se barjaci, poletiše vojske svaka svome starešini. Gledaju Turci i pitaju Milana i Jakova: šta će ono sad biti?

našega vojnika sovetovati, da u boju nikada svoje oružje, makar neprijateljsko i bolje bilo, ne menja, jerbo svaki čovek svome oružiju ćud zna, i od njega fišeke umerene ima, i u njega se najbolje pouzdati može.

A ja odsad prvoga čujem da rekne, da će svome bratu Srbinu pizmu ili osvetu učiniti, ja ću deset Turaka živi̓ pustiti, a pizmedžija Srbinu glavu ću odseći.

i dok sam ja živ, neće biti pizme, al̓ neće mi ni drugi suditi...” Ustade i „zbogom!” — ode svome čadoru. Mi svi prisustvujući onde skinemo kape i blagodarimo na oproštenju i pročaja. Opet Živan i Karađorđe.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ja znam da vi nemate ni zašto da ga podmićujete. Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo... Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja. — Jok!

Kad se već vratio i bio nadomak Vladimircima, gde je sreska kuća — reći će zadovoljno svome vernom Đuku: — Pa, Đuko, jesu l̓ batli Vučevčani, a? — Dobro je, gospodine, dobro! — odgovara Đuko smešeći se.

— A što ja? — Da si barem onaj ugovor bolje pritvrdio nego načinio onako kao ni sebi ni svome. — E, Mile, što se ugovora tiče, tu ti ne dam ni jedne reći. Ugovor je na svom mestu. — Pa što ne radi pas po njemu?

U velike varoši nikad nije bio premeštan, osem u dve palančice. Škole nije više učio, osem tri razreda u svome selu. Obične kancelarijske poslove znao je u prste.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Pop Miloje beše pop na svome mestu. On je imao jednu uzrečicu kojom se dičio: — Ko je mom „Trebniku” došao - morao se pokloniti! I...

Gledaj, gledaj, kako joj nešto šapuće!... vidi, vidi, vidi, kako se ona smeška!... sigurno joj priča o svome junaštvu i tvojoj sramoti!... nuto, kako joj se preginje!... Lakše... lakše!... Za onaj cer onde!...

Nekoliko trenutaka potraja mrtva tišina... Stanko Jurišić prvi dođe k sebi. On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ?

— Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju. Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm... Od Drine je pirkao svež povetarac.

To osta kao u kamen urezano... Otac, mati, braća, deca, Jelica... sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva... Činilo mu se da neće moći živeti, da neće moći disati ako Lazar diše!...

Aleksa je išao napred. Negova Petra izide pred lude i smeškaše se, kao dobra domaćica, kad vidi goste na svome pragu. Ali nabrzo izumre osmejak kad vide ona natmurena lica. Aleksa joj reče: – Idi u kuću! Ona posluša i ode.

Uguši te misli i truđaše se da sasvim zaboravi šta je bio. Stid ga beše da, ma i zboranim čelom, svome novom društvu pokaže kako se plaši. On se silom osmehnu pa reče: — Baš da vidimo! — Bogami, ti si batli!

Prezre narod „lopovsku kuću”. On je na nju samo bacio prokletstvo... A živeti se mora!... Grehota je kidisati svome životu; to bog nikad ne oprašta. I oni su živeli... Kako?... Srce im zna, duša im zna!...

— Ćuti, Petro! — reče Aleksa. — A ćutim dosta!... I samo mi se srce skamenilo!... Zar ja da ne mislim o svome detetu, o svome srcu? Jesi li ti taj što mi braniš? — Ne, nisam ja... — I ne šali se!...

— reče Aleksa. — A ćutim dosta!... I samo mi se srce skamenilo!... Zar ja da ne mislim o svome detetu, o svome srcu? Jesi li ti taj što mi braniš? — Ne, nisam ja... — I ne šali se!... Pedeset godina ja sam tvoj drug.

Bogami smo se ogrešili o njega!... Pa, još kako se brine o mome Lazaru!... A, vala, i jeste Lazar momak na svome mestu!... Pa još kakav je to kućanin!... Eto, ja!

U svojoj kući bio je u punom smislu reči domaćin. Tu je on dizao i obarao po svome nahođenju U kući mu je bio red kao u košnici. Svako čeljade znalo je i radilo svoj posao, a on je bio gospodar.

Dučić, Jovan - PESME

Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje. Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.

BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom, Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

I da moja misô nikad ne zaluta U tom svome času svečanu i retku, Uvek svetu vatru noseć celog puta, Veliku i svetlu, kao u začetku.

GAMA Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

pokreta, nomadi, nad nekim Bregom tako zure u vidik pun dima, U mutnoj i strašnoj žeđi za dalekim, I u večnom svome boju s prostorima...

No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga! Reći svome srcu da je svet beskrajni, Jedno dobro za se, van ljudi i Boga. Dobro, ne znajući da ima dobrota!

Kad daleko beše gost od Radovišta, Za prvom trpezom, sam u svome skupu, Dve mu gorke suze padoše u kupu. VLADIČICA Ovde leži Despa, vladičica, žena Vojvode Dragoša...

Gospar Bartoleo, Pobedilac srca i na dvobojima — Jednog dana spazi da je postô beo. Dokle još u svome prsluku od svile Po koje pisamce opazi da ima, I malu maramu, ko zna koje vile, Punu poljubaca i punu parfima.

Kad su se s proleća vraćale laste u svome kaluđeričkom odelu od svile crnobele, pevale su joj neki tamni napev s mora.

A on prede sve veselije, sve strasnije, sve nestrpljivije, praveći po svome tkanju nerazumljive i čudne figure. Crni šumski pauk znade li šta znači ta njegova umetnost? Znade li da ispreda zamku?

OGLEDALA Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tad reče svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.

Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena, Ni žižak više nemaš od tvojih svetila! Novom krvniku svome sada si plaćena, Ali i zavetom novim opet posvetila.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Hajdemo-te odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!

ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali ona odgovori da za đedu nije ni pošla i da će ona ići svome ocu i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju.

— veli — poći na nebo, gdje će me sjutra-preksjutra svevišnji pozvati, kako mu smijem stati pred lice i dati računa o svome stadu?

— Zar da se odvojim od svojega djeteta? — A brada mu zadrhta. — E, — reče vladika — ti si svome djetetu najviše dobru rad. Pa ja velim ne treba da staješ njenoj sreći na put. — Ne dao bog! — reče pop grcajući.

Od to doba učitelj posta još veća ćutalica i još osamljeniji. Jedno veče pisao je nekom svome drugu: „... Boš posla! U narodu se ne može ništa učiniti.

Dvoja troja kola u najvećem trku poletješe, a Vojin Arnautović zabode svome bijelcu ostruge u trbuh. Onda se spusti grozna kiša.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

DVADESET ČETVRTA 191 GLAVA DVADESET PETA 197 GLAVA DVADESET ŠESTA I POSLEDNjA 214 POP ĆIRA I POP SPIRA PRIPOVETKA Svome ujaku Jovanu Đorđeviću profesoru Velike škole GLAVA PRVA U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine

usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći: — Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu? — He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji?

A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože.

jela; kakva pileća čorba, paprikaš sa noklicama i jedna srpska gužvara — pa više ne tražim da jedna domaćica ume svome mužu zgotoviti ručak. — Ta šta govorite?! — čudi se opet gospoja Sida. — Ko bi to i pomislio!...

Sav »escajg« je bio staroga šloga, dobro očuvan, ali davnašnji. Donela ga je gđa Sida u miraz svome popi, i iznosio se iz šifonera samo onda kad su u gostinskoj sobi skidane futrole od konofosa sa stolica, fotelja i

Kazaće im on to već na svome mestu, i znam da će im onda još čudnije biti kako to da se nisu ranije setili, kad je davno u romanima rečeno da se

? Govorim ja njoj otkad još: »Gospoja-Sido, ako ste prava mati, i prijatelj svome detetu, nemojte da je ostavite da bude slepa kod očiju i bez izobraženja; podajte je u lêr kod frajle Nimfidore, da

I kad sad g. popi trebaju kola, on se i poveze na njima, jer koji bi to parohijanin bio koji bi svome parohu odrekao kola! Ali sad u novembru mesecu slabo ko i preže konje.

GLAVA DEVETNAESTA Iz nje će čitaoci videti da su imali pravo naši stari kad su rekli onu zlatnu poslovicu: »Teško svome bez svoga!« Posle pola sahata krenuo se pop Spira da pogodi kola. Obišao je onako usput sve paore koji kočijaše.

« Aj, je l’ dobro divanim? što rek’o naš Nića bokter. Što jest, jest! Pravo su rekli naši stari: »Teško svome bez svoga!« GLAVA DVADESETA U njoj je opisano jedno jesenje putovanje sa jednom epizodom na čardi.

Pa je tako i večeras, pored svega posla, Žuža od vremena na vreme ugrabila priliku i izlazila s punim bokalom na sokak svome kaplaru Zatracenu i Erži, koja je opet bila sa svojim kaplarom, i tu kazala sve Erži šta je i kako je.

prede na banku, i prekida predivo samo onda kad čuje da u kujni lupa satara i da se seče meso, a posle se opet vraća svome protektoru, dobroj starici, na banak i nastavlja prekinuto predivo.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A od svega što je najbolje, probirala je i davala svome „čiči“, Taji, metala mu u skut, da on jede. A i varošanka. Ona opet da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se

Takav, zanesen u tome govoru, svagda se viđao. Nestane ga, i to cele zime. Kažu da je tada obično u svome selu i da tamo radi, kao da se smirio, došao k sebi.

Da mu svaki čas brižno, kao svome rođenom, ispravljaju, nameštaju skrštene ruke, lice, oči, brišu, čiste ga i paze da više glave mu bilo sveća, bilo

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

On je hteo i da se uveri, je li tu sve u svome redu a osem toga i sebe samog ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa

žagorom i uzvicima što su dolazili sa svih strana, stade neizdržljivo mučiti Jurišića, te se on naglo okrete i uputi svome stanu na Dunavu.

Greben je. već bio obavijen hladno mračnim ogrtačem kad se Hristić trgao, naglo napustio osmatračnicu i uputio svome šatoru.

blještava lepeza od bajoneta poleti napred kao ala; onda se, urnebesno prolamajući vazduh sa „ura,” izgubi negde u svome letenju da se ubrzo opet pojavi na samoj ivici sela B.

Jest, puno je tih snažnih, mesnatih, užirenih i potpuno zadovoljnih ljudi video Hristić tuna, u svome mestu rođenja, pa su ga oni i uveravali, baš kao i njegova familija, kako se on i suviše odužio i kako je sad pravo da

Oni to opaziše pa se izmakoše. „Tako mi Boga, — mislio je Jurišić idući za ženom kroz onaj hodnik — ja u svome životu nikad nisam video lepše ni odvratnije ljudske životinje.

O kako je bedno kratko trajala „smrt Boga,“ kako sam se brzo kao Faeton našao u svome Eridanu i zakukao: O dođi u pomoć, u pomoć dođi mome. neverovanju!.. Jest, podigavši me bacio se me, Bože!

Afrika

Između džinovskih stabala, koja se guše u svome granju i lišću kao pregojeni stari crnci u salu, trepere vitke palme sa rumenim grozdovima u lišću.

Tela su, i u svome sklopu i u svome pokretu, harmonična do savršenstva; ona su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i

Tela su, i u svome sklopu i u svome pokretu, harmonična do savršenstva; ona su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i sastavu zglobova.

Molim Vuijea da mi kaže kada bude deset minuta pre no što moradne sići, pošto još imam masu stvari da ga pitam o svome daljem putovanju i da mu saopštim, pa da počnem skraćivati kad zatreba.

Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići. Otad ga je suviše peklo

Veliki sinoćni balofoni, tako precizni i nežni u svome rezoniranju i zvučnosti, praćeni su sad i bubnjima čije je dno okruglo a ivica okružena metalnim perjanicama i

Kroz sred grada, između ona dva brega na kojima se prostire Bobo, sasvim pred našim nogama jasan i precizan u svome pustinjstvu, protiče rečica Bobo.

Morao sam tražiti da mi dadu drugoga boja. Posle pola sata već video sam da on čini isto što i njegov prethodnik. U svome životu nisam video dekorativniju ženu, ali istovremeno ni nesnosniju i odvratniju od senegalske žene Volov.

Muzikanti su dva podoficira sa Martinika, neumorni i strasni u svome požrtvovanju. Onaj koji trese zvečkom priklanja joj neprestano glavu, polusklopljenih očiju sluša zajapureno njene zvuke,

Ostajemo tako četiri dana pred kopnom, dizani i spuštani od talasa. Poslednjeg dana, prvi put u svome životu, valjda izmučen od puta ili nazebao, pridružujem se i sâm opštoj gomili obolelih od mora.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ (razgleda pasoš): He, he, he! To je jamačno sluga učinio, videći grdno veliki pečat ovde, i hoteći svome gospodaru u štedenju priteći. He, he, he!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ Pošto je bio digao glas suviše visoko, ispade kao kad kukuriče promukao petao. „Čitajte, Palavičini“, reče, tiho, svome pomoćniku, koji je bio svukao rukavice, pa ih je sad opet, brzo, navlačio. „Pazite, samo lagano.“ Potom je Garsuli seo.

XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA Prema jednom pismu svome bolesnom rođaku, lajtnantu Isaku Isakoviču, Pavle je pošao u Osek, u Generalkomandu, prvog septembra godine 1752.

Istina je da je Tekla, kad je išla kod Ziminskih, svratila k njemu, ali kao što dete svrati svome rođaku. Sramota bi bila, da o tom, išta, dalje govore. Nema šta da krije.

Neka je ništa ne pita. A neka ništa Petru ne govori, da ne bude zlo, još veće zlo. Gospoža Julijana, kaže, nije žena svome mužu, nego svodnica, bez stida, i srama.

Trifun ih je bio izgovorio slavonski. Hurka je bio zelenaš, pezevenk, podlac, a viđao je, i u svome svetu, mržnju, i brata, na brata, ali u njegovom svetu, sve se to zbivalo, kao što se, u crkvi, papežničkoj, tiho,

To ti kaži svome bratu! Oće Srbo!“ Iako je Pavle otišao iz sobe, posle tih strašnih reči, mirno, familija Isakovič je naslutila da, u

su te, novoobučene, došljačke, trupe, zauzimale svoja mesta uz glasnu, sad već rosijsku, komandu, Kostjurin se okretao svome štabu i govorio oficirima, poučitelno, ali ležerno.

Buknule su bile na zemlji toj, crnoj, masnoj, plodnoj, ne samo vrbe duž reke, koja je sad bila, i u svome koritu, golema i silna, nego i jablanovi, bagremovi, i voćke, oko varoši i u varoši.

A da je i ona kurva, to je doznao. Podvodnica je svome mužu. Dodola, koju oblače u svilu, pa izigrava gospožu. Nego, ko će završiti u arestu, to još nije rešeno.

Ispuniće se, dakle, želja Isakoviča, koju je i on, kao oštar trn, u srcu svome, nosio. Stići će, izići će, pred Onu, pred koju Vuk nije stigao, iako je o njoj toliko pričao.

Hteo bi da, još jednom, vidi, pre nego što skonča, Cer, brdo, pod kojim se rodio. Da se vrati svome poreklu. Carica se na to nije smejala. Bila se uozbiljila, i menjala poglede, obrativši se Voroncovu.

Teodosije - ŽITIJA

A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše. Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu,

Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj

svetoga napisaše njemu picmo, moleći i nagovarajući ga da dođe i da ih vidi, govoreći da će se opet moći vratiti svome manastiru.

mi, gospodine moj, čedo Božje, Bog koji xoće naše spasenje takvu misao do sada sakri od nas, da bismo i mi po dolasku svome živeli pod nečijom upravom i da se ne bismo stranstvujući u tuđini po svojoj volji ponašali, nego da steknemo smernost

Došavši ka svome prepodobnom ocu reče mu za protovu ljubav, i da se njihova molba može ispuniti. A sveti otac, krepljen toplotom, htede

Među ništima koji su dolazili u višerečeni manastir i primali pomoć svome siromaštvu, gle, neka žena blagoobrazna i pobožna pobožno pristupivši reče mu: — Sveti Božji bogoljupče, Bog Mi

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom

i sve veselo nagovaraše da se za njega mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom Savi.

protiv sebe i revnitelje na dobro, a uz to se molio Bogu sa velikom željom da se udostoji videti koje izvešće o svome ocu.

telom pohodi Gospod Isus Hristos poklonićeš se, gde se sva stradanja njegova za nas voljno dogodiše, koja ćeš na srcu svome napisati, i mnogima ćeš se obrazac dobrodetelji javiti, i sva zakonopoloženja Hristova koja su na zdanju apostola u

Gledajući ka prepodobnome svome ocu, kao da je živ, reče: „Blažena je, blagi, tvoja neizmenljiva ljubav prema deci, oče sveti!

to je i činio: moglo se videti da se sve više i više dobrim delima u duši nazidava, i stepenice ka Bogu onim viđenjem u svome srcu polagaše, i sa duhovnim ljudima razgovaraše, obilazeći i deleći milostinju onima koji po pustinji teskobno žive, i

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Kontinentalni blok i bivše austrougarske zemlje u kojima žive Južni Sloveni po svome su mestu između srednje Evrope sa kontinentalnom klimom i grčko-jegejskih oblasti sa mediteranskom klimom.

Njihova jaka životna snaga Nije bila u svome korenu načeta u toku mučnoga života za vreme turske uprave. Seljaci čine ogromnu rezervu snaga.

Srbija, u najbolnijim trenucima svoje istorije, svagda odbijala najprimamljivije strane ponude, samo da bi ostala verna svome idealu.

Da navedemo jednu od starovlaških pesama. Kosovo je zavijeno u gustu maglu. Banović Sekula ide na svome konju. Iznenada iz magle iskrsne neki nepoznati na belom, hromom konju, sa tri noge.

Crnogorsko junaštvo nije upućeno samo ovim idealnim ciljevima. Pošto u svome karsnom zavičaju nemaju dovoljno sredstava za život, crnogorska su plemena često sastavljala čete za pljačkanje susednih

Njihova plemenska organizacija nije bila tako kruta kao kod plemena karsne Crne Gore. Po svome su mentalitetu bili bliži Šumadincima. Želeli su da se ujedine sa Srbijom.

bogumilskoj ili patarenskoj sekti i, često gonjena od katoličkih ili pravoslavnih hrišćana, bila je još ogorčenija u svome otporu.

Kao dragocenost čuvaju ono svoje staro i čeznu da se vrate svome seoskom životu. Žene koje su sa ljudima išle u pečalbu smatraju za greh da slušaju nove pesme koje ih bune i uzrujavaju.

Stanovnici ovih sela su sačuvali više nego drugi arhaične slovenske crte u jeziku, u običajima ili u celom svome biću. Ipak i oni nisu mogli sasvim izbeći uticaj starih civilizacija i novije solunske kulture.

i leče. Svi su prožeti nekom starom i dubokom pobožnošću. Često prilažu crkvama znatne darove ili zidaju crkve o svome trošku. Sposobni su da se oduševe i za poslove koji nisu u vezi sa njihovim ličnim interesom.

Bugari su neumorni radnici, ali su neotesani i prosti do krajnjih granica. Bugarski pisac Aleko Konstantinov u svome delu Baja-Ganje kaže za svoje zemljake da su još i danas „neotesani i sirovi, grubi i prosti do srži...

I jezik je kod ovih poslednjih manje čist: umesto da u svome govoru stvore reči za označavanje novih predmeta i novih ideja, oni primaju strane reči ne menjajući ih ili sa neznatnim

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— A zašto me voziš u kolima? Mogao si da me uprtiš na leđa. — Ehe, moj Tošo, ti na svome vratu imaš toliko teških krađa, krupnih lopovluka, grdnih podvala i masnih prevara da to jedva može stati u jedna

Mačak Tošo najzad se jedva usudi da se makne u svome džaku i da se obrati bijelom mišu, koji je sjedio šćućuren uz njegovo bedro.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

STRUČNOM SPREMOM, MOTAO SE MEKO VREME PO GRADU, ČITAO OGLASE I KONKURSE IZ ŠTAMPE, ZMAJ KOJI JE UŽIVAO U SVOME RADU, IZGUBIO SE KO SVITAC BEZ LAMPE.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Već iz samih naslova saznam da sam izvršio samoubistvo davljenjem u Dunavu i pročitam puno detalja o svome samoubistvu. Najpre sam se smejao, a zatim mi pade na pamet: Gle, pa ovo bi mogao biti najsrećniji izlaz iz situacije.

NOVAKOVIĆ: Advokat potvrđuje da je moj brak pojavom prvoga mužaa odista anuliran i da se moja žena mora vratiti svome prvom mužu. RINA: To bi bilo užasno; to bi bila najsvirepija kazna!

SPASOJE: I to je: moju imovinu. ĐURIĆ: I najzad hoće da unizi, da obori, da zgazi autoritet. U svome rušilačkom besu on hoće da svuče s visine jednog naučnika.

(Zagrli Vukicu.) Da, mi nastavljamo život; mi nastavljamo život! (Opšti pokreti zadovoljstva.) (Režija može, prema svome nahođenju, ovu poslednju, XXIII, pojavu i izostaviti.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

To prase! Ja sam spremna! - rekla je Rašida, ali ja nisam bio sasvim siguran da li ona to kaže meni ili svome bratu, koji ju je, hodajući iza naših leđa, stražarno sprovodio.

- Da sam na njegovom mestu - Stari je govorio potpuno me zanemarujući - da sam ja na njegovom mestu, ja svome ocu ne bih smeo na oči da izađem, a pogledajte samo njihove ocene, molim vas!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Vratiće konja Peri. Pošlje Peri konja, i da mu kazati da mu vrati novac kad uzmogne. Ali ipak Pera ostaje pri svome planu; proleće nije daleko, biće za konje i živad hrane. Samo otac ostaje ožalošćen. Prođu dve nedelje.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Rasejan međutim, on je, i posle srpskih psovki, dodavao, kao inače, svome ađutantu, koji ga je pratio u stopu i levo i desno, i napred i natrag: „Auersperg, kažite im to srpski...

Tad, kada je prvi put nađe bremenitu, Aranđel Isakovič vide koga je priveo svome bratu. Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona

Zaradivši oko hiljadu talira, na prodaji srebra, jednom svome prijatelju, Grku, Dimitriju Kopši, nije bio baš nezadovoljan, ali mu je bilo neizrecivo dosadno.

V ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA Dok je gospoža Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim ljudima, bio počeo da se penje u Štajersku.

vazduhom, sa velikim dolinama i tamnim šumama pod sobom, Vuk Isakovič se tako, iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi ga utešilo u tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.

Obrativši se, međutim, svome sinu, princu Karlu Evgeniju, koji stajaše zadivljen iza nje, pred svitom dama, dvorjana i kirasira, i sam pod belom

Videv da je sam na brežuljku, sa konjima, on poče šaputati svome, a drmusati drugog i pogleda još jednom preko reke, spazivši na drugoj obali francuske predstraže.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Obavezni rekviziti pri strižbi u vranjskom kraju jesu hleb i so. „Hleb i so znače sreću — da u svome životu dete nikada ne ostane bez hleba i soli.“⁷ Bitni elementi strižbe su svuda isti, samo su varijacije lokalne.

odnosu na muža, jedan izveštač iz Hercegovine daje sledeći veoma karakterističan, slikovit i jezgrovit opis: „Žena je svome mužu pokorna, tako da na samo jedan pogled krivim okom sva strepi, ćuti kad muž viče pa makar ona i imala pravo, ne

U igrama predstavljanja, dramatizovanja, učestvuju uglavnom mala deca, zatim ženska deca i grupe mešovite po svome sastavu. Najomiljenije takve igre su: „zec“, „kako prsti govore“, „zujanje“, „lončića“ itd.

za „bataliju“, za stvorenje koje donosi ili nagoveštava sreću, govori nam i verovanje iz Žepče po kojem putnika, koji na svome putu sretne dete, devojku, vuka, guju i sl.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O POKLISARU Poklisar koji hita caru iz zemlje tuđe, ili od cara svome gospodaru, da je neprikosnoven čim u oblasti carstva mi uđe, pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

način na koji su stigle, ptice jednim pokretom krila, po nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima.

ptice jednim pokretom krila, po nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima.

Matavulj, Simo - USKOK

Pošto knez uzjaha, pruži čibuk svome ljubimcu Krcunu Serdarevu; ovaj napuni lulu, ukresa i pripali, pa pođoše bez reda, dok ne stigoše do puta, a tu se, po

“ Taj prvi dio povorke završavaše knez na svome Putalju. Za knezom pristav, Kićun Krcov Zalažanin, gonjaše natovarenu mazgu.

Knez na svome Putalju, s dževerdarem o ramenu, činjaše sredinu povorke, koja, odmičući uz brdo, ležaše a desno, a lijevo, prema krivudanj

“ A ako bog dâ te se oženiš, skočićemo svi, dići ćemo ti malo kuće, pomoći ćemo ti koliko možemo, kao svome bratu. Jer, treba da znaš, iako u Crnoj Gori ima zla svakojega i nereda velikoga, ima, vaistinu, i dobra, kakva nema,

Prepis toga pisma ima Savo Markov, ne zaboravi da ga pročitaš. Kad car razabra kako su se Crnogorci rasrdili, naredi svome konzulu u dubrovniku da ih utiša.

Ne mogući u Beču ništa učiniti, piše u Rusiju, svome prijatelju, njekom đeneralu Zoriću, Srbinu. Ovaj ga pozove k sebi.

Kad si već po svome izboru postao Crnogorac, ja te primam kao da si od moje krvi. Je li pravo, braćo? — Jeste, vaistinu, kao i sve što ti

Iguman Đorđe i đakon Ivo nadmetahu se u šalama, serdar Plamenac pričaše o svome putovanju u Rusiju i u Pariz, vojvoda Bošković zapodjenu razgovor o događajima u Srbiji, o Bjelopavlovićima koji se

Cetinjsko polje bješe pravo jezero; ali nakon dva dana voda se ocijedi i zemlja se isuši, te po podne i vladika izjaha na svome Bijelcu, praćen pisarima na konjma i vojnicima.

se mir utvrđuje, da se narod pokorava sudovima, da su dobri biljezi e će se i porez moći prikupljati; predade se starac svome milom nadanju da će dajbudi u svakom plemenu moći otvoriti po jednu školu.

Najposlije izgubi san i poče vehnuti, a o svome tajnom stradanju ne pomenu ni vladici! Krcun ga zateče na odmarači, sjetna, zamišljena. — Janko!

Djeveri je privedu ka svome starom svatu, koji joj natakne prsten na prst, a ona se onda počne klanjati pred svakim i svakoga od njih u ruku

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik. U tome je njegova prednost — uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, oštrinu, svežinu otkrovenja.

Uprošćeni kanoni dečje pesme oslobodili su Erića prisile da zloupotrebljava svoj dar: svoj na svome, prirodan kao zemlja i kao voda, on nudi čistu, golu, oslobođenu sliku. Valjda je pomislio: da deci „više” ne treba.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći oće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti.

GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I ja sam, shvatajući književnost kao najviši izraz narodnoga života, u svome istorijskom determinizmu toliko ubeđen u potrebu i korisnost izlaganja kulturno-istorijske sredine, da bih tome samo

I slavonski katolici su se jedno vreme služili ćirilicom, kao što Matija Ante Reljkovih peva u svome Satіru: O Slavonče, ti ѕe vrlo varaš, Kojі god mі tako odgovaraš.

Oni su plaćali kada je podmićivanjem trebalo umekšati srca »gospodstvujuštih«, i o svome trošku izdržavali srpske agente u Beču. Oni su predstavnici modernijih i naprednijih shvatanja i reforama.

Ali odmah po svome dolasku u kulturnu sredinu Srbi su uvideli potrebu škole i obrazovanja, i prvosveštenici i narodni sabori stalno su

Da ne bi vređao verska osećanja svojih pobožnih pravoslavnih čitalaca, ili iz obzira prema austrijskoj cenzuri, on je u svome prevodu izostavio amatemisanu XV glavu. Prevodio je više sa ruskog prevoda no iz francuskog originala.

II. NjEGOVE IDEJE INTELEKTUALNI UTICAJI. — U svome duhovnom razvijanju Dositej Obradović je prošao kroz nekoliko raznih stupnjeva.

I u ime njeno on će celoga svoga veka davati svome narodu »savete zdravog razuma«. Čovek je utoliko slobodan ukoliko sme i može da slobodnije misli i rasuđuje.

I zato je on odmah imao toliko uspeha u svome radu, zato je stekao toliki broj čitalaca, prijatelja i dobrotvora u građanskom staležu.

KNjIŽEVNI TALENAT. — U celom svome književnom delu Dositej Obradović ima osnovnu ideju: biti koristan srpskom narodu. On ne piše da stvara lična,

po plodnosti i dugotrajnosti uticaja koji je vršio na duhove, po tragu koji je ostavio, po koristi koju je doprineo svome narodu, Dositej Obradović dolazi na prvo mesto i za novu prosvetu on je ono što je bio sv. Sava za staru.

Heraskov je to delo izdao 1776. i u pisanju stajao pod uticajem Florijanovog filozofskog romana Nume. U tome svome istorijsko-filozofskom romanu Heraskov je dao prigodnu sliku idealnoga prosvećenog vladaoca, misleći uvek na Petra

On traži da se narodne mase ne samo duševno no i materijalno podignu, osuđuje inteligenciju što se dovoljno ne odužuje svome narodu, traži suvremeniju nastavu i bolju školu, napada na verski fanatizam i verske predrasude.

Milićević, Vuk - Bespuće

bezutješno i ne kaje gorko kroz cio svoj život, i iz želje da sačuva ostatak imanja od koga je on i suviše potrošio, svome bratu, on je bio naumio da svrši sa životom.

I on je zasio u toj sobi, kao da je stari gost kuće, slobodno se kretao, smijao, pričao na dugo i široko o svome Pragu, o češkom pivu, grdio Nijemce, razvezao o Janu Husu i o Žiški, o slovenskoj solidarnosti, pričajući iza svake

Kroz jedan klanac probija se Una. Inžinjer nešto priča o svome poslu i budućim radovima u ovoj okolini; Gavre Đaković pogleda ga od vremena na vreme i klimne glavom, ali ga ne sluša.

On se ne sjećaše da je volio ikada u svome životu, volio na onaj način kako je on ljubav zamišljao, i čekao je, s nestrpljenjem, dok se osjećaše mlađi, da to vrijeme

je on sebe zamišljao, on nalažaše u sebi jedno čudnovato ružno biće, puno zlobe prema svijetu i životu, sebično i jadno svome rođenom zlu. On se zaprepašćavao, čudio, pitao: „Otkuda ovo meni? Kad se je ovo biće uselilo u mene? Otkuda je došlo?

preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto zatitra u njegovoj duši, želja i molba da ne skrnavi jedno novo osjećanje u svome začetku; javljala se ona sa sjajnim i blagim očima, i u trenu kad htjede da ostavi Jeku, javi se u njemu nešto

Jedva dočeka kad stiže kući, sav u znoju, zbaci sa sebe kaput i stajaše u košulji na prozoru, smijući se svome činu i odmarajući se.

Irena je sjedila, radeći, iza njegovih leđa i posmatrala njegove karte; on osjećaše više puta njezin dah na svome licu i gubljaše igru; jednom, kad sjeđahu uporedo, dotaknuše se njihova koljena i oboje se pogledaše u isti mah; Gavre

Sremac, Stevan - PROZA

— E, pa, rođače, baš mi je milo. Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu. Pa pošto, veliš, da je to prasence? — Ama... — veli seljak, pa gleda još jedared prase.

Živo se radi u Jovanovoj kući. Radi i on i žena mu, svako u svome fahu, jer gospoja Kaja nije trpela da se Jova pača u ženske goslove, iako je to Jova voleo i pokušavao da svugde

— Pali, komšija! — viknu zadovoljno Jovan onome u drugu avliju svome komšiji, s kojim se slabo i poznavao. — Srećan Božić, i dobar apetit želim! — dodade Jova. — Hvala, također i vama!

Ovim ja sada pozivam rečenu moju suprugu Katarinu, tj. Kaju, da mi se u roku od danas za petnaest dana vrati svome zakonitom suprugu da i dalje prakticiramo bračni život i supružanske dužnosti.

izuzetak od onih silnih i tako čestih i običnih naših očeva koji obično uvek drže stranu svojoj deci, a naročito svome sinu, i koji obično tvrdo veruju da im je dete vrlo bistro i vrlo osetljivo, ali da profesori teraju pizmu.

Radičević, Branko - PESME

Beži moma, manu rublje, Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su

pouzdala mlada, Telo čilo, a umešna ruka, Sretno sam se ja uvek izvukâ, Ja sam tebi mlado telo predô Kâno ocu svome što bi čedo, Jer da tede, mogaše me jednom Rukom svojom zadržati lednom, Ta kad ono u Vodi neuka Dovatila ta

zoru Zoru onu, onaj danak beli, U divnome tako razgovoru Do po noći često smo proveli, Onda domu svaki, i ja svome, Još se moli Bogu istinome Da što pređe ode noćna tama, Da što pre se posastanem s vama, Braćo mila, tako s' moli

sjajnost izgubio Kano mesec kad grane sunašce — Uteče joj na oko srdašce: Tek spazila pa Hajka planula, I u srcu svome pokliknula: „Eto meni krasna gospodara!“ Jao Hajka, al' te sreća vara.

Pruži ruku, pruž' Hrvatu, Pruži, Srbe, svome bratu, Pa ajd' juriš te napreda, Što se složnoj braći ne da? — Juriš, Srbe, seci lomi, Pa Madžaru rog salomi!

Ao njeni jada! „Bože, strašni Bože!“ — Povrisnula mlada. Onda zatrepeta, Pa s obale klonu, Te dragome svome U vodicu tonu. DVA KAMENA Bele rode odletele, Sobom drago njoj odnele, Oh, daleko, predaleko!

To samo reče, više ne pridade. Sa konja skoči momčić kosa dugi, I dade njega svome vernom slugi, Pa onda trknu gore svojoj kući, A sluga osta konje vodajući.

— I tu se njemu glatko čelo nabra, Još tužnim okom kano munja planu, Pa Milu svome da prestane manu, Te brzim krokom kroz izbu korača, Sa zida skida ubojita mača, Ogleda gvožđe skoro zarđalo, Pa

On glednu svome zlotvoru, najveću, Što njemu ćaše svaku uzet sreću, Iz zavičaja mila što g' izagna, Pa svetom belim potucati s'

god nosi ove amajlije, Ni top, ni puška, ni sablja ne bije; I zakle mene da ne dam drugome, Već samo milom suđeniku svome. O, uzmi, uzmi ovo od meneka, Ta ja to čuva samo za tebeka!

“ 71. Devojčica sasvim klonu, Kada vaku reč izusti, Ka dragome svome tonu, Na grudi mu glavu spusti: Velji jad joj slomi snagu; Žao beše njenom dragu. 72.

„Mina, Mina!“ viknu mati, A ći mora poslušati. 66. Svome dragu stisnu ruku, Pa okolo glenu bela, Mogaše joj videt muku Na očima, šta j' je tela; Šta je, da je, već se ne

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo. — Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

— Gle, on još mene i kori — gunđa djed i prelazi na svoju muku. Priča brat-Savi o svome Nidži i njegovoj pjesmi. — Marijana, Marijana? — preslišava se Sava.

Imaće bar o šta tupiti onu svoju svetu sikiru. — E, mnogome je stari Rade pružio ruku, pa što ne bi i svome kićenom Savi, kome ni u najgušćoj pomrčini nikad nije trebalo kalauza — pripomenu samardžija bez imalo zlobe.

bez riječi, na skrovitu mjestu, iza svoje bataljene pojate, Sava se ispovijedao i povjeravao svetom Radi Lopovskom, svome duševnom ličnom svecu, koji će kadar biti da sasluša, razumije i brani, tamo gdje treba, svu njegovu lopoviju i

Opet uz djeda novi trnci: otkuda to šapuće mladost, kako li se to prošlost vraća? Nije li život okrenuo natraške, svome ishodištu?

— poprijeti Car. — Hajde, ožeži! Dječak razvi pismo i poče: „Dragi đedo, druže Vasilije, budi zdravo ti na dvoru svome, a ja odoh Vrbas-vodi ladnoj, Vrbas pijem, a četnike bijem. Oko mene braća Grmečlije, pa drug druga ostaviti neće . . .

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Zna se kako treba sa govedima! HUSO: Nemoj da ti pokažem na kom sam mestu rogat! AHMED: To ti svome ćaći pokaži, znaš! SULjO: Tako ćete još i do noževa, budale! Ajde, pusti čoveka!

Kad ti brat ne bude brat, ni majka majka, pa ni kadija prijatelj, kad se svako o svome jadu zabavi? Pusti mene, zamisli se o sebi! Ti si sad sebi nasilje učinio!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Slušala je, strepila, a ništa nije mogla da radi. Misao o svome grehu, što je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom.

ili na „carski drum“ vrve konji natovareni krblama, berači, argati, prosjaci, Cigani, a među njima i po neki gazda na svome konju ili magarcu.

Traži konja i sablju, neku staru, veliku, koju je za vreme oslobođenja dobavio od nekuda. Zatim, eto ti njega na svome vitkom i besnom doratu, obučen u vojničkim, crvenim pantalonama, sa šajkačom na glavi, praznim redenikom i isukanom

ma da je bila velika, lepa, nije mogla da bude kao što treba: lepo nameštena, čista, uređena da svaka stvar stoji na svome mestu. Zbog njih nije se moglo.

Na pr. da braća joj prema njenom mužu izgledaju kao prema svome zetu, ili obratno muž joj prema braći da je kao prema šurama. Ne.

Kostić, Laza - PESME

Ta svetiteljke nema milije od tebe, Vilo našeg Vilije! sa Romeom u večit zagrljaj, odnes'te pozdrav tvorcu svome taj! I ti, rugobe ježe odabran, glosterski kneže, danas odigran, vladaru svom prinesi pozdrave; — jer čudan svetac

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

„u pisanju pripovijedaka već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i

činio je to i sa ovim drugim: razmišljao i reči nameštao, popravljao im stil i jezik, prerađivao ih, ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu svog srpskog jezika, kako ga je on osećao; a osećao ga je, u to se ne može sumnjati, do najnižeg

I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome.

našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome. Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnog jezika u prozi.

Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni

samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo.

A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. U LAŽI SU KRATKE NOGE Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio

carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, je li kad video taki i taki grad, a orao odgovori: — Samo sam jedanput u svome veku preleteo preko njega. Tamo je vrlo teško doći: treba pripraviti dvanaest ovnova pečenih i dve metle i jedno uže.

Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: — Idi, kaži svome ocu, neka pošalje čoveka koji je vodu odneo. Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina.

Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Zašto to ne zaroniš? Zmaj mu odgovori: — E, moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati

mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu a ona mu ostavi dve: jednu njemu, a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Nesretni sluga tako i učini: kad izađu na jezero, on nađe zgodu, pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

s imenovanom suprugom svojom ne samo lepo živiti, nego da joj neće nikada, što ona bude u kući po blagorasuđenju svome naredila, na putu stajati, mnogo manje na nju tužiti se. MAKSIM: Molim, gospodine, nisam dobro razumeo tu vašu presudu.

Samo ga uhvatite, pa ga držite dobro. MANOJLO (otežući): E, a kad me dovati zubma? ŠALjIVAC: Vaša je dužnost svome gospodinu pomoći. MANOJLO: Bogami ja ne smem. ŠALjIVAC: Ta on nije jošt pobesnio.

Lalić, Ivan V. - PISMO

nisko; Ovo je prostor gde nastaje slikar, I knjigovezac, koji zlatotiskom Pečati slova nekog finog uma; Ovde na svome skupoceni brod je, Korenu blizak ovde svaki plod je, Ovde bi palma bila nerazumna.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

tačka — završi gosn Sule svoju filozofsku raspravu o jačanju nožnih mišića na putu u svetliju budućnost, a ja se vratih svome slučaju.

Usput je trkeljisao na mrtvo ime, valjao štofove i munđario s lažnim zlatom. Jednog dana dođe Drnda šofer svome frendu Duletu i kaže mu: Dule, bre, kaže, ti imaš staru kevu, kaže, kolko joj je godina?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Čarobna šuma, ljepša od bašte, pripada slavnom narodu tvome, junaci tu su njegove mašte, nose ih ljudi u srcu svome. Tu ti se heroj zmaja ne boji, sa mačem spreman u noći stoji, nejake štiti, krvnike gazi, tražeći pravdu pod

Da nije mlina s njegovom hukom polja i staze bile bi neme, dan i noć postali gluvi, na svome točku stalo bi vreme. Proleća jednog, u jutro tiho, dok zlatan dren je na suncu cvao, mlin je tri puta uzdahnȏ

) jezdila besno u svom kaputu, (sav je od inja, od čekinja!) rušila brane na svome putu; smazala vagon prezrelih dinja, grožđe sa vrbe, od rose čorbu, čičinu torbu, suncokret jedan sa žutom glavom

Večeras, evo, njegovoj kući dođoše znanci, krijući tugu, zajedno s majkom, sa dedom starim počeli priče o svome drugu. Junakov život mek je ko bajka kad ga priča njegova majka.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!“ A ovaj mladi Englez, u svome čistom srcu, mislio je da mu je čast uništena i nije se setio da niko od njegovih kastiljanskih prijatelja, ni ljudi iz

Ne, već da joj u lice pljunem; njoj koja je ubila tako krasnog derana!“ I onda me nisu pustili. A sve sam to učinio o svome trošku i radi onog prijateljstva što je imao za mene i naše selo. I kako je dobro lovio ribu!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Moj najlepši venac što sam poljem brala, Učitelju svome baš sam jutros dala — Tim najlepšim cvećem, kao darom slave, Da ikonu kiti svetitelja Save.

NA STENI Zevsova plamena strela na stenu udari dole, I stena na dvoje puče... Brujeći u toku svome, Vodopad rastrese grivu i obe razdvoji pole, I burni njegov let Sa gorskom studenom strujom u cvetne poteče ravni, U

vale, što hrašće stoletno lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu bere; I peva sumornu pesmu o tužnom rastanku svome; I čudni njegov glas u meni dušu stresa, k'o lahor što stresa krilom Zeleni viti klas.

Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi, Pa majku da slušaš lepo, kad svome domu se vratiš”. Jedne večeri, deco, Pavle se povrati kući; Kiridžije ga našle, što često prolaze selom: Polumrtav je

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otiš'o s njome”.

VII NA NOVU GODINU Lete dani i godine, Večitosti to je hod — U svečanom ruhu svome, Pohodi nas novi god. Sve što danas duhom diše To molitve šalje sad; Sa molitvom pozdravlja ga Rob i gosa, star i mlad.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sve se oteto blago mora vratiti svome izvoru, gromovi padaju u srebrne zdele i ostaju ko zgrčeni puževi. Razbojnici na kolenima izručuju plen u bezdane

navala Nestaju umetnička dela povlači se kritika vozovi probijaju brane rekama ne treba izvor korenje plazi jezik svome bilju niko ne iznosi đubre prazne se poslednje flaše ikone po muzejima i zlato sa kupola sve postaje naše naše naše!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

E, da znaš!... Zato sam ti slatko udario deset batina. Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu. Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom.

Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim

U razgovoru, neki bacaju krivicu na inženjerce, drugi se tuže na vodu, jer veliki broj vojnika prvi put u svome životu vidi ovoliku reku.

Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu potekle samo dve kapi. Za klao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu, i, tužan i slomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu.

Za klao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu, i, tužan i slomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu. Novine nismo dobivali, ali smo preko komordžija saznavali šta se radi na evropskim bojištima...

I tako neprestano, dok ne zamakoše. A za pešadijom naiđe artiljerija. Komandant projaha na svome belcu i u hodu učini nekoliko primedaba vozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira.

A na prvoj raskrsnici sastadoše se i najkraćim putem vratiše se u bivak. Zadnji levi točak bio je na svome mestu. I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatišja uprošćavali administraciju. Bože moj, jedan točak!.

— E, sad ćeš ga naučiti — veli prkosno komandant, i dobaci svome seizu korbač da mi ga doda. Od ljutine razmahnuh korbačem.

— Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i daj konja gospodinu potporučniku, a ti se vrati.

Bio je u seljačkom odelu. Govorio je nešto o svome imanju, o bogu dušmaninu, prizivao svece, pa se najednom dohvati za odelo i poče ga cepati...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu. Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi.

— Eh, uzdahnu on i okrete lagano koračajući k svome samohranom i neveselom stanu. VI Protekoše još tri dana. Ljubica sve više ulazi u posao i sve se više oduševljava

— Kako ?... Naprotiv! to ti je dužnost. Bilo je već dockan kad se Gojko diže i uputi k svome selu. Sutradan Ljubica dođe rano u školu; i deca se brzo okupiše.

Obrte se oko sebe, kao da nešto traži, zatim korači i uputi se za decom k svome stanu. A Gojko brzo raspusti decu i ode žurno u Brezovac.

sad se redovno u pismima izveštavala o stoci, o susedima i vršnjakinjama, a sad se ograničila samo na kratka izvešća o svome zdravlju i radu i traženju novaca. Odatle se opet nastavljaju svetliji dani.

Pobedio je i njega i nju, oborili su pred njim glavu, ali on ipak oseća neku prazninu u veselu srcu svome.. XVI U orlovičkoj školi sve se vratilo na stari poredak, radi se ozbiljno, mirno, marljivo...

Čim ustanu, gledaju da pobegnu jedno od drugoga u školu, gde su provodili cele dane, nalazeći u radu olakšice svome stradanju.

Ljubica se prenu. Šta. je ovo... sama?!... A oni otišli... namilovali se, naljubili se, pa otišli svako svome gnezdu... A šta ono neobično svetlo igra u kukuruzu ?...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Što ja s tobom gučem, A ti sa mnom ne ćeš?“ Govori golubu Svome golubica: “Ti si zaleteo U to tuđe jato, Za to je ne gučem.“ 38.

“ To dočuo mlad Nemija, Pa otide svome domu. Opasa se nevestački, Pa otide na kladenac, Trže Radu za ručicu Odvede je u šumicu.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Sine moj! Sine moj!” VASILIJE: Ti mu pritrčavaš! Tako! I hvataš ga za ruku! SOFIJA: „Čuj, čuj, on sanja o svome sinu!” JELISAVETA: „Ovde si?”... Šta sada kažem? VASILIJE: Pitaš: „Ovde si? Zaista si ovde?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sadržaj je bio takozvano pravo prve noći (ius primae noctis). Nimalo mi toga nije žao. To leto poslao sam svome bratu i jedan roman za Brankovo kolo, časopis koji je izlazio u Sremskim Karlovcima.

Kao što rekoh, kad bi cenzura nešto brisala, Benešić bi to davao muzičaru Konjoviću, svome prijatelju, da dopeva. Lično sam Benešića video tek pri mom odlasku u Italiju, u njegovoj kancelariji, na Griču.

dana, pre hiljadu godina, možda su odavde pošle duge, jonske lađe, sa crvenim jedrima, sa velikim, svetim znakom na svome belom kljunu, pune teških, vinskih ćupa, i nisu se vratile, nikad više.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— izgovori viši činovnik van sebe od radosti i odjuri da saopšti svome ministru važno otkriće. Taman on ode, a ja sedoh i zaronih glavu među ruke.

Ali se i, s druge strane, staramo da u nekim budžetskim partijama bude suficita. Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostale moje kolege.

Čak je narod opštim, javnim glasanjem izabrao i ime svome izbavitelju. Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice, na kojima poče lagano odbrajati zrna.

Ministar, da bi svome protivniku što više napakostio, naredi da se čak ni u zoologiji u školama ne sme predavati o konju, a mesto te odvratne

— Mi smo mirni i valjani ljudi, — otpoče mi on pričati — verni smo i poslušni svome kmetu. — Zar je kod vas kmet najstariji? — prekidoh ga pitanjem.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Krave prestale pasti, podizale glave, pa glede ko će pobediti. Junci i jalovci primiču se bliže, da se nađu u nuždi svome ratoborcu; oni i ne sumnjaju u njegov uspeh jer je svaki od njih oprobao moć njegovih rogova...

On se vrati u svoju rezidenciju, ali drugi čovek. Područni personal odmah opazi promenu na svome načelniku i tajna postade javna. Malo pomalo doznade za sve to i Zorka.

A on još puši i traži izlaza svome čemernom stanju: zaključio je sâm, da, otkad ga je majka rodila, strašnije ni teže noći nije proveo.

A u zvonari zabruja i potmulo, te kao oštar nož probode taj glas grudi Markove. On osluškivaše još, ne verujući ni svome sluhu. Sve mu se čini da »peto« sad drukčije bruji, nekako sasvim drukčije.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu. JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu! JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik?

Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu. JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu! JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik? JOVICA: Veli, moramo naći drugoga!

Mogao si, dabome! Pa onda, je l' mu dadosmo spisak naših građana koji su na robiji? Izradi čovek pomilovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju. JEVREM: Jes'!

Jutros baš idem ja tako čaršijom, a gospodin načelnik spusti tek ruku meni na rame, kao na primer bratu svome, pa će reći... SRETA: Čekaj... čekaj...

Mene je čisto strah! IVKOVIĆ: Pa, ipak, nećemo se mi posvađati. Ne bojte se! Ko pobedi taj će posle oprostiti svome protivniku... Zar ne? (Gleda u sat.) Imam ročište koje ne smem da napustim. Gledaću ipak do podne da dođem.

formalna agitacija! SEKULIN: Pa, brate, to ti je naš posao! Svaki majstor treba da je pečen u svome poslu. Zašto sam ja ovde, i zašto mi je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod!

Kada postavimo svaku stvar na svoje mesto, onda pravo da ti kažem, ovaj Ivković u tvojoj kući nije baš na svome mestu. JEVREM: Pa... jest... al' šta ćeš, tako se desilo. (Hteo bi da se izvuče iz toga razgovora.) A ima li što novo?

MARINA: Pa, molim vas lepo, kad bi, recimo, s vaše strane postojala iskrenost, kome bi drugom vi dali te glasove nego svome zetu? Eto, kažite sami! JEVREM: Gle sad! Na šta pa ona računa!

(Muzika pod samim prozorom. Spolja velika vika. On prilazi uzbuđeno prozoru, brišući se od znoja.) IVKOVIĆ (prilazi svome prozoru). NAROD (spolja): Živeo! (Zatim se čuje pojedinačno.) Pst! Mir! Čujmo! Čujmo!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to! A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu. Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista.

Bar tako se priča: da je jedan ministar vnutrenih dela (sada već pokojni) rekao svome načelniku, u očajanju kad ga saleteše neki Užičani za pravo: »Odsada, reče ministar, koji god Užičanin zatraži mehansko

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Kad sakrije glavu u mrak, Oseti se srećan, jak, Zaokružen kao broj I na svome gospodar svoj! Miš šmugne pod kućni patos, A kaluđer čak na Atos, Paličnjak se prikrije Pomoću mimikrije: On grančicu

Zavija Todor ko vuk u tamnom vilajetu, Cepa dlaku na četvoro, traži je u jajetu, Bez penzije i plate, o svome ruhu i kruhu, Služi vrhovnoj nauci, gramatici i duhu; Lovac na greške protiv stila i pravopisa Za dan pregleda po

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Pri svome izlasku iz Meksikanskog Zaliva ona ima temperaturu od 320; za sve vreme dok prelazi Atlantski Okean, od američke obale

VII. Metamorfoza larve u staklastu jeguljicu i ulazak u slatke vode Larva je, u svome putovanju u kome slučaj igra glavnu ulogu, stigla na domak ostrva ili kontinenta.

Pri tome svome uzvodnom kretanju jeguljice idu napred sa neverovatnom istrajnošću, savlađujući prepone na koje pri tome nailaze, kao

od 15—20 santimetara, a to je u njenoj petoj, šestoj ili sedmoj godini razvića, prema prilikama u kojima jegulja živi u svome stalnom prebivalištu.

Prvu značkom obeleženu jegulju, od onih što iz severnih krajeva Evrope hitaju ka svome plodištu, uhvatio je jedan mrežarski ribarski brod na morskoj pučini u La-Manšu, krajem decembra 1892.

Brzina je različita prema vodi na koju jegulja u svome putovanju naiđe. Prolazeći, na primer, kroz Baltičko more, gde nailazi na velike razlike u temperaturi, osvetljenju i

Jegulja, u svome putovanju od mesta od kojih joj se gubi trag, u blizini Azorskih ostrva, hvata okeanske dubine, i silazeći postepeno i

moglo dopreti, da morsko dno ima profile i reljefe slične onima na površini zemlje, i da basen Atlantskog okeana ima na svome dnu dve duboke brazde koje se pružaju u pravcu sever-jug.

Brod »Gauѕѕ« je u svome povratku svratio i na tako isto pusto i zabačeno ostrvo Sen-Pol, gde je učasnike ekspedicije gostoljubivo dočekao stari

Među tim mnogobrojnim naučnim ekspedicijama naročito mesto zauzimaju one što ih je organizovao i o svome trošku opremio i vodio veliki mecena oceanografskih istraživanja, Knez Albert I od Monaka.

godine odluči da o svome trošku opremi jednu ekspediciju koju će poveriti tadašnjim najboljim francuskim oceanografima.

dugog svadbenog putovanja, vratimo se romanu jegulje, i to onoj njegovoj fazi koja nastaje od trenutka kad je jegulja u svome žurnom putovanju zaronila u morske dubine i prispela na mesta koja su joj bila krajnja meta, na kojima će se obaviti

Rakić, Milan - PESME

No našto Grci? Mir pepelu njinom! Ti stari lisci umetnici behu Da svoj osećaj predstave vrlinom, A lepši izgled dadu svome grehu. Nijednom Grku ja ne dam preda se!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

bješe čuo što se radi, da dogovor među se imate na domaće udariti Turke, pa me posla da vas ja pomutim, da se o zlu svome zabavite.

Sam se Radun u kulu nagnao i s njim žena njegova Ljubica; žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru. Radun gađa s prozora od kule, sedminu je na obor ubio.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Tek se počelo primećivati kako, čim bi on iz pevnice opazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko i on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što

Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.

— sa svojim do skora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i učinile, te ponovo došle do već proćerdanog i prodatog

neće biti takvog koji će moći da bude veći od nje, da bi se ona osećala sva srećna, što takav lepši i viši od nje i po svome poreklu i po svojoj lepoti, njenu snagu i lepotu troši i rasipa.

Pa kako ona pred njim sada stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o „svome čoveku“ grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i iskati, te eto ne može sad odmah da njegovom glasniku to da.

Zato je ona sad, osećajući se pred Sofkom kao kriva, za te svoje nade i misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila od Sofke glavu i pogled i otimala se od nje da je tako dugo ne

I od sreće dohvati Markovu ruku, prinese je svome licu i poče je ljubiti, osećajući kako je prsti njegovi miluju. — De, de... — I samoga Marka to teknu i razdraga.

On zbog toga, zbog te njene intimnosti, još je srećniji, Ne zna šta će. Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca: — Alile, de, sinko!

snaji, koja ga jednako dvori, klečeći mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleći ih, sama mu ih meće u usta; da li opet svome Alilu grnetaru koji, klečeći podalje od njega, izvija i svira kao nikada dotle.

seljaci, iznenađeni, zaradovani i čisto ponosni zbog te njene tolike lepote, počeše sebi a naročito njemu, svekru, svome bati, kao da čestitaju: — Ah, bato! ah, bato!

laktom o njegovo koleno, ne dade da se primeti kako se umorila, već, na zavist svima, a u najveću počast njemu, svome svekru, tati, poče samo njega da dvori.

To mu sa da treba, da bi mu to bio izgovor, da bi onda i on, kao u inat, kao sveteći se njoj, ženi, i svome pokojnom ocu, odmah ovamo kod nje, Sofke...

Pandurović, Sima - PESME

Ali kad tuga godine poraste, Kad prođe mladost, lepota i cveće, Prijatelji lažni kad odu, k’o laste Što se domu svome nikad vratit’ neće; Kad uzdaha dugih podigne se plima, Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad

I naslonjena na tuđeg čoveka I devojački san o svome braku, Ne znajuć’ da l’ te dobro il’ zlo čeka, U mutan život pošla si po mraku.

U IZNURENOM OSEĆANjU JEDNOM Zavesa noći alejama sivim. Jedino zimske ruže još što cepte Strašću, i ja što u snu svome živim Opet, i zvezde što nada mnom trepte Blede i setne.

PREDVEČERNjI PUT Dugo smo na teškom putu, verna. Samo, Mi još svome svetlom cilju koračamo. Neosetno, tiho, kroz aleje néme, Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.

tica ne dođe mu više; Kad su duge, hladne udarile kiše Na neznana groblja onih što se vole; I kada je, prvi put u svome veku, Čuo korak rulje i usklike njene da će snažno, dobro drvo da poseku, — Stari hrast je hteo da se nekud krene...

Učitelj, pesnik, prosvetitelj svome Narodu, on je provodio dane U burnom, teškom, zlom vremenu tome U radu, s verom iz mladosti râne, Usred mučnih

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Crnogorka ne smije javno kukati za mužem) a razumije se da je dio — i to veći — svojih suza namjenjivala u srcu svome Milunu. Dijete, i ono briznu plakati pa se samo diže sa tetkina krila, priđe ka djedu, te mu se obesi oko vrata.

Kao dječica kad umaknu domaćem zaptu i oku starijih, pa se na osami gdje razasnu i maha daju svome nagonu za pokret, tako se lomljahu i titrahu mjesečeve zlatne zrake po Cetinjskoj dolini i okolnim brdeljcima.

u trijemu, žagora je bilo dosta, a to je taman bilo dobro došlo našem „glagolivom“ đakonu, da po volji uzmože dati maha svome kićenju. „Gle ovoga bana kako mi se u licu namrdio! Ne bojim te se, ljuta zmijo, Pešikane Šunjo!

“ Gospodar izađe a svi glavari za njim. III Sveti Đurađ jezdijaše na svome bjelcu put našijeh strana. Proljetni svetac, vido je iz daleka golemijeh smetovâ po dubodolinama i zaladinama, ali je

Na licu mu se razli velika sjeta i uzdah mu se ote iz grudi. Obori glavu, pa nabranim čelom stade tepati svome psu, jer ovaj jednako režaše i otimaše se. Curica, videći e se grof zabavio oko psa, povuče brata za ruku.

To im je uselio grof Pavle (bijela vrana u svome jatu). A što se tiče znanja, to su prebirali ponaelak ali postojano i dobro složeno od „čike“.

Stari slobodnjak, po cijelu bi nedjelju smišljao što će pisati svome posinku; ne bjehu to obična pisma, no po čitavi tabaci ispisani. Posinak mu je odgovarao isto tako nadugo.

Jedne večeri Jan ležaše na svome, slamom pokrivenome, odru. Vrata se od tavnice otvoriše i uđe unutra jedan čovjek. Jan se ne mače.

Taki je on u svakoj prilici bivao; taki se pokazao i uoči Božića u svojoj kući, kao što povjedismo. Ali u srcu svome vapio je: „Bože moj! kad će me se već jednom nesreća okaniti?

Svakoga puta ranjenik je glasno jeknuo. Serdar i Ivana tješahu ga i tepahu mu kao svome djetetu. „Sad ga pridrž’te, neka mu se dobro ocijedi!“ reče vidar, te pođe k ognju i sjede.

„E očeva lijepa glava — da ga Bog poživi!“ „Serdareva tazbina!“ šapnu djetić što je pecivo obrtao, svome drugu. Na dvoru zatutnji nekoliko metaka i nekoliko pozdrava ču se.

Dok je on to činio, jedno crno, plemenito oko viraše ispod pokrivača i praćaše ga. Janko prekrsti noge na svome prostiraču, metnu stočić preda se a na stočić hartiju i svijeću, koju zakloni svojim aljinama, pa poče pisati olovkom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— U rđavu čitluku vazda rđava godina. — Zlim zlo, bez zla još gore. — Tko se tuđem zlu veseli, neka se svome nada. — Sve što je zlo — u nevreme dođe. — Zlo se lako ne zaboravlja. — Učini rđi dobro, da ti čini zlo.

— Koji štedi, u drugog ne gledi. O SVOJINI — Svakom se svoje čini najljepše. — Svak’ se bavi o svome. — Što je odžino, nek’ je pod glavom. — Svaka baka pod svoj kotao puše. — Bašta je prvi ambar.

— Na siromaha i zec vadi pištolj. — Teška je nemoć šupalj tobolac. — Teško meni i po bratu mome, ako nemam u tobolcu svome. — Zaludu je načina, kada nije začina. — Ubogu šavcu i igla se krivi. — Najgore su prazne jasle.

— Brat je mio koje vjere bio. — Gospodska do vrijemena, a bratinska do vijeka. — Svoj svome i nehotice bratuje. — Teško ovci koja se tuđi svog krda. — Tuđa krv braću dijeli.

— Tuđa krv braću dijeli. — Najgora je ptica koja kalja svoje gnijezdo. — Svaka ptica k svome jatu. — Bliža je košulja nego li haljina. — Bez dece — bez ruku. — Umre kumče, raskinu se kumstvo.

Nije lasno na boj udariti. Pjevala je tica na glogovcu: Teško ti je svakome trgovcu Koji nema u svome tobocu. Teško bratu što ne rodi majka, A hajduku bez Đurđeva danka!

Teško kući đe nije gospara, A baštini đe nije pudara! Teško meni i Omeru mome, Kad ja nemam u tobocu svome. Teško ovci s vukom putujući I pametnu luda slušajući. Teško onom koga vode živa, I još gore koga nose mrtva!

Teško svakom onome junaku Što ne sluša svoga starijega! Teško svuda svome bez svojega. Teško tome ko pameti nema, Samur kapi na ćelavoj glavi, Mor-dolami na grbava leđa, A čizmama na

Udarivši u tom putu negđe pored gusaka, gusak po običaju svome digne glavu i stane šikati, a on ga uhvati i pojede. Kad ga dovedu na sud i stanu ga pitati zašto je to učinio, on

Kao zloguk. — Nekakav bosanski spahija, koji je imao u svome selu takovog zloguka, spremi se na ćabu, ali prije nego pođe, dozove zloguka k sebi pa mu reče: „Zloguče, ja polazim,

Pošto, Vlaše, kokoš? — Nekakva se poturčila u subotu pa to kazala u neđelju svome ocu kad ga je viđela đe kosi kokoš da proda.

svojoj on im podeli sve svoje blago, rekavši im tom prilikom: „Ćeri moje, ovim novcem treba da učinite kakvo dobro svome narodu“. Pa onda umre. Sestre se odmah rastanu, jedna ode na jednu a druga na drugu stranu.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

kakim su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „Ne zavidim, na čast svakom svoje“; a ja ću samo gotovo da skupljam ono, što je narod Srpski

vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čitati, i

Tada onaj car napiše knjigu svome komšiji, i moli ga, da mu pošalje onog ljekara, što mu je kćer izliječio, da izliječi i njegovu kćer od onake bo- |

Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene, što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati,

kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; „„Ne zavidim, na čast svakom svoje;”” a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod Srpski

Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti.

i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe.

” Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući.

mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se po tom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svome carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu.

” Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu pa jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav.

ustaj srce! ustaj dušo!” Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti.” I tako opet odlete.

Sveti Sava - SABRANA DELA

se navikava da živi po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, nego otvoreno da iznosi igumanu svome sve sakriveno srca svoga.“ Ovako čineći, braćo, izbavljamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i ubuduće biti tvrđi.

Silom Svetoga Duha Vladiki svome podobeći se, vladavinu svoju ostavi, uzevši krst posledova Hristu i useli se u Goru Svetu, odakle, pomoć

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne dâ viditi u miru, u gradu niti u selu. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom

čoveku za najmanju dobru reč; da je dužno nikoga ni u čem ne uvrediti niti ozlobiti; svakom po sili i po mogućstvu svome dobro učiniti) i svoju blagodarnost u svako vreme slovom i delom pokazivati.

” Potom da zapoved da nas odvedu u trapezu i dadu jesti. Kad iziđemo iz trapeze, pođemo svak svome starcu. Ja nađem moga igumna sama gdi hoda po ćeliji. Upita me jesam li izučio psaltir; kažem da jesam.

cerkve sinovi, ništa manje mene počnu svi jedinoglasno pohvaljivati, govoreći da što god ja besedim, to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za

Onda stara gospođa zapovedi svome kapelanu (to je bio ovi sveštenik) da me uzme u svoj dom; probesedi nešto s njim grečeski, pak onda meni reče: „Možete

razbegnu i te zemlje začnu prosveštavati, za malim je ostalo bilo da se jelinski jezik i nauka u istom otečestvu i domu svome, to jest u Greciji, sasvim ne zaborave i ne pogibnu.

se služiti mu ne godinu ili dve, no toliko godina koliko je sveti patrijarh Jakov za prekrasnu Rahilu Lavanu tastu svome služio.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Jevo šta. Mi... onaj... da rečem, mi jevo ne želimo zla nikome, a teliš svojoj krvi, svome bratu, ali... ali... — Ajde, brajo, Jure, ajde kući, živ bija! Ajte svi, i onako je već kasno!

Od strica Bakonja bi otišao ka svome zaštitniku Baleganu, da „struni rosu sa srca“, kako kažu naši. Inače, po običaju, đački doručak bijaše komad hljeba.

Bakonjine su oči sjaktile, prateći svaki pokret prutića, a kad bi se vršak toga prutića k njemu obratio, te on dao maha svome zvonkome glasu, tada bi sinule oči Tetkine. — Bravo Jerkoviću. Dede jopeta sâm: Krste u-sli-ši nas!

sve više stvari, ali samo poslije „sijeste“. Iz skule opet bi se Bakonja javio svome vrau da vidi treba li mu što, pa bi otišao da odzvoni časove.

Najzad osta svak pri svome mišljenju. Sutradan dođe majstor Lovrić. Bijaše to čačurak, ali žilav i okretan, dugačkijeh crnijeh brkova i crvena

— viču mu. Fra-Brne se primače, a kulaš naperi put njega kopita, i da Bukar ne povuče svom snagom k sebi, razbi konj svome gospodaru kulju. Pa onda pobjesni, te se i fratri i sluge odmakoše. — Drži, Grgo, drži!

— reče ljekar Bakonji, davši mu štrcaljku. — Ja? — reče Bakonja blijed i sav se uzdrhtao. — Ne bi ja to činija ni svome ćaći! — Mrš, kozaru zvrljevski! — viknu Vrtirep.

Od dvadeset i tri fra-Jerkovića koji zamenom „biše i duovaše“ jedva da njih trojica duovaše u svome zavičaju.) Bakonja se vrati ka svome Baleganu.

) Bakonja se vrati ka svome Baleganu. U povratku sve je mislio o nesrećnom Bukaru, i veoma mu se ražali, te ne htje izlaziti dokle se ručak ne

ne bježeći ni od koga. O ručku i večeri govoraše samo koliko je najpotrebnije, ali mu svaka riječ bijaše na svome mjestu, te govor nimalo ne pokazivaše da mu se pamet pomjerila.

Već je godina otkad ga Butre poslužuje. On u svome srcu nije razdvajao svoga učitelja Bakonju od strica. Bakonja mu bješe ideal.

Što se pak tiče liječenja Pjevaličinijem načinom, fraBrne uvede ovaki red u svome životu. Jutrom, pošto bi mu sinovac sve učinio kao ono sad, Brne bi izišao tačno u osam časova, pa bi, jednakijem,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ogrnut, sav u starom ruvu, Obrastao u dlaku golu: Mrmljo sam samo svome stolu I šapto samo svome uvu. I tek ponekad, u čas tmine, Kad i poslednji korak mine — Kreto sam ka svom trgu-getu: I

Ogrnut, sav u starom ruvu, Obrastao u dlaku golu: Mrmljo sam samo svome stolu I šapto samo svome uvu. I tek ponekad, u čas tmine, Kad i poslednji korak mine — Kreto sam ka svom trgu-getu: I vrteo se svu noć

Ćosić, Dobrica - KORENI

A i taj otac koji bi onom nebratu gospodskom I moju kav dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođe u kuću pokazuje sliku...

Žito će da ugine od palamide. A on se odrekao Vukašina, iz nasledstva ga izbacio, ni stopu zemlje mu nije ostavio, svome Vukašinu, sinu, ne jalovaku, ni ime mu neće zapamtiti unuci, a ovo tuđe nadničare će u mojim njivama nadgledati, moje

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

NEBESKA REKA Tekle reke, svaka po svome: neka na istok, neka na zapad, a neka s planine pravo u more. Pa, i kuda bi?

Sve zna, sve pamti, čak se i rađanja mora seća. Ako ona ne bude znala kako da pomogneš svome sinu, niko neće ni znati! — Nikada za nu nisam čula. Gde živi? — U pećini! Na dnu mora.

Uzalud su, zatim, tragali za dečacima, čekali, pa se snuždeni vratili svome caru. Istoga časa, iz krošnje bora, začu se tiha i nežna pesma zrikavaca.

Ali otkuda mu u očima pogled vile? Otac zadrhta opazivši na dečakovom licu sjaj koji je vila imala na svome, no ubrzo odbaci svoju zebnju. — Voleo bih da vidim ostrvo na kome si se rodio!

Ako na ostrvu nekog ima, neka vidi šta je stekao! Te noći leže, osmehujući se: svome ostrvu vratiće se kao pobednik! Utonu u san kao u bunar, i užasnu se. Hujao je vetar u njegovom snu, lomili se talasi.

— Od danas ti ćeš biti kišna ptica. Živećeš večno i sećaćeš se večno, a ludi će te mrzeti! Na svome ramenu on oseti lagani dodir viline ruke, a onda poče da se smanjuje, pa s krikom polete uvis.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Još se u 1813, godini velikog poraza, prepričavao odgovor koji je mlada Ljubica Obrenović dala svome mužu, vojvodi Milošu.

Izbegava da pogleda u svoje čuveno Zdanje koje je, kako je na njemu i zapisano, on podigao i darovao svome otečestvu. Pre otprilike sto dvadeset godina, dok je zidano, sasvim se drukčije osećao: stalno je, uzbuđen, obilazio

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

dedi oko zablistalo, Pa suzu proliva, i unuku svome reče da gusle celiva. Dete gusle celivalo; P' onda pita živo: „Je li, deda, zašto sam ja Te gusle celiv'o?

“ Beži moma, mahnu rublje... Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome. Beži moma do kolena None joj se bele; Bele none do kolena Momka su zanele.

Sve su to mila Imena i lepa Kojima Srbin Svome zlatu tepa; Al' ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i slađe, Milije ime, Što još ne ču svet, da njim

J. Jovanović 3maj XLIII DIŽIMO ŠKOLE! Dižite škole, Deca vas mole! Jer ima l' gora srama i stida Neg' svome čedu ne dati vida! Jer evo svetlost svetu se sprema, A vaš da porod očiju nema! dižite škole, Deca vas mole!

Jadni Pesnik već sto leta leži na dnu groba. Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno, Po zidovima, u gorenju svome Vesela sveća što treperi jasno, I niže senke, krupne, k'o fantome. A ona čita...

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome, On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele; On je prstima svojim, iz njenih srebrnih žica, Izvio čarobnu pesmu u

Silazi sa voćke dole!... Obuj se, i natrag idi! Pa majku da slušaš lepo kad svome domu se vratiš!“ Jedne večeri, deco, Pavle se povrati kući; Kiridžije ga našle, što često prolaze selom; Polumrtav je

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo Posle je zanata radi u varoš otiš'o s njome“.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

se bješe utišavat; već bijeli nebesni polkovi sve mostove bjehu napunili sa svojijem divnijem masama; svak se svome povraćaše stanu, neki pješkom, a neki na krila: nepregledne njihove stanove prekriliše b'jelim okolima.

sudbu palijeh nebesah noć i pustoš carstvo uzdigoše; no slijepe ove vladalice besilne se odmah pokloniše upornome svome soperniku!

svete slave počinuše i grmljave slatkijeh muzikah; legioni u duge redove sa poretkom volje svemoguće - svaki k svome letijaše miru te mu ga je Gospod slave silne naznačio za vječno blaženstvo.

Popa, Vasko - KORA

smeđoj Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne čekaš 17 U moru bih spavao U zenice ti ronim Na pločniku bih cvetao U hodu ti

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Viland je, dakle, namerno propustio da u svome delu opširnije opiše taj veliki, istoriski, događaj. To je učinio zato što je, crtajući adberićane, ismejavao i svoje

ismejavao i svoje savremenike, a možda nije bio ni dovoljno upućen u prostranu Demokritovu nauku da bi je isložio u svome delu.

Slično putovanje sam nekad, kao razonodu od teškog naučnog rada, sa uspehom preduzeo i opisao u svome delu „Kroz vasionu i vekove“, pri čemu sam se ograničio na astronomsku nauku.

Nemci su pri svome povlačenju iz Beograda pretvorili u zgarište novu zgradu Univerziteta sa svim bibliotekama koje su u njoj bile smeštene.

Zato se vratih svome započetom poslu. Posle Njutna došli bi na red veliki izgraditelji Nebeske mehanike, nauke kojoj je on položio temenje, a

Svi trouglovi, konstruisani pomoću tih brojeva, bili su pravougli. Tim sam se približio na domak svome cilju. „Da do njega samog stignem, morao sam se upoznati i sa geometrijom Egipćana.

magarac oseti slobodnim, pa raskreči što je više mogao prednje noge, savi glavu do zemlje, pa stražnjim nogama dade telu svome toliki zamah u vis, da od njega ne behu pošteđeni ni njegovi tovari.

Kad me videše kako na kiši, vetru i olujini, hodam po svome vrtu ili kraj obale mora, da bih ispitao te prirodne pojave, oni mišljahu da razgovaram sa duhovima.

„I oni su sastavljeni iz atoma“. Hipokrates ga pogleda začuđeno, ali Demokritos ostade pri svome. „Materija je, u njenom obliku i kretanju, u to ne sumnjam, jedino stvarno i istinsko biće, a ceo duhovni svet smatram

Hipokrates se malo zamisli. „Moram da ti protivurečim. U svome lekarskom pozivu posmatrao sam pažljivo svaku manifestaciju i razvitak ljudske duše: kako se ona kod deteta postepeno

Govorio je, bez stranačkog naglaska, jezikom otmenih atenjana, kojima je i po svome spoljašnjem izgledu potpuno ličio. Njegova nošnja i pažnja koju je posvećivao svojoj spoljašnjosti dozvoljavaju podozrenje da

Kada je Njutn pisao svoje „Principije“, delo nedostižno po svome naučnom sadržaju, dao mu je oblik koji, u punoj meri, zadovoljava te zahteve.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

poznao uzvišenije osećanje ljubavi, i slušajući ga kako u jednom neobuzdanom žaru, preobražen, ushićen, srećan govori o svome detetu ja sam grcao gušeći se. — Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće.

Ali kakav sam ja čovek, kako sam mogao samo da čekam tolike opomene, pa tek sad da pođem u ovu posetu koju sam svome divnom i milom drugu dugovao mnogo ranije? Deca spavaju. Na koga liče? Snajka se, znam, satrla spremajući kuću.

a... a svi od njega da živimo. Sekula je pustio bradu, prerušio se, mučno bi ga bilo poznati. Omrznut je u svome društvu, ali ga se ono boji.

I on je češće i strogo opominjao Sekulu da one kutije čuva u svome rancu, od koga da se nikad ne odvaja. Onda umiren nadom da će mu to biti sasvim dovoljno do kraja, komandant očuva

A u palanci gde sam bolovao bio sam dobro poznat, i po familiji koja je uživala veliki ugled i po svome dosta lepom glasu iz rata.

Tako se oni smesta odseliše, pa uskoro i mene tamo premestiše. Ja sam već bio skinuo svoju uniformu, pa sam u svome predratnom odelu, koje nije u svemu odgovaralo poslednjoj modi, odlazio na svoje časove u gimnaziju.

Ali ona osta pri svome i ja sam morao doći da me vidi. Kakva umiljatost, kakva nežnost, kakva osećanja! Šta je meni bilo da posumnjam?

Uostalom, on je tražio da sazna svega ovo: jesam li ja, njegov budući zet, čovek na svome mestu. U pismima kojima se obraćao svojim prijateljima od kojih se raspitivao o meni, molio je on da ga obaveste jedino

“ Žderao, gospodine, je l’ to lepo, kažite sami? Eto tako kaže: žderao i to meni svome zaštitniku i svome tako reći vrhovnom putovođi života.

“ Žderao, gospodine, je l’ to lepo, kažite sami? Eto tako kaže: žderao i to meni svome zaštitniku i svome tako reći vrhovnom putovođi života.

i rasturene po prašini, pa, pošto bacih novac kočijašu koji osta da podiže kola psujući nas obojicu, olučih pešice u svome pravcu. Kad sam malo poizmakao izvadih ogledalo da vidim šta je sa mnom. Užas!

Eto, kao takav ja sam se u svome životu, isto onako kao i ostali, bezbroj puta predstavljao svakojakim raznim licima, pred kojima sam običnim glasom

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

da je to zdravo, da to odaje izvrsni smisao za realnost; pretpostavljati nekakvog drugog, irealnog, dočaravanog ja svome istinskome, postojećem ja, očevidno bi značilo pretpostavljati uobraženo realnome, fantom živome stvoru; značilo bi, na

mi se kao sićušni atom tvari u noktu malog prsta nekog ogromnog zvijera; koji, sa sebi sličnim bićima, u nekom višem, svome svijetu, sa vrućicama svojih žudnji i s ponorima svoga bola i s buktinjama svojih radosti, i sa svojim „beskrajno

I ponekad se čovjeku ne čini bez razloga što avionske bombe, u svome likvidiranju datih sklopova života, načinju ljudske košnice baš odozgo, od potkrovlja.

Violina onog bakinog brata što je umro u mladićkim godinama. Od njegove smrti ležala je tu, u svome crnom drvenom sandučiću, sličnom djetinjem lijesu. Na jednom od mojih istraživačkih pohoda naiđem na nju.

ili s flasterom preko oka, jednostavno se igraju drvenim kuglama, kao što su to u nedjeljna popodneva činili i u svome selu na tratini ispred krčme.

Istina, bilo je već dobrano načeto; raskvašeno od kiša, razlijepljeno, oronulo u svome dostojanstvu, ali je još stajalo tu, opet vraćeno u malo dvorište iza općine.

I katkad se jedva supregnem da se ne odam, da ne upitam stoji li još na svome mjestu u parku poprsje latiniste s izgriženim nosom, da li se za onim prizemnim prozorom još njiše u mjesečini velika

Ovo posljednje biva onda kad se čovjek osjeća potpuno „na svome”, kad je postignuta savršena podudarnost naše težnje sa stvarnošću; ali, znao sam, praktično, to ne biva gotovo nikad.

(Osim kod nekih ljudi, koji su već takvi, i koji se uvijek, od samog rođenja osjećaju „na svome”.) Kad strelice nema, ili kad je izgubila svoju naelektrisanost magnetske igle, kad je u nama „legla“ — čovjek je

I kao što je nekad svijest držala zasužnjena u svome podrumu okovanog Baščelika podsvijesti, na našem današnjem stepenu, oslobođeni Baščelik u tami svojih podruma čuva

Djed je stajao nasred sobe, s čekićem u ruci, velik u svome djelu; posuvraćeni rukavi košulje otkrivali su mu bijele, od sunca skrivene unutrašnje strane podlaktice, mekoputne u

— Ali za koga testament, kad nikoga svoga nemaš? — nastojao sam da ga razuvjerim. No starac je ostajao pri svome, tvrdoglav kao dijete. — Ne mari! Hoću da pišem testament! Pa neka se poslije moje smrti pošalje.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !« Postoja još malo na svome prozorčiću, pa, kad vide da niko ne prolazi, a i noge ga zaboleše, siđe i ode opet na slamu.

Ostaje mu, dakle, samo da čeka. Zbog toga je i izbegavao misli o svome položaju, one su mu i inače bile teške, a u ovoj neizvesnosti još teže. — O, ala ovo smrdi užasno!

žurno pisati naredbe klenovičkoj opštini, iz koje je Đurica, i svima okolnim opštinama : »da Đuricu Dražovića u svome domašaju potraže, uhvate, i pod jakom stražom, dobro vezana, amo sprovedu«.

Đurica je sve poglede obrnuo svome selu. Tamo se bavio po ceo dan, provodio vreme u polju oko njiva, u kojima su radili seljani mu, a uveče je odlazio na

A ona se, doista, duboko i strasno predala svome osećanju, predala mu se svom silom zanosne mladosti, razumevajući pri tom dobro šta čini i kuda ide.

Obuze ga veliki bol; oseti se tako jadan i tako usamljen, da već ne viđaše nikakva cilja svome opstanku. Neko ljuto, gorko osećanje usamljenosti zasede mu u duši, i on iđaše po njivama i šljivarima, koračajući

Đurica se već navikao na svoj položaj, a ozbiljne prilike navedoše ga na misao: da ovim položajem osigura sebi i svome drugu budućnost. Sad mu život beše miliji no ikada, a opasnosti se nagomilavahu sve više.

Izdrži tamo pet šest godina, pa kad se vratiš otud, bićeš čovek, bićeš pošten seljak i domaćin, živećeš na svome pragu i ognjištu. — A ona... Stanka, šta ću s njom?

Svi seljani ostaše kao prikovani na svome mestu; niko ne smede okom mrdnuti, a neki, iz prevelika usrđa, behu pozavlačili glave pod klupe.

Ja sam radi njega ostavila sve... osramotila se, te ne smem nikome svome u oči pogledati... oca naljutila... Jest, to beše onda u zabranu... Ala beše lepo! ...

XXV Drugoga dana, posle zalaska sunčeva, Đurica iđaše kosom, koja vezuje Venčac i Bukulju, pa brižno mišljaše o sebi i svome položaju. Jednoga se zla oprosti, a stotine drugih, manjih i većih, rađahu se... Dokle će se ovako ?...

»A majka, jadna dobra mati, kako se ona obradovala svome detetu, svojoj osramoćenoj, ismejanoj kćeri! Sav svet obrće glavu od nje, kao od čudovišta, a mati širi slabe staračke

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Čoban, kad je čuo to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući.

Jest, ama su sad muke, nema se šta jesti, a ne može se izići, te u svome jady stade milovati štene i mačku i s njima se gladnijem gladan razgovarati.

mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu, a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad ujutru dan osvane.

Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav.

Ustaj srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete.

Onda ga baba stane odvraćati: — Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja! Ali on jednako ostane na svome govoreći: — Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.

Posle malo, kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: — Šta ćemo sad? Ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe sa braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti.

i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a carevi ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda, uzevši ga za ruku, stane ga voditi kroz sve sobe.

A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom

Kad je čuo to seljak, on si rano porani pa ode svome domu. Oreže i okopa vinograd, pa ga opet rabotaše kao i pre. Vinograd ponese divan rod. Sve se selo čudilo rodu.

Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni

Petković, Vladislav Dis - PESME

Njina sreća ležala je u tom Što još ništa poželele nisu, Što življahu sa svakim minutom, K'o cvet večit u svome mirisu.

Došao sam kući. Vetrić se još peo, Po zavesi igra sam u svome oru; Dok napolju suton već postaje beo, I pet'o se muči da probudi zoru. G. Hodi. Ostavi sve što je za nama.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se

U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam

Sa krinom u ruci čekaćemo tada U odmoru svome, posle teške žetve, Nov, veliki pojas: da još jednom pada Na radost Miljacke, Drave i Neretve.

Pošli ste u rat i zdravi i smeli, I ostavili kuće i gajeve: Na putu svome pobede ste sreli I oživeli prastare zmajeve.

Silna drskost beše ovladala mnome; Ja sam samo znao biti njenim robom — Da Vas pratim, gledam na domaku svome. Na uličnom uglu zastali ste malo I meni se naglo okrenuli lako...

Sad mi se čini da ja vidim sreću I da je imah i u bolu svome: Svi mi se dani sada u nju spleću, Ona se javlja, al' i propast s njome.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini.

Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinženjera.

Kada se prirodna sklonost izrodi u pasioniranu želju, čovek napreduje ka svome cilju čizmama od sedam milja. Za vreme kraće od dva meseca razradio sam gotovo sve tipove motora i modifikacije sistema

Najzad se pružila prilika da radim na svome motoru. Ali, kada sam o tome započeo razgovor sa svojim novim kolegama, oni su mi rekli: ”Ne, nama je potrebna lučna

Napredovao sam tako brzo da sam na svome predavanju održanom 1891. godine, prikazivao kalem koji stvara varnice dužine pet inča.

Vera u njih je prirodna posledica intelektualnog razvoja. Religiozne dogme se više ne prihvataju u svome ortodoksnom značenju, ali svaki čovek je sklon da veruje u neku vrstu više sile.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

čudno da se jedan radnik vozi tako lepim kolima sa poslodavcem, pa sam zamolio da me izvine, ali su oni ostali pri svome. Nijedan gazda u mom selu ne bi učinio tako nešto.

Mladog Lukanića to je toliko oduševljavalo da je i sam hteo poći na Kolumbiju da nije bio toliko potreban svome ocu u njegovoj radnji. Učinio je sve što je bio u stanju da me odvrati od Nasao Hola i moju pažnju skrene na Kolumbiju.

svakog kulturnog čoveka se očekuje da ima izgrađene poglede na književnost, umetnosti, društvene nauke, što je sve na svome mestu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Posle, kada i za mrtve nameniše nekoliko „očenaša”, polegoše po slami jedno do drugoga, prikupljajući se svako svome. Tako je prošlo nekoliko dana — jedan lepši od drugoga. Bilo je umora i smeha, uzdisanja i pevanja.

mu odzvanja starački, drhtavi glas; osjeća na sebi žive mladićke poglede, željne ničega drugoga već radnje i slasti u svome životu.

njenu žensku prirodu, a na mahove, ugrožena zlosrećnom slutnjom, čisto se trese i kaje se što je sama tražila preokret u svome mirnome životu.

Devojka pošljednjih dana osjeća neizdrživu tugu što odlazi, a ne nalazi joj razloga, pa se sama čudi svome uzbuđenju. U gradu nema nikoga od srca, a gospodari, ako je i gledaju lijepo, isto su tuđa čeljad.

A slobodan je i protiskuje se među svijet, kao da je u svome mjestu. Djevojka jedva ga stiže; gleda mu hod i kretanje — ništa ne misli. Tek u postelji pribranija je.

se toplim osjećajima oprašta i pozdravlja sa starim svijetom i skrušeno, kao nigda dosada, priginje glavu i podvrgava se svome udesu; očima potraži Lazu, kao da hoće da se uvjeri da li i njega isti osjećaj prožima.

Ali on i u tuđem svijetu pušta maha svome mladićkome životu i bezbrizi, pa, upoznavši se ubrzo s nekim od iseljenika, podalje od nje, veselo im priča.

se sama iz duše javlja: nikome stalno ne pripasti, niti se na koga u životu zauvijek osloniti, već slobodno živjeti na svome pustome školju!

Da ga se ne boji, sišla bi dolje k ribarima, pomogla bi im i razgovarala bi. Još se oseća jaka i puna života: uživa u svome zdravlju, razletjela bi se po školju, ali koja korist kad je samoća ubija?!

— Marko, Marko! — na glasove odazove se Antica, i požuri, kao da može svome čovjeku u pomoć priteći. Ali oluja ne popušta: nebo se natuštilo, rekao bi sad će pljusak udariti, a jedva nekoliko

Što bi kod mene? Neka se širom svijeta plode... Oni su otišli, a ja sam ostala... Koliko sam mladosti u svome vijeku vidjela na ovome školju— a, što ću tajiti, koliko ih ljubila? — pa svi odoše . ..

po očišćenu putu gdje litija stupa, pa mu srce raste, veseli se što ga je mali puk poslušao i sve to učššo na čast svome starome začetniku. Ribari čak i mreže što se sušijahu sakupiše, neka nijesu na dogledu pobožnome narodu.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

i u tome da sa krajnjom opreznošću ispitujemo svaku kulturnu pojedinost s obzirom na mesto i funkciju koje ima u svome sopstvenome nacionalnom sistemu.

Aleksandar Blok pak, u svome poznatom govoru o pesnikovome pozvanju, prvo kaže. „Pesnik je sin harmonije“, a onda odmah dodaje: „njemu je dato da

On ga nije izumeo, on ga ne iznalazi, nego ga u pamćenju svome i našem pronalazi. Pogledajmo bliže: govori se o kosovskoj večeri, u prvom stihu je sipati u putire, u trećem je

i tako pomrsili da Kosovca – koji se kao prezime proneo širokim putevima srpske dijaspore – mirno možemo zvati na svome jeziku albanskom rečju Kosovar, i kosovsku devojku Kosovarkom?

se, doduše, na osobit način menjao: uvek je bio drugačiji i isti, jer je imao retku moć da sva stečena iskustva na svome razvojnom putu sa sobom nosi.

Čini nam se da je Matić, pored ostalog, i zato u svome dugom pesničkome veku tako predano pomerao, rasklapao, lomio i ponovo sklapao sintaksičke strukture našeg jezika, jer

su, između ostaloga, činjenicom da se poezija ovde, kao i veliki deo moderne umetnosti, počela da vraća povlači ka svome osobenom, unutarnjem i samostalnome „jeziku“.

Popina poezija kao izrazit, čak radikalan vid moderne poezije našega veka, u povlačenju prema svome osobenom poetskome kõdu, u sažimanju, svođenju oblika na njegovu unutarnju meru, nudi nam, katkad, ovakvu poetsku upotrebu

Ovde se i nehotice prisećamo onih poletnih i u poletu svome ipak suspregnutih iskaza iz starih i najstarijih naših tekstova; iz njih govori i strah i nada čovekova, ali u ličnome

sačinjene i da je u njihovu gradnju tako reći uključena znatna umna i razumska energija; tako je Zoran Mišić već u svome prikazu tvrdio da se ove pesme mogu čak i formalnologički „odgonetnuti“, a ceo niz kasnijih tumača prevashodno se time

pošalju tajni znak: na pesniku je bilo da sve te, često snovidovne, nagoveštaje i migove objedini, preuredi u svome sećanju, ali da u isto vreme ostane i sa širom otvorenim očima usred jave, pred zbiljom našega vremena.

Niko se od nas ne može potpuno odužiti svom užem zavičaju, kao ni svome narodu. Ali treba učiniti bar nešto: dati ma kakav prinos.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

A zašto je ministarka ako ni toliko ne može da izradi svome? KALENIĆ: Stvar je već malo komplikovanija. Zapiši ti, ujka-Vaso: teča Sava – penzija, a tetka Živka i ja

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

]”. 105 Viđen zajedno s majkom, on je „gazda Marko”; ali viđen s kućom, on je „kupac” - tako Sofka opaža i u svome nemom govoru imenuje.

postepeno formira kao suprotnost Sofkina: on je potisnuo telo proževši ga moralnim normama; ona je pak, kad dadne maha svome telu, stalno na ivici da te norme pogazi.

Tako i pominjana Sofkina povremena puštanja na volju svome telu u prisnoj blizini i pri doticanju s Markom nisu hotimična, nisu ni svesno povezana s erotskim, ali jesu nesvesno i

Sve je na svome mestu, sve je kao nekada. Samo, deluje sablasno. Jer su sobe i kuće prazne a mračne; dvorišta su takođe bez ljudi,

menjati mesto predmetima među kojima se junakinja svakodnevno kreće) otisnuti moralni propisi (ne sme se pustiti na volju svome telu, svojim čulima i nagonima).

se pojačava kad se sa ulice uđe u dvorište: opet je sve čisto, uredno, čak je i unutra, u kući, kuhinji, sve na svome mestu i mirno je. Međutim: „Ali ta čistoća, mirnoća bila je nekako kao ustajala, zagušljiva. A osećala se svuda.

Oslobađanje tela u zatvorenom prostoru, puštanje na volju svome čulno-čuvstvenom životu među bliskim ljudima u porodično-rodbinskom krugu, oponirano je s izvesnim - čas jačim čas

Stankovićev roman, doduše, ni približno nije po svome karakteru autobiografski ili možda ispovedni tekst kao što je to njegova pripovetka.

Sem toga, Seobe su tematski vezane za prilično udaljenu istorijsku epohu: za sredinu XV III veka. Po svome su predmetu, dakle, istorijski roman.

zbog vrlo specifične uloge: služe za uspostavljanje onih „dosad neposmatranih veza” o kojima je Crnjanski govorio u svome pesničkom programu.

I obrnuto: da se po svome sklopu svaki deo ogleda u celini. Ovu bismo osobinu mogli nazvati - kao što je to u nekim književnim teorijama već

Čak i kad, pred sudnji čas, razmišlja o svome žirotu, ona neće prosto misliti, nego će u mislima još jednom pojuriti kroz prazninu svog života: „Dišući brzo i

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu.

posle trideset i toliko godina) He, davno je to bilo, kad ti pevah mlad; Osedelo nas vreme i još nas kinji jad. Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan.

nam, Tvoja misô očeliči, Zatočnici tvoga duha Prizrenu će skoro stići I na polju kosovskome Dignut’ spomen Bardu svome. Široka je ’vaka tuga, S mnogima je ja sad delim, Sa Srbinom gde god kojim, Sa Srbinstvom, sa vascelim.

Hrvat se ne bori da što otme kome: Čuva sveti oganj na ognjištu svome. I dok tako čini, u najteži dani I Bog je i pravda na njegovoj strani. A kuda će Srbin?

Omladino, na života pragu; Omladino, u razvoju svome; Omladino, hvati svoju snagu, Jačaj snagu, ne igraj se njome! Njome možeš mnoge naše sanke Sutra već ostvarit’, A

Omladino, srpska soja, Nado rodu svome, Šir’te krila, braćo moja, Letu naprednome! Ali takvi neka budu Krila vam talasi, Kandioce našeg hrama Da se ne

Pa se zagledajmo u očice njine... Zasuzićeš, brate, suzom od miline. Pokušaj jedared to u svome veku, U svetinji badnjoj zapaliti jelku; Taj običaj lepi, kô san neke vile, U tvome će domu opružiti žile, Primiće

HIMNA TEKELIJINIH PITOMACA svome dobrotvoru Na nebu si, sveta dušo, Tekelijo Savo! Tamo oči podižemo Kad je nebo mutno, Kad je nebo plavo.

Bog joj dade blaga zemaljskoga A uz blago srca milosnoga, Bog njoj dade na svetu ovome, Ona kome — već narodu svome.

Ja dugujem mnogo svome idealu; Nisam vešto zbilju snovao u šalu, Nisam vešto šalu snovao u zbilju, — Ali sam pošteno išô svome cilju.

dugujem mnogo svome idealu; Nisam vešto zbilju snovao u šalu, Nisam vešto šalu snovao u zbilju, — Ali sam pošteno išô svome cilju.

talijanski, koji se u borbi za oslobođenje i ujedinjenje Italije odlikovaše neobičnom odvažnošću i uzoritom odanošću svome narodu. geslo, glavno pravilo za život, koga se neko drži; deviza; odziv u vojnika.

Miljković, Branko - PESME

Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu spije. Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu pesme krije?

III Sam u snu svome — ko će da me spasi! od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama.

Izvod iz čudesne basne sna. Gorke obale na kojima neumešni stojimo okrenuti svome početku grešni zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

SUNCE Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem. Osećam to pomeranje juga u svome srcu. Majušno podne se ruga u kamenu, varnica što će osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka.

dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi Ne posvađajte me sa vatrom Pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me

koren zvezdi KRITIKA POEZIJE RADNI CVET To nije cvet ispod nule, niti cvet vatre, niti cvet koji je spokojno sličan svome ispražnjenom imenu.

smrti Volim sve istine koje nisu obavezne Jer prava istina je stidljiva kao miris Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu KAP MASTILA Šta sve može da

Krakov, Stanislav - KRILA

On je sada gledao trepćući malim, zelenim očima u komandanta, kao da je hteo reći: – Vidite, ja sam tu na svome mestu. – Skandal. Vojnici se razvukli po celom gradu. Ima ih još kod Bejaz—kule. Posedali su po ulicama.

ne volim Njepore... pih, mitraljezi. Zagnjurila je njegovu čupavu glavu među otkrivene grudi. — Cherі, nosićeš me na svome aparatu, je li? Ja hoću da letim. Sve je obećao. Mala Zizi je imala čedne plave oči.

U najvećoj sobi raščupana, oznojena sopstvenica kuće nerado je pružala još jednu zelenu banknotu svome krilatome ljubavniku. Bio je đak, pilot, i dosta snažan.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Između džinovskih stabala, koja se guše u svome granju i lišću kao pregojeni stari crnci u salu, trepere vitke palme sa rumenim grozdovima u lišću.

Tela su, i u svome sklopu i u svome pokretu, harmonična do savršenstva; ona su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i

Tela su, i u svome sklopu i u svome pokretu, harmonična do savršenstva; ona su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i sastavu zglobova.

Molim Vuijea da mi kaže kada bude deset minuta pre no što moradne sići, pošto još imam masu stvari da ga pitam o svome daljem putovanju i da mu saopštim, pa da počnem skraćivati kad zatreba.

Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići. Otad ga je suviše peklo

Veliki sinoćni balofoni, tako precizni i nežni u svome rezoniranju i zvučnosti, praćeni su sad i bubnjima čije je dno okruglo a ivica okružena metalnim perjanicama i

Kroz sred grada, između ona dva brega na kojima se prostire Bobo, sasvim pred našim nogama jasan i precizan u svome pustinjstvu, protiče rečica Bobo.

Morao sam tražiti da mi dadu drugoga boja. Posle pola sata već video sam da on čini isto što i njegov prethodnik. U svome životu nisam video dekorativniju ženu, ali istovremeno ni nesnosniju i odvratniju od senegalske žene Volov.

Muzikanti su dva podoficira sa Martinika, neumorni i strasni u svome požrtvovanju. Onaj koji trese zvečkom priklanja joj neprestano glavu, polusklopljenih očiju sluša zajapureno njene zvuke,

Ostajemo tako četiri dana pred kopnom, dizani i spuštani od talasa. Poslednjeg dana, prvi put u svome životu, valjda izmučen od puta ili nazebao, pridružujem se i sâm opštoj gomili obolelih od mora.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

I čij’ ću onde čuti uzdisaj? „Tiče l’ se roba to? I rob da zna? Ha, ha, ha!“ Grozno se smeje on. A meni, svome robu, poklanja Dva veka bola, jada, čemera: Na oštar kolac pored Pajsija Bratovu glavu besno udara; Pa da je gavran

Al’ ako dođe, pa me odbije, Kuda ću ja?... Ova provala Otkud je, možda, davno, nekada U besu svome zemlja pakosna Pljuvala plamen svoje mrzosti, Možda će bednom dati odmora?... (Vuk i Radak dolaze.

GLAVAŠ: Izneveriće, Kad je i Hristu svome nevera! ISAK: Neće! GLAVAŠ: Dobro, Isače; ti kad veruješ, A ti se s Vukom danas preruši.

Sve većma huji, goru ljuljajuć, Spušta se dole na dno Dunava, Te peskom muti strašne valove Što se u besu svome raspinju, O tvrdo stenje teme lupajuć. PORFIRIJE: Dabogda, Rade, al’ mi se sve čini: Turci su!... No da utulimo vatru?

U svoje ruke drsko otima; Što buntovnike, posle hajduke, Koji na drumu Turke čekaju, A i na samog cara kidišu, U svome domu vešto zaklanja; — A ne može li?... Eno Dunava! On ih na onu stranu saldumi; — Taj Glavaš mi se ovde popeo!...

Da l’ zato samo da slušajući Gospodstva vašeg grozne ćefove, U jedu svome i očajanju Oko i uvo kune večito?... HASAN: I to je čuo: Tu pređe da si s živih Turaka Oružje sjajno dole skinuo,

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Otac prota opipa se pri tom po svome crvenom pojacy koji ce ugledno vio oko gojaznog, okruglog trbuščića. U tome baš popesmo se na jedan brežuljak i naš

Turski lanac spočetka beše zaustavljen u svome napredovanju ali se naskoro opet krete. To kretanje išlo je ovako. Prvo poče jedan po jedan Turčin da se izdvaja iz

Poznati junačina, bugarski hajduk Ilja, bio je poglavica ove čete. On je u svome pesnatom dugačkom gunju išao od jednoga do drugoga i žurio ih da se što pre oblače.

Jedna, druga, treća... Đeneral Černjajev hodao je zlovoljan i uzbuđen po svome kabinetu. Ja sam mu čitao telegram majora J.

Kad su Turci najžešće naletali i skakali šancu, kao čopor tigrova, ja čuh gde jedan od mojih komšija reče svome drugu: »ded ti onoga barjaktara, a ja ću ovoga« (barjaktari su iskakali napred; puške grunuše, a moj komšija uzviknu:

strašljivicom, beguncem, izdajnikom, i pešio je da se ubije u jednoj gostionici u Aleksincu, i tako je i napisao pismo svome bratu kapetanu J. Velimiroviću.

Predamnom je poigravao na svome paripu taze potpukovnik, g. Vladan Đorđević, gurajući se da dopre do đenerala. Parip mu je lepo igrao, a g.

Žalosna je to i duga istorija. Nekad je ovaj starac, kao mlado momče, mirno živovao u svome čerkeskom aulu (selu), uživao je u divljoj gorštačkoj poeziji, u lovu i oružju, zanimao se zanatom i pomalo zemljoradnjom.

Oni nisu bili ovako zverje dok su bili na svome ognjištu; beskućništvo, progonstvo i skitnički život iskvarili su njin ponositi karakter.

već interesa i blagodenstva svog otačastva, a budući poslušni savetam starih i razumnih ljudeh, koji su se brinuli o svome dobru i spasenju, u ovih najzadnijih četirideset godina, u kojama su se javljali toliko ratove i razmirice po svjemu

Mi ne možemo jedan drugoga ubediti. Posle sviju objašnjenja opet će svaki ostati na svome. Našto nam dakle ovaj razgovor kad unapred znamo da će ostati bez ikakvih rezultata. — Ne, to nije tako.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

blago, Hoću li: dušo, Ili: moje drago — Kaži mi kakvo Ime da ti dam Sve su to mila Imena i lepa, Kojima Srbin Svome zlatu tepa.

Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu svome, Iz dna duše kratko reci: Pomoz’, Bože, rodu mome! LXІІІ MATI SINU KOD KOLEVKE.

Dobro došlo, čedo moje, Ako ti se piše, Da ti život svome rodu Za slobodu diše. A zlo došô, ako misliš Životarit’ gnjilo; — Kukavica ima dosta, — Nigde ih ne bilo!

XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli, Borba grudi smori, Patnik se isceli — A sveća još gori...

“ XXIV Možda nije to baš tako — — Možda bejah gde na putu, Pa se željan vrnuh doma, Svome gnezdu, svome kutu. A preda me ti iziđe, Okićena sa biseri, Sa biseri naše sreće, Sa tri sina i dve kćeri.

“ XXIV Možda nije to baš tako — — Možda bejah gde na putu, Pa se željan vrnuh doma, Svome gnezdu, svome kutu. A preda me ti iziđe, Okićena sa biseri, Sa biseri naše sreće, Sa tri sina i dve kćeri.

Neka radi ko šta hoće, Slobodno je, svak po svome, A ja mrtve moje dižem, Pa u srcu nosim svome. Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida.

Neka radi ko šta hoće, Slobodno je, svak po svome, A ja mrtve moje dižem, Pa u srcu nosim svome. Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pera ni da trepne. Ostali izlaze iz paviljona da se ne bi glasno smejali... „Kica“ privodi novajliju svome krevetu, odmah do Perinog, da ga usluži konjakom. Ali tada je obično čašica prljava i on izlazi da je opere.

— Živeo naš sobni starešina! — Živeo! — prihvataju ostali, i dižu se sa kreveta. Brana „Maher“ prilazi svome komandiru i kao da mu raportira: — Gospodine kapetane, javljam vam se na dužnost. — Pazi ga... a!

— Ha! — veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada našao pravi smisao svome životu. — Hajdemo!... Posilni!... Otvori onu moju paprikaš konzervu, i podgrej na barutu. Donesi čaše za vino, konjak.

Oni tada spavaju u rupčagama kao krtice. Zato me paze kao malo vode na dlanu. Slušaj — obrati se svome posilnom. — Idi reci nekome da pozove poručnika Rajka. Videćeš ga sada. Nije daleko. — Gađaju li Bugari? — Hm!...

Svaki je kamen trebalo osvajati i ginuti. Setio sam se tada nečijih reči: „Nema strašnije kletve nego ako majka kaže svome detetu: dabogda bio pešak!“ Ja se ljutim i protestujem što moram da se penjem po već utapkanim stazama.

Naredili su mi da razvijem četu u strelce i krenem ka TurmanMahali. — On se obrati svome podnaredniku: — Neka se četa svije na put, ovde pred kućom, i čekajte! — on skide šlem i sede. — Kažem ja...

— pita ga Luka. — Jesi li za kavu, ili rakiju? — Molim te, ta dva pića nemoj da mi razdvajaš. Vojin naredi svome posilnome da donese rakiju, Luka naruči kave za sve nas. Dragiša je uneo neku svežinu i mi ga obasipamo pitanjima.

Hladna i topla voda... Ogromna ogledala... Mlada sobarica, nema joj više od dvadeset godina. Luka se obrati svome posilnome Isajlu: — Jaoj, reponjo, kad ću prestati jednom da gledam u tebe!

Imala je nečeg naivnog u svome držanju. Kao da je i sama uviđala kako to nije dobro što radi, ali je primorana da tako postupa.

Zamoli nas da sednemo, a ona iziđe. Ostali smo sami. — Šta ću ti ja? — obratih se nanovo svome prijatelju. — E, zar sam znao da stanuje ovako daleko. Uostalom, posedećemo malo pa ćemo otići. — Otići?...

— kao da riknu, i obavi mi ruke oko vrata. Uvukao sam glavu u ramena i sagao se... Osetio sam najednom njene zube na svome vratu. Izdigao sam ramena, pa se naglo okretoh i snažno je odgurnem. Sav sam drhtao.

— Ukratko. Verter voli mladu ženu, a i ona takođe njega. Ali ona krije svoju ljubav, jer želi da ostane verna svome mužu, ma i prividno. Verter je i dalje voli sentimentalnom ljubavlju. Najzad se ubija.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Po svojim društvenim pogledima i po svome shvatanju državnoga i nacionalnoga života sredina iz koje je ta poezija nikla bila je dugo sasvim različita od one

za Orfelina i Dositeja očevidno sudbonosniji doživljaj i egzaltacija nego za Subotića i Borojevića, iako je Dositej, u svome bečkome respektu monarhijskog autoriteta, potrebu borbe protiv Turaka pravdao odmetništvom dahija od sultana, njihova

Tu, u tome ovako izdvojenom stihu, jedan je prelom, i jedna međa, i zavet. Pesnici ove Antologije, u svome neposrednome osećanju žive vekovne austrijske snage, u svome respektu prema trajnosti i netaknutosti te tvorevine,

Pesnici ove Antologije, u svome neposrednome osećanju žive vekovne austrijske snage, u svome respektu prema trajnosti i netaknutosti te tvorevine, uslovljenošću svoga nimalo bezbednoga položaja u čvrsto građenom

U svome krajnje nezavidnom i teškom položaju naši pesnici predbrankovske epohe teško su se snalazili, još teže odlučivali.

Po nagonu a i po svome položaju u društvu mladom i koje se u živoj komunikaciji sa okolnim kulturama uzdiže, to pesništvo je bilo nužni

ljubav prema ženi i zadivljenost pred lepotom, čežnju za nedostižnim i prazninu nad ostvarenjem, vernost prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred strašnim zakonima života i smrti, u tuzi koja uzdiže i u sreći koja guši.

Verige su zlatne bile, il' podobne zlatu, Ključenica i preruči — sve čest svome mlatu; Rogovlje je sve kitilo izrjadno kamenje, Po stranami uvajanih obraza znamenje; Jednim slovom, k'o u čem' se svete

vispar gorko kriči: Dvoje mladih zaljube se, predadu si dušu, Van sojuza inu sreću ne mogu da vnušu; Posljeduju ljupkom svome prirode podvigu, Da podnesu viju serca blagodatnom igu. Saznade se.

Trista ti mu mana nađu nije l im po ćudi, Sve iz ljubve k čadu svome, makar da poludi! Vas ja zovem u moj sovjet, zaljubljene mlade, Vas, junoše! Je li pravo da to stari rade?

Ded i otac sklop’li svome Ocu, moradoh ja mome Ocu mrtvom oči sklopit; Žizin sitom ko će meni Sklopit oči, pogođeni Ko li za mnom jao! vozopit?

delo, 84), a pre njega i St. Novaković (Srpska bibliografija, Bgd 1869, 4—5), još je znao za nju jer govori o njoj u svome delu Kratkoje v’vedenije v istoriju proishoždenija slavenoserpskago naroda itd. (u primedbi pod crtom, na str.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

S kolevkom tvojom, sa Venecijom, Okeana se burni valovi U svome gnevu besno igraju...“ Ta vest bi stegla srce žalosno, Zaledila bi gorke rečice Što se na tužnu duše svečanost U

(Kapetan Đuraško odlazi.) Sad, srce, stani krepko na meru Da kazniš onu podlu neveru, Da na put staneš svome deveru, Da ga uništiš, smrviš, rastopiš — S poočimom mu, starom lisicom — Osmehom jednim ili suzicom.

Osveto, sele! Tvoj li je glas Što mi krvavo srce premeće, Što mi na dušu hladnu ručicu U grozničavom svome zanosu Kao svetinju svoju nameće? Osvetiću se! KAP. ĐURAŠKO (ozgo na steni): Oh, skupa poljupca!

Dalje, podsmehu moje starosti! Dalje! Il’ evo kaži glasom pokajnim Da ćeš se stidet sramne izdaje I vratit sebe svome otaštvu... BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo!

Ha!... MIRA (klečeći): Babo! Ah, babo! Oprosti braći — svome porodu, Oprosti meni — ćerci jedinoj, Ta mi smo dobri... Ah, babo, babo! Ali...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji! — poče mu se bezazleno ulagivati.

Sudac: Dobro je to, Davide, za našu carevinu. David: E, moj gospodine, ja sam mislio da si ti pametniji i vjerniji svome caru. Zar ti ne znaš, bolan, da se nji'ov otac digô protiv carevine, ali s vrlo malo mozga u bašuni.

Bojić, Milutin - PESME

Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom, U noć zala je pogrebosmo celu, Budućnost svojim ljuljuška nas krilom. Sami u svome grcamo opelu, A čini nam se to je pesma dana, Pesma spasenja i života mlada.

Samo jedan put će odgovora dati: Preko reke krvi i mostom lešina Domu svome stižeš, gde izgleda mati S nevericom sina.

XVIII Noćas smo čuli Pana kako rida, Dršće u svome jadnome odelu, Litiju leta isprativši celu, Kô zadnji heroj vojske koja gine.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Na zidovima vise neke izbledele hartije, kaputi, metlice, i razni predmeti. Pri otvaranju scene g. Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. G.

(Milisav umoči pero i očekuje.) „Kapetan ovoga sreza, Gospodina ministra unutrašnjih dela izveštava depešom da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ov. meseca traženo.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

O svome vremenu Danilo svedoči kroz biografije triju ličnosti iz vladarske porodice, vezanih emotivnim i idejnim sponama.

Taj ideal našao je u svome zaštitniku despotu Stefanu Lazareviću i posvetio mu je opširnu biografiju Život despota Stefana (1433).

prefinjen umetnik i neustrašiv borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena.

epa uzročno-posledičnom vezom između klevete i časne potrebe vernog viteza da je skine sa sebe i tako dokaže vernost svome vladaru.

izbor u punoj slobodi lične volje vrhunsko ostvarenje dobija u podvigu Miloša Obilića, u izvršenju zaveta koji je dao svome knezu.

vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika.."). U tom smislu se Karadžić i poduhvatio stilizacije priča.

Jakšić, Đura - PESME

Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe...

Više njega buljubaša S tri drugara graničara Čuda stvara — Čak i unuk da se seti Kako treba u osveti Srcu svome odoleti... 1875. KAO KROZ MAGLU...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Prvo babi, pa onda mužu svome, ocu Mladenovom pa čak i njemu, sinu, Mladenu. Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao

porastao doznao, shvatio, bilo je to: što otac, mada je u čaršiji, među trgovcima bio dosta uvažen, poštovan, na svome mestu, kao što treba, ipak od te svoje uvaženosti pokatkada popuštao. Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se.

Mladen je sve video, osećao, znao. Kao niko do tada, više nego otac, tako je on proševinu, svadbu svome bratu učinio. Darovi bili su prvi. Nevesti čitava niza od dubli. A već spremanje jela, pića, večera.

im, svekra, pored babe, u čelo, s desne strane, sede, i kad najstariji, hadži Rista, diže se i nazdravi njemu, domaćinu, svome komšiji, gazda-Mladenu... on, prvi put tada, pusti suzu... Umalo što se ne zaplaka... [Na svadbi peva se:] . . . . .

Mucao je i tepao mu kao svome čedu rođenome... I kad je nastala pljačka turskih, a i srpskih dućana, magaza, svi ostali, prvi ljudi, gazde, dok su

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

srebrne novce, i to se mesto prozove Srebrnica (SEZ, 5, 1903, 580). Inače narod kaže da se sveti Sava o svome danu penje na k., oko koje se iskupe vuci, i on im onda određuje hranu, za narednu godinu (SEZ, 7, 255 id; upor.

Ljubičica ima svoju ulogu u etimološkoj magiji: i žena daje svome mužu, i devojka svome suđeniku, ljubičice da bi je uvek ljubio (u narodnoj pesmi: Vrčević, Pomanje, 31; TRĐ, NNŽ, 3, 118).

Ljubičica ima svoju ulogu u etimološkoj magiji: i žena daje svome mužu, i devojka svome suđeniku, ljubičice da bi je uvek ljubio (u narodnoj pesmi: Vrčević, Pomanje, 31; TRĐ, NNŽ, 3, 118).

N. je vrlo popularan u [etimološkoj] ljubavnoj magiji. Nevesta donosi svome mužu u kiti cveća nevena, da bi venuo za njom (narodna pesma, Vuk, 1, 645; Vrčević, Pomanje, 32). Ako devojci nikne n.

koren (ZNŽOJS, 7, 1902, 191). U narodnim pesmama spominje se kako nevesta donosi svome mužu kitu miloduha, da bi se milovali (Vrčević, Pomanje, 31; TRĐ, NNŽ, 3, 118. Etimološka magija!). S.

u Orebićima, kad mladoženjini ukućani na svome pragu dočekuju nevestu, posipaju je pšenicom i kukuruzom pevajući: »Evo nama neviste, Pospimo je šenicom, Da nam bude

Ćipiko, Ivo - Pauci

Pred sami suton pade mu na pamet da bi mogao kukuruz prodati istome svome gospodaru, a zašto ne? I, teturajući, uđe u dućan i dovuče se u pisarnicu.

— I nadoda: —Gospodar što ne može u kući da potroši, dade svome krčmaru da proda. — A da što će od njega? — opazi Vojkan i nuđa varošanina i vinom.

na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu? Niko pogleda praznim pogledom, usne se makoše, i nešto nerazumljivo s teškom mukom istisnuše.

Pred sami suton dojaši pop Vrane, župnik, na svome bijesnom vrancu. Ilija, čuvši topot, iziđe i prihvati konja. Sjahavši, veli Iliji: — Provodaj ga, zamorio sam ga!

Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.

Odbjegla ga dok je Rade ludo dijete bio. Bila je prćijašica, pa je njegov otac, Ilija, dogovorno sa njenim ocem, doveo svome Radi, kad mu je tek dvanaestak godina bilo, i legao ga s njome, bojeći se da je ne bi ko drugi prije njega odveo.

i ruke joj meće u njedra; i cura pušta, i tek se trgne kad mu zagleda divlji plamen u očima i kad osjeti njegovu ruku na svome golu tijelu. On tada, oznojen, bijesni... i zaboravi momački stid, a ona jedva diše.

Već vrijeme je, jer, otkada mu je majka umrla, u kući žive kao živine: nema ko da ih drži u redu, ni da ih ispere; i svome ocu govorio je — zadovoljan je.

zaleže za blago zimi; koze, što su najberićetnije i najizdašnije za seljaka, zabraniše, a duhan plaćaju kao ni sebi ni svome. Plati porez, šumske globe, poljske i druge, pa nikada kraju...

Nastajne nedjelje pop Vrane preko velike mise drži propovjed, ljuti se na okupljene šugave ovce; a da se nije prevario u svome sudu, najbolji je svjedok prst božji, koji je u nevrijeme poslao snijeg i mraz da ih opomene i na pravi put privede.

su u crvenim narodnim kapama: hoće da iznenade popa Vranu, koji u svakoj narodnoj zgodi na taj način daje oduška svome , domoljublju.

— Vidi, — veli svome drugu, drugome dječaku, a oči mu sjevnuše, u njoj žito živo, mogao bi ga sijati!... Uze balegu u ruku i, držeći je u

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Hteo je valjda da da oduška svome svrabu, pa bedni đavolov brabonjak nije našao ništa bolje nego da prdi tu kao kakva kljusina pred licem božijeg hrama.

Nikakvog opravdanja ne može biti za čoveka koji svome bratu u teškim trenucima nije pružio ruku da ga spase iz vrtloga smutnje, nego ga je naprotiv još više gurao ka

Ja sam uporno ostajao pri svome, smatrajući da ništa ozbiljno nema da se prigovori mom predlogu za spuštanje niz severnu liticu.

Dimitrije Zašto, zašto si me ostavio, sveti Dimitrije? Zašto si okrenuo leđa svome imenjaku i poštovaocu. Zar ti nisam palio sveće i usrdno ti se molio? Zar baš na svoj dan, naš dan?

Eno ih kako bezazleni, čistih duša klipaju, radosni što su živi, srećni u svome blaženom neznanju, očišćeni od poroka“.

Reka je hučala, pronosila drveće, plotove, grede, korita i jasle, ali se nije izlila. Ostala je u svome izdubljenom koritu koje je probila proletos, na tri strelometa od starog, pod samom padinom Dilja.

Drugi je, naprotiv, prek i isključiv pa je ostao pri svome da crkva ne može da pljuje pa da liže: ono što se jednom dogodilo, dogodilo se za sva vremena.

Ako je greška učinjena, veli on, tu popravke nema, crkva mora ostati pri svome sa poukom da se ubuduće tako nešto ne sme dogoditi. Povratka nema. Čovek može da pogreši, crkva ne.

Ilić, Vojislav J. - PESME

koliko snova, nadanja i muka Zariveno leži u kamenju tvome, Što ih sruši smrti oružana ruka U danima slave, u pomamu svome! I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu Ne položi u grob tako burno vreme!

večnost tavna Spokojno, tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga dana, U mirnom hodu svome svršava dnevni put.

Za vlade silnog Avgusta, u Rimu, Umire Hristos... Ah, nije on sam: Hiljade ginu na raspeću svome, Hiljade ljudi ždere žar i plam!

1884. NA STENI Zevsova plamena strela na stenu udari dole, I stena na dvoje puče... Brujeći u toku svome, Vodopad rastrese grivu i obe razdvoji pole, I burni njegov let Sa gorskom studenom strujom u cvetne poteče ravni, U

vale, što hrašće stoletno lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu bere, I peva sumornu pesmu o tužnom rastanku svome; I čudni njegov glas U meni dušu stresa, kô lahor što stresa krilom Zeleni viti klas. 1885.

razuzdan konjic, mrseći srdito grivu, On pusta preleta pola, livadu, polje i njivu I mutne rasturi vale u hučnom poletu svome, Što stenje valjaju s gora i hrašće stoletno lome.

Jednoga toplog dana, pod senkom mirisnog hlada, Na svome cvetnome tronu štedra je sedela Lada. Već šeset puta je Svarog obišô zemaljskim šarom, Nezdrave, proletnje magle

Tamo na surom visu kroz maglu, tanku i plavu, Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu, I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati, Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove

Kroz tavne poljane i mirne Maglovit, nemirni lahor kad i kad lagano pirne, i tiho zatrese listak. U svome staništu milom Slavujak u snu se prenu i naglo lepršnuv krilom Otresa studenu rosu.

“ Ja istinu volim, pa se dignem s njome, No polazak beše pun borbe i tuge; I ja dugo plakah u lutanju svome, I u vedre dane, i u noći duge.

su prošli i vremena duga, Mnoga carstva pala, a mnoga se digla; Ali moja sumnja, kô i moja tuga, Još nikako nije svome kraju stigla.

setite se mene U dalekoj, nepoznatoj strani I u vašem prijateljskom krugu Podignite napunjene čaše, Nazdravite svome vernom drugu Iz mladosti, iz prošlosti vaše A vetar će pozdrav mi doneti Kroz dubrave i mračne vrleti. 1886. (ZBOGOM!.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

„Kolevka astronomije stojala je u Mesopotamiji, onde gde teku reke Eufrat i Tigris, koje, stapajući se u svome donjem toku u jednu jedinu, izlivaju se u Persiski zaliv.

Takve su pojave, sem oblaka i magla, koje su Vavilonci u svome naivnom shvatanju sveta, ubrajali u nebeske pojave, još i kretanje planeta i oba najsvetlija nebeska tela, Sunca i

one pri tome kretanju katkad zastanu, vrate, se malo unatrag, kao da su nešto zaboravile, pa onda opet produžuju put u svome glavnom pravcu. One kao da lutaju među ostalima, pa zbog toga i dobiše naziv lutalica ili, po grčkom, planeta.

po toj kugli od zapada prema istoku, optrčavajući je za nepunih 28 dana i menjajući pri tome svoj izgled prema svome položaju ka Suncu.

astronomi pratili su to kretanje Sunca vrlo pažljivo, pa su one zvezdane skupove, ispred kojih se ono prošeta na svome godišnjem putovanju, grupisali u dvanaest jata, koja su dobila ova imena: Ovan, Bik, Blizanci, Rak, Lav, Devica,

Te zapise, stare hiljada godina, poslao je Aleksandar Veliki svome učitelju na poklon, i hronologija, nauka kojom se Eratosten naročito bavi, zastupljena je ovde bezbrojnim spisima, među

“ Ovu sam crticu, kao što ste videli, upotrebio u svome putopisu, no želim da joj dodam još jednu. Plutarh priča, na istom mestu, da su stihovi iz četvrtog pevanja Odiseje

Videli smo da je Arhimed, koji je svojim geometrijskim radovima natkrilio i Euklida i Apolonija, bio po svome vaspitanju, po svojim vezama i celokupnom svome radu, Aleksandrinac od glave do pete, pa zato smem da kažem da je

svojim geometrijskim radovima natkrilio i Euklida i Apolonija, bio po svome vaspitanju, po svojim vezama i celokupnom svome radu, Aleksandrinac od glave do pete, pa zato smem da kažem da je Aleksandrija odgajila tri najveća geometričara

Koliko će onda biti otstojanje Sunca od toga zenita? Eratosten se ponovo diže, pa poče da govori glasno, kao na svome predavanju: „Zenitsko otstojanje Sunca, to je onaj ugao što ga zatvara ova vertikalna prava koja ide kroz moje teme i

Ništa više. Sa tim skromnim instrumentom sačekao je Eratosten najduži dan u godini, a najveći u svome životu, i izmerio je najkraću senku štapićevu.

njemu Vaše pismo, sagledao sam onde, mesto poznatog duguljastog plavkastog omota, jedan nezgrapni beli, koji je nosio u svome gornjem levom uglu državni grb.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

“ GAVRAN I LISICA LjUBOMIR NENADOVIĆ Sa komadom mesa, a u kljunu svome, Stajao je gavran na hrastu jednome. Vidi ga lisica, pa pod granu dođe, I gavranu ptici govoriti pođe: „O, da

Stanković, Borisav - TAŠANA

I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ali je posle takvih razgovora ostajao namršten i u sebe povučen. Sećao se priča o svome rođenju; i priča o nekadašnjem puškaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac.

Gos-Toša, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj ženi, i ostade u pižami u svome miru i u svome koritu. Nola Lazarićka, što dalje, sve je više bila Nola Perčinova.

Gos-Toša, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj ženi, i ostade u pižami u svome miru i u svome koritu. Nola Lazarićka, što dalje, sve je više bila Nola Perčinova.

siluetirao gospa Nolu: kako izbacuje goste iz kuće, i kako je udala Julicu ne po receptu doktorovu, nego po receptu svome. Razgovori se dakle podgrejaše.

Pričalo se da je uoči samog venčanja Srba bio neobično drzak prema Milušiću, i da je gospa Nola dala satisfakciju svome novom zetu, ali da je skriveno u sebi likovala.

pobožna žena, isterala bogohulnika iz kuće; i drugi su govorili da je gospa Nola tom prilikom postavila tačnu diagnozu svome nesrećnom, i inače „ludom” zetu. Milušić je počeo da zlostavlja ženu i dete. Palanka je vrila.

I mrtvi ropac Tisinih tromih talasa koji muljavu obalu polako troše. — Znaš li ti, Milane — reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu — znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu

„Tle otaca i rođeni jezik, to je spona čoveku i između ovog i onog sveta. Na svoj tvrdi koren mora čovek leći, i na svome jeziku poslednji put uzdahnuti, ako će lako da pođe Bogu.

Gospodin Toma ih miri, naravno, razlozima neumesnim. Ne pomiriše se zavađeni, ali svaki od svoje strane dostavi svome šefu da „onaj balavac Kosovac radi na tome da, ako bi, ne daj Bože”...

Oštre reči, uvrede, sav talog čovečijeg srca, koje ume zlo da misli i radi. Jova nije svome gostu prebacio dobročinstvo, ali je učinio da gospodin Tomi odjedared sve bude jasno, i bude mu jasno da mu je i

tajanstvena rasa koja nema tendencija ni ka državi, ni ka zajednici jednoplemenika, ni ka svojoj književnosti na svome jeziku. Ima, kao i u vajkadašnja vremena, veru u žrtvenik i veru u čistu krv.

Zakidala bi, u kritičnom momentu, nešto u pravu i svome mužu, i pastorkama, i gospojama u varoši, i gospodi koja su joj se udvarala, i samoj sebi.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Lepši jeste onaj spomen kad bistrotom uma tvoga, kad revnostju duha tvoga rodu svome dižeš spomen. Nek se spomen tvoj ogleda u spomenu milog roda, nek cvet cvetu ljupkost doda, tako opšti venac cveta.

Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego

Počem se nekoliko udale, javi naša amazonkinja svome suđeniku da su opasnost izbegli i da slobodno otpočivati mogu. Ona kako legne, taki bez brige zaspi, ali Roman, kome

Koliko najposle puti mlada nevesta obeća poslušanije svome suprugu, al’ čim mesec proteče, gledi da ga pod papuču pritisne!

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

SVETOGA SAVE 18 KOVAČNICA SVETOGA SAVE 20 ŠKOLA SVETOGA SAVE 21 PUTOVANjE SVETOGA SAVE 22 SVETI SAVA NA SVOME IZVORU 23 KOSOVO POLjE 24 KOSOVO POLjE 25 VEČERA NA KOSOVU POLjU 26 KOSOVA PESMA 27 BOJ NA KOSOVU POLjU 29 VENCONOSAC SA

šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj poharani ćivot Prepun zrelih sisatih

iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa tridesetšestom rekom zemaljskom Bela si

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je

Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i

se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Smatrajući to zadocnjenje kao jednu težu tragediju u svome životu, ja sam se uvek i docnije raspitivao može li se nekako od sudbine dobiti satisfakcija, drugim rečima: može li

Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, drao sam se, plakao, pištao, vrištao i valjao sam se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne

taj način hteli smo, najpre, da izbegnemo svaku mogućnost da zaratimo sa kojom drugom stranom državom, a drugo, da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da učestvuje u licitacijama koje raspisuje Ministarstvo vojno, znajući da bi on

su ga uveravali da on i na osnovu samoga zakona školskog mora jednom napustiti taj razred, on je ostajao dosledan svome mišljenju i uporno i dalje odlazio u isti razred.

Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu? Te su protine misli bile u stvari vrlo utešne za mene, ali mi pred profesorom nisu mogle ništa pomoći.

Njemu bi mnogo lakše bilo voditi celu noć borbu sa dvadeset i pet pograničnih bandita no razmestiti u svome raportu toliki broj tačaka i zapeta.

zahtevu komandantovu, on previ jedan čist tabak hartije i na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom naredbom, izvrši raspored priloženih tačaka i zapeta i

Ili, ako hoćete, znak pitanja u životu možete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek će biti na svome mestu. Počev od rođenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u životu čovečjem pristaje znak pitanja.

kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je Njeno Veličanstvo Kraljica Paparuka odsekla glavu svome sedamnaestom mužu i uzela osamnaestog, te ga načinila kraljem pod imenom Sisogora I.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Za nama je ostala pustoš. Narod je u većini ostajao na svome ognjištu, nadajući se da ćemo se uskoro vratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali

— Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru. Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči.

Vojnici su stajali nepomični i nemi, onako promrzli i pogureni, izgle-dali kao zaleđeni. Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno i tužno.

— Top dajem za samar — šalio se komandir treće baterije. A poručnik Luka naređivao je svome posilnom: — Prvo ponudi pare. Ako neće, ti gledaj da ga digneš. Ako ni to ne možeš, napravi ga.

Prangija... Kipislcauf! — A gde ste vi određeni, gospodine kapetane? — obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo šala.

— obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo šala. Ali se umeša brzo Dušan: — Ne zna još. Sad će doći komandant sa spiskom.

Kao starešina, ja to ne mogu dozvoliti! — on se isprsi ispred pešadijskog pukovnika, pa se okrete svome četnome komandiru: — Prolazite! U glasu njegovom ogleda se odlučnost.

maramama, bašlikama, a jedan skinuo svoju vunenu košulju, jer su mu nedostajale krpe da uvije još samo jednu nogu svome konju. Silazili su ljudi lagano, na izvesnim odstojanjima, da ne bi naleteli jedan na drugoga...

— A i ti momče, zdravo! — i sa mnom se poljubi. Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo...

Vođa konačara je poručnik Kosta „Turčin“. Gleda mrko Kosta u mutnu reku... Pa se vrati svome konju i pojaha. Htedosmo i mi. — Ostanite!... Ja ću prvi.

Potporučnik Dragiša pronađe u svome sanduku kutiju Nestlovog brašna za decu. Sedeli smo oko vatre i sa napregnutom pažnjom posmatrali kako on to kuva.

Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze i crnogorski vojnici.

Petrović, Rastko - PESME

da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koga mu je nemoguće izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko mene, i da čak, ako ga izmeni, ja ću imati mogućnost da tu izmenu procenim: što je najglavnije.

U svakome zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj

Nisi li upotrebio ni malo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju? Da, izbor je slobodan, što se tiče istorije i prošlosti pre rođenja; ali u trenutku rođenja!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

Pred zoru, vrati se starac prazne mreže na obalu i zareče se: — Uloviću Srebrenku, ili mi nema života! U svome gnevu i ne opazi starac kako ga unuk ojađeno gleda, pitajući se u sebi kako deda ne shvata da je Srebrenka najlepša

Ako, pak, prerano stigne, opet će na zmiju naleteti. Zlatokosa se u svome obličju javlja samo kad se sunce i mesec razmenjuju.

Možda još uvek trči, ko zna? BELUTAK Spavao izvor u utrobi planine, sanjao i u snu svome rastao, toliko porastao da je morao na površinu zemlje izaći, ili se od sopstvene snage ugušiti. — Gle, siledžije!

Kako to da kaže svome malome gostu? — Tek kada ozdravim, moći ću da se igram! — šapnu dečak, a čudni mališa se namršti, i reče mu da ne

Iščupajte svako stablo i svaku travku koja cveta. Spalite korenje i seme! Od danas, pa do večnosti — u svome srećnom carsvtu ne želim ni jedan jedini cvet bilo koje da je vrste, oblika ili boje!

Šantić, Aleksa - PESME

MOJI PUTEVI Nikada se nisam puzajući peo Uz pragove gorde, štono vode skutu Visokih i moćnih; niti sam na putu Svome igda čelom prah po tlima meo. Moja duša nije u taštini grezla, Nit' je bilo grubog crva da je načne.

A ja, slušajući zorine slavulje, Samo ćutim, stojim, I gospodu svome pokažem sve žulje Na rukama mojim. Iz njih kad pročita svu povest čoveka, Radošću će sjati, I tamo gde teče rajska

To putuje ljubav svome zavičaju, Na istok, daleko, preko brda goli', Pred oltarom neba, čista i u sjaju, Da prisluži sunce i Bogu se moli.

Zavjesa spade... I ljepota čista Ukaza mi se na svome oltaru, Pod spletovima lavorova lista. I ja zatreptah u sreći i žaru.

Ja ćutim vatru svetu i rijetku — Moja je duša u svome začetku Obukla na se sunca zlatni veo... 1911. JUTRO ŽETVE Ovdje, pod hrastom, gdje se paprat splete, Počivam

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu. To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja,

Ali je ipak na samrtnom času imao snage da svome ubici preporuči svoju sestru Jevrosimu umesto nevernice Vidosave u želji da se rodi junak i čovek sličan njemu, a ne

Turaka kada je „neko veoma blagorodan“ to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) „koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna, pretvarajući se da kao prebeglica prelazi na tursku stranu, ubio sultana Murata...

Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431

Na kraju oslobođeni momci i devojke donose svome zaštitniku razne darove. U jednoj drugoj makedonskoj pesmi — o Sekuli i latinskom kralju — osobito je istaknuta

Ali osuda je ostala, i ona je najtvrđi dokaz da narod ni svome junaku — ni sebi — nije praštao pokornost porobljivaču, čak ni ovakvu kakva je u pesmi.

koje govore o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima, Ugričićima (Janku i Sekuli) i hrvatskim banovima najbliže su po svome duhu kosovskim pesmama. I u njima je, pre svega, reč o propadanju stare države.

lako podelili očevinu, lako podelili državu, I to u doba koje nije bilo lako, u doba kad je turska sila sve rušila na svome putu, a posvađali su se „da oko šta, veće ni oko šta“, — tako ih optužuje narodni pevač kroz govor zvezde Danice

Kad dođe zima, oni se rastanu i otidu svaki svome kakom prijatelju na zimovnik, ali najprije ugovore kad će se na proljeće i gdje sastati.

Jednom si se od majke rodilo, a drugom ćeš, srce, umrijeti. On je rekao svome ujaku: No ja s tobom drugovati neću kad si tako strašljiv među društvom.

U suštini, po svome duhu, po glavnoj temi, one se ne razlikuju od pesama srednjih i starijih vremena. I u jednima i u drugima osnovni motiv

Takvi su, na primer, ovi: Teško svuda svome bez svojega! (Ženidba Dušanova) Pomalo je takijeh junaka kâ što bješe Strahiniću bane.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Ovome se on ni u snu nije nadao od jedne djevojčice. Zato je i ostao mirno na svome mjestu, žmirkao, klimao glavom i najzad progunđao: — Tako me je lijepo molila da je izmlatim, a ja umjesto toga

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A ako li znaš zlo mesto gde se hoće nasaditi, brzina li je na kladu naneti, dotle ugovori i sastavi pomoćnike sebi u svome strepljenju! NAŠE MISLI Naše misli nigde s mirom ne stoje, sve durma prhaju i lete, kano male ptice.

Dobro se osvesti sad gde si: među rajom i paklom, na sredi stojiš! ... Ne spavaj u nesvesti i u dubokom zabunu svome!

Od zemlje što je sazdato, od nje se udilj i rađa po zavičaju svome, i opet sve u zemlju preobrće se i odlazi. A zemlja, te zemlja: cipom jednako stoji; Sunce je svu sjajući optiče i pak do

PESMA POSLEDNjEG PROROKA I ti, Jordane, reko, ujedno sa mnom zboreći popevaj, i veseli se s mučanjem u svome skorotečenju bistrovodnom tiho putujući! Evo, tvoj i moj stvoritelj s telom je k tebi došao...

Od sveta jasnije sunce u Jordanu se kupa, te se umiva s vodom — i vatra u vodi se razgoreva. EPITAF HRISTU U môrnome svome životu, Od moje mi mladosti Sve više u trudu, S mukom sam se teško boravio.

Vreme našega života prohodi nepostojanim nekim svagdašnjim i brzim pohodenjem svaki [od] nas k svome skončanju... Iz potaje trčanjem približava se k nami naša smrt.

pobližih od njegovih udvornika se nadmudrivali koji bi pohitleniju neku besedu od sebe izneo pred cara da bi ga za to u svome carstvu višego gospodina učinio.

I tu je u njemu boravio. Pak zakaza svome vilajetu da ga imadu bogom nazivati i tako služiti mu i poklanjati se, ka istome bogu.

s četiri strane duhnu na njih vetar jako: taki one kosti započeše vrlo šuštati i stadoše se skupljati; glavak svaki k svome zglavku, kost do kosti.

Pak Davidov sin Solomon, kad po svome ocu ocari se, kako božiji prorok, znao je čija je ono glava. Jedanput mu zgodi se lepim vremenom sa svom svojom

Zločest je bio ljutica i Ptolomej, Aleksandrov princ, misirski kralj. Od zla mu probeže njegova žena, kraljica, k svome ocu.

Jošte i to, — senke mu se daleko klone, tako je to drvo gadom grozno, kako svedoči o njemu u svome pismu taj svetski mudarac.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta.

odmah pokazao i stvaralačkim darom svojim: odmah je komponovao jednu novu igru, „Apotekarsko kolo“, koje je posvetio svome zemljaku panu Ciculi, apotekaru toga mesta.

Mane uze ruku i povede na igru mladu, lepu Kalinu, komšinicu svoju, jednu puku siroticu, koja neće svome mužu doneti ništa više do dve nove asure i dva jastuka, i čistu dušu, i ropsku poslušnost. Zaigraše.