Jakšić, Đura - PROZA
Ima nešto na njegovom licu što mi kazuje da će kad-tad poginuti. Miladin se ućuta, pripali nanovo ugašenu lulu i, udišući duboko u grudi guste dimove krdžaka, stade, čisto
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
što uzajmi, a to je počesto činio — propadne mu; ako uloži u kaku radnjicu — i tu mu propadne; ako počne da čuva — i tad mu se malo-pomalo izmigolji para... Ni sam ne zna kud ni zašto.
osobito sa kakvim činovnikom, on vam onda sve bira i namešta reči da mu razgovor bude finiji i po knjiški; obično se tad snebiva, sleže ramenima i upija usnama, gradeći bez traga skromnu minu.
sede malo te podmaza i ogleda pušku, pa se onda uputi u Veliki Kosmaj da barem ubije kog orla, ako ništa drugo; a baš tad šestarahu dva-tri iznad Velikog Kosmaja.
O, ta i moja će kuća propevati!...« Dušanka ne pamti da je ikad videla majku veseliju nego tad — kad se vratila s njive iza laza... Došla je kući pevajući peku veselu pesmicu.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna. Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast.
Sima se saže i poče čeprkati. Ledeni znoj probi čelo Aleksino. Srce mu je strepilo od slutnje, koja mu se baš tad javi... I kažu ljudi da ne može srce potegliti!... Pedeset domaćina stajahu bledi i nemi pred ovim prizorom...
To je bio Marinko. Žurio je po želji Kruškinoj, koji ga baš tad željno očekivaše u svojoj odaji. — Gdje si, čovječe! — Viknu on kako Marinko prekorači prag. — Gdje si?...
ja, kad sam došao, ne imađah poznanika, tako vrljah po njivama, po selu, išao sam ti, biva, čak i u kolo, pa baš ga tad vidjeh. E, brate, odvojio je od druge mladeži!... Ne znaš kako sam ga zavoljeo! Ivan je bio blažen.
I on jurnu Turčinu. Posrtao je i klizao po onoj reskaljanoj zemlji. Nije znao gde glavom udara... I stiže tamo baš tad kad Kruška izdavaše neke naredbe svojim pandurima. — A, gle Laze?... Otkud ti? — upita ga on začuđeno.
Dučić, Jovan - PESME
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi.
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje ruže lagano pomreše. I kad opet izbi: s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
TAJNA Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih crnih ledina, — Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama... I pojmih kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima.
jutro kao plamene, Hiljadu belih krila po moru, A svetlom zemljom prospe znamene, I reči svud po belom mramoru. Tad su pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila.
POVRATAK Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene.
Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah. I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu — Tebi ću biti
I obamre snaga, i zanemi vera, Dok žeđ tamnog srca postaje sve veća; Tad vidiš da često, koliko i sreća, Vredi jedna topla i lepa himera.
staze, Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi, I šumi: kô tamne, iskidane fraze Muzike u vetru, u granju, po vodi. Tad se javi eho nepamćenog jada, I bol neke davno prebolele rane...
Najzad, stisak ruke beznadeždan, ledan! I mi tad metnusmo u očaju mnogom — Celu svoju dušu u poljubac jedan, I sav otrov mržnje u poslednje zbogom.
I oslobođenoj od smrti, bez uza Za sve oko sebe — sad novi put sija: Kad poznamo čari pokajničkih suza, Tad postane ljubav jedna religija.
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta. Tad sve kanda znadem pojmiti i reći, I pogađam tajnu skrivenu od sviju: Da pretvorim u stih bol od svega veći, I jad u
DVOBOJ Najpre svog sokola pusti Vojnoviću, Zatim knez Radića prhnu zlatna strela; I tad opaziše i Car i vlastela Da strela ne može da promakne tiću.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Zalud se kapetan mučio da svede oči — san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz Mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda
Dani izmiču. Mara je car sela. Svakome su puna usta. Nada da će nam ona biti kad-tad učitelj zanosila nas je sve. A ona hoda po polju. Zamišljena je — ali joj je jasno lice.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Šaca je išao polako sve ispod bagrenja, dok nije došao blizu pop-Spirine kuće. Tad mu je jače zalupalo srce kao svakom, ma kako smeo čovek da je, što zakuca pred drskim preduzećem.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz
Ali kad on Nazi od lenjosti ne bi ni odgovorio, tad bi ona uzela njegovu torbu i metnula po red svoje, ma da bi prosjaci — pored svega što su se nje bojali — počeli onda da
Zvala se Vejka. Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga
Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se... — Nane, slatka nane, Turci!
I to kad obično varošanka pijana s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to!
kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva.. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav. V MITKA — A, i ti li?
Ni popa ne sme da zove. Već kad bi se groblje počelo da prazni i popa počeo da zalazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio: — Dêdo, prepoj i ove moje...
Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim; a ako nije dobre volje, ne bi ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju.
Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazivajući na te svoje grobove. — Dêdo, i ove moje...
Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do
A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš. Domaćica šta će? Dâ mu. I tako od jedne do druge kuće, napije se. Ali tad ne ide kao drugi, ne zavlači se međ plotovima i ambarima da tamo spava, hrče, valja se onako pijan po prašini, već
U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tad se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od Boga pada. — Pa kako ga ti poznaješ i vidiš noću?... — Vidim si.
Afrika
Ja sam u jednom kraju tad bio kao kakav kralj; tražio sam zlato; ovaj crnac došao je da me služi i svaku moju reč slušao je kao proroštvo.
Kada sabere sve žetve, crni seljak napušta zemlju za dugi niz godina. Pleme tad obrađuje prostorije koje su malo dalje.
Crnci su svetleli tad zapaljenom travom. Južni Krst išao nam je kao ukošeni, pogrbljeni putnik. Zatim, pred ponoć stigosmo u jedno selo čije
Postelje su bile nasred dvorišta, pod samom kupolom nebeskom. Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda.
Pre nego što će poći da nešto donese, Senegalac mora da svrati kući, da bi jedne ostavio, koje tad ne sme imati na sebi, i da bi uzeo druge, koji su baš za tu priliku.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Marš!“ Tercini se tad zaplaka, gorko. A kad profoz vide oficira kako plače, promeni korak kojim je, kraj njega, bio počeo da maršira, pa mu
Domaćin i domaćica, međutim, počeše tad i njegovo ime da viču! U igri, kažu, svi treba da budemo jednaki. Nema izuzetaka u igri! I kapetan ima da otima loptu!
Plava, bleda, ne reče mu ništa, nego okrete leđa i ode iz sobe. Pavle je tek tad ugledao, kraj svoje postelje, na drugoj strani, Božiča i veterinara di Ronkalija.
Pavle je posmatrao i mladića, u crnom odelu, nepoverljivo. Kopša mu tad doviknu, da je on Kopša, a da je taj mladi čovek njegov dragoman, pred kojim nema tajne.
Vikali su: Nećemo da nas regulira! Nećemo da vučemo pesak sa Begeja! Isakovič tad, u snu, prvi put, uvide, koliko su ti ljudi jedna misao, jedna duša, a on, kao tuđ međ njima.
Da je Isakovič ovde, u njenom zagrljaju, iznenada, video tu ženu, u mislima. Skočivši, gola, kao oparena, ona tad udari šakom kapetana, po očima, a zatim pade, plačući, sa postelje, na pod, ispod prozora.
Agagijanijan mu tad, prvi put, reče da je on Volkovu, tajno, i menjač dukata, i tumač, parafrast, i pismonoša, pa i pezevenk.
Engelshofen ga je primio, ne gledajući u njega, a kad je stao, dva kapetana su pored njega sela. Engelshofen je tek tad počeo da se dere na njega.
Nek izvole! Dok je on živ to mlado stvorenje niko pipnut neće. Trifun je tad već bio osetio da je zapao u mišolovku, ali je u njoj sedeo i dalje, kao kad očerupanu, staru, orlušinu drže u kavezu.
On, Isakovič, sve je to pokvario. Isakovič se tad već jako kajao, što je Božiču bio došao, a drhtao je, u sebi, jer sve to mora da sluša, kao da o tetkama i strinama
Bilo je tek toliko mesta, da jedna kola prođu. Ipak je odskočio u stranu. Vranci su tad već bili, tako reći, skočili na njegovu glavu.
Prepoznao bi te svoje husare, jedno veče, i doviknuo bi im nešto, po ruski, jer su tad već samo ruski govorili. Ali, idući dan, ne bi više mogao da ih čuje kako jedan drugom dovikuju serbski, i kako plaču,
Teodosije - ŽITIJA
Besi tad otišavši tobož za dugo ostaviše svetoga, ali se odmah ponovo kao veliko mnoštvo vojnika sabraše, i dođoše na svetoga.
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
Iznad kuća, preko crnog crepa tad nastaje jurnjava akrepa. Cele noći traje lomatanje, neozbiljno za moje shvatanje.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
udaljim, da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva izgledala odvratni saučesnik; da se usamim i priberem i tad tek donesem odluku šta ću i kako ću. Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak. Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je
Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kad ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.
Svet je išao za njim, ne usudiv se da ga zaustavi. Tad, iznenada, kad krmača zastade, on se stropošta na nju i preturi.
Za trenut širom otvorenih očiju, stade, u tom ga drugi ošinu posred lica, tako da usne prepukoše i da krv šiknu. Tek tad poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i leđima.
i Isakoviče, kao i njegovi stari, pođe da ih vidi, iznuren, od putovanja, trgovanja i podlosti, na koje beše navikao. Tad, kada je prvi put nađe bremenitu, Aranđel Isakovič vide koga je priveo svome bratu.
Mučeći ljude do sada, sa nasladom, reši se da ih od sada ostavi na miru, osetiv da i oni sede ovako uz žene i decu. Tad, prvi put, usudi se i da je dodirne.
Čist sjaj plavog neba ukočio mu je oči, tako da je ostajao dugo, nepomično, zagledan. Tad, kao i njegovim ljudima, prvi put mu dođe misao i neka nejasna žudnja da se više ne vrati.
Karlo Lotarinški tad pređe Rajnu sa ostalom vojskom. Posle tri dana, izmenivši svega nekoliko metaka iz pištolja sa francuskim husarima,
Štiljanovića, izgrdivši ih najpre što mu noću beže iz logora i akitaju se da kradu po seoskim avlijama u okolini. Tad, iznenada, iz daljine ciknu francuska truba.
Zadrigao od spavanja i odmora, otežao opet, nadnosio bi se tad, svom snagom, u stišavanju i sumraku, kroz lupu i žagor logora, udarce kopita, klepetuša stoke, zvuke kovačkih
Čovek jedan, zaogrnut vojničkim ogrtačem, diže se tad u čunu, dovikujući mu po vodi da mu donosi vesti od brata i, pošto Isakovič siđe sasvim u blato, da mu donosi vesti o
Neki krupan čovek tad, koga njegov vojnik zadrža da ne padne, reče mu da se zove Ahim Rigel, da je trgovac u Šerdingu, da je pre tri nedelje
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Kad se ova dva praga sastavila, tad i ja imala poroda.’“⁷² U kopaoničkim selima u Ibru, ako majka neće više da rađa, ona onda nogama novorođenčeta zatvori
Neke žene posle porođaja uzmu mućak, metnu ga u list topole, zakopaju ga i kažu: „Kad se ovo jaje izvelo, tad i ja rodila!
Ako se ne drži ove zabrane, dete će joj se neminovno kad-tad, makar i pod starost, udaviti. Negde, pak, misle da će u tom slučaju dete samo plakati kada se bude kupalo.
pupkove muške dece, zatim ih stavi u zid kuće, zatvori ih, pa izgovori ove reči: „Kad se ovi pupkovi razdvojili tad se i sinovi razdelili!“⁷⁴ Ponegde se čuva pupak sve do smrti čoveka čiji je, da bi se tada zajedno sa njim sahranio.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti. I pojavila se, i to gde — u bioskopu »Drina«, posle osamnaest meseci čekanja.
Niko nije video kako se to dogodilo: čuli su samo da je profesor kao uzdahnuo — pogledaše tad njegovu ruku i videše odmah iznad nadlaktice dve crvene tačke — tragove zmijskih zuba.
Video je tad, pričao je, kako se njegov pas bori sa tom zmijom i kako pokušava da je uhvati s repa, i video je kako ga zmija sikćući
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Od trke odustanu. Dum in aulum venio, Kad me u kujni počnu seći Sanus nihil habeo. Tad umukne lavež pseći. Quando reges comedunt me, A kad smažu zečevinu Vinum bibunt super me.
Tad umukne lavež pseći. Quando reges comedunt me, A kad smažu zečevinu Vinum bibunt super me. Tad zaplivam sav u vinu. Quando comederunt me, Naposletku, kosti i cubok Ad latrinam portant me.
Sremac, Stevan - PROZA
Jedared ga je i ostavila bila i odbegla nekoj svojoj tetki za koju je tad prvi put i čuo Jova da je uopšte ima na svetu.
Radičević, Branko - PESME
tedo, Ali čuda de baš ne umedo, Ona prođe — ja tedo za njome, Al' s' ne mače noga poda mnome, Srce vrelo bi tad pod oblake — Ao noge, de bijaste lake! Ništ' ne mogo do za njom gledati, Al' ko će se čuda nagledati!?
pa u kamen dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko bogme zakliktao.
Pa kroz oblak, sad manji, sad veći, Prođo jedan, prođo drugi, treći, Pa udarim tad na jedan tavan, Tavan oblak, oblak samostavan.
misli po glavi mu s' viju, Rastanak mu na srdašce pao, Pa kâ sinji kamen pritiskao, Svoje ljube jadnice se seća, Tad, oh tada sva ga minu sreća, Ta kad ono priskočila mlada, Sva van sebe od slutnje i jada, Kad dohvati vranca za
Al' kad Arslan na ograšju pade, Tad se Talu i zgodica dade: „O Hajkuna“, reče, „sad si moja.“ Dirnu konja, uteče iz boja Pravo Hajci, — vesela mu majka!
“ svi izglasa zbore, I umalo grada ne pustiše, Ma ih najzad vođe nadmudriše: Da čekaju još do tamne noći, „Tad će“, vele, „žestok indat doći: Vojske puno, a sve momka ljuta, Sve samoga kardaš Arnauta.
Znaš li ono na polju Kosovu Kad zamagli pa se zakrvavi, Vuk izdade, a Obilić pade, I pogibe naš čestiti Lazo — Tad je Srbin pod Turčina pao, Ma se vazda jadan otimao. Gdje se ote to pričati neću, Oteo se, i sretno mu bilo!
Te zagrli, i poljubi Fatu, Poljubi je i dva i tri puta, Pa izvadi pušku od pojasa, I udri je mladu sred njedara. Tad je uze mrtvu po srijedi, Pa se vuče po tvrdom kamenu, Kano soko kad pokrha krila, Dovuče se do nakraj bezdana, Pa
“ To ti reče u jesenje doba, Tad bijasmo slaba al' živa oba. Kâ junaci one čarne gore, Što za pojak smiono se bore, I ti gleda smrti u čeljusti,
No sutra opet diće se tvoj zrak, Pa rasterati noći silne mrak. O kad bi, kad bi rasterao tad I golemi moga srca jad! O kad bi samo sveta tvoja sila Donijela meni brata mila!
Al' kada je veće tuna, Daj da okušamo, Da vidimo kud će pući, Tamo oli amo. Tad odvrati svoje lice belo, Manu rukom da s' uklonim otle, Al' se meni sve umlje zanelo I ja osta ko prikovan o tle.
posô tade vesô tekô, I mil i lak mi beše svaki rad; Svršetak sam u duši dana čekô, Večernji jošte preumilni lad: Tad itio sam ja na njeno nedro I gledaše joj oko sjajno, vedro. 10.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane. Drvari ga tad viđaju po planinama gde se pentra po gudurama i osojima tražeći ljubičice i kukureka.
do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće popi dolaziti. Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komšiluka, dogovori se, te mu odredi kao
on ga zovne, pa, šaleći se, obećava mu, da će, ako bude vredan i tako lep, uzeti ga za zeta; popadija pak da će mu tad dati svilenu košulju i gaće.
On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi. Kad bude gotov, Dimitrija gologlav, onako nakarađen, skačući s jedne na drugu nogu, vraća se Todi i
— Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš? — Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke...
U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše.
Tek kad se Toda okrenu i bono smešeći se manu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je začuđeno i preneraženo. Posle venčanja opet je bilo veselja.
“ I suze, kašalj — počinju da je guše. Dede sad kaži mi toga, koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog.
Neću. — Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj. — A što me ljutiš? — govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu. — Hajde. Počni! I počnu. Zapevaju pesmu koja se tada najradije pevala.
Naročito su mu teško padali proleća i jeseni. Ili, kad je kakva svadba u komšiluku, a on kao uvek kod kuće. Tad i majka mu iziđe, ode tamo da gleda svadbu, a Mita, osećajući kako dolazi i spušta se noć, slušajući sa svadbe kako
ućutkala da se ne prepada, ne viče, ne pita je što ona takva izgleda: raširenih, nabranih očiju, upalih nedara, i do tad sveže, jedre, sad izlomljene gotovo iskuvane snage, očajno je ućutkala: — Ćuti, nane, molim te!
Kostić, Laza - PESME
i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.
smelom desnicom sa božja lica nedignuti veo, na naliče okrenuti nam ga, da i to smrtna sila koja sme ni onda ne, ni tad, ni tako ne! Ne budite ga, smilujte se na nj! provoditi ga mante po voli za teškom školom vakaciju tu!
nadom izasjani, nepogoda nevidovna kad mi slomi krila plovna, pa, dok snova ne uzletim, hoću malo zavetrine, tad se navek tebe setim, budaline Savedrine.
što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je To s ove glave sa lude, Ѕanta Maria della Ѕalute! Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin
u srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezin sveti mi hram. Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: u duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
sažimanjem instinkata, a naročito sa nastojanjima da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.
Sad reci da nije pravda to bila! Zato ne uzajmljuj nikada zla, jer će ti se kad tad opet vratiti! To reče sveti Savo pa ga nestane, a čojek osta premišljajući o pravdi i o onome što je vidio.
Vojnik mu pruži sviralu, ali ovaj ne može ni da zapne, jer mu bija'u prsti krivi. Tad će mu vojnik reći: — Ti ne možeš da sviraš, jer su ti krivi prsti; valjalo bi prste malo ispraviti, pa bi onda mog'o
Vojnik počne polagašno i polagašno zavijati, a kad ovoga malo zabolje, zavika: — Dosta! Tad vojnik brže bolje zavi koliko je jače mog'o.
Već evo vam ovi novci, za vas sam ih i uštedio, a eto sami vidite, da mi je nužda ženiti se. Tad mu se sinovi zastide i odmah ga ožene. CIGANSKA PORODICA Grijala se zimi pokraj vatre ciganska familja.
Lalić, Ivan V. - PISMO
(3. VI 1989) OKTAVE O LETU Kad već početkom leta senka čvrsne i protka juni kao žila mramor, Tad znaš da leto rano će da prsne Iznutra, i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad tvoje konce
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Zrelo sunce metohijsko po vascelom greje kraju. (Izgrejao Hristos s freske.) A kad zvona, kad udare, tad dudinje opadaju kao suze kaluđerske.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Sigurno. I ja ne želim rat; ali, ako do njega dođe, promeniću svoj život. — Šta biste tad činili? — Ne znam. Ovako je moj život završen.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Laku noć! MOLITVA Kad za goru sunca zađe, Kad utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje moć: Pošlji meni, Bože sveti, Slatki odmor, laku noć!
cvećem Ravno polje, travni breg, Moja ruža biće ljupka, Jer će doći život mlad, I veselo s povetarcem Ćeretaće srećno tad.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Pođoh tad uzbrdo k nebu vedrom, oblaci zelenom šumom obrasli luk su činili nad Bosforom i mnoge su mramorne stepenice vodile
Onda u planine! Do divovskih čaša punih leda i studenih čardaka magle. Tad se obazri i pogledaj dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih
Samo kad se rodih s potocima vedar i s pticama zagrljen, tad pogiboše misli moje i skamenjen zapah u grlu zemlje i nikad se ne rodih više. PUTNIK Lutam po svetu punom grdnje.
KOSOVO Sad je to priča u gradu budala, a tad su poginula cara dva! Za večeru sedoše junaci bez glava, a neman se hranila s morskog dna.
Pogledao je u sunce, stresao sa sebe malo gliba i čuo promenjen govor, tad mu je sinulo: on se ne budi iz sna, nego ustaje iz smrti kao velika riba iz vira.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
I tako iz dana u dan, dok mu ne dosadi pa dođe i zacvili: aman! Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: „Do danas sam pripadao toj i toj partiji, a od danas...” i čovek da'ne dušom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišom delili šta je ko mogao na brzinu da dohvati.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ “Oj Boga ti, Stojko kiridžija, Jest slobodno koliko ti drago!“ Tad zapjeva Stojko kiridžija: “Romanijo, puna li si vuka, Puna vuka i puna hajduka, A još više ljepih djevojaka!“ 125.
“ Tad djevojka doru govoraše: “Da ja znadem da je to istina, Ja bih moje pavte raskovala, Pa bih tvoju uzdu okovala, U
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
SOFIJA: Tad ne bi dolazilo do ovako tragičnih nesporazuma! MAJCEN: Ovde piše i da okupljate narod na javnom mestu!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Desi se da se probudim, od noćna bliza neba plava, i stavim ruku na srce što kuca jako. I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost prošla, pa se stresem.
otkrivali sveći u odećama crnim tajne, koje sluti samo kamen drag, i vaš cvet crveneći kao alem pakla sa dojke. Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez
O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke. I osetim da mi nije dosta ljubav
Kad mahnem rukom, nehotice, nove zvezde sinu. Tad sjajan, tužan, ceo grad, liči na moje lice. A da me vide svi u nebo idu, po ulici zvezda i srebra.
Klatno zvona teško i tmurno u grudi udari me. Tad se dižem, i, u mutna oka prozora, puna sitnih glasova večeri, šapućem, nesigurno, i moje ime.
Kad bih još jednom mogao da volim... Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem?
Kad bih još jednom mogao da volim... Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem? Kad bih još jednom osetio da volim, volim?
I već slutim, u sebi, sva mučenja prošlosti, pre miline. Skoro će razneti dim i ovo što ovde zbivah. No da l će i tad svitati zora iz zimske tišine, životu mom, da ga zlim ne mutim? Tla davno nestaje.
Mrak je raširio more u beskraj, zvezde trepere, trepere i svetionici u daljini. Ovde brzo pada noć. Tad, iznenada: mesec. Crven, i ogroman, kao veliki balon, naduvan, kotrlja se po obronku brda.
moru modrih telesa preli me plačem starim robova, satrapa, imperatora i bogova onaj urlik divan: „Thalatta, Thalatta“. Tad sinu nebo sjajno, ko mladost, u njemu planu strašnom senkom Rim.
Tek tad sine vazduh u rasuti prah, kroz rešetke srebrne tvojih rebara, da nam osvetli povorku voćaka, što idu i zru, da mogu
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
ali se i to malo izgubi u toj zemljici, i ja se, kao hipnotisan, predadoh slatkom dremežu, pa mi to poče goditi. Tad sam video da i mi Srbi imamo dispozicije vrlo jake da jednog dana postanemo ovako srećan narod, a u tome nam idu na
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ne. On zna samo to: kogod ode u goru i ne vrati se na poziv vlasti, dići će se na njega potera, i on će, kad-tad, biti ubijen. A onaj Đokić do njega to zna bolje.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica, protektorka, češe iza vrata; tad bi mu milo bilo, pa bi kroz zube propustio: »He, he slatko zensko!
« pa bi tad kao srknuo ustima i digao obrve. Zato i sada, čim se Sreten poslužio slatkim i počeo da srče kafu, priđe mu ćir Đorđe
Uvek zamišljen, suče brkove i tek po koju ako rekne, a to mu obično navuče poduže zevanje, tad se digne da se malo razdrema i nakašlje za kakvim čeljadetom ako ga sretne gde se vraća s testijama.
— Tad joj reče Ristos Gospod: Ajd’ u pak’o grešna dušo, Grešna dušo mejandžijska! A ćir Đorđe koji je bio pobožan čovek, jer j
— Dve godine kako je ćata. I sad mu je jedini ideal i želja da prekanta još ove četiri godine do trideset, a tad bi se kandidovao i bio izabran za poslanika. Što će, bože, onda ministri da igraju piprevku pred njim!
Voleo je da zazjava. Malo je radio. Tražio je majdan soli i nadao se da će se tad dobro pokrpiti. Uhvati tako lisiče, ili malo kurjače, pa ga prodaje povazdan po palanci; ili nađe kakav mineral, na
Ljut je tad pa psuje cigar-papir, kao da mu je papir što kriv. Ne zna lepo čovek šta radi! — Ali, eto, danas se i on nešto odobrovo
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Pa se baca u zagrljaj Savi, Moravi I na glavi pokrivalo tad zaboravi ... U babe je povezača krasna, prikladna, I zato se ne odvaja od nje nikada ...
” RUKAVICE Kad počnu zimske drhtavice I januarske lapavice, Tad se, sred snežne vejavice, Rastanu mnoge rukavice.
I tad, o čuda, živnu cela soba, Ko da joj se duša, zamrla, povrati. Blesnuše slike, i prozora oba, Sat, u zakašnjenju, tad k
Blesnuše slike, i prozora oba, Sat, u zakašnjenju, tad korak uhvati S vremenom, a krevet (Ni pet, ni devet) Razdragan, poče u mestu skakutati.
To nije furunica, to je jogunica, Led ledeni, a plane kad se ne nadam. Čudesa iz časa u čas ona radi: Bukne li — tad se sva drma i hukće. Onda, vrela, ode na sneg, da se hladi. Pepeo istrese, Potom, Iza kuće.
Kad završi, sedne u račvast hrast I pojede sve to, u slast. Tad planu usne vidika, zatrepte ko zlatna struna; Ceo se požar razgori na jednom dalekom krovu.
Sunce tad ogrne bundu, i slično je starom uči Na koga se niko ne osvrće više. Uveče iza plota, može se videti gde čuči, I dugo,
A šta posle, šta najposle? Nije važno! U štalama carskim nek me tad zaposle! ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM Takvu žalost nikad dosad ne opeva moja lira: U blagajni Kraljevine ostadoše tri
Kad selo, reka, brdo i grad Prilegnu — svako u svoj hlad; Tad vetar duva, al se ne čuje: Grana se s granom poprečuje; I sunce čeka da mu neko Rekne to što mu niko nije reko.
NEPODUDARNOST Uveče, kad sunce načini uzmak, I pred kuću se prišunja sumrak, Volim da zamišljam tad kako bi Lepo bilo otići u Najrobi...
Rakić, Milan - PESME
SIMONIDA (Freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči!
Sve je u meni ko na grobnoj ploči: Ja prošlost branim od smrti što preti. No onog časa kad ja sklopim oči, Tad sve će sa mnom zasvagda umreti.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri! Tad bi mi se upravo činilo da mi sv'jetli kruna Lazareva, ê sletio Miloš među Srbe; duša bi mi tada mirna bila kako mirno
Kada Šenđer na Kotor udara, sta grad biti topom bukovijem. Pop Šćepan se tad u Kotor nagna. Godi jednom topom sa Kotora, Šenđerovu pogodi lubardu, u grlo joj zrnom ugodio — slomi mu je u trista
Godi jednom topom sa Kotora, Šenđerovu pogodi lubardu, u grlo joj zrnom ugodio — slomi mu je u trista komatah. Tad zadobi platu u principa, na godinu stotinu cekinah.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
| I od tad, od smrti hadži-Trifunove, u njihovoj kući znalo se samo za onaj život, izobilan, uvučen i pun raskoši, sa lepim ženama
kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se što sad mora da ih ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gušio, što mu odgovorila: — Ako, ako, Tone! — Pa, snaške, kako ja više nisam kod vas...
A iz krajnjih tamnih kutova, gde se od pare nisu mogle da vide, počeše glasno da pevaju tad novu pesmu: Žali, diko, i ja ću žaliti. Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se.
Koliko puta, kada bi Sofka klečeći radila oko ognjišta — a tad bi se njena nagnuta pleća, ispala joj prsa i kosa zabačena iza potiljka toliko isticala — svekrva se, sedeći pored nje,
Pandurović, Sima - PESME
OVA U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba rânih majskih dana Dogodila se pesma ova. Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mána, Kad duše cveća svud mirišu.
moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno. Tad će tvoje srde zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti
Navući ću oklop večne mržnje tad, I s otrovnim mačem u noći ću toj Poći u krvav i tragičan boj Što besni, tutnji, komeša se sad; Gde padaju žrtve,
O, kol’ko to tužno i tragično boli Kada duh pred silom materije kleči! Pa baš tad, kad za nas nema sreće preče No da nam, k’o potok iz prastare šume, Suza teške, gorke istine potèče, — Nit nam
Pred senkom smrti i dverima groba. Što se mene tiče, biće mi tad dosta Da priđu samo četiri čoveka, Snažna i hitra, ravnodušna, prosta, I leš ponesu do mesta što čeka; Gde će ga
Ako budu živa, — ja ću ih već reći. Ali su mi jedno obećanje dužni: Pa im suza za mnom ne sme tad poteći, Ni uzdasi teški, ni vapaji ružni.
u krvav osvit svog poslednjeg dana Čeličnu ruku na dušmana dig’o, U njegovoj krvi ljagu s časti sprao; I ostavio da ga tad raznesu Mačevi i koplja varvarskih tisuća.
I tad, noću, U časovima neželjenih bdenja, On vidi duboku i jadnu prazninu Srca k’o života, života k’o sveta, I da duše ka
Kad mu duh zatraži kakav viši plân Života, — dan tužan, i prazan, i znan, Kad sve biva jedno, jer se sve pregori. Tad sumnja, k’o vlaga, prodire u veru, A plamen se večne strasti tiho gasi; Blede naše duše, sede naše vlasi; Tragovi se
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Janko započe ponovo da siplje iz svojega izdašnoga srca. U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta.
Na kraju jeseni, Jana otpraviše u „carsko-vojničko-plemićko-vaspitalište“ u Pragu. Bješe mu tad nastala trinaesta godina. Viru zadržaše doma, razumije se, u velikoj stezi.
A uveče navale na pojila, na studene izvore, a otuda se javi ka gladama. Tad je najljepše. Ovce bleje javljajući se jaganjcima koji su za njima tjerani, a ovi opet bekeću, čisto kao da plaču.
A kad troje po nekome malome biljegu jedanak nešto naslute, e tad je po prilici slutnja osnovana. On se diže, pa krenu da se sa domaćicom porazgovori.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Sve ti to ždrebio, steono, skotno, suprasno, trudno! Što se sad stotini tad se iljadilo, što se sad blizni tad se trojanilo! CMILjA: Sad se slobodno naslonte, obrisano je!
Sve ti to ždrebio, steono, skotno, suprasno, trudno! Što se sad stotini tad se iljadilo, što se sad blizni tad se trojanilo! CMILjA: Sad se slobodno naslonte, obrisano je!
A ni buranija nije bila pritkara, nego čučavica. I dinje cerovače nisu bile tad, nego kasnije, pa ja to posle pomešo. A nije bilo ni trešanja, ni dudova, ni šljiva, dâko je bila poneka džanarika.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
A kad to ne pomože, on zovnu: — O, vra-Brne! Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i
šta vidje? Bukovičke golje i raskalašni Kotarani!... Tad se povrati srčanost vojvodi, te viknuv: „Juriš na rkaćine!“ pogna konja u sav trk, a svi ostali za njim...
ne baš istinu, nego da Bakonja odlazi preko vode, te da mu se red pričuvati; poslije će nastati berba i da ako se tad odluči na udaju. U povratku Bakonja vidje gdje Vrtirep viri kroz svoja vrata. U stričevoj sobi ču razgovor.
Ćosić, Dobrica - KORENI
glavu, suknja je zaudarala na mleko i bila mokra, zaudarala je na karlicu za mleko, na neoprane sudove za sir i kajmak. Tad je hteo da pobegne, jer je mokro i tamo gde je njegova ruka, ali baš od te ruke nije mogao da pobegne, njemu je od toga
“ „Sigurno su novine.“ Đorđe nije gledao oca. „Kaži, jesu li?“ ,„Ljudi pričaju.“ „Sed si, a lažeš!“ Tad je Aćim Simku i Milunku isterao iz sobe. „Javiće sigurno“, iz inata mu je rekao. „Neće.“ „Hoće za sina Aćima Katića.
„Javiće sigurno“, iz inata mu je rekao. „Neće.“ „Hoće za sina Aćima Katića.“ „Znam te kao košulju.“ Tad su mu se oči zamrsile u očevu bradu, i nije znao drugo do: „Vukašinu će biti žao ako mu ne dođemo na svadbu.
je šum kaluđerovih opanaka što su se gubili iza stubova, i tupo, jedva čujno kapanje voska po crvenkastoj polutmini. Tad je podigla glavu i njene široko otvorene oči srele su se s modrikastim okom neba, pritisnutim na uzan prozor iznad
Ceo svoj vek proveo je u vodeničkoj buci. Tišina mu je bila samo kad led okuje vodenicu i zaustavi reku. Tad bi bežao iz vodenice i lunjao po vrbacima. Ili bi maljem razbijao led, samo da nešto radi i da se čuje lupnjava.
A ona ga upitala da li se otreznio; tad je skočio iz kreveta i, u jezi, grčevito i divljački, obema šakama ščepao devojku za dojke.
U mraku, prilepljen uz plot, bez daha ih je čekao i slušao njihove razgovore. Ponekad je čuo samo smeh bez reči. Tad je bio siguran. A posle ni taj dokaz nije bio dovoljan njegovoj sumnji.
opušten konopac promileo preko njegove glave i da gaje otac krupnim, teškim korakom preskočio, ne primećujući ga, nem. Tad se on suljnuo niza stepenice i do ugla kuće četvoronoške, brzo vukao uza zid, razbijajući kolena o sitnu kaldrmu, dok
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Najviše je voleo da utekne pred zoru, kad je vazduh kao sečivo a daje snagu, i kad svaki vetar, za tren, stane: tad, kad vas svet utihne u svitanje, dečak trči uz Avalu i gubi dah.
“ Položili su ga na nasila od pušaka i poneli na Tašmajdan, u Karađorđev logor. Osmehivao se: u njemu, ni tad, nije bilo ni straha, ni bola. Polako je odlazio iz sebe a svuda je bila svetlost.
a i njega već nema, tu je samo neko koji oceća kako zaranja u neizvesnost, uobličenu i obezobličenu, bez dna a zamamnu: tad zamre misao i zamire svest, ostaje samo koža, suva i nestrpljiva pod žmarcima, ostanu i zapeti mišići, u dosluhu sa
Nije nestao ali ga je dotakao neki mali mrak, drugačiji od onog na koji je bio navikao. Sve to samo tad i nikad više.
) Iako docnije nikako nije mogao da razume zašto ga je baš tad, kad je prvi put dolazio u Beograd, ta priča o Pirinč—hanu tako uhvatila (prvi deo priče, jer celu nikad nije čuo),
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Kad se setim gde sam se rodila, Kad se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem
Kad se setim gde sam se rodila, Kad se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa
se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a rad Srpstva svoga, Da ga čuva, vesela mu
Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem druga vina, Nego samo crvenoga.
kad mrtvi danak teška magla pokri: Sprovod jedan stiže, hrpa mračnih lica, I u pusto groblje utjeraše kljuse... Tad djevojče neko, izmeđ' crnih štica, Donesoše ljudi.
O pamtiš li, starče, koga majka stara Tad u strašnoj kletvi spominjaše tudi? Da li jedno momče što sa ludog žara Otrže se u sv'jet, da veselo bludi, Raskinuvši
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno; Tad potonje ruže lagano pomreše. I kad opet izbi - s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao crne zmije na svoje sunčanje... J. Dučić XCIII ZVEZDE Sa ostrva Lopuda Visoko u
mudrom, dok Vesper na nebu svetli, Mi ćemo slaviti mudrost i tihi život svoj; A kad jutarnjeg Feba oglase daleki petli, Tad - zbogom, druže moj! Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh!
U čast poslanika Republike stare, I svetloga gosta, držali su bili Tad u Trianonu briljantno soare, S trupom Molijera, muzikom od Lili.
Rakić CXIV SIMONIDA (freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbô oči.
I tad ga osvaja želja pusta, Življa od tol'kih doživljaja! O, šta bi dao da je u grobu, U onom času punom obaja; Da on se to sad
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Naša zemlja, mati milionah, sina jednog ne mož' vjenčat srećom: samovlacem kad postane njenim, tad nazdravi čašom Herkulovom.
za predjele, kad joj oblik pregnusni pogine, kad svi kraji zaplamte svjetlošću, dva vojvode, nebesni prvjenci, tad će opšti tvorac počinuti i svoj sveti zavjet ispuniti; tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet
zaplamte svjetlošću, dva vojvode, nebesni prvjenci, tad će opšti tvorac počinuti i svoj sveti zavjet ispuniti; tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom vječne sreće i vječne ljubavi; tad će moja otečeska duša
sveti zavjet ispuniti; tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom vječne sreće i vječne ljubavi; tad će moja otečeska duša rado priteć k slatkome pokoju i besmrtnom gledat dovoljnošću srećom svoje tvari okrunjene.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
ona stvarno u samoj sebi, savršena je slika neprolaznosti, dok nam pravolinijsko kretanje, koje mora da se ugasi kad tad, predočava prolaznost.
upre svoj pogled prema zapadu i onde opazi oblake, baci ga i prema istoku i premeri okom otstojanje Sunca od horizonta. Tad reče svojim učenicima: „Sada ćete sagledati još jednu izrazitu pojavu harmonije vasionine“.
da pošto-poto dovrši svoje započeto delo o integralnom računu i da ga ostavi u amanet kojem svom prijatelju da ga, kad-tad, pošalje u Aleksandriju, a na ruke njegovog prijatelja Eratostena.
„Paljevine?“ „Pazite dobro što ću vam kazati! Čim hrišćani, kad tad, otmu celu Španiju iz ruku Islama, izgoreće u požaru, potpaljenom od njih, velike biblioteke u Kordovi i Granadi sa
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Drugovi bi mi vezali oči, okretali me uokrug sve dok ne bih potpuno izgubio orijentaciju, i tad me vodili od jabuke do jabuke, a ja sam pogađao.
Zapažao sam kako bi se tad na bakinom licu upalio osmijeh tihog likovanja. (A činilo mi se bjelodano da joj dadilja takvim govorenjem podilazi,
Vjerovao sam da je najpogodniji čas za motrenje ljudi naveče kad liježu. Tad upoznajemo njihovo dublje, tajno, pravo svojstvo.
Još sasvim nejak, prenoćio sam uz njega jednu noć. (Tad je već spavao sâm u sobi; bakici je narušavalo san njegovo hrkanje, a on, činilo mi se, kao da naumice nije htio da
našu lažnu krabuljsku nacerenost, kad poravna grimasu bora složenih u osmijeh, kad popusti grč hotimičnosti — kako li tad iz skrovitih dubina ispluta na lice prisna briga čovjekova, njegov rođeni udes!
Pušili su i pušili, neumorno pretvarali kilograme škije u oblake dima, i kad bi tako namirili izvjestan broj — tad bi umrli. I tad se na općinskoj vijećnici i na čitaonici klatila trobojnica oborena na pola stijega.
I tad se na općinskoj vijećnici i na čitaonici klatila trobojnica oborena na pola stijega. Mutno se sjećam jednog dramatično
zagrijanja ili popuštanja i odadimanja raspre, i dobivao sam ocjećaj kao da ja upravljam tim njegovim nesvjesnim kretnjama. Tad sam po prvi put dosta jasno naslutio da prozirati ljude znači otprilike isto što i vladati njima.
U samom središtu gdje se začinje vrijeme, gdje se iz ruku vječnosti odvija njegovo klupko! I tad bi se raspjevala bezimena nostalgija. U njoj kao da su bili čudno udruženi i žudnja za nepoznatim i žal za nepovratnim.
Jedna jedinka. Nije umrlo sâmō načelo postojanja! Ali, ako umremo mi — e, tad je već stvar sasvim drugačija! Jer, na svijetu (uključivši tu, dakako, i svemir), ima svega izobilja, pa i beskonačno
Često sam se u djetinjstvu rasplakao od muzike. A bakica bi tad uzela udarati na klaviru nešto drugo, veselije, ili bi promijenila ploču na starinskom fonografu.
recimo (da zadovoljimo umjerene i oprezne) jedan mali kozmos; toliko se može koncedirati; jer kad smo rekli kozmos, tad postaje bespredmetan, pa i besmislen , dometak „mali “ ili „veliki“.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
gladan i pregladan, savi se pa malko onako umoran zaspa, ama kada po njemu počeše crijeva krčati i gudjeti, probudi se. Tad se tek sjeti prstena, pa ga prinese k vatri, a dva Arapa pa preda nj: — Šta zapovijedaš, gospodaru?
Uveče opet dođu vile, kao i prije. Tad reče najmlađa vila: — Mama, ovđe miriše krst. Mati joj odgovori: — Da, kćeri, carev sin i Oštar Dan idu tražiti
— Ništa, šta bi bilo? — odgovori on. Oštar Dan priđe k stolu, te podigne pokrovac; ali dijete leži zaklato. Tad ga Oštar Dan prihvati rukom, a dijete se makne jedanput, a poslije se digne.
Medvjed tad poviče: — Oh, što sam izgladnio bježeći! — Be, ako si ti, i ja sam, — reče mu lisica — nego idi u selo pa nam donesi
— Pa ponesi joj malo meda iz one košnice, — rekne joj medvjed. Lisica ode tad do one košnice i, pošto se najede meda, vrati se natrag. — Kako si djetetu ime nadjela? — upita je medvjed.
On joj rekne: — De ti prva, pa ću ja onda. Lisica tad digne svoju prednju desnu nogu i polako je spusti na gvožđa i sitno reče: — Nisam ja izjela meda, tako mi ovog
Medvjed tad digne svoju nogu i krupno rekne kô medvjed: — Nisam ni ja, tako mi ovog pravdala! — pa lupi stopalom po gvožđima što
— Pa joj pokaže bisage sa blagom: — Evo, ženo, što sam zaradio. I tad iznova počnu kućiti, pa vremenom postanu vrlo bogati.
Petković, Vladislav Dis - PESME
I želeći da se zaklonim od srama Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
I želeći da se zaklonim od srama Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I tad plačemo ja i violina.
U trenucima kada vetar muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo
vetar muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.
— tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.
Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i telo: Kao svetlost lepota se prosu I dan beo i u nebo belo. Tad stavljahu jorgovane na se, Umivahu sa mirisom lice, Uviše se u bujne talase, Crne, kao i njine zenice. I pođoše.
Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše. Nebo se promeni, Plavo nebo tad se naoblači. Svi stadoše pokriveni tamom Kod postelje, oko njenog gnezda, I disahu u ćutanju samom, Dok na nebu ne izađe
i dođe mi žao: “Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.” I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga, Ali reči tvoje nisam mog'o naći; O kako je ljubav velika i blaga, Mada kao zvezda i
Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana. Odmor i meni tad će da se javi. Biću izmiren s tajnama dalekim. Rođenje svoje zavoleću grobom.
I kako diše ravnodušna zloba. I tad preživim u dnu moje noći Prvi san stvari, kad im sunce zađe; I tu osetim da nema pomoći, Da život i smrt jesu iste
Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
U tome su svi oni bili bolji od mene. Međutim, u jednoj stvari, mislio sam tad, ja sam im izmicao. Oni nisu znali mnogo o poslednjim događajima objavljenim u časonisu ”Sajentifik Ameriken” i naučnim
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Potok tad više ne teče, već puzi kao crv, i to s niže tačke naviše, a i ja makar za trenutak gubim svest nad beskrajnom dubinom
I udesa! Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa. Pod temenom izvrnuta nebesa, vrtoglavica nad gustoplavom vizijom,
me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori58 Majka čoveka-vuka koja i jeste i nije vučica, kod koje nalazimo
osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan, I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati; Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
i trenutke epifanije imao u pejzažu - suočava s ništavilom: „Zadrigao od spavanja i odmora, otežao opet, nadnosio bi se tad, svom snagom, u stišavanju i sumraku, kroz lupu i žagor logora, udarce kopita, klepetuša stoke, zvuke kovačkih
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Pričaju ljudi da su mu se tad niz blede obraze skotrljale dve krupne suze, da je bolno ponovio Rujovu uzrečicu „viđi, da ti kažem!
sa arnautskoga, ovako počinjala: Blago vama, mamuški jeđupi, Kad vas Hamza, paša silni, Za večerom smerno dvori!.. Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji.
On lagano spusti na pod svoj štap i ubogu torbu, pa skide i čalmu. Ja ga tad dobro zagledah. Na temenu ostao samo jedan srebrnasti pramen, prkosno uzdignut uvis, kao da svedočaše da ovaj starac
Pa se vazda u tom prisetim Met Firaje i njegova poslednja pogleda. „E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad... tad si trebao da budeš jači od sebe.
Pa se vazda u tom prisetim Met Firaje i njegova poslednja pogleda. „E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad... tad si trebao da budeš jači od sebe.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Tek u vremena pozna, Kad više nije mlad. Pa njemu kad ne vajdi, Drugima zbori tad: Slađi je dugi nâd Neg’ kratki iznenad. »Javor« 1884. HUKA... TRESKA... Huka... treska... zveka... jeka...
Vođ mi zvezda, zvezda svača — Tad’ se zove večernjača. Crna noći, kad već snagom Oporaviš naše grudi, Ko ti veli: „Mini, mini — Kogod spava nek’ se
“ Ista zvezda, zvezda svača — Ime joj je tad’ zornjača. Dakle to je jedna zvezda! Pa kanda joj i glas čujem: „Dosvetljavam tja do groba, A gore vas
I stišali svoje prve uzdisaje; Kad već skoro trava da na grobu nikne (Na grob i na travu svet se brzo svikne): Tad’ dolazi pesnik, gonom sile svete Da venac na grob Čoveku mete.
Na muke pođe bez strâ i strêpa: Muka ga stvori omirski slepa. Tad’ se ne moglo dizati škola: Jedina škola — osećaj bola. Od kuda knjiga pod stȅgom mraka?...
“ Je l’ to zbilja, a ne mašta Tužnoga pesnika? Tad’ i mene prim’te, braćo, Za prosta vojnika. »Starmali« 1881.
Rodio se, jeste, Ali ne za one koji se prodaju; Kad je narod srećan, s njime sreću dele, A kad narod strada, tad’ ga ne poznaju.
Apostol’ma prebledilo lice, Zadrhta im srce u grudima; Tad’ će jedan Hristu da prozbori: „Mi veslati više ne možemo. Zar ćeš pustit’ tu da izginemo!
— Pa zar koga prati valja Od božanskog onog plama? Zar je ljubav sram za koga? — Sram je tad’ i mladost sama. Ta zar ljubav sa naukom Uporedo ne sme stati? Što se svačem srcu dalo, Zar se njemu ne sme dati?
zgrle sa svih strana Uzdisaji mučenika, Uzdisaji sirotana — Uh, od kud si na to došla, Misli moja prepitoma!... Tad bi bila strašna bura, — Da užasna brodoloma! TRAŽE SREĆU (Od A.
Šta je pesnik kad napisô, To je prvo tebi čitô. Njegova je mnoga suza Na tihe ti grudi pala, I tad’ mu je odlanulo, — Pa zbog toga tebi hvala! Tebi cveće nije cvalo Kâ što nije ni tvom drugu.
“ Tad’ je bila setva, Danas je već žetva; Đavo žanje korov zreo — A to je i hteo. ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vat
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Sa muzama pravi brak, Jest blaženstvo, to zna svak; Kad po kući žena psuje, Muza mene tad miluje; Kad je žena neočešljana, Muza meni ide sjajna. I kad šešir hoće žena, Muza je s cvećem zadovoljna. POZORIJE 6.
Miljković, Branko - PESME
LAUDA (1959) LAUDA Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali. Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Ja sam u jednom kraju tad bio kao kakav kralj; tražio sam zlato; ovaj crnac došao je da me služi i svaku moju reč slušao je kao proroštvo.
Kada sabere sve žetve, crni seljak napušta zemlju za dugi niz godina. Pleme tad obrađuje prostorije koje su malo dalje.
Crnci su svetleli tad zapaljenom travom. Južni Krst išao nam je kao ukošeni, pogrbljeni putnik. Zatim, pred ponoć stigosmo u jedno selo čije
Postelje su bile nasred dvorišta, pod samom kupolom nebeskom. Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda.
Pre nego što će poći da nešto donese, Senegalac mora da svrati kući, da bi jedne ostavio, koje tad ne sme imati na sebi, i da bi uzeo druge, koji su baš za tu priliku.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
„Ja sam snila malo prije Da u tebi srca nije!“ Kad si snila, zoro bela, Tad si ga odnela. VI Misleć’ na te — u tom vaju, Misleć— na te — u tom sjaju — Kad se moja duša pita, Je l’ na
Daj da čitam onu pesmu Što je pisah tad, Pa da s’ slatko nasmejemo Na tadanji jad. Kad ti nećeš da se smeješ, Evo s’ smeši krin, Smeši ti se iz kolevke
Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! — I tad ćemo jedno biti. Evo venca tužna cveća, Koj’ sam tebi počô viti, A venac se šire spleo Sve vas može zagrliti!
XXXVIII Od detinjstva, od jedva-sećanja, U vremenu nevina golublja, Imao sam, uz koje prianja’, — Tad ne znadoh koliko ih ljublja’.
XLVІІІ „Razumeš li šta je svet?“ Pitô me negda cpeće let. „Razumeš li ga sad?“ Pita me gorki jad. — Tad reći nisam hteo; Sad reći — ne bih smeo.
Sahranismo j’, — a groblje je Tad na bregu bilo, Bilo bregu na obronku, Pak se odronilo. Sestro moja, nežni cvete Starih uspomena, Nit’ je sreća,
Al’ kad mili u grob padnu! — Ni to ništ’ ne menja, — Zar ne smemo i tad reći: „Zbogom, — do viđenja!“ LVIII Već devet godina na ranama leže, Kô devet koprena, Odatkanih, opletenih nitom
Razmaknu se prostori beskrajni Rastvore se vremena talasi, Tad zadršću vasione širom Tihih zvona nadzemaljski glasi.
Mnogi dođu, al’ su još nespremni, A anđeli tad zapoje krugom: Idi, idi, pa se skoro vrati S prečišćenom, s uzvišenom tugom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Toga dana došao je da mi podnese neko trebovanje na potpis. A Bugari, kao da su znali, raspale baš tad. Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama. Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti.
— Oni su već zašli pod bugarske žice, pa ih ne vidim. Hteo bih i ja da osmotrim, ali strepim da baš tad ne plane puška. Uveravam sebe da takva radoznala osmatranja i ne spadaju u moj zadatak.
— Kako se stvar sada razvila? — pita Vojin. — Seli smo na klupu. Ona je stavila glavu na moje rame i tek me je tad zapitala: — Gde ste bili juče? Objasnio sam joj kako sam bio u poseti kod one francuske porodice.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Zbog toga sam juče vazdan Bila tako deѕperat, Pa za društvo ja ti gar nіcht Pasovala nisam tad.“ Tome nemačkom uticaju međutim znamo da se još i Zmaj morao rugati i suzbijati ga; jasno je da su nacionalističke i
Dunav reka, — Kad čujem kakvu srpski brat i seka Sad pesmu peva, grlom miloglasnim A licem vedrim i pogledom jasnim, — Tad osećam slast majčinoga mleka.
San umorne tek što sklopi oči, Taki, k’o u kolu opsenome, Okol’ mene s igrajušče toči Najmilije srcu što je mome; Tad prelesno s’ okol’ mene viju Lica budnom što su nevidima, Tad ja grlim one mlečnu šiju Što na um me budnog ne uzima;
mene s igrajušče toči Najmilije srcu što je mome; Tad prelesno s’ okol’ mene viju Lica budnom što su nevidima, Tad ja grlim one mlečnu šiju Što na um me budnog ne uzima; Tada Ljuba sedi mom na krilu, Grli me i ljubi uzajmice,
ljudi, Kada vaš inštrument na valcer zagudi, Znade proizvesti na svakome balu Opšte čarodejstvo, i jeglen, i šalu. Tad ne misli pitko što će sutra biti, Tu se mora liker, punč, tokajer piti, Tu se dele karte, rasiplju se novci, Tu
u nevolji čeka, O, teško njemu, i sene se boji, Jer smrt mu grozi nenadna i preka, A rođeno kad majka čedo doji, Tad pravu ljubav uživa doveka; Tko uši ima, ovo neka sluša, U ostalom pak svakom bog a duša.
u mojoj vlasti, No onome ću zadat smrtnu muku Koj’ njega uči da sve upropasti, A kad već zmija ostane bez glave, Tad ne treba nam za lek bolje trave.
U smeju joj na usnama volju ti primeti, Bude l’ dobra, tad pomisli da si već na meti. Kad ja dođem i upitam, kazaćeš mi stanje, Taj će vopros bit mom sercu najslađe pitanje.
Kad mudruješ, Tad luduješ! Od nas bežiš! Kuda težiš? Meti tavnoj, Nikom javnoj, Koju smatra Misli vatra, Koja laže, Ne pomaže.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Oh, ako snevam, de, probudi me! Zvizni, o Đurđe!... Potresi mozak Zviždanja svoga piskom nesnosnom, Pa ako i tad razum sanjivi Ne htedne javu priznat miliju: Ti žara kakvog vrelom iskricom Po nagoj koži nežnog ramena Potraži
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
jačina kuljav ― trbušast kumalo ― „gošćenje u čast kumstva posle krštenja“ Kurban-bajram ― muslimanski verski praznik, tad se kolju kurbani, tj.
Bojić, Milutin - PESME
Sred zbrkanih snova kad zanemi java, Mesečevo mleko kad posrebri pute I kad sladak miris prospe smokva zrela. Tad joj drhte ruke uvele i žute, Koje mnoga usna kvasila je vrela U dane treptanja krvi i mišića, I nabrana usta još
Dok damari pršte i igraju žile, Tonem u dubine, gde se svesno skrile U dremežu tihom snene kćeri Tajne. Tad vrline pevam dubokim opelom, Isturenih usta pijem snagom celom Slasti, slasti duboke, beskrajne.
O, i Belom Kralju u dan smrtne jeze Pljunula si glavu. I tad, s puno krvi, Tvoj smeh je u svakom stihu marseljeze Pratio svu hučnu gomilu što mrvi.
truli, I gomila mozga što već prodre svuda, Lovori što nisu zvuke sreće čuli: Mravi rastureni stazom što krivuda. Tad, zapahnut Tobom, ja se pitam: Kuda?
I Pokolenje Krvi tad se rodi. Kô Bog vatreni smrt iz sebe šinu, Bokore krina niz padine rinu I grunu poljem što u besmrt vodi.
No tada i tvoje pogrepšće se ime; I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja. Čime slavu svoju dokazaćeš, čime, Onom kome smrt je igra sred saraja?
Što mene za svog kumira je htela. I drhtao sam kraj raskoši što je Nudila svoje mirise i boje. I tad utekoh sav stidom obliven.
moje noći mile, Noći lutanja i vinskoga dima, Prezreo sam vas, kô boce od lima Kad njene ruke o vrat mi se svile. Tad drugo vino usne su mi pile Zenice njene. I videh u njima Svu čar, o kojoj tek se privid ima.
glavu malu Osetiš da jesen pepelom pokriva, Zaplakaćeš gorko bolom srca živa Što si čar lepote stočila u šalu. Tad ćemo se sresti. Daleko, beskrajno Biće naše duše toga bonog časa.
Tad ćemo se sresti. Daleko, beskrajno Biće naše duše toga bonog časa. Tad ćeš osetiti kako se talasa U tvom srcu ljubav spržena očajno I moje ćeš oko koje slava greje Osetiti kako ponosno
U moju dušu sumnja se prikrada, Jer vidim da smrtna harmonija vlada U toj mešavini svetlosti i tame. I tad kao heroj posle strasne bitke Odmorišta hoću bez strasti i žara, Već da mi se duša na duši odmara I da miluju me
I kada te mrzim, tad moj bol te voli I dok moju dušu Tvoji gresi tlače, Kô očajnik s čijeg čela sjaj se smače, Želim te tad, kad me bol
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno.
Nastasijević, Momčilo - PESME
(Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad. I on će biti moj sin A otac njegov ja.
I on će biti moj sin A otac njegov ja. Razglasiće on svuda po zemlji I svetlost jarka sinuće tad svima I biće on Davida sin. HOR Iz srca moga leti pesma, Za kralja mog je delo to.
Tvoj rod procvetaće u ocu, Ime ti razglasiće poj, I biće kraljevi na zemlji. Sav narod što se rodi tad Zvaće te Učitelju.
Nek na me pođe sva sila u boj, Bog mi je moćni štit. Kroz bojnu vrevu moj glas ču se tad, Ne zna duh moj za strah. VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj.
U njemu nađem ja sve što zatražim, On mi je spasenje i štit moj i zaklon, U strahu s verom kad zovem ga ja, Tad pruži mi oslobođenje on.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Gde je nana? I tek tad bi se nana odzivala: — Sad, sad!... Evo me! — I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave. Majka bi i babu dočekivala,
Taj potres, posrnuće, koje se tako jako krilo, baš na tim gozbama, večerama, među najužim krugom rodbine, baš se tad najjače ispoljavao. Sve je bilo drukčije.
A sve iz straha, zebnje da u razgovoru sa njima slučajno ne dozna, ne dokuči što za Mladena: kako nije dobar, kako tad i tad ostavio dućan, zadržao se negde.
A sve iz straha, zebnje da u razgovoru sa njima slučajno ne dozna, ne dokuči što za Mladena: kako nije dobar, kako tad i tad ostavio dućan, zadržao se negde.
Više njega vidi se kako se beli kći mu, Jovanka. Kao svakad, tako je i tad obučena u belo odelo. U šalvarama i belom, tesnom mintanu, sa širokim zatvorenim rukavima.
Posle bi odgovarao: — Dobro, neka dođe u dućan, tad i tad. Baba, odozgo, ne dižući se, okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske,
Posle bi odgovarao: — Dobro, neka dođe u dućan, tad i tad. Baba, odozgo, ne dižući se, okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske, kaži
okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske, kaži Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan.
bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske, kaži Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan. Onaj, i ne sačekav da mu sluškinja kaže, odmah bi se dizao, klanjao, nazivao laku noć i odlazio.
povoljna odgovora i iznenadna odlaska mu, ona kao skamenila a samo joj oči radosne, podbradak joj se smeje, majka tad pita je: — Šta je, prijo?
— Poljubi me! Nikad u životu tako gorko, bolno kao tad što prošapta Mladen, videći kako ona ne sme da se oprosti, ali uzdržavajući se da ni brat ni snaha to ne čuju.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
onda novoj veštici »proniknu krila slijepoga miša, obradak joj se produlji, kose se raspletu, odjeća postane crna, i tad sa ostalijem poleti kao leptir« (Karadžić, Z, 1901, 189). O religijskom značaju k.
seme sa pepelom i posipa oko svoga tora, kao utuk protiv onih koji hoće da stoci oduzmu mleko (»kad ovo prebrojio, tad mojoj stoci učinio«, SEZ, 17, 579). U istom cilju propušta se o Božiću stoka između dve sveće i posipa oparenim l.
U istom cilju propušta se o Božiću stoka između dve sveće i posipa oparenim l. semenom (»Kad ovo seme pronikne, tad i prokletnice [= veštice] naškodile«, SEZ, 32, 1925, 370).
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Bio je nag, opaljen suncem. Ćutao je neko vreme, duboko dišući, otirao bradu i ravnao brkove. Tad upita za manstir Vratimlje. Kad rekoh da sam otud, on se prvo obradova a zatim zbuni.
ne bih li čuo sve, pa i kad zamre buka i produži se u tiho stenjanje i cviljenje, ne mogu da se vratim svom spokojstvu, tad me muči radoznalost, hteo bih da saznam ko je pobedio, a ko izgubio, koliko je mrtvih, koliko ranjenih.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Beše dan, U kom sam i ja snevô, Al' čas je kucnô, - minu san, I sad sam budan evo! A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži. Al' šta je prošlost?
Akcijum vide neizbrojne žrtve, Požar galija, porazu i jad Mnoga je zvezda utrnula tada, Mnoga je majka zakukala tad!
Na mome spomenu surom Istrven natpis biće tad. No ti, kojoj sam pevô mlad, U tavnoj, jesenskoj noći, slušajuć poznate zvuke, Hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti
Zalud ih čovek natrag zove, Spokojno one zrakom plove; Ni molbe naše ni naš jad Ne čuju one više tad; I samo tužna uspomena Ostaje dalje za vremena. 1886. ELEGIJA Pod senkom drevnih šuma potoci tiho streme.
mudrom, Dok Vesper na nebu svetli, Mi ćemo slaviti mudrost i tihi život svoj, A kad jutarnjeg Feba oglase daleki petli, Tad zbogom, druže moj! Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh!
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Evo, ako želite odmah! Pretpostavite da će se kad tad ostvariti projekt moga prijatelja i uživite se u to buduće doba. Ja sam to već učinio.
Stanković, Borisav - TAŠANA
MIRON Da, po telu nisam, ali po duši — duša mi je stara! (Kao nešto o čemu je toliko mislio, ali o čemu nikad do tad nije hteo da govori, tako razdragano): Da, Tašana, duša mi je stara!
Kada i ja i pokojnik, posle lutanja po mehanama, dođemo onda ovamo (pokazuje na sobu), evo u ovu istu sobu, samo tad punu, punu razmeštenih postelja, jastuka, a najviše punu tvojih, ženskih haljina... I pokojnik se veseli, sevdališe.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao.
Razgovor između Srbe i Nastasa išao je s početka s brda s dola, dok ne izađoše na temu. Srba reče tad živo: — Pa zar ti ne znaš? Vlajko je na robiji... kako je bilo? evo.
Moraš ti uvek da izmisliš nešto mimo naš svet. Naposletku, dobro, lepo ti stoje u tom džepčiću rukavice. — Mladić se tad slatko nasmeja i izvuče iz džepa jednu rasparenu žensku rukavicu.
Čuvar se trže oda sna, zgrabi ono plehano i strpa u džak ne gledajući. Začuše se tad jasniji glasovi mladićski, i uz njih pratnja tamburica i brača. Iz ulice od reke ispade društvo. Napred Srba.
” — Kad odjedared došla diferencija. Jova se tad setio jednog od onih podataka na rabošu, odgovori Rozi opširno i svojski, oženio se njom, i spasao dušu svoju.
Otac Pavlov se jednom rešio da protestuje: da dete suviše stvari uči, da nije dovoljno slobodno za igru. Pavle se tad utače u razgovor i pre matere, i reče ocu: da on baš hoće mnogo da uči, jer hoće mnogo da putuje. — Kad pre!
Od momenta do momenta, uvuku na neki način u to i domaćina kuće, čika Jovu; i palanka tad mora da primi činjenicu da u toj zajednici vlada ipak neki sklad. Zaista, rastrčao se odjedared mnogo Jova graničar.
To su bili mučni, nemirni periodi, i on bi tad govorio materi da bi morao nekuda malo otputovati. Dolazila mu potreba avanture, i nekog raščišćavanja zatim.
Frau Roza tad izmisli partije karata kod kuće. Odmah je pridobila muža za ostanak u kući, a ujedno učinila nešto i za Branka,
Ljubav se tad počne tragično boriti s nagonima u obe generacije. Taj trenutak je nastao između Branka i njegova oca. Gurdi se nadimaju
— Sad može gospa Manja uzimati časove od Pavla, ili od Crnca... Sve više i više žalim što nemam sina, videlo bi se tad ko je za tenis, i čulo kako se izgovaraju reči po engleski.
— I ponosan što će dočekati mušteriju koja govori latinski, iskoči pred tezgu i pokloni se duboko. Engleskinja tad, malo čudno izgovarajući, ali sasvim razumljivim nemačkim jezikom zapita da li imaju neki ne baš mnogo estetičan lek za
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensko.
Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, prišao, skinuo ga s plota kao kad bi uzabrao zrelu
— i tako nemilosrdno zvizne đaka po glavi da ovome pokulja mlaz svetlaca iz očiju. Tad se katiheta okreće drugome: — Reci mi ti, koje je drugo osnovno načelo Hristove nauke?
se on, jer ne biva da opet zove habena, pošto mu je on već jedanput učinio ljubav i pomogao mu okopati vinograd. Tad se seti graben da zovne drugoga komšiju werdena.
— Jesmo! — Jeste li mu sipali vrelo ulje u grlo? — Jesmo! — Pa ipak ne priznaje? — Ne! — Tad — grmi veliki inkvizitor — neka mi bog oprosti što moram upotrebiti i poslednje sredstvo da isteram demona uporstva iz
Eto, tad sam se zarekao da nikad više ne napišem pesme i otada pa do danas uporno održavam tu dijetu i, da vidite, dobro mi zdra
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Oni poslužilac doda granatu i turi je u čeljusti cijevi. A ona’ nišandžija tad zatvori pa povuče za ručicu, a ručica poćera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa posrijed kapisle.
Grupa vojnika posmatra pobesnele igrače i tad će jedan reći: — Ja, oca im njinog, dave se ko mi s Bugarima... — Vala, da su prešli Albaniju, to im ne bi palo na
Petrović, Rastko - PESME
Sprema se da umre. A duša mu je žalost i tad beskrajna: O, kad bi bila bar pratnja sjajna! To tada na čudan način saznam Da mi je duša raskidana na hiljadu krpa
evo, mlade grane listaju, Kopne snegovi, vizije mnogobrojne, Po svoj se zemlji vode nove blistaju: Čovek tad trči na stave neprobojne.
proleća, naše reči listaju, Na svim usnama usklici su ljubavi, Po svoj se zemlji mlade vode blistaju, Za plugom čovek tad juri po dubravi. Sad je proleće, sakrite se, devojke!
sama soma kaplje iz oblaka, i jače Zastruji život: Izaslanik proleća tek pred podne smiluje se, I onda se smeši. Tad kralj sam stari, Obučen u jegere i ležući na krevet, Udiše nozdrvama strasno sve korpice cveća Kojima je zasađen
ulicama kao da direci cvetaju, Po gorama kosovi kao da pevaju, Po poljima junci da šetaju, Kad se u srce useli proleće: Tad veselom mladeži svaka bruji ulica, Na vrh repa lavovskoga buketić je ružica. O proleće divotno, sve sa tebe poludi!
Kad vojnik krepki u reku ujaše, Zakucaće na prozor tad neki smelo: Odškrini da samo protne ruku Pa pomiluje dojku i grlo belo: I zarije se u tebe sav bez bola.
uskočka četa Radiše, I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva, Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći, Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
Ali umrli već dom gde se ne vraća Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara, I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja Damara.
Nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo! O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo... Nikada!
svoje mišićne palube, Zato smo britvama kidali užad živu za krvi; Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi. Pariz, 1922.
me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.
ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete, Čas iz radosti, čas iz ponora ruke mi isplivati znaše, Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno: Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno, Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno
Stanković, Borisav - KOŠTANA
TOMA (izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti. Stara je to pesma. U moje doba, kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Salče, pevala mi je. (Salčetu): A, Salče? SALČE (zadovoljna): Koju, gazda?
) Odavde, gazdo! ARSA (odgurne je, ponova policaji): U zatvor! I kada Koštanu svatovi povedu, samo tad je pusti, da se s njom oprosti. A do tada ni vode, ni hleba, ništa! (Odlazi.) SALČE (kriči vijući se): Ne, gazdo!
Šantić, Aleksa - PESME
U krvi posrnu vitez, S klecanjem kući div miče.'' Kad ja sahranjen budem, Tad je kraj ove priče. 47 Oni su kinjili mene, Gnjevu me gone bledom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom.
Na lice zima će doći, A leto U srcu biti. 49 Kad se rastaju dvoje, Oni se rukuju tad, I stanu plakat i dugo uz gorki uzdišu jad. Mi nismo plakali, draga, Nit' rekli ''ah!'' ni ''vaj!
'' Molila me tako nežno, Ja popustih reči blagoj; Ja se htedoh podignuti, Pa da pođem svojoj dragoj. Tad se rane otvoriše, A iz čela i iz grudi Pljusnu potok vrele krvi. Ja se trgoh i probudi'.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Tad se Marko u sve misli snađe, pušti vraga, nek mu nije traga. Teško Srbljem đe im nije Marka! Nadmoćnost Markova nad Turci
Na prevaru ubijenog druga svetili su kad-tad. Izdajnika je uvek stizala osvetnička ruka. Neprijatelja se nisu plašili.
To je Miloš jedva dočekao: „Hoću, bogme, moja braćo draga; kad ujaku neću, da kome ću?“ Tad ga braća opremat stadoše; ode Petar opremat kulaša, a Vukašin oprema Miloša: na njeg meće tananu košulju, do pojasa od
Što će mene ralo i volovi? Mene nije ni otac orao, pak je mene ljebom odranio“. Tad govore do tri šićardžije: „Čuješ more, mlađano Bugarče! Ako ne daš konja na razmjenu, mi ćemo ga na silu oteti!
Ražljuti se Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče! Na tebe su pobolje haljine, s tebe ću ih na sebe obući“. Tad Latinče na note poskoči, pak posjede pomamna dorata, odmah ode poljem razigravat; Miloš njemu stade na biljezi.
jarko iza gore sunce — pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje. Tad izvadi mača zelenoga, pa govori trima đevojkama: „Koja je tu Roksanda đevojka, nek savije skute i rukave, neka kupi
Veli njemu leđanska kraljica: „Ili, Slugo, Balačko vojvoda, te mi otmi curu od Srbalja, a ja ću je tebe pokloniti“. Tad Balačko spremi bedeviju, pa otrča drumom za svatovi sa šest stotin' latinskih katana.
izbacio; pak poteže koplje ubojito, pribode ga u zelenu travu, pak mu sve tri odsiječe glave, kulašu ih baci u zobnicu. Tad učini juriš u katane sa svojijeh tri stotine druga: odsjekoše tri stotine glava, pa odoše drumom za svatovi.
ljubo, za to ću te lasno utješiti, ti ćeš lasno viđet čilu krila: kada prvi zaljevaju p'jevci, ti otidi u nove ahare: tad će čile popuštiti krila, tad mu možeš krila sagledati“. Pak on leže sanak boraviti.
ćeš lasno viđet čilu krila: kada prvi zaljevaju p'jevci, ti otidi u nove ahare: tad će čile popuštiti krila, tad mu možeš krila sagledati“. Pak on leže sanak boraviti.
taman sablja bila, Vukašinu s' aršin zemljom vuče; što Momčilu taman džeba bila, kralj se pod njom ni dignut ne može! Tad govori krale Vukašine: „Avaj meni do boga miloga! Nuto kurve mlade Vidosave!
sjeća se tanana nevjesta, no besjedi svome gospodaru: „Moli boga ti za tvoje zdravlje, a salićeš i bolju jabuku“. Tad junaku grđe žao bilo, pa na stranu odvratio glavu, ne šće više ni gledati ljubu; a dođoše dva Mrljavčevića, dva
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Ama i Bog ne dopusti mu: sprečaše mu zla vremena i ostala svaka nezgoda čini se s pribivanjem. Kad ne može, tad ne može se praviti! Indi, vide car da se nešto doista neda to zgraditi carici mu na dar.
) Što na to Natan? Preko tad otkri njegovu krivicu nek se ustrese u sebi: »Ti si — reče — caru, taj čovek što je to krvno delo uposlovao.
Al' ona tad ne kte, tad zainati se i ne ktede. Kad on vide to što ona neće na reč da mu pristane, odstade se i on pak nje; ne kte
Al' ona tad ne kte, tad zainati se i ne ktede. Kad on vide to što ona neće na reč da mu pristane, odstade se i on pak nje; ne kte je za se