Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
O Senjaninu Tadiji istorija ne zna mnogo. Svakako je to bio Tadija Petrović, savremenik Senjanina Iva, a postoji i pretpostavka da je to
U pesmi Senjanin Tadija ponavlja se pitanje Tadiji što je uplašio družinu i Tadijin odgovor, koji otkriva gledanje na junačko i kukavičko držanje — gledanje koje je u
U kočije Tadiju metnuše, kod đevojke ranjena Tadiju; cura dere vezene jagluke, te Tadiji krvcu ustavljaše. Otale se svati podigoše, povezane Turke povedoše, i dođoše Zadru bijelome; pobacaše Turke u
Otale se svati podigoše, povezane Turke povedoše, i dođoše Zadru bijelome; pobacaše Turke u tavnicu, a Tadiji hećime nađoše. Kad Tadiji rane izvidaše, onda Turke za blago pustiše, i vjenčaše Kosu za Todora.
Kad Tadiji rane izvidaše, onda Turke za blago pustiše, i vjenčaše Kosu za Todora. Davno bilo, sad se spominjalo, kano Đurđev danak
skoči na noge lagane, pa on ode ovčar-čobaninu, i donese ovna devetaka, dobra jarca od sedam godina, donese ih Senjanin-Tadiji. Oba živa oderao brava, pa ih pusti u jelovo granje: grana dirne, stoji dreka jarca, ovan ćuti, ne pušta avaza.
Obazre se Kotarac Jovane, al’ se deset povratilo druga. Veli Jovan Senjanin-Tadiji: „Jer, Tadija, uplaši družinu? deset nam je druga pobjegnulo“. Veli njemu Senjanin Tadija: „Neka bježe, dragi pobratime!
“ Iziđoše na Crvene st’jene; obazre se Kotarac Jovane, al’ sam ide Komnen barjaktaru, pa on reče Senjanin-Tadiji: „Moj Tadija, od tridest — trojica!“ Veli njemu Senjanin Tadija: „Ne bojte se, moja braćo draga!
sablje Kuničine, jer je Kuna pritiskô poda se; oko njega tenef presiječe, ispod njega sablju izvadio, odnese je Senjanin-Tadiji. Pita njega Senjanin Tadija: „Što je tamo, Komnen-barjaktare? Što je tamo kod ognja živoga?
Dođe blago Senjanin-Tadiji, al’ izlazi Tadijina majka, pa Tadiji sinu progovara: „Znaš li, sine, Senjanin-Tadija? Kuna ti je baba pogubio“.
Dođe blago Senjanin-Tadiji, al’ izlazi Tadijina majka, pa Tadiji sinu progovara: „Znaš li, sine, Senjanin-Tadija? Kuna ti je baba pogubio“.