Upotreba reči taj u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Tako su, dragi prijatelju, sudili Madžari Srbima, a tako isto i Austrijanci Madžarima. — Ti li si taj, što oslobođenje vasceloga Srpstva tražiš?... — opijen gnevom divljega zvera, besomučnim glasom rikaše sudija.

I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi čuju — ali se niko protivu nasilja ne diže! Pa ni bog, taj jedini zaštitnik pravde i ugnetenih, neće da pusti svoj gromovni glas koji zemljine trese umiruje, a kraljeve i careve

Siromah!... Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?... Možda taj veliki božji sud neće nikad ni doći da svirepim sudijama moga muža sudi?...

U taj se mah začuo vrisak u jednoj kućici koja je desno od mosta na samoj obali stajala; sa tavana, s detetom u naručju, vika

prozor i parče po parče od one sirotinjske tekovine dodavaše drugu koji napolju, do polovine u vodi, prihvataše sav taj ostatak znoja sirotinjskog... Voda je rasla.

— U načelstvo! Tamo ih nosite, — odgovori načelnik koji je u taj mah na konju sa kmetovima u pratnji stigao. — U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, — ne samo pet-šest

Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu. „I još smeju da prođu pored ove naše

„Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka. Al’ u taj mah se otvoriše vrata i uđe u sobu čiča Marko. „Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....

To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše... Lep je to mesec, taj maj!... I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše.

Hteo bi nešto reći... ali ćutaše. Ja sam razumela taj pogled: žalostivo je on govorio: „Hej, Grlice, moja Grlice, da tužne li dane dočekasmo!...

usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći... Taj, u koga su svi uprli svoje strašljive poglede, beše neki veliki gospodin: dojezdio je na hintovu, a na ugojenim konjima

Zatim se primače jednom od naših kuvara, pa mu nešto prišapta. Taj kome je on nešto kazivao, dođe k meni, pa mi tiho, osmehnuvši se, reče: „Hodi, dete, gospodin ima nešto da te upita...

Obradović, Dositej - BASNE

Ova jednom po običaju iziđe u lov, a orao, ne imajući taj dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći lisičiće podebele, sleti dole, uzme ih i odnese u gnjizdo.

“ Lav se osmehne i pusti ga bez vreda. Na nekoliko dana uhvati se taj isti lav u debelu mrežu koju lovci lavom i medvedom stavljaju, iz koje lav ne mogući razmrsiti se stane rikati koliko

Lukavim lisičićem, ili onim malenim letnjim mušicama koje u isti dan kad postanu — u taj ih i nestane. 15 Kurjak, baba i dete Kurjak gladan hođaše kojekuda tražeći što da ize.

Naravoučenije Živo i djejstvitelno opisanije silna nepravedna i slaba nepovina! „Ko te pre? Kadija. A ko ti sudi? Taj isti kadija. Ne pitam te više, znam šta će ti biti”, — vele Bošnjaci. To znači: kurjak te pre, a kurjak ti sudi.

Eto ti nam naše lisice koja, sama bez repa, hoće da i druge svoje odrežu! Može i to gdi biti, no ovde baš nije taj događaj, ibo lisici odrezati rep toliko čini koliko čoveku nos; jedno i drugo užasno boli.

” — ovo se svaki dan čuje, a malo ko pametniji biva. „Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!” - evo kako mloge čujemo da govore. A zašto?

Samo po tom ćete se poznati da ste moji učenici ako ljubov moju i mir moj među sobom budete imali.” Ali, veli taj i onaj: to! i to! i to! Braćo moja, lažima su kratke noge.

veliko granato drevo, što mu je na putu, preseći, dakle nek ne gube vremena nego nek idu poizvešati se tu, za|što za taj posao nigde tako drevo neće naći.

svaki da zapoveda a da ne sluša, tu ko je jači on je i stariji, a bez dobra vospitanija i bez nauke, koji je najjači taj je i najgori.

usudi i rekne da nije nikakav greh jesti puže, žabe i kornjače, bi se našao ko bi ga zaklao kako god pile, pak bi ga taj dan sveštenik njegov prečestio, i bi mu jošt rekao: „Svetao ti obraz!” Ali mal' ne zaboravismo našu basnu.

duše, a kako se načne od ovoga blagorodnoga namjerenija i konca na koji mu drago način ustranjavati i odaljavati, taj čas načne sebe pohuđavati, k nesmislenim skotom približavati i njima se priupodobljavati.

„Ne bojim se ja, — odgovori lav — što je god miševa, ali ja neću nipošto da se taj običaj uvodi: kad ja spavam da se oni meni preko šije utrkivaju; neka trče kud su i pre toga; široko im polje.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

od rose, skamenjen plamen stenja I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni luk Koji se u zenitu samom

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj

2. Ko je taj što me strela i kolje i čamov sanduk brzo stesa - Dok pada čađ na snežno polje za 70 kila mesa? Ko je taj što me

Ko je taj što me strela i kolje i čamov sanduk brzo stesa - Dok pada čađ na snežno polje za 70 kila mesa? Ko je taj što me goni i vodi kroz vatru bitke i oganj gripa da jedem, spavam, trunem u vodi, a krov mi samo stara lipa?

Sve iznad njih se zapalilo! Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema!

Sve iznad njih se zapalilo! Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema!

A sevne li sablja, da raskine taj venac, i, kroz sve protkanu, da preseče nit, da tu nit, taj venac i venčanja brani, on će od kantara napraviti štit!

A sevne li sablja, da raskine taj venac, i, kroz sve protkanu, da preseče nit, da tu nit, taj venac i venčanja brani, on će od kantara napraviti štit! PRAG BEOGRADA 1.

da sam juče imao milion, belela bi mi se reka od gusaka! A danas mi se, za taj isti milion, ne bi na vodi zabelelo ni perce! da sam juče imao milijardu, mogo sam da pitam pošto je Valjevo!

Svoju ćeš decu u taj raj odvesti, šetaćeš ih od boga do boga, ali u tom raju nećeš sresti ni Blejkovog Tigra, ni Direrovog Nosoroga!

veka dublje i moćnije sad, kad je sve zanemelo, glasi ovim trenom koga ispunjava suncem upaljen miris mirođije? Taj mi se miris sa zujanjem pčele ispod kapaka zaklopljenih, kroz celo telo, do vrhova prstiju, širi, i za tren -

ispod kapaka zaklopljenih, kroz celo telo, do vrhova prstiju, širi, i za tren - dublji od veka u sunčeve oblake taj miris me nosi, sa ranom bez leka, sa svetom bez nade, taj miris me miri.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Od 1793. godine pa do danas svakojake promene bile su u Srbiji; nijedan taj događaj nije učinjen a da ja štogod ne znam, ili da nisam i sobom učastvovao.

Ceo taj prostor mog života i narodni’ zbitija stoji mi jošte živo u pameti; i što je stariji koji događaj, tim ga se lakše i

Za to treba veštije pero; i ja se nadam u kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će nji’ova dela opisati.

” „Taj isti dan zovne me Mihaljević na večeru, s kojim sam se poznavao i dobro živio. Pri rastanku s njime reče mi: ,Idite odma

prvi Srbin iz Srema, iz sela Tovarnika, čini mi se, dobar junak i pogibe posle na Sokolu, kad smo na Kalkan jurišili). Taj Jovan dovede sa sobom oko 30 frajkora.

Dođu knezovi o Mitrovu-dne od sviju nahija da porez porežu; vezir, Šašin-paša, prouči taj ferman, i kaže da je car pomilovao age, i dopustio da opet budu kao što su i bili, „no idite u vilajet” — reče paša

Hadži-Mustafi mlogu građu za kasarne niza Savu slao, poznavao se i živio s njim dobro, zato ode k njemu i požali mu se na taj aginski ferman. — „Znam ja,” rekne Hadži-Mustafa, „ko je taj ferman izvadio, no ako vi hoćete, ja ću to lako pokvariti.

— „Znam ja,” rekne Hadži-Mustafa, „ko je taj ferman izvadio, no ako vi hoćete, ja ću to lako pokvariti.” — „Hoćemo za Boga i pomagaj” odgovori mu moj otac, i

Ja kod popa Stanoja izučim taj vrletni bukvar, i počnem časlovac, i u mesecoslovu naučim svece kazivati, a to mi je vrlo lako bilo iz oni̓ stari̓

sam kod njega izučio crkveno pjenije i proče bogoslovske nauke, osim njega tu sam imao dobrog učitelja koji me je učio. Taj prota Lazar rodom je iz sela Sovljaka, valjevske nahije, i bio je u Sovljaku prota, pa je zaostao u Sremu, a i sad mu je

a ono kako klepalo udari, onda grne sav narod u crkvu i hoće na vratima da se podavi, i ko pre uđe, žena ili čovek, taj napred i stoji.

Knezovi uzmu taj tefter rashoda i odnesu veziru u Beograd, koji i svoju porezu troškovima doda i buruntiju napiše po koliko na jednu

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pomoli se i učitelj, nazva: »dobar veče!« Seljaci odgovoriše. Začudo, što ti beše taj učitelj »dostojanstven« čovek! Često je u razgovoru mešao po neku stranu reč.

— Kaki si ti to momak? Uplašio se od gazda-Rake i roge! — pod smevahu se drugi onome... Ele, za časak ti puče taj glas po selu. Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda-Raki i smejali se.

Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda-Raki i smejali se. Sima je taj dan popio više časti nego ka nekoj slavi. A tako isto i Đura i Spasoje.

— Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Bog zna ko je!...

ha, ha, ha!« Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. »Ne diraj taj šećer!« izdera se na nj, a pomisli u sebi: »Ovo nisu čista posla!« Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu.

Ele, kao što vidite, retko gde ima tako lepo i zgodno kapetansko pleme... I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu. — Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca.

Kapetan je odseo kod kmeta seoskog Stepana Stenčića. Odavno nije bilo take žurbe oko dočeka, kao taj dan u Vučevici. Kmet Stepan, njegovi opštinari i mlađi trče na sve strane i naređuju da se što bolje spremi čast...

Đuka je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat.

Đuko saopšti celu stvar i onoj dvojici opštinara i kmetu sasvim potanko i razgovetno da oni nisu ništa drugo u taj mah zaželeli, nego »samo da ne bude odveć skupo«. — Kako bih ja vama preskupio! — odgovaraše Đuko na tu želju njihovu.

iskoči od ljutine što Đuko ne dade izraza sad takome veselju; nabrao obrve, pa jurnu na prozor, a čisto ciči: »Ta kamo taj? Pali, more!

Pali, more!« No baš u taj mah rastade se Đuko s jednim senjakom; seljak ode uza šljivar, zaturio na leđa torbu, a iz ne viri vrh glave šećera...

Ti, Dašo... Jes — vinograd... Ne brini se... Doboš sam ja, more!... Jest, ja — doboš! Naposletku i taj se džumbus utaja... Utaja se u kući Davidovoj; umiri se po Krniću sve. Mesečina siri pomalo.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu...

Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu... A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja.

Ali, brate, on ce i umeo moliti bogu!... Jesi čuo, junački sine! Kad se taj Srbin zamoli, najpakosnija Ciganka ne bi se mogla oglušiti o molitvu njegovu, a to li dobri bog, otac sviju nas!...

Kako može da se trpi?... Mora se!... A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim. Neki Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad

Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići. Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima.

I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti. Koji je taj što njegov plan remeti?... Ali nije mogao ništa saznati... Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran...

— Da ko ne podgovara ovi narod? — Pa, šta drugo i može biti!... — A ko je taj? — Onaj prema kome si ti najčovečniji. Ti guju na srcu gajiš! — Pop? — On. — I kmet? — I on!... — Pa, šta vele?

Jedan pada, drugi skače... uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju... I čisto gleda očima taj lom.

Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao. Čovek taj beše Marinko. On priđe bliže. — Lazo, rode, — reče smeškajući se — šta radiš?

Tu beše detinjstvo, i pažnja, i ljubav njihovih roditelja, i one slatke i mile uspomene. I strašno se beše rešiti na taj korak, tim strašnije što Lazar dosad ne ču slična primera...

I šta ga se tiče Stanko!... I ko je taj Stanko?... On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si

On je čuo sve to, znao je sve to, ali nije mogao razmišljati ni o čemu... I, malo-pomalo, taj šušanj i ta cvrka navukoše mu tvrd san na oči, kao zastor neki, te mu usnu i telo i duša... Dugo je tako ležao...

Dučić, Jovan - PESME

I kad u to veče što sve većma mrači, Približismo usta što ledeno ćute, Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači I taj svaki poljub smrt jedne minute. Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti!

I čujem tiho u osami tako Večiti šumor iz zemlje i svoda; I slušam dugo, nemo i polako, Te reči lišća i taj govor voda. I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari...

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca.

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca.

Dok je prilazio čas povratka sveti, Umorni, taj susret večno čekajući, Kada ćemo reći: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.

DUBROVAČKI REQUІEM Taj dan tako tužno zvonila su zvona, Bolnu neku pesmu iz metalnog grla. Nasred katedrale ležala je ona, Kao Iluzija

A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese. VEČERNjE Iz Cavtata Zaraslo ostrvo u šumi oliva, Kô crn galeb leži

Gde je taj svetli izvor, šta je Ta istina prva, daleka? Ne vodi ništa u te kraje! Sve dublja i crnja je reka. Da najzad s

SLUTNjE Taj zamor bez sna i bez pomoći, Bez želje za pir i za lovore: U ove moje gorke ponoći Sve slutnje dođu da progovore.

Dok putić jednom najzad minu Između sna i istine. Vaj, ništa više da ne prene Taj puhor sna i zamora, Penji se tiho, zimzelene, Uz ploču bledog mramora.

Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati — Taj prediskonski strah čoveka. Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom!

presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati — Taj prediskonski strah čoveka. Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom! Dokle će ići i što traje — Ta gorka igra sunca sa mnom?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Baš sam ja, šetajući po hodniku, počeo o tome razmišljati i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke: — Hajde, more, uđi slobodno!

Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu?

On preko ramena naredi još nešto pomoćniku, nazivljujući bolesnike poznatim načinom: „Broj taj i taj”. — A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17?

On preko ramena naredi još nešto pomoćniku, nazivljujući bolesnike poznatim načinom: „Broj taj i taj”. — A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17?

” Neću da opisujem kako je moj otac tada pucao iz džeferdara na kalfa-Ješu, i kako je taj Jevrem bio bambadava tri meseca u hapsu, neću da... ali ne! Neću baš ništa! Dakle, vatra se brzo opazila u magazi.

Na krevetu pokraj čiča-Ćorđa sedelo je žensko stvorenje, i ono je gledalo, i gledalo u mene. Ali taj pogled bio je nešto sasvim drukčiji od Đorđeva.

Ali taj pogled bio je nešto sasvim drukčiji od Đorđeva. I taj je pogled dolazio, istina, ozgo, ali je se spuštao kroza me i slazio još za čitav hvat u zemlju.

Moje ranjeno srce poče klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obamro. U taj par pade mi na pamet što mi mati reče u jednoj prilici kad sam se zbunio: „Bogati, dijete, ta ti si svetski čovek!

doktori već ostavili, kako su mu palili sveću, a doktori savetovali da se ostavi „na prirodu”, i, naposletku, kako je taj njegov rođak sa svojom prirodom pobedio i bolest i doktore. Ja se digoh.

Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih — nema ni jednog ni drugog! — Onda sam dalje „analisao”, dalje,

— Đorđe ima jednog brata, kaluđera u S., i taj ga je zvao k sebi u manastir na neko vreme, te je Joca ugrabio tu priliku da ga pošlje bliže kući, jer će naposletku

Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar. U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom, sa sestrom i sa ćerkom.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

o stanju i imanju usopščega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiškalima, i već o tako nečem što bi spadalo u taj krug stvari.

rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore, i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog greha kao što je nepravedan testamenat.

je prisna prijateljica gospoje Spirinice), a što je iz njenih rođenih usta čuo i zabeležio sam pisac, vele da je dobio taj nadimak otuda što se odavno, još prve godine, kao mlad popa, zaboravivši svoj nemešag, pa čak i čin, umešao među onu

Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da

poznatijih se usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći: — Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu? — He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji?

Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala la je začudo uvek srećan taj gospodin Spira. Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav.

Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Piše k’o kancelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku. — Râno moja, znam.

— Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak! Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv.

Iščekivao se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog učitelja, gospodina Trifuna, koji je odavno već bio za penziju i

Za pismo su mu plaćali dva seksera i to što popije dok piše i napiše pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on

Naposletku dođe i taj dan, stiže i novi učitelj. Bila je subota posle podne. Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna

Obe te babe u društvu sa drugim babama složile su se i zaključile da taj putnik nije ni Žida koji kupuje hranu, ni Švaba mašinista koji se razume u parnim vetrenjačama što veju žito po

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Dosta je njima posle samo pomen i molitva. I zaista, na taj dan, njihovi, živi, dolaze im. Iznose im jela, pića i razdaju.

I zaista, na taj dan, njihovi, živi, dolaze im. Iznose im jela, pića i razdaju. Na taj dan, ma da muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena. Od žena ne može da se prođe.

očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo! Pa što mi se čedo u snu češće ne javljaš, ne dolaziš?

A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da siluje, to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši, i više nije htela da služi, već počela

On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo.

I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila. Bila je sitna, mala...

Tom travkom se ima sve što duša zaželi, čovek pomisli... Ali nju je teško naći. Jedva se za po nekog pamti da je taj „raskovnik“ našao, imao ga. I zato je posle mnogo bogat bio. Njega samo željka nalazi i čuva pod jezikom.

I taj joj raskovnik došao glave. Posle nekoliko godina drvari je našli u toj ogradi od kamenja, njenom željkarniku, mrtvu, zgrč

te svoje teške, pune torbe da bi što pre stigao u varoš, pred crkvu i da bi pre mraka izručio hleb, brašno, što je taj dan naprosio za nju, crkvu. Ali čim uđe u maale, opet se zaboravi. Počne da ide po kućama.

to bi nagnalo čaršilije da se sete njegove nesreće od koje je Menko tako šenuo, te da bi posle između se pričali: kako taj Begler-beg, Dok Menko bio mlad, tek se oženio, nov domaćin, kad je kupio desetak u Menkovom selu bacio oko na njegovu

— Copo, na! — I počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo: krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da plače, viče, baca se štapovima.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu. — Šta će mi taj bekrija i kartaš! — govorili su devojački očevi o njemu.

Dalje — keca voli, al' uvek gubi, jer je klopav kad igra. — Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju.

Kod njega, ako je momak bio maškrtan, ako je slatkiše jeo, a za kiseli kupus nije branio — taj već nije bio u milosti; pa još ako nije znao pečenje tranžirati, onda je sasvim izgubio kredit.

— Ne brinite se za to. Vidite, moja Anka dobiće još za mog života dve hiljade šajna. — To je lepo; a kad počinje taj život? — Vidite, sad ću vam dati sedam stotina forinti šajna, a docnije drugo. — Ne mogu čekati.

Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajlaAnku. Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki. Sad je već znao koliko je sati.

, a umiljata Milka. Brat njihov, Joca Nerić, ima još jednog dobrog druga, mladog notaroša iz J., Mladena Ružičića, i taj u kuću dolazi. Julka i Milka nemaju oca, samo mater.

Devojke nisu ružne, osobito ona Julka; ona je, može se reći, baš lepa. — A jesi l’ primetio kako je gledao na Julku taj Ružičić kad je pevao? — Jesam; al’ jesi l’ video kako je ova na njega gledala kad je pevala? To me najviše muči!

Za Ljubu je, opet, sreća što Ružičić Julku neće. Julka sama u sebi načinila je taj plan da Ljubu nagovori da je od matere prosi.

Ona je htela, ali bila je sirota, pa je on nije hteo. Posle se ona udala za bogata starca, a kad je taj umro, imanje je na udovicu palo. Imanje je oko pedeset hiljada.

Nađe je u kujni uplakanu. — Šta je tebi, Paulina? — E, šta mi je, da znate šta mi je! — Ta govori, šta ti je? — Taj gospodar — kako se zove — Hekmešič — tako je impertinent bio, da je sedeo blizu mene, pa nema bildunga da lepo sedi,

— Al’ sad ti je dobro? — Sad mi je lakše; samo što se krenkujem. Takav mizerabl čovek pa mene kritizira! Ko je taj Hekmešič, je l’te muter? — On je trgovčić iz O. — Muter, pa to je krajzler! — Ta bakal; pa ima nešto gvožđarnice.

A taj krajzler imao kuraž sa mnom se razgovarati? Da sam znala, ne bi’ mu na fortepijano svirala! — Šta ćeš mu, kad si mu se

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Pa lepo, a ko kaže da je kidnuo? — Ovaj ovde gospodin video ga lično. — Gde ta video i ko je taj, Boga mu nije to mala stvar. — Ko sam da sam.

koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put u svom životu. Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se.

se uveri, je li tu sve u svome redu a osem toga i sebe samog ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa i ne može značiti u ovaj mah nego rat.

Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti,

I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane. Eto, od ovog časa već kaplje, polako ali sigurno, moja kapetanska plata.

u tom trenutku, nerva u delikatnom mehanizmu mobilizacije, jedan pust jarosan haos besneo je orkanskim besom. Taj grozni metež, nečuvene, odlučne i najveće strasti, taj najpakleniji pakao koji je ikad jedna stanica doživela da vidi,

Taj grozni metež, nečuvene, odlučne i najveće strasti, taj najpakleniji pakao koji je ikad jedna stanica doživela da vidi, taj užasni, zverski elan, sav u jezivoj strasti:

grozni metež, nečuvene, odlučne i najveće strasti, taj najpakleniji pakao koji je ikad jedna stanica doživela da vidi, taj užasni, zverski elan, sav u jezivoj strasti: dočepati se što pre komande, ispuniti dužnost; sve to nezapamćenom snagom

I sav taj lom i urnebes i užas, pun ognja i krvave strasti, pa ono zaglušujuća, svojstveno gamensko zviždanje prstima, ona divlja

oblak, kao ogromno horizontalno položeno stablo, zaklanjao je jednim svojim krajem polovinu zlatnog zalazećeg kotura i taj oblak, mutan i čudno hladan, mešao se naglo i gubio u onom žarkom crvenilu požara što je buktao kao da je zbilja pun

A opet s druge strane, šta on ima da se čuva? Ja sam taj koji bi trebao da se čuva. Jer ja nisam imao ni onih dvadeset i tri dana njegovog uživanja.

Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se! Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast...

Afrika

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran.

Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili Dela Kroa. Ne čude se da ih nećemo. da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne!

Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da Vuijea zanima taj insekat, doneo na mesto insekta cvet. Treba znati kako je savršena moć opažana kod crnca, pa razumeti šta znači kad se

Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa.

Pa taj je dopratio mog prijatelja iz Bobo Culasa. Lopov najgore vrste, i ja ga samo čekam u Bobou (gde isti gospodin rano sutra

da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj.

mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj.

Oni su stavili ne celu svoju pobožnost, već svu svoju razmetljivost, u taj ogroman napor da izvrše jedan čin pošte. Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja

Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

E, de, de! (Gumari, što nisi uzio tako lepo novac, pa da daš mene, da pravimo lepa špekulacija). JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena.

JANjA: He, he, he! Pak posle, kad si ne milui, da si vuči za kosu! MIŠIĆ: I za taj je slučaj sastarano. Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj

) Gospodar notarius, nećite malo da vidite kako je pala šupu? MIŠIĆ: Malo posle izići ću da vidim taj nesrećni slučaj. PETAR: Ajde, gospodaru, čekaju ljudi! JANjA: Šta mi jediš, jedili ti psi!

— Koj tu momku što bi teo moja Katica? MIŠIĆ: Oćete da vam istinu kažem? JANjA: To si znade. Da go poznaim. MIŠIĆ: Taj je momak Mišić notaroš. JANjA (gleda ga): Gospodin notarius! Što vi govorite?! Ne moži da bude.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kad su ratovi prošli, taj narod se naselio po popaljenim turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na

To jest, do ovejka zvezda, koje je taj narod zvao Kumovom Slamom. Rascijani su, u to doba, toliko voleli sve što je svetlo, mlado i novo, da su imali običaj

Veli, o tome zna i carica. Njena je želja da se taj narod, koji je zauzeo toliku teritoriju kraljevstva hungarskago, svede na pravu meru.

kao čegrtaljka, stari Švaba pomisli, u sebi: „Oberkrigskomisar, eto, nije ništa bolji, nego neka kameralna gaziblata. Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti.

Oni su došli u carevinu da ratuju, a ne da budu napoličari komitatima i spahijama. Ne treba dirati u vojnika. Taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća. Vojnik je sam po sebi mučenik, i nije čovek kao drugi ljudi.

Lud je taj grof Merci i ti geometri i kapucini, što bi hteli da čoveka pretvore u anđela. A čovek je velika stražnjica.

drugoj strani, imala je jedno krilo još iz turskih ratova i tu je bila sva mračna, sa prozorima u gvozdenim rešetkama. Taj deo kuće još se osvetljavao iz puškarnica, a ložio kroz stare zemljane peći, cepanicama, spolja.

Nekoliko soba sa patosom izgrizenim od pacova i miševa, tu, služilo je za zatvore oficira. U taj deo Komande ulazilo se iz malog, zazidanog, dvorišta, iza crkve, gde je još stajala jedna stara baterija, koja se nije

između starih, topovskih, đuladi, od kamena, bilo je izlizano od čizama zatvorenika, koji su hodali tu da opruže noge. Taj trag zatvorenika bio je star već sto godina.

Želeo je da čuje, iz njihovih usta, da li je to, zaista, tačno da su se oni, svojeručno, upisali na taj spisak Ševičev, ili ih je neko drugi – možda rođaci njihovi – upisao.

Veli, nigde se taj spisak, u Beču, nije našao, te i nema dokaza njihove krivice. On priznaje da je taj ruski đeneral imao ćesarsku

Veli, nigde se taj spisak, u Beču, nije našao, te i nema dokaza njihove krivice. On priznaje da je taj ruski đeneral imao ćesarsku dozvolu, ali samo za one koji su apšit iz vojske već ranije bili isprosili.

Teodosije - ŽITIJA

zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima

Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o

gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.

I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov

obuzet velikim strahom, pobeže od njega, i iskočivši iz lađe u Lavru bežaše, a oni protivnici, Bogom zaboravivši, u taj čas ništa ne re koše starcu. A begunac uđe u Lavru i ispriča sve što se do godilo s njim.

Koji god srušeni manastir u Svetoj Gori hoćeš, taj podignite vašem otačastvu, bilo Hilandar, jer vam je prvi od cara dan, bilo drugi, gde god hoćete.

Odgovori: — Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj. Car, duboko uzdahnuvši, reče: — Blagosloven je taj čovek Bogu, jer primivši zemaljsko požuri se usrdno da dostigne i nebesko! I tako car otpusti blaženoga da se odmori.

Stefan stojeći napred blizu groba prepodobnoga svoga oca, hoteći da vidi šum koji se čuo, odmah iznenada ugleda taj preveliki mramorni grob, od zlata skupoceniji, kako je blagodaću Duha Svetoga ispunjen mirom kao mnogim vodama, i kako

Božastveni taj muž, samodržac Stefan blagočastivi, kada je ovo čuo od svetoga, zajedno sa svima blagorodnima, radošću božastvenom

I tako primivši taj manastir, zapovedi da se zove „Lavra svetoga Simeone“, a starešina u njoj zapovedi da bude i da se zove arhimandrit,

Jer taj Kalojan car zagorski podiže se i mnoge gradove grčke po celoj Trakiji i po svoj Makedoniji razori, jer su Fruzi tada

Bojeći se dugoga puta, razrezaše utrobu njegovu i sav drob izbacivši i telo njegovo presolivši donesoše svojoj kući. Taj višerečeni Strez posle smrti cara Kalojana beše gonjen od cara Borila, koji beše preuzeo carstvo, da kao rođak carev

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Kad se poznaje celina jednoga naroda, jasnije se zapazi veza između osobina raznih grupa koje čine taj narod i uspe se proceniti relativna vrednost njegovih psihičkih osobina i odrediti uzroci koji su ih izazvali.

One se mahom ne mogu jedna od druge odvojiti. Psihičke osobine, zapažene direktnim promatranjem, često su na taj način samo delimično utvrđene; u stvari su izvedene iz drugih znakova, zapaženih u dodiru sa pojedincima i sa etničkim

dijalekat karakteriše Srbe, a da je čakavski svojstven Hrvatima; danas se zna da se Srbi ne mogu odeliti od Hrvata na taj način. Ima stanovništva koje govori štokavski i naziva se Hrvatima.

obzira i na sve načine uništavati protivnike i neprijatelje narodnosti i težnji za narodnom i državnom samostalnošću; taj hajdučki temperamenat još dejstvuje.

staroga Ozru, koji je po predanju rodonačelnik plemena, i on je ljuto opominjao njega i sve Ozriniće da istrebe poturice. Taj san ispriča serdar Vukota saplemenicima na javi, razvije njihovu maštu kao volšebnim udarom i oduševi ih na istrebljenje

Biraju prvoga koji će početi napad, onoga, koga smatraju kao miljenika sudbine i taj izbor propraćaju šalama. Pesma veli: „Neka bude svekolika kavga na onoga Srdana Iliju, i nek bude sreća Srdanova.

Ali ova nošnja tačno odgovara njihovoj unutrašnjoj tuzi, koju one samo na taj način ispoljavaju. Kada ove žene nisu sasvim utučene bedom mučnoga života, neosporno su najotmeniji tip južnoslovenske

Ali je ovo narod koji se kraj svih nevolja jako umnožava, i pošto taj priraštaj ne može živeti od ličke zemlje, neprekidno se iseljavao i iseljava u panonske predele naseljene Srbo-Hrvatima, u

Reči su imale samo da pokreću na delanje. A taj pokret je bila borba protiv tuđinske uprave, protiv administracije i duha Austro-Ugarske, koja je smatrana kao sinonim

“ znajući dobro da svojim životom plaćaju ljubav prema srpskom narodu. I na taj je način mislila Austro-Ugarska primeniti mandat koji je dobila od međunarodnog kongresa, uništavajući narod koji nije

na Carigrad da bi svojim očima videli da li je sultan pravi musliman; hteli su, kako su govorili, da vide da li je taj sultan obrezan po propisima Korana.

Nastaju pokušaji sporazumevanja između Srba i Bugara, koji su doveli do poznatog ugovora od 1912. godine. Taj ugovor je pravljen pod vrlo teškim prilikama za Srbiju.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori. Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo.

— Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo. Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče. A taj Neko sigurno misli: — Znam i ja da mi se smrklo, jer se u džaku ništa ne vidi. Pored kola promiče red starih vrba.

Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku nalazi neki mačak, a taj zlosrećni mačak... on je svakako i veliki gospodin, i strašan razbojnik, i grdna svinja, a ime mu je Tošo.

Još kao dijete došao s planete! Kazat će ti sat kad ćeš slomit vrat! Jednog dana stiže na taj vašar bos i neobrijan skitnica sa džakom preko ramena.

Tamo sve vri od malih lavića. Bacaju ih u vodu i pune džakove samo da ih se nekako otarase. — A može li u taj tvoj džak da se zaviri malko, samo malčice? — upita čovjek s bijelim mišem.

U kukuruzima je šaputao povjetarac javljajući da se primiče zora. Taj me šapat prevari i uljulja, ja se savih u klupko i zaspah pored samog Šarova. Zaspah tvrdo kao top.

kuku meni, opet sam bio u džaku! Dok sam spavao, neko me je strpao u džak i taj Neko sad me je nekud nosio na svojim leđima. Sad sam dolijao!

Sad sam dolijao! — Ja ću tebi pokazati kako se tresu tuđe kruške — gunđao je taj Neko noseći me. Poslije kratkog vremena čujem škripu vrata i osjetim primamljiv miris čađave slanine.

Kladim se da će taj čitavu noć visiti gore na našoj slanini. Taj ti ne lovi miševe! — Ne boj se ti ništa za slaninu! — guknu Brko.

Kladim se da će taj čitavu noć visiti gore na našoj slanini. Taj ti ne lovi miševe! — Ne boj se ti ništa za slaninu! — guknu Brko.

Njega treba da izaberemo za svoga vojvodu. Taj će nam pokazati kako treba da se čuvamo od mačaka. — U srećki broj tri stoji mudri savjet: „Bjegunova majka ne plače.

Niko se nije javljao za taj posao. — Eto kad se dogovorite ko će to raditi, dođite pa mi javite — reče bijeli miš. — Stanovaću kod svog prijatelja

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga

kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne zastane Ko ne trepne ne tresne Taj zaradi svoju kožu (Ova se igra retko igra) RUŽOKRADICE Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Samo onaj vezanih očiju nema pojma da hvata kočiju. On produži da se igra žmurke, hvata petle i mamurne ćurke. Taj u stvari može i da krepa dok ulovi sledećeg akrepa.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Idite malo u društvo, razvedrite se! (Pogleda ga.) Čekajte, ne možete takav. Vi nemate malo bolji kaput? Taj je iscepan i prljav, ne možete takav ići. (Hoće da pođe u sobu.) ALjOŠA: Ne, gospodine inženjer, ne, ne, ne!

Ja vam sve to kazujem da vam ukažem na značaj ovoga dela i šta ono za mene predstavlja. Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem, ali...

vi znate onu malu juvelirsku radnju preko puta Kasine, taj je juvelir radio za mene. Otići ćete, dakle, i zapitaćete ga: može li ovih dvanaest kašičica pretopiti i izraditi mi

Kad pođete do juvelira, svratite i u Poenkerovu ulicu do gospođe Slucki, pitajte je: dokle ću čekati taj negliže. Nedelju dana obećava, recite joj: ljutim se! ANA: Molim! RINA (ode u levu sobu).

Vi ste se udali, lepo, a šta je zatim bilo? RINA: Ostala sam udovica. ANTA: E, tu sam vas, vidite, čekao. Taj vaš podatak nije tačan. RINA: Kako nije tačan? ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv.

I ono što me buni to je: otkud ti, zašto ti to meni odmeravaš? SPASOJE: Uostalom, ja bih čak i trebalo da budem taj koji te tuži, jer ti si u stvari meni zajeo tih 10.000 dinara. ANTA: Gle sad! SPASOJE: Meni, da!

Ja mislim da u uređenim zapadnim državama mora postojati o tome kakav zakon i po tom zakonu: ko je mrtav, taj je mrtav. Kod nas, međutim... ANTA: Ne može država nikoga naterati da bude mrtav.

ANTA: Pa da, jer vi ste u stvari njegova žena. RINA (pritrči i zgrabi čvrsto muža): Milane, je l' istina što taj gospodin govori? NOVAKOVIĆ (zbuni se): Ja ne znam. (Anti.) Na osnovu čega vi to tako govorite?

je glavno i osnovno pitanje: kako može jedan čovek koga smo mi pre tri godine pošteno i srdačno sahranili, kako može taj i na osnovu čega...? XV LjUBOMIR PROTIĆ, PREĐAŠNjI LjUBOMIR (donosi nekoliko brojeva raznih novina.

On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta. Samo je on mogao biti taj samoubica”. SPASOJE: Aljoša? ANTA: I ti si Aljoši položio venac na grob? LjUBOMIR (očajan): Sad, dakle, znamo sve.

PAVLE: Da, to bi bio jedan izlaz iz situacije, ali ima još jedan, i ja sam se za ovaj drugi odlučio. SPASOJE: A taj je? PAVLE: Da ostanem ovde, među vama! (Opšti pokret negodovanja.) NOVAKOVIĆ: To nije među nama nego protiv nas!

SPASOJE: Ne krije se, dušo, ali je taj razlog takve prirode... VUKICA: Mora da je to vrlo čudan razlog. Zakazati dan venčanja, objaviti to tako reći celom

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

On bi telefonirao i dostavljao pisma. Ja sam bio taj koji će da ih piše. - Bože sveti, Rašida! Ja ni za sebe nisam pisao ljubavna pisma!

Sa hipodroma se čulo kako neko viče a zatim ponovni topot konja. u sasvim tihom sumraku taj topot je odjekivao kao udarci maljica po jakoj razapetoj koži bubnja, dok se u vazduhu osećao miris vrba.

- Bacio si neku knjigu, tako nešto? Ja ponekad poželim da pobacam sve knjige. Ko je bio taj idiot što je izmislio školu, Slobodane? - propela se na prste i stavila mi šake na ramena.

- pošao sam prema gradu, a ona je išla za mnom noseći one šašave zlatne perunike u naručju. II Kad sada mislim na taj dan, volim da ga se sećam bez ludnice koja je nastala posle, kad sam se vratio kući, sa zamazanim nogavicama, i

Otac je to nasledio od nje, taj talenat da kuću pretvori u cirkus, mislim, iako on nije bacao tanjire. To bi bio isuviše skup sport, govorio je.

bolelo: bolelo je, ali nisam hteo da plačem i pružim starom zadovoljstvo da ponavlja kako sam isti kao ujak Dragutin. Taj ujak je već dvadeset godina u izvesnoj zgradi u koju Karanovo šalje sve što štrči.

godina želeo je da postane lekar, ali se onesvestio čim je ugledao prvu galvaniziranu žabu, prešao na književnost i sad taj nesrećni dan proklinje kad god prima platu ili donosi kući zadatke za ispravljanje.

Ona bi klimnula glavom, prešla mi rukom preko čela, gotovo sam osećao taj dlan dok sam ulazio u san, misleći da je sutra mamin red i da će se očeve priče od večeras ponoviti i u Lominoj 22.

- dolete jedna ceduljica, a Saša Albreht pokaza sve prste jedne ruke, a na drugoj savi dva. Pogledah na svoj sat, ali taj kao i uvek nije radio tačno. Na njemu je bilo dva minuta do zvona.

Da li zbog toga, tek ona je obožavala taj sobičak i ja sam često viđao njenu crvenokosu glavu nagnutu nad kutije s leptirima ili nad komade gline iz koje je

Pređoh šakom preko čela, a onda odmahnuh glavom: ne sme se misliti na taj način, idiote, ludo je što misliš na taj način!

Pređoh šakom preko čela, a onda odmahnuh glavom: ne sme se misliti na taj način, idiote, ludo je što misliš na taj način!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

, s druge pismo K., znači „Sofronije Kirić“. Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj dužini, sa dugačkim

Na stolu opet leži „zbornik“, taj isti naslikani, i lepeza, pa onda „Večiti kalendar“. Sanovnik i godišnji kalendar je gospodar Sofra u dućanu držao.

Nedeljom i svecem u paradi, kaput od zelenog „trajdrota“ i pantalone na „hozentrogere“. Pa kakvog je divnog kroja taj kaput dugačak do pete, a struk i dva dugmeta na sredini rtenjače!

— Al’ vraški je čovek taj Buniparta, taj će još načiniti posla, moj Sofro! — Može lako biti, da ga već ’oće u kavez, kao što sam čitao kako je

— Al’ vraški je čovek taj Buniparta, taj će još načiniti posla, moj Sofro! — Može lako biti, da ga već ’oće u kavez, kao što sam čitao kako je Tamerlan

Tada bi gospodar Sofra rekao: „Koji se mužu pred ženom potsmeva, taj nije kući prijatelj, tog ne treba više primati”. Sedne gospođa Soka.

A pogledaj sadašnje, u fraku, navukli su taj lastin rep, jadni, isisani, noge kao dve tačke, a ovamo nikad ih ne možeš zajaziti. Na to gospodar Sofra uzdahnu.

Za osam dana sve je to u redu. „Auspruh”, i taj je u redu. Približava se četrnaesti dan. Čamča žurbeno trči od gospodara Sofre ka Krečaru, sve uređuje, samo da se šta

Vidiš, imamo petoro dece, pa ’oćeš da imaš fiškala, taj će mnogo stati. Tako posle tog žalosnog prizora gospođa Soka se malo umiri, pa je on moli da decu ne plaši što ide na

Po njihovim haljinama se već videlo da ta kuća ima više nego taj dućan i mehanu. Videlo se da gospođa Soka nešto naviše izgleda.

— Da, ti su najbogatiji! — Kako se neće obogatiti, kad na svakom rifu prevare, a ovame pô godine poste. — Taj mali široki, taj mora da je svog veka pojeo sto merova graha, a pedeset centi zejtina.

— Kako se neće obogatiti, kad na svakom rifu prevare, a ovame pô godine poste. — Taj mali široki, taj mora da je svog veka pojeo sto merova graha, a pedeset centi zejtina. — Taj će naš biti — Taj će moj biti!

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU,

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora.

Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima. Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć.

Pošto je bio mnogo cenjen u vojsci, dodeljivahu mu važne poslove u narodu. Premeštahu ga svaki čas, da umiruje taj svet, koji se svaki čas selio. Znao je da će ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište.

Ni te noći pod vedrim i tamnim nebesima, ni ti voćnjaci koji se osete tako u mraku i mirišu negde u blizini, ni taj lavež pasa koji je svud isti, ni te vatre od kojih zasuze oči, zagaravi lice i ugreje se jedna strana, dok druga

Nije više bio pijan, ali beše zaspao od lenjosti, u hodu. Taj je jedini dočekao da se sasvim razdani i da ga obasja sunce. Sutrašnji dan bio je određen za pregled puka.

Ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio. Taj poziv na vojnu, tako iznenada, pobrkao je bio sva njegova rešenja.

je otuda i stizao ga, kao da je, jašući ma kud, obilazio sa svojim hrtovima sve samo ta žita, iz kojih se, na bregu, taj grob tako dobro video.

Osuđeni je bio dotle vezan, iznad članaka i laktova, donesen i bačen pred ulaz u taj čudni drvored, kojim je imao bez daha da projuri, a u kom su mesto stabala stajali nepomično njegovi zemljaci, iz kojih

Potresen mišlju da će taj bednik, kroz nekoliko časaka, možda biti slep i uzet, pritera konja bliže. Sagnuvši se iz sedla, tako da skoro prevali

Uplašen i ražalošćen, klonu, i pokuša da zabašuri sve na taj način, da je poricao sve... jer uzaludno je sve, prah, smert, sueta suetstva... prazdne reči...

Činilo mu se prosto, iznenada, da on tu ženu nije doveo. Te vanredne, snažne noge, to ljuljanje, taj smeh. U prvi mah, on se prepade za brata. Vide da mu je u kuću doveo đavola.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

„ Tim mlekom zakuvaju kolač i nađu mače koje nije progledalo pa njegovom šapom zamese, i taj se kolač da momku da pojede.

¹⁸ Da je smisao ove magijske radnje zbilja taj da se mladencima obezbedi porod, najjasnije se vidi iz nekih upražnjavanja tog običaja gde se u toku izvođenja ritualnog

Pored tabua i čini u magiji kojoj je cilj osiguranje plodnosti žene i muža, često se koriste izvesni postupci kojima se taj cilj postiže na zaobilazan način — uklanjanjem, poništavanjem čini za neplodnost i uopšte neutralisanjem svih zlih uticaja

/ Taj što je vezan, / on se odvezao, / kad je razboj preskoči.“³⁰ Ne samo u našem, već i kod mnogih drugih naroda rasprostranj

Na taj dan su stanovnici Ormana, zapravo nerotkinje i muževi bez dece, dolazili da traže pomoć od zmija koje su se u to vreme

⁶⁵ u boljevačkom srezu poneka mlada ponese na venčanje onoliko zrna boba koliko godina želi da ne zatrudni. Kada prođe taj broj godina, ona poseje taj boj, a kad on rodi, pojede njegov plod, pa će onda, veruje, začeti.

Kada prođe taj broj godina, ona poseje taj boj, a kad on rodi, pojede njegov plod, pa će onda, veruje, začeti. Ista logika ogleda se i u sledećem postupku

U Šumadiji, kada dođu povojničarke, porodilja zagrize pogaču od prve povojničarke, a onda taj zalogaj izvadi iz usta i ostavi ga. Kada želi da zatrudni, ona ga uzme i pojede.

⁹) Trudnicama su mnogobrojnim verovanjima tabuisane mnoge aktivnosti i postupci. Cilj ovih magijskih zabrana često je taj da se olakša porođaj.

Drugi izvor bezuslovnog prihvatana ovih magijskih propisa svakako je taj što je ranije, zbog nepovoljnih materijalnih, higijenskih i zdravstvenih uslova, bilo mnogo teže održati trudnoću i

, ipak desi da nešto ukrade, ona mora brzo rukom da dodirne zemlju, da bi na taj način izbegla, odnosno neutralisala štetno dejstvo njegovim odvođenjem u zemlju, koja je, po verovanju, moćan apotropajon.

¹⁴ Dete koje je rođeno na neki blagdan, zadobiće snagu „svetog“, „jakog“ vremena koji taj praznik reaktualizuje. Zbog toga se za dete koje je rođeno na neki svetac veruje da će biti jako, zdravo i srećno u

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same.

I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo.

koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom

pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju

Imperio Argentina postaje potpuno bestelesna, ona nije čak ni glas, već samo znak kojim se taj raskošni zvuk obeležava — neko slučajno sačuvano vreme što poput ostrva pluta kroz tamu bivšeg doba.

Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki. Ali mala Odri me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni stanovnike, ništa.

Tako on ode, a posle smo mu videli i taj drugi film — ali nam nije on poslao kartone, sami smo ih kupili. Film je bio fenomenalan, na časnu reč!

Lavor, vikao je Miki, lavor, dajte mi lavor! Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadržavanju na repertoaru — totalni čabar!

Čuo sam grmljavinu točkova na skretnicama i taj monotoni ritam me najzad uspava. U septembru se prijavih za vojsku. Gospode, šta sve nisam činio samo da se domognem

stanara iznad koje sada rastu čičci, koprive i boce, i neka travuljina nepoznata gradskom detetu, kad imate samo sebe i taj tužni, tako poučni prostor ruševina koji se danas može videti još samo u nekim od najnesrećnijih evropskih gradova,

Matavulj, Simo - USKOK

Tim bi se ugodilo i većini građana, koji su iste vjere. Mi smo taj običaj smeli s uma, jer se bješe izobičajio ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i trzavicama, kad se ni o čem

Ali svi iskreno žaljahu što se ne obistini ono prvo nagađanje, biva da je princip pobjegao! Taj bi događaj, možebiti, većma pomamio omrznutog pukovnika, negoli da su Crnogorci iznebuha na grad udarili.

Taj bi događaj, možebiti, većma pomamio omrznutog pukovnika, negoli da su Crnogorci iznebuha na grad udarili. Taj „princip“ bješe prost vojnik-kažnjenik, uvijek pod nadzorom, uvijek obremenjen najtežim i najnižim služiteljskim

Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše! Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim

“ Ženske, razumije se, nagađahu da tu mora biti po srijedi ljubav ili je zaveo kakvu kneginju! Ele, tamo, ovamo, taj tajanstveni „princip“ postade prijedmet opće simpatije i prijedmet maštanja u čamotinji mirnoga gradića, koji, nakon

Pa onda što je taj Krcun znao napamet pjesama, priča, poslovica, zagonetaka, to je bilo čudo jedno; uz to, u večernjim posijelima kod

“ Taj prvi dio povorke završavaše knez na svome Putalju. Za knezom pristav, Kićun Krcov Zalažanin, gonjaše natovarenu mazgu.

Markiša se naljuti: — Valaj, ako je i lukavo nije junački ni čojski! U taj mah vjetar jače zazvižda. Umukoše. Primicahu se ka Krscu. Bjehu u stravičnoj dubodolini.

kako silni plamen ne zapali slamni krov, ali tada vidje da je gore probušen otvor, koji se sve naniže širi, i da je taj otvor ograđen olijepljenim pleterom, te liči na izvrnut levak.

“ Pop i brkonja, debljim glasovima a istijem načinom, ponoviše taj drugi stih. Kad mladići preuzeše pjevanje, starac uze podvikivati: i—i—i, pa oboje počeše igrati.

Ovome od tijeh povjerenijeh stvari kao da jedna bješe najpreča, te zapita Krcuna: — Taj Savo, to je brat vladičin? — Jest. — A čovjek je od knjige? — Kako ne. On ima tovar knjiga. Prima i novine.

na čudo svjema, reče to ozbiljno i sumorno; pa, kao da ga baš to podbode šta ga svi gledahu u čudu, nastavi: — Bio je taj Dolći latinski pop i zvahu ga obat!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Ne zna vam taj šta su kafane, šta su karte i druga đavolstva, to jest. MLADOŽENjA: A, toga nema. OTAC: Samo karte ne; to je otrov za

OTAC: Zovi - komšiju jednog i drugog, pa eto ti. MATI: Ja mislim da zovemo i kuma Marka. OTAC: Šta će ti taj? MATI: Ta znaš, dobar je na jeziku, ako ovi okupe za novce. OTAC: Pa radi kako znaš. (Odlazi.

DEVOJKA: To mi je vrlo drago. MLADOŽENjA: Jedva čekam dan venčanja. DEVOJKA: I taj će proći. MLADOŽENjA: Zar ste vi tako nečuvstvitelni?

Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“. ŽENA: Koj je jošt taj muž na svetu, koji svojoj ženi kape ne kupuje? Muž ženi kapu! Ta da ti je stid da se na svet pokažeš!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Strogo govoreći, književni ukus dečje publike jedva da i postoji; taj ukus je nerazvijen i kod najvećeg broja odraslih osoba, pa bi bilo čudnovato da je kod dece drukčije!

po unutrašnjoj nužnosti, deci se približavaju neki pisci, ili neke davno napisane knjige; što čovečanstvo biva starije, taj krug se širi.

iz detinjstva Marina Cvetajeva (1892—1941) je, pišući o prvim susretima sa Puškinovom poezijom, ovako opisala taj nesporazum između deteta-čitaoca i odraslih: „Gledajući unazad, ja sad vidim da su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa

prijatno u ljudskom društvu, ne nalazeći u njemu bližnje po svojoj slici i prilici, on je uspeo da shvati kako se oseća taj drugi stranac u društvu, dete.

Izabel Jan naglašava: „Za dečju književnost nije bitno da li je književnost ili nije; važno je da je dečja; upravo taj, specifični karakter, daje joj značaj i dostojanstvo (...

Dečju književnost, međutim, taj tragični napor ne privlači; ona otvoreno nudi predah, opuštanje od metafizičkog beznađa.

Što se tematskog kruga tiče, mnogi autori smatraju da je samo detinjstvo povlašćena građa ovog književnog usmerenja. Taj je izvor do sada najradije i najuspešnije crpljen: i Andersen, i Tven, i Kerol, i Kestner upravo su u prikazima

Problem bi se, ipak, mogao rešiti uspostavljanjem tematskih celina; na taj način bi se dečja pesma proverila po najozbiljnijim estetskim merilima.

Dečja pesma se opire jasnijem određivanju i zbog dvosmislenosti onog prideva „dečji”: izražava li taj epitet njenu suštinu, ili njenu namenu, ili i jedno i drugo?

Učini nam se, za trenutak, da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja i mišljenja na kome se svet pre svega daje čulima, i gde su između predmeta i oznake veze još životvorne,

Nad dečjom pesmom vazda lebdi taj neuhvatljivi duh živog i stvarnog čitaoca, pa nije čudo što se, u nastojanju da se on zadovolji, umesto do jednostavnosti

iznenađujuća moć neposrednog poetskog osmišljavanja: fabula uvek teži izvesnom logičnom redu i toku, ograničavajući na taj način oblik.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

GAVRILOVIĆ: Ja znam da sam pošten čovek, a drugo ništa. ŽUTILOV: Koji drži konzervativcima stranu, taj je orsag aruloja. GAVRILOVIĆ: Šta je to? ŽUTILOV: Vidite, vi u Madžarskoj živite, a ne znate madžarski. To je sramota!

Svi da pridenemo madžarske kokarde. GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet. ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je mađaron, taj je izdajica. (Gavriloviću.) Ja znam, vi nećete.

GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet. ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je mađaron, taj je izdajica. (Gavriloviću.) Ja znam, vi nećete.

A vidimo da iz Rusije sve ide. Zato nije trebalo ljudma volju kvariti. ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac. LEPRŠIĆ: Da čujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu mu konje i nameste se da ga vuku u varoš; pa

ŽUTILOV: Ovi su naši nesreće. NANČIKA: Onaj Fric kažu da je bogat. ŽUTILOV: Taj je već uređen. NANČIKA: Šta je s Čivutima? ŽUTILOV: Treba da se proteraju, ali nemaš s kim.

Kod Milopića toliko se vuče da svima već pada u oči. ŽUTILOV: Taj mnogo pljačka. NANČIKA: Zašto i ti ne gledaš to? ŽUTILOV: Ja sam zadržao za se spaiska dobra.

ŽUTILOV: Ja znam, vi bi voleli da padne Madžarima u ruke. 10. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: Gdi je taj odbor? Šta se čini to? LEPRŠIĆ: Šta, gospoja ujna? ZELENIĆKA: Znate li vi da se Madžari vraćaju?

Ali ako ovako jošt potraje, te se ne vratimo kući, otići će bestraga i šmuk i sve. SMRDIĆ: Taj Rus kao da na puževima ide. ŠERBULIĆ: Vidim ja, od nas neće biti ništa.

SMRDIĆ: Šta je, dakle? ŠERBULIĆ: Čudna stvar. Radi se da prodamo vojvodinu. SMRDIĆ: Kakav bi bio taj nevaljao čovek koji bi svoju vojvodinu izdao. ŠERBULIĆ: I ja tako kažem. SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali?

SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke? ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim. Taj što sam s njime govorio iz Sombora je, i kaže da od naše vojvodine neće biti ništa. SMRDIĆ: To smo odavno mogli znati.

Valjda ći i ja doći u čislo njihovo. ŠERBULIĆ: Nikad ni doveka. Koji je bio lane mađaron, taj će se kao takav i poderati. GAVRILOVIĆ: A koji je rodoljubac, taj može činiti što oće, jelte?

Koji je bio lane mađaron, taj će se kao takav i poderati. GAVRILOVIĆ: A koji je rodoljubac, taj može činiti što oće, jelte? SMRDIĆ: Rodoljubac ne može drugo raditi nego što je rodoljubivo.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Potpuna istorija srpskohrvatske književnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim proučavanjima.

Ali taj zahtev nikako se nije ispunjavao, oni su ostajali neprestano rasejani u većim i manjim masama, na velikom prostoru od Zem

izlagano je kinjenjima i gonjenjima; srpske crkve se ruše, a manastiri su vojnom silom otimani i predavani katolicima. Taj verski teror bio je naročito jak za vreme carice Marije Terezije, koja je sva bila u rukama svojih jezuitskih

Hristova 1704. mъseca Iюliя 7 Taj rukopis našao je 1840. godine u Karlovcima ruski slavist O. M. Bođanski. Prvo je štampan 1841.

Suvorov je najzad napušta, i taj prvi pokušaj ruske škole među Srbima propada, ali ostavivši ipak vidnih tragova. Novi mitropolit Vićentije Jovanović

Ne samo da se taj jezik sasvim odomaćio u crkvi i školi no zato što su celi naraštaji učili školu na njemu, zato što se na njemu

U početku XIX veka bilo je većih srpskih mesta u kojima su i građani, pa i same žene, »slavjanstvovali«. Taj jezik pustio je duboka korena, i docnije, kada je preovladao narodni jezik, u današnjem srpskom književnom jeziku ostao

To je stih od trinaest slogova, sa cezurom posle sedmoga sloga, i sa strofama od dva stiha sa slikovima. Taj stih je došao u rusku književnost još u XVI veku iz poljske književnosti, i njime su vrlo rado pisali ruski retoričari i

prevod: Velïzarïй gdina Marmontelъ, Akademïй francuzskagω яzыka člena, izъ francuzskagω na slavenskïй яzыkъ prevedenъ. Taj filozofsko-istorijski roman jednoga od tada najpoznatijih francuskih pisaca Žana Fransoa Marmontela (1723.

Na ruski ga je dala prevesti carica Katarina odmah, još 1768. Taj opšti uspeh, a naročito pažnja Katarine II, nagnao je Đulinca da to proslavljeno delo, tu »vsjem dobro izvjestnuju

1768. godine, pojavio se u Mlecima taj časopis, prvi ne samo među Srbima no i među svima Južnim Slovenima. Zavisan u svojoj sirotinji, strahujući da ne dođe u

Što je od naročitoga značaja u ovom časopisu to je veći predgovor, u kome je naznačeno zašto se taj časopis pokrenuo i u kome duhu će se uređivati.

Milićević, Vuk - Bespuće

Njega je gušio taj vazduh. Činilo mu se da će da odahne kad ugleda vrletne planine, s golim glavicama na kojima uveče umire sunce; sure

koji zatalasava i goni naprijed; on strahuje od vjetra koji prolazi drsko i izvidnički kroz sobe, da mu ne odnese taj zamrli život, da ne donese svježine, kretanja, strujanja, bure, među ove zanijemjele zidove.

preskačući ih i skraćivajući, i sipao ih u dugu, neurednu sijedu bradu, požurivajući sprovod da što prije svrši taj obični i mehanični posao.

zvonjavinu zvona i graju sprovoda i pojanje oca Gerasima sa svađalačkim glasom, nadmašivalo ženino kukanje i zapijevka; u taj vedar dan, pun svjetlosti, mladog lišća i novih trava sa sočnim i svježim zelenilom, u taj bujan život koji svojom

kukanje i zapijevka; u taj vedar dan, pun svjetlosti, mladog lišća i novih trava sa sočnim i svježim zelenilom, u taj bujan život koji svojom krepkošću i punoćom preziraše i ismijavaše smrt, sprovod ne unašaše nimalo žalosti do jednog

Palili su mu više puta sijena, ne znajući da su dobro osigurana, i on je taj palež radosno dočekao i naplatio sa dobitkom. Njegova sila ne malaksavaše, izgledajući još dugovječna.

Gavre Đaković se tada trgao. Svijet koji je prolazio nije gledao tu posprdnu sliku svoga življenja, nije primjećivao taj nijemi podsmjeh života, koji prolažaše polagano i neopaženo. Gavre Đaković vidio ga je i osjetio ga je.

Gavre Đaković vidio ga je i osjetio ga je. I taj prizor ne razdvajaše se više od njega, on ga je progonio svuda: kadgod je zagledao u svoj život, javljala se u njemu

Da nije kakav stari prijatelj koji je ovamo slučajno zalutao i sjetio se njega? Zašto da ga uznemiruje taj svijet? . I on lijeno ustade i pođe, oblačeći usput kaput na kome je ležao i otresajući trunje koje se bilo nahvatalo

Kako je on teško snosio taj dan, pun potištene nejasnosti i nečega skrivenog, na svojoj duši. On je osjećao toliko tereta na sebi; sive, olovne

On se uvjeravaše da se vara, da je to samo jedan dan mladosti, kao što ih ima mnogo u životu; i on vjerovaše da će i taj dan proći, kao što su prošli i iščeznuli mnogi drugi, i odnijeti za sobom i uspomene i slike i riječi, a život će

On puštaše da ga pritiskuje taj sladak teret što pada na njegovu dušu, ispunjava je, i nosi njegove misli nekuda gdje još nijesu dotada bile.

Sremac, Stevan - PROZA

Dakle, prvo ćemo početi sa domaćinom. Jovan Maksić, taj što je bio domaćin prvoga dana Božića bio je pošten čovek, i kad to kažem, ja ne govorim onako napamet, niti tražim da

Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj način daje se razumeti zašto je jedna rubrika u »protokolu kreščajemih« prazna ostala, a u krštenici stajalo za ime

To je tako često bilo da je taj šablon i Rista puškar uvardao i, što kažu, »pofatao« mu marifetluke, pa je posle i on sam krišom pisao »nadgrobna

i uzrok bio što su se ljudi naoružali bolje nego drugih godina da je dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih

Od sviju poslova, i kancelarijskih i kućevnih, i naš Jova je najvećma voleo taj posao. Užasnu je galamu digao u mâli, tako da je cela mâla, po čitavu nedelju dana ranije, znala da se Jova poštar

Paja s ćuranom. To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu.

(bez džigerice i droba, od koga će Jova sam svojom rukom dobru jednu kavurmu napraviti) — onda računajte kakav je bio i taj ćuran! Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše.

— Evo, evo! Tako! — reče Jova i sede. Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo. Ko je god bio polaženik, taj će znati sve to. Spočetka se više radilo nego govorilo, jelo se. Domaćica ustade da »tranžira« pečenicu.

— Ja sam ti, priko, taj, — nastavlja Jova —: za dobro sam dobar ka’ ovaj zalogaj! — reče i pokaza praseću glavu — da me oližeš, priko!

A polaženik se samo klanja i veli: da će on i ubuduće takav ostati i truditi se da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući.

— Možda će sad ko, začuđen, zapitati: otkud sad Jovi Poljoprivredni kalendar, i šta će baš taj kalendar njemu, kad Jova niti je kad bio niti će biti poljoprivrednik (jer osim nekoliko saksija gospoja-Kajina cveća,

I sasvim je tako. Ali je ipak Jova morao baš taj i nijedan drugi kalendar imati. Ne samo da ga je on kupio, nego se još sam dobrovoljno ponudio da ga rastura, i

Radičević, Branko - PESME

Niko tebe ne ćede pomoći, Rode mili, u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dovati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu. 1843, 1. dek.

Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja reći: Dosta more, ovde stoj!“ Peva putnik, pa silazi Kroz kamenje niz

“ A ja vide kako navalice Kosi kukolj, čupa travurinu, Čkalj taj pusti i onu štirinu, A od cveća i krasne šenice Kâ od kuge deno soko beži, Prem i ona na dovatu leži.

Ovo reko, pa onda poteko, Ka gorici jednoj nedaleko, Skoči s Pege, pa ga onda pusti Ispod puta na taj kalac gusti.

“ Začuo se kroza mrak taj gusti, A ja pipni, pa onamo kroči, Pa protari, pa izbulji oči, Pa posrni, pa pipni opeta, Beči oči, ao tamo kleta!

Na krmu se pas taj naslonio, A očima strašno zažagrio, Razvalio usta i čeljusti, Pa udrio u taj lavež pusti, Bože mili, ta šta mu je,

Na krmu se pas taj naslonio, A očima strašno zažagrio, Razvalio usta i čeljusti, Pa udrio u taj lavež pusti, Bože mili, ta šta mu je, šta je? Kuda gleda, na koga li laje?

Živo dakle namastiru kroči, Dok dlan o dlan, vratima dokroči, Munu kroz nji, pored kujne munu, U taj časak lagan vetrić dunu, Zamirisa sa ražnja pecivo, Zaigra se moje srce živo, Gusko! patko!

Al' sva sreća ne hte da me mane. Jer u taj čas Turčin s konja klonu, Sablju pusti, pa na zemlju tonu. Oh Milutin nedaleko bio, I jade mi ljute opazio, Dohvatio

Vrti mu se taj mozak viteški, Celi svet se oko njeg' okreće — Čini mu se ni đavo ga neće. Zborio je što je lepše znao, Činio je

Uze Milun i pušku nasloni, Nasloni je na taj tvrdi kamen, A zagleda Turčina mlađanog, Što mu grdnu ranu udario, Pa od oka tanku pušku uždi, Obrnu mu mozak u

Već je davno kada ovo bješe. Od onijeh što taj bojak biše Danas valjda ni kostiju nema, Pa opet se priča i spominje Kako, brate, da juče bijaše.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardžiju po zanimanju. Taj ti je čitave godine lutao ispod Grmeča, od sela do sela, i ljudima pravio i popravljao samare, propijajući svoju zaradu

— Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Pa još ako je taj slučajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza

), pa ko je gdje poljubio mačku i kuju, pa šta je taj i taj pojeo. Pored tih nedoličnih rabota, objelodani se i pokoja ljubavna tajna između kakvog prijašina i neke žene, pa

), pa ko je gdje poljubio mačku i kuju, pa šta je taj i taj pojeo. Pored tih nedoličnih rabota, objelodani se i pokoja ljubavna tajna između kakvog prijašina i neke žene, pa se

Svakom valja u meljavu, a šta ti možeš tome što će i đavo taj isti put upotrijebiti i za svoju dušegubnu rabotu, vrag mu gnjate prebio!

koga valja, ovda-onda, otpješačiti da se iz njegovih darežljivih ruku primi brašno za „hljeb naš nasušni dažd nam dnes“. Taj dobrodušni sijedi starčić — čarobnjak koji živuje u vrbiku ponad vode, uvijek budan — spreman je u svako doba da

Bio je Vuk toliko godina žandarmerijski feljbaba, i to kod Švabe, kod Austrije, znaće taj dobro i te lopovije oko dokonih najmenika i bezobraznih žena.

Jedini mlin pošteđen od đavola i ružnih priča. S dokrajčenim danom pogasio se i otplovio u tamu i taj posljednji kutak negdašnjeg djedovog svijeta, odnijele ga sutonske vode, kao da je plutajuća mlin-laća sa rijeke Une koji

Drugi nađe kradljivca, zdipi taj i kućevno i komšijsko, sve što nije za nebo prikovano. Nabasa kogod i na izjelicu, noge bi ispod sebe pojeo, a našim

Vilama se obično prijetilo mom stricu Nidži, starom vilovnjaku, spadalu i strmoglavcu, kad bi taj uletio u kakvu krupnu petljavinu, a on je, dao bog, čitavog vijeka upadao iz neprilike u nepriliku.

Propjevao Nidžo, oženjen čovjek, počeo da budalesa i nemir u familiju unosi. — Hoće Nidžekanja, u svašta će taj zaći — spremno dočekuje vragometni Veselica.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Da ne veruješ rođenim ušima! Pa taj je čuo i kad u sedmoj sobi zašušte dimije! Za to je uvek imao dobar sluh! Sedi u Gacku, a čuje đerdan u Trebinju!

HASANAGINICA: A krv se vraća... MAJKA HASANAGINA: On je počeo odakle je mogao početi. Drugo si ti. Tebi je taj početak otaljo čukunded, il neko bliži, il dalji, al ti je otaljo. Ne ljuti se, ne pričam ovo da te naljutim...

I sad je sve u redu, možemo i da pevamo, imamo ilmi-haber? A šta ću s njim? Pokaži mi taj ilmi-haber, Alaha ti! Može li on na ranu da se privije? Mogu li taj ilmi-haber da podojim?

A šta ću s njim? Pokaži mi taj ilmi-haber, Alaha ti! Može li on na ranu da se privije? Mogu li taj ilmi-haber da podojim? Meni dete od sise otržu, znaš li to, moj brate, moj Pintoroviću?

Ima čovek i pravo. Hasanaga, opet, sa svoje strane, reko: dobro, u redu, evo ti taj ilmi-haber! Zakiti se! Kad je već neće, što da joj staje na put? Neka se udaje, ako hoće. I to ti je sve! Kvit!

Čovek veruje da je sav savcit od čelika, a ono ispadne da je taj čelik vosak između nečijeg palca i kažiprsta. Kola nose i nevidljivi točkovi... Ali daj bože da si ti u pravu...

Toliko ćuti, da i kad kaže „dobar dan” ljudi se zabrinu. Zamisle se: šta li je time mislio? JUSUF: Taj ti neće ići naruku. Ja sam ti govorio na vreme... HASANAGA: Jedva si čeko da me podsetiš!

Pa kad je prošo Kurban-bajram, a Zemlja osvanula zdrava i čitava, ni komete, ni propasti, taj zvezdočatac da se ubije! Nisam vido nesrećnijeg čoveka! Tako i ti; s tom razlikom, što si ti nešto i pogodio.

Da se preduzmu najhitnije mere... (Ulazi Huso) HUSO: Gospodaru, došao beg! HASANAGA: Ima li taj beg neko ime i prezime? HUSO: Beg Pintorović, Hasanago! HASANAGA: Beg Pintorović? HUSO: Jeste, ago!

Jedva čekaju da ovo odbiješ, da kažu: osoran, tvrd, neosetljiv, sebičan, ne vidi dalje od nosa. Nije taj ni za šta. Izvini, ali tako će kazati, To nije moje mišljenje, ja samo citiram.

je pustiš da se oprosti s detetom, kazaće: vidi ti njega, strpljiv je i mudar, nije zakeralo, ume da diplomatiše, taj je pogodan i za ozbiljnije poslove! HASANAGA: Znači, i to se broji?

Jesam li ja tebi za sprdnju? Šta znači ova kljusina? Čujem hvališ se kako sad sestru udaješ za boljeg! Taj konj, da li to znači da sam ja bio magarac? BEG PINTOROVIĆ: Da svojim ušima ne verujem! Kakva ti je to smišljotina?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen.

Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne: — Dimitrijo! — Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar

Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna,

Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa...

Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa...

Kad treće godine dođoh i stigoh uveče, opet beše mesečina, opet ono bujno zelenilo, opet taj potok, topole i vrbe me sretoše. Setih se tebe i uplaših.

Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora... A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplaćuj, ali, ko će alu da zasiti.

— Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću. Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog bejaše. Beše đipila.

Majka te nutkaše, metaše pred tebe jelo. Ti si jednako, onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima. Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla. Posle briznu u plač. — Teto, teto!

Uguši sve što beše. Ali eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara.

A ona ne može da ga gleda ni da sluša taj njegov mek, više ženski glas. No i on se nije usrećio. Oženili ga bogatom devojkom, iz znane kuće.

Na trepavicama suze, usta bolno, plačljivo razvučena. Ali ja bejah dosta snažan, te izdržah taj pogled. — Ah! ... — uzdahnu ona i diže testije, pa jedva iziđe na kapiju.

Kostić, Laza - PESME

Meseče, što se ludiš? meseče, što si slep? Taj venac bi tek bio na mojoj diki lep. — Na mesec sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla?

te, al' putir mi je srce, pun krvi nesite; po njemu ti je, dušo, sva duša razneta, a u njoj sveta tajna ljubavnog zaveta. Taj putir sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla?

Oj, ta pun sam svega troga pored ovog cveta moga, oh, ta ti si, ti si, mila, ti si mi taj cvetak bila. I setim se božjeg slova nebeskoga blagoslova, da pokažem da ga štujem, darak njegov iscelujem.

srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne: ti se smešiš, samo se smešiš. Taj osmejak pusti, kad ga je videlo nebo prvi put, čisto ga gledam de od milina rastvori grudi sjajne, de izli na tebe

pleme raja svoga, čedo ljubavi, anđela strasti: vino; čisto ga gledam de ti se hvali rajem, de ti ga nudi, taj oduzeti poklon bogovske ćudi što sam u sebi trune, neviđen, neuživan i neblagosloven, de ti ga nudi, a ti se smešiš,

Al' sluti Zej grozovit potop taj, prisluškuje mu manit zapljuskaj, i opet strepi neustrašiv Zej, i opet onaj titaninov smej!

i još titanski taj podrugljiv smej — da silan rob! oh da siromah Zej! U strahu Zej sa strepna kolena svog orla šile glađu morena, da jede

— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora. Na tom je kamu azijska guja zubima kivnim izgrizukala crtama divnim junačku dramu.

A druga guja, klizavij' spona, s druge ga strane po rebrih kreše, da novu sliku srpskoga steše Laokoona. Pa taj pod otim zlatnim rezama da bude svedok životnog vrela, skamenjen ropac junačkog mrela roda pesama? Nikada!

Pa i on je u boje razišao se ceo, još lepši šar je razapeo na listak ovaj beo. I nestaće mu sunca, al' trajaće taj cvet, jer to je onaj nepovred što pesmom zove svet. U NOĆI Oj ljubavniče, meseče! oj, ljubo, noćice!

— životom ti se kunem, pobro moj, najbolja ti je ta još kritika, — i bole niko ne napisa još; u njojzi samo zameriti je taj humor što ga odveć oseća u očima sav čitalački svet. da l' mučno, brale, delo beše to? Pa odmaraj se, dokolan si sad!

Nepomična je lađa mala ta, nepomična, al' svoje putnike najstrašnijom brzinom odvozi. Sprovedimo mu prtljag, braćo, taj. a doma je već otputovô sam. NA PARASTOSU VUKA ST.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Svoj prvi prilog narodnih pripovedaka Vuk je objavio u 89-om broju Davidovićevih novina i to tako što je taj dodatak prelomljen u obliku knjige od osam stranica na sledeći način — prva stranica naslovna, na kojoj stoji: »Narodne

Čitave planine i carstva, pa i čitave decenije, narodni pripovedač zna da pređe u jednoj rečenici, često umetnutoj; i taj prelaz da bude prirodan i neosetan.

pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je — kako da se srećnije i dostojnije proživi ljudski vek!

tkivo u našoj Antologiji, to je razvojna nit mišljenja i bogaćenja motivima narodnog pripovedača, razume se onako kako na taj proces mi gledamo.

pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari.

Onda car zapovjedi da ga preda nj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: — Dobro došao, šuro! A taj njemu odgovori: — Bolje tebe našao, zete! Pa odmah sjednu večerati.

k ocu pa mu reče: — Kad brat moj toliko ne dolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu.

„nego — vele — ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad“.

Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova.

Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova.

Čuvši ovo car mnogo se udivi i kaže, da je taj rob jošt prije tri godine tu zatvoren i da je on za njega i zaboravio, i misli da je on davno istrunuo.

Carski zet pozove i ovog, te i taj šnjim pođe, i tako dobije devet stotina i devedeset i osam druga. Idući sa društvom dalje jedan sahat, opazi opet

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA (smeši se): Ali, ako okupi tući, a ja nisam rada, da se taj običaj uvodi. JEVREM: Jesam li ti kazao, da se sila odbija silom?

Lako se može dogoditi nesreća kakva, pa da stradam zbog nevaljalice. MAKSIM: Ded boga ti, kume, za taj lek. KUM: Šta ti se čini, kakav je to lek? MAKSIM: Da ti pravo kažem, ja ne znam.

MAKSIM: Moj kume, taj tvoj lek ne vredi ništa! Kakva je ova moja, jošt bi mi pomagala, kad bi počeo pevati. KUM: Ko se ne uzda u pesmu,

MAKSIM: Taj je morao, siroma, poluditi, pa ne zna šta radi. Međutim ko ima blagu ženu, i kojekako, ali šta ćemo mi, mi kukavci?

Pa ako uzživi jošt dvadeset godina, kud ću onda? MAKSIM: A kakav ti je taj novi lek? KUM: Kako uđeš u sobu, a ti samo ovako (preti prstom); pa onda (metne ruke na rtenjaču i oda io sobi), ali

Meni preti robija, a može biti i smrt. No, ako dete naše damo da ga ubiju, onda će sve prestati. SOFIJA: Ko je taj lud, koji dete ište da ubije. Ajd zbogom! MAKSIM: Ha, jesam li kazao?

SVETOZAR: Ja mislim da je to izlišno, jer se obšte govori, da su žene zle; a o muževima taj se glas ne raznosi. SOFIJA: Jer žene obično ćute. MAKSIM: To je istina. SOFIJA: Zar nije?

A zašto se ti nisi obukla lepo? LEPOSAVA: E, mene se to ništa ne tiče. MAKSIM: Jošt bi bolje taj Perkić pogodio, da je odredio ti sto dukata za devojku, koja je najbolja, te bi se bar udala.

IZNUTRA VIDE SE JEDNA VRATA OD SOBE, IZ KOJE ISAJLO IZLAZI.) ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se. (Poćuti malo, pa se počne ceriti i krstiti.

ISAJLO: Znam li ja? Pitao sam jednog pisara, a on mi reče da je filosofija nešto veliko i ko nju pored sebe nosi, taj je učen čovek. MANOJLO: E, sad znam šta je. Tvoj gospodin oće da bude sovetnik. ISAJLO: I može, kad je učen.

Sad mogu i ja kazati da ćemo otići do 24. predjela neba. ŠALjIVAC: Gdi je taj 24. predel neba? MANOJLO: To samo doktor zna. ŠALjIVAC: Je li kod kuće, da mi rastolkuje? ISAJLO: Nije.

Otoič sam vidio jednog ući kroz pendžer, mal’da nije doktorov razum ukrao. ISAJLO (gledi u Manojla): Biće taj đavo. ŠALjIVAC: Idite samo pogledajte, pa ćete se uveriti. ISAJLO: Ajde, Manojlo! (Odu u sobu.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA: Ih! Dokle ćeš me jesti, Luciferu, tako da ti reknem! Tri stotine vraga iz tebe se vitlaju, kad pomoliš taj tvoj jezični jezik. — Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću?

SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće! Škoda što nemam rđavu narav da ti taj jezični jezik do kraja iščupam, da ne progovoriš nijednu reč, dok si god živa. (Oda gore i dole.) Šta si se usićila?

Gledaj joj posla! PERSIDA: Šta ćemo sa srnećim čerekom? PELA: Srneći čerek? Ju, Perso, nek se i taj uredi. PERSIDA: Donešene su i neke divlje patke. PELA: I to je dobro, Perso, i to je dobro.

Volim pređe crknuti, nego da se taj pokor učini. Oh, Bože, šta se čini od mene! SRETA: I ti baš nećeš? SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Bašte su Raspamećene od kretanja Po vektorima svog cvetanja — A delom još od mašte su. Još jednom taj vrv u žilama, Na strmoj kosini stoleća. Treperi skazaljka proleća Među mrgodnim silama. (3.

(10. IV 1992) OSMEH Ko zlatnu masku iz Mikene, Koja je Drugi oblik praha, Ugledao sam na dnu mene Taj osmeh zadržanog daha, Što uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu ogledala; Okom bez boje i bez zene Budućnost me je

treznoga Didroa u Nisku Zemlju, bez pripreme skoro, Al budna uma, ko nećak Ramoa, da shvatim brzo, al zavolim sporo Taj vlažni sever vetrova i kula Krilatih, koji seku nokte plima; Taj okeanski sever, gde je zima Blaga, a leto u stanju

ko nećak Ramoa, da shvatim brzo, al zavolim sporo Taj vlažni sever vetrova i kula Krilatih, koji seku nokte plima; Taj okeanski sever, gde je zima Blaga, a leto u stanju rasula. Da li je ova zemlja obećana Amfibijama i tumačima dvojstva?

na uzmaku, Pod mokrim krznom već nestvarni; to je praznik Praznine, optočen romorom što kaplje Sa krovova u zoru. Taj zvuk će da se zgusne u mrlju koja vlaži zapadni sobni zid — Tako praznina gusne u vidljivu suprotnost, Najavu rastočenja.

uvećani detalj svedoči nam o slici Čiju celinu možeš da naslutiš u trenu — Ako postoji ta slika, ako postoji taj tren. A blažena je sumnja, jer ističe suštinu.

Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera, Odlomke bezveznih razgovora letnjih, Provučem taj šapat; moja je namera Da pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Alal vera! Sve iz glave, sve slobodnoručno! U stvari, jedanput sam htela da kao napustim taj svet i pođem tako sa izvesnim deda Drljom Alasom njegovom apatinskom šikljom niz Dunav, prema Crnom moru. I šta se dešava?

bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto poželeo da se malčice i sam ubaci pod taj njen stari kaput — kuću. Jednostavno, njoj nije bio potreban neki „Čamac“ na Adi; svoj brod je nosila stalno sa sobom.

I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od

I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od

Pošto su mi nabacili komplekse da smo strašno mala, mada simpatična zemljica, ispričah im priču o zecu: — Dakle, taj zec — počeh — maznuo je nešto više ružica nego što može podneti, presisao, kako se to kod nas kaže — a kod vas?

“ omiljenu pesmu mog frenda Suleta iz „Tri grozda“. Taj gosn Sule je jedanput izveo maksimalnu stvar. Kad je svima dojadilo sa svojim pićem, odluče da ga izleče u Švajcarskoj

razreda imaju toliku lovudžu da mirno mogu iznajmiti čak i nekog polovnog nobelovca da umesto njihovih naslednika obavi taj mučni, intelektualni posao.

Natovareni smo, dakle, do daske, na taj isti tricikl, i vozimo se poznatom turističkom turom Upoznaj svoj grad. To je ta varoš po kojoj ćemo za svega

vrate kući u desetku, a ne u devetku; ko bi normalan uložio sve nade u nekog studenta iz provincije da bi posle svega taj momak lepo zbrisao bez doviđence; ko bi oprao toliko brda prljavih tanjura u životu i načisto upropastio ruke, ko bi

Jutro je počinjalo njegovom čuvenom rečenicom: „Šta oće opet taj gitler?“, a kroz tri dana se najozbilnije pripremao da izađe na demonstracije zbog okupacije Poljske, Jedva smo ga

dana se najozbilnije pripremao da izađe na demonstracije zbog okupacije Poljske, Jedva smo ga smirivali govoreći da je taj rat odavno završen, i da nema nikakve opasnosti za sirotu Poljsku, na šta je on odgovarao da je jutros čitao u

I kada se taj šou najzad završi, gosn Krečko mi zviznu takvu jednu šamarčinu da su mi uši zvonile puna tri meseca. —Odakle ti

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sedlaj konja! Noć na bregu, bije tonja. U Čajniču znaju žreci inu priču: ko u Stocu zaleprša o zlom kocu, taj osvane u Blagoja i Dostane. KROZ GORAŽDE Kosiš li to ili žanješ belo žito? Šta li sija? Sanjamo li i ti i ja?

Zmija glavu skolutne pod rep i trzajem zaleluja zob. Šumsko sunce ublažuje kob. Bivša ljubav, taj suncokret slep, prošlom bojom senči letnju dob. Pod uštapom progledao jaz. Šumi nula - a u nuli az.

Jagnjetov lelek preko gudure, što nagon budi zvjerki, moriji, žalosti bile, sjeni usnule taj bolak drevni, najiskonskiji. Razroko svjetlost s bunike grije a bratstvo hita put Panonije.

Da smeh taj me mimoiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Kud pogledam - sve sanovnik: o jezama lebdi stenje a reč jedna zvono, zvonik,

smeh su letošnje bulke, drhtava plazma po burnom tkanju, a to je vreme, u očajanju, raspuklo bilo nuline nulke, taj impuls tvorben, porfir ništine, čiji odsjaji lik mi rasture po iluziji refren-aure te strošen trusim sluhom tišine.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogaču; te od

JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj. Tako je Amalija švermovala za Morom, kad sam Šilera čitala; o, taj vam piše! Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce!

— O, tatice, taj negliže da vidite! Tek u polak dvanaest obuku se paradno, pak ili s knjigom sede kod pendžera, gledajući kako prolaze

Tako sam kod Gete, — o taj vam piše! Kod njega sam jedan prekrasan fers našla: Geh’ den Weіbern zart entgegen: Du gewіnnѕt ѕіe auf meіn

ALEKSA: Zaista, Gete izrjadno piše. JELICA: Svi ga pofaljuju da je modišrajber. ALEKSA (smeši se): Taj me je učio igrati. JELICA: Šta? Gete vas učio igrati? Ovaj Gete? ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete.

Nemecki i francuski sam u mom detinjstvu čitao. JELICA: Dakle, vi i francuski znate? O taj sam jezik ja želila učiti. Mora da je vrlo lep. ALEKSA: To samo onaj može čuvstvovati koji ga razume.

JELICA: Rihtig! Eіne gebіldete Ѕprache... O, kako bi ja rado taj jezik učila! ALEKSA: To je lako. Jednog iskusnog šprahmajstera! JELICA: Ovde nema takovi.

JELICA: Kako se zvao taj gospodin? ALEKSA: Šlegl. JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili? ALEKSA: Bez prekoslovija.

da svašta zna, da je tako učtiv, pametan... čudo zaista! (Jelici, koja dolazi.) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila! Usred Beča nema njemu ravna!

Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj

Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana!

Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun. Taj ti u zamku upada skokom, gotov je začas, dok treneš okom.

Stan mi je, možda, pomalo tijesan, al ja vam nisam odviše bijesan.“ Cvokoće Brko u mrkloj tami. „Pa taj se nebom pokriva samim! Otkuda samo toliki džin da dođe noćas u stari mlin?

A trn, crn, zao, imenom Ćira, pun oštrih bodlja ko divlja ruža svakoga dira, sve ruku pruža, taj ne da, bogme, nikome mira.

Loviti Žderka, a sanjiv biti, posao uzaludan, zato se mora oprezan biti i vrlo, vrlo budan. Za taj su podvig ekipa loša dedica Triša, Žuća i Toša.

sav je od pesme i reči čudnih, skitnica večna, zanet i smeo, u magli spazi devojčin veo i za njim pođe — šta li taj ne sme! Neznanku traži i peva pesme. ŽUĆIN ODLAZAK Otkuda, ni sam ne znam ti reći, tuga mi u san doleće. Otkuda?

Dobro ga znadeš, u psećem svetu nikada takvog više, stotinu puta ovo sam čuo iz usta deda-Triše. Taj ti se svuda desio prvi za zecom gde se majalo, kad smo jurili mačke i vrapce, na vuka kad se lajalo.

U svakom lovu, igri i borbi taj ti je bio spretan . . . Kad prošlog leta, primetih jasno, postade Žuća setan. Povazdan ćuti, pa istom pita, oči

Vidrić, lovdžija stari, hitar i lukav, mudrica prava, oprezan uvek, očiju budnih — na jedno gleda, dok drugo spava — taj ti se svuda pametno kreće, u zamku lako upasti neće.

Oblak od ptica po travi pao, pokraj njih vidiš stražara noja. Taj nosi jaja, ujka mi kaže, velika tako — ko glava moja.

!) uhvaćen je čudan baja zbog opasna prekršaja, uhvaćen je jedan puž. „A zbog čega, da li znate?“ vi pitate. Taj prebrzo drumom vozi, saobraćaj sav ugrozi klizeći na jednoj nozi. Čak ni noga to mu nije, nešto dugo poput skije.

Ko noću traži po šumi mečku, umesto mozga taj ima zvečku.“ Opet se hrabri oglasi dečko: „Počuj istinu gorku, priđeš li bliže, trapava mečko, videćeš strašnu

Evo ti savjet staroga pisca: čuvaj se dobro i mrtvog lisca. Kad ježa sretneš, kavge se mani, taj koplje ima na svakoj strani. Kornjači nikad ne stani na put, jer oklop nosi, a nema kaput.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ja verujem. Verujem u Boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je Bog s njima. — Ali, ujna, — prekide mladić (znači taj je verenik!

— Ali je čitavo jezero između vas. Biće vam vrlo teško voditi taj rat. — Ni najmanje. Jednoga praznika mi ćemo se iskrasti rano ujutru u ribarske barke i otići na Malo Ostrvo.

— Našto! Mi smo svi još iz davnine ribari. — Ali ako ne voli taj zanat? — U početku ga ni ja nisam voleo. Sad vidim da je to bio najbolji I najsigurniji hleb.

Oni su živeli još uvek u Ingliteri. O, koliko je bio dobar, taj jadni mladić. Sećaš li ga se, Pipo? — Sećam ga se izvrsno, oče.

Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: „Eto taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna zakone.

A niko ga nikad nije video. — Što je sa vašim bratom? — O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života. — Bio je bolestan?

Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi.

Precizno ocrtane kule, krovovi, zvonare. Uz njih ližu beli plameni. Šta je taj gradić? To je sasvim daleko, u levo od Mont Palankinosa.

Kako se zove taj gradić? Mora biti šest stotina metara bar nad jezerom! I sve najviše jedna sekunda. Opet sa te strane savršena

To je krik koji je izašao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se evo apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru.

Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopire taj glas, ne mogu da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni.

Lupaj, Marija-Lujza će izići. Lupaju. Kao da celo jezero odjednom dolazi do nas, tako me taj zvuk seti na zvuk kojim je ribar udarao žljeb u čamac, pre no što će se otisnuti. Lupaju opet.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Još niko ustao nije, A budan petao već, živahno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuk'o glas.

A taj večni, suri stražar — To je carski or'o stari Nad sumornim urvinama Stolećima što stražari. On oblake krilom tuče I og

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

on treba da je prezren a blažen ja, ipak hramove dižu gde on pokaže i duše mu svoje u šake predaju, on je taj. A mene pred crkvom drže da smirujem božjake.

POVRATAK HODOČASNIKA Pošao sam u taj grad pamtiveka po slike i psaltire radosti obredne i da zapevam u horu pod svodovima zlatnim.

grada; jutrom ga sad u izmaglici nazirem kako sjajem daleka kopna spaja i znam, stareći, dok sedim u kožuhu da u taj davni čas kad usamljen i sirot prestonicom vaseljene hodih najbliže lepoti sveta bejah.

Na taj glas treba u najblažem pomirenju podići zavesu druge svetlosti. No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelo

Sada te u bašti vidim gde ležiš na uplašenom lišću i ruke gole dižeš, telo ti tone u vreli mrak. Ja sam bio taj kamen i razbojnik na kladencu i lađa na moru i onaj ko te celu pokazao suncu kao grudu rođene zemlje.

struka, a dole samo sneg, sneg, sneg i preko vode, te osim mog traga s brda na breg drugi se tragovi ne vide. Taj narod što lebdi u gunju il zbijen pod zemljom grli pčele!

U svetom svetu stvoreni svet postoji još jednom, drukčije, ako ne suprotno: čistije, svetlije, mirnije. Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo.

U svetom svetu stvoreni svet postoji još jednom, drukčije, ako ne suprotno: čistije, svetlije, mirnije. Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo.

s juga razgovor se ugađa iznad ušća Nije ovde došao begunac ni povorka stradalnika kopa se temelj dubok a taj što kamen-temeljac nosi Stefan je Osnivač Stefan i Vuk u Ravanici Rastu dva sina sigurna u svoj lik po njima sunčev sjaj

je čulo glas i videlo: Mladenac i Reč sreću se u obliku novorođenja Štit je izveden iz neba i plamen je sišao mislen Taj plamen hvaljen i vaseljen Raspodela (u Bogorodici Ljeviškoj) Jedan kabao vina i kabao pun soli razdeli kad je mesečina i

Objava istine i njeno uništenje, idu zajedno. Zašto je tako? Treba umreti u istini. Jer umiranje je istina. Ko je taj što govori neistinom? Da li je i on jedno Ja, nalik na moje? Da li je vaistinu toliko velik, prkosan, nerazmrsiv?

Da li je i on jedno Ja, nalik na moje? Da li je vaistinu toliko velik, prkosan, nerazmrsiv? Ili je taj pravi protivnik svetog — jednostavan, razborit, nezamrsiv? Ponekad imamo nejasno osećanje istine.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TANASIJE: Šteta odista, takav čovek! AGATON: I kakvo je to poštenje bilo! TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo! PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je. VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.

I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? 'Ajde reci, je l' ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj.

Primio on imanje kao staralac, to razumem; to je po zakonu, je l' tako? Ali otkud sad taj advokat da ga poveri tetki na čuvanje? VIDA: I to sve ovako, otvoreno.

MIĆA: Pa to, da ostanete u stanu. Zašto ne? Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje.

ADVOKAT: Dobro ste ipak učinili što ste se uzdržali, jer najzad, šta znate, možda taj čovek nije time hteo da vas vređa. DANICA: Ali kako? ADVOKAT: Možda on ima kakve ozbiljne namere?

TETKA: Ostavi, dete, tu brigu; imamo dosta drugih na vratu. Nego, uzmi taj služavnik pa 'ajde. Kafa se potpuno ohladila, a, veliš, neće ni da je piju. DANICA: Pa jest!

VIDA: Bogatstvo, pravo bogatstvo. TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo. SARKA: Ah, onaj srebrni budilnik! SIMKA: A čiraci, šta kažeš za one srebrne čirake?

SIMKA: Ti se, Gino, kanda zaplaka kad vide taj servis? VIDA: Bože moj, čega ti tu nema i sve to da čuva tuđin, nekakva tetka. MIĆA: I njena sestričina.

viljušku, pa me sve guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: bože moj, pokojnik je, koliko juče, umakao u taj slanik... (Zaplače se.) SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on umakao u slanik.

SARKA: Ostavi, boga ti, to, nego šta je tebi, ženo, te si se prilepila uz taj zid kao taksena marka? GINA (zbunjeno): Kako da ti kažem...

SARKA: To je istina! (Seti se.) Ju, pa on bi mogao i moj budilnik da skloni. GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik? SARKA: Baš u njegovoj. GINA: E, onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom koferu. SARKA: Šta kažeš?

GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik? SARKA: Baš u njegovoj. GINA: E, onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom koferu. SARKA: Šta kažeš? GINA: To što ti kažem!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Narednik se okrete i pođe u šator. Tada mu priđoh. — A, ti si taj... Vidim ja da mi jedan nedostaje. — Onda se obrati jednome vojniku: — Vodi podnarednika kod rukovaoca da mu dâ odelo

Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu

Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije...

Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su.

— Zar je tako dobar? — Koj... hm! Znam ga još iz turskog rata. Kad je osmatrač, taj baca bombe, puca zajedno sa pešacima, vezuje telefonsku žicu po najvećoj vatri.

Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te su prsti

Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je ležao mladić, poleđuške.

— Zašto su nas izbacili ovoliko napred? — čisto zavapi narednik Milutin, vođa popunjavajućeg dela. Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru beže glavnom snagom ka Drini.

Pojedinačni pucnji su sve češći. S napregnutom pažnjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajažljivi bes nas obuzima da mu ni parčeta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su očajno dugi.

— Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj se ne čuje. Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti.

Izvadim... ono sat. Zagleda i Aleksandar časovnik, i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju.

Čudimo se ko li nas je to vodio noćas i kako se taj snašao po ovoj mračnoj noći. Naiđe komandant diviziona i priđe komandiru. — Naredite da se vojnici prikupe.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući. On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori: — Tri godine, ovo je sad četvrta.

Gojko pocrvene i najvoleo bi da mogaše tog časa u zemlju propasti. Sad mu beše najtegobniji taj položaj, zbog koga je i inače trpeo dosta. — Jest... bolest me smela.

oblake prašine, što su se ponegde podigli, pa se prema suncu prelivaju i svetle nekom ljubičastom bojom, — nosi se taj večernji zvuk i bruji daleko širinom, čak tamo do kraja potesa, kuda vijuga, zelenom dolinom, srebrnasta uska rečica...

Zbilja, kako ide ? Danas ste počeli. — Ljutila sam se mnogo. Nisam još... (ona poumi da kaže: dorasla) naviknuta na taj posao. Velimir joj stade govoriti o tom početnom poslu.

— Eh, Savet!... odgovori Velja sa nekom gorčinom u glasu. Teško nama! Oduzeli su nam i taj jedini zaklon: da nam je bar hleb obezbeđen, kad radimo posao valjano.

Beše veoma uzbuđen, te jedva izgovori ovo malo reči. — I meni se svidi taj savet, odgovori Velja. More, vi imate pametnog famulusa, vere mi! Tako, tako je najbolje.

Bogosav, veli, sinoć došao iz sreza, pa doneo taj glas. Oboje se zaprepastiše. I ako su neprestano o tame govorili i mislili, ipak im se činilo, da neće biti tako

I ako su neprestano o tame govorili i mislili, ipak im se činilo, da neće biti tako pokvarenih ljudi, koji će taj zločin izvršiti. A ono gle!... Oboje se ćuteći pogledaše, pa odoše u svoje učionice i počeše rad.

Ja ti jamčim da nećeš biti ni premešten ni otpušten, dokle god ustraje taj roman Ljubičin... trebaš ti njima. — Šta ti govoriš... kao da ne znaš onog zlikovca! — Zato i govorim što ga znam...

je sa zavišću gledala kad varoške učiteljice idu sa decom u crkvu, pa je tada u sebi pomišljala, da će i ona dočekati taj srećni dan, kad će ovako isto sa svojim đacima ići. Pa eto, dođe i taj dan!

Pa eto, dođe i taj dan! Istina, ona je sad neraspoložena zbog ovog Gojka, a možda i zbog drugog čega, ne zna ni sama...

Ljubica pogleda na Gojka, ali on gledaše oštro i ozbiljno, kao da se taj razgovor njega ništa ne tiče. »Vidim ja, nema tu mirnog rada! pomisli ona. Moraće jedno od nas dvoje putovati.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

puna, grane ti podvija; Svrh tebe se grad Budva viđaše, U Budvu se mlad Jovo ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku, Ona mu mlada govori: “Budi li ideš na

Sele, sestrice, zv’jezdo danice! Otpuhni cv’jetak, napij se vinca, Taj ti je cv’jetak od vjerenika, Od vjerenika iz tuđe zemlje. I oko i čelo Sve nam, braćo veselo!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje! Zar se sa takvom glavom može — misliti? Znaš li ti uopšte šta znači to, taj proces, taj glagol, ta glagolska radnja: misliti?

Ništa manje! Zar se sa takvom glavom može — misliti? Znaš li ti uopšte šta znači to, taj proces, taj glagol, ta glagolska radnja: misliti? Mislio je Aristotel, Stefane, mislili su Platon i Dekart, Stefane, a ne ti!

JELISAVETA: Za njega bi i ovaj rat postojao samo ako bi se događao na pozornici! VASILIJE: Tebi će taj drveni mač doći glave! MAJCEN: Vaše rasprave ostavite za kasnije! VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam!

Od nje najviše i boli, useca se do koske! VASILIJE: Da ga sretnem na ulici, mislio bih da je običan seljak! GINA: Taj je pre rata gore u Sinjevcu, da izvinite, silovo koze! VASILIJE: I to je danas postalo vlast!

A nije ni red. Treba i Gini da se nađem pri ruci. Vidite šta ih je snašlo? VASILIJE: Taj njihov sin... SIMKA: Sekula? VASILIJE: Koliko ima godina?

MILUN: Reko si dvije! BLAGOJE: Je li? Ponesi dve! MILUN: Misli li taj silaziti odozgo? SIMKA: Reko je sad će... Gospodine Vasilije! VASILIJE (s verande): Dolazim, dolazim!

GINA: Pa šta da radim? Milun: Radi što i svi ostali, ništa!... Pa đe vi je taj Stefan? BLAGOJE: Koji Stefan? (Sa koferima u obema rukama, i pod miškama, iz Simkine kuće izlazi Vasilije)

Blagoje je zbunjen i postiđen.) SOFIJA (Vasiliju): Je li to taj naš narod, o kome pričaš? JELISAVETA (Blagoju): Da l se i sada osećaš kao soba? BLAGOJE: Ko šta?

Je l to kod Gine nema nikoga? JELISAVETA: Nema. Otišli su uz reku, prate onaj krvav trag. SIMKA: Ne znam šta taj Drobac toliko traži ovuda! Strepim i danju iz kuće da izađem, akamoli noću!

SOFIJA: Ali zašto baš Elektra da mu padne na pamet? VASILIJE: Sve što se dešavalo ličilo je na scene iz Elektre! Taj načelnik je ubijen dok je klao june, kao i Egist!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Dao je njinoj duši oproštaj guslara seljački poj. U njivama mi je sahranjen lelek taj, u prokleti večan znoj. Nisam ja za srebro ni zlato plako, niti za Dušanov sjaj.

Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem sumnja, zakona, suza i vera i zdrla mi sa čela taj venac. Tebi, što si mi narumenila usta plodom dobra i zla, da sve znam, slava, Slobodo!

Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažaljenja! Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh rasuh, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun zvezda i zraka, moj se šapat

Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim, sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim? Da li tela, mili gradovi, ili seni, to drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?

Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja. Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog.

Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina.

Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer. Taj kaluđer, Teodosija Cernjanski, sahranjen je u manastiru Vojlovici, kod Pančeva, gde mu se nalazi nadgrobni spomenik, i

On je putovao do Rusije. Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali

Isplivao je. Moj ded, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika. Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola.

U porodici popa Nenada, najmlađeg sina Jovana Putnika, naročito su se ponosili bratancem moje babe, Pajom. Taj Paja Putnik bio je u vreme revolucije godine 1848.

Onda nemamo šta da razgovaramo!“ On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir sačuvati ime Putnika.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Hranio se zeljem i šumskim korenjem. Nedaleko od njegove peštere, u jednoj guduri, beše izvor bistre vode. Na taj bi izvor svako jutro silazio s krčagom po uskoj putanji koju je sebi prokrčio, i, pošto se napio vode, nalio bi i krčag

„Istinu je govorio on“ — mišljaše Agaton. — „Ja sam taj čovek što je imao njivu i rđavo je radio. Ja sam samo kidao lišće i lomio stabljiku pogane biljke kad sam pobegao od

— Možeš mi, care, uzeti i život, ali ja taj novac ne mogu primiti — reče starac mirno. — Ni za crkvu?! — viknu car.

3atim ostavi dvor i ode u puostinju, u kojoj je nekada živeo taj isti starac. I tamo je, moleći se Bogu i kajući se za učinjene grehe, živeo do svoje smrti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pisac te čudne priče, putnik beležaka (šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake

ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda. Uzgred budi rečeno, to je lep običaj.

da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu.

— reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže. Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam: — Kakve budalaštine? — Svakojake — odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno.

Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj. Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama.

Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.

od čuda, ali, da on ne bi primetio, priberem se i priđem, te mu i ja čestitam rečima: — Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati; ali, evo, to sada činim.

— upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni. — Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula.

“ Druge su novine otprilike to isto saopštavale, sa ovakvim dodatkom: „Sem toga, doznali smo s pouzdane strane da taj čudni čovek dolazi još i važnom političkom misijom.

mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu

Prvo odem ministru inostranih odnosa. Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: —

Anuti iz susedne zemlje... No to nije ništa... To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš novim, svetlim, mladim životom i blagosiljaš sudbinu za taj trenutni darak...

Obuzima te milina, hteo bi da taj prizor pretvoriš u večnost i ne možeš da otrgneš pogled od toga čuda lepote, koje te zanosi, čara...

Približismo se reci i čusmo žuborenje vode, ali te taj noćni žubor ni malo ne veseli, on ti uleva u dušu strah i setu...

— Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti! — 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.

goste ili radnike i utom se donese bakrač (ako je rakija), ili vidrica (ako je vino), pa ko prvi prihvati pozdrav, taj ispije najveću čašu. — E, Anđo, ti večeras jednako pobeđuješ, hvalim je ja. — Pa jes', žešće no Dule na Pandiralu.

— Koji Dule? — Pa tvoj, iz G. — Kako je to on pobeđivao? — Eto, nek ti priča Delija. — Koji Delija? — Pa taj moj, Blagoje. — A, dede, Blažo, vjere ti! — Pa znate to svi, tek kad smo počeli, 'ajde, de!

— More, ne poveravaj se čiči! — Ne beri brige, znam ja njega. Ide taj na veselje, k'o slepci na daću. I nesta ga u pomrčini... Komišioci se već raštrkali.

STRAŠNA NOĆ Zvali su ga »vizantincem«, i čudo što mu je taj nadimak dolikovao. Vazda previjen, trlja ruke, obara oči, klanja se i klanja...

i ona jedina drvena stolica, i krevet njegov, taj najdragoceniji zalog njegove zlatne slobode, svedok najsrećnije i najburnije mladosti...

On je mislio da će ga taj sintetični pogled na njegovu prošlost odvesti samo za godinu-dve nazad, ali se on odjednom nađe u doba svoje bujne

Činilo mu se, da ga sumorne zidine njegove sobe s prekorom gledaju, i on je taj prekor osećao jasno, kao na javi. A zbog čega?...

A zbog čega?... Da li je taj prekor stoga, što on namišlja da prekine sve veze s drugovima svoje tihe samoće, ili mu te neme zidine čine prekore u

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: Jeste! SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.) III PAVKA, DANICA PAVKA: Ja ne znam samo zašto taj čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa),

JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni! Bajagi nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo

ko: šta misliš, ko da bude poslanik, a ti da mu kažeš: šta se to mene tiče, ja gledam svoja posla a kog narod hoće taj neka ide! Je l' tako? JOVICA: Tako je! JEVREM: I tako ćeš da radiš?

tužio sam ga zbog žene. PAVKA (doseća se): Kanda Sima Sokić. IVKOVIĆ: Da. Taj im je sad najveći agitator i natutkali ga te kakve sve gadosti ne govori. DANICA: Jedva čekam da se ti izbori svrše.

Mene je čisto strah! IVKOVIĆ: Pa, ipak, nećemo se mi posvađati. Ne bojte se! Ko pobedi taj će posle oprostiti svome protivniku... Zar ne? (Gleda u sat.) Imam ročište koje ne smem da napustim.

Otac je naredio momku te svakom ko me traži kaže da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa mi na taj način odbija birače. Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći. DANICA: A ako čuje otac da sam to radila?

DANICA: Pa nema šta tu da se popusti, ko dobije više glasova, taj je poslanik. PAVKA: Znam, al' vidiš, ako ćemo onako familijarno, pravo bi bilo ja i tvoj otac da idemo sad kao

SPIRINICA: 'Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu.) IV JEVREM, SEKULIĆ JEVREM (za njim Sekulić): Evo, iz ove sobe. Eto, taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan. SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu? JEVREM: Jest', tu mu je kancelarija.

JEVREM: Jesam! SEKULIN: „Po milosti božjoj i volji narodnoj: Sekulić pisar toga i toga sreza, po potrebi službe, u taj i taj srez.” Šta znači ono „po potrebi službe”? JEVREM: Pa to, po milosti božjoj...

SEKULIN: „Po milosti božjoj i volji narodnoj: Sekulić pisar toga i toga sreza, po potrebi službe, u taj i taj srez.” Šta znači ono „po potrebi službe”? JEVREM: Pa to, po milosti božjoj...

SEKULIĆ: Šta da ti izmisle, da si preoteo tuđu ženu? JEVREM: Ne kažem to, nego... SEKULIĆ: Ama, gde ti je taj Mladen? JEVREM: E, pa de!... (Ode na vrata.) Mladene, Mladene!

MLADEN: Jesam! SEKULIĆ: Gde ti je taj spisak? MLADEN: Nemam. SEKULIĆ: Kako nemaš? MLADEN: Pa ja nisam pismen. SEKULIĆ: Pa kako si, đavola, zapisivao?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo.

Onima u redakciji se smrkne kad ga vide. Ko je bliže vratima, taj umakne i bez kape u obližnju kafanu, a ko ne mogne, nego ostane, na tome se slome kola.

Ali je nešto i izašlo, nije taj koš bio porodična grobnica baš sviju umnih čeda Sretinih. I Sreti je bilo osobito milo kad tako nađe u Odgovorima

Što si zaćutao? Mi računamo na tebe. Bratsko pozdravlje«. A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu.

i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih ruku, a ne živi gotovanski od dvadeset šestog, kao, na primer, vi.

Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i nadalje biti sramna i prezrena Vandeja, ili njega neće biti na svetu!!

(Silno mu je taj autor imponovao!). Tek ujutru, a ono vidiš Pelagića gde se ili zgrčio u krevetu kraj nogu Sretinih, ili pao dole, pa

— Ima, kako da nema! — Pa gde je mejana? — Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo. I taj ti je jedan od onih čapkuna, za koje ti kaza maločas. — E, zar?! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti.

Počeo je, istina, da mu onako kao poizdalje malo obagateliše moleraj, te na taj način da mu škontira nešto, ali se moler nije dao.

Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«. — »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom našem Marku Kraljeviću, nikad on, vala, ne može take goleme brke da ima!

!« Ne, onda će on druge pitati: ko su i odakle su? A nada ga neće prevariti! Jer koji je taj koji je u anteriji i sepetki došao amo, i zadržao se ovde više vremena, a da se nije ofajdio, te da se i ovaj Zac ne

finiji, »putnik« iz Beograda, koji prodaje Singerove šivaljke i jednako uzdiše za Beogradom i bulevarom i čudi se kako taj svet može u selu da živi!! Već je tri dopisne karte poslao u Beograd nekoj mašamodi u Skadarliji. Đavo od čoveka!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

U kafanu nijednom u životu taj nije navratio. Bioskop? Nikad! („Kauboji, i razni Džejmsi Dini” ). Jednom je slučajno nekog tapkaroša uhvatio I dugo

IV (Vreme nema ni ulicu ni stan, Dokono prolazi i nizašta ne mari. Ko je još video taj dan U kome čovek ostari?). Kažem vam, deco, kao kroz san: Čudnovat dan.

Gle, Ko li se to sa one strane šunja? Priđimo bliže, evo ga gde stiže Taj što noću kao mesečar lunja; Preko dvorišta gmiže ko muva preko riže Jan Neopran, zvan Miki, inače Žunja.

iz nizine i sa visine, Zakleti pobornici ćutanja i discipline, I uputiše mu prekore ljutite, oštre: „O čemu taj priča, i šta je sloboda uopšte?” „Naš general je malo skrenuo, ili je pao s kruške ...

kutke zemlje, pravopisne biltene, Opominjući narod (koji kupuje sir i povrće A na njegove se ukore nimalo ne osvrće) Taj narod što, boraveći u bespuću i u zabiti, Šapće: „Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti!” Finijih ženskih odela?

Gramatičar će reći da staje deset dinara. Čitav svet strepi da se ne prekine taj konac... Treba sav svet, a čitav je neokrnjeni lonac. Mimo celog sveta ponaša se današnja mladež.

svih krošnji, u parku, odzvanja Rasprava o smislu postojanja; Iz trista grla diže se graja Oko pitanja: ima li kraja Taj svet, u kojem čavke i vrane Drečeći, čekaju sunce da grane!

ŠVRĆA To belo kuče, što vlažnim očima teši Tužne živote ostalih pasa, i ljudi; Taj nežni psić što se svemu smeši, I čudi, čudi, tako beskrajno čudi...

Al i u hrpi za živu glavu grozd ne da boju ludo plavu. Boju: taj nežni, plavkasti dašak, trag magle i krede, onaj prašak što se, potajno, celoga veka prenosi među prste čoveka, ko

DUNjA Ko svetiljka koja tinja i kunja, mutnim se sjajem preliva dunja; taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše, sjaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje —

SEČENjE DRVEĆA Čovek koji posadi drvo kao da je napisao Da život ima neki viši smisao; Ko poseče sadnicu, taj je kao neman Za sve i svašta sposoban i spreman!

A ovde, avaj! Sudbino kleta! Ćuti i spavaj Do kraja sveta! A kad ga jednom Metla izbriše, Reći će: „Novčić taj Ne važi više!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ako nauka i poezija mogu imati čega zajedničkog, one će ga neosporno naći u romanu i misterijama života jegulje. Taj roman, sa svojim za običnog posmatrača neshvatljivim fazama, scenama i misterijama koje se verovatno još za dugi niz

U knjizi jednoga starog, prema slici u knjizi zaraslog u bradu i kosu srednjevekovnog kaluđera, iscrpno se pretresa taj dokaz i nalazi da on za svakoga, pa i za najokorelijeg bezbožnika mora biti ubedljiv.

Šmit je taj brodić iskoristio 1903—1911 g. za istraživanja u pojedinim udaljenijim morskim oblastima, kao što su okolina Islanda i

Ali italijanski prirodnjaci, idući još dalje, doneli su tada i taj netačan zaključak da se sva jegulja u rekama, rečicama i jezerima što su u vezi sa Sredozemnim Morem, plodi tu, na tome

Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit se, napustivši od toga događaja sve svoje druge poslove, sav predao problemu jegulje.

Trebalo je godinama krstariti po okeanu, neprestano loveći i ispitujući riblje larve. Danska vlada naručila je za taj cilj naročiti brod, udešen i opremljen za takva ispitivanja, a dok on ne bude dovršen, jedna danska pomorska kompanija

Međutim, sav je taj rad morao biti prekinut za vreme svetskog rata, ali je nastavljen odmah čim je rat bio svršen. Godine 1920.

Šmitu na raspoloženje svoj brod od 550 tona, koji je nosio ime »Dana«, a docnije »Dana I«, pošto je posle godine dana taj brod zamenjen drugim koji je nosio isto ime. Sa tim brodom Šmit je 1920—1921.

To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da naiđe na

Pa pošavši iz Kopenhagena juna 1928. godine na taj put, koji je završen juna 1931. godine, brod »Dana II« je prešao po morima i okeanima put od 121.

Na taj način je i za Indiski Okean potvrđeno ono što je ranije već bilo utvrđeno za Atlantski Okean, a to je da jegulja za svoj

godine zamenjen, kao brod za ekspedicije, jednim novim brodom naročito konstruisanim za taj cilj i kome je opet, iz pieteta, dato ime »Dana«.

Rakić, Milan - PESME

PESMA 108 OPROŠTAJNA PESMA 109 PESME 112 OBJAVLjENE POSLE PESNIKOVE SMRTI 112 NA KAPITOLU 113 TAJ OGROMNI MESEC LIMUNOVE BOJE 114 JASIKA 116 PESME PESNIKU Gospod ti je dao svetu iskru.

U sobi će biti sumrak, blag ko Tvoje Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja. Al̓ ne volim te, ne volim te, draga

prevrnuti verom, Idolu drugom, bez suza i jada, Predaćemo se i rečju i perom; A ona biće ista, uvek mlada Priroda, taj spas, i uteha, i nada. Sad znaš.

Nek ti reče, U tužni čas kad zimsko pada veče, Da sam, ko Azra,* bled, veran, i predan. I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi

To rosa, tiho kao sen, Pada na list i cvet, I blaga noć za jedan tren Osveži ceo svet. I ja osećam u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji

I oni strasni dugi časi, S neznane boljke kad se strada, Kad čista suza oko kvasi Zbog nepoznatih tuđih jada? Taj plemeniti bol sad ćuti, A život sve obvija tminom, Nameće svud svoj zakon kruti I pomirenje sa sudbinom.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te voli, jer zna da si mati, Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

Sve klonulo, svako biće, svaka zgrada. To nad Večnim Gradom, kao mora, pada Teška tradicija bezbrojnih stoleća... TAJ OGROMNI MESEC LIMUNOVE BOJE Taj ogromni mesec limunove boje Što ko avet luta nad gorama našim, Sipajući mirno hladne

To nad Večnim Gradom, kao mora, pada Teška tradicija bezbrojnih stoleća... TAJ OGROMNI MESEC LIMUNOVE BOJE Taj ogromni mesec limunove boje Što ko avet luta nad gorama našim, Sipajući mirno hladne zrake svoje, Zašto ga se klonim i

— Jasika jedna tek treperi, Jasika tanka u visini. Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon što te kreće Razumeo još nije niko, Razumeti ga nikad neće.

Taj tamni nagon što te kreće Razumeo još nije niko, Razumeti ga nikad neće. No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne struje nose. Pobednik večni, uvek čio.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

SVI IZ GLASA Vidite li kako ne zna ništa! Istina je sve što je kazala; ne bi sama sebe naružila da u taj lik nije obeštana. Pa se kaje, stavila se duše, ere vidi trag ni iskopaše.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga

Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva

I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a

Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi. Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu.

Za taj čivluk, naročito za tu kulu, tolike su priče i bajke bile vezivane i govorene. I jedino na tom čivluku što bi se ko od

| sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje, — znalo se: da oni, od uvek, što, god bi se desilo u njihnoj

I ko zna kada, kako, tek izgleda da je s njime počela grešiti. I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole.

On, sigurno osetivši taj njen greh, kad bi došao kući, toliko bi besneo, činio čuda, pokore. Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem.

A opet taj njen muž, nekadašnji sluga, „tetin njihov“, kako se sâm zvao, iz kuće im nikako nije izbijao. Ponosio se što im je rod,

kao što je red i kao što dolikuje kući, toliko bogatoj, otišao, pored Soluna, čak u Carigrad, da što više putuje i uči taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuće.

Dakle, ta već očigledna sirotinja nije toliko plašila mater koliko taj očev sve ređi i ređi dolazak. Strepila je da ih, kako je počeo a znajući ga kakav je, naposletku sasvim ne ostavi, i

od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, još manje mu se odupreti, odbraniti od njega, —

Pandurović, Sima - PESME

I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj. Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah; Životom živim na groblju, što znáde Vidati tužno

O, moj bože, tu je Opet taj zanos razdražljiv, što pije Moć nerava mi slabih, kao guje, K’o ženska tela, kad me s njima krije Noć u dubokom

I blešti mladost i života baj; A vetar s puta digne trošni prah, Da nam dopuni proleće. U taj Zanošljiv trenut godine i snóva Ja sam voleo, srećan bio, znam; Isti je bio vruć proleća dah, Isti je vetar nih’o

I sada je drag Taj spomen, tako oživeo, setan; Izgleda da je trenut istovetan. Jer cveću i sad tepa vetrić blag, I miris spomena po

O, kako guši, k’o nesnosna stega, Taj život gde se laže, puzi, plaši Svačega što je svetlije i jače. O, kako trunu bedni dani naši U opštoj vlazi što i

Ali očaj naš će Velike bune biti plodno polje, A ovaj trulež nepovratno pašće. O, kad bi doš’o taj dan kom se nada Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja: Veliki dan taj velikoga pâda; I kad bi preš’o dah opustošenja,

O, kad bi doš’o taj dan kom se nada Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja: Veliki dan taj velikoga pâda; I kad bi preš’o dah opustošenja, Mač večne Pravde preko sramnog doba Prljavih duša, srozanosti jadne!

I sunca davno željenoga sjaj Još samo teške senke svuda stvâra Predmeta dragih u vedri čas taj, Kad radost naša srca ne otvara. Sumor i tuga, i nemirni maj Dolaze, valjda, za naš davni jad...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Otkad su Francuzi bili, slobodno je izvanjskom narodu da u grad ulazi...“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu.

Miču se graju, nukaju se da nalaze, ali se taj grunak ne rasiplje dok se ne načme. Jedan obavija glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni

Pod orlovskim nosom strše mu brčine sijede, debele. Taj džin razdrljio grudi, objesio struku niz rame, u lijevoj mu duga puška a u desnoj čibučina kao toljaga budaline Tala.

Ima ljudi koji bi vazdan mogao gledati, da ti se ne bi dosadilo; takav bješe taj. Prva pomisao, vidjevši ga, bila bi: čudne muške snage!

Ko vidio nije kako Crnogorci, uopšte, djecu miluju osobito djecu poznatijeh junakâ, a osobito pak ako je jedinče, taj pojma nema o nježnosti tijeh (po izgledu) okorjelih brđana! „Pa ćemo te oženiti, je li de Milune?

„Stane!“ viknu on, pred kućom, „donesi taj dževerdar, pa gađaj i ti!“ Cura izleti, puškom u ruci. „Na zdravlje vi Badnja veče i Božićni dani, braćoooo!

Ovdje uzgred da kažemo i taj novi manastir dva puta je bio paljen od Turaka, 1714-e i 1785-e, ali ga ne razoriše. Razumije se da je Danilova

u njoj bivahu velike narodne skupštine; mnoge ponosite glave, što gdje drugo zorno zborahu u ime careva i kraljeva, taj je skromni manastir ugostio je više od jednom, tihe i čedne kao kaluđere.

Tada mjesec naže putem svojim. U manastiru kokoti zalepećaše krilima, pa oglasiše prozoricu. U taj mah, skrajni prozorak na pročelju naelak otvori se.

a nadasve veliki mučenik, kakvijeh je malo zemnu koru čepalo, riječju; Petar, (još za života prozvan svetijem) bijaše taj čovjek što sjeđaše sad na drvenoj stolici, prema tinjajućem ognju u gotovo, praznoj sobi, oboren mislima.

ingleski veliki državnik i pisac Gledston, pisali su o njemu, riječima koje će povijest i tuđim narodima dohraniti! Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju. Bijaše prost u svojim potrebama i navikama.

“ Vrata se od ćelije otvoriše te uđe krupan, sredovječan čovjek, smeđijeh brka; taj čovjek bijaše u crnogorskome ruhu obrijane brade; kose, ispod crne kape, padahu mu na pleći.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

previ nazivi za one životinje koje nanose zla i štetu, već im se eufemistički promeni naziv da bi tobož na taj način izbegli njihovo prisustvo.

koja se vrši uz primitivnu molitvu ili pretnju da se zla bića, koja pakoste i nanose bolest, udalje ili unište i da na taj način bolesnik ozdravi ili da se dođe do napretka.“1 Bajanja mogu da budu raznovrsna po nameni.

Mogu da budu i šaljive: „Hop, cup, na kalup / Četir’ bake — jedan zub! I taj jedan šupalj!“ Ozbiljne „cupaljke“ mogu da budu i prave pesmice o životinjama.

Na koga padne poslednja udarna, obično kratka i naglašena reč, taj ispada iz daljeg razbrajanja, odnosno na toga je red da započne igru.

Takva ostvarenja nisu samo govorna; u stvari to su kombinacije igre i glume sa govorom, i to na taj način što govorne tvorevine prozno kazivanog monološkog i dijaloškog oblika ili stihovane, pevane pesmice prati mimika

Sermija joj pamet, a drug zrcalo. Skinuo bi s matere božje pokrov. Taj ume i iz vode suv izići. Udaren mokrom čarapom Udarila ga šljivova grana u glavu. Uzjahao na veljega ata.

— Blago onom ko zna da ne zna, a hoće da zna. — Bolje je ništa ne znati, nego kojekako. — Tko više zna, taj bolje vidi. — Što čovek više živi, više i zna. — Mudrost svijetom vlada. O VEŠTINI — Bolje je umeti, nego imati.

— Tko puno snuje, malo tkaje. — Ko se vrabaca boji, proso nek’ ne seje. — Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne nagreja. — Gvožđe se kuje dok je vruće. — Ko radi, ne boji se gladi. — Kako tko radi, onako i ima.

— Gdje nevolja ruča, tu i tuga večera. — Tuđa rana ne boli. — Palo drvo, gotova klada. — Kom kuća gori, taj bunu pravi. — Grm u nuždi bedem. — U nevolji je i miš junak. — Utopljenik i za guju hvata.

— Kad gori krov nad glavom, ne misli se na svadbu. — Bijen se preti. — Koga su i lani tukli, taj i ove godine zna kako boli. — Žežen (oparen, opečen) kašu hladi. — Oparen pas i kiše se boji.

— Oparen pas i kiše se boji. — Tko se ožeže vrelim, i na hladio puše. — Koga su kurjaci ćerali, taj se i zečeva plaši. — Kog su zmije (guje) ujedale (klale), boji se i guštera.

— Gdje se dug ukopiti, ondje rđa caruje. — Dužan kese ne veže. — Stari dug — nova zakrpa. — Tko se dugom hvali, taj se gladom hrani. — Tko na veresiju pije, taj se dvaputa opije. — Od gotovih novaca ne valja veresiju činiti.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

(veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest i t. d. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda.

Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti.

Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka

Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka.

Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće.

” Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčii odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina stvori se j kobac, pa poteraj goluba!

ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pak ih hrani, i iznesi preslicu.” Ona tako i učini.

noć još veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: „Taj hoće moje carstvo da primi!

preda nju sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, — u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi.

Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: „Taj će sad još više znati nego što je znao jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

Ko tebe meni dade?” A ona se odmah uteče: „Mene je Usud tebi dao.” On je onda za- | pita: „A gde je taj Usud?” A ona mu odgovori: „Idi pa ga traži.” I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda.

” On je onda za- | pita: „A gde je taj Usud?” A ona mu odgovori: „Idi pa ga traži.” I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Jer onaj koga ja ostavim po smrti svojoj u toj ćeliji, taj da boravi do kraja života svog nezamenjen ni od koga. Potom, opet, ovakvo pravilo dajem da biva: da se okupe iguman

Triput je taj jadan i triput proklet, kogod da je, ko ovo pogazi ne pozivajući se ni na šta. Ko bi tako nešto učinio a da ne bude

Osim toga, i na vrata treba dati i jela i pića ko se zadesi na taj dan. A ovo zapovedamo igumanu, da pred ovaj praznik šalje i na dunavsku stranu i na zetsku i da kupuje ribu: da bude

Jer, zaista, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj od koga bojahu se i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ništavan, rasom obavijen, ležeći na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, i

Ali kako se ljubavi izvoli Bogomatere i Nastavnice naše i gospodina Simeona svetim molitvama, taj hram od neznatnog i malog u velelepnu uznese se pojavu.

A neki, više se podvižući, ustanovivši psaltir sa molitvama pojahu i stihove pokajne, i Trisveto sa poklonima. Taj psaltir je ovo: Neka bude znano svakom ko hoće držati ovaj psaltir, da poje jutrenje i časove i večernje, obično bez

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

A taj se pojavi u najkritičnijem momentu! Taj što sam vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me zaprosio!

A taj se pojavi u najkritičnijem momentu! Taj što sam vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca!

A taj se pojavi u najkritičnijem momentu! Taj što sam vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca!

Samo da vidim imam li vremena; imam. Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite! A ona u toj Kanadi ima fabriku, znate!

„I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije!

U ovom, vidiš, blokej, lula, dugmeta. A u ovom ovaj veliki ekser! IKONIJA: Šta će ti taj ekser? PROSJAK: Taj ti je ekser ovom kaputu čiviluk! IKONIJA: Ti si praktičniji nego što izgledaš!

U ovom, vidiš, blokej, lula, dugmeta. A u ovom ovaj veliki ekser! IKONIJA: Šta će ti taj ekser? PROSJAK: Taj ti je ekser ovom kaputu čiviluk! IKONIJA: Ti si praktičniji nego što izgledaš!

JAGODA: Saćete čuti! Pođem prvo. Na stanicu. Deveti kolosek. Kad ti se pojavi. Taj! CMILjA: Verenik? JAGODA: Opet vi. Verenik. Ma kaki verenik! Nego taj. Matori. Što napastvuje. Devojke. Manijak!

Deveti kolosek. Kad ti se pojavi. Taj! CMILjA: Verenik? JAGODA: Opet vi. Verenik. Ma kaki verenik! Nego taj. Matori. Što napastvuje. Devojke. Manijak! CMILjA: Kuku mene! Prvo pointe! JAGODA: Jurio me. I preko kufera!

CMILjA: A ja odma pomislila ubistvo! IKONIJA: Pa si se razočarala što nije? Ne zamajavaj se ti mnogo oko njega, taj će ti smestiti odakle se i ne nadaš! Ionako te merka u dekolte! CMILjA: Nisam ja mala!

MILE: Šta sam govorio, molim, to je kostatovano zapisnički, na ogranku! Mi smo taj slučaj prorađivali! Uostalom, šta ja imam s vama po kuloarima? A što se tiče tog...

Verujte, savršen. NEPOZNATI (stalno pogledajući napolje): Dajte mi taj pasulj. IKONIJA: Kupusalata, paradajsalata? Nešto za piće? NEPOZNATI: Kupusalata, i jedno ladno pivo.

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se? MARIJA Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da...

Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...

I, neću duše da grešim, pokojnik sve na vreme tačno vrati, a od toga vide vajde, dobro zaradi, kupi baš taj vinograd i tu njivu. A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala.

A ono, celog dana ne dođe. Sve po planinama i poljima sa konjem. Dobro i taj konj ne padne već jednom. I tek duboko u noć, kad sve živo pospi i već prvi petlovi počnu, on tek onda rupi.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti.

A meni se učinilo da sam taj dan u božjem raju bio! Kao da je duša moja pre mnogo hiljada godina u kom P[i]tagorevu učeniku bila i kao da je znala

episkopom, kako i drugim sveštenikom ne samo zabranjen nego jošte črez apostola Pavla očevidno zapoveđen, kako se taj neporedak i nesreća učini te episkopom žene oteše? I šta valja da mislimo od kaluđerskoga čina?

” Mal[enica]: ,,Pak dokle će taj običaj durati, gospodine?” Ep[iskop]: „Dogod je volja ljudi i naroda, koji da ne daju i na se ne namamljuju, parasili bi

Želio sam da se taj dan [h]oće kako produžiti. Koliko sam ga više gledao i slušao, toliko više sam se uslaždavao. No, po savršenju ovoga

tekle iz očiju žaleći što nisam jedan od najposlednji[h] njegovih lokaja i služitelja, da ga gledam i slušam svaki dan! Taj dan ništa drugo nisam jeo osim pre ručka komadić hleba; no nije mi na um padalo jelo.

iz grada, počem mi kaže gdi će me čekati, a ja pođem u majstorov konak, da kažem sluškinji da mi dvojica nećemo biti taj dan s drugi momci pri ručku. Ovo smo ovako bili odredili za zametnuti tragove.

” Ko srećniji od mene! Taj je dan dobijen; a sutra, dok za nas raspitaju, ne znajući na koju smo se stranu okrenuli, proći će i drugi dan.

godini vozrasta, nenaučen nimalo pešice hoditi; otići iz grada u Fabriku i Mâlu i vratiti se, to je meni dosta bilo. Taj dan kao da su mi noge krilate bile; kod salaša deda moga, spram Semartonu, tu smo posle podne počinuli.

Popogleda mej malo s vnimanijem, pak mi načne govoriti: „Nama[h] taj čas uzmi tvoju torbu, pak idi kud ti drago. Pravo je rekao Antonije da ti nećeš kod mene ni tri dni biti.

stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj nama[h] dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak

Prođe to leto i zima. Na proleće postrigu me i dadu mi moje poželjeno ime Dositej. Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

duša; ova je siromašna, te se njezina djeca klančaju na sve četiri strane svijeta radi hljeba nasušnoga, pa ko to zna, taj bi mogao reći da u tome vinogradu gospodnjem prema prostoru zemljišta i broju čokota, ima rabotnika i odviše.

te prebivši na polak i uzevši na um da kad je čovjek iz Zvrljeva, a nije prihvatio više od petnaest glava životinje, da taj čovjek nije priješao iz granica čestitosti, te da može biti narodnijem glavarom.

Svi očekivahu ko će prvi progovoriti i kako će. Prvi probjesedi sluga Stipan: — Ljudi božji, ala ste divlji! Taj vaš duvan smrdi, vire mi, kâ kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu pošto izađete!

Na to svi jedanak poustajaše. Fratar glednu na svoj časovnik i mahnu put njih rukom, ali kako u taj mah razjapi usta od zijehanja, zastadoše svi. — Ostanite... jo...š ma... lo, još malo! Posjedaše opet. — Ta-a-ko!

Bakonja se prope na prste, a u taj mah mlaznu mu u oči silna svjetlost iz manastira. (Bješe staklo na crkvenom prozoru, od koga se odbijahu sunčani zraci.

Vidi da je dugački tičji rep, a na njegovu kraju, na sjajnim perima, u zlatnim kružićima, njekakve modre pjege. U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je

— zapita Bakonja, gledajući krivca preko ramena. — Bija mu je ćaća i Rore — veli knez. — A zbilja, ko je dakle napisâ taj leporat? — Ovo je prosta kartina! — reče Bakonja razvivši list nepisane hartije.

Stipan proricaše: da nikad nije bilo crnorisca binjadžije kao što će biti s vremenom taj mali Jerković. I Srdarina reče više puta: „Ovaj Kušmeljić kâ da nije od njiove bagre!

se mogaše opravdati, jer čovjek koji lomi glavu sa djelima Jeronimovim, Tome Akvinskoga i pedeset drugih otaca, taj se ne može baviti početnikom.

On se smije, a sve pogleduje fra-Piriju (kome, uzgred budi rečeno, taj nadimak ne bje zaludu dat). Fratar namignu, a na to Dundak, u tinji čas, sali u se sedam kupica rakije, uz nazdravice.

— Ta-ako, magare od magareta! Počeja si se već gospoditi, a!? Da te ja budim, je li?... Koliko god taj kolač bješe nemio Bakonji, opet mu prva pomisao bi: „Blago meni, kad stric ne zna!“ — pak otide po vodu.

Sad vidješe drugo čudo. Kad je konj dopro do njeke vrbe, preplaši se, pak poskoči malko nastranu, a u taj mah Bukar mu uplete prste u grivu, pa skoči na nj, polegnu se i potjera ga u sav trk krajem ostrva, te ga izgubiše s

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Otvori: približi suton kose Da put otkrivam — taj vrat Po kom ću da lutam s dva prsta. Otvori belo jezero šake Da ruke nisu mi dva krsta Da oči nisu mi dve rake.

Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme? Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most? KUDA POTONU PEK Gorčinom zar već obuzet? Beznađe ti je dno?

Kud skliznu taj svet? Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovače. Gledamo za njim dok voda ga rastače. Gle — stoji još sve to al s

Gle — stoji još sve to al s tankim obrisom: Tu je i porta i vrg i sinagoga I neki čudni osmeh mesto boga. VIDIK Taj mali vidik — što kroz prozor vidim — I mene motri s hiljadu očiju. Gle: kako grane izdužuju šiju.

) Sve što je bilo — čega nesta — Što ode u dim, prah i paru: Ja znam da nekud traži mesta. O tako i taj miris, boja... O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda.

O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja?

VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja? Taj krik — da nije vrh tišine Što se ko usov u nas ruši Il neki bat u našoj duši Kad bol se vine?

O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja. KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak.

Ja činim taj korak: al sa njime gle Kao da vučem korenje i vreže Iz nečega što sam dosad zvao tle. Evo me gde lebdim u vazduhu

stati opet nizati Reč po reč pa ih još i birati I sam po sebi bolno gmizati I onoj svojoj zmiji svirati Zar sad baš u taj mrak iz okola Izviti glas svoj poput sokola Pa kao kiša za njim levati Zar sad baš kad i evo svitanja Dizati glavu punu

Ćosić, Dobrica - KORENI

I da ne stignem do obale i čoveka s podignutom rukom — zove li taj ili preti? — pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali.

A i taj otac koji bi onom nebratu gospodskom I moju kav dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođ

I moju kav dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođe u kuću pokazuje sliku... Taj nebrat koji me se seti samo kad mi pare traži...

Pa kad joj prsti bezuspešno pokušaše da napipaju kost u pregibu bedara, osmeh se razli u smeh, dug, glasan i zamućen. Taj smeh sada razbijeno odjekuje u njoj.

— Ako si o ženidbi hteo, onda se tako ne počinje sa ocem i bratom — šupljim glasom reče Aćim. — Živeo sam da taj dan dočekam. Živeo sam... Ti znaš. — Otkinu gornju kopču na kožuhu, razdrlji se. — Treba da znate da se ženim.

Nešto što nije imalo obala. Otac sigurno sada plače. On ne može da plače. Noćas je sve izgubio taj moćni Aćim Katić. Vukašin je sav skupljen i zgusnut u drhtaj koji će sam sebe da iskida. Ne mogu po tvome!

Hoće li mu taj novi život za koji se sprema biti važniji od bratovljeve mržnje i očevog prezrenja? Hoće li mu Olgina lepota više značiti

Otac ne spava i brine kako da spase svoj politički ugled koji mu je sin narušio. Čemu ceo taj mali pakao koji je on stvorio?...

Popi nekoliko krupnih gutljaja rakije i vrati se do korita. Pazi kako namiguje ovaj desni! Taj će biti neka velika lola. Tome, majci, neće se nijedna oteti. Miraždžiku neku debelu on će da zdipi.

Tri dana je star, a glavonja, kakvu vraTinu ima. Vidi ga, Đorđe, kakav je rutavko. Taj će biti veći gazda od tebe. Za trice će da te kuli. — Juri vepra, ne daj, teraj ga iz kuće, Tole...

Pokri gole cevanice desetogodišnjem prvencu. Vidiš li kakvu cvoleniku ima? Pa tabančinu. Taj će, Đorđe, bikove da obara. Dve vreće stotinjajke nosiće pod miškom. Držaće na krstima pune kanate kamenja.

Zar nju tuđ čovek da pogani, pa posle da se hvali da je i kod nje, Simke Đorđa Katića, bio? Nije se taj rodio. Đorđe, sigurno, spava kod tih varoških gadura. Gazda je, sve mu s e može. A što drugi iz Prerova ne idu?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

U rano leto i pred jesen, kada su noći prozračne i pune zvezda, taj zlatni trag postaje naročito vidan. Stišavajući glas, stanovnici 3emlje Srebrnih Breza tada šapuću da to Zlatoprsta po

Netko predloži da se Tataga istera iz grada, ali se većina uzdrža od glasanja za taj predlog. — Ko zna šta je u tim pričama tačno?

»Došla veštica da se sveti!« —promače mu kroz glavu, ali otišavši u školu, zaboravi i krabu i svoj san. Celi taj dan, ipak, pazio je da ne slaže, da nikoga ne udari, ali uveče zamoli majku da mu skrati nogavice, jer su mu

Zagleda se u lokvu. Sa dna, iz mulja, dizali su se mehurići zajedno s nečijim tihim glasom. Taj glas je molio Sunce da ga isuši, pretvori u oblak, u ništa. — Ružna sam, odbačena. Nema ni riba, ni cveća.

Gde li je sada to polje? Taj salaš? Rođaci koji su dolazili tek u jesen da pokupe plodove čuvenog starčevog oraha? Taj orah?

Gde li je sada to polje? Taj salaš? Rođaci koji su dolazili tek u jesen da pokupe plodove čuvenog starčevog oraha? Taj orah? Takvog u tom kraju ni pre ni kasnije nije bilo.

Zapamti to i ostavi me na miru! Od njenih reči talas se zgrči i potamne od tuge, a stena se naglas nasmeja. Taj smeh trže ga kao udarac preko lica. — Pa i pokoriću te!

Jato je jedva sopstvenim očima moglo da poveruje. Zar taj kržljavko leti? Leteli su za njim da se izbliza uvere, ali on je i najbržim letačima izmicao i kao srebrna strela

Svi su se pitali šta jede, kamo odlazi kad mu se u visinama izgubi trag? On je ćutao. — Gle ti njega! I taj ti se pravi važan! — zavidljivo su gunđala braća, ipak gutajući ribu koju je najmlađi brat donosio.

Jedva bi ga ptica preletela. Takav je bio taj zid! Car, carica i tri princeze Peletinke pocupkivale su od sreće. Kako i ne bi?

Ali to do carskih ušiju nije dopiralo. Živeli bi oni srećno i zadovoljno da nije bilo Ferfelina. Šta taj smera? Najzad i Crnoglavka dolete i pođe u izviđanje.

Pa, nikao je. Zar nije želeo da poraste? Zar nije porastao? Zatim poželeo svoje zlatne plodove, i dobio ih. Taj put do mora ja ću proći, zaista proći!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

su od njega napravili širok bedem, od kamena i od cigle, opasan jarkom; kada su se, 1739, povlačili iz Beograda, oni su taj bedem razorili silnim eksplozijama.

Tada kikom nije moglo izgledati zanimljivo pitanje da li je taj konak bio, kako se danas misli, u jednoj od najstarijih ulica na padini, Gospodar-Jevremovoj, blizu Dositejeve Velike

Onda bi iskrsavao taj Turčin, stražar, sa svetiljkom: blagih očiju, zalivao je vodom iz legena zemlju pod Jevremom, da bude što vlažnija, što

Gospodar-Jevremove smrti, kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je bila i biblioteka; što je taj Konak porušio u znak svoje svakovrsne moći i dao da se na istom mestu zida njegovo zdanje?

I to u vreme kada su Obrenovići izgnani, a Jevrem umro? (Kapetan, pri tom, i nije bio baš za Karađorđevića.) U taj su Konak, kasnije, bili preneli i čuvenu Jevremovu stolicu, u kojoj je sedeo i onda kada je, već sukobljen sa Milošem,

Najgore je bilo što je on taj poraz naslutio u pravi čas a slutnju ipak odbacio, kao krpu. Vilo je to u maju 1839, kada je Toma Vučić Perišić izvodio

Izvodio je, verovatno, tačna reč: taj čovek je, uz surovost i uživanje u zlu, imao i mnogo glumačkog dara. Možda je i taj dar doprineo da mu on, Gospodar

Izvodio je, verovatno, tačna reč: taj čovek je, uz surovost i uživanje u zlu, imao i mnogo glumačkog dara. Možda je i taj dar doprineo da mu on, Gospodar Jevrem, tako lako poveruje.

A te zasluge nikako nisu bile male. Zato je Gospodar Jevrem taj, uveravao je Vučić, od koga se očekuje da spase dinastiju dok narod, ogorčen i razbešnjen, ne uzme da je menja.

Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim. Dok su se, 1838, borili za taj Ustav, ništa nije primećivao.

Znao je samo da nikako ne želi da vidi Vučića, još manje da ode do njega. Ali baš u taj čas su ga obavestili da dole, u sobi za primanje, na Njegovo Sijateljstvo, Gospodara Jevrema, Predsednika Sovjeta

Gospodar Jevrem protrlja obraz (malo ga je, ipak, ošinuo taj skovitlani vek), vrati se, uzjaše konja i polako stigne do Francuske ulice.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

sad mi cvetak bliži Od samih prsiju; Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. J.

A ja gledam kroz tu tamu, Gledam, gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, u prazninu tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi

gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, u prazninu tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije

Al' da vam pustim na pleća gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala Al' bi i mene sobom odzvala! L.

XL II PONOĆ Ponoć je, U crnom plaštu nema boginja. Slobodne duše to je svetinja, To gluvo doba, taj crni čas... Al' kakav glas?...

Dižite škole, Deca vas mole! Il' neka zine to naše groblje; A narod naš će ostati roblje, Slepo će poći u taj svet beli, I molit' mrve da mu udeli, A kad se našeg nemara seti, Samo će znati neoce kleti.

Razmišlajuć' bajagi, ćutao sam... „Pa što to čitaš?“ zapita me gost. „Jevanđelije“, rekoh. „Okani ga se, dodijalo mi; Taj kurs već slušam celu godinu; Pa zato imam rekraciju sad Do prva kukurika.“ „E gle!

No ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi Na pustoj terasi hrama? On, željan večernjeg mira, Bledo, visoko čelo na stub je

Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja! Al' ne volim te, ne volim te, draga

Rastrzana tako među snom i javom, Gledajući kako nepomično bdije Taj Anđ'o Stradanja nad tužnom ti glavom, Ti želiš i čekaš.

Još niko ustao nije. A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan, i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje, I težak promuk'o glas.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te boli. Jer zna da si mati; Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogoše drugom svesnu ljubav dati.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Viland je, dakle, namerno propustio da u svome delu opširnije opiše taj veliki, istoriski, događaj. To je učinio zato što je, crtajući adberićane, ismejavao i svoje savremenike, a možda nije

Opisah sastanak Demokrita i Hipokrata i njihove razgovore kako sam ih zamišljao i uživeo se u taj događaj. Kada pročitah to svoje sačinjenije, videh da mi je pošlo za rukom da kratkim, živo opisanim, događajem izložim

videh da mi je pošlo za rukom da kratkim, živo opisanim, događajem izložim i glavne crte Demokritove filozofije. Taj uspeh me vrlo zadovoljio i osvežio, a razveselilo me i ovo.

sa uspehom preduzeo i opisao u svome delu „Kroz vasionu i vekove“, pri čemu sam se ograničio na astronomsku nauku. Taj moj spis našao je lepa prijema ne samo u našoj, već i u stranoj lepoj literaturi.

Sagledati taj početak, videti Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj

Da bih to predavanje oživeo dramatičnom radnjom uveo sam u taj krug naučnika i kraljevsku porodicu sa lepom kraljevom ćerkom Berenikom koja je, isto tako bila istoriska ličnost.

U njima je živo i autentično predočena ta slavna plejada naučnika i doba u kojem su živeli. Taj novi način obrade koji je, istina, iziskivao iscrpne istoriske i biografske studije, pokazao se kao vrlo dobar i u

„I naša zemlja ima taj najsavršeniji oblik. Ona lebdi u središtu nebeske sfere. Između nje i te sfere obrću se, povlačeni od ove, sedam daljih

Tako sam već kao dečko doznao za velika dela Talesa Milećanina. On beše taj koji je unapred pretskazao potpuno pomračenje Sunca, viđeno u našim krajevima.

On iziđe pred učitelja i reče: „Ja sam taj! Prešao sam Grčku na njenom najširem delu, od jedne obale do druge. Počeo sam svoje putešestvije u šumovitoj dolini

On ustade da bi učenici pravilno odmerili njegov džinovski stas. Tada im ispruži stopalo svoje desne noge. „Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo!

Nijedan od njih ne mogadne da mi dade odgovora. „Svake godine izliva se taj stari Nil iz svog korita i plavi svu svoju okolinu.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

“ „To ne znam. Ali sad takav sam. I to od zimus kad sam jedno veče po prvom snegu šetao sa njom pustim ulicama. Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao.

Pa sumorni student odiže knjigu s kolena i tom prilikom ja primetih da ima svega jedan i po prst na desnoj ruci. — Taj opat Koanjar — reče onaj prvi — To je neka familija Siranu od Beržeraka.

Bar prema ovome što sam dosad pročitao. — Ne bih ti mogao tačno reći — odgovori prvi — nisam pribran; ali imam taj utisak i čudim se da ti nemaš isti. Uostalom, razmisli i složićeš se sa mnom.

ovom mestu priče, dotaknem toga neprijatnog momenta, jane mogu da znam, upravo, kakvim tajanstvenim načinom stvar uze taj obrt ili, da se poslužim vojničkim izrazom na koji sam navikao, situacija ispade tako nesretno: da studentkinja, a ne

Rekao bi čovek da leti kroz božije rajske bašte, da oseća dah Boga i u osećanu kako taj dah božanske čistote prožima ceo svemir čini mu se: da će svakog trenutka ugledati anđele kako izleću iz gustih,

Zar je moralo da dođe do toga da se čovečanstvo unesreći pa da se postigne, užasno, samo taj rezultat: da rat nije vođen sasvim uzalud!?“ Istina je, tako sam, uglavnom, rekao.

— Nesretni Nikola, zar još ima? I ja ispružih ruke kao da bih pokušao sprečiti nešto od čega sam strepio. — Taj grob a naprezao se on da govori mirno — osramotila je moja sestra.

To prigušeno jecanje, nešto kao ropac, kratko, trenutno, ali neobuzdano i jezivo bolno, taj plač jednog do bezumlja hrabrog čoveka kao što beše on, To je nešto najdirljivije, što sam u životu video.

To novo, to milo sunce, taj cilj, To je Boba. Opija me pomisao da će me dok sam živ grejati, zanosi me već Miris cveta koji ću negovati, drhti mi

A ja, šta mogu? Šaljem, otkidam od usta... Pa još brže i nervozno: — Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma. Nekad je, to dobro znaš, plamen naše ljubavi lizao do neba.

Kao i većina verenika mi nismo hteli predviđati taj stvarni život kome smo išli u susret, koji se ne može obići, niti nas se ticao život drugih kojim smo se mogli

Ali ko je taj nitkov što se usudio oklevetati jednu ženu kao što je moja snajka? Od onda se, istina, nismo videli. A divno je i

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Zabavljam se gledajući tu moju malu fatamorganu. I dolazi mi idilično uzan i bezazlen taj mali šareni svijet što naglavce šeta po bijelom stropu moje sobe. Tako sam se zabavljao i nekad davno, davno.

Da sam kad popustio radoznalosti i zavirio u kakvu stručnu knjigu, rječnik, leksikon, sveo bih tu pticu i taj cvijet na određenu zoološku ili botaničku vrstu; ovako, oni u meni fantastično žive, kao ptice i cvjetovi sa

Sve u svemu, rđav posao. I tako, eto, za taj mudri i sračunati korak ka oplemenjenju soja, učinjen od onog pretka koji nije htio da plaća stalije i kontrastalije,

A ponekad se taj osjećaj zaoštri, pa zadobije sasvim određen i izrazit vid odnosa prema drugome, čudno srodan onom osjećaju koji nas

ili ma što prelomno doživio ili proživio — što mu, velim, ostaje i kad mu se sve drugo poreče, uskrati, oduzme — doli taj goli i oglodani fakat: ja sam preživio brodolom, ja sam odsjedio svoje!

IV Uvijek kad na paviljonu preko puta otvore ili zatvore jedan prozor, mojom sobom preleti miš. I taj me miš podsjeti na jednu svjetlosnu igru iz detinjstva.

I opet se zabavljam gonetajući: ko je taj što otvaranjem i zatvaranjem prozora na paviljonu preko puta nesvjesno nagoni svjetlosnog miša po mojoj bolesničkoj sobi?

(I taj mal del miserere je jedna od riječi koje su onda u mojoj nutrini odjekivale, a i danas odjekuju, golemim mitskim odjeko

Čvrsto sam odlučivao da ću, čim malo narastem, otići u potragu za tom polubraćom, za tim rasturenim dvojnicima. I taj mi je cilj u djetinjstvu zavaravao, opravdavao i osmišljavao moj iskonski nagon za lutanjem.

Izgledao sam sa zebnjom: xoće li išta od njega ostati? Načas moradoh sklopiti vjeđe, kad se okrenuo prema meni. Ali i taj časak bio je dovoljan da mi izmakne jedna karika u slijedu metamorfoza, i baš ona najbitnija; preda mnom je već stajao,

— Mama! — uskliknuo bih trzajući je za rukav. — Ja te ne poznam! Ja te ne poznam!... Ona bi se osmjehnula, ali je i taj osmijeh ostajao ograničen na sama usta i treptao oko njih, tek blijedo i mutno uočljiv na krajnjoj ivici vidnog polja.

(Sad pomišljam kakav li događaj, kakav li kataklizam mora da im se učinio taj odlazak — njima, kojima je valjda bilo nepojmljivo da se uopće može živjeti negdje van našeg mjesta, u drugoj kakvoj

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Đurica to isto čini, ne prestajući zvoniti jednačito i snažno, ali ga taj jednačiti zvon sugestuje, odvaja ga od svega što se vidi i čuje i prenosi ga u bes krajne sanjarije...

Samo ti srce igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli svet, koji je isto tako razdragan i raspoložen... A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako.

Otud mu se vrati pogled na rudnički venac, na Kozelj, Ostrvicu, dva Šturca. I taj pogled kao da mu dade neku novu snagu, jer u oku mu zasja odlučnost, a po licu se razli grozničavo bledilo...

Kmet razvuče vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori: — Ako će, ako će; to baš i ja velim.

— »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...

— Daj nam Darvina! — Ho-ho-ho-ho — nasmeja se pisar, kao da sad prvi put čuje taj vic, i ako ga sluša, u raznim varijacijama, već nekoliko godina.

Kad je utvrdio taj generalni pojam, on stade posle da ga cepa na delove po njegovim predstavnicima. Najpre — Bakon (taj se naziv držao

Kad je utvrdio taj generalni pojam, on stade posle da ga cepa na delove po njegovim predstavnicima. Najpre — Bakon (taj se naziv držao najduže, jer je, svojom zvučnošću, veoma imponovao palanci), pa Kant, pa Hus (ne zna se sigurno šta je

Radovan će ti sve kazati šta imaš da činiš; on je najbolji majstor za te stvari. Gledaj da svikneš taj posao što pre, pa posle da ti umeš drugima zapovedati. Samo treba srce da ti je odvažno, pa ne beri brige.

Gle, i sad mu dopire do ušiju taj čarobni zvuk: cin... can... cin... can... I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I

can... cin... can... I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca...

Skloniše se u gložjak i sedoše. On je pogleda pravo u oči, a ona ne izdrža taj pogled, već obori oči i stade da čupka travu oko sebe.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu, drugi će dobiti štaku, a koji poslednji dođe — onaj će dobiti papuču“.

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom

Idem da uzaberem onaj cvet što na brazdi stoji. Devojka na to poviče: — Nemoj, Petre, nipošto dirati u taj cvet. Petar zapita: — A zašto? Šta će taj cvet meni učiniti?

Devojka na to poviče: — Nemoj, Petre, nipošto dirati u taj cvet. Petar zapita: — A zašto? Šta će taj cvet meni učiniti?

Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.

Jedno jutro naredi mati sinu da doćera kući suhovine, jer da će taj dan pariti i prati haljine. „Dobro“, reče mali, pa po običaju poljubi mater u ruku i ode u drva.

Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet.

će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevom dvoru taj razboj pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pa ih hrani, i iznesi preslicu. Ona tako i učini.

pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari.

Onda car zapovjedi daj ga preda nj dovedu, dočeka ga na noge, pa se s njime poljubi i reče mu: — Dobro došao, šuro! A taj njemu odgovori: — Bolje tebe našao, zete! — pa odmah sjednu večerati.

da zabodu tri noža, pa, kad se vrate, po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav: čiji nož bude svijetao, taj je ostao živ, a čiji zarđan, taj je umro. Ižljube se, zbogom, zbogom, i ode svaki na svoju stranu.

vrate, po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav: čiji nož bude svijetao, taj je ostao živ, a čiji zarđan, taj je umro. Ižljube se, zbogom, zbogom, i ode svaki na svoju stranu.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život prosti, Lepa, mila, kao bašta krina.

Gledeći dugo taj magleni veo, Kamo se dani moji razasuše, Širi se pokrov velik, prostran, beo, Pod kojim leže utopljene duše.

i želje se kriju; Tamne slike, blede kao snovi, Šušte propast, ko bi znao čiju! Spava mi se. Još da legne telo U taj sumor, mrtav, što se vije. U tu dušu, u ropac, opelo, Da potone sve što bilo nije, Da potone...

I taj pogled, k'o kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na budućnost, na prostor daleki, Na ideje, i sve misli nove.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

U kući naroda žižak nade trne Pred ikonom Boga, opasana mačem. Ta slutnja što danas u srcima vlada, Taj strah što k'o zima sve poglede ledi, Šta u sebi nosi: život davnih nada, Osećaj propasti, ili put pobedi?

Ja nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi.

Ali šta mu drago — ja požare volim. — Vatru koji gasi, taj se i opeče; — Sad se klanjam, gospo; videću vas, molim? “Kad stidljiv dan ode i kad dođe veče.” 1904.

Al' mi ćemo ući u taj, stari stan Sa ljubavlju novom koja bole skriva Kao suton sunce, kao zvezdu dan. Tu ćemo gledati da se lepo sniva.

jednu zvezdu i kraj njenog doba, Jednu moćnu senku što lagano kruži Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba: Možda na taj način za umrlom tuži, Il' tu zato stoji da nejasno, tavno, Kaže šta je bilo nekada i davno. 1910.

leta — vaskrs moje tuge, K'o mrtve ruke grane stare, gole, Uprte stoje predelima duge: Kao da žale i kao da mole. Taj pogreb prosti, u kome sve ćuti, Taj sprovod lišća kao jauk bije.

Taj pogreb prosti, u kome sve ćuti, Taj sprovod lišća kao jauk bije. Ja vidim jesen: padaju minuti, Sve što je bilo, što još bilo nije.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos.

u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro.

Moj otac mu je skrenuo pažnju na to, rekavši: “ Povuci taj kaput, oštetićeš mi točak.” Imao je čudnu naviku da govori sam sa sobom, i to bi činio vrlo živo, upuštajući se u

Da bih se oslobodio ovih mučnih pojava, pokušavao sam da se koncentrišem na nešto što sam već video i na taj način bih osetio privremeno olakšanje; ali da bih to postigao, morao sam stalno da prizivam nove slike.

Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu.

Posle izvesnog vremena taj napor je postao gotovo automatski i stekao sam veliku sposobnost da povežem uzrok i posledicu.

Odmah sam prekinuo, mada mi, priznajem, to nije bilo nimalo lako. Na taj način sam kontrolisao i zauzdavao sve navike i strasti i ne samo što sam tako sačuvao život već sam izvukao ogromno

Slična zapažanja verovatno mogu postojati i u gradovima u kojima se prekomerno pije čaj. Taj ukusni napitak veoma uzbuđuje i postepeno iscrpljuje fina moždana vlakna.

Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema

Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige.

Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem

Na taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko sam želeo. Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže. Mihajlo Pupin I ŠTA SAM DONEO AMERICI Kada sam se iskrcao pre

Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja

Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio u Vojnoj granici, zaključio je određeni ugovor sa carem Leopoldom 18. Taj austrijski državni ugovor zvao se “Privilegija”.

Napisao je i govor za mene. Majka je to ispravila i proširila i nagnala me da nekoliko puta ponovim svoju besedu. Na taj dan prvi put sam javno govorio. Uspeh je bio preko svakog očekivanja.

mi je često govorio da grmljavina nastaje usled tandrkanja kola svetog Ilije kada se vozi kroz raj i da li ja mislim da taj Amerikanac Franklin koji se igrao zmajevima kao besposleno derle, zna više o tome nego najmudriji ljudi u Idvoru.

Majka je primetila da nigde u Svetom pismu nije našla potvrdu za legendu o svetom Iliji i da je sasvim moguće da je taj Amerikanac Franklin u pravu, a da je priča o svetom Iliji pogrešna.

Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj nož bi se zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji.

Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi. Nisam ni sanjao da ću nekoliko godina kasnije taj isti posao obavljati električnim kolima.

Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica.

Kada sam primetio da moji roditelji ne bi mogli da me izdržavaju u velikom gradu kao što je Prag, uverili su me da se taj problem može povoljno rešiti.

mišljenje raznih ljudi da sam ne samo prerastao školu u svom rodnom mestu već i u Pančevu, ali da je glavni razlog bio taj što me mađarske vlasti nisu želele u Pančevu zbog mog naginjanja revolucionarnom nacionalizmu.

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Po podne se sunce opoštenilo, — ugađaše starim kostima, a mlađe je i uzjogunilo, pa udariše u šale. — Što će ti taj sir na glavi? — i pogleda na kovrljak. — Načnimo ga! — zanovetaše neki mladić što je do Cvete mamine kupio.

A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo.

taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom. U noći duhnu mrtvo jugo.

Vazduh je očišćen i prozračan. Vedrina neba i mora lepo se u njima odrazuje. Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova povratka. Prevarila se: bilo je mokro, pa posao nije išao za rukom.

Uneke zamukne. Parobrod se polako obrtao, rekao bi opet će da pristane. Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti.

—Za nevolju je, gospodaru!... . Čovek pogleda na Marka, koji gleda u zemlju... —I taj momčić... Mogao bi i on da radi... — izvadivši novčanik iz džepa, utisnu Cveti novčić u ruku. —Bog ti platio!

Časom se uzdrži i upilji pogled u čeljad. Niko ne trenu okom. Taj podmukli mir uveri je o nesreći. Gorko zarida: —Pero, hranitelju, kuda ode?

Jednoga dana zla sreća namjeri na njihovu kuću u okolici poznatog trgovca Osman—efendiju iz Skadra. Braća su s ocem taj dan redili duhan, da se bolje osuši; uto im se on javi i ponudi im da sređeni duhan k njemu donesu: on će ga kupiti i

Uto, kao da ga je sama napast nanijela, ugleda prama sebi na konju Osman—efendiju. Jaše i dolazi k njemu. Osjeti taj čas da mu se pred očima smrče; strese mu se život, a same ruke dohvaćaju dževerdar.

A kad se nađe licem pred ocem, pogleda ga strahivo i istisne razgovjetno: , —Ubio sam ga! — i osjeti u taj čas da je slobodnije odahnuo. —Ubio si ga! — ponovi stari, i, zamišljen, reče s očitim uvjerenjem: Znaj, i nas si ubio!

Mlađi uze riječ i ukratko sve ispripovjeda. — Pa eto, — zbori na svršetku, — sad taj skitač, zao čovjek, — i pokaza kretom glave na nj, — xohe da ga osveti, a bratu mi pri glavi bilo...

Putem besvjesno gledaju u čeljad i nažgane fenjere; nijesu znali kud ih vode, nijesu ništa taj čas ni osjećali, niti su mogli da priberu puste misli, ali crna slutnja tak se javljala.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

da izdvojena mala rukovet pesama – što je možda slučajno, možda i ne – sva potiče iz zapisa koje je Ivan Jastrebov, taj veliki prijatelj našega naroda, krajem prošlog veka objavio u Petrogradu.

paganskog supstrata slikovnog pa da se uspostavi izričita pesnička analogija između crkve i košnice, trmke pčelinje. Taj bi se korak sastojao u preusmeravanju od tesne analogije s prirodom ka crkvenoj sabornosti, i ka nebeskoduhovnoj

Vrlo je važno odrediti donju i gornju granicu književnosti zato što se na taj način omeđuje njen zaseban semiotički prostor u kulturi. Razume se da je jezik medijum književnosti.

imao izvesnu ulogu i neka svojstva po kojima ga možemo približno porediti s književnim jezikom u pismenoj kulturi. Taj je jezik s dobrim razlozima nazvan novoštokavska folklorna koine.

Do promene je došlo tek kada je, jednostavno, napušten narodni stih. Pri tome je, kao što je poznato, Vojislav Ilić taj stih zamenio antičkim heksametrom.

Isidora Sekulić počinje tako što donekle dvosmisleno ističe najtipičniju Stankovićevu sintaksičku nepravilnost: „On, taj, tu Bora – izdašno sam ga opet čitala, pa mi način govora, lokalni ili lični, u ušima i pod perom Š...].

Sada taj smisao gube. Dva razumevanja pesme, očito je, nisu samo različita nego su i međusobno nepomirljiva. Jer devojka na gradsk

I možda nije slučajno, niti je nevažno što je taj u pesničkome tekstu skriven tekst – sakralni. (2005) II IZ SRPSKE KNjIŽEVNOSTI DVADESETOG VEKA PESNIK „STRAŠNE

Jovan Dučić je u tome imao veći udeo nego što se obično misli, a u samoj poeziji taj je udeo bio i presudan. Ali nije nimalo lako pokazati da su promene, osim što su istovremene, u stihu i poeziji

Postoje pesnici koji ostaju u istome književnom stilu i služe se sredstvima i postupcima koji su za taj stil vezani. Takav je, na primer, Milan Rakić.

Kad započne priča, uključuje se njen sopstveni časovnik; kad se ona završi, taj se časovnik zaustavlja. Andrićeva novela je tako organizovana da čitalac, kad se priča završi, izlazi iz ovoga uslovnog

U priču ulaze da bi obavili neki zadatak, a iz nje izlaze kad su taj zadatak obavili. Drugim rečima, vezir Jusuf, neimar Italijan, Selim Ciganin i pisac hronograma prisutni su u priči

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju? ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti? SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju... ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder? MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli:

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.) Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder! XV ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze.

ČEDA: Ništa?... ŽIVKA: A kad se nasmejem? (Smeje se.) ČEDA: Zlatan zub. DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav. ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome. DARA: Pa što si navukla zlato na njega? ŽIVKA: Nego!

ČEDA: Gle'te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet? ŽIVKA: Počasni konzul. ČEDA: Kako? ŽIVKA: Tako, počasni konzul Ni... Čekaj, molim te.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua? ŽIVKA: Koj' Nikaragua? ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet! ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua? ŽIVKA: Koj' Nikaragua? ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet! ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul! ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti.

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragua, ubio te bog! ČEDA: Pa taj naš zet. ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović. ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga? UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže! ŽIVKA (Raki): Govori! Šta si joj kazao?

Dođite vi sutra opet. UČITELjICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom. ŽIVKA: Ama, dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje. UČITELjICA: 'Adje! Službenica! (Odlazi.) VII ŽIVKA, DARA ŽIVKA (ode levim vratima): Daro!

Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš da ih primiš. ŽIVKA: Ama, zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad ni čestito da ručam.

ŽIVKA: Ju, teško meni! 'Ajde za taj bridž i za to pušenje kako-tako, ali za toga ljubavnika... NINKOVIĆ: Pitali ste me i ja sam smatrao za dužnost da budem

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Borisava Stankovića roman Nečista krv1 spada u ove druge. Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv.

koliko i stvarna; svojim se granicama, unutarnjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive. Taj apstraktno zamišljeni prostor, ispresecan gustom mrežom granica, zapravo korespondira s činjenicom da je Stanković, kao

saobraznost, da uspostavi izvesnu ravnotežu između ličnog, pre svega čulno-čuvstvenog života i nametnutih propisa, taj se ili raspamećuje ili biva prognan duž sociokulturne lestvice vrednosti sve do njenoga dna.

Ali taj pad Sofkin na kraju romana, kada je polupijana i od bahatog muža Tomče razdražena pa ostavljena grešila sa hotimice odab

kada je otac poslao glasnika kao najavu junakinjine udaje, pisac u pripovednoj sadašnjosti bira upravo trenutak kada taj isti otac usred noći odlazi ostavivši junakinju samu; nešto kasnije, kada je želeo da nas vrati u još dalju prošlost,

Najzanimljivije je kad taj grafički signal nađemo - a obično ga tu i nalazimo - na prednjem i/ili zadnjem delu okvira, odnosno posle uvodnoga

primer, u prvoj verziji Nečiste krvi zvezdica metnuta nakon uvodnog opisa Sofkine kuće, a kada je u poslednjoj verziji taj opis prebačen nazad kao izvodni (epiloški), takođe je ispred njega metnuta zvezdica35.

U suštini taj suženi ugao nije, kao što bi se moglo pomisliti, svojstven ni lingvističkom, nego po pravilu tek onom gramatičkome umu

Razume se da na taj način dobijamo obaveštenje i o svojini govora: saznajemo ko govori, da li je to što govori njegovo ili je tuđ govor,

Ali u romanu, premda se taj Todorin govor doista daje, daje se kao da je odvojen od nje i spolja viđen. Kao što mi, istina, vidimo svoje lice u

dat, nego u isti mah prožima junakinjino telo: „Sofka, osećajući kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe materi”.

Sav taj loman ljudski svet, pre moguć nego stvaran otuđuje se od nje i umire u najmelodičnijoj rečenici romana: „Sve što je duša

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj poturčio, vera i bog, brzo bi Postao ili veliki vezir, ili šeih-ulj-islam... Slomljen je već Sulj-Kapetan.

kulu i zaduži veru pravoslavnu — da se poturči, a on će posle lako udesiti da postane kolašinski buljugbaša i na taj način sačuva ovo jadna naroda... — Poslušaj nas, Ivane Vojinoviću, velikoga ti imena božjega!...

Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče. Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi.

Pobogu. zar može Kolašinac verom okrenuti? Zar može pomazan čovek preći u tursku veru? Kad se zna da se taj znak hrišćanski ni kroz vekove ne može sa čela izbrisati?

viteško držanje, pa ga posle nekoliko dana zajedno sa Kasalom poslao u oteti mlin, da tamo budu nastojnici i da se na taj način sačuva pobratim kad mu je već data vera. I na kraju: prikrao se neko prošle noći i na spavanju ubio Jablana...

oboru behu naperili svoje zapete puške dva vojna pabirka, inače dvoje odrpane kolašinske olako hrome zveradi, koje je taj nedostatak činio da lakše, još brže muški i bez razmišljanja ončas ispuste svoje duše, ako bi, po udesu, zaigrala glava

Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj način odobrovoljio i raspoložio. A Selim to osećaše i beše mu drago. Izgleda da je tek sad video i ljude i zavičaj.

Kao da su znali da je čitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrčina i Nerodimlja, pa počeli da se nastanjuju, da bi odželeli već jednom onu

Nikad bez osmeha, vazda pređe gotov da pođe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj čovek je bio ono što je Turčin uklesao u zapoved za sebe: „Čuvaj se od očajne puške srpske“.

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto?

Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj čovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadionicu žara i tamnjana, pa da pođe ispred njega i kadi oko smetlišta u

Prota mu onda priskočio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih očiju. Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadanji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Šta to činiš? pitali ga A on šapnu, kad se stišô: „Ko bi čuo moju tajnu, Taj bi odmah s uma sišô.“ IZ KOSMIČKIH PESAMA Jana Nerude S brze reke htedoh donet jedan val.

S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad. Detić reče: „Dobar veče!“ Pa odgovor čeka njen.

Ali ja sam pesnik samo, A taj pesnik sirotân je, — I ti s’ moraš zadovoljit’ Ovom pesmom, kakva j’ da je. 1875. NEGDA Negda je drukče bilo,

U mesto mirte nek’ ti Cvati, baš kâ i meni, Lavor, taj grki dar. NA GROBLjU Grobar je kopô grob — Obiknut njemu râd — Tri lakta uzduž dosta, U šir ni puna dva.

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam. On potoku jednom reče „Ja ću s tobom, nećeš sam!

Pred njime leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.

U gorici lišće kô da drukče šušti — Razumete l’, Srbi, jezik taj nemušti? To su srpske vile, to j’ blizina njina, Podigle se žile iz svojih pećina; Nad glavom nam leću letom

Šta se nama pati, to mi Srbi znamo, Al’ u patnji našoj ponosa imamo, A taj ponos ne dâ da primimo dara Koji braću našu hoće da obara.

Hrvati su danas na otporu čisti, A nevoljom njinom ko bi da s’ koristi Taj bi drag i mio hajkačima bio — Ali bi poštenje srpsko pogazio.

“ — Sloboda se stidi kad dolazi darom, Voli sama svojim prosijati žarom, Ali se ne stidi da na grobu reče: „Taj čovek bez krune bio b’ veće sreće!“ Mnogim će Kliona studit’ vrlo strogo — Za tebe će reći: počeo je mnogo!

Jest, čovek si bio, te i na visini Sačuvô si cvetak srca u svežini, (Taj se cvetak rado u dolini krije, Gde vetrova burnih i pripeke nije).

Ovde će danas braća se sresti, Tu nek’ se grešnost tiho pričesti, Nek’ se pričesti Svetinjom svesti. Ko je taj Višnjić, kom na grob grémo? Njime se svetu pohvalit’ smemo. U ropsko doba majka ga rodi — Ali ga rodi srpskoj slobodi.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Zar ti nisi čula da kćeri kažu svojoj materi mamica? EVICA: Ali kad sam se tako naučila. FEMA: To te je naučio taj tvoj uja i drugi njemu podobni; no ja tebi kažem, devojko, uči se po modi govoriti ako misliš da ostaneš moja kći.

FEMA: Kakva je ovo svinja? (Čepeći se.) dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta?

JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac. Bolje da idem topiti one kože što su od majstora zaostale. FEMA: Šta, kože? Taj smrad u mojoj kući neće više biti. JOVAN: Kad neće, ja idem od vas. FEMA: To je inpetretinencija!

FEMA: Pravo, Ančicema, i ja ću da postanem kratka vida. ANČA: Verujem, milostiva gospođa. (Zabeleži.) FEMA: Dok se taj, kako se bestraga zove, šteker kupi, mogu se i s naočarima poslužiti, je li, Ančicema? ANČA: Može, milostiva gospođa.

FEMA: Moram i jednog konja iz Pariza beštelovati, zašto ovi naši nisu za taj posao. Juče sam ktela jednog probirati, ali to je pravi gurbijan bio. Tako me je bacio da sam svo koleno odrla.

gospođa? Našem Žutovu prebili nogu. FEMA: Kakvom Žutovu? JOVAN: Lamuru. FEMA: Šta, koj je taj gurbijan bio što je moga Lamura dirao?

Ne verujem da mu i imena znaš. FEMA: Svetozar Ružičić. MITAR: Ružičić, Ružičić, da ne bude taj što je služio u dućanu kod Jelkića i štetu učinio? On je, na moju dušu, zašto smo čuli da se posle nekako na nauku dao.

Miljković, Branko - PESME

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na

Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva.

Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.

Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim.

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.

put tužan MALARME U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima U toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdan luk. Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami.

sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima U toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdan luk. Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdan luk.

O nema šumo na obali noć gde besvesna počinje da l snaga me slatka obali ili me san moj opčinje. Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju.

se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne

II To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave

Krakov, Stanislav - KRILA

Bilo je još suviše blisko. Još je osećao na licu otrti mlaz tuđe krvi. Onaj jauk mu je ostao u glavi. Pa ne samo taj prvi.

— Bože, Bože, kako je sve to strašno, — stresao se taj zgroženi junak. Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom

A major ga je gledao svojim blagim, no tužnim pogledom, koji kao da je dolazio izdaleka. Pa ipak bi kroz taj umireni pogled načas prošao trzaj kao iznenadna plašnja.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran.

Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili Dela Kroa. Ne čude se da ih nećemo. da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne!

Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.

Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da Vuijea zanima taj insekat, doneo na mesto insekta cvet. Treba znati kako je savršena moć opažana kod crnca, pa razumeti šta znači kad se

Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa.

Pa taj je dopratio mog prijatelja iz Bobo Culasa. Lopov najgore vrste, i ja ga samo čekam u Bobou (gde isti gospodin rano sutra

da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj.

mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj.

Oni su stavili ne celu svoju pobožnost, već svu svoju razmetljivost, u taj ogroman napor da izvrše jedan čin pošte. Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja

Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

„Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?... I čij’ ću onde čuti uzdisaj? „Tiče l’ se roba to? I rob da zna? Ha, ha, ha!“ Grozno se smeje on.

Ako i jedan ovud prebegne, Sa svojom plaćaš glavu njegovu!“ A Stanoje me lepo pozdravlja, A taj će lepi pozdrav značiti: „Sa nožem ću te svega iseći Ako ti čamac spreman ne bude Da ove mrazne noći prevoziš —

A tako mi svetoga Alimpija, ti si svemu baš glavom kriv!... JANjA (iza bine): Taj vlažan pesak grći lopatom! Bacaj konopac!... Sad, Rade, sad! RADAK: Lopovi jedni!

To nije on!... Al’ gde je on?... SULEJMAN: A gde je ona?... Slušaj me, babo! I ti otvori uši, Ćerime!... Taj Glavaš, vid’te, što se podigô I turske vlasti silu naslednu U svoje ruke drsko otima; Što buntovnike, posle

Eno Dunava! On ih na onu stranu saldumi; — Taj Glavaš mi se ovde popeo!... (Pokazuje na teme.) Al’ priznat moram da nisam smeo Na njega dosad javno napasti, Sve

ĆERIM: Ovaj peksijan ne dođe amo da sluša, no da zapovjeda! ISAK (govori na uvo Vuku i Radaku): Taj što se mršti, Ćerim je, Rade, Pogana zverka!... O, znam ih ja! Ta zar sam malo od njih trpeo?...

A tvrda reč ti od muselima, On će za tvoju glavu jemčiti. GLAVAŠ: A je li Turčin taj vaš muselim? KOLEBAN (spolja): A da! GLAVAŠ: Ako ti, Kôle, teško ne bude, Ovaj mu danas nosi odgovor! (Puca.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Černjajev.« Ovaj mi telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

U Knjaževcu se taj drum deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz Dunav, a drugi okreće južnim

čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja se u dužini od 30 kilometara pruža od Deligrada Lukovu. Taj će put svezati Lukovo, kao pozadnu poziciju Lešjaninovu, sa Deligradom.

Opšti utisak sviju ovih izvešća bio je taj, da je Ejub sa svojom vojskom stigao pred aleksinačku liniju i sad se sprema da on na desnoj, a Ali-Sajib na levoj

Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti. Kad ga čuješ u crkvi kako iznemaže, mislio bi taj će se sutra posvetiti, a kad izađe u selo, on se svađa i grdi s ljudima kao ciganka, kaišari, panjka seljake kod kapetana.

E nema nigde našega popa Jove. Taj je ginuo za sirotinju. Sad nema takvih popova... — Govoreći ovo, jednako je opravljao kola. Upitam ga odakle je.

A baš u taj mah sunce utonu na dalekom zapadu iza srpskih planina. Bojno polje još ce zamalo iskrilo i treptalo, obasjano malaksalim

zaokrugljeni, na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti ih, a opet ko ovu kosu drži, taj vlada gotovo svom levom obalom moravske doline od naše granice pa do pod sami Aleksinac.

Turski ubojni rogovi imaju neki za čudo melanholičan tanak zvuk, i taj se tužan zvuk, zvonak i jasan kao medenica, nosio i razlivao vlažnim jutrenjim vazduhom, prodirući u samu dušu.

— Gde je đeneral? — Tu je, šta će ti? Šta je? — Rđavo je, vodi me đeneralu; ali brže, brže. U taj mah uđe đeneral u kancelariju. Dimitrije mu poteče: — Vaše prevashodstvo, dolazim s levoga krajnjeg krila od Prugovca.

Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na njemu nešto i dade mi da prevedem. Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku Protiću).

Evo stani ovde i pogledaj. Vidiš li kako sve ove razbacane grupe sačinjavaju ujedno jedan jedini lik. Pogledaj dobro taj lik, to je fotografija onoga momčeta, što ga vi novinari obično nazivate »prosvećen devetnaesti vek.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj, — Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. HIH Ja ti moram i to reći, Neka i to znaš, — Srpkinja si, treba da me Srpski pogledaš.

„Čuj ih, čuj ih, zlato moje!“ — „Čuj ih, čuj ih, dragi moj!“ — Slušamo ih, zanosi nas Taj nebesko-zemski poj. Opojeni, razdragani Pitamo se šapćuć’ mi: „Mili Bože, ko ih bolje Sad razume, ja il’ ti?

Ja ne umem želje kriti, Ta želje nam život čine; Ja još živim, a ko živi, Taj za rajem svojim gine. I ja ginem srcem živim, I ja ginem neprestano — Ja za tobom ginem zlato, Zlato moje —

Zaćutaše gorske ptice, Samo drva lišćem tresu, A taj šapat kâ da veli: „Ne traži ih, — umrle su!“ XII Vremenu je, tako s’ čini, Vekovečno večit traj, Ovom svetu, toj

Večnost samo?! — E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale

XV U grob, u grob spuštaju je. Život moj, i moje sve. Strašan je taj crni ambiz, — Samo u grob u grob ne! Pa zar ja da prvi bacim Šaku zemlje na njen les!

Pa zar ja da prvi bacim Šaku zemlje na njen les! Ruka mi se natrag trza, — Taj običaj kuje bes. Oh, što nismo sada onde, Gde je „divlji“ običaj; Mesto groba kroz lomaču Jurne plamen, sine sjaj,

nismo sada onde, Gde je „divlji“ običaj; Mesto groba kroz lomaču Jurne plamen, sine sjaj, Ja bih smelo potpalio Taj žrtvenik, odar njen, Da truležu, da gnjiležu Otmen plen. XVI Listaj, goro, listala Tužnima rad leka!

Ja pred njima nisam klekô, Nisam prsa svoja bio; Ja im nisam ništa rekô, Ja sam hladna stena bio. Ha — osmejak taj me seća, Šta je čudno ovim ljudma — To je ova kita cveća, Što j’ na mojim vide grudma.

Što to činiš? — pitali li ga, Kad je klonô, pa se stišô... „Ko bi čuo moju tajnu, Taj bi s mesta suma sišô!“ XXII Oh, kako je sivo, tamno, Kô da nije danak svanô; A nebo je tako mutno.

A ja gledam kroz tu tamu, Gledam, gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, U prazninu tu golemu, U taj uzdah, grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu.

na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, U prazninu tu golemu, U taj uzdah, grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu. Pa to mi je sada lepo, Pa to mi je sada milo...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi.

Radovali smo se što je bar neko od nas zakoračio u svoju zemlju. Nismo ni slutili da će taj isti Kajmakčalan doći na kraju i nama glave.

Tek pošto oni zauzmu taj položaj, onda napadamo mi na vrh. A ispalo je obratno. — Čekajte — upade Mišić. — Ja sam se pobrkao tim vašim

A ispalo je obratno. — Čekajte — upade Mišić. — Ja sam se pobrkao tim vašim nazivima. Objasni ti meni gde se taj Kočobej nalazi na tom krstu. — Na početnom delu desnog horizontalnog kraka krsta. — A-ha! Sa njega se izlazi na vrh.

Bio sam sad u sigurnome zaklonu... Ali mučno je bilo gledati kako se ludi, svesna bića, kako se taj čovek, koji je umom svojim nad svim živim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja...

Pozvao sam dvojicu i objasnio im gde se otprilike nalazi taj potok. Oni pokupiše čuturice i izgubiše se u noći. Posle dva časa lutanja i spoticanja preko mrtvih i kroz čitav roj od

Moj kaplar, po staroj navici, zavuče mu ruku u džep, odakle izvadi jedno pismo. Hteo je da ga baci, ali ja ga zadržah. Taj mladi Bugarin osvojio me je onako mrtav, te sam se zainteresovao za njegovu sudbinu...

Naš cilj je da se dočepamo jednoga kamenjara koji se nalazi na polovini brda. Taj kamenjar videćemo odmah... Sad, nemam više šta da vam kažem. Ostalo znate.

— Vidiš onaj ćuvik levo. Čim padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedneš, jer nam otuda mogu zaći za leđa. Taj ćuvik bio je udaljen od nas oko tri, četiri stotine metara.

Izmislili su ljudi neka pravila kojima nasilno zaglušuju svoj razum i mehanizuju svoju savest. Pitam se sada, zašto se taj seljački narod kolje, evo već četvrta godina? Zašto se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu ništa nažao učinili...

Zašto se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu ništa nažao učinili... Šta je meni skrivio taj Boris Želčev, koga sam mrtva upoznao. A i on je voleo, sanjario o životu, čeznuo za svojom kućom, isto kao i ja.

Ali na Želčeva je pucao jedan. Taj isti ubio je i njegovog posilnog. Trebalo je videti toga vojnika kako je posle izgledao.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Na taj način je čitava predbrankovska poezija nekako grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnj

Nije ono ni prečišćeno, i daleko od toga. Jasno je ipak: taj pesnik se ne daje svesti na jedinu, glatku formulu, već i stoga što ako takvih formula i ima za trenutno potrebne

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pore

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pored svih apsurdnosti, izgrađivao tokom čitavoga stoleća i predavao s kolena na koleno kao najveća

se tako ne stvara živo jezičko more, ni klima jedino pogodna za poeziju; tako se najpouzdanije priprema smrt poeziji. Taj naš čudni slavenoserbski jezik, svojim strukturalnim postankom i studenom konvencionalnošću, najviše podseća na one

razvoja književnog jezika predbrankovskog vremena u pravcu narodnog, kao što će se videti i u kolikoj meri i obimu je taj prodor bio uslovljen, a koliko nezavisan od Vukove intervencije (jer naravno da je i toga bilo).

danas već iščezle jednom ponovo pojaviti, a druge koje su danas još u časti ipak iščeznuti, zahte li to samo upotreba, taj apsolutni i zakoniti gospodar nad životima i smrću reči: Multa renaѕcentur quae iam cecіdere cadentque Quae nunc

Ja ću zaći izdaleka, zametnuti trage, Nek' pomisli: Veseo je, taj nije bez drage. Drugda ću se blizu čuti sa tužnimi zvuci, Drugda opet k'o da mi je djevojka na ruci; I da budu

Minervin komu dom nepristupan jest, Tolmač že nuždan v besedi praocev, Taj tebe čita, čtoma sluša Bukvoneiskusan: sve im jasno. Ti sveta željnim otvori carski put.

Gord, sebe voždom smelima predstavlja; Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom. Saziva s Šturca mudra vila K obrani zemlje junake serpske: „O hrabri, čujte!

Trud je taj jedini Na opštem polju sviju najslađi, i Svobodan ot klevete podle, Kivna ugrizanja, groznih strela. Serca vam stoje

Tog naći ćeš svagdi na Putu. Mani se njega — Reč je sama po sebi ta Ružna. Iskrenog traži prijatelja. Taj pravi je. Ljudi ginu no slabo za Njim; poklonima misle Prava naći prijatelja. Tu se varaju. — Gle, gle!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

da te zanese, Trenutom večnost da ti potrese; Da te uništi, da te obori, U prah i pepô da te pretvori, Pa i taj pepô da ti razveje. A ushte l’ samo da se nasmeje — Da te oživi, da te probudi, Poljupcem da te opet zaludi!

ĐURAŠKO: Za Veneciju... BOŠKO: Bog je ubio! KAP. ĐURAŠKO: A što? BOŠKO: Kako: a što? Ta zar ne vidiš crni pokrov taj, Što je u svojoj ljutini gospod Na Lazarevu zemlju spustio Da u sužanjstvu pišti žalosnom? Pa gde su braća?

VUKSAN: Ha! ha! ha! Šta čovek zbori: — za prijatelje? VL. VAVILA: Za saveznike... Jer kada kucne svete slobode Taj tako željno iščekivani čas,— Ko će uz nas? Radošu, reci ko?

ČETVRTI SERDAR: Pod kojim će se ropski gibati... PRVI SERDAR: Tirani! DRUGI SERDAR: Varvari! KNEZ ĐURĐE: Jest, u taj duh Što po slobodi ovih krševa, Kô neku svetlost svoje svemoći, Široka krila voljno prostire, — Pouzdavah se, braćo

Al’ ne u Italiju... gospodaru, ne! I proklet bogdô, proklet svaki taj! Ko bi onamo išô — preziruć Rođenog brata suzu, uzdisaj; Da na oltaru laži mletačke Slobode srpske oklop razbije...

KNEZ ĐURĐE: Pa ko je oklop taj? RADOŠ: Mi! KNEZ ĐURĐE: I mi ćemo se onde boriti Gde se zastava samo podigne Protivu skota, protivu Turčina. VL.

Da me progoni?... Da me mušketa?... Je li to Ivan-begov sin... taj Đurđe?... Je li to ona krv, ona kosovska, Što je još i za Lazara kneza, Najmanju korist srpskog naroda Svojima

(Vujo perjanik ulazi.) Sad šta će opet taj?... VUJO: Gospodaru! KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo? VUJO: Dobro je, gospodaru — a bolje ni je u božjoj ruci!...

ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru? I ti si smeo mene pitati, Mene — svedoka dela bezbrojnih Kojimano je starost kitio Taj sedi vitez? Je l’ zaslužio Da ga u tebe moli gospođa?... O, gospodaru!

Upropastio te osmeh jedini, Vojvodo naša — stari Radošu!... (Glasno.) Oprosti, kneže, izdajniku tom! Taj izdajnik je svu krv prolio Za Ivan-begov i za Đurđev dom... KNEZ ĐURĐE: „...Tom izdajniku?...“ Izdajnik je, da!

Pa i taj kuršum, što nam Staniši Sa masnom krvlju prska dolamu, Poslanije je zlobe njezine.... RADOŠ: To li je uzrok koji vas

lice nosim kugino, Il’ pogled smrti, il’ u njem’ smrt; Pa ko se one takne svetlosti Kojom život mi mrski negujem, Taj će umreti, otrovaće se. — Gospode!... I ti, gospođo, majko njegova!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Šaćir Pulac, onaj zulumćar što je za turskog suda sto puta, makar, za časnom trapezom ručô... — Ma da, čoče, taj! Zulumćar? Zulumćari su svi oni bili, osim čestitije' i pametnije' Džinića. Boga ti, nemoj me pometati, jer...

Svačem ja znam verak. Nit mi trebaju kakve sprave, ni kaurske lumere. Šta će mi taj gad? I dosad je svijet brez tog bio, pa je nekako živio...

Zadrkta' ja od glave do pete. Kažem vam, braćo, ko kaluđera nije služio — taj se ne zna Bogu moliti! — Mićane, 'ajd opremaj konje. Ići ćemo tamo u Melinu čatati nekakvoj babetini strašnu molitvu...

— E, moj brate, učevan veliš! On 'vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarni-de, Glišo, taj ugarčić! — Junaci moji, ja bi' rekô da je tome rakija najviše kriva. — Ono da... doduše... 'nako po právi...

Sve je to potrebno sudu. Eto, koje je vjere taj tvoj nesrećnik? David: Nikakve! Da je ikakve vjere, ne bi dirô u moju sirotinju. Sudac (smijulji se): Je li oženjen?

Sudac: Kako govori, Davide, taj lopov; kojim jezikom? David: To ti, glavati gospodine, 'nako posigurno ne umijem kazati.

E, ljudi moji, da sam juče umro, ne bi' znao da je naša premilostiva Zemljana Vlada ćorava! Sudac: To je taj seljak što tuži jazavca. Molim Vas, gospodine doktore, da ga pregledate.

Doktor (cereka se): Taj si uobrazil da graf jest! No, što to jest? To velik ime i titel kako kod jedan graf imala ti?

vojska novtati ― naslućivati, pretpostavljati nurija ― parohija, crkvena župa omsica ― „osoba o kojoj je reč, taj isti“ ostraguša ― starinska puška čija se cev puni odostrag odža (hodža) ― muslimanski sveštenik ošturiti ― „doneti

drški, kotlu terkija — konjanikov prtljag smešten u torbu ili zavežljaj i pričvršćen za oblučje sedla; remen kojim se taj prtljag vezuje teslaisati — tesati teslimiti — uručiti, predati; ustupiti, prodati timor — stena timorina — predeo

Bojić, Milutin - PESME

I mi smo hteli to, što ti bi hteo, No zalud božju iskru ljudi žele: Pašćeš pod jaram kao i svet ceo; Duge su borbe taj zakon zavele, A trnov venac sam je Gospod spleo.

a nesrećan nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola iz grudi mu gone, I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene I stotine struna u svesti mi zvone.

usne do krvi smo grizli, Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom Prstiju, što međ njih neznano su sklizli. Taj poljubac duše pio nam je do dna, I hiljade šara, vrelih kô strast lavlja, Igrahu kô oči dva pantera srodna, Dok nebesa

Hordama heroja gde tisuće mreše Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih, Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?

O, neradžin cvete, slučajem ne zovi To znamenje vidno. O, zaspi nas, zaspi! More, hučnom rikom brak taj blagoslovi! Sunce, naše sunce, puhor zlatni raspi!

Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda, Zato grob taj leži u talasa senci Izmeđ' nedra zemlje i nebeskog svoda. Stojte, galije carske!

No to će biti za trenut, a potom U naše oči leš će maja leći I taj trenutni osmeh će izreći Sud nad nekada voljenim životom: Ono što tada zvasmo život ceo Beše tek jedan mali, svetli

I sve je pusto u okolu celom I raskoš boja zvoni mi opelom Kô sjajni prolog neke patnje grozne. O, čemu sjaj taj što dan očarava Kad moja sreća na dnu Prošlog spava? I tiho jecam sred večeri pozne.

O, ja bih hteo sav taj raskoš dati, Da srce krišom tajnu slast prosniva U kaplji svetoj što se ćutke sliva, Za kojom žudno sav moj život

XXXII O, nek ti rekne taj poljubac, što se Svršava novim poljupcima, da je To usklik žudi koja večno traje, Pesma usana što se krvlju rose I

Ti si tako htela. Mada nijedan ti pogled neću dati, Ipak u meni će spomen zadrhtati, No moj gordi osmeh taj uzdrhtaj skriće.

no kasno Doći će u jesen tvog palog života, Kad izbledi mladost, potamni lepota I utrne oko vatreno i strasno. Taj oproštaj tada zboriće ti jasno, Kao najstrašnije sručena sramota, Zaostalu čast da lancima obmota I iz duše tvoje

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao se on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice.

Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu-dve i davaće pare na zajam seljacima.

Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu. ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para? JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome.

tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku.

Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje parče hartije.) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.

(Čita.) „Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac” (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.) „A taj gospodin Vića, zbog koga”... (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.) „Ni ostali u srezu”... (Govori.) I to te se ne tiče!

ANĐA (krsti se): Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle!

JEROTIJE: Taj mi često ide u srez. Razumem kad se napije pri kakvoj većoj licitaciji, pri kakvoj proceni za zajam kod Uprave fondova

drugog predsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: „Energičnom poterom ovosreske vlasti, hajduk taj i taj izmakao ispred potere u drugi srez!” Al' ovo je druga stvar, ovo je sumnjivo lice! A šta je to sumnjivo lice?

predsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: „Energičnom poterom ovosreske vlasti, hajduk taj i taj izmakao ispred potere u drugi srez!” Al' ovo je druga stvar, ovo je sumnjivo lice! A šta je to sumnjivo lice?

” A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka. Razumeš li me, gospodine Milisave,

VIĆA (Aleksi): Po čemu si ti posumnjao da je taj mladić sumnjivo lice? JEROTIJE: Dabome, po čemu si posumnjao? MILISAV: Jesi razgovarao s njim?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Hrvati nazivaju taj jezik hrvatskim a Srbi srpskim. Srednjevekovne prilike Srpskohrvatski jezik pripada slovenskoj grupi, jednoj od tri

monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje prevode. Taj alfabet, poznat danas pod imenom glagoljice, sadržao je blizu četrdeset slova.

, dok ćirilica ima jedno slovo za taj glas, i to isto svugde gde se ta azbuka upotrebljava. Crkvenoslovenski i narodni jezik ajednički crkveni jezik i

književni jezik mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči. Taj jezik, kasnije nazvan slavenosrpskim, sjedinjavao je u sebi izražajne mogućnosti dvaju ili čak triju jezika, ali je bio

Takvom izražajnom instrumentu nedostaje u isti mah intelektualna preciznost i estetska prefinjenost. Ujedno, taj je jezik patio od toga što ga je veliki deo publike nedovoljno razumeo.

Nadahnut idejama evropske prosvećenosti, on je književnom jeziku prišao utilitaristički. Taj je jezik morao biti bezuslovno razumljiv čitaocu, čak i ženama, koje je tadašnje školovanje zaobilazilo.

Raščišćen je teren za spontan, neusiljen razvoj književnog jezika. Od tada taj razvoj teče u pravoj liniji, prostim širenjem polja izražajnih mogućnosti, bez modifikacija ili napuštanja onoga što se

Uvođenje svakog novog pojma unosilo je i reč koja je označavala taj pojam. Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred kraj 19.

Uvođenje svakog novog pojma unosilo je i reč koja je označavala taj pojam. Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred kraj 19.

u srednjem veku predstavlja poseban književni sistem, i što se tiče tipologije, i poetike, i književnih žanrova, taj sistem je nastavak i dalje razvijanje staroslovenskog nasleđa, stvorenog za novohristijanizovane Slovene na

Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig. Hrišćanski podvig kneza Lazara i kosovskih junaka dovoljan je za njihovo proslavljanje.

njegov zemljak Konstantin Filozof traži hrabrog ratnika kadrog da se s mačem u ruci suprotstavi inovernom osvajaču. Taj ideal našao je u svome zaštitniku despotu Stefanu Lazareviću i posvetio mu je opširnu biografiju Život despota Stefana

Jakšić, Đura - PESME

Na Liparu 1866. PONOĆ ...Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja; Slobodne duše to je svetinja. To gluho doba, taj crni čas — Al’ kakav glas?...

„Neka dođe sto hiljada, A u srpskim u grudima Jedan život neka ima, I taj jedan neka pada, Na bajonet nek’ se meće; Al’ pred četom nasilnika Srce srpskog Krajišnika Zadrhtati nikad neće!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Iz greha da je neko svet. I muku ovom, i mutnji, da nije kraja. Za blagoslov taj na veki, na veki klet. REČI U KAMENU І I bude, na vodi čudu, gojazna glad, beskrajem nebo, nebo zar?

VIII Dvojih pre sunca ukrštaj. Sablasno noći u noć je taj bat. Da prespava se, da pretegli u Boga dan. Žeđa jer noćniku ispiti sebi lik. Nasušje daniku u jaram vrat.

Sina ne raspeste vi, raspeo se sam. XI Nisko se svetiljke upale, goni noć. Nespokoj zvezdani mir taj njinom spokojstvu. Na tavanicu jer ne zasipe, potajni o zidove odbiju se šapati Boga.

Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad. (Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad.

(Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad. I on će biti moj sin A otac njegov ja.

Zli luk odapne svoj I strele pođe mu jek Tamom, jer pogodi taj U srce nevinoga. Ničeg se ne boj, u večnog ti uzdanje. III O da su mi golubice krila, Pustinji bi odneo me let.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

II Taj podnevni, posle ručka kućni mir naročito se jače, više osećao kod njih, zbog kuće im. Visoka, uvučena i ograđena visokim

To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve

čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni »baba-Stanin čardak«.

Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.

Na slavi, imendanu i dalje bila večera, gozba. Ali ne kao pre. Taj potres, posrnuće, koje se tako jako krilo, baš na tim gozbama, večerama, među najužim krugom rodbine, baš se tad

I zato još kada su ovako mali za taj njihov budući teret, brigu što će oni imati, bili su i stariji od njih, matera svojih, jednaki sa ocevima svojim.

ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo gotoviti, koliko još može taj i taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se još ne zaradi i

ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo gotoviti, koliko još može taj i taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se još ne zaradi i može bez

A Mladen se, opet, brinuo da se ne desi da u kući čega nestane i da ukloni taj trepet, strah, ukočenost, da baba mu, majka, cela kuća, budu kao pre dok je oca bilo.

je slušao radosno, siguran, bez one strepnje koju ima kad čovek učini što nije trebalo, pa mu se kaže da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj nije dolazio možda da kaže njegovu pogrešku, i onda neprestano strepi dok ne vidi da je

slušao radosno, siguran, bez one strepnje koju ima kad čovek učini što nije trebalo, pa mu se kaže da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj nije dolazio možda da kaže njegovu pogrešku, i onda neprestano strepi dok ne vidi da je taj

bez one strepnje koju ima kad čovek učini što nije trebalo, pa mu se kaže da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj nije dolazio možda da kaže njegovu pogrešku, i onda neprestano strepi dok ne vidi da je taj za drugo došao i drugo

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. nosi sa sobom ugledaće [na prvom belom volu koga sretne] đavola sa [crnim] štapčetom; on treba da ugrabi đavolu taj štap (samo pri tom da pazi da ga đavo ne preduhitri, pa ili ubije, ili štapčetom pocepa odelo, koje se posle na tom

BIBER Pfeffer (pіper nіgrum). Biber. U narodnim pripovetkama tipa Sigfrida često se junak rodi na taj način što mu je majka okusila zrno bibera (Valjavec2, str.

111), ili ga nosila pod pojasom (SEZ, 41, № 11); i gde se taj način partenogeneze ne spominje izrikom, jasno je da ga treba pretpostaviti, jer se junak naziva imenom Biberko i sl.

Za ovo identifikovanje govore izvesne činjenice: 1) bogiša bere se, i nosi u crkvu na blagoslov, na Spasovdan, a taj dan (ili neki iz te sezone) mogao je nekada pripadati Perunu; 2) u Dubrovniku postoji slava Bogiša, vezana za kult

U okolini Ćustendila nalazi se crkva Spasovica, oko koje ima mnogo božura: za taj b. priča se da je ponikao iz pomešane krvi Srba i Bugara, koji su se nekada tu sukobili (Karadžić, 1, 1899, 12).

Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su koren i jedan deo stabla vratili na svoje mesto, a ostalo drvo rezervisa

je biljka našem narodu osim mnogih drugih, koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu je zar uzrok taj što b. prati Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita b.

šećera, namenjujući jedno sebi a jedno mladoženji, pa kad ujutru ugleda svatove, treba mladoženju i njih da pogleda kroz taj venac« (іb., 12). Ponekad se prilikom takvog gledanja iskazuje želja za dobijanjem poroda (іb., 92).

, 218), i koje je obuzelo ludilo (іb., 64: za taj cilj uzima se b. koji je uzabran na Svetog Makiveja i osušen pod strejom). B. se nakađuju i sipljivi konji (іb., 333).

U tom slučaju uzme se cedilo kroz koje se cedi mleko, metne na travu, okruži nožem, i taj b. izvadi pa se naopako baci na mesto gde krava leži, govoreći: kakav b., takvo vime; kako se u toru b.

drvima« (ZNŽOJS, 19, 118). U mitologiji g. može imati kozmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga g., i za taj g. vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe g.

može imati kozmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga g., i za taj g. vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe g., pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomno.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće da mu imena kaže, nabacio preko toga još četrdeset talijera!

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće da mu imena kaže, nabacio preko toga još četrdeset talijera!

Nike meni sada pripadaju tri dijela, a tebi tek četvrti; kad bi se dijelilo, ko zna koji bi te dio zapao; mogao bi taj dio biti o sebi. Tako bi se livada, dubrava, oranice morale raskomadati kao bravče...

dugim čibukom u ruci, obilazeći kuće potvrđivaše tu vijest, ali ni on nije znao, ili ne htjede da kaže, u čemu je baš taj dar. A bila je ona godina rđava, dvovjerna; ranije mislilo se biće plodna, te poslije izdade.

Kad narod iziđe iz crkve, sjeća se Rade, stric Petar, podruguša, veli kapetanu pred crkvom: —Eto, kapetane, to ti je taj golemi muštuluk!... —Ne budali, Petre, — odgovori kapetan, — nisu ljudi vrči... Daće presvijetli na odlasku, vidićeš.

Doći će i na vas. — Kakova sramota? — umiješa se u razgovor Ilijv odvjetnik. — Oni idu za svojim ciljem, a taj je očit: hoće da pomađare sve što nije mađarsko, pa da tako stvore jednu veliku mađarsku državu.

Radoznao, pita je je li s drugim griješila, a kad žena priznade, navali upitima: — Je li taj čovjek jak, zdrav, mlad? Griješi li s njime često, na koji način, na kojemu mjestu?

i dva kaluđera; fratri su u crvenim narodnim kapama: hoće da iznenade popa Vranu, koji u svakoj narodnoj zgodi na taj način daje oduška svome , domoljublju.

sve zaprijeke, i, šireći se, osvaja sve više svjetlost i visine, a dušmani ostaju u tmici, da ispaštaju svoje grijehe. Taj hrast, braćo jednoga naroda dvaju plemena, nije niko drugi nego naš svečar, uzor—sveštenik i domoljub, pop Vrane, a

pođe u grad da potraži odvjetnika; bio bi pošao onome najviđenijemu što mu oca zastupaše u parnici radi krave, ali taj zastupa općinu. Pođe k drugome, siguran, ide s novcem. Ponio je preko trideset talijera što je za prodata vola uhvatio.

Kao nikada dosada, učini mu se taj svijet ubog i jadan, obučen u iskrpljena i tijesna odijela po gradsku skrojena. Pogled mu se ustavljaše na njihovim

Svi poklekoše i prignuše se k zemlji; glasno moleći, skrušeno se udarahu u prsa. Ivo nestrpljivo očekivaše da iziđe taj narod; osjetio je potrebu da bude među svijetom.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

ask.rs. 2009. DOROTEJ Dimitrije Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir.

Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor. Opet taj skoreli stari opanak. Dugo se uzdržavao, a zatim je pakost iz njega grunula svom žestinom.

Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor. Opet taj skoreli stari opanak. Dugo se uzdržavao, a zatim je pakost iz njega grunula svom žestinom. Sada se okomio na Doroteja.

No kad se saznalo da sam ja pismen, pa i više od toga, da sam vešt u prepisivanju i u živopisu, taj se smejuljak odjednom raspao u niz sitnih grčeva koji su u kratkim talasima, kao senke, prolazili njegovim licem kad bi

Ali kao god što je za neprijatelja taj put do Kule bio gorak, on je i za prijatelje predstavljao mučeničko iskušenje, a za slabog starca, kakav je bio Makarije,

Zar neko ko je na samrti može da se popne, na ovakvoj žezi, u Lauševu kulu? „Gde je taj vidar“, pitao je Lauš. „Znam, otišao je da leči meropašku gamad, dok se jedan vitez raspada od rane koju je zadobio u

Rekao sam mu da bude oprezan sa Laušem. Jelena Ne znam zašto mi se činilo da bi taj kaluđer−vidar morao biti visok suv starac duge bele brade, povijenog nosa i prodornog pogleda.

Da li ja to zbilja hoću? Da li bih bio ushićen time? Zar on, taj debeli, zadrigli gorogan, ionako nema odviše? Je li bogat? Jeste. Je li čuven? Čuven je. Pa šta onda?

Dadra je bio najpogodniji čovek za taj posao u čitavoj zemlji raškoj. O njemu su kolale glasine da je najveći đidija i kurvar između Žrnova na severu, Bučina

A možda je to taj izmislio, želeći valjda da podgreje i onako uzavrelu legendu o našoj iščezloj dragani. Jedva smo čekali da se vratimo

Nije imala više od deset godina. Dok sam gledala taj raskošni prizor, gizdavu gospodu što je stajala u crkvenoj lađi, dok su episkopi pojali molitve za dug život

I meni je odmah bilo jasno da Dragutin, taj skromni pobožni čovek, ne odobrava ovaj neprirodni brak, i da će se sve to, ipak, loše završiti, da se već nad zemljom

Ilić, Vojislav J. - PESME

I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu Ne položi u grob tako burno vreme! Možda čekaš snova poništenu slavu, Taj bleđani prizrak budućnosti neme? 1880. LjUBIM TE, DUŠO!

Al' šta je prošlost? Ko u njoj Propale ište draži, On muči samo život svoj I tugu svoju snaži. Do vraga s njome! Zanos taj Studenim zrakom sjaje O, Hebo moja, vina daj! Zaborav ono daje.

Gle, već je svenô venac moj, Što kiti moje vlasi, I tužno sipa miris svoj, I gordo čelo krasi. O, još se sećam na taj dan, Kad mi je venac dala, Pa prvi pozdrav, prvi san, Minerva moja mala.

Trpi i živi!... Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O blago onom ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna!

Još kiko ustao nije, A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan - i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il katkad samo tek zviždanje jasno se čuje i težak, promukô glas.

Šta mi tišti grudi? Uvenula mladost, il' odbegli maj? Kud mi setni pogled u daljine bludi? I čega se tiče gorki uzdah taj? Buni li mi dušu ta priroda snežna, Il' mladosti moje usnomena nežna? O, putnici ždrali!

Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove strašne, sure stene. A taj večni, suri stražar To je carski orô stari, Nad sumornim urvinama Stolećima što stražari.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede Taj sprovod s pesmama groznim? I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim?

I čiste, nevine suze lijući na tvoje krilo, Sladosti kajanja nežnog poznadoh u taj dan. Ah, ja sam grešio gorko. Sve što je nekada bilo Meni se učini tada kô mračan, groban san I ljubav, i mržnja moja...

On muzu pazi kao kćer I njojzi daću sprema; Taj čovek ima dobar smer, Šteta što mozga nema! Poklonik muze, radi nje Mamona koji kadi, Sve što je skromno goni,

“ Da, to je doista mučno! Ko svakog s radošću prima, Taj s teškom dosadom, najzad, i leđa okreće svima, Jer ljupka spoljašnost tada pred nama izgubi cenu Kad čovek obmanu pozna

Al' taj mladi život, koji svakog snaži, Nemilo me dira i dušu dušu mi draži. 3. Šta se mene tiče Ladino veselje, ili čija rados

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ja vrlo rado prihvatam taj Vaš predlog, iako sa zebnjom da Vas naša prepiska, od koje očekujete toliko zadovoljstva, ne razočara.

Vi ćete i dalje pažljivo slušati i zapitkivati me, kao i letos. Pa kada na taj način budem mojim perom postepeno obuhvatio sve ono što Vas iz astronomske nauke zanima i što Vam je iz nje

Kad god sam ušao u taj hram nauke, ja sam se osetio kao progonjen begunac, koji se spasao međ zidine manastira, kroz koje njegovi progonioci ne

Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava. Sada, u ranu jesen, potseća taj kraj, sa svojim džbunjem i travom, presušenom od sunca, na amerikansku savanu, a uskoro, kada se Dunav razlije,

Zima će pokriti taj deo vidika belim pokrivačem, a proleće persiskim ćilimom, obojenim sočnim zelenilom mlade trave, protkanim srmom

Tako vidim, kroz taj varoški prozor, kako godišnja doba prolaze jedno za drugim. Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili

Na taj volšebni način pratim turske ratove cara Leopolda i vidim kako veliki vezir Mustafa Ćuprilić zauzima Beograd.

Moja fantazija se dovoljno razigrala i osmelila, pa zato pokušavam da se uživim u taj četvorodimenzionalni prostor. To nije laka stvar.

pokrajina bivše Turske carevine, no u davnoj prošlosti, koja je tekla od pre šest hiljada pa do pre dve hiljade godina, taj kraj izgledao je drukčije nego sada.

Potrebno je da se za taj put odenemo na način onog vremena. Prelistajmo ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro

To je Stari Vavilon! Herodot priča da je kroz taj zid vodilo sto bakarnih kapija, noviji asirolozi misle da ih je bilo samo osam.

Očekujući taj čas, među džbunjem smokava, Vi se divite mojem poznavanju ovoga ogromnoga grada. Nemojte se čuditi, ja sam baš neki dan

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Niko tebe ne ćede pomoći Rode mili u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dohvati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

« Zašto »zli jezici?« KATA (odmahuje rukom. Više za sebe): Ne znaš ti, čedo! Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa

A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje da

nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje da tebe i kuću noću... Taj valjda ima dve glave a ne jednu. Kaži, koji je taj? TAŠANA O, dedo. MIRON Ko? TAŠANA Pa on!

Taj valjda ima dve glave a ne jednu. Kaži, koji je taj? TAŠANA O, dedo. MIRON Ko? TAŠANA Pa on! MIRON (besno): Ama ko »on«? Šta je, gde je, taj »on«?

Kaži, koji je taj? TAŠANA O, dedo. MIRON Ko? TAŠANA Pa on! MIRON (besno): Ama ko »on«? Šta je, gde je, taj »on«? Kakav je, odakle je? I zašto me odmah nisi zvala, odmah mi ime njegovo kazala?

(Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane! Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još... TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik!

(Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane! Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još... TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik!

Oh, dedo, onda taj strah! Strah, strah, da se izludi! I tako svakog dana i svake noći. I jednako, uvek, sve veće, sve strašnije...

A, evo, živa sam, dišem, govorim; a treba da sam mrtva. MIRON Ane, nećeš ti biti mrtva!... Ko je taj koji to hoće? (Viče): Stano! Ulazi Stana.

Naredio klisaru da ga svi ispred crkve čekaju. Jer kazao: »Ko hoće žive ljude da zakopava taj ni u crkvu ne sme da stupi.« I kad izašao, toliko ih napao, a naročito hadži-Ristu.

Znao sam da ću, koliko puta, idući sam putem, kojim sam nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put proširio i povećao — isto kao i ja; drveće po njemu, koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po

Ali najgori ljudski osećaj to je poštovanje. To je najhladniji, najteži osećaj. Poštovati nekoga znači da je taj veći, bolji od tebe. Ali zato, sa poštovanjem, uporedo ide i mržnja.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom. Nekada svima u varošici poznati Kostica

A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma

suviše u godine zašla kćer seoskog popa koja je prešla u varošicu i tu se utešila udavši se za drevnog puškara; i taj puškar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oženjeni sinovi iz prvog braka.

nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz. S nekom sujeverom je negovao tu reč. Činilo mu se, taj zemljotres, ta nemirna deca, to je velika njegova pobeda onde gde je možda i on sam pomalo sumnjao da može pobediti.

Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama.

„Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.” Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego

Samo, fabrika, ako ćete mene pitati, bogami, čini mi se u tamnici sam bio dok je prođoh. Taj tutanj, ta buka, taj tresak, to treperenje i vrtenje, e, malo je reći zemljotres.

Samo, fabrika, ako ćete mene pitati, bogami, čini mi se u tamnici sam bio dok je prođoh. Taj tutanj, ta buka, taj tresak, to treperenje i vrtenje, e, malo je reći zemljotres.

Zbilja je stigao akt kojim se traže podaci o Ristinu „predživotu”. Kažu da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izveštaj: otac, šnajder, koji nije mogao služiti vojsku ni kao bolničar; majka, sluškinja; brat, peva tužne pesme na

suviše davno izumrli, to je danas jedan isprovaljivan podrum pun korova i krša od cigli, granita i ogradnih motaka. Taj razbijeni trup stegao je i izbacio uvis nekoliko krstača manje-više satrulelih.

Pričalo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu. Taj slučaj je prvi po redu istakao bio kakvo je srce u gospa Nole.

Objavile lokalne novine da će biti pomračenje sunca, i da će se lepo videti u taj i taj dan i čas. Gospa Nola, i kao ekonomka i kao crkvarka, mnogo je poštovala nebo, i želela da posmatra pomračenje, i

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!« ili: »Taj čovek dobro radi!« — Šta osećam, ili snivam, napio sam se vina, počeo sam letiti?

na rasuždenije da mlogi ne samo spavajući, nego i budni spavaju, zašt’ ne bi i našem junaku nekoliko časova na taj konac opredelili; osobito što u romanima i tragedijama (kao što je poznato) samo se onda spava kad koja dobra silfa,

Ptice su lepo pevale, ali bi ona volela i psovku od Romana umesto njih slušati, i ceo taj prekrasni predel nije drugo za nju bio nego prostranost išarane lepeze, gdi se svakojaki uveselitelni predmeti nalaze,

Sama reč »želi li« kakve nove i nove misli porađa! Želi li? Kakvo je to pitanje? Tko je taj koji ništa ne želi? — »Ja bi želila češalj s dijamantima; ja bi aljinu kao što se u Parizu nosi; a ja da najviše na balu

Ali muževi u mesecu imaju leka da tajne svoji žena i preko njiove volje dokuče. »Molim, g. sočinitelj, bi li se mogao taj lek dokučiti?« »Šta će ti lek? Zar si ti doktor?

A našto misliti? Šta je to misliti? Glavu lupati. Glavu lupati? Tko glave lupa, taj pod odgovor dolazi, taj se smatra kao narušitelj mira i čovečeskog društva, i zato sve što glavu razbija, bilo delo,

A našto misliti? Šta je to misliti? Glavu lupati. Glavu lupati? Tko glave lupa, taj pod odgovor dolazi, taj se smatra kao narušitelj mira i čovečeskog društva, i zato sve što glavu razbija, bilo delo, ili zanimanije, bilo nauka

»Nije šala, ja imam 15.000. Ja moram osobitu priliku da nađem. Tko je taj? — Trgovac? Ja nisam za trgovčića: moji 15.000.« — Ovaj je beamter. »A baš, golica, oće da ga ja ranim.

»Ta oće li taj vaš Roman jedanput svoju ljubov početi?« — viču mi moje čitateljke. »Da vidimo kakvog je roda njegova ljubov?

« Trpjenije, ljubezne moje, samo trpjenije. Koliko devojaka ima koje svaki dan viču: »Ta oće li već jedanput taj suđenik doći«, i u toj želji poklade za pokladama protiču.

Koliko ji ima što s najvećim nestrpjenijem viču: »Kad će taj bal doći?« Bal dolazi i prolazi, ali bez da su njiove cipele patosu sale dosadile.

kozni) — spletka, lukavstvo, podvala; mučki napad KOLIČESTVO — količina KONAC — (1) cilj; na taj konac »s tim ciljem, u tu svrhu«; (2) kraj, završetak KONZUMO (ital. conѕuma) — (iz trgov. i ekonom.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno

Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni

autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na

Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“.

sasvim napustio portrete i kompozicije a odao se pleneru, iskorišćujući kao modele krave, koze i ždrebad, uveren da na taj način neće doći u sukob niti sa zastarelim pogledima našega društva niti pak sa ljubomornim krojačima.

I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj način izbeći sve eventualnosti? Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me

— A jesi li bar poznao i video život taj? — Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti. Uze reč i onaj treći, što se smejao: — Razglavio sam

To je jedna očevidna slučajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se takav literat na taj način skloni da bi mi napravio mesta u literaturi.

se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankrotsku imovinu — u koju sam i ja spadao — i pređe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mome ocu.

Nastaje, dakle, interesantno pitanje: ko je taj od mojih predaka koji je sam svoje prezime zaboravio i pod kakvim je okolnostima on to mogao učiniti.

Ostaje mi, za rešenje ove zagonetke, jedina pretpostavka: da je taj moj predak morao umreti gdegod u inostranstvu, i to pod tuđim imenom, što će reći: pod lažnim pasošem.

guvernera Narodne banke, lako mu je bilo održati se na dobrome kursu — tako bi otprilike završio svoje rezonovanje taj budući moj biograf.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Zašto? — Veli, banka ne vredi više... Traži srebro. — Gde je taj trgovac? — planu Luka i pođe za Isajlom. Bila je to radnja kolonijalne robe, baš na putu kojim smo mi išli.

Ako bi sada zapitao nekoga pešaka da ti po redu ispriča na kojim je sve položajima bio, uveravam te, taj se ne bi setio. Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje.

Vraćali su se gladni i sedali tužno pored vatre. Još nam je jedino uzdanje bilo u Isajla, posilnog poručnika Luke. Taj je umeo sve da „nađe“.

— Čuvam samo jedan metak. — A šta će ti taj jedan? — zapitah ga. — Za sebe. Ako zanemognem, te da me kurjaci živog ne rastrgnu.

I uvek je na čelu puka. — Eh, lako je njemu, taj se užirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bila memla kao nas — jada se jedan iz četvrte baterije.

Vekovima su živeli u ovim krševima izdvojeni od celoga sveta. Sve njihove tradicije svode se na junaštvo i taj se pojam s kolena na koleno izdigao do kulta.

— E, izvinite, gospodine poručniče — ljuti se sad ozbiljno potporučnik Živadin. — Neka izgubimo još i taj moralni oslonac, onda nemamo više ni vojske ni ljudi. — Bre, bre, bre, al odosmo daleko...

I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako? — Tako, bogami.

Prilazi obali luksuzni motorni čamac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas... Za taj svet mi smo zaista čudo neviđeno. Potpukovnik Petar razgovara sa njima. Prilazi i kapetan Panta.

— Sve je prikovano, gospodine kapetane... — A vi ste probali! Đavo će vas odneti. Ako li koga uhvatim, taj ima da leti u more. U drugome hodniku zateče Dušan jednoga svoga vojnika. — Gde si ti bio?

Neki dohvatio meso rukama. Drugi protestuju na taj postupak, ali čekaju zgodnu priliku da i oni to isto urade. Marinski oficiri gledaju nas ljubopitljivo, a i pomalo su

— dobaci Luka. Lekar se nađe uvređen. — Ja konstatujem samo uzrok, gospodine „kipislcauf“! — Taj uzrok zna i baba Mudra i moj posilni Isak. Nego leči ti to, ako možeš. — Eh... the...

Petrović, Rastko - PESME

silaze u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor; Taj bor, taj divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor. MESEC PUN Vыhožu...

u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor; Taj bor, taj divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor. MESEC PUN Vыhožu...

Zar ipak samo komad boga, bačen u svet, nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje; i kevće, i laje, i tuguje taj komad džigerice bačen za hranu psima, i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima rastrzanja; ja imam toliko

i ubismo! Kao da to i mi nismo! Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste Nedirnuto? Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere.

Nije li i tvoj život bio životinjski: jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti! Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave! Nikada, o nikada!, neću izdvojiti košmare od jave! Nikada!

Zašto me nikada nisi išopala, da se jedna ljubičasta modrica na mom dečačkom debelom mesu rascvetala? Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči,

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva; Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći Gde naći! Kad naći! Oba mrtva: Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!

velikih imena, I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje: Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja; O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje U tajanstveni život tela!

Od rođenja je crtao dragane u smrt, Tako umirući ceri se nad albumom; Mornaru moj, sav taj vrt Mladićstva svoga ne poredi sa snom: Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

dlana nikad više; Želudcem zar svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean, Taj plod detinjstva kojim nam sazre san, I koga daleka glad odbaci u naše krilo.

presni mesa kroz telo, Čoveka, koji je toliko pio i disao Dok svariti je nije uspeo: I to divno preobraženje hrane, I taj zanosni trbuh što je mašina: Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane, Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina A on sam

Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, ni riba-ugor nije imala bolje mišljenje o Gornjem svetu. Za ribe taj svet počinje u mreži, a završava se u tiganju. Kako bi i mogla Sedefna ruža to da shvati?

Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega.

— Istočni vetar pođe za oblacima, a žena krete da nađe Sunčev Breg. Niko nije znao gde je taj Breg, ali žena je nastavljala da ga traži.

A kada je došao i taj trenutak, žena sopstvenim očima nije mogla da poveruje. Zar je moguće? Je li taj osmehnuti momak zaista ono isto

A kada je došao i taj trenutak, žena sopstvenim očima nije mogla da poveruje. Zar je moguće? Je li taj osmehnuti momak zaista ono isto slabašno i večno zabrinuto dete?

Ko je nije video, tog nije zabljesnula svetlost njenih ljubičastih očiju. Ko je nije čuo — taj je mogao čuti glas lastavice u glasovima ostalih devojaka.

Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče: — Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje

Ispred njega išla je njegova senka. Iza njega pas čiji mu je vreli jezik lizao čas listove nogu, čas dlan. — Zar taj pas toliko vredi? — potrča Zlatokosa za mladićem. — 3ar ti je od moje lepote draži?

Možda će se dići i otići, čim opazi da on nije taj? Strah je punio dečakovo srce, kao što mleko puni čašu, do vrha. Ali Princeza nije odlazila.

gutljajčić tvome sinu. Uspravi se dečakova majka. — Gde je taj izvor? — upita, a Smrt se glasno nasmeja. — Šta ćeš mi dati, ako kažem? — reče. — Sve što tražiš! — obeća žena.

S travama ću im srčiku-dremnicu pomešati. Od nje se ti ne bi ni probudio. One će zaspati na trenutak. Taj časak ti ulovi, trgni im marame s glava i beži. Otmu li ih — gotov si.

Selo je taj uslov prihvatilo, smejući se: ko još mari za ptice? Neće ih tamaniti, neka mu bude! Važno je da neko službu zvonara

Stanković, Borisav - KOŠTANA

«... A koga da ubijev? Mene li? GRKLjAN Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije... MITKA (upada besan): — rodija! I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene?

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.

Šantić, Aleksa - PESME

Kô anđeo je tako lep i blag, No ipak tako bon i tako bled. Još samo usne rude ti, no taj Grimiz će skoro smrt zbrisati s njih, Ugasiće se sav nebesni sjaj Što blago greje ispod veđa tih.

I čvrsto srce priljubi srcu, i tada dva plama skupa će biti. I kad se u taj veliki plamen slije Tih suza reka vruća, I kad te silno zagrlim, ja ću umreti S ljubavi i čeznuća.

15 Taj svet je glup i slep je sasvim, I svakog dana je gori, O tebi, moje lepo dete, Rđavo sudi i zbori. Taj svet je glup

15 Taj svet je glup i slep je sasvim, I svakog dana je gori, O tebi, moje lepo dete, Rđavo sudi i zbori. Taj svet je glup i slep je sasvim, Ne zna te dobro jošte; On ne zna kako slatko gori Tvoj poljub pun milošte.

Ali tebe i podmuklost Tvoju, tvoj lik nežan vazda, I taj lažni pogled smerni, To pesnički žar ne sazda. 17 Sva kô bela pena vala Blista moja draga smerna, Sad je ona

Mala zvonca zvone, sjaju dole cvetne, Kao u bajkama zbore tice sretne; No taj govor meni nimalo ne godi, Ja svud bedu vidim kud me staza vodi.

39 Momak devojku ljubi, No ova drugom je sklona; Taj drugi voli drugu I s ovim venča se ona. Za inat devojka pođe Za prvog čoveka što ga Na putu srete, i momak Vrlo

Vaj, često u snu spram mene Taj sreće sine kraj, No poput prazne pene U zorin iščezne sjaj. 44 Ljubio sam te i ljubim jošte, Pa nek se sruši svet

U nj ću još spustiti dosta, No šta, sad neću reći; Od bačve Hajdelberške Taj kovčeg nek bude veći. Nosila spravite čvrsta Od daske debele dosta; No duža moraju biti Od Moguncijanskog mosta.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Lirskoj poeziji (naravno, usmenoj), kao i epskoj, veli Hegel, nedostaje subjekt, ličnost stvaraoca. Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu.

između nje i kolektiva postojale su još bezbrojne prisne veze, ona je u mnogo čemu bila u punom skladu sa kolektivom. Taj sklad i ništi razliku između subjektivnog i objektivnog, između individualnog i kolektivnog.

Zajedno s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja.

osobine ne zahteva priroda dugog, rastegljivog stiha, od petnaest i šesnaest ili od više i manje slogova, pa ipak se i taj stih njima odlikuje. Ta pojava se ne može drukčije objasniti nego uticajem deseteračkih pesama na bugarštice.

i sa raznim drugim nedaćama: sa nerodnim godinama, sa boleštinama, sa bezbrojnim nesrećama koje su odasvud navirale. Taj deo života naših predaka opisuju donekle i poneke istorijske pesme, ali su neistorijske njemu potpuno posvećene.

Tako su popovi tumačili zločinačku vonju izmišljenog boga, tako ju je shvatao i sam narod. Ali taj bog govorili su popovi i narod je verovao može da bude i milostiv.

Imao je kuću u Ksantiji, i tu mu je žena sedela. Poginuo je 7. juna 1345. pod gradom Periteorijem. Taj događaj opisao je sam Kantakuzin, koji je i naveo tursku vojsku na Momčila.

Kad je Vukašin obukao njegovo odelo, izgledao je kao kepec prema džinu. Ali taj džin bio je bezazleno poverljiv kao dete i sposoban za izvanredno nežna osećanja.

Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on je brzo postao predmet legende,

No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima. Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat.

No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima. Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat.

Ti ljudi su se borili ne samo protiv Turaka nego i protiv povlašćenog domaćeg sloja koji je podržavao tursku upravu. Taj domaći sloj (knezovi, slobodni senjaci, Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) u očima raje morao je

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

prošo voz Prošo voz Ja sam bio gladan skroz Gladan skroz Tražio sam QUEL’QUE CHOSE QUEL’QUE CHOSE Igrao sam na taj loz Na taj loz Rekoše mi ČOVEČE SVRATI OPET DOVEČE AKO BUDEŠ DOBAR GOST NAĆI ĆE SE NEKA KOST JEDNOGA DANA

Prošo voz Ja sam bio gladan skroz Gladan skroz Tražio sam QUEL’QUE CHOSE QUEL’QUE CHOSE Igrao sam na taj loz Na taj loz Rekoše mi ČOVEČE SVRATI OPET DOVEČE AKO BUDEŠ DOBAR GOST NAĆI ĆE SE NEKA KOST JEDNOGA DANA Jednoga dana

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

U obližnjem ljeskaru, odakle je valjalo donijeti šibu, Stric se nađe u velikoj neprilici. Koji god bi prut odabrao, taj bi mu se činio isuviše opasan. — Zar ovaj? A, ne, ne! Baš ovakvim tukao me je djed Todor. Boli kao vrag.

A, ne, ne! Baš ovakvim tukao me je djed Todor. Boli kao vrag. Mašio bi se za drugi i odmah trgao ruku. — Ne, ne, ni taj neću! Nečim sličnim vijali su me oko crkve kad sam skidao vrapčija gnijezda. Sve su mi noge bile modre.

— veselo dočeka Boko i obazrije se kao da mu je učitelj još za petama. — Kako li samo tako brzo do tebe stiže taj glas, brže nego ja sam? — Pa kuda onda misliš?

— Jedi svoj ular, a ovo je krov za moju glavu! Samo je sad nevolja bila u tome što je taj Stričev slamnati „krov“s jedne strane bio odvaljen, a tako kusa krova stidila bi se najcrnja ciganska kovačnica, a

Nikolica je dobro razumio taj njezin zadahtani i oduševljeni pseći razgovor. — Ehe-hej! Tu li si opet! — klicala je ona. — Došao si, dojurio, dotrčao!

Deder, ko je taj ko ih smije dočekati ? — Ehej, gdje si sad, vuče, kad je tu Žuja?! Đoki Potrku, kao i mnogom drugom, ranije su se u

— Šta bi sad, kuda bi?! Istog trena sjeti se Jovančeta i onoga nezaboravnog dana kad je taj hrabri dječak pred samim učiteljevim nosom iskočio kroz prozor i pobjegao. Da, da, pobjegao!

! — Ono je Stričev glas! — tiho uskliknu Lunja i sva sinu od radosti. — Tebi se svuda priviđa taj tvoj Stric! — okosi se Mačak. — Otkud Stric gore na nebesima?

— Ne boj se ništa — utješi ga Jovanče. — Žuja će odskočiti u stranu prije nego taj padne na nju. — A bude li Žuja spavala?

Trpaj samo i nosi. Naravno, Vanjka je taj koji nosi. Jednom, dok je družina jela pečen krompir, Lunja zamišljeno reče: — Neko se šulja oko nas, uhodi nas.

Kad li taj malo popije pa pograbi šibu i razviče se, gori je od svakog drekavca. Ehe, baš takav i treba za ovu pustopašnu dječurli

brani im da love ribu (jer on je, donekle, i čuvar ribolova), a kad bi čobančićima palo na um da love i medvjede, taj bi morao i medvjede da štiti. Vragometan posao, nema šta!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja. I koji je taj drugi, posnažniji zakon od božija zakona?

PUTOVI A da tko li bi taj u sadanje dobi bistrouman i hitlen bio, da se o tom može uvavestiti i doznati se svojim putinam!

IZ BLAŽENOG AVGUSTINA Kad padoh, Gospod me podiže, kad ustadoh, zadrža me, kad pođoh hoditi — vodi me! I ko bi taj, toliko nesvestan bio putnik, videći pred sobom koga gde propade kroz led u jamu, da bi i on tamo natratao i za njim bi

To je kletva što silazi na zemlju i so time satire i mori se svaka laža i hrsuzin do smrti mu! Taj srp ulazi u hrsusku kuću i tim, koji se mojim imenom lažno kunu!

Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti! A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se! i podigni tvoju silu te dođi da nas oslobodiš!

BOGORODICA NARIKAČA O, majko izbaviteljeva, što to tebe sad snađe i taj čemer gorak sustiže! Kakvo li je to strašno čudo, nesnosno mojim očima za pogled o, vladiko, vidi se!

« I hoće da nas potope te vode. Nego s tvojim predstateljstvom presveta devo, taj će potok preći naša duša. Ovih krvavih vremena, svagdar punih vojske i boja i svakoga nemira, i ne teku tako vode

POHVALA BESEDNIKU Tko ljude urazumljuje, Tome razumu njegovu nejma kraja; Ko zna potajnu Što leži u čijem srdcu, Kako taj knjige ne bi znao?... Jezik mu je Kano pero skoropisca književna — Ne piše ni s perom, Nego sa svojim prstom Bez mastila.

Piše se da glas Gospoda Boga lomi kedrove; jedan je taj štap od korena Jeseova neprevijat. PESMA POSLEDNjEG PROROKA I ti, Jordane, reko, ujedno sa mnom zboreći popevaj, i

Obazre se on natrag da vidi Što je, i tko li je taj, Što mu tako podviknu, Al' čudno čudo viđe: Stajaše sedam zlatnih svećnjaka S gorućim svećama, — i usred njih Stojaše

Imam kod sebe ključeve od smrti.« REKA SVETLOSTI U mudroj glavi božiji svet Taj svet, kojino svoje luče pušta Od oca i sina i svetoga duha (Što je to jedno svojsko im bogatstvo I jedno pronahođenje

Ama da vam budu osvestne i u vašem se razgovaranju takvu s pismom. INOROG Taj, što se zver indijski zove inorog, rog mu je lekovit. Takvu u sebi svoju silu ima, te od gorke vode slatku čini.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i

Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir

Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i feredža i bademastih

„Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... pšeško živenje moje?! ...

jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku.

zadirkivajući devojke koje se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoše kao ona Skila i Harivda za stare putnike.

— Oni nama prosto ne daju da živimo! — tužio se taj gospodin advokatu. — Oni žive — buditeboksnama! Ništa ne kupuju na pijaci!...

su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga žalili i zamerali mu i zataškavali „bruku“, ovi likovali i širili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana.

I Mane joj reče da je to i njegova davnašnja želja. Obeća joj da će uraditi onako kako ona želi. I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se učinio taj preokret u životu Maninom.

Obeća joj da će uraditi onako kako ona želi. I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se učinio taj preokret u životu Maninom.

A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine. Njeknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono

“ Ama stra’ me da ne uzne inku belosvetsku... — E, aškoljs’n za taj reč! Toj me i men’ stra’, Jevdo! — odobrava čorbadži-Tasko. — Batisa ni se sve, snajke-Jevdo!