Jakšić, Đura - PROZA
— U načelstvo! Tamo ih nosite, — odgovori načelnik koji je u taj mah na konju sa kmetovima u pratnji stigao. — U načelstvu je prostran
“ I oni odoše. Tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka s Aleksom tek dockan uveče vratila kući... Aleksa je na leđima nosio
U njegovoj kući je bilijar, kupatilo; tamo natrag čitav park; za njegovom sovrom se pije šampanjer, malaga i tokaj; na njegovoj gospođi je svila i brilijant; njegovi
„Kuda ćeš?“ pitam ga ja, a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednom Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane, a, ako može biti, i novaca. Vidiš kakvo je vreme: ne zna čovek šta nosi dan, šta li noć“.
„Na, na!“ dodade on žurno. „Uzmi ovo, pa beži, Grlice! Beži od gladi! Bež’ od nepoštenja! Beži odavde... Tamo, vele, s one strane Dunava i Save ima još ljudi, ima čovečnosti!“ Ah, prijatelju, kako se u životu često varamo!...
Eno, ono visoko čađavo zdanje, tu je „kurija“. Tu mi ranjen Aleksa sa dobrim čiča-Markom u okovima leži; tamo, opet, na onome kraju što je Galatima okrenut, pod onim suvim bagrenjem, onde je naša ostavljena kućica koju su Madžari
A ono tamo gde su oni beli drveni krstovi... to su grobovi!... Onde mirno počivaju oni što su mi tepali: „Dušo! Hrano! Golubice!
Gledao sam tamo u daljini podgoračke i sumrakovačke planine.... Ono golo tavno stenje plavi se u sivoj daljini; samo onde gde sunčevi
tri-četiri stotine jagnjećih kožica, stegao ih je dobro, pa ih je podelio na obe strane drvenoga samara da ne klima ni tamo ni amo...
Petci; a ako si baš umoran, eno ti konja, pa sedi gore na one kožice; kad budemo tamo dublje u planini, a mi ćemo se onde i odmoriti.
S jedne i druge strane čuo se tihi šumor mračnih lugova, a tamo izdalje hujao je žubor potoka. Sve je izgledalo veličanstveno, puno tajne, čisto ti disanje u grudima zastaje, čini ti
Al’ ona nešto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, živa i zdrava... Tek, evo, kažem ti: sve je u božijoj ruci, i ljudi i životinje,
Obradović, Dositej - BASNE
drevosečca i nađe tu između ostalih vešti i jednu drvenu glavu vesma majstorski sadelanu, koju je pozadugo gledala i tamo vamo premetala, no ne čujući od nje nikakve reči, turi je govoreći: „O čudne glave bez mozga!
Nema ti boljeg sveta od onoga gdi je kome pun trbuh! Da ti hoćeš mene uputiti gdi ja mogu tako odebljati kao ti, tamo bih ja išao.
Kažu da jedan starac spremi se da pređe preko planine Vučjaka, čujući da tamo negde ima mesto gdi nijedan starac ne može živiti.
čelovečeskih znanja) upadaju u ono što Nemci zovu „švermeraj”, a po naški „parenije i okretanje uma”, i počnu se sjemo-tamo motati, istražujući nekakve črezjestestvene jeroglifičeske i rabinske tajne: i ko god neće u njihova na javi
Zapita ga Montezuma: „Idu li Španjoli u taj raj koga toliko hvališ?” Kaže onaj da idu. „Dakle, ja tamo neću” — otvešta nepravedno osuđeni.
„Bile su samo tri, al' je Merkurije pre mene došao, i odveo ih je u ad.” — „Kog će jada tamo?” — zapita ona. — „Da budu paklene furije, i da muče zle i osuđene duše”, — otvešta druga.
Nejma ti gore muke inadžiji nego da se nejma s kim inatiti i terati proces. Mlogome se tamo negde kuća prodaje, a on u Beču ište koje od koga u zajam da tera proces. A koja mu od toga polza? Velika!
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
NA SVETOILINjSKOJ PIJACI Kantaru se, ko da je konac sveta, gvozdeno jaje, kog teret pokrenu, po gvozdenom repu tamo-amo šeta, svemu kazujući težinu i cenu.
DIM Šta se ono dimi nasred póljā? Ono tamo, pod onim oblakom? Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć?
Ako Ti nećeš, ko će nas povesti, zakopane s rovcima i krompirima, putniče koji si bosim nogama dospeo tamo dokle se ne dopire ni krilima? 4. Lađo s koje se vidi Jerusalim!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo imate stričeva, braće i sestara, koje još nigda niste videli.
ne smede nikako sam da ostane, i kad vidi da sam navalio da idem, pođe i on, izgovarajući se da ima važni’ poslova tamo.” „Odemo u manastir Fenek, i ja se odma sastanem sa Arsom Andrejevićem, s kojim sam živio kao s bratom.
Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?
” „Utom dođe s onim oficirom i Mijuško. Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo... Vaše Veličestvo... ja sam šnajder!
— ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda će onda vaše žene i deca?
Dođu do Požarevca i tamo su se s beogradskom vojskom dobro tukli; beogradske spa̓ije vrate i̓ u Vidin. Tako su opet polazili i Poreč uzeli.
Međutim, Mihaljević ode s vojskom u Jagodinu i zapovedi te moj otac odvede sve četnike u Jagodinu i tamo i̓ u frajkorski mundir obuku, svoje oružje ostave, a šoce uzmu pa se potom opet vrate na Kličevac da se egzerciraju.
On, premda je one godine sudio i tamo, nije se hteo privatiti za svu knežinu, no rekne im da oni između sebe kneza izberu; a oni reknu: „A ti nam daj zasad
se u najsiromašnije haljine, kroz kapu propali perčini, kroz čakšire kolena, kroz opanke prsti propali, a kad dođu tamo kod vezira poviču: „Aman, aman za carevo zdravlje!
— veli — tako, kao što bi i on meni učinio; tako je sada vreme donelo, i moja vojska jedva čeka da pređe da pljačka tamo Turke.
da se bega u šumu, a da se manu zapevke, koje odma i učine i ono veče odma svi pobegnemo u našu planinu Posovo, i tamo svu svoju familiju sakrijemo, i počnemo misliti šta ćemo dalje raditi. Kad ujutru (24. januara 1804.
— Kako Fočić u Šabac dođe, hteo je i tamo knezove seći, no njegov brat Mus-aga Fočić nije dao no rekao: „Ja za ove knezove stojim dobar!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... — razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom. Kad tamo, a ono — dva nazimeta nekog Sime Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina. Siromah Sima!
— Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. — Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal. — Koji lopov? Kakve svinje?
Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu
Dolazi još selaka — po jedan ili po dvojica. Mehandžija trči tamo-amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru. Pomoli se i učitelj, nazva: »dobar veče!« Seljaci odgovoriše.
— Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem! — Ama gde se vi tako okvasiste? — upita Sima. — E, pa... tamo eto... gore!... — reče Đura i poče prelivati preko čaše već doneseno vino.
— E, pa... tamo eto... gore!... — reče Đura i poče prelivati preko čaše već doneseno vino. Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuče; niko ga valjda i ne opazi osim Đure i Spasoja.
Bili prišao da vidi izbliže, ne bi li? Gotovo ga neka sumnja hvata. Hajde pa priđe. Kad tamo, a ono — gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu strči za vratom!
— Naposletku veli: »Hajde da promenimo obligaciju.« Naračuni tamo — ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata.
što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjda više od trista godina.
Dođe, baci jednom pređu, uhvati nešto ribe; bacii opet — uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa. Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći... Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir...
A kako ćeš mu, vraga, upravljati kad te se ne boji!... I ti, opet pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba.
Pogledajte vi, kolika je to glava šećera! — Dajde, Đuko, da vidim! — zaiska kmet; uze i prevrte tamo-amo, pa reče: — Nije vajde, dobra glava samo šteta što je okrnjena... — Ništa to ne mari.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Grudi mu nabrekle, a srce igra od radosti. — Zavade se dvojica — šapuće on — a ja tamo te spotaknem ugarke. Povučem stranu jednom, i on dobija... Jedan pada, drugi skače...
Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa. Radost, žalost, zlo, dobro — delili su zajednički. Pazili se oni, pa im se i deca pazila.
– Ne mogu — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom... Lazar se namršti. Poćuta malo dvoumeći, pa reče: — Dobro!... Da mu odskočim!...
Njega spuštaju u crnu zemlju... Oko negova lica vuku se hladne zmijurine... A tamo? Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi ona polazi... Prilaze oltaru... On riknu kao ranjena zver...
— Da ga ubijem!... — A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!... Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda.
— Jesi poludeo, bogami!... Neću, polazi! — Moj babo ima para!... Išti koliko hoćeš, samo me ne vodi tamo!... Marinko je gledao nekim životinjskim pogledom, pa se nasmeja. — Para!... Para!... A što će meni pare?
„Začudim se”, veli, „šta će Stanko u vajatu. Odem da vidim nema li koje od kućana. Kad tamo — razbijen sanduk i odnete pare... Ja ti se naljutim, dokopam pištolj, pa za njim...” — Ivane! — reče pop.
— zagrmeše sa sviju strana. — Čekajte, kazaću!... Evo kako je to bilo! Juče, posle podne, vraćam se ja iz šume. Tamo sam nosio marvi pomam... Kad sam bio prema Ivanovoj kući, smotrim Stanka Aleksinog gde izide iz starog Ivanovog vajata.
— To si sam izmislio!... — Lepo, Aleksa, — reče kmet. — On je to video i priča. A Mi hajdmo tvojoj kući. Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo. — Hajde, kmete!... Hajde, popo!... Hajdete braćo!... Svi me dobro znate!...
Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!...
Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!... Idem tamo kud i svi nesrećnici kojima obest ili sila ljudska ne daju živeti među ljudima — u goru, majko!...
Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!... Idem tamo kud i svi nesrećnici kojima obest ili sila ljudska ne daju živeti među ljudima — u goru, majko!... — Nemoj, sine!
Dučić, Jovan - PESME
Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme, Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme.
I svi poplavljeni u sunčanoj kiši, Tamo, gde maločas, u trenuti strašne, Zbacismo odeću i sandale prašne, Stajaćete bolji, silniji i viši.
I kao da leži iza brega tamo Bolno naslućena moja strašna tajna: Jer svaka stvar koju duša dirne samo, Kao ona sama, postaje beskrajna.
Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on nije više bio onaj isti. I nije mogao da pozna te sunčane obale rodnog kraja. Bolno, on zatvori
I nije mogao da pozna te sunčane obale rodnog kraja. Bolno, on zatvori oči i pogleda u sebe. I gle, tamo on vide sve onako kao što je bilo nekad; nepregledne obale sa drvećem i senkama, koje su išle do kraja sveta; i blede
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ne znam zašto, ali nikad nisam smeo zaviriti u sobe gde su bolesnici. Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno!
nekom platnu života, kao da je neko počeo zamazivati belo, belo, belo, daleko, pustoš, beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba Svi smo ćutali.
Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo analizirati? — Šta? — Ta ovo, kako ga zovete? Ova mašina! — Da se elektrišete? Pa to više ne treba.
Pa to više ne treba. Ja mislim, a, što je glavno, i gospodin Joca, da sad treba samo da ste u zelenilu. — Eh, tamo gde ja mislim baš je zelenilo! A i vode su u boga divota! Šuma je, trava je, luftovi su! Ja i pomoćnik se pribrasmo.
„Srce” me je vuklo ponovo u bolnicu, ali mi je „razum” kazao da nje tamo nije. Bojao sam se da mama ne opazi na meni kaku promenu, pa čim sam je opazio da dolazi u moju sobu, ja sam odmah
A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?... Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspolo
Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tamo nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba. Obrecuje se.
Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao.
Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao.
— Bogami, ne znam. Ne znam — badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe — u dve...
Daj jednu žišku! Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi!
Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi! Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
« Ili: »Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle.« — A svaki pop čudo što voli krofne!
— obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle.« — A svaki pop čudo što voli krofne!
Eto onomadne je táta jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja. Čuje táta gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvožđa pa ciči, —
Kola stadoše pred Velikom birtijom, tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo
Kola stadoše pred Velikom birtijom, tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko; dalje: gospodin notaroš, apotekar, hirurg,
— Znate kako stoji tamo: dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on.
— Eno je kod krave. — Idi je, sinko, zovi; ona i ne zna da imamo posjetu. Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle krave.
Valjda kod onog Švabe da ruča što mu je kuvarica Čifutka, kako kažu! Što baš u našu nedelju da tamo ruča, da jede leb s kimom i druga čifucka jela?!
zarobiti i okovati, nego čeka samo to da mu umre neka stara bogata strina, pa kad je nasledi, on će odmah u varoš, a tamo će imati na svaki prst po deset.
— Izvol’te, gospodine — reče pop Spira — sedite tu, — i pokaza mu mesto. — Ti ćeš, Sido, tamo; ja ovde, a Juca tamo bliže vratima; ona će svaki čas ustajati. Posedaše svi pošto se prekrstiše.
— Izvol’te, gospodine — reče pop Spira — sedite tu, — i pokaza mu mesto. — Ti ćeš, Sido, tamo; ja ovde, a Juca tamo bliže vratima; ona će svaki čas ustajati. Posedaše svi pošto se prekrstiše.
Pera, i kad reče a on se tek onda trže i pocrvene, vide da je preterao, pa pohita da popravi i dodade: — To jest, oni tamo su pravi šegrti prema vama.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, Dok ne počne da se prepojava i razdaje svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani.
neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.
A najradije su bili oko porte, uz zidove i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili.
Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice.
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše,
kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je, pazila da ko čije mesto ne zauzme.
Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I kao svake zime tako i sad hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala.
No, samo više nije izlazila u varoš, ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Lubu, da žive nevenčani, stid je bilo, već počela da prosi i ide po
I posle dugog gledanja kao da se reši da mi odgovori. — Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna?
— Ja! — odjednom se na nju obrecnula varošanka — šta će tamo? Dobro mu je i ovde... Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti.
I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, meću prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reku, iza groblja.
Tada bi išao na svoje grobove gde, veli, da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on, ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa po grobovima.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Bio je ujak Ljubin, a žene još nema. Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J. Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvaest godina, a prilična, ima sermije oko devet hiljada forinti.
Zove ih sutra na ručak, takođe i Čekmedžijića. Kad sutradan tamo odu, Anka iznese rakije i badema i stidljivo komplimenat načini. — Drago mi je osobito . . . Izvolite se poslužiti . .
Ne, davno se oženio jedan njegov prijatelj kom je tast obrekao hiljadu forinti, a kad tamo, a on dobio samo sedam stotina, te zbog tri stotine ima sada sa tastom proces. Ljuba neće proces.
— Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili. — Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem. — Ja mislim da ste vi u našoj kući uvek rado primljeni. — Sad vidim.
— A jeste l’ bili kadgod u Beogradu? — Nisam. — A u Šapcu? — Ni tamo; to je sve in Serbijen, in Tirkaj, je l’ te? — Jeste; al’ ne Tirkaj, no u Srbiji.
— Pa vi ne biste voleli te varoši i zemlje videti? — Aja! Tamo je sve tirkiš. — Ta i naši dedovi su odande došli! — I oni su bili tirkiš, a mi smo sad gebildet.
— Vi ste smešan gospodin! — Moliću, ja sam samo gospodar. No, kažite mi, kako je tamo u Beču? — Ah, u Beču! Tamo je lepa opera, pa teatri — komifo! Pa kakvi štuceri!
— Vi ste smešan gospodin! — Moliću, ja sam samo gospodar. No, kažite mi, kako je tamo u Beču? — Ah, u Beču! Tamo je lepa opera, pa teatri — komifo! Pa kakvi štuceri! Nema nijednog bez fatermerdera, a to tako elegant stoji!
Hajd’ unutra! — Molim vas, libe muter, nemojte me tamo voditi, to je čovek mizerabl. Ja se ne znam s njim razgovarati.
— Nisam mogao od misli zaspati. — A jesam li ja dugo spavao? — Tako jedan sat. — Pa kaži mi kako ti se tamo kod te udovice dopada? — Nikako! Kad sam bio s njom u sali, najedanput je đipila kao pomamna, i više je nisam video.
„Kad sam bio u Ž. kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti. „Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinti.
kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti. „Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinti. „Kad sam išao sa čika-Gavrom u J.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A razne ljubopitljive gomilice i gomile, instinktivno zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke
na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su posle snažnog ali nekatastrofalnog zemljotresa izletela na ulicu da se tamo u čudu i preneraženo pitaju: u čemu to može biti stvar što se desila i da očekuju šta će se, Bože moj, dalje dogoditi.
Jedna parada i kraj. Čudim se da već nisu počeli — Pa ministar zabrinuto gleda tamo, u onom pravcu odakle se očekuje bombardovanje prestonice.
po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god smisla prijaviti se i otići tamo na o na određena mesta. — Koja vi, molim vas, komanda? — Jel' koja sam komendija?
Pa se posle spremio i otišao na ulicu, ali ne da se tamo što raspita ili sazna, nego prosto da vidi: ima li u atmosferi toga Beograda čega god što on ne očekuje i što ne
Kad se Jurišić rastao od njih uputi se pravo Ministarstvu Spoljnih Poslova. Tamo pred Ministarstvom gomila je rasla sve više, i kad se Jurišić približio onoj zgradi nastalo je neko komešanje i živa i
A malo posle, sa naslonjenim podbratkom na ruku i nalakćen na prozoru, gledao je on preko mirne reke tamo u zeleno-sivi horizonat banatske ravnice.
I onaj ble savi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka neku vajnu odluku od one kuće, kao da mu ona može nešto pomoći.
rokove; zametno je to kupovati, blankete, popunjavati ih, onda podnositi žirantima, naći otplatu, ići u zavod i moliti tamo one trbušate ćifte da se prolongira. Sve je to strašno zametno, a ovako...
Dućani su bili prepuni kupaca ratnih potreba. Još nikako neuznemirena varoš je dolazila k sebi. Jurišić baci pogled tamo preko dveju reka i neko setno i nežno osećanje obuze ga kad ugleda visoke zvonike što su se oštro ocrtavali na
Ali mu se, u isto vreme, učini: da se tamo, s one strane, sve bilo skupilo u neku strašnu nevidljivu i preteću zver. „Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde,
„Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde, okupljaju se ljudi sa ovakom istom uzbunom u duši; tamo oko tih
Afrika
Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta.
mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute groznice koja se tamo pojavila. On prima putnike ali ih više ne iskrcava sve do kraja karantina.
Trčim u kampman i tamo uviđam da su to obični krilati mravi; oni što pojedu i izgrizu sve izuzev drveta i gvožđa, što zidaju crvene mravinjake
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina koračaja dalje pronašli smo Sudance,
Mesto u jedanaest ja ću u osam časova moći poći za Mankono. Tamo je šef poznati romansijer Fransis Bef, jedini belac na prostoru od četiri stotine kilometara. Moj vođ je g.
Dalje inicijiranja će ih tamo učiniti velikim fetišerima, vračevima, vešcima i panterima. U izvesno doba noći za vreme ovih godina, nedaleko u
je želeo da me odvede u crnačko selo, ali tako da Švajcarac ne dozna da on i tamo ima poznanika. — „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli
“ i rado bih se, da me nije sramota, popeo na džakove sa paprikama, iako se tamo kašlje. Veče moje slave! Tužno veče bez pića; sa slanim prženim mesom još u grlu! Ipak divno zvezdano veče savane!
Dugo vremena i vike dok nas šalupa preveze na drugu obalu. Tamo je bleštava i velelepna vizija crnoga sveta. Nagi ljudi koji trče u poslu izlažući tamninu svojih snažnih tela vreloj
Žuv opet objašnjava: Njamkoro je pitao kokoš: „Evo dođoše beli sa dugačkoga putovanja, pitaju kako će stići tamo kuda su pošli, hoće li sreća biti sa njima?“ Kokoš je odletevši pala na leđa i jednako se na leđima koprcala.
Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno lepa i koja stvarno neprestano peva. O i plače!
Obično se zamišlja da je krajnja divljina tamo gde je krajnja primitivnost. Postoje krajevi gde je čovek apsolutno go, živeći u drvima i poznavajući samo vatru.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Čitao sum edno staro mudro grečesko knjiga da tamo ima toliko zlato i biser koliko pasulj u Evropa. MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser. JANjA: Uh, uh, uh!
Čitao sum edno staro mudro grečesko knjiga da tamo ima toliko zlato i biser koliko pasulj u Evropa. MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser. JANjA: Uh, uh, uh! Kako je tu slatku reč. Oćim i ja da prođim svet pod mojom starostum.
More, vidiš kolika šteta u kuću, more? Što ćiš da si kitiš? Skini štrimfli i cipeli, kukavico, i pravi tamo blato da krpimo šupa. JUCA (pogledi u Mišića): Kad bi bila Juca luda. JANjA: Luda? Ko radi, onaj lud?
(Viče što god može.) Što ćiš ti kod mene? PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati. Ne znam kakav razgovor imaju. JANjA: (Toj špekulacija.) Gospodin notarius, imate volja da idite u vašu kuću?
Zbogom moja špekulacija, oći Janju da si pođini! Oh, tamo da umrim (pokazuje sanduk), da jošte vidim moi srci (otvori sanduk). Moje lepe žute dukate, moje bele talire, zbogom!
JANjA: Di-i Petru? Di-i hidru paklenu, di-i kerveros kod Plutu, di-i da go taki truim. JUCA: Eno se tamo zabunio, ali badava, suv pesak sve popio. JANjA: Oh grom, di si da ga ubiš! (Otrči.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Oni bi se skupili u jednu odaju i tamo bi iz tronošca od drveta – u kom je stajao kabao za nuždu – izvadili kabao, a tronožac doneli u sredinu.
Pa i to je ležalo ovde, po travi, u dronjcima, u krvavim pokrovcima, u izmetu, od opšteg proliva. Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije.
To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije. Tamo, ispod onog reduta, ja sam Vas, kao mlad čovek, prvi put video, u pratnji premilostivog cara Leopolda.
Nije pravo da ove ljude, ni krive ni dužne, terate sa njihovih ognjišta. Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.
Mi smo sad tamo, gde smo sa Srbima bili pre Ludviga Badenškoga. Čestitam. Pozdravite i mog starog druga, grofa Haraha.
Ulazeći, pridržavan, u senku kasarnskog svoda, brišući znoj sa čela, Engelshofen još dodade: „Vi tamo, u Beču, na Dvoru, ništa drugo i ne znate.“ Zatim, još nešto promrmlja.
U tom zatvoru, apsenik bi brzo naučio kako je u mrtvačkom sanduku, a izgubio bi i pojam o vremenu. Vlaga je tamo dole bila tolika da je apsenik, već posle dva‑tri dana, dobijao groznicu.
Obično bi imao kosu osedelu. Oni, koje bi zatvorili tamo, počeli bi, već posle jedne noći u zatvoru, da lupaju u vrata, da zovu profoza, da kukaju i leleču.
Sem toga, i samog sebe sažaljevao je u svojoj samoći i osećao je tu razliku, da je on, tu, dole, a da tamo gore proleće rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga nikad više i
sebe sažaljevao je u svojoj samoći i osećao je tu razliku, da je on, tu, dole, a da tamo gore proleće rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga nikad više i neće videti.
rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga nikad više i neće videti. Tamo su nepregledne zelene utrine, Begej, vrbaci koji su zapupeli i procvali, plavo nebo.
na njegovo veliko iznenađenje, on se seti svoje mlade žene, i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke, kao tamo u Petrovaradinskom šancu, u bašti. Skamenio se, tako reći, od te slike u zatvoru, i te uspomene.
Teodosije - ŽITIJA
Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena. A otac njegov, ugađajući mu, reče: — Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put
da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode.
Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac
A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne
Ako li lak prezreš moje peči, nikako se ne nadaj da ćeš me za života tvojega tamo videti. Božji mir i ljubav svetih otaca pustinjaka, rekao bih — i molitva mene grešnoga, u Hristu Isusu neka je sa
Boga i hvaleći se velikim udivljenjem njegova milosrđa, prizva svetitelja svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo pročita da ga svi čuju.
i rasudivši trudna hođenja dugoga puta i darovne izdatke mnogoga zlata kada se dolazi u carski Konstantinov grad da se tamo posvećuje arhiepiskop, a uz to i razmirice istočnih samodržaca sa zapadnima, i buduće bede posred njihove nesloge, i
i rukom i pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u Konstantinov grad na posvećenje, nego da se tamo od svojih episkopa posvećuje.
“ Tako sveti u svima manastirima svetim crkvama poklonivši se, protu i igumanima i svima koji su tamo u Gospodu celovanje učinivši, dođe opet u svoj manastir Hilandar, pouči nasamo igumana da onima koji su pod njime sam
prepodobnoga svoga oca, igumanu i bratiji dade u Gospodu celivanje, mir i blagoslov, i tako se odmaraše u manastiru. Tamo u sve nedelje i velike praznike, kao što imađaše običaj od Svete Gore, u crkvi sastavljaše svenoćna bogosluženja, i
svršena velika crkva u Žiči sa svima odgovarajućim lepotama, zapovedi sveti arhiepiskop bratu samodršcu Stefanu da tamo dođe sa velikašima i sa svima blagorodnima.
Poslušavši brata, pođe. Smatram da ga je Gospod tako vodio tamo, da se i tamo proslavi i divan bude kada preko svoga ugodnika čudo učini.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
što još više na prvi pogled pada u oči, to su rasne osobine stanovništva istočno od Iskra i od Ihtimana u Bugarskoj: tamo su mnogobrojni mongoloidni tipovi, kojih je sve više ukoliko se ide bliže Crnom moru.
koja je sedela na kamenu i pitajući ih kuda idu, odgovorila im: „Idite u manastir, jer ste se na to rešili, ali tamo nećete naći svece: svi su otišli da spasu srpsku vojsku.
turskoga vremena i Vlasi dinarskih planina naselili po planinskom delu Istre, severno od Čičarije — oni žive i sad tamo u dva sela (Žejane i Mune) i zovu ih Ćiribircima — kao i severno od karsnog jezera Čepića, u Istri (sela: Šušnjevica,
Poslednji od njih, otišavši još mali s ocem tamo, svršio je rumunsku osnovnu školu, što je inače ređi slučaj, i ljuti se na svoga oca što ga je kao zrela čoveka vratio
U Rumuniji se, veli, dâ lakše i lepše živeti. Po njemu kao da nema neprilike, ma koje vrste bila, iz koje se tamo čovek ne može podmićivanjem (sredstvom koje se svuda upotrebljava u Turskoj) izvući.
i mahom plitkih, barovitih jezera, usled čega često obole severni stočari i u masama lipsava njihova sitna stoka. Tamo uspevaju dud i vinova loza, koji zauzimaju velike površine, zatim duhan, pamuk, pirinač, smokve i masline, biljke
Turski begovi bitoljsko-prilepske kotline, a naročito oni iz Prilepa, išli su tamo na provođenje i „kef“. Nigde u centralnom tipu nisu žene tako često napuštale svoje domove, odbegavale Turcima i
Kola, pa čak i dvokolice bili su tamo potpuno nepoznati. Prenosilo se samo na konjima i magarcima. Niko ne može živeti u ovome udaljenome kraju Poluostrva
Sve muškinje, počevši od desete do dvanaeste godine, idu u pečalbu. Oni ne prezaju da idu i u daljne zemlje, ako im se tamo ukaže prilika da više zarade.
Oni koji su ostali u Bulčizi poislamljeni su i poarbanašeni. Po kazivanju jednog srpskog učitelja, koji je tamo bio opštinski delovođa 1914—1915.
godine, stanovnici ove oblasti znaju da su bili Srbi i sačuvali su dosta hrišćanskih običaja. Tamo ima i ruševinâ od crkava.
Za vreme moga bavljenja na ostrvu Ailu u Malom jezeru, 1900. godine, tamo je stanovala samo jedna velika slovenska zadruga od 67 članova, koji su bili raspoređeni u nekoliko kuća.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Trišin mlin bio je tako daleko od sela, na samom ulazu u mračni gorski klanac, da tamo čak ni podne nije dolazilo. Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu,
mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda. Kad bi neki putnik zapitao za čiča-Trišin mlin, seljani bi obično odgovorili: — A, čiča-Trišin mlin?
Kad bi neki putnik zapitao za čiča-Trišin mlin, seljani bi obično odgovorili: — A, čiča-Trišin mlin?! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u
! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina.
! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina. Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje.
Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje. Zaista, seljaci idu u mlin samo kad moraju, a pseći knez Žućo odlazi tamo svaki dan da pravi zasjedu mačku
Zaista, seljaci idu u mlin samo kad moraju, a pseći knez Žućo odlazi tamo svaki dan da pravi zasjedu mačku Toši. Ljut je na nj zbog neke džigerice, pileće ili teleće, to se već davno zaboravilo
— Brže unutra da nam ne popije rakiju! Zagrijani starci trkom upadoše u krčmu, ali tamo od mjeseca ni traga. Pojuriše onda na rijeku, koja je tekla pored samog dvorišta, ali kako je mjesec bio već zašao za
nemuštom ribljem jeziku značilo, po prilici ovo: — Zar ti, čiča, misliš da smo mi baš toliki somovi pa da lovimo tamo nekog mačka u džaku?
— Pogledaj samo moje noge! Gvozdene sam cipele poderao dok sam ovamo stigao iz daleke zemlje lavova. Tamo sve vri od malih lavića. Bacaju ih u vodu i pune džakove samo da ih se nekako otarase.
— A piše li tamo kako će se oni izvući iz te nevolje? — zabrinuto upita mačak Tošo. — To baš ne piše, ali ja ću i sam to da proreknem —
— A šta je prorekao? — Kazao je, ako još ikada navratiš u ovu njivu, bićeš zatvoren u veliku pčelinju košnicu, pa kad tamo pčelama platiš račun, onda će se i čika Brko za pojedene kukuruze s tobom obračunati.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce
se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.
PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko
PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene
PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene ćerke VII.
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE Majke iz Livna nisu znale: šta protiv dece nevaljale? Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše! I kino ih sve više kvari jer prikazuje ljubavne stvari.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
PAVLE: Aljoša? Neka uđe. MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode). VI ALjOŠA, PAVLE PAVLE: šta je, Aljoša? Je li tamo sve u redu? ALjOŠA: Da, gospodin inženjer! PAVLE: Jeste li pojačali broj na zemljanim radovima?
PAVLE: Cement se prevozi? ALjOŠA: Da, gospodin inženjer. PAVLE: A što ste napustili posao? ALjOŠA: Ja čekao vas tamo, mislim, doći ćete kao obično, kao svako jutro, pa kad niste došli... PAVLE: Jesam li vam potreban?
ALjOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću; ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću? PAVLE: A mislite da je srećna?
(Trpa mu u džep.) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i...
Tako! Prebacite te papire, prebacite ih! A svoj kaput? Pa, može možda još poslužiti tamo na građevini. No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao.
RINA (sedne rezignirana): Dakle, govorite! ANTA: Ta Saveta Tomić izgubila je muža u ratu. Poginuo je i sahranili ga tamo na frontu. Ona je dobila i zvanično izvešće da je poginuo i, prema tome, bila je udovica.
ću vas lepo moliti, rođače, da odete lično, To nije daleko, Ministarstvo građevina, da odete, znate: on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo.
građevina, da odete, znate: on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo. Nađite ga pošto-poto i recite mu neka sve ostavi, sve, i neka žuri kući.
To tako biva svakog dana sve otkako se Lidočka vratila iz Berlina. RINA (ravnodušno): Bavi li se tamo dugo? MILE: Dok ne posrče kafu, do deset otprilike. RINA: Ko će to da sačeka, ja moram što pre s njim govoriti.
Dakle, nema ga? ANTA: Nije tamo. RINA: Pa ipak, on je tamo! ANTA: Sad idem otud. RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo!
Dakle, nema ga? ANTA: Nije tamo. RINA: Pa ipak, on je tamo! ANTA: Sad idem otud. RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo! Ti si, Milane, je li, ti si? (Anti.) Eto!
Pogledaj ti u ta tvoja uputstva, pa vidi šta tamo piše za takve slučajeve? SPASOJE (cepti od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Ponekad neku svoju tajnu. Ta nije ništa naročito. Reč je obično o tu ili tamo dignutom cveću ili jabukama. - Na! - Htedoh da joj pružim cigaretu, ali se setih da ona sem šortsa na sebi nema ništa
Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa. Desno od nasipa, Tisa je bila poplavila vrbake i sada su tamo, na ostrvcima napravljenim od granja i zemlje rasle visibabe i one naročite, zlatne perunike, kakve se ne nalaze ni u
Da su me tražili, našli bi me: skela je vidljiva s bilo koje tačke na nasipu. Zaželeh da sam opet tamo. - Mislim da bih morao izaći, mama! Obećao sam jednom drugu. Pristala je bez ispitivanja.
U tom osmehu bilo je sakupljeno sve ono što je Karanovo pričalo o Crvenku profesora Galca, koji piše tamo nekakve stvari. Karanovo nije verovalo u pisce, najmanje u one koji su u njemu mogli da izniknu kao neke nakazne gljive.
Rekoh joj da greši, ali se ona opet nasmeja odgovorivši da svi grešimo tu i tamo, mada to nije preterano važno. Zatim uđosmo u razred. Poređano u grupice, društvo je o nečemu raspravljalo.
pijanim i treznim zubima, ali oni su bili prijatelji još iz kolevke, valjda, i tako je moj očuh obavestio Goldmana za tamo neku komisiju, pa je stvar legla. Iz katoličke crkve izlazili su devojčurci u belom, s malim molitvenicima u rukama.
Bila je to kuća u kakvoj sam želeo da živim s mamom kad sam bio dete, tamo u šumi kraj koje će protrčavati jeleni u suton. Sada sam bio gotovo odrastao, ali nisam želeo ništa.
- Jednom ćemo otići tamo. Jednom ćemo videti sve to, Rašida. Videćemo Beograd i sve druge velike gradove. Obići ćemo jadransku obalu od Izole
- Šest. - Ništa manje? Ne čini li ti se da je to kao roman u nastavcima? - zagrcnuo sam se i zastao da oslušnem. - Tamo, maločas, iza drveća, učinilo mi se da nekog čujem, Rašida!
Bila je to jaka i radosna svetlost, ali vidljivost je pri njoj bila ravna nuli. Tamo gde je voda dopirala do nečeg čvršćeg video sam talase kako fosforesciraju.
Vesna je sada u vrbaku ili na njivi nekog ko je bio dovoljno lud da zasadi ranu salatu. Tamo je zbog zečeva. Nisam vam ništa rekao o zečevima? Čudno! Vesna je luda za zečevima.
Pre nekih ludih pet godina nabavila je dva, sada ih ima već dvadeset i sedam. Tamo, u šupi, oni smrde kao đavoli, ali ona ne da ni jednog da ispečemo, a što je najčudnije stari joj pri tom povlađuje.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Jedva dočeka’. Odem tamo, al’ devojka lepo al’ ne skupoceno obučena, al’ tek ipak malo paradno. Odma’ sam poznô da je stvar dobro ispala.
Šta si me probudio, Čamčo? Tako sam lepo snivao: bio sam kod kuće, i tamo sam sve lepo uređivao; kod mene je sve u redu. — A jesi l’ što o mojim snivao, jesu l’ svi zdravi?
Dođu u kancalariju. Armicijaš će ih pitati, a Čamča će tumačiti. — Otkuda ste? — Iz Mađarske. — Ah, iz Vengerske, tamo dobro vino rodi. Imate li vina u koli? — Imamo. — Koliko? — Tako svega oko deset akova. — Drugo ništa?
Krečar je kazao svojoj ženi, gospođi Agri, da ne bi više za ceo svet tamo išao; kako ih Čamča stranputicom vodio, malo nisu glavu izgubili. Najzadovoljniji je Čamča.
I to Profit jakim glasom izrekao, kako bi tamo u sobi frajle čule. Frajle čuju to pa se kikoću. „Ne zna igrati!” Treba frajla Lenka takvog đuvegiju!
Kada je manje škole u okolini svršio, posla ga otac u Košicu, da tamo uči. Košica mu se dopada još od krakovskog puta, lepa čista varoš, prijatan svet.
Gospodar Sofra ima jednog starijeg šegrta, taj je sad u dućanu. Pera tek katkad obilazi oko kuće, da vidi kako je tamo, zapitkiva mlađe. Nema prave gazdarice. Katica živi u prvom katu sama za sebe, u dućan nikad ne ide.
Šamika lakše odane. — Pozvala me da ih posetim. — Možeš kad ’oćeš; kola su uvek gotova. I doista, ići će tamo Šamika. Posle nekoliko dana ode Šamika u posetu u Š. Veliko čisto selo; tuje i spahijski dvorac.
Roditelji su dozvoljavali pa se s njime zanimala muzikom koju je jako volela. Prolazili su meseci, on jednako tamo dolazi, iz čistog, nevinog naklona, da devojci bolest s tim olakša. Laćman se oženi; opet Juci zadata nova rana.
— Koga? — Mene i tebe. — I meni je to žao, — duboko uzdahnu Sofra. — Vidiš, Sofro, mi ovde sad sedimo; tamo u sali muzika svira; onde je nov, mlad život, a mi smo truli panjevi.
— Hoćete danas još u uredništvo? — Moram. — Šta bi’ vas molio. Ponesite te stihove tamo pa pokažite uredniku; rad bi’ da ti stihovi u Novine dođu, i to što pre.
Dugo joj čekati. Nađe se prilika: jedan kasapin, po volji Polačeka. Dobra partija. Lujza je tamo daleko sa svojim mužem mnogo godina provela; no sad skoro umre stari Polaček, i došla je u Š., da se s bratom deli.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao. Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkaša, kojima
U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.
je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle pozove onamo, da tamo ne pogine.
škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle pozove onamo, da tamo ne pogine.
vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle pozove onamo, da tamo ne pogine.
Pesma onih u čamcima, kroz bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod zemlje. Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo,
Četvoronoške, po mesečini, oni su plašili pse svojim skokovima i senkama i zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine dasaka, u nepoznata lica, da posle, postojavši, umorno nastave
su ga, baš pred poziv na rat, u Beč, na carski dvor, sa nekim kaluđerima, i kakvu užasnu zbrku i niskost ne zateče i tamo!
Tri topole su treperile tamo na vetru i on ih je jasno video, iz svih daljina. Mudrost i spokojstvo, mir koji je obuzimao dušu, polazio je otuda i
Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred svim tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno...
sve šume u daljini... brda... i oblake... pa, unevši se biskupu u lice, prošaputa... „tamo az pojdu...“ I zaplaka. III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN Kuća Aranđela Isakoviča,
Slao ih je posle, o svom trošku, po Dunavu, tamo‑amo, kao i svoje dželepe. Tek kad ču da će snaha da mu rodi, ponosit na svoje Vukoviče i Isakoviče, kao i njegovi stari,
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
N. meo i smeo, doklen mene ne uzeo’...“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.
⁴⁰ Neke nerotkinje u okolini Šapca odu na grob trudnice i tamo grizući travu zovu umrlu po imenu, moleći je da im pokloni svoje breme.
kazi detetu stave u zube prutić (koji ispadne kad žena dotka platno) i kažu mu da žmureći izađe napolje, i da tek tamo progleda.
⁷⁸ Iz istog razloga za trudnicu je opasno da se nađe tamo gde duva vihor, jer ako se ne čuva „ud vitruški“ (gde se kriju veštice), dete će se roditi poremećene pameti.
da se spomene njeno pravo ime, već se koriste razni eufemistički nazivi: „čaratica“, „kamenica“, „rogulja“, „krstača“, „tamo ona“ itd.¹⁵⁵ Sredstva odbrane od „rogulja“ jesu i izvesne magijske verbalne formule: kletve, basme i molitve.
Ona se obično prosipa uz plot ili tarabu, a nikako tamo gde prolaze ljudi ili stoka.⁴⁴ Strogo je određeno i kada se dete kupa.
⁷⁴ Tamo gde se ovaj tabu motoviše, na primer u Crnoj Gori i u Banatu, kaže se da detetu ne valja do kraja prve godine seći nokte
da misli, onda ona uzme lepu, krupnu jabuku, pa je izveze crvenom vunom svuda unaokolo (tako da se kora ne vidi), a tamo gde je drška od jabuke, napravi sebi od iste ove vune dršku za koju će nositi vezenu jabuku.
Očigledno da ovom upečatljivom i čudesnom slikom deteta na majčinoj sisi, zagonetka usmerava našu pažnju tamo gde bi valjalo tražiti pravi odgovor na pitanje: Ko je i kakva je priroda tog sićušnoj ljudskog bića?
⁴ Tamo gde je sve podređeno časti, slavi, slobodi i junaštvu kao najvišim vrednostima, „nema intimnog života, nikada se ne gov
¹⁸ Zanimljivo je, međutim, da tamo gde je razvijeniji fatalistički stav, roditelji su manje grubi i strogi prema deci i više uvažavaju njihove individualne
iz uobičajenog poretka i jeste ono što suštinski definiše liminalna bića koja su „ni ovo — ni ono“, „ni ovde ni tamo“, „ni ovakvi — ni onakvi“.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
pokazuje ohlađeni dimnjak svoga krova i travom zaraslu stazu do praga, a niko mu neće da posvedoči da je provodio tamo dane. Za čoveka koga živa sahrane pa nije ni na zemlji ni u njenoj tami i memli.
u vodenu travu i okreke, kuda se šuljaju belouške zmije, gde se kote žabe i punoglavci, i da se do grla potapa tamo pet noći, pa ako ga zmije i trave ne udave, da se u tamnicu memljivu baci, da grki pelen umesto hleba jede, da mu
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene. Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a
možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo. Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije?
Dule Kalpiš otvori kalauzom tapecirana vrata predratnog Aero-kluba u Uzun-Mirkovoj i pusti napolje tehniku koju je tamo zaključala buržoazija, koristeći je sebično za svoje ciljeve.
Inženjer u belom mantilu hvata me za ruku i namešta ispred kamere. Pogledam levo, kad tamo ja— sav u kockicama i prugama. Televizija!
Jer, šta ako tamo nema ničega? Vraćali smo se peške sa stanice u grad, šutirajući praznu konzervu. Hteli smo da svratimo u »Balkan« i
Šta će jesti? Kako će se sporazumevati na francuskom iz škole? Snaći će se već ona... Voleo bih da vidim tebe, tamo među onim nepoznatim svetom! Pa šta? I ja bih se već nekako... Zašto onda ne odeš tamo? Zašto baš ja?
Voleo bih da vidim tebe, tamo među onim nepoznatim svetom! Pa šta? I ja bih se već nekako... Zašto onda ne odeš tamo? Zašto baš ja? Meni je i ovde dobro... A ti? Šta je s tobom? Nemam pasoš!
Legao sam u postelju i ubeđivao se da ću i sam jednog dana, kada za to dođe vreme, krenuti tamo gde se restorani ne zatvaraju u jedanaest sati i gde ima muzike čak i ponedeljkom, a stalno sam mislio na Veru kako
Pitaju me kako sam. Hvala, kako ste vi? Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u belom svetu. Zbog toga. Otkud znam? Pored njih stoje njihove žene.
Bogzna šta im je sve napričao o nama. Možda da jedemo malu decu? Zašto su došli kad su uspeli tamo, u belom svetu? Da prodaju staru kuću koja se ruši, da ugovore izložbu ili da letuju. Treći da sahrane staru majku.
A znam i zašto. Nije mogla da se odvoji od groblja. Odlazila je tamo svake nedelje »četvrtkom« noseći u zembilju ašovčić i male grabulje.
Onako, kao kroz izvrnut dvogled, naopačke. Vratimo se tako do njihovih kola, kad tamo ukrali brisače! Još i to. Da mi je samo znati ko ih je zdipio, bio bih u stanju da ga zadavim na licu mesta.
Matavulj, Simo - USKOK
“ Ženske, razumije se, nagađahu da tu mora biti po srijedi ljubav ili je zaveo kakvu kneginju! Ele, tamo, ovamo, taj tajanstveni „princip“ postade prijedmet opće simpatije i prijedmet maštanja u čamotinji mirnoga gradića,
Ne pitam te, ni šta ti bi tamo u tvojoj zemlji, ni kakvi su ti jadi dojadili, ni šta si radio, niti će te ko nagoniti da išta o tome pomeneš, ako sâm
A ni vi meni ne zamjerite, i ja odoh kraj ognjišta, e mi je tamo pozgodnije! Pošto knez otide, Savo će: — Čitate li vi srpski? — Čitam, ali pisati ne umijem! — Naučićete lasno!
Kad Janko kaza Savu, kako mu je preporučio knez da pohodi i guvernadura, Savo ne dopusti. Reče mu: — Tamo ne idite! Kažite knezu da sam ja to rekao, ali to samo njemu kažite! U mrak Janko se uputi kući.
Prije nego što sjedoše da jedu, u dvorištu Mrguda Šutova uzavri pjesma. Stane reče: — Tamo su već sve djevojke iz našega i još iz tri brastva, osjem silne rodbine Šutovića po ženskoj krvi! Bijeli svijet!
— Zar ti ne znaš za šalu?... Dakle, evo što je i kako je bilo. Bjeh poslom u Rajčevićima i tamo čuh da je Savo Markov obolio, te u povratku uvratih k njemu. Kad onamo, čovjek malo prozebao i leškari.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
MATI: Ne umeš, ne umeš, pa to je. OTAC: Već samo kad ti umeš. MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao. OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud.
MUŽ: Dobro, dobro! ŽENA: Otišla sam u crkvu, zloudno mlada nevesta, kad tamo, svaka, svaka bolja od mene. Tek vidim kako se podmiguju. Pravo imaju: ko se neće podsmevati nesreći. MUŽ: Verujem.
MUŽ: Dosta! ŽENA: A, to umete! Psovati, vikati, tu ste neiskazani. MUŽ: Vidiš li onaj štap tamo? ŽENA: Ja znam, drugo nisi ni naučio nego psovati i tući. MUŽ: Dosta! ŽENA: A zašto dosta?
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Viteza (1911—1966), svaki se oprobavao i u složenijim „višim” oblicima, i svaki je, ko očiglednije, ko manje očigledno tamo omanuo. I Andersen je osetio gorčinu promašaja pre nego što se opredelio za dečji izraz.
koga se jedan doživljaj stvarnosti, u celini, uobličava na nižem, poetski takođe zanimljivom nivou, hvata se, dakle, tamo gde je lovina najneopreznija.
Ne treba, naravno, Zmajeve pesme izbacivati iz bukvara i čitanki, jer se one nisu tamo našle pukim nesporazumom. Ja samo mislim da bi dečji pesnici, od Kerola i Zmaja do danas, pisali pesme koje pišu i
Radost naših prvih otkrića sveta, sreća ranih rasvetljenih tajni, potiču iz zaključanih ormana. Tamo smo gledali slike gradova , golih žena i golih muškaraca, udubljivali u prikaze filosofskih učenja i ljubavnih zagrljaja.
Svet je zanosan zato što je takav kakav je: Onde potok, Onde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad. Tolikom zdravlju, tolikoj radosti i dobrodušnosti, mi danas možemo da verujemo
jedanput će se potruditi zlobni poljar, drugi put osorni otac, koji nogom ruši ono što je dete u budnom snu napravilo: Tamo ispod jabuke, razvaljen i opljačkan, dućan viče i zove dućandžiju. Zove beskrajnom detinjom tugom.
). Izgleda da je od kuće i njezine čeljadi zavisilo u šta će se najmenik preobratiti. Tamo gdje svi u familiji viču i kuću na glavu dižu, proviče se najzad i najmenik.
M. Dostojevskog, doživela je svoj lirski odjek i u dalekoj bosanskoj zabiti. To jest, ona je tamo oduvek i postojala, i pesnik nas o tome samo obaveštava.
ili: visok); napopastiti (saleteti); dobatati (dobatrgati); lopužaner; botati (nabadati, ići tamo-amo); zgubidan; spaponjati (strpati u zatvor); trnapiti (iznenada ispasti otkud); sronačiti (pasti, o građevini, zidu i
Okrenem 684-798. Znam da je, već od pet sati izjutra, tamo. „Jesi li krenuo?“, pitam ga. „Mučim se, a ti?” Ponekad mu reknem dobrojutro, pre nego što on sličan pozdrav uputi
široko otvorimo oči, Erić nezasito kuša slast burnih, munjevito uhvaćenih slika, završavajući svoje kratke pesme tačno tamo gde ta slast prestaje.
Da ne duljim. Dobri pesnici Erićeva kova odlikuju se, između ostalog, i nekritičnošću prema sebi. Treba ih voleti tamo gde dostižu svoju punu meru; na promašajima njihovim ne vredi se zadržavati; novo, srećnije nadahnuće potire njihova
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
GAVRILOVIĆ: Bogami, vi baš lepo tolkujete, ne tamo-ovamo! ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobjediti svoje neprijatelje.
ŽUTILOV: Odmah. Vi dolazite iz Bečkereka? SKOROTEČA: Iz Bečkereka. ŽUTILOV: Šta je novo tamo? SKOROTEČA: Nije najbolje. Sentomaš je pao. ŽUTILOV: Je l’ to istina? SKOROTEČA: Zacelo.
ŠERBULIĆ: Vidim ja, od nas neće biti ništa. SMRDIĆ: Naši su kukavice; oćedu vojvodinu, oćedu ovo, oćedu ono, a kad tamo — mućak! Šta su i počinjali, kad nisu bili vredni izraditi.
Treba i nama živiti; zato smo bili činovnici vojvodine. GAVRILOVIĆ: Ali vi živite u izlišiju, a tamo sirotinja nema ni što je najnužnije. Kolera udarila, ljudi iz nužde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati.
A sad, jeste li vidili kako se nose? 6. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI GAVRILOVIĆ: Mi tamo-ovamo, pa opet zajedno. Tako je kad se nema šta raditi. ŠERBULIĆ: S vama i jest prijatno sastajati se.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
o stanju preseljenog srpskog naroda u Ugarskoj: »Bežeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tamna noć i hladna
1751. i 1752. veliki broj Srba, sa svojim sveštenicima i oficirima, otišao je u južnu Rusiju na obale Dnjepra, i tamo osnovao cele kolonije, »Novu Serbiju« i »Slavenoserbiju«.
Izvesno, srpski preseljenici u Ugarskoj izostajali su iza starih naroda koje su tamo zatekli, ali su ulazili u modernu kulturu i postali najkulturniji deo srpskoga naroda, nosilac kulture u ostale
Pravoslavni Srbi počinju upirati oči na »jednovernu« i »jednojezičnu« Rusiju, srpski kaluđeri odlaze tamo da snabdevaju i osiguravaju srpske crkve i manastire.
svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je kao mladić iz bogate kuće ostavio svet i pobegao u samoću i pustinju i tamo se u postu i molitvama posvetio.
Kada je ozdravio, iz Spljeta, preko Krfa i Moreje, gde se neko vreme zadržavao, dođe u Svetu goru. Ne našavši tamo jednog proslavljenog grčkog učitelja, on u Hilendaru provede jesen i zimu 1765, i u proleće 1766.
Ti putnički glumci išli su u Srbiju i u Hrvatsku, i tamo davali predstave. 1840. oni su prvi u Zagrebu igrali na narodnom jeziku.
Klasicizam svuda zavlađuje. Srbi počinju više ići u škole, i tamo se uče klasičnim jezicima i dobijaju klasičnu književnu kulturu.
godine. Kao dete, za vreme austro-turskog rata 1788, prebegao je sa porodicom preko Save, i tamo stalno ostao do smrti. Školovao se u Novom Sadu, Temišvaru, Segedinu i Kežmarku.
Rođen je u Sarajevu Z. oktobra 1791, od oca Milutina, trgovca, koji je tamo došao iz Srbije. Zbog kuge cela porodica ostavi Sarajevo i dođe u Zemun.
Nemirna duha, ne mogući dugo da ostane na jednom mestu pođe u Rusiju da vidi svoje roditelje, koji su tamo prebegli 1813. Ostavši bez novca, zaustavi se u Vidinu.
1819. ide u Besarabiju do roditelja, koji su kao ostali srpski begunci uživali rusku pomoć. Tamo je ostao do 1825, kada sa gotovim rukopisom Serbianke ode u Lajpcig da je štampa.
Milićević, Vuk - Bespuće
Uspomene na prijatnije dane bile su utekle nekud u daljinu i tamo izgledale male i neznatne, a sadašnjost mu se činila plitka. I zamalo mu ne uteče jedan prezriv osmijak.
I kad tamo, iza brda, počima da se rađa oblak, on u svoj pogled meće i ljubav, i molbu, i preklinjanje, pozdravlja ga radosno kao
inžinjerova glasa, koji čisti grlo, i njegov kašalj čuje se u desetinu okolnih kuća, odkuda se već ljudi žure na posao da tamo stignu prije njega.
— Ja sam mislio... — kaza on zbunjeno, ljutit na svoje pitanje i pogleda očima u daljinu, kao da tamo nešto traži. Kako ga je bunilo njezino: „Zašto?“ „Ona je dakle ravnodušna,“ pomisli on.
On ne očekivaše njezino pitanje i trže se. — U Zagreb? Ne, neću ići ove godine. To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, - i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita. — Ostajete ovdje? Šta da radite?
s duše, kao da će da mu odlahne kad stane u mračnu crkvicu, da će se vratiti staro, bezbrižno doba, da će ostaviti tamo breme svojih misli i briga, vjerujući da će se roditi u njemu nešto što je umrlo, dati mu poleta, krila i tople vjere
Inžinjer, držeći jedan veliki kišobran među koljenima, hrkaše i ljuljaše se tamo i ovamo. A u Ireni se nešto prolomi i ona tiho zajeca i pokri lice rukama.
Sremac, Stevan - PROZA
Upravo sam odbio, imam prečega, da idem tamo. — I jeste, vala, i ja bi’ ti isto učinio. — Pa i mi mislimo, gospo’n-Pajo — reče domaćica i primače se bliže gostu.
More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna.
Kazao bih: kako je stidna nevesta, rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje sve naizmence, u komarniku ispod
Svrši se večera. I gazda Radisav ode i sede u avliju da posle večere proteferiči malo; da popije tamo po običaju jednu kafu, a valjda i da mu ne promakne neopaženo davno očekivani »princ«.
Radičević, Branko - PESME
Al' i zima ode ljuta, Smeju s' doli i planine, A naš putnik jošte luta Tamo, amo po tuđine. „Oj stazice, kad ćeš vitka Da se doma meni vineš, Oj sunašce moga žitka, Kad ćeš opet da mi sineš!
Diže glavu on visoko Pa devojče spazi tamo, Divno čedo milooko Progovara: „Odi amo.“ „Seko, sele, divna li si, Oko tvoje krasno li je, Al' za mene, dušo,
Sad bi gledô deno moma Ponajlepši ima, Pa bi vesô tamo oma Poleteo njima, Da s' nagledam mlada veka Ti čarni očica, Da s' nagrlim beli seka, Naljubim usnica. (1844, 5.
krasno odzada i spreda, Ja te bogme onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen
baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa g' odma nestalo, Bog ga dade —
odma tragom suknu, Brzo stigo lipe ponosite, Ali onde do dve staze vite, Na toj ništa, onde nešto belo — Brže tamo, ona je zacelo! Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta!
Bože, Bože, dakle baš zanago Da ne vidim što je srcu drago! Šeta tamo, pa šeta i amo, Šeta desno, pa šeta i levo, Još jedanput, još jedanput samo, Amo, zlato, amo, divna devo!
doma, lego u postelju Da odspavam svoju ranu velju, Lego tako, pa lego inako, Al' ne dođe sanak mi nikako, Sad se tamo, sad amo premeći, Al' nikako tužan mira steći, Srce plamti, glava strašno gori — Časi, časi, ala ste mi spori!
O pomozi, Bože siloviti! Vijar vije, a praznina reži — O straoto, srca mi ne steži, Bože — nebo — tamo — strašna čuda! Odo dole, dole — ali kuda? Ja se streso, stra mi stište grudi, Pa iz teška sanka se probudi.
Skoči gore, otr teški znoj, Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo,
se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka, Seti s' čuda, a seti se mome, Cela ona beše preda mnome: Vedro čelo, i
se toga, Pa uzdani, pa suzicu proli, Cvet ne diraj, veće ajde doli, Ne kidaj ga, tako t' boga, brate, Drugo cveće tamo cvati za te, Ajd' ti tamo, a ja ću onamo De bez cveća trava raste samo, Bez drveta, bez ikakva žbuna — Dva, tri
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda. — Hm, Bihaća!
Na jednome mjestu djeda utješiše pričom kako je stari govorio da će preko Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare.
škrta suza, a djed zbunjeno krenu pogledom po avliji, zaustavi ga na meni i nešto se prisjeti: — Skočider u moju sobu, tamo mi je ostao nož.
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca. Ispluta on iza rijetka drveća na
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija. Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće
mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.
Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vršo se i budio brata, svoga suložnika.
Bogomolje, groblja, jaruge i raskršća preko dana su bili pusti i uvredljivo obični, osobito za onoga koji se nekom zgodom tamo namro straha.
Išli smo zajedno i u pravi mlin, i tamo noćivali. Brujanje i klepet, beskrajna priča drveta i kamena, naseljavali su se čvrsto u moj uznemiren dječji san.
Naročito se mnogo govorkalo o mlinu, jer je najmenik po čitav dan ostajao tamo, a često bi i prenoćio. Ko će prvi dohaberiti djedu o svemu tome, nije se znalo.
Lomna koraka starac je otišao u svoj sobičak, u posljednje skrovište još nezauzeto od sablazni, a kad tamo — slikarev tihi mlinčić već sipa sivo mlivo sutona. Obavlja trudoljubivi mlin svoj čisti, posvećeni posao.
(ako ga imaš) i da zapjevaš kako već umiješ, a nekad ti opet muka pripadne, pa bi da pljuneš i okreneš natrag, iako ni tamo nemaš kud, jer si, oko sve prilike, dobrano zabrljao kud si god prolazio.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Od ovog što se ovde zbiva odvoj ti to što o tom svetu znaš! Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre!
Više i ne možemo. Razumem ja gde te je bacila Hasanagina poruka, vidim do kojih granica! Ti si tamo odakle se vide kuvani oblaci, kazani prepuni zuba, i gde je svaka grdoba moguća! Aman, drži se onoga što je jasno!
A ko je uspeo da zavede red? JUSUF: Ništa nije opasno kao uspeh. Pogotovu tamo, gde niko nije uspeo. Kažem ti, ako vratiš Hasanaginicu, od mnogo čega ćeš biti miran i siguran.
Počela sam opet da sanjam kadiju... I mislila sam: dobro, ovo je ovde, ovako mi je suđeno, tako se mora; ali tamo, u dženetu, tamo ću kadiji da budem supruga... MAJKA PINTOROVIĆA: Dopada mi se onaj vez.
I mislila sam: dobro, ovo je ovde, ovako mi je suđeno, tako se mora; ali tamo, u dženetu, tamo ću kadiji da budem supruga... MAJKA PINTOROVIĆA: Dopada mi se onaj vez.
Stoji i čeka me, a telo mu i kroz odeću svetli... Ali posle je došlo i dete. Pa sam mislila: kako ću tamo dete da prenesem? Da se sad to i dogodi, da me kadija tamo i čeka, ono bi i tamo ostalo Hasanagi!
Ali posle je došlo i dete. Pa sam mislila: kako ću tamo dete da prenesem? Da se sad to i dogodi, da me kadija tamo i čeka, ono bi i tamo ostalo Hasanagi! Ono pripada njemu, a ne kadiji! Vidiš, to je to.
Pa sam mislila: kako ću tamo dete da prenesem? Da se sad to i dogodi, da me kadija tamo i čeka, ono bi i tamo ostalo Hasanagi! Ono pripada njemu, a ne kadiji! Vidiš, to je to. Znači — ni ovde, ni u dženetu. Nigde...
Kad vide nož, odma je omekšo! A vidi ga sad! Aaa, neće se ovo svršiti na ovome! HASANAGINICA: A tamo je bašta. Eno oraha, prelazi mu krošnja preko zida. Pod orahom sedim i vezem, a nogom ljuljam kolevku...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo? Da se ne ugasi naše ognjište?“ — da mogu tada, čedo, da mu kažem: „Ja ostavi’, čoveku, poveliko i od tebe i od mene.
I, onako malena, ona se još više zguri i prošapta: — Ne znam, ’adžike. Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.
Iz gostinske sobe viđaše se mala svetlost. Uđoh pravo tamo. U prvi mah ne mogah ništa da raspoznam zbog male svetlosti, pare i dima duvanskog.
Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa.
— A vaše? — E, ti to ne treba da znaš. Nego hajde probudi tetu. — Dobro, dobro. A smem li i ja tamo, među vas, da dođem? — U tvom je dvoru, pa možeš! I odoše iz bašte u dvorište.
Jedna donese vode, druga joj namesti šamiju, treća je poli i ubrisa peškirom. Zatim je izvedoše tamo među njih i posadiše u sredu.
Bila je dete, kad je njeni ubogi roditelji dadoše Stojanovima, da tamo služi, kako bi je ovi posle lepo udomili. Otac Stojanov beše prek i surov čovek.
Ženu ni da pogleda, već uvek, tobož poslom, beži u sela, kod čivčija, gde su njihove njive, i tamo ostaje po čitave nedelje. Šta ti nisu radili, samo da ga zamiluju sa ženom, ali ništa ne pomaže.
Ali evo, opet, otkad nastade leto — ko zna šta mu bi? — on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje duže i — što je najvažnije i najstrašnije za nju, Cvetu, on poče dolaziti k njoj.
Odoh tamo. Još izdaleka spazih više strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komađe od trulih dasaka, krpe i parčad
Odvojih se od trešnje i sedoh do jednog čokota. Nisam hteo da idem tamo kod njih. Jedno radi nje, Lenke, kao i u inat, a drugo znam da će me terati da radim.
— Ne, ne! — Ustadoh. — Ići ću u „Rašku“, da tamo čuvam vinograd. Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade. — Ako! Idi!
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
javljajući ti da se zdravo nahodim i mirno živim ne imajući nikakva posla s Fruškogorci nit’ sa Svetogorci, kanoti vi tamo. Tako su te gresi tvoji postigli; i da nisam se ja zato molio, gorim bi putem prošao nego si.
Kostić, Laza - PESME
E j, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha nego što si peska. Ta to nisu gore, to planine nisu što se tamo modre u golemom nizu; već masnice to su tvoga grešnog tela, bog je tebe šibô za precrna dela.
kamen zbori, što šarnu rumen otima zori, da likom sine; Pa namet-pleme Nemice krute, u kog i topa gromovna usta, što tamo zjape golema, pusta, ćute i — slute!
Al' de će naći molitva te ta? U raju zar? Zacelo tamo, da! I opet ne: ta dela tvojih kras prenašô je i svakog tamo nas; za tebe mora boli biti stan, nezamišljen još,
Al' de će naći molitva te ta? U raju zar? Zacelo tamo, da! I opet ne: ta dela tvojih kras prenašô je i svakog tamo nas; za tebe mora boli biti stan, nezamišljen još, neslućen, neznan.
Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi, prozborih onoj svetoj kolibi: „Pjesniče, druže, duše, što ti bi te tamo pope svog tijela prah, u gromove, oluje, grad i strah?
Binjiši su mu sad krpetine, a mač i kruna podsm'jeh svjetine. Al' mnogi drugi stvorio se vrag, čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime
” Reče Varnava, iguman mladi, a starac ode tako da radi. — Al' tamo dole ispod samostana, u studeni snežnoj zimnoga dana, neprestano čeka begunac lepi, nadom se greje, verom se
Al' nemoj tako da se žestiš jako! na noge momci! rasturite pakô! palite tamo one kule bele! grejte joj srce sred vatre vrele!
Znadem šta se tamo sprema, al' Samsona više nema, mesto njega en' u kleti na postelji mojoj spava avet grdna mojih strava, — Dagon mi se
što nije briga i rad, sve su miline, al' nežežene, strast nam se blaži u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo ću biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike ćute, Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad tamo al' ima šta i viđeti: soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikog do jedne đevojke, a ta đevojka leži na
jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad najedanput vidi neke jele onako čitane iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže,
Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.
kaže: — Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš — veli — da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja,
Putujući ovako za dugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok najedanput poviče jedna đevojka s čardaka: — E, careviću, odjaš' konja pa hodi u avliju!
Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.
Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.
Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pret
iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere.
a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere.
Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako!
Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: Teško meni i mom beleženju! Vidim ja moje dobro jutro. Žena vredna i uredna, a kad tamo, na svakoj strani crna šteta. Eno se i daske oglođale od teška trvenja. SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu.
SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu. MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao. Tamo merdevine leže, oće čovek vrat preko nji da slomije, ali je preče sobu prati, nego koješta spremati.
KUM: Šta je bilo; pala od muke u bolest, i eno je sad leži na astalu. Ja mislim da počnem tamo od ponedeljnika, možda ću se oprostiti bede. MAKSIM: Da Bog da, al ne verujem.
MAKSIM: Mogu, kad ne mare za kuću. 3. NIKOLA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Mago, more, deca tamo mrtva gladna. MAGA: Eto, šta ću da im dam? NIKOLA: Načini im štogod. Zar oćeš da im ja kuvam?
Zasad nemam, a neću ni tražiti, dok ne vidim najpre kako će dejstvovati ovaj što imam. MAKSIM: Jesi li počeo? KUM: Tamo od ponedeljnika mislim u ime boga. MAKSIM: Jošt ti nije tako zlo, kad možeš odlagati.
SOFIJA: Ako nisam dobra u ovim aljinama, neću biti dobra ni nakićena. MAKSIM: Eno se tamo potukoše vičući da tebi pripada nagrada. SOFIJA: Ja im i ne tražim. MAKSIM: Vidi se, kako revnuješ kući. 7.
NIKOLA: Eto vidiš, pa si se uplašio. MAKSIM: Ćuti mi ti tamo. Sto načina ima da mi veću štetu načini, nego što je bal.
MANOJLO: Pa kad je tamo opširnije, šta ćemo sad nanovo da se mučimo? ti? DOKTOR: Znaš li, koja se zemlja deli na tri narodnos MANOJLO: Otoič
DOKTOR: Omolin. MANOJLO: Omolje. DOKTOR: Tvoj calajući jezik uzdrži. MANOJLO: Bar to znam, jer sam tamo odrasto. DOKTOR: Perzerin. MANOJLO: To je ime Isajlovo, a breg se zove Prizren.
(Isajlu) Gdi si našo ovo? ISAJLO: Ja prođo kroz knjigopečatnju, a ono puno ljudi tamo, otimaju se za ove listove i smeju se nešto.
ŠALjIVAC: Ali kakve su to nedostatočne škole? Ja ne bi moje dete tamo nikako šiljao. POZORIJE 4. (MANOJLO, PREĐAŠNI) MANOJLO: Gospodin doktor, nji desetorica došli su i radi su kupiti
ŠALjIVAC: Ploveće učilište, dakle, pristupi reki, uvati ju za rame i rekne: „Vidiš onu kulu s pozlaćenim kupama; tamo su tirani zatvorili doktorov mozak.“ DOKTOR: Šta, tamo je moj mozak; a gdi je magarac?
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.) SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme. SULTANA: Jao moja leđa... More! SRETA: Pelo! SULTANA: Šta ćeš sa mnom? SRETA: Da očistiš čizme.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Vraćamo se u sobu, Via Fіrenze, rope na četvrtom spratu: Tamo su hleb i vino, postelja i svetiljka, Sve sama oruđa nedovršenog nečeg Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju, Kad
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
to najlakše, a bakuta sve prosipala u WC i mazala te toplim uljem i davala ti da piješ kamilicu, pa te učila da pevaš „Tamo daleko...
“ — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?
staju i u kutiju od šibica, a da se palidrvca ne moraju izbaciti napolje; tu je i četkica za zube, pastu će već naći tamo gde budu pajkile, bočica „Ma grifa“ i raskupusani udžbenik sociologije.
Pokažite mi, na primer, osobu koju želite da ocrnim i nećete me zaustaviti sve do jutra. Koju? Onu tamo? Ha, pa to je upravo moj tip! Moj pokusni kunić! Vežite se i prestanite sa pušenjem — uzlećemo!
To sam shvatila tek kasnije. Dakle, na svoj rođendan, odoh, naravski, tamo. Brod je u očajnom stanju. Ni ja se ne osećam mnogo bolje, ako već oćete da znate kako se osećam.
pijandura drugom sin lokator, treći ukokao rođenu ženu i još ne sanja da će mu čak i rođeno dete zbrisati u Ameriku i tamo ga na mrtvo ime izogovarati u svojoj knjizi. Da mu neko tada kaže, ne bi mu verovao i ucmekao bi ga na licinom mestu.
Kad smo već kod toga, jedan moj frend, neki Arsen, bio čovek u Japanu, i kada su ga tamo upitali da li želi ribu, odgovorio je da želi, samo ne japansku!
Jer, znate li kada bi uspeli da me isfuraju na čist vazduh? Nikada! Dobro, kazao je deda Gavrilo i odselio se u tamo neko dvorište sa zajedničkom česmom u sredini. Kad, prođe neko vreme, a onaj dasa u kožnjaku napravio i bazen.
Uz to, kako ozbiljan čovek uopšte može da se bavi preskakanjem tamo nekih konja i raspinjanjem na karikama, a da ostane normalan?
Iz daljine, tamo od Trijumfalne kapije, najpre sasvim malo, a onda sve veća i veća slova FIN, FINE, THE END, KONEC! Grickamo semenke i
“ Kako jedanput ne ukapiraš da me ti fazoni savršeno ne zanimaju. Neću da se protežem po tamo nekom guberu! Baš mi se dopada da sedim i buljim u ovu jednu te istu prokletu stranicu, ispunjenu od početla do kraja
Uvati me paničan strah. Najradije bih se zavukla u rernu našeg šporeta i tamo prela kao mačka. Za početak, ufuram u telefonsku govornicu i obrnem neku Ljilju. Nije kod kuće!
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
tek je nacrt i bleda senka šumljenja koje kroz beton ledeno lecne, zgromi sve: smisao, nadu, ljubav i radost života... Tamo gde žeton i karta potrebni nisu, u leden-hladu, a na krajnjem kraju kraja, u srcu mraka, očvrslog, u metal sraslog -
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč? JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine! MARKO: Znam, samo da ima ko da šilje za trošak.
Na pijaci svetoga Spiridona stoji u vozduhu od samog dijamanta načinjeni horizont, to jest sunce, mesec i zvezde. Tamo se nikada ne pale uveče fenjeri, kao po drugim varošima, nego ovo sunce od dijamanata osvetljava cjelu varoš.
Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može, niti je ko u stanju tamo popeti se. JELICA: To je virklih mlogo. ALEKSA: Ja kažem, gospodična: nema zemlje preko Španije!
ALEKSA: Svašta se sad piše, svašta se može i govoriti, ali treba otići tamo, pa se uvjeriti. Neradeni mogu biti lasno kod velikog bogatstva i toliki mašina.
JELICA: Mora sila vode biti? ALEKSA: Vsjačeski. Baš kad sam ja tamo bio, zapali se slučajno; te vatre, i tog požara! To je za udivlenije.
Ovde ni vircauza nema gdi bi čovek pošteno ručati mogô. ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu. MITA: O, tamo je život!
Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ćete sve tamo po volji dobiti. MITA: Ljubim ruku milostivoj gospodični! ALEKSA: Potom nemoj zaboraviti što sam ti kazao.
JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
kraju šume kućica stoji, tuguje u njoj mačak Šepa, kroz prozor gleda, časove broji, pjetlića čeka zelenog repa, dok tamo negdje, na strmoj kosi prosuto perje kišica rosi.
mahovinu, prostirku meku, čuljeći uši, tiho pjevuši: „Pijetliću dragi s bataka dva, u dubok lonac nosim te ja, tamo je dobro, ja nisam grub. Krči mi trba, svrbi me zub!
drumom, čuljeći uši, kroz nos pjevuši: „Pijetliću dragi s bataka dva, u dubok lonac, nosim te ja, dobro je tamo, ja nisam grub. Krči mi trba, svrbi me zub!“ Vrlo daleko, uz odjek lak, škljocara stara opali: tak!
“ Mjeseca noge junačke nose, ne sluša bakin razgovor, već bježi ravno do gorske kose, tamo se sakri za zelen bor. Kroz granje viri od straha žut i pita: „Bako, nosiš li prut?
Noseći kapu nevidljivicu ... tamo sam stigo koraka laka, našao pticu dugorepicu, pa mi je bajku pričala svraka, bajku o dvoru, Mjesecu, putu, o
Godine duge živjeli oni kod baba-Pele pod gorom strmom, tamo gdje bura oblake goni, a sunce veze zlaćenom srmom. Slušali baku i s mnogo sloge svladali muški nevolje mnoge.
“ Jednoga dana, priča nam kaže, drugovi pošli da Vrapca traže. Sivku je pričo Njakalo stari da tamo silno magarce cijene, vidjeće, kažu, čudesne stvari: magare časte kud god se krene.
Ono se tamo bezbrižno valja u gustoj šumi najljepšeg čkalja, živi životom dembelan-kralja. A mačku Marku kazali neki: mačor je
A mačku Marku kazali neki: mačor je tamo gospodar prvi, slaninu krka i sirac meki, a miša ima, sve od njih vrvi. Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže,
A mačku Marku kazali neki: mačor je tamo gospodar prvi, slaninu krka i sirac meki, a miša ima, sve od njih vrvi. Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže, teškom slaninom.
Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže, teškom slaninom. A Žuća, opet, saznao davno kako je tamo zabranjen post, povazdan, kaže, jede se slavno, i u snu glođeš praseću kost.
Prošli su mnogo pitomih dolja, lisnate šume i strme gore, dok najzad stigli do nekih polja, kad tamo — gledaj! — miševa more! Poskoči mačak brže od žapca: „Ovo je zemlja Crvenog Vrapca!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset kuća. — Mogu li večeras preći tamo? — Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći.
Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite. — To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje. — Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde.
Razume se, na ostrvu takođe jedna od kuća se zove haza de huespedes i tamo će vam udesiti i za spavanje. Međutim ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljena.
— Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem? — A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde?
Ima li dobrog vina tamo? — Da, ali bismo ga morali piti u mraku. Idem da pitam sina.. Ako on pristaje, dovešćemo čamac do vas i poći.
Mehaničar im priđe: — Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti? — Zašto ne? Nek dođe! Žena mi dodaje ruku da uskočim sa mola. Briše klupu gde ću sesti.
On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima. — Ova se barka vraća na ostrvo; tako ću vama uštedeti trud.
Mladi markiz... — Dolazi kroz dva-tri dana, — dodaje žena. — Stara markiza je već tamo. — Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla.
— Retko je odakle ovako divan izgled na jezero. — Vidite tamo onu kulu na obali, sa vrteškom? To je gospođa markiza sprovela vodu čak gore do zamka pomoću električnih motora; ceo
— Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići.
— Ali, ujna, — prekide mladić (znači taj je verenik!), — otkuda trag noge samo tamo gde se iskrcao, a ne i po celom ostrvu i ne na suprotnoj obali odakle je došao?
Odakle dolazite, gospodine? — Iz vaše postojbine. — Nije što sam sama odande, ali ja nalazim da su tamo najlepše žene Kastilje.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak — Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!
Zar je zima strašna tako, Te razvijaš krila jako? — Za poljima, za gorama, Jarko sunce sija nama. Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema.
— Za poljima, za gorama, Jarko sunce sija nama. Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema.
Iz daljine samo lisica se krade, Pa kokoši vreba i piliće mlade — I od njenih šapa i tuna i tamo U prvome snegu trag se vidi samo... ZIMSKO JUTRO Jutro je...
Video sam reke obe, Moj Srbine, sužnji robe! Ne hore se pesme tamo Sa laganih tamburica, Sumorne su pesme njine I sumorna njina lica, Al' im jezik slatko zvoni. Kojim zbore milioni.
5 „Kada samrt stegne moje grudi bolne, I potone duša u večnome mraku, Vi pođite tamo, razmaknite volne, I na dnu jezera kopajte mi raku, I tamo sahran'te Preko moga groba Nek' se metne teška krstača
moje grudi bolne, I potone duša u večnome mraku, Vi pođite tamo, razmaknite volne, I na dnu jezera kopajte mi raku, I tamo sahran'te Preko moga groba Nek' se metne teška krstača gvozdena, Da mi nema traga za poznije doba, Da mi grob ne kunu
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prići ćy dvorima obećanim, sirotište je tamo za sirote čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć. RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik.
Sa svećom po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku?
Tu i tamo je padala pred nas, bez treska, neka crkva. Pri tome se nije razbijala, niti se raspadala ili rasturala, ostajala je
Slovo nek ostane u slovljenju ili neka se vrati u sam prostor Slova. No šta je njegovo tamo? Je li daleko, il je u središtu što kuca u nama, radosno i neiskazano?
ne padnu niz liticu u lobanju što beži iz doba i Srbijom skita pevajući lobanja jednog klaustrofoba devojke padaju tamo gde im brane. Tu je i Rakovica.
zore belje ima dugačke pletenice pod kojima se previja Ibar čija su to leđa gledam kroz durbin vidim vidovite daljine tamo gde se rub noći oslanja o klance jedan hrast oblači zlatnu košulju i u potoku se mije to se ni u snu ne sanja devojačka
naše temenanje ne prija on nema gušobolju ni šugu te kori naše običaje i basme idite za naukom pravom i prirodnom tamo gde je ima skupljajte po svetu nova znanja pa mi pričajte posle šta je matematika šta fizika o mom stvaranju kaže
ili će svi otići u isposnike savećasmo na promaji provevši sate kraj srebrnog rama repovi u priprati se mrznu tamo se puši kosovska rana i tu smo začeli novo pleme koje reče onome odozgo dosta tih ideala koji van ovoga sveta vode
sretne kao i ti što na svom dlanu i sa svojim prstima ostaješ u većini među mnogima sam iz dana u dan dat tamo gde se znaci skupe i zbiju tvoja je soba opšti stan predsoblje povratka u potpuno znanje koje vodi unutra duboko
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
AGATON: Gubitak, nego! SARKA (Gini koja se zaplakala): Dosta, boga ti, prija-Gino, sa tim tvojim plačem. 'Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi
DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju iznosi): Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije.
Bila je, istina, mala kuća, ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj kućici.
SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja. MIĆA: A ovamo? SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom. MIĆA: A Proka? SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore.
Ovde sam ja. MIĆA: A ovamo? SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom. MIĆA: A Proka? SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore. MIĆA: Pa gde ću ja?
MIĆA: Pa meni, uostalom, ta soba i pripada. SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš. MIĆA: Čega da se bojim? SARKA: Pa, velim, da ti se nešto ne javi pokojnik noću u snu.
Volim ti u tuđoj kući ubrisati nego ne znam šta da mi daš. GINA: Pa to, znaš, te i zadržah se tamo. Gledam, bože, one stvari, pa sve me podseća na pokojnika.
GINA: To što ti kažem! SARKA: Vala, neće mi ga majci oteti pa makar se rvali. Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde? GINA: Tamo, dabome!
SARKA: Vala, neće mi ga majci oteti pa makar se rvali. Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde? GINA: Tamo, dabome!
AGATON: Pođemo ja i Simka malo u baštu da uzberemo koji cvetić, pa tako pođemo u baštu pa svratimo u trpezariju i ja tamo spazim ovaj služavnik, pa kažem Simki: Zašto da idemo u baštu da uzberemo cveće, bolje je da uzmemo ovaj služavnik.
AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu, a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni. Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom.
Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom. Tamo su opet Proka sa Ginom. Uzeli onu sobu gde stoji pokojnikova kasa i Gina po ceo dan plače kraj kase.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
3 SIROTE MAJKE... 6 OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI 9 ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... 22 NA DUGOM MARŠU 28 TAMO SE GINE 32 NA PADINAMA CERA 39 NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA 52 OKO JEDNE PREĐICE 59 PREKO SAVE 64 ŠTO NI U
— Odbij! — naređuje vojnik. — Što, bre, odbij, ne idemo na svadbu, već u rat. — Tako je naređeno... Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu.
mase obuhvata i ove nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo!
Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug. Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili...
Ali on prođe žurno pored mene, i tek kada se odmače, kao da se nečega priseti, okrete se i rukom mi pokaza: — Tamo! — i produži.
— E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekih šupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi. Moje su cipele tupo odjekivale prema
Pade mi u oči samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa opuštenom donjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnodušno gleda ispred sebe, kao da drema.
Kopite konja su trupkale dižući oblake prašine, i cela „kavalkada“ zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije. Dugo smo čekali dok je stigao do nas.
A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvori ranu.
ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako briše konje i veli mu šeretski: — He, Krsta, batine su iz raja izišle... TAMO SE GINE Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa.
Jesi li razumeo? — Razumem! — A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šatore i tamo smrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove...
Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja,
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
U takoj sobi ne mili mi se nikakav rad. — Vaša je mnogo svetlija i veselija. — Jeste; hajdemo sad tamo. Iziđoše oboje i prošavši kroz veliki prostran hodnik, uđoše u manju, svetlu, lepo okrečenu sobicu.
Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo upisuju... oni vas znaju najbolje, pa njih i molite. Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko
Gledam u brezovičkoj školi vamilijaz sve sa njima za’ita vodu sa izvora, pa ispušta jednu po jednu u izvor i tamo propadnu. A u onu najveću učiteljka kupi pavlaku od koze. Jok, to mi nećemo!... — Slike, veliš, a kakve to?
Jedva iziđoše i dahnuše slobodno. Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše.
pa se prema suncu prelivaju i svetle nekom ljubičastom bojom, — nosi se taj večernji zvuk i bruji daleko širinom, čak tamo do kraja potesa, kuda vijuga, zelenom dolinom, srebrnasta uska rečica...
A tamo dalje, iza potesa, dokle ti god oko dopire, pružila se čas talasasta čas ravna polja, po kojima su naizmence razasuti pot
Iznad sela se, tamo u daljini, podigla tanka probojna izmaglica, a tamo još dalje se, u gustoj magli, gordo i veličanstveno dižu moćne
Iznad sela se, tamo u daljini, podigla tanka probojna izmaglica, a tamo još dalje se, u gustoj magli, gordo i veličanstveno dižu moćne ogromne planine, deleći se u sve više i sve dalje
Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više, tamo u nedogled, onoj beskrajnoj večnoj istini... — O, kako je divno! uzviknu Ljubica posle dužeg ćutanja i posmatranja.
Nu Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici: — Vidite tamo daleko... tamo hej, gde se savija svod nebesni, vidite, u gustoj magli dugačke planinske vence...
Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici: — Vidite tamo daleko... tamo hej, gde se savija svod nebesni, vidite, u gustoj magli dugačke planinske vence...
Mislim baš da bih mogao, kad bih se odlučio. Što, zar je to teško : vrd... vrd tamo amo, pa ništa... Ali ne ide, badava, znam ja sebe«.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Još te, bane, s jadom molim, Ah! za naša svaka dobra! Kada, bane, tamo dođeš, Ti ne nemoj bandunati. Još te molim s jadovima, Ah! za naša velja dobra!
Ne fala ti, ne valja ti! Pa ću tebe zamoliti Moj zavidni prijatelju! Traži tamo društvo tvoje, Imaš tamo dobra dosta!
Ne fala ti, ne valja ti! Pa ću tebe zamoliti Moj zavidni prijatelju! Traži tamo društvo tvoje, Imaš tamo dobra dosta!
Pa ću tebe zamoliti Moj zavidni prijatelju! Traži tamo društvo tvoje, Imaš tamo dobra dosta! Kad, delijo, tamo dođeš, Da razviješ svilen barjak Da pokupiš deli momke, Deli momke ranjenike I izbiraš zor junake, Od Kosova
Domani se zavičaju, Tu ćeš naći mnogo brata! Pozdravi ih, o Jovane! Kaži tamo za ovamo, Bješe zora procvjetala, Zle godine nastupile, Cvijet momci crnogorski, Ostraguše pobaciše, Po sv’jetu
“ Starij’ bratac mlađem progovara: “Hajde, brale, megdan da delimo, Tamo dole u široko polje Na puškama i oštrim nožima, Da vidimo čija je devojka.“ 176.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
) MILUN: Ko pravi ovde nered? TREĆA GRAĐANKA: Pitaj njih! DRUGA GRAĐANKA: Barabe belosvetske! Milun: Ostupi tamo! VASILIJE: Mi smo putujuće pozorište Šòpalović! Ja sam Vasilije Šòpalović, vođa trupe! MILUN (građanima): Razlaz!
Milun: Ja sam kazo da se odloži oružje! JELISAVETA: Baci, ova budala misli ozbiljno! MILUN: Svi tamo ukraj! Uza zid! Ko ti je kazo da spuštiš ruke? Ukraj, čuješ ti, i niko da mi nije ni pisnuo!
A odavde imate i pogled na reku! (Vasiliju) Jesam li vam pokazala onaj hrastov astal ispod lipe? Tamo možete da ručavate i večeravate, dok je leto! VASILIJE: Šta da ručavamo? Goveđu supu s rezancima i rinflajš sa renom?
SOFIJA: A reka miriše na lubenicu, jeste primetili? Pa tako divne stene za sunčanje, i divno drveće! Tamo je prepuno maslačka i kamilice! Sigurno živite ko da ste stalno na izletu! GINA: Nije baš uvek!
Ajde, udaraj majku svoga sina, udaraj! Odbrani onu uspaljenicu belosvetsku! JELISAVETA: Nemoj da ti ja siđem tamo dole! GINA: Ma nemoj da ti se ja tamo gore popenjem! BLAGOJE: Gino, jesi pobesnela? GINA: Jesam!
Odbrani onu uspaljenicu belosvetsku! JELISAVETA: Nemoj da ti ja siđem tamo dole! GINA: Ma nemoj da ti se ja tamo gore popenjem! BLAGOJE: Gino, jesi pobesnela? GINA: Jesam! Dodaj mi nešto da ubijem kurvu!
Đe mi je žila? Zove me Majcen na dužnost, kad niđe žile! Ja sam bez one volujske žile ko bez ruke! Traži tamo, traži vamo, dok ti se ne setik da će biti ovden. Bez ove žile niđe ti nisam pristo!
SOFIJA: A gde je, u stvari, granica između života i pozorišta? Da li je ta granica tamo gde je rampa? I da li ta granica uopšte postoji?
SOFIJA: Otkud ja da znam? VASILIJE: Zar nisu u pletenom koferu? JELISAVETA: Tamo su perike! (Iz kuće izlazi Simka) VASILIJE (Sofiji): Pomozi joj da potraži! Mora da su u nekom od onih sanduka!
A, ako nisam lud, onda sam pijan! (Primeti Dropčeve tragove. Pažljivo ih prati.) GINA: Šta gledaš tamo? BLAGOJE: Da li je opet nailazio Drobac? GINA: Zbog čega da nailazi? BLAGOJE: Evo mu tragova...
Da mi se noću, dok ne izađe, ne smrzava! I nešto, da može da pojede! MILUN: Imaće on tamo zatvorsku ranu! GINA: I ti si sigurno otac, razumećeš! Blagoje, posluži čoveka rakijom!
VASILIJE: Evo... Pisana je na srpskom i na nemačkom! Milun: Vidim!... Koje je ovde srpski? VASILIJE: To tamo desno, ćirilicom!... Tu su i potpisi, i pečati, sve što treba!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Predamnom na otoku tamnom i crnom, sa jednim manastirom neveselim, kao tajnom. I mislim: i da ga ima tamo gore, ako me vidi pod jadrom sanog, u kom se zraci plode. More, i ja ostajem tužan ipak svake zore.
Zdravo da si mi Zagorče crni, lukavi, zloslutni, tvrdoglavi, ja te volim. Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka, svakog ću brata, što zaseo čeka, da prebolim.
I kad tu njen gitar zazvoni, od pesme što plače i voli, svu vodu, zvona, i maske, tamo, noć toliko zaboli: da ućute i pitaju tiho, „Kakav je to Slaven bio, na Rivi dei Skjavoni?
Ili ću velikim patriotama, što govore samo o seljaku, što ne sme mirisat na balegu, nego na mesečinu mlaku? Ili ću tamo, gde grde samoubice, i tvrde: da je to pariski uticaj? Ne, tom je kraj! Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice.
Žar, san, svilu, pesak, šta li, sad, u ruci držim? Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim, sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?
Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja.
Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro je tamo, maja 17, godine 1892. Nada Paje Putnika nije se ispunila. Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira.
“ Andžela je bila naša, vrlo lepa, sobarica, i njen je zadatak bio da baruna, napitog, spusti u kadu kupatila. Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada. Hojos je zbog njega crveneo od stida.
Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju. Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku.
Međutim, godinama, ja sam se stalno vraćao i tuda prolazio i imam mnoga ljudska bića tamo, koja sam poznavao i voleo. Kao i Rastko Petrović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru.
su radnici, iz kancelarije šefa policije na Sušaku, Ujčića, prenosili bombe, u nedrima svojim, u Istru, i ja sam bio tamo.
iz Zagreba, pretučen, na Rijeci, u teatru, na jednom zboru „ardita“, tako da je prevezen u bolnicu, i ja sam bio tamo.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu.
Mnogo je godina Magdalena tu živela, pa je Tu i umrla. I neki ljudi, koji su tamo bili zalutali, nađoše je jednog dana u pećini mrtvu. Magdalena je bila već davno mrtva.
on, po primeru drugih, razda imanje sirotinji a sebi zadrži samo jedan krčag pa ode u neku veliku, pustu planinu, nađe tamo jednu pećinu i skloni se u nju. Poče da živi isposnički, kao što su činili mnogi u ono vreme.
Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo. Prolazeći ulicom sa svojim učenicima i narodom koji ga je pratio, ogladni.
3atim ostavi dvor i ode u puostinju, u kojoj je nekada živeo taj isti starac. I tamo je, moleći se Bogu i kajući se za učinjene grehe, živeo do svoje smrti.
je sluga bio trpeljiv, i kad bi ga gazda psovao, a često i tukao, on je ćutao i pokorno se uklanjao gdegod u zakutak i tamo plakao što se gospodar ljuti, uzdisao i molio se Bogu da gazdu ublaži, da mu izmeni pamet i ćud i izvede na put
— ljutio se gospodar sve više. — Zar nisi imao dosta novaca? — Ne, gospodaru! Novaca sam imao dovoljno. Bilo je tamo i mnogo magaraca, na izbor, ali ne beše nijednog s paunovim repom. — S paunovim repom?!
A moja je mama umrla. Pošla sam na groblje... Znam gde je, išla sam ja često tamo... (Grči se.) Vetar... Zima... Zima kod kuće, zima ovde, na groblju zima — svejedno je... Idem kod mame moje.
Anđeli?... Oni će mamu da vežu danas a mama će se setiti mene pa će plakati... Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima... ruke mi se mrznu, noge kao led... sneg mi ulazi u cipele... poderane su...
Gospođa u crnini: Pa šta tu radiš?... Kud si pošla? Siroče: Na groblje. Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo...
Kud si pošla? Siroče: Na groblje. Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag...
Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag... Sneg je grobove zavejao, nem možeš ih poznati...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
“ — Vetrić i dale piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti. „Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje?
On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao. — Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.
— Kako se zove? — upitam. — To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti? — pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća.
! — Plati mi da te prevezem tamo na drugu obalu, pa idi vidi čega tamo ima. Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to
! — Plati mi da te prevezem tamo na drugu obalu, pa idi vidi čega tamo ima. Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano.
Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima
Priđem radoznalo bliže misleći da ću još tu pročitati imena slavnih junaka o kojima mi otac pričaše. Kad tamo, kakvo iznenađenje!
Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.
” — mislio sam. — „Tamo ginu ljudi, a ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista! Vojska im je poslušna i hrabra,
To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ludi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila tako očita budalaština tući
— Pa zar je vojska čemu god potrebnija nego da bude odbrana zemlje, odbrana onih porodica tamo na jugu koje stradaju od tuđinskog zuluma?
/.) vrati direktoru da ga ispravi po napomenama i zamerkama stručnjaka... Tako se tamo, temeljno, stručno, raspravljaju sve stvari i vodi prepiska pola godine dok se u aktu ne ispravi i najmanja gramatička
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Digneš se pa hajd', gotovo kombrljajući se, do u dolinu, a tamo te čeka drugi raj!.... Zada'ne te miris od voća i divna hladovina, pa se, zadovoljan, spuštaš pod gust orah...
Dižeš se i ti, pa zajedno sa kolima i celom gungulom ulaziš u avliju, a tamo, pod trešnjom, stoji pogolema »rpa«. Nastaje izručivanje kukuruza i muvanje dece oko »babica«, a u to vreme redara se
Devojke pletu kotarice tankom lozicom, a čobani im cepaju i tanje voćke za šipila i čiste lozu od kore i čvorova... A tamo, preko puta u zobištu, stoji dobar bik.
Htelo bi mu se malo ašikovati, al' on se nešto premišlja; vidi tamo dosta suparnika, pa mu se neće da ide među njih. Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim
puca korenje, pod jedrom devojačkom ili snažnom momačkom rukom; ha... ha... ha!... razleže se smej veselih berača, a tamo kod razora, gde su same devojke, vije se vesela, seoska pesma...
A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne
A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?...
Obuzme te jutarnja svežina. Pred tobom zablistaju milijarde svetlosrebrnih kapljica biserne rose, a tamo, po rečnim doljama, dižu se oblaci sive magle, koje u putu presecaju prvi zraci sjajnoga sunca, što se iza planina već
svež, večernji vazduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar...
Staneš na sredini redova, sagneš se i pogledaš, a pred tobom se otegla velika, široka brazda, koja je tamo dalje sve uža i uža i naposletku, izgleda, da je na kraju samo stopu široka.
Kupite me kupioci, Zaklaću vam šarku koku I petlića bez repića, Koji ne peva.... Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac.
Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Čuješ li, ovamo kad ti kažem! DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo! DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to!
DANICA: Bože, majka! PAVKA: Ama, nemoj ti meni: „Bože, majka! Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to! DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija. PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto!
Ovako... Jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu. DANICA: Uh, saksije u kujnu!...
DANICA (čita): „Rusija”. JEVREM: Preskoči! DANICA (čita): „Engleska”. JEVREM: Preskoči i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestima: da nije ko od bivših ministara išao u dvor, jer, znaš, čim bivši ministri počnu da idu u dvor,
JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu. JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu! JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik? JOVICA: Veli, moramo naći drugoga!
JEVREM: Pa je l' ukrao testament i bio u 'apsu? JOVICA: A pop Pera? JEVREM: On jeste. Ako tamo u skupštini treba zinuti, pop ume da zine, pa da ga majci olako ne zatvori usta.
A to još ovde i biva, ali tamo... JOVICA: Pa onda ne znam koga bi? JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja. JOVICA: Jer tu treba naći čoveka, ali takvog
JEVREM: A, jeste, jeste... To treba da čujete! Eto, idite tamo u sobu da vam kaže Pavka šta je juče čula, pa da se krstite i levom i desnom. Idite, idite, to vredi da čujete!
Umem, a umem — ako treba — i da ćutim. SRETA: Umeš? JEVREM: Baš i da ne umem što, ima tamo u Beogradu pametnih ljudi pa će mi reći: kad, na primer, treba da ćutim, a kad da govorim.
dva hektara... To bi trebala država da mi otkupi, nek podigne tamo bolnicu, kasarnu, rasadnik, kazneni zavod; šta hoće nek podigne, samo država treba to da otkupi, je li? JEVREM: Jes'!
Zar ne vidiš da sam u najvećoj brizi? PAVKA: Treba da joj odgovorim! JEVREM: Molim te, Pavka, idi tamo u sobu, pa iziđi i ti s farbom na sredu! SRETA: Sasvim, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto.
SRETA: I kada ga nađeš, reci mu, boga ti, od svoje strane, neka me se okane. Petlja me tamo za nekakvu bajagi dvaput naplatu. Molim te, sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!?
— E, dobro. A ti spremi. Ali ne zaboravi pustiti dovoljno sveža vazduha! I Sreta krenu u mehanu da tamo nađe potvrde svojim slutnjama.
— Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno. A tamo opet iza kelneraja, oko ognjišta za kafu, poizlepljivano mnoštvo šarenih korica od svakojakog cigar-papira, da je jedna
— »A čija je ona kuća, oni ambari i onaj domazluk i bogatstvo?« »Ćir-Tašulino«, biće opet odgovor. — »A onaj zabran tamo, i one njive i one lepe livade?« — »Gazda-Tašulino; sve njegovo.« — »A ima li duga gazda Radisav na imanju?
Jeste. On će dotle da poslužuje sve, pa čak i onog tamo neobrijanog u onom klopavom i raskokanom slamnjem šeširu, sa propalim perčinom, što se svi s njim šale, jer drže da
Otac joj je bio neka krupna zverka tamo, nešto na formu našeg okružnog načelnika, ako nije još i nešto krupnije bio.
opet samo zato što, iako je iz Turske, nije Turčin nego kristijanin, pa ne može imati dve žene, jednu ovde, a jednu tamo na vilajetu!
A, boga mi, kome pozajmi, ne prođe bolje nego ma koji od onih jaraca čije kože vise tamo ispod strehe ili su naslagane već u ćir-Đorđevoj magazi. Ko mu padne šaka, ne iskobelja se taj lako!
— Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se razgovaraju nešto.
— Ama, učo, bog s tobom, kakav čir! — I ti se, kmete, nađe da mene tamo njemu zoveš! Mene i to njemu?! — Ama ne zovem te njemu, nego meni! — Svejedno! Al’ će i on biti tamo!
Mene i to njemu?! — Ama ne zovem te njemu, nego meni! — Svejedno! Al’ će i on biti tamo! — Ama, pa rad njega i jeste sve ovo! — Tu ja ne idem!
Nego, batali ti te tvoje politike i nauke, već ti hajde lepo s nama na večeru! A šta ćete govoriti tamo? Sigurno će se i opet nešto narodne kože ticati!?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Daleko, u suncu, brdo kao da ključa. Rečju — sve je neobično. Kad bliže priđeš svakoj stvari, Kad je prevrneš, a tamo — oko se iskolačilo! Vidiš nešto što dotle nisi video. U stvari Toga dana sve se bilo izopačilo.
Dimitrije ne zna za dosadu: Po ceo dan šparta po Beogradu! Tu ukori, tamo izda zapoved, Nadgleda poredak i raspored Ulica, tramvaja, sati, auta, Pun korisnih saveta i naputa...
Najmanja sumnja postoji, a ima se malo novaca Za nauku i za istinske narodne potrebe, Tamo gde se svaki lopov o prosvetni budžet ogrebe! Građa rečnika? Gradivo! Građa je nešto drugo. Dugim dlačicama? Dugačkim!
Majko moja, Ko da ih lekar odbroja U bolesnikova usta! Grmljavina žalosno podbaci: Odoše tamni oblaci Čak tamo, na kraj avgusta.
Jednog jutra — vrt bejaše procvao — Veska reši: „Napustiću posao, I poći ću, kud i cure tolike, Tamo gde se hleb jede bez motike...
Iz ove tuge, Samoće ove, Tamo nas zove Miris zóve. KAKO SE CRTA PAŠNjAK Da se pašnjak nacrta, potrebna je livada I na njoj travki šest milijardi
Gorosečina je radnja olaka: Krošnja, do Meseca izvinuta, Obori se za tri minuta! Tamo, gde električne zuje testere, Zec ne spava i ptica gnezdo ne stere.
DESETKA, ponosita, fudbaler kad nastupa; DEVETKA, svetlost Voždovca kad tamo nestane struje; TROJKA, koja se svakog jutra u Košutnjaku okupa: Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje.
Skoro će proleće, I kraj mraznih noći; Blesnuće, ko tanjir, sunce iznad luga; U maju ćemo Ona i ja poći Tamo kud idu laste, U pravcu toplog juga.
POSLOVI GODINE NEDELjA U MALOJ ULICI Ko buket klikera trešnja zrela Tamo, na kraju moje ulice Na ogradu je nisku sela, Od mlakog sunca sija joj lice Pa je ustreptala kao strela, Ko topla
Nisu, valjda, zauvek zaćutali? Daleko su, daleko su sneseni U doline neke druge jeseni. Tamo ćute, i čekaju, sve isto: Nov početak, neko novo detinjstvo.
pogledam veliku gradsku palatu, U meni se probudi sećanje najtajnije: Pomislim na vojnike koji su umirali u ratu, Tamo, u gudurama Albanije. ČUKUNDEDA Od moje rodbine, najviše ugleda, Bar za me, ima jedan čukundeda.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Jegulja se nastanjuje i tamo gde nikoja druga riba ne može opstati. U ponekoj od tih hladnih slatkih voda može opstati još samo pastrmka, ali i ova
S toga je, pri takvim oktobarskim, novembarskim i decembarskim noćima i neverovatno bogat lov jegulja tamo gde se one tada na naročitim podesnim mestima u prolazu čekaju.
se i u Japanu, ustrojena na isti način kao i u Evropi, samo što se za pregrade upotrebljuje isključivo trska, koje tamo ima u izobilju. Kako sam mogao razabrati, Daljani kod Struge su pre kratkog vremena porušeni.
Odatle, iz toga maloga primorskog mesta, čije je groblje puno praznih grobova na kojima su ispisana imena tamo daleko u hladnim i burnim islandskim vodama podavljenih okeanskih ribara, polazi svakog proleća čitava flota onih koji
Rakić, Milan - PESME
A danas vise u ormanu tamo Prljavi dronjci gde prašina pada, I kad ih vidim, ja začujem tada Menuet ljupki od Filipa Ramo. Al̓ avaj!
suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube neke sile Stegle, i ne dadu ni reči ni dela, Stvarajući od vas.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
izlazio na ovu vršinv: sto putah sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile i prèkrile svu ovu planinu, otisni se tamo ali tamo 150 s sijevanjem i s velikom jekom i s lomljavom strašnijeh gromovah; sto putah sam ovđena sjedio i grijâ se
na ovu vršinv: sto putah sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile i prèkrile svu ovu planinu, otisni se tamo ali tamo 150 s sijevanjem i s velikom jekom i s lomljavom strašnijeh gromovah; sto putah sam ovđena sjedio i grijâ se mirno
Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta
), pa je nose proz gradske ulice usred podne tamo i ovamo. Ne boje se česti ni poštenju, tek da steku da se kami rane. KNEZ JANKO Bjehu li im kakve kuće, Draško?
Da jednoga bi prijatelja, glavom sina Zana rbičića, svoga doma već ne ćah gledati, nego kosti tamo ostaviti. A on me je bratski dočekao, vodio me svuda po Mletkama. VUK MANDUŠIĆ A bjehu li junaci, vojvoda?
Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve tamo vezahu i davljahu u mračnim izbama. Sav protrnem, da ih Bog ubije, kad pomislim za ono strašilo.
“ „Đe izjesti, ako Boga znadeš, kâ čovjek izjesti čovjeka?“ „Ma sam čuo — opet mi govori — jedan narod tamo zmije jede“. „Kakve zmije, čestiti principe? A gadno je na put pogledati — sve se dlake naježe čovjeku!
VLADIKA DANILO Pričajte mi što je tamo bilo: al' ste vuci ali ste lisice? VOJVODA BATRIĆ Veseli su glasi, gospodare, klanjamo se Bogu i Božiću.
Kad boj čujem u Progonoviće¹, te ja potec' sa onom družinom. A kad tamo, muka i nevolja! Udarilo dvjesta haračlijah, poturice, ljuta Arnauta, na krvavu Radunovu kulu.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Čak je neke, pričalo se, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog leta tamo bavio — on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo.
Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da
Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao. Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom,
Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga. A međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio,
da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.
Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima. Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi.
I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuće, pravili
Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske. Jednako, ne propuštajući nijedan praznik, odlazila je u crkvu, da tamo, u stolu njihove kuće, odmah ispod vladičinog stola, celu božju službu odstoji.
Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, po dva i tri dana tamo ostati. Ne zna se baš zašto je poludeo.
gore u čaršiji a kuću Magdi, sluškinji, koju su još detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na čivlucima. Tamo se hranili od čivčija, da bi se samo mogao | što više Sofkinom ocu, efendi-Miti, novac da šalje, te da on što
Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio.
Znala je da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, još manje da odlazi zato što tobož ne može da se odvikne od mešanja i druženja
Pandurović, Sima - PESME
gde će me uzeti Priroda dobra s dušom mojom, da je, K’o dobra majka, uteši, uljulja U setnoj pesmi moga zavičaja, Tamo, daleko od zarazna mulja Života našeg, ispod tropskog sjaja Sunca što budi na pokret i nadu, Životom blešti, i
Svilena tama sve tanja i tanja; A moja mis’o u paradnom ruhu, Tamo gde belasa još Mlečna Putanja, Sleduje nečem, kao Hamlet duhu Svog oca, a svet zvezda joj se klanja.
Na večnu među istine i laži? Granicu mraka i svetlosti? Tamo Gde plavi oblak bledi mesec vlaži? O, to je tajna, ta istina ljudi, Istina bića, zbog koje ne stoji Misao naša što
Te sam noći samo Ja, u sumnjivome društvu što je pilo, Proveo; pesma horila se tamo, A sve je tužno i sumorno bilo.
Ja gledam žudno, začuđenim okom, Neslućen refren zemaljske poeme; Ja mislim na nju, tamo gde ’no voda Pod hladnim ledom monotono liba. A mesec mirno, zaleđeno gleda. Na snežna polja i urvine leda.
II NA CRKVENCU Preko žutih polja gledam tamo dalje Gde horizont zlati pozna svetlost znana, Odakle nam sunce sa zaranka šalje Još poslednju milost svoju ovog dana.
Draganama kaži: „Otišli su tamo!“ „Vratiće se da vas, uz pobedne trube, — Reci našim dragim ženama i deci — Probude, kad opet procvetaju vrti, Da
Njima tako, Vrâne, na rastanku reci. Nas predvodi prošlost, budućnost i nada Tamo gde već pljušti kiša oštrih zrna, Gde potmulo grmi strašna kanonada, I zastava smrti leprša se crna; Gde zlokobni
Jer daleko tamo haos je krvavi Za slobodu i za ropstvo, koji huji. I urla i besni u sveopštoj stravi, U orkanskoj vatri, strasti i
stan; I u carstvu mira, gde je san i muk, Mi ćemo se naći, kao noć i dan, K’o dragan i draga, k’o eho i zvuk. Tamo, gde istina svršava se krug, Naša stara ljubav biće nova draž, I velikih snova najverniji drug Na međi gde leži
zavičajem duše, Humkama, po kojim vence, nekad sveže, Mirisavih snova vetrovi rasuše, A listovi suvi tu i tamo leže. Sve je to prošlo.
Pustite, dakle, sve drage i mile; Požel’te da ih vode sreće puti. Vi, ispred kobne neumitne sile, Povucite se tamo gde se ćuti; Pustite, dakle, sve drage i mile.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi. On je uz Praćište išao pred onom četvoricom, pa pošto se podobro pope, pod jednijem sivijem kukom, gdje je
Dogovarasmo se — zaludu — da dođemo svi amo o ovome danu, ali udari božije vrijeme; amo je Talija prema kako je tamo, osobito ka Hercegovini... Pa ima i još nešto rašta izostaše“, reče Đorđije, namignuvši. „A kako se ti nakani?
“ Pejo im povijedi sve ono što znasmo o Janu, pa dodade: „Te divno momče, Gospodaru. Čini mi se da je tamo bio ’vicer; je li što skrivio tamo, nije li, Bog ti ga znao!
Čini mi se da je tamo bio ’vicer; je li što skrivio tamo, nije li, Bog ti ga znao! No što znam, to je, da mi je u ovo osam dana omilio, meni i mojima, i svemu našem brastvu
On pređe most i stani se pred kapijom, gledajući put trijema. Tamo se vrata otvoriše te iznutra stupi njeka djevojka, lijepa kao vila.
Nije im ni govor razumijevao, no na prste razgovaraše š njima. Ipak bješe mu prijatno njihovo društvo. Pogleda se — kad tamo i njega prerušili; ukraj sebe nađe štuc sa nataknutijem bodežem.
Svi siđoše niza stranu i ustaviše se više puta. „Radoje i ti Krcune, sa to dvoje momčadi zapanite tamo; čuvajte ih, vjere vi! ne grabite se ludo oko glava da ne platite svojim glavama; ajte!“ naredi Otaš.
Taj Pavle čiji je dvor tamo na humku, kome se niko ne primiče nako njegovi kmetići i to u gomili kad rade. Sveta Bogorodice!
Djeca su redovno dolazila na ročište, veselo idući tamo kao na zabavu, a vraćajući se doma svaki dan bolje osnaženi dušom i tijelom.
U zdravlje nekoga strica, protopopa u zlatnome Pragu, Pavle svrši tamo veliku školu. Stric umrije taman kad je trebalo, te mladi Pšenel, primivši ostavštinu stričevu (ne bješe premasna)
Znao nije što se s njim događa, no je bio u nekom bunilu, te ni sam, možda, ne bi umio povijedati kako je tamo dopr’o.
Pošto se izvida i kaza rod i postojbinu svoju, Njemci ga predadoše u Ćesariju. Tamo je trunuo godinu dana u tavnici. Iz tavnice izbavi ga grof Pavle, čudnim nevjerovatnim majstorlukom, naime preko
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
; v) govorni izrazi za izuzimanje i ograđivanje, kojima se ko izuzima ili ograđuje, kad je reč o čemu nepoželjnom (Tamo on njemu, S oproštenjem, Ne budi od mene rečeno, Ne budi primijenjeno, Ne bilo ti zapoveđeno, Po suncu hodio); g) govorni
Zapiši ugljenom po tavi! Zdrav streljač: kad na banak sjedne, u peć pogodi. I gô i bôs, i opet mu je zima. I ja sam tamo bio, i vino pio — i još mi je jezik mokar (završetak u pričanju za decu). Junak ispod Jorgan-planine — (tj. nejunak).
Gluhu šaptat’, sl’jepu namigivat’ — Baš ko trijezan pjana svjetovati. Da zna čovjek đe će poginuti Ne bi nikad tamo ni hodio! Da je potke koliko osnove, U svakog bi dosta platna bilo.
— U zli čas se oženio! — Jesam, valaj. — Igra mečka pred čičinom kućom, — Doći će i pred našu. — Kako tamo, bako? — Kako kome drago. — Kako ti je ime? — Islam. — Tako sam ti i sam. (I meni je tako kao i tebi).
to (po svoj prilici navalice) sasvim drukčije, razapne ponjavu u avliji pa prorezavši je, stane skakati kroza nju i tamo i amo. O TURCIMA Alija, đe je Arbanija?
Kad Turčin vidi da ga ne može stići, stane ga zvati da mu samo nešto kaže. „Pričaj ti to mojoj ponjavi, eto je tamo va putu, a ja nemam kad“, odgovori mu ovaj. Prosih i prosih, pa jedva sebi.
— Ne znam šta ću biti, ali znam da neću biti magarac. 15 Pitali lupeža: — Gde nauči krasti? — Tamo gde sam naučio i lagati. 16 Pitali bogataša: — Gde ti je blago? — U gvozdenom sanduku.
nađe čovjeka u polju, ili srete gdje na putu, a gdjekom dođe i u kuću, pa mu kaže: „Ja sam kuga, već hajde da me nosiš tamo i tamo“ (kud ona hoće).
u polju, ili srete gdje na putu, a gdjekom dođe i u kuću, pa mu kaže: „Ja sam kuga, već hajde da me nosiš tamo i tamo“ (kud ona hoće).
Kad terzija to čuje, on digne svijeću da vidi kako se gost muči, kad tamo, a to po njegovom gunju kojijem se bio pokrio miče se velika bijela dlaka tako brzo kao zmija kad trči.
Kad se probudi, zahvali bogu što je tako spavao i oporavio se, pa odmah potrči konju da ga vidi i namiri, kad tamo, a to konj u košari leži mrtav.
(Teško kao móra). 6. LjUDSKA BIĆA A) NEOBIČNA PSOGLAVI Psoglavi (ili pasoglavi ili i džigande) „žive u pećinama tamo negdje u mračaju, u zemlji gdje dan ne osviće, i sunce ne svijetli.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom | torbom, ali ga ne puštaju u nutra; onda on otide u kuću upravo carici, pa joj kaže, da je i on ljekar, i da
Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s
Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo.
Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim kući, te donesem motiku, te se otkopam, pa
Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu i žeteoci lijepo stanu žeti po ladu. A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode.
Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem
a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.
ne bi li mu mogao ponijeti, da mu pošljem malo ašluka? — „Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo.“ — Onda Turkinja otrči tamo, đe joj se muž bio skinuo od vrućine, te uzme kesu s novcima, i štogođ bude novaca u njoj,
— „Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo.“ — Onda Turkinja otrči tamo, đe joj se muž bio skinuo od vrućine, te uzme kesu s novcima, i štogođ bude novaca u njoj, da Eri, da ponese Muji.
“ I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je. Onda Turčin potrči, na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi.
Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: „Kamo, čoveče! šta uradi?“ — Veli: „Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice.“ VI.
” Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet
Sveti Sava - SABRANA DELA
25, 34) ponizimo se ovde da se tamo uznesemo, (ІІ Kor. 11, 7) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i žednimo ovde da se tamo nasitimo, (Lk.
25, 34) ponizimo se ovde da se tamo uznesemo, (ІІ Kor. 11, 7) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i žednimo ovde da se tamo nasitimo, (Lk. 6, 21) pokajmo se ovde da milostivog Boga tamo nađemo.
11, 7) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i žednimo ovde da se tamo nasitimo, (Lk. 6, 21) pokajmo se ovde da milostivog Boga tamo nađemo.
6, 21) pokajmo se ovde da milostivog Boga tamo nađemo. Ako i dođe žalost, „svaku radost imajte, braćo moja, ili kada u napasti različite upadate, znajući da
“ (І Kor. 2, 9) „Jer tamo žele i anđeli zaviriti“, (І Kor. 1, 12) i zatim reče: „Nije slava sveta ovog slična slavi budućeg veka“. (ІІ Kor.
I htede on blaženi, da kao što i tamo opravda svoje carstvo, tako da bude i ovde. Poželevši da za vas nađe mesto spasenja, isprosi u cara mesto ovo pusto i
u priprati, to jest kada se uzelo malo anafore i popilo [vina], a po okončanju božastvene liturgije, treba svi koji tamo sakupljeni sede da sačekaju poziv za trpezu, koji biva udarom trpeznog bila.
2, 9) imenu njegovom svi narodi pokloniše se. Sâm, pak, sazda manastire: i prvo u Toplici Svetog oca Nikole, i drugi tamo Svetu Bogorodicu u Toplici, potom opet sazda manastir Svetog Đorđa u Rasu.
I provede tu malo vremena. Požele ovaj blaženi, da kao što i ovde opravda svoje carstvo, tako i tamo zažele pronaći mesto spasenja svima koji dolaze odasvud.
(Mt. 5, 3) „Blaženi su koji plaču ovde, jer će se tamo smejati“. (Lk. b, 21) „Blaženi su krotki ovde, jer će tamo naslednici biti carstva nebeskog.
(Mt. 5, 3) „Blaženi su koji plaču ovde, jer će se tamo smejati“. (Lk. b, 21) „Blaženi su krotki ovde, jer će tamo naslednici biti carstva nebeskog. Blaženi su gladni i žedni ovde, jer će se tamo nasititi.
Blaženi su gladni i žedni ovde, jer će se tamo nasititi. Blaženi su milostivi ovde, jer će tamo pomilovani biti. Blaženi su čisti srcem, jer će uvek Boga gledati“,
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
MILE: Jes, pa da pomisle da nisam prisutan! JAGODA: Ima i uplatu za fiću deluks, al tamo ćemo gledati nešto komotnije! IKONIJA: Da to ne bude neki koštapler? JAGODA: On je visoko iznad toga!
GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori? IKONIJA: Govori, govori, a nema pojma kolko to mene košta! MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš!
) STAVRA: A i ti uđe? MILE: Pa valjda vidiš koliki je to pljusak! STAVRA: A onaj tamo ne prekida? MILE: Naravno da ne prekida! Izdrži on i mnogo veće okolnosti!
GOSPAVA: I jes ti glava za krunu, nema šta! Rođen si da zasvetliš, ko neko tamo vaše veličanstvo! PROSJAK: Ponekad zasja i ono od čega se ne nadaš! GOSPAVA: Ne znam ko će, ako ti nećeš!
CMILjA: A bilo mi je dovde došlo i dozlogrdilo! Da ti ne pričam! Sudovi, čaše, escajg, svaki dan, tabanaj tamo, tabanaj ovamo, štrapaciraj se, peri, briši, glancaj, služi baraberiju, Trpi svaki gadluk i pokvarenluk!
Ni domaćinstva, ni posteljine, ni sudova! Tebi se nešto pričulo, prividelo, prisnilo... CMILjA: A ono tamo u šupi, na sicevima? ANĐELKO: Pa šta? Jesam ti nešto obećo? CMILjA: Pa zar to kod tebe ne znači to?
SKITNICA: Sinoć mi sinulo. Pođem odavde, od vas, sećate se, dođem na stanicu, kad tamo — Vukosava! IKONIJA: Ja moram da sednem! SKITNICA: Gledam, pljunutā ona!
Nešto za piće? NEPOZNATI: Kupusalata, i jedno ladno pivo. MILE: Ko ti je onaj tamo primitivac uštogljeni? IKONIJA: Šta ja znam, vidim ga prvi put. I ne znam zašto odma primitivac!
S njim bi se mnogo usrećila, nangro! Da mu nosiš po zatvorima cigare! CMILjA: Vidiš ti onog tamo? IKONIJA: Koga? Aaa, onog! Vidim, nisam ćorava, sipam čoveku pasulj! CMILjA: I ti to tako...
IKONIJA: Samo pitajte! VILOTIJEVIĆ: Koji su vam ono vojnici napolju? IKONIJA: Kakvi vojnici? VILOTIJEVIĆ: Oni tamo, u punoj ratnoj opremi! Glete im opasače, šlemčine, puščetine, kamašne, cokulčine, manjerke, fišeklije, šinjele!
VILOTIJEVIĆ: Nema smisla da sede tamo na kiši! Trebalo bi ih pozvati unutra! IKONIJA: Stavro, ovaj je lud! Izvodi ga odavde, kako znaš!
Izvodi ga odavde, kako znaš! STAVRA: Gde si, kažeš, video te vojnike? VILOTIJEVIĆ: Eno tamo, vidite? STAVRA: Boga mi, ne vidim! VILOTIJEVIĆ: Pa je l mislite da sam ja možda lud?
Stanković, Borisav - JOVČA
Otac bio u crkvi i tamo čuo, i poslao me da vidim... MARIJA (maše joj rukom da ne larma): Došao je, došao. NACA (otrči iza kuće desno).
Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi. I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju.
I sinoć prolazim pored čivluka i vidim da je tamo nešto menjao, neke štale premeštao. Šta je on imao tamo da se meša? VELA Pa ne znam, tato.
I sinoć prolazim pored čivluka i vidim da je tamo nešto menjao, neke štale premeštao. Šta je on imao tamo da se meša? VELA Pa ne znam, tato. Valjda s tobom se za to razgovarao pa to činio. Ne znam.
JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije. (Odobrovoljen): Sada idi tamo (pokazuje sobu) i tamo iz bisaga izvadi neke svile i basme što sam za nju doneo.
JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije. (Odobrovoljen): Sada idi tamo (pokazuje sobu) i tamo iz bisaga izvadi neke svile i basme što sam za nju doneo.
Ali, ti to znaš, i zato ovoliki jezik i imaš. A sada, hajd idi, i tamo u čaršiji pokupuj pa metni u bisage i posle razdaj svima, kao da sam i njima doneo. (Ljutito): Hajd, sada idi!
ANĐA (oborena pogleda, spusti se podalje). JOVČA (Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji? ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe.
ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega.
Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek. U kom kraju čaršije dućan uzme, ceo komšiluk, sve devojke upali. Na svakoj svadbi, veselju, on je.
Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele.
jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele. A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
„Ha, ha, ne tamo!” — počne sam sebi govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se | jošte može vratiti i na pravi put uputiti;
Ja ne pohvaljujem one koji, neizvestijem i nepostojanstvom uma vodimi, kao leptirići bez svakog uzroka semo i tamo lete; niti, pak, one koji za nerasuždenije u vsekonečnom nečuvstvovaniju kao za plot privezani ostaju.
” Javim mu ja u kakvoj sam nadeždi bio i koja je već sasvim iščeznula. „’Ajde sa mnom“, reče mi, „u Beč. Ja tamo idem gdi službu iskati, jer bi[h] rad nemecki dobro naučiti.” „Kad sam pošao, moram kudgod ići; ’ajde kud ti drago!
I čini mi se“, priloži, „da ćeš u manastiru Komogovini naći jednoga sveštenika otuda s kojim možeš tamo poći. I samo ime Dalmacija poljubi mi se, aki bi prečuvstvovao u srcu da ću tu nekoliko veseli[h] i spokojni[h]
Čujem da u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaje na jelinskom jeziku nauke. [H]ajde tamo, pomislim, novci su ovo!
” No, mučno će od nji[h] koji tamo doći, jer k tomu oni zanata ne znadu, a neće da ga uče. Ovakovi su bili Jerotejevi učenici; i lasno je verovati da za
polezno upražnjavati, da mi je slabo Albanija i na um dolazila; no, više iz samoga ljubopitstva raspitivao sam što se tamo dela, otkuda sve smutniji i gori dolaza[h] u glasovi.
Zakopaj je gdi [h]oćeš, i predaj zemlju zemlji; zakopaj je samo duboko u zemlju da tamo istrune i da vozduh smradom svojim ne truje. Sokrata ti ukopati nećeš.
sam da je mnogo bolje učinio ne ispolnivši obeštanije, ibo budući naumio skoro prestaviti se, da nas je poslao bio tamo, bi se u velikoj zapletki našli ne imajući od koga veksele čekati.
Predstavim mu u kakvoj se smetnji na[x]odim, ne smejući u Carigrad na kugu nasrtati, i da bi[h] rado, dok ona tamo prestane, [i]talijanski i francuski lekcije, kad bi[h] imao kome, predavao, samo da mogu svoj trošak dobivati.
u moje nadzirateljstvo njegova | dva mladića Aleksandra Điuku, sinovca njegova, i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Fratar blijed, kao da je bolovao, gleda u vrh od čizama i veli: — Pa... onaj... vidićemo!... Tamo po Božiću! — Ja... onaj... kako god ti rečeš! — veli Kušmelj.
— A kake su ono tice što lete tamo amo nad vodom? Onakijeh nema u Zvrljevu! Poviše su od golubova, a oštrijeh i dugačkijeh krila. Sad, gle! gle! gle!
Ladaj se lipo, a ja ću te u svemu poučiti. Ali, svr svega ne budi kâ ovi tvoji drugovi. Ajde sad tamo, odmori se. Bakonja, zbunjen, vrati se u prednju sobu, gdje bijahu onih pet, te ga opet nočeše zadirkivati.
Gledam, gledam, dok mi se oči poniše put greblja, a, tamo, on pomolija glavu priko zida, a izdreljija ovolike oči u meneka. A meni, brate moj, priviše se noge kâ dva konca.
Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis. — Dakle, razumiš li Bakonja, jevo je peta godina da mi tamo iđemo na silo! (Pokaza mu rukom put nove mađupnice, otkuda se čula velika graja.
— Ma, di vam je Bukar? — zapita Bujas. — Ja ga zaludu tražim očima. — Jeno ga tamo u zapećku. On je zaspâ ima i dvi ure. A-nu, prikinite govor, pa ćete čuti kao rče! — veli Škeljo. Ućutaše.
što mu sinovac ranije ne donosi vode i žerave u mangalju; zovnu ga, dva-tri puta, pak otide u prednju ćeliju, a kad tamo Bakonja slatko spava. — Ta-ako!!
umiri se nješto, ali kad počeše govoriti da će iste večeri na sijelo, on planu: — Dabogda ja nogu slomija, ako ću tamo više! Ti si mi kriv, ti si me naveja! — poče koriti Lisa. — Pa dobro, ne triba da se kuneš, ni da se inadiš!
— Ajdemo i mi, kad je vako lipo vrime! — reče gvardijan, pak odšetaše svi, i đaci za njima. Tamo se okupile sluge, svaki omrčen pomalo, a Bukar sav crn, kao Arapin; oko vrata mu objesili vijenac luka, a za pas mu
Sad ih prenu graja slugu ispred velikih vrata, te potekoše tamo, ali ne mogoše izaći od Balegana, koji je odskakao. — Prikini odma!
Ti ajde, a ti stani... ne, nego ajte svi, svi, jedan tamo, a dva ovamo... — Za likara u grad — dodaje Brne. — Ama, šta je jopet? — pita mlinar. — Kako šta je!?
Franu. Kad svrši molitvu, obrnu se k neprijateljima, ali tamo mjesto džinova... šta vidje? Bukovičke golje i raskalašni Kotarani!...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Iako znam da tamo ležiš Rasuta sva do zadnje truni Osećam kako amo bežiš. To tražiš ležaj u mom telu. Na dva si mesta: onde truni, Da
Ćosić, Dobrica - KORENI
Drukčije im i on otpozdravljao, dovikivao im da ne gaze celac i zaobilazio ih terajući konje van prtine. Tamo, u Palanci, ozbiljno i ćutke bi pružio Vukašinu ruku da je poljubi, pažljivo ga merio očima, proveravao i, svaki put
Morao si dosad da ih pocepaš. A ja neću da si vagabund tamo i da me brukaš. Šta će ti katolici da misle o nama Srbima kad tebe vide sa iscepanim kolenima?
Aćim mrsi bradu, kvari njene raklje i klima glavom kao da sluša pravednu presudu. „Druga je klima tamo. Oni misle da je naše odelo tursko, a, znate već, Turke niko na svetu ne volji“, pravdao ga on.
Oni misle da je naše odelo tursko, a, znate već, Turke niko na svetu ne volji“, pravdao ga on. — „A za što će da izuči tamo?
ni on više onaj, nije odavno, godinama, još pre Pariza, mnogo ranije, seća se, pa toliko puta je mislio o tome, baš tamo kod onog zabrana na kosi, sada, naravno ne liči na nebesku kapiju, kao onda, gledan na mesečini od Morave.
Na stanici, pored voza za Pariz, otac mu je stavio ruku na rame: „Vukašine, da učiš što igda možeš. Tamo, Evropi, pokaži ko je Srbin. Pokaži, majku im belosvetsku, da mi nismo samo s jataganima vešti.
Bih, dece mi. Od Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo, kod tebe na nebesima, nema dućana. Ja imam pet. Trebalo je da budu četvorica. „Desni“ je suvišak. Znači, greška.
Tad je hteo da pobegne, jer je mokro i tamo gde je njegova ruka, ali baš od te ruke nije mogao da pobegne, njemu je od toga pošla krv, čuo je kako pišti i mislio da
Znam, ima očeva koji se ponose gresima dece.“ Prebledeo sam. „Velike je nauke on tamo izučio, Andro.“ „Sve grehe očevi su smislili deci pre nego što su ih rodili.
Tek kasnije, u suton, poče da se razbistrava Aćimovo bunilo. Tamo gde se sunce zaklalo na planini, diže se nekoliko velikih ljubičastih klobuka. Modrina preliva sneg.
“ Uplašen, brzo je koračao po sobi. Po selu su psi grizli tmušavu pomrčinu. „Tamo, Aćime, u tom božjem selu, ne laju psi. I mrtvacima ne grizu tabane.“ „Ja s tobom ozbiljno razgovaram!
posle dugog bavljenja po kancelarijama srpskim i austrougarskim, on ne bi silazio iz voza, išao bi dalje, svejedno kuda, tamo gde ga niko ne poznaje.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Jedna od suseda posavetova staricu da devojčicu vrati tamo gde je i nađena, ali starica odrečno odmahnu glavom. Tako proteku tri godine.
Istoga trena na zapadnoj strani neba ugledala je kako se rađa blistava mlada zvezda, i znala da je mladić tamo čeka. Od te noći lice joj je postalo još prozračnije, još nežnije, kao što je prozračan i nežan bio njen vez.
— Pa, ovde ima nekog? — uzviknu i strča se niza stepenice. — Ej, ti tamo, vrati mi loptu! — mališan nahrupi unutra i, ugledavši devojčicu, ustuknu, zaprepašćen, zgrabi loptu i pobeže.
! Lepo!! Ali pomozi mi! »Možda se vrabac vratio?« — pomisli i okrete se ka prozoru, ali vrapca tamo nije bilo. Samo se, zaglavljen između dve cepke, koprcao maleni, riđi cvrčak, pišteći. — Šta čekaš?
On je u 3emlji Plavih Vetrova, a mene je poslao da te tamo odvedem. Zatvori oči i broj do deset... — Baš si smešan! — devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući
— Ne govori gluposti — devojčica odrečno odmahnu glavom. — Moj vrabac bio je siv! — Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlja Plavih vetrova.
Tram-taram! Da se i oni malo provesele! Hop, hop!« Skakutao je Đavolak, a grad se sve više praznio. Tek tu i tamo po neki retki prolaznik saplitao se o gomile đubreta u potrazi za hranom.
Jedino se još u kosi devojčice osećao njen miris, a zatim i on iščeze. TATAGINA DECA Na samom okrajku grada, tamo gde ulice prelaze u njive, pa u svetlu dubinu neba, u kućerku prignutom do zemlje živela je starica zvana Tataga.
Na njoj je jašila starica Riblja Glava i smejala se: — Stigni me ako možeš! Tek tamo gde se ja zaustavim, naći ćeš Srebrnu ružu!
Ko zna koliko je tamo ostao? Kada se vratio — Bele žabe nije bilo, ali je na mestu gde je samovala blistao prekrasan beli cvet.
On upre pogled u zemlju ispod oraha, I opet mu se učini da se tamo nešto komeša. Polako, na prstima, iskrade se iz kuće, ali kad je došao do onog mesta gde mu se činilo da vidi kako iz
Bez teške provere ni glista ne bi uspela da uđe u carstvo! Još manje da izađe! — Šta se to tamo zbiva? — mučila je radoznalost Peletina, Peletinku i tri princeze Peletinke, ali nijedan uhoda nije uspeo ništa da
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Onda, vrati se u svoju senku, tamo. SIMINA ULICA Danas bi se reklo da je Sima Nešić simultani prevodilac; u njegovo vreme zvali su ga Sima terdžuman.
Zimski je dan godine 1843, Velika pijaca je tamo gde su danas deo Studentskog parka i Studentski trg i središte je grada.
Ide u Upraviteljstvo varoši Beograda, tamo, u dnu Velike pijace. (I posle jednog veka, 1943, u toj će zgradi biti stara Uprava grada Beograda, policija, Glavnjača.
romor voda i gledao u sebe, kao u ljusku: u njemu nije bilo ni nade, ni očajanja; čak ni osećanje krivice koje ga je, tamo u Sremu, proganjalo. Bio je prazan, i čekao. Vreme je, izgleda, prolazilo.
je, polako, rasla primisao koja je bivala sve upornija: ako, jednog dana, Srbi stvarno osvoje Beograd, želeo je da tamo podigne nešto što će se primiti za tle: školu, možda i knjižaru.
Bili su zajedno i 1. septembra te godine kada je starac Dositej, svojom besedom, otvorio Veliku školu tamo, na padini prema Dunavu.
godine, kada se Miloš Obrenović, jedva, izbavio iz Beograda i došao na dogovor o početku novog ustanka u Vraćevšnicu, tamo već čekao Jovan Dobrača, sa tri stotine svojih Gružana.
godina i mladi Vuk je došao da čuje ostarelog Višnjića. Nad Sremom je prolazilo proleće, mirisale su sveže vlati, tamo preko, na drugoj obali Save, haralo je zlo i pripremala se nova buna a svako prepodne, u zaleđu manastira Šišatovca,
Osman-paša primio, na potpis, osam hapšenika iz Austrije koji su zatim, bez teškoća, sprovedeni u Kulu Nebojšu. Tamo su, iz dana koji je bio sav od jasnog, svetlosnog tkanja, kročili u vlagu Nebojšinih laguma: mirisalo je na mokar
drama: u manastirsku trpezariju ušla je, dakle, Ljubica i uputila se polako, korak po korak, prema Gospodar-Milošu, tamo, u dnu sobe. Pored Miloša su sedeli visoki sveštenici, iguman i arhimandrit, aj trpezarija je bila prepuna.
A njega, Dositeja, kao da je privlačilo da sklad vidi i tamo gde je izgledalo da nesklad uzimaha maha. U olujnim nebesima i besnom moru, na primer, onda kod Korinta u proleće
od drveta nije više izgledalo tako neprikosnoveno, sve nekako pohabano i nečisto, a pukotine na njemu slutile su se i tamo gde se nisu videle.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Onamo, 'namo! da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, Tu moram jednom oružan poć'.
Malena sam... i zvezda je mala, Što se tamo gore zasijala; Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja, A ja imam samo uzdisaja.
jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka! Pod nebo se dig’o tić i sada; Al’ veseo nije k’o nekada!
Oj Bačvani, zdravo, zdravo, Ko j' u pesmi veći đavo! i vi drugi duž Dunava, i vi drugi gde je Drava, i svi drugi, tamo, amo, Amo da se poigramo! Hvatite se kola toga, od višnjeg je ono Boga! ........................... ....................
“ „Je l' ti borba bila teška?“ - „Pokušajte, milina je!“ „Šta si hteo? kud si poš'o?“ - „Tamo kud se stići mora!“ „Zar je vera tako jaka?“ - „Uvek jača od zlotvora!“ „Malo nas je koj' bi smeli!
No kasno, kad se mjesec javi, I prelije srmom vrh modrijeh krša; Tamo gdje u grmu proljeće leprša, I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te!
bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko more, Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada. Tamo, kuda je nekad sa Helom bludio srećan, Sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime!
I duboko u noć zvonio je tamo, Kao glas iz groba promuk'o od bola; A daleko nebo ćutalo je samo, I kapala voda sa drveća gola.
Sluša pesmu gorâ kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme; Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme.
V. Ilić CVIII EMINA Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imáma; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja, kakva je pusta!
A. Šantić CXIX OSTAJTE OVDJE! Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat' k'o što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hleba Gdje svoga nema i gdje brata nije. Od svoje majke, ko će naći bolju?!
Ovdje vas svako poznaje i voli, A tamo niko poznati vas neće; Boli su svoji i krševi goli No cv'jetna polja kud se tuđin kreće.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
svetilištu: gotovo je smrznut pobožnošću, nosi zavjet na oltar višnjega; na nj se bure s jarošću puštaju, ćeraju ga tamo i ovamo, mučeći ga stravom pogibije, dok ga bace u bezdnu kipeću.
što u nebo dignu slabe zrake, i ja, plamteć veličestvom neba, podobno sam njima uradio: nekakvo me svojstvo diglo tamo, nekakav me sveti magnet tegli.
Kroz valove nebesne svjetlosti mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe
a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo na vjenčano sa tišinom jutro.
Tu lećaše vječnost okrunjena, vješto svoje polete snovaše na krilima tamo i ovamo, časom u vrh, časom u nizinu, tainstvenom pokrita zavjesom.
Pob'jeđene mojom krunom sjajnom, sakriše se u guste gomile u prostore mrtvijeh bezdanah; tamo svoje mrtve i plačevne satvaraju sa smrću figure po gnusnome njihovome vkusu.
Zažega sam ja plamene bure u predjele noći i haosa, te mi bude sunca i mirove od sna hladna i prevječitoga. Tamo svjetlost užasne pobjede nad nijemim carstvom održava, rasprostranja svijetle granice i poziva na slatko bitije iz
nije moja moćna ruka na tron gordi iz ništa popela jere bi ga mrake zacarile, božeski mu prestol uzdignule, pa on tamo po svojojzi ćudi da sastavlja novi krug nebesah i da dava v'jence besmrtija!
Kocita će plačevni valovi tamo poteć sa vodom nečistom mučenija neba otpadnikah, a za njime Flegeton i Mente sa ljutošću ada nesitoga; među dvije
mučenija neba otpadnikah, a za njime Flegeton i Mente sa ljutošću ada nesitoga; među dvije protivne stihije tamo teče tajni potok Lete, na njem straže kćeri Gorgonove da pregnusni neba odmetnici od struje mu prijatne ne vkuse.
U tartaru, carstvu huliteljah, priroda je sve užase svoje sa jarošću najvećom ulila; priroda je tamo poselila sva strašila u bezobraziju, te bjesuju i za žertvom riču u mrakama po gadnim volnama; tamo hidre
priroda je tamo poselila sva strašila u bezobraziju, te bjesuju i za žertvom riču u mrakama po gadnim volnama; tamo hidre strahovite fište, mnogoglave, na velika jata, dignutijeh nad pučinom glavah; tamo mrske bez broja ehidne iz
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Iz njihovih iskaza sledovalo je da se na istočnom nebu horizonta, tamo gde se nebeski svod i površina Jonskog Mora međusobno dodiruju, iz toga mora dižu i penju na nebo bez prestanka nove
za periodični povraćaj Sunčevih pomračenja, što ga je i osposobilo da ono spomenuto pomračenje tako tačno pretskaže. Tamo, na istoku, saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da
Naša otadžbina se s pravom ponosi tim odlikovanjem njenog sina, a ponosi se i vašim književnim radom“. „Zar se tamo kod vas još zna o meni?“ „Kako da ne!
“ „A to?“ „Da me podrobnije obavestite o svome nučnom radu i o svojim delima“. „To je duga priča“. „Razumem. Mi to tamo u Lombardiji znamo samo otprilike šta ste uradili, pa i to je vrlo mnogo, no hteli bismo sve da znamo“.
A sve kad bi i dalje stigao, vratio bi se praznih šaka. A ja, Mardohaj, išao sam od jednog jevrejskog geta do drugog. Tamo se nađoh sa svojim jednovernicima. Oni znaju sve!
“ NIKOLA KOPERNIK U hladu senovitih arkada manastira Svetog Pavla pred zidinama Rima šetao se tamo amo starešina tog manastira, prečasni opat Bonifacije, i razgovarao sa jednim mladim došljakom koji je baš toga dana,
„Galileji je“, nastavi Njutn da razmišlja dalje, „izmerio ubrzanje što ga teža izaziva na površini Zemlje. Tamo, kod Meseca, to ubrzanje znatno je manje, jer je smanjeno u proporciji kvadrata poluprečnika Zemljine lopte i Mesečeve
stoji, zagrevana, na svome mestu, a moji saradnici, gospodin Segen i moj služitelj, nadziru tok hemiskog procesa, a ja tamo, u drugoj prostoriji, nemam nikakva posla više. A što je najglavnije, ja Vama dugujem veliku blagodarnost.
I ja bacih svoj pogled onamo. „Gospođo“, rekoh joj „ne mogu da verujem svojim očima!“ „A što?“ „Tamo za onim stolom, sede, jedan pored drugog tri najveća naučnika sadašnjice: Lagranž, Lavoazije i Laplas!
Dvorac moga gospodara ležao je u Normandiji, i tamo sam, na plitkoj obali mora, prikupljao razne životinjice o kojima ni ribari ni mornari nisu dotle vodili računa.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Koračajući po sobi tamo-amo trljao sam nogu o nogu i micao ramenima da, trenutno, odagnam preko dva miliona žmaraca što su gmizali pod kožom
A kad sam sve tako lepo uredio i poslao telegram da stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito
se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički kandidati, skoliti da pitaju o novostima u Beogradu, i to onim novostima „što
A sutradan krenusmo se u susret verenici, koji smo imali da sačekamo na jednoj maloj stanici niške pruge. Tamo su imali da dođu i kumovi i tu, u malom selu jednom, parohiji našeg prijatelja sveštenika, spremljeno je sve da se obavi
— Mi se tamo ugušismo, izvinite. I paketi pokuljaše. Ali dok se oni razmeštahu i ne obzirući se na našu nervoznu zbunjenost i
Zadrhtasmo i zagledasmo se tamo odakle treba da se pojave dva crvena oka voza koji i ne zna da nosi jednu ljubav tako odlučnu, neobičnu i vernu.
Ja sam bio oduševljen do manitosti. Jurio sam čas tamo čas ovamo, ni sam ne znajući šta činim, pa sam svojeručno dohvatio njene stvari teške kao olovo, natovario na leđa i
mu je novac potreban, jer je takva oskudica onda predstavljala opštu nevolju, bar onih na frontu, nabavim ga i krenem se tamo čim dobih objavu o odobrenom trodnevnom odsustvu.
i natmurena izlazila lenjo iz pasivnog zaklona, narednik je psovao i pretio, jedan poranio avion zujao je iz daljine; a tamo preko preprečnih žica, krstina, neprijateljskih rovova, ukopanih među šiljaste i oštre karpe, usred krševa, tamo u
a tamo preko preprečnih žica, krstina, neprijateljskih rovova, ukopanih među šiljaste i oštre karpe, usred krševa, tamo u daljini i u zorinoj svetlosti preko beskrajnih talasastih masiva, ocrtavali su se ogranci Babune, plavila se Otadžbina.
Ja se potom digoh da prošetam tankom, zmijastom „stazom uzdaha“, kako se tamo nazivahu one uske putanjice što su služile za šetnju u slobodnim časovima i koje su oficiri, u beskrajnim trenucima
cigaretu: — Da znaš kako me je obuzelo novo, snažno i složeno osećanje kad sam saznao da je to malo biće, što sam tamo ostavio na milost i nemilost, postalo jedno razumno stvorenje.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Jedan iskočio kotačić ili prebijena opružica tamo gdje je dijete mislilo naći dušu! Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra miša.
da sam se našao nekako osiromašen, kao da sam samo dio sebe, dok su ostali dijelovi rasuti po bijelom svijetu, negdje tamo u dubinama Južne Amerike (a i još drugdje, posvuda!...), i usađena u meni strana i nepoznata tjelesa.
dakle, tako u noći, raširio grane-ruke kao neka ticala, kao neke antene, i slutim promjenu vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim pješčanicima pustinje ili nad ledenjacima sjevernih mora, predosjećam unaprijed ugodu
zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet se ražarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se događalo neko strasnobolno krvavo nasilje.
hučniji ritam: slutnja da negdje van našeg uskoga kruga postoji drugi jedan prostor i teče drugo jedno vrijeme. Tamo se — vaj, bez mene! — događaju velebna svijetla zbivanja!
škriputati daske poda u hodniku, Pojavio bi se malko nabuhla lica i zakrvavljenih očiju: izgledalo je: sad-na nekoga je tamo u sobi svojim rukama zadavio.
nagovještajima moja će bolničarka naslutiti da se njoj, kao članu koji se otkinuo od kuće, odgacao u bijeli svijet i tamo našao nekakav svoj hljeb, namjerava osporiti i izigrati pravo na nasledstvo.
Neko crnačko pleme, recimo, vjeruje u nekakvu mitsku neman, nekakvo božanstvo, u nekakvu tamo svoju Mama-Jumbu. Mama-Jumba, naravno, objektivno ne postoji. To je fakat.
Zastajao je i tu neko vrijeme, pa se vraćao na balkon na fasadi. Ne, tamo mu se nije sviđalo. Ovdje, na uličnom balkonu, ipak je nekako bolje; živahnije je, da rečemo veselije — među ljudima je!
A tamo, daleko, daleko nad krovovima, vidi se ipak jedna mala kapica vedrine koja obećava da će sutra možda biti lijepo vrijem
I njeno se držanje svakog doimalo odnekud čudački, neodgovorno. Činila im se luda: gle: sin joj tamo leži mrtav — a ona baza po mjestu, zaviruje u ribarnicu, razgovara o koječemu s dućandžinicom na pragu, zadirkuje Vinku
Bila je zadovoljna. Obujmila je knjige rukom i pritisla ih na grudi da ih vrati u svoju bijelu sobicu. Tamo, u svom kutiću od bojadisane jelovine i cvjetastog kretona, ima malu stelažicu sa još mnogo takvih knjiga.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se.
— Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke. Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu. Pisar od tog odgovora posta još veseliji.
— Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade. »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica.
Čas se sećao sela, svoje kuće i svega onoga što mu beše tamo najmilije; čas stane da misli o onim strašnim majstorijama, koje mu kapetan napomenu i o kojima mu je Vujo tako mnogo,
— Da se odmetnem ? — prošapta on kao za sebe. — Ali i tamo me čeka kuršum. — A ti čekaj tu, pa trpi. Ako izdaš, čeka te konopac ili otrov; ako ne izdaš, čeka te duga robija u
A ja mislim, bolja ti je sloboda ovamo, pa bar dok živiš, da živiš carski. — Znam, ali će i tamo da ubiju. — The... ja mislim jednom se mre.
— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li da uđe unutra ili da stoji napolju. Za jedan trenutak uzbuni se cela sreska kuća.
— zapita ona radoznalo. — Pa... pobegô od vlasti, otišô u goru, pa tamo, kažu, ne verma ni zakone ni vlast; on ti je i vlast i zakon, pa to ti je — objasni joj kći jednog odbornika.
Hm, opet to nije... Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče ? Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira. A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati.
A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati. — Bogme, tamo mu u onoj hartiji stoji napisano, da će ga posle tri dana, ako se ne preda, smeti ubiti svaki, ko god hoće.
« — Vala, pravo mi je, kud god hoćeš, samo da ne sedim više u ovom ćumezu. Šta rade tamo, traže li me? — Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje. — Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat.
Na putu što vodi k srcu Šumadije, tamo gde se mnogim uvojcima slazi u B. Potok, stoje gusti kupinjaci i pavitine, u koje bi se mogli zakloniti čitavi bataljoni.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe spasenja, ali moraš uvek samo prema istoku ići, jer tamo još ne vlada pomor. Petar posluša oca, pa uzme što mu je za put trebalo i ode.
3atim ih uzme od njih, i kaže im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu,
Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna živa duša ne ostane.
Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići. Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja?
Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.
Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.
Devojka mu odgovori: — To je žalosno polje. Petar je opet zapita: — A kakvo je to cveće tamo? Idem da uzaberem onaj cvet što na brazdi stoji. Devojka na to poviče: — Nemoj, Petre, nipošto dirati u taj cvet.
On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila. A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega.
Kad to sveti Ilija čuje, zakala pa dođe tamo. Kad on tamo, al̓ stari sjedi i loži vatru, a Ilija mu reče: — Pomozi bog, starče! — Bog pomogao! — odgovori starac.
Kad to sveti Ilija čuje, zakala pa dođe tamo. Kad on tamo, al̓ stari sjedi i loži vatru, a Ilija mu reče: — Pomozi bog, starče! — Bog pomogao! — odgovori starac.
Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa
Onaj motori pas stane govoriti kurjacima: — Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru.
Petković, Vladislav Dis - PESME
ONA, I NjOJ Tamo gde zima i leto, proleće i jesen vlada, Gde čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena nevinost večito
sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena nevinost večito pati i strada, Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom. Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru, Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom, Gde ti je lepota smelo
nad tvojom glavom, Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru, Ležiš u daskama, pokrivena busenjem i travom. Tamo gde te mladost uvi tkaninom ljubavnih boja, Gde si uvek koračala ponosna, gorda i laka, Gde si verovala i gde se
ponosna, gorda i laka, Gde si verovala i gde se podigla propast tvoja, Ostavila je trag na groblju humka i tvoja raka. Tamo gde ti je s iluzija budućnost, sreća sjala, Gde si zanosno gledala snove što ih nada plela, Gde ničeg ne nađe sem bol
budućnost, sreća sjala, Gde si zanosno gledala snove što ih nada plela, Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala, Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.
kada se uzburka moje mrtvo more, Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom, Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore, Da zakuka, da zaplače s tobom; a već dotle... zbogom!
Ja sam jedva došla dovde. Tvoja cura naglo vene. Htela sam ti reći samo... Ah, al' suza guši, davi! Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pak'o, Neku mutnu utvar da maše i kosi.
o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti — o još jednom samo, Da mi je da se moje misli kreću, Da mi je da sam još jedanput tamo.
I ta ljubav stara, kao duh bez glasa, Povede me žurno tamo, do tvog stana: Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa, Kao znak ljubavi i ranijih dana. Došao sam kući.
Cepaj se, vreme. Nek vetar i veče Pokupe bole i duh što me peče, Nek nose do nje, do plavoga neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi dane Što čovek
Ako je po volji, zaklon eno, tamo. Vid'te, svaki pos'o traži trud i znoja — Ja sam sav u vodi. Da l' ste s Juga rodom?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Konj se vratio kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je
noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put - video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili
Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam
Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se i same pomisli kasnije ledila krv u žilama.
Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se
Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni.
Radeći tamo stekao sam znanje i praktično iskustvo koje mi je bilo najdragocenije, a samo zaposlenje mi je pružalo široke mogućnosti
Čudnom igrom slučaja, izvestan broj ljudi koji će kasnije postati slavni, živeo je tamo u to vreme. Kasnije u životu, imao sam običaj da kažem: “Bakterija slave je postojala u tom starom gradu.
Moj prijatelj me je uporno požurivao da se što pre vratim u Pariz i tamo zatražim pomoć. Jedva sam čekao da to učinim, ali su se moj posao i pregovori otegli zbog raznoraznih malih prepreka
Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne pustolovine. Moj slučaj je bio upravo obrnut. Iz sveta snova mene su duhovi odveli u svet stvarnosti.
Oni koje to zanima mogu naći neke podatke o eksperimentima koje sam tamo izvodio u mom članku Problem povećanja ljudske energije objavljenom 1900.
Dok sam tamo bespomoćno ležao, pomislio sam da je moja majka umrla, dok sam ja bio daleko od njene postelje, sigurno bi mi poslala
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica preseli na austrijsku teritoriju severno od Dunava i Save i da tamo postanu njeni branioci.
I ja sam često bio na tim litijama u starom, napuštenom selu i kada bih se tamo nalazio imao sam utisak da stojim na svetom zemljištu.
Krajem te godine moja majka je uspela nagovoriti oca da me pošalje u višu školu u Pančevu. Tamo sam sreo učitelje koji su na mene učinili jak utisak, naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka, koje su bile sasvim
koji su na mene učinili jak utisak, naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka, koje su bile sasvim nepoznate u Idvoru. Tamo sam prvi put čuo za nekog Amerikanca koji se zvao Franklinu a koji je pomoću ključa i zmaja otkrio da je munja posledica
Ovi lopovi bi se sakrili u kukuruzu i čekali da neko goveče tamo zađe, a onda bi ga odveli na svoja obližnja kukuruzna polja, na drugoj strani njihovog sela.
I tako rumunski kradljivci stoke, koji su se noću tamo krili, nisu mogli čuti naše signale kojima smo se dojavljivali kroz zemlju i nisu nas mogli otkriti.
Mogli smo pratiti svaki korak volova koji su se kretali tamo-amo, a čak bismo čuli i kako pasu, ako bi se dovoljno približili ”brisanom prostoru”.
Posle ovoga kondukter malo omekša i reče mi da moram poći nazad u Genzendorf, ali da moram da platim put tamo i natrag.
i devojkama koji u kolu igraju uz srpske gajde na seoskim poljima - Idvor, sa svim dobro poznatim prozorima koje sam tamo video, iskrsnuo je pred moje uplakane oči, da bi u centru svega video moju majku kako pažljivo sluša moje pismo iz
Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo.
Nije mi preostalo ništa novaca da bih mogao kupiti strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noći iz krajnje neudobnosti.
Na pitanje zašto nisam ostao kod kuće ili u Pragu i tamo učio, umesto da lutam po svetu sa malo prtljaga i praznih džepova, govorio sam im da su mađarske i austrijske vlasti
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Htedoše unići da zaištu konaka, da se zaklone do osvitka, no otezahu nadajući se da će neko iznutra izići te ih tamo pustiti. I zbilja, u zgodni čas neko čeljade ustoboči se na kućnome pragu. Ogleda se uokolo. —Šta ste tu stali?
Sunce zalazi u živom crvenilu neba, punom uokolo fantastičnih prikaza, tamo daleko, iza prekomorskih brdina, odakle je i njih dvoje došlo.
Znali su da tamo svijet hodočasti čudotvorcu sv. Vasiliju. A kada su bile kućne i seoske slave i uz gusle se pojalo, bilo je te su se
Sada su im na dogledu: raspoznaju gole krševe gdje se orlovi tiće, ali oni ne idu tamo da hodočaste ni na kakvu slavu, već da zaklone glavu među one goleti.
Poznaju ga dobro u starome bratstvu: ima među njima i kuma, dobra čovjeka. Otići će tamo; prvih dana naći će mu se na nevolji, ali poslije? Zar da se udomi u onim golim krševima, otkud mu se otac iselio?
Kad na to misle, čisto protrnu; ne zbore, ali pogledima izražavaju očiti strah, kao da znadu što ih tamo čeka. I tada im usne drhte i oba, kao po dogovoru, otvoreno gledaju u zraku svjetlosti što odozgo s prozora dolazi.
Izvan grada gledaju svoje visove: mećava ih obavija i bijele se smetovi snijega. Tamo sigurno vijavica i studen bije, ali njih za to nije briga.
što se žuri, blene u prostor, a najposlije bulji u vojnika na straži; zaboravlja svoju nevolju i sluša jednaki mu hod amo—tamo po nameštenoj dasci. Studen i glad oblada njenom voljom.
Ono se rano rodilo tamo otkuda je ona došla, na visima Crne Gore, ali do dolje još nije doprlo, iako je već ručano doba; priječe mu nadstojne
I već se složila s mišlju da će se daleko iseliti, preko svijeta, i nije joj žao, jer tamo će naći Spasoja koji joj se sve više u moždane useljuje.
Gospodar odredi da čuva stoku povrh grada, po visovima i glavicama. Tamo, ujedno sa stokom, i stanovaše. Slalo mu se jelo za više dana, a rijetko, ponajviše nedjeljom i blagdanom, silazio je u
Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo. On ništa ne odgovori, a ona nastavi: — Vjeruj, zaželela sam se poći tamo... A kako je tebi?
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Mi ne možemo znati koliko je tamo pogubljeno pesama koje bi Vuk svojim nesravnjivim književnim čulom zapazio, i šta bi između tolikih usmenih improvizacija
da ispravno mislimo daće, nešto kasnije, jedna druga pesma, za koju se može verovati da je potpunija varijanta od ove: tamo su sve pojedinosti čistije izvedene, jasnije poređane u analoške parove, pa tako i par crveno cveće – pričešće.
donje livade: Malo zaspa, Cveto, san ti vido: Stvorismo se, momo, dva goluba, Te letnusmo, momo, te padnusmo Tamo dole, Cveto, u livade, U livade, momo, na krstine, Sve krstine, Cveto, razvrzasmo.
].“12 Podvučena nepravilnost u retorici se zove metabola. Kod Stankovića ona izgleda ovako: „I uselivši se tu, ona, tamo, istina nakraj varoši ali u svojoj kući, kao da odahnu.
“13 Metabola tu, ona, tamo – kao i tolike druge kod Stankovića – nije, međutim, prazna: nosi dodatnu i vrlo važnu informaciju.
da je Zlata podigla kuću, ozidala jednu sobu i tu se uselila. Tamo ima deiktičko značenje: upućuje na mesto gde je kuća, a ono je udaljeno od pripovedača.
Tamo ima deiktičko značenje: upućuje na mesto gde je kuća, a ono je udaljeno od pripovedača. Ali kod Stankovića tamo ima i dopunsko značenje: označava prostor na ivici varoši, a ona se tog mesta plaši.
Narodni pesnik je bio dosta nevešt,26 ali se i pored toga raspoznaje ista kompoziciona shema kao u „Anđi kapidžiji“. I tamo i ovde žena se zajedno sa sokolom u letu, a to znači visoko na nebu pojavljuje, i obučena je u nebeska tela: Poletio
Valjano pročitati „Most na Žepi“, to u prvome redu znači: naslutiti potencijalno poređenje tamo gde, naizgled, nikakvog poređenja nema i time aktivirati čisto umetnički – a to uvek znači i metaforički – smisao koji
“40 A onaj, opet, za koga nam se u pesmi saopštava da je upravo iz kovnice izašao ili se tamo upoznao s tajnama kovačevog zanata ili je možda zamišljen kao sam kovač, dakle čovek koji je kod starih Slovena, kao i
Za „Preinačenja“ važno je još jedno udvajanje, ranije već analizirano: tamo se dubina nebeskog plavetnila ponavljala u dubini morskog plavetnila, a ovde mornar u času pogibije – poput nekog
Granica između strofa povučena je, dabome, samo tamo gde se ponavlja sintaksička jedinica koja počinje veznikom da. A gde je ponavljanje bilo učestalije, ispred ove je
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem. RAKA: Šta će mi da se umijem? ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.
) VI ŽIVKA, RAKA RAKA (izlazi iz sobe, umiven, i upućuje se spoljnim vratima). ŽIVKA: Ehe, gde si nagao? RAKA: Tamo! ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan?
ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili. PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti.
DARA: Pa gde je? ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman. RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune. ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga!
ČEDA: Ne znam ali... dabome! Kriza... cilinder... ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo? ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administraTivnog odeljenja.
Kriza... cilinder... ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo? ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administraTivnog odeljenja.
A gde je ona, boga ti, od jutros? DARA: Kod zubnog lekara. ČEDA: Šta će tamo? DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.
DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?... ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi.
ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo. ANKA: E, to mi je milo. I tako obučen doći ćete i tamo u moju sobu? ČEDA: Pa zato sam se i obukao. ANKA: Je li istina? ČEDA: Doći ću kad vam kažem. ANKA: Još danas?
ČEDA: E? RISTA: Jeste: Gospođa Živka je udesila sa sobaricom da ga odmami u svoju sobu, pa, kad on bude tamo, da ona sa gospa-Darom i svedocima upadne. ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno.
) ŽIVKA (klone od uzbuđenja u fotelju): Nikaragua, crni Nikaragua, šta ćeš ti tamo? RISTA (uzbuđen): Ne znam... tako... sudbina valjda.
Ako već treba ko da ga uzima na saslušanje, ja ću to. Govori šta ćeš tamo? RISTA: Poslao me ujka Vasa. ŽIVKA: Ujka Vasa? Dakle, on je sve to zamesio? E, Vaso, sad si zbrinuo celu familiju!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Objavljivanje je ovde prekinuto. U trećoj, završnoj verziji roman počinje tačno tamo gde su dve ranije prekidane - od priče o precima.
obratiti pažnju na prostorne priloge budući da oni upućuju na lični doživljaj: „Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio”.
Kao stvarno, međutim, ono će nastojati da se pojavi svuda gde to bude moguće, a to znači tamo gde se neki događaj opisuje kao raniji - kao dat u pripovednoj prošlosti.
U prozi pak, osobito tamo gde se u autorovo ime govori, čini se da nema posredovanja - jer autor je što i pisac!41 Iz tog su nerazlikovanja mnogi
I zaista, s koje god strane da posmatramo genezu Nečiste krvi, tamo gde nam je omogućeno da u nju zavirimo, svuda nailazimo na istu vrstu preokretanja, zapravo svuda Stankovića nalazimo
] A vi sada, tamo po kući, spremajte i udešavajte. ” Njegovo vi isto je što i Todorino on, ali pošto je Mitin govor upravan, autor sa
] A vi (žene) sada, tamo po kući, spremajte i udešavajte”. 76 Nesumnjivo je, dakle, da ovo drugo žene služi da nama čitaocima objasni ono prvo
Evo dveju takvih rečenica, sa karakterističnim ulomom po sredini: (1) „A ona tamo u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, ↓ te da ne bi noću ko zna
njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i
računamo - a moramo tako računati - od Sofke, koja se u tom času nalazi uza samu dvorišnu kapiju, a Todora „poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji”.
Ali i od toga se ona brzo otrese, jer vide kako je ispred nje ulicom, pa čak tamo do crkve, sa obe strane bilo puno sveta“.
strah: „Sofki onda bi jasno da se ona zato ovoliko prepala što se sada ne boji, nego je sigurna u tome: da je on tamo (muž u Turskoj - N. P. ) nekom kuću prodao”.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Na čudo krupna ženskadija. Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često... Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike.
Cvilili i drvo i kamen. A prve nedelje, pomislila na svoje dete, uzela ga za ruku i sišla u Duboki Potok. Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grđe da
se stari lisac, odobrio mu tako viteško držanje, pa ga posle nekoliko dana zajedno sa Kasalom poslao u oteti mlin, da tamo budu nastojnici i da se na taj način sačuva pobratim kad mu je već data vera.
Znadijaše pop šta ovo znači. Tamo, zapadno, iznemogla vojska činila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do veriga koje iviče
Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkača. Učini mu se da je tamo na istoku bolje i da mu je dužnost da seli.
— Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ... Mislio on da ide u muslimansku, tursku, zemlju i da će ga tamo dočekati kao brata. Čim je stupio nogom na granicu, prišao mu je čudan zaptija n drsko skinuo ćulav s glave.
Njega je pritiskao Englez i svaki đavo iz Evrope i opoganio, a Turska je onamo preko mora. Tamo će se nekako skrasiti. Pošao i zatražio da ga nastane oko Eski-šehera.
A njega, Selima, pozvali jednoga dana u opštinu sa obema ženama. Bio je tamo ceo medžlis i puno naroda, državni činovnik i sreski imam. Na njegovo čudo naredili da se njegove žene obe otkriju.
Rekao sam u selu da mi je ona žena umrla. Eh, brate, nema čistije zemlje od naše. Ovo je Turćija, a ono tamo crni obraz. Ako te lažem, prošao i kod Boga onako kao u Anadolu!..
Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili
Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre snaše, odmah bi se povlačili u manastirske konake da na brzinu ručaju i
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Je li... ili nije... To ja valjda snivam. Najedared glasnu Odozgora tamo: „Vidite li, bedni, Vi nemate ništa Do pepela samo!
Svačije se lice zažarilo tude, Svako prošaputa: „Nesrećni Mrgude!“ To je tamo strašno i da s’ u san sniva. Ali, jaoj, Mrgud ima oca živa — Pa kad stigli glasi do starca kukavna, Te na svetao
HIMNA TEKELIJINIH PITOMACA svome dobrotvoru Na nebu si, sveta dušo, Tekelijo Savo! Tamo oči podižemo Kad je nebo mutno, Kad je nebo plavo. I kad srce u dnu strepi Tvoj nas nauk krepi.
— Osećamo, osećamo! Znate l’ da se danas Jedan tamjan pali Po vascelom Srpstvu I tamo i amo? — Znamo, dobro znamo! Verujete l’ veru Koja drži naše dive I po smrti živo, Pa da uz njih gremo?
Pitao sam i tamo i amo: Ko izgubi taj adiđar mali? „Šta, adiđar? Čudna adiđara!“ Tako su me mnogi ismejali. Susrete me jedno momče
Da te vide tvoja braća Iz indiske zone, Ala bi se radovala Tom napretku tvome! A među tim dok se slava Tvoja tamo javi, Ja ti velim: „Ti slon nisi Već magarac pravi!“ »Starmali« 1881. PESMA O PIĆU (po „Fl. Bl.
Al’ tamo kad već Februar mine, Tad je pročitaj radi miline, Pročitaj pa se po svoj Evropi Od slasti — topi! »Starmali« 1885
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć, bogzna šta se jošt dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju
ANČA: Može, milostiva gospođa. FEMA (uzme naočare i gledi kroz nji): Komi fo!... Propopo, Ančichen, kako se nobles tamo gdi si služila unterhondluje? ANČA: Lepo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona.
Niže neba i previše ljudi, previše pregrdni planina leži pačezemni prestol, na kojemu pjesnoslovije tiho toržestvuje. Tamo se mi stihotvorci na vozdušni krili penjemo i duh pačezemno uslaždavamo. EVICA: Nije vam zima tamo?
Tamo se mi stihotvorci na vozdušni krili penjemo i duh pačezemno uslaždavamo. EVICA: Nije vam zima tamo? RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet. EVICA: A kad ogladnite?
SARA: I mi njine drugarice, pravo, pravo, pravo. FEMA: Pa kad donesu punča, limunade. RUŽIČIĆ: Parastok; nema tamo punča; nektar i amvrozija. SARA: Punča, mon frer, punča, auspruha, tokaera, limunade, barbarasa, remarkabl!
No moja, bože mi oprosti, materentina, zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti? Ah, moj Vasa, moj Vasa! POZORIJE 5.
u! Sad te opet ne mogu uzeti. EVICA: Ja ću skočiti u bunar. VASILIJE: Ja ću se ubiti. EVICA: Ja luda, što sam je tamo ostavila? VASILIJE: Gdi si je, do trista vraga, ostavila? EVICA: U burmutici. A moja nesreća mati dala filozofu.
SARA: Ha, ha, ha! Ma shère, jedva čeka prsten. RUŽIČIĆ: Gdje kći svoja dražesti pokazuet, Tamo mater vjenčanje ne čekaet. FEMA: Šta, gospodin filozof, šta vi govorite?
Muža? MITAR: Pitaj svakog koji je god bio u Francuskoj, pa će ti svaki to isto kazati. FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde? MITAR: A, tamo su poslednje žene kao kod nas ti što si.
FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde? MITAR: A, tamo su poslednje žene kao kod nas ti što si. FEMA: Libri pruder, ja sam već isterala želju sa noblesom.
Miljković, Branko - PESME
Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta negde u visini čuva otisak tvoga lica.
II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti. O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. ČETIRI PESME O SNU (1956) Za J. H. CRNI JAMB SNA Ja posle velikog sna poduzeh put tužan MALARME U
Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?
Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet? Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni. Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leđima mi cveta. 1957.
Da nisi anđeo koga strah moj kroti Čudovište bi bio u svojoj lepoti Čije poreklo u mojoj je želji Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć moja snaga koja daje Istinu rečima u lažnoj povelji.
Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo — nema nas, već gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima; Ko nema više srca taj ga ima.
dan i noć i začnu slatke plodove Pripremaju ljubav III Tu sve počinje ako u njima zaista ima prilagođene svetlosti (Tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca pustinja je) One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre prvoga
Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći poeziju će svi
Krakov, Stanislav - KRILA
Kada su Cigani prestali sa Marseljezom, i nastala trenutna tišina, čula se daleka grmljava topova, možda čak tamo sa Vardara. Više planine se nebo na mahove otvaralo i palilo ćutljivim munjama. Semafori su dejstvovali.
Plavi planinski lanci presekli su vidik za Florinom. Tamo je sve bilo mirno. Bilo je samo mnogo sunca. Odjednom uzbuna. Glasnik je stigao. Majoru je zaigrala nebrijana brada.
Od beloga tula. Vojnici su stizali, razapinjali šatore po užarenoj solunskoj ravnici potom odilazili u planine. Tamo su kopali rovove, ginuli i tužili. Žalili se na cafard, na dosadu. Pisali su dugačka pisma, koja je retko ko primao.
Čak i muhamedanska groblja. Zraci reflektora presecaju nebo. Bde nad snom i spokojstvom. V PRED SMRĆU Nešto sevnu tamo na grebenu što se crni u noći. — Grrru... Kao da zadrhta zemlja. Potom tupi pucanj puške, i opet tišina.
Tišina koja nastade bi mučna i teška. Oseća se da se tamo nešto dogodilo. Vojnici uznemireno podižu glave. Najednom tu odmah preko kamenitog sedla počeše da se pomaljaju
— Preseći će nam odstupnicu, čuju se vojnički glasovi, n njine glave se dižu iznad kamenih zaklona. — Šta je to tamo? Šta je to tamo?... očajno pita major i sebe i druge.
— Šta je to tamo? Šta je to tamo?... očajno pita major i sebe i druge. — Bugari su ovladali kotom i nastupaju grebenom ka nama, — dotrčao je i
Sada se i Duško trže i pojuri tamo. Majorove su oči bile zatvorene, krkljao je i okrvavljenom penom kvasio debele a blede usnice. — O... o... o...
— Sad nikako, možemo položaj otkriti, — dokazivao je artiljerac, koji je uz komandanta jedini konjak pio. Tamo su po šumama bubnjali maniti doboši i urlala čudovišta.
Potom jedna za drugom vatre bi se gasile, i ”Ploča” se obvijala mrakom. Gore tamo kod rovova praštale bi uplašene puške, i zviznuo pokoji naljućeni metak, pa bi opet sve postalo tiho.
Bio bi zadovoljan što još nije pošao i on tamo u vatru, ali evo telefon javlja sve gore i gore. — Kontra—napad neprijateljev, izgubljeni rovovi... Vreme je prolazilo.
I ovde se dizala okolo njih drveta, pa ipak nije ništa grmelo ni praskalo. Ulicom su mirno promicali tramvaji. Samo su tamo unutra u sali blistale pincete, sonde i oštri hirurški noževi.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta.
mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute groznice koja se tamo pojavila. On prima putnike ali ih više ne iskrcava sve do kraja karantina.
Trčim u kampman i tamo uviđam da su to obični krilati mravi; oni što pojedu i izgrizu sve izuzev drveta i gvožđa, što zidaju crvene mravinjake
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina koračaja dalje pronašli smo Sudance,
Mesto u jedanaest ja ću u osam časova moći poći za Mankono. Tamo je šef poznati romansijer Fransis Bef, jedini belac na prostoru od četiri stotine kilometara. Moj vođ je g.
Dalje inicijiranja će ih tamo učiniti velikim fetišerima, vračevima, vešcima i panterima. U izvesno doba noći za vreme ovih godina, nedaleko u
je želeo da me odvede u crnačko selo, ali tako da Švajcarac ne dozna da on i tamo ima poznanika. — „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli
“ i rado bih se, da me nije sramota, popeo na džakove sa paprikama, iako se tamo kašlje. Veče moje slave! Tužno veče bez pića; sa slanim prženim mesom još u grlu! Ipak divno zvezdano veče savane!
Dugo vremena i vike dok nas šalupa preveze na drugu obalu. Tamo je bleštava i velelepna vizija crnoga sveta. Nagi ljudi koji trče u poslu izlažući tamninu svojih snažnih tela vreloj
Žuv opet objašnjava: Njamkoro je pitao kokoš: „Evo dođoše beli sa dugačkoga putovanja, pitaju kako će stići tamo kuda su pošli, hoće li sreća biti sa njima?“ Kokoš je odletevši pala na leđa i jednako se na leđima koprcala.
Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno lepa i koja stvarno neprestano peva. O i plače!
Obično se zamišlja da je krajnja divljina tamo gde je krajnja primitivnost. Postoje krajevi gde je čovek apsolutno go, živeći u drvima i poznavajući samo vatru.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Župu za sobom, Beogradskog se puta primali, Sad gomilama roblja teraju Pod tvrdog lanca teškim teretom, Sve paši, tamo do Beograda; A on će, mudar, znati deliti Nekome kolac, nekom vešala, Gdekome, opet, za grm vezanu, Olovom vrelim
(gleda u Spaseniju.) Šta veliš, dušo? Ima l’ u cara i najmoćnijeg Ovako harem da je namešten? Daleko tamo brda, planine, Kroz njih se hučne reke valjaju, Te dalje nose teške brodove S bogatom robom sjajnog Istoka, A tamo
tamo brda, planine, Kroz njih se hučne reke valjaju, Te dalje nose teške brodove S bogatom robom sjajnog Istoka, A tamo vidiš stare grmove Gde se iz mladog šiblja izdižu Kô spomenici davnog vremena.
] DRUGA SCENA Razgovor Glavaša i Spasenije. Stiže Isak. GLAVAŠ: Isače, brate! Moj dobar druže, dobro došao! Pa kako tamo po tiraniji?... ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve!
“ „Prioni bolje!...“ A jednako dodaje „Sad, Rade, sad!...“ Radak loži vatru. RADAK: Smrklo se već, I studen vetar tamo s planine Podmuklo huji, kô haramija Što se prikrada dvoru nečijem, Zastajkujući dahom divijim, Priziva tajno tamu
O, kaž’te, ljudi, jadnoj materi!... TREĆI TURČIN: Nasloni se, bako, malo na prozor pa odunda gledaj gore, tamo Stambol-kapiji! STANA (uzdahne, a posle se, dršćući, približuje prozoru): O, grozno!
“ SULEJMAN (u sebi): Žalost joj muti oči nemoćne, Te tuđu glavu tamo s bedema Zamišlja da je sina njezina, A ne zna jošte da je umakô. Sad samo vešto!...
(Lupa u dlanove.) Uverićeš se sad!... (Ćerim dolazi i, prekrstivši ruke, ćuti pred pašom.) Ćerime!... Tamo na kraju Stambol-kapije, Baš gde se vidi onaj odronak Grobnice davne nekog Rimljana, Danas ćeš jednu glavu videti.
Divna je glava onog đaura Što je na kocu volô poginut Nego promenit veru Hristovu. Tamo da vodiš ovu staricu. A kad se baka dobro uveri Da su je stare oči varale, A ti se vrati s njom...
(Puca.) To je poslednje!... Sve gušći dim!... Više plamena! Isače, zbogom!... Ti skači tamo! Ja ću kroz ova vrata skočiti, Ovim ću putem krvcu točiti! ISAK: Zbogom, Stanoje!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Pucnjava je bila tako strašna da sam mislio ovo je strašni sud i nijedan, koji je sad tamo na bojnom polju, gde se bije ova paklena borba, neće izneti živu glavu!
Ja ga prekidoh pitanjem: — Mislite li vi, oče proto, da pred onom turskom vojskom, što se tamo tuče, ima derviša, koji je oduševljavaju i fanatiziraju? — O, zacelo ih ima!
— Dosta, ne smete, dakle! Pa što mi onda govorite o strašljivoj, iskvarenoj generaciji! Te »strašljive generacije« eno tamo, gde se po onome paklu nosi s azijatskim halama, a mi ovde sedimo na mekoj bundi i zanimamo se moralisanjem.
u vašem očinskom domu, za koje su vezane sve vaše detinjske uspomene; vi ne znate kakva opasnost preti vašem ocu, koji tamo stoji u bojnom redu pred Turcima; vi ne znate kakva opasnost preti vašoj domovini Srbiji, čija ste nada vi, njeni
Ao levču ti materinu, gde me osramoti! Al' dok se vratim kući, svu ću je u gvožđe okovati. Ej, vojnici, vežite toga tamo; to je veštac, ureče mi levču!
Za ovim prvima evo još i drugih, to ovde pritrči jedan, to tamo jedan, dok se naposletku ne pomakne napred ceo lanac.
! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima. Zatim nastavi: — A čuje li se borba s fronta od Katuna i s levog krila od sv. Stefana?
Moram znati šta je tamo. Nađite mi odmah kapetana Vojvodića. Nađem kapetana i đeneral mu naredi da uzme 20 konjanika, da ih razmesti između
Stefana kao poštu, sam da ode do sv. Stefana da vidi šta se tamo radi, i da kaže puk. Malinovskom đeneralovu poruku da mu svakoga sata po konjanicima šalje izvešće o toku borbe.
U srpskom štabu opet dugo je vladala užurbanost: trčalo se tamo amo, dolazilo, odlazilo, dozivalo, otpuštalo, primana su izvešća, razašiljane naredbe; rastvoriše se karte i potegoše
Jedan turski top s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok.
Zašto da se on tako oseče na me? Zar je to baš tako nemoguće da su Turci tamo? Dok sam ja ovako rezonirao, uz prasku pušaka i zvuke truba počeše se mešati još i drugi glasovi: jauk i stenjanje
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Na to meni srce: Dobro j’ meni tudi, Al’ bi vreme bilo Da promenim grudi. Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati. Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje!
Da izbere dvoma nama Kutak ubavi, Mirno mesto međ zvezdama Našoj ljubavi. Još se moli Bogu tamo, Blag da oprosti, Što ću ljubit’ tebe samo Cele večnosti.
Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô. XXXVI Tamo, tamo u daljini, U daljini, u dubljini, Vidiš one tamne slike, Divlje stvore i oblike?
Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô. XXXVI Tamo, tamo u daljini, U daljini, u dubljini, Vidiš one tamne slike, Divlje stvore i oblike?
XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun, Onde trava, Ovde žbun.
XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun, Onde trava, Ovde žbun. Slavuj peva, Ne znam gdi, — Ovde srce, Ovde ti!
I suze se moje suše Na svetlosti toga spoja. Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! — I tad ćemo jedno biti.
Gledam tamo, — pa opet ovamo, Nigde ništa, — jedno sunce samo, Jedno sunce, i to će da zađe, — Da mi nikad više ne izađe...
Razvijaju s’, prelivaju s’ Iste slike, iste boje; Kao ključem navijena Sva priroda čini svoje. Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više.
!.. — Ja usnuh sebe Više ova sveta; U onom visu, Kud ne stižu živi; Nađoh se tamo — Za časak samo; I za taj časak Pregledah tajne, Čudestva mnoga, I videh okom Ili dušom samo, Višnjega Boga.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Povremeno se izvije u visinu taman stub dima, od neke razorne. Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe.
Ali znam jedno: lakše podnosim borbu u prvom streljačkom stroju, nego ovo podmuklo prilaženje. Tamo je podstrek u mojim rukama. Znam od koga treba da se čuvam. A ovako... Sve zavisi od slučaja.
„Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama.
— Bilo je doduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba.
— Hoću da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo. A sad, da zapitam tebe nešto, o čemu sigurno pojma nemaš. Da li ti je poznato kako je glasila zapovest za napad?
Ali, levo, u pravcu Kajmakčalanskog potoka mitraljez nečiji je vrištao. Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče?
Ispričaću vam i jedan događaj... U četi sam imao nekog učitelja Andru. On se nalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio je slobodouman. U crkvu nije nikad išao, a nama se stalno podsmevao kad se prekrstimo.
— Nije mi što je poginuo, nego što ostadosmo bez ručka! — jada se ovaj. — Ja, bogati. Ljudski život tamo ništa ne znači — upade poručnik Mišić. — Na frontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu.
Očekujem da dođe neko da me iznese. Oslonio sam se malo na ruke. Oko mene ležali su nepomični vojnici. A tamo levo, negde daleko preko bugarskih rovova, grmeli su topovi... U neko doba noći začuo sam nečije korake.
Ali Srba tamo nije bilo. Uplaši se sveti Petar za našu sudbinu. Ode i saopšti Gospodu. Reše tada da se prati jedan heruvim na zemlju
Nigde nisam video šajkače. Istina, naiđoh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleske uvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno...
“ „Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapiće ti pušku. Nego beži dok si čitav!
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
62 HOJ DEVOJKO... 64 VIDIŠ, MOJ CVET LjUBEZNI... 66 PJESN 68 NATRAG, DRAGI, NATRAG, KUD HITAŠ TAMO... 71 DA VIDIŠ OVO DETE, DRUŽE!
No tamo dobrje, tam' izrjadnoj svjet, tam' žiti blago, tam' gdje mene njet, kudi ž' vernu eja, zlob ne minu eja ja prebjednoj, j
Kamo namjeraješ, kamo l' odletaješ? Odvješčaj na sije! „V inu goru odletaju, gnezdo novo da spletaju, — tamo namjeraju.“ Priskorbna gorlice! Kto tja odgonjajet, zdje žit vozbranjajet? Odvješčaj na sije!
Nepoznati pesnik NATRAG, DRAGI, NATRAG, KUD HITAŠ TAMO... Natrag, dragi, natrag, kud hitaš tamo? A gdi ti je Čenej, promisli samo!
Natrag, dragi, natrag, kud hitaš tamo? A gdi ti je Čenej, promisli samo! Nema lepše ot Novoga Sada — zemlji raj; Ukorno je kuda ideš, bliz čenejski kraj.
Stan', promisli, postoj, dragi, ne hitaj! Pustinja je tamo, trava i polje, Gdi poete vele, ti znaš bolje. Za marvu je samo polje, bunar, izvori, Gde padaju s hukom u tavnoj
Krošto, dragi tamo često odhodiš, Ah, i mene ovde često ostaljaš? Liću suze, ah, žalosna, dok ja ne vidim Da se s tobom i ja ovde kadgod
Ot velika straha morovija jazvi Domi ostaviša, v goru pobjegoša, spasti eja hotjašče. No i tamo njekih ne viždu spasenih, Nazad si prihodjat, tamo umirajut gorkiju smertiju.
No i tamo njekih ne viždu spasenih, Nazad si prihodjat, tamo umirajut gorkiju smertiju. Ino ničto vljaščše slišit eja v domu Tokmo proščalnija rječi žalosnija: „Prostite m',
Njest, mišlju, ni tamo, vo vsej Italiji Ni jamure medvedu, ni jamice liji, Vezdje cvjetet cvjetije i miriši grozdije Kojih ninje, ole!
Tome služi sav svet — dobija, gubi; Svemu pričina on. Gde jači život, Tamo pobeda speši. Drema u miru i lav. 11. decembra 1818. Lukijan Mušicki ODA K SAMOM SEBI Teško meni bez mene!
Genija naroda u mirnom sanu ubija, Teške lance kuje i mladom i starome; Tamo bogatu jesen gazi, a onde dične Pametnike, slave naroda večne ruši. Ne pazi sveto!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili
] ČETVRTI DEO PRVA POJAVA Noć. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a tamo dalje Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira i ostali begunci. STANIŠA (udarajući nožnicom od sablje u stenu): Otačastvo kamen!..
Na daleko li, mladi, smisliste? BOGDAN: Daleko, starče, bogme daleko! Moj otac ne bi tamo išao, Da mu za svaku stopu kročenu Po jednu carsku krunu daruju.
U Turke, zar u Turke? Ha, u pakao!... Il’ tamo gde je mnogo strašnije, Međ’ zmije, guje, vukove, Kad u besnilu gladi očajne Sa sebe zdravo meso kidaju... Ha!...
Mrtav je on!... Ubijen... leš!... Na steni tamo negde kamenoj Nemilice se truju orlovi Mesišta tvrdog ljutim otrovom...
KAP. ĐURAŠKO: Mnoge sam tamo opremio. — STANIŠA: Sad spreman budi ti! (Biju se. Kapetan Đuraško ranjen ustupa.) STANIŠA: Za mnom, vitezi!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo.
graktali povrh mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline sa nemilim kreštanjem, a on je bolan, prebolan hodao tamo i amo, kao bez glave, satrven i ubijen nenadnim jadom i čemerom.
Relja, uspravan, potamnjeo u obrazima kao kakav okorjeli grešnik, prazna i ukočena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo šapće i mrmlja: — Čudne li sreće i crna li udesa moga!... Bože, Bože, što si tako nemilostan!
Došlo nebo modro kao čivit. Izvedrilo se, nigdje oblačka da opaziš. Daleko tamo — daleko oko Osmače i Lunjevca uhvatila se plavičasta timorina, pa treperi i drhće pod uzavrelim sunčanim zracima.
On se podiže na koljena i pruži ruku između dva vrhunca, kroz koje se bjelasalo selo dole pod planinom. — Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li? Vidiš zar!
Neka kô misle: pošô Švabo od Banje Luke, udario na Kadinu Vodu, pa će sad preko Bronzanog Majdana tamo u duboku Krajinu... Goni Krajišnike! — Nali-de mi jednu, Mićane! — Tako sam ja to ižinjô i uredio.
Mi se vratismo, a Simeun nekako žalostivno otpjeva uz Kurepovac tamo prema Grmeču: Već je krvca iz zemlje provrela, zeman došô, valja vojevati. Parteniji se nešto ražali.
Kažem vam, braćo, ko kaluđera nije služio — taj se ne zna Bogu moliti! — Mićane, 'ajd opremaj konje. Ići ćemo tamo u Melinu čatati nekakvoj babetini strašnu molitvu...
— Bradara, s kaluđerom na srijedu! — viknu Simeun i sjâ s ata. — Nije, Simeune, 'vođe kaluđer. Malo prije protrka tamo u selo — odgovara Bradara i drhće. — Meni je svejedno.
A gdje nauči ona toliku nauku? David: Đavo bi je znao, glavati gospodine! Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam...
Kako bi bilo da mi tu nesretnu kravu preselimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „'Vala, velim ja, carevini koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma'!
Pođeš li gore Glamoču, pa sretneš čojeka, viči: „Pomozi Bog, Sava!“ Gore ti je sve goli Sava. Nanese li te put tamo vrletnoj i kamenitoj Lici, skidaj kapu i viči: „Dobar dan, Dane!“ ili „Dobar dan, Mane!“ Nećeš pogriješiti.
Bojić, Milutin - PESME
A vatre drevne, zgašene i sive, Uzdahom šalju poslanice mukle. Mrtvace tamo ostavismo žive. I kô Ahasfer, koga Gospod ukle, Tražimo ravni do u beskraj pukle.
Jer tamo, daleko, poprište se zari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnic
Jer tamo, daleko, poprište se zari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnica biva.
Ali, vaj, ja danas spazih binske daske I tamo gde mišljah iskreni su zbori, Gde istine zublja neprestano gori, I s prezrenjem gde se prate svetske laske.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna.
Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje. ANĐA: Pa našto ti onda kancelarija? JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata.
I da mi svršiš raspis sa onim: „Za svaku nemarnost po ovoj stvari odgovaraće mi lično predsednik.” A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka.
) Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva. ALEKSA: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo. JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo.
MILISAV: Ama, kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica? MILISAV: Ne potkrada, nego, znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.
Pa ti ovo nisi iscedio. Doneo si toliko vode kao da ću da se kupam. Izađi, molim te, napolje, pa iscedi tamo u avliji... 'Ajde blago meni, pa posle da te saslušam natenane. MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko. (Odlazi.
(Iz praktikanstke sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja.) Hej, šta je tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti boga, Milisave, pa im ti malo vojnički podvikni!
Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa
MILADIN: Pa ja čekam već... ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata pa bi ti onaj tamo morao kazati: „Čekaj...” – ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda...
Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata pa bi ti onaj tamo morao kazati: „Čekaj...” – ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda... 'Ajd' izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću te ja zvati.
SPASA: Promeniću, gospodin-Žiko. Izvolt'te prekosutra, drugo vino ću otvoriti. ŽIKA: E sad, hajde tamo kod gospodin-Viće. VIĆA (koji je dotle razgledao akta): Je l' vi znate zašto ste ovde?
Sedi, sedi sad slobodno! MILADIN (seda s nepoverenjem). VIĆA: Jesi l' previo tabak, gospodine Milisave? Napiši mu tamo „rađeno” i upiši imena prisutnika. (Zvoni. Josi, koji se javlja na vratima.) Dovedi mi onoga gospodina iz 'apse.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Zato u bugarštici, opet ostajući veran svojoj religiji, Makro, po majčinom savetu, ide prvo na venčano kumstvo ("Tamo pođe Kraljeviću u te crkve svete Petke"), pa tek onda odgovara na sultanov poziv za vojevanje protiv Arapa, savršeno
Jakšić, Đura - PESME
nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava. Napomena Đure Jakšića NOĆ U GORNjAKU Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji, Preko koga preći pust se život boji.
Izginućemo — ali slobodni, Jer Srbin neće da bude rob! Tamo daleko, na svetom groblju, Potražićemo život il’ grob!“ 11. januara 1867.
Nastasijević, Momčilo - PESME
U kutu gde bona pevušila, na stručak nade kad mirisalo, žica je, ču li, prsnula. Prisluži, mamo. Ni tamo, seni, zar pokoja, no pokoj tražiš međ nama, nedužnu gde te bolelo, sejo, gde bela prominu.
Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti? Tuđa iz tebe bića hoću li voleti? Smiluj se. Truje, ne celi tvoj lek.
Al’ kaže mi se dolina. Romori što je škrgut ovde zuba. Tiho se tamo sjaranilo što se krvavo mrzi ovde i ljubi. Nema za mene bilja ovde dole.
I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su oči tajni. I kad umiru drveta, ni tuga ni opomena, te suhi list čudno tišinom
Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno.
Ljubav je tvoja prevazilazila i ljubav žena. O Jonatane, Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Zašto je naša slava morala da podlegne?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Baba ga uvek, ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja.
I s bratom na rukama, bilo tamo kod matere u kujni, bilo ispred kuće, i zabavljajući ga, tako čeka oca da iz čaršije dođe na ručak.
Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.
brzo, halapljivo, žureći se kao da jedva čeka da to svrši, najede se i da što pre legne, prespava, odmori se od dugog tamo u dućanu stajanja, prodavanja.
Tako isto bi tiho se dizali sa ručka, majka nečujno iznosila sofru i čistila, tamo u kujni ostajala da pere sudove, sprema.
Baba bi već odmah posle jela opet otišla, upravo vratila se tamo otkuda je i došla, u baštu, dvorište, da nastavi prekinuti posao.
Čisto kao da bi se upadalo, tako bi se silazilo i dugom kaldrmisanom putanjom išlo ka kući. Kuća je bila tamo, u dnu. Visoka, na dva sprata.
jedna strana, i gornji boj koji, okrenut naniže, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci trema i tamo unutra u polutami kujna, sobe. Licem kuće, celom njenom širinom, ispred nje, protezala se bašta i gubila naniže.
Lomila se po kujni, ognjištu, rafu, sudovima. Navek jedna strana kujne bila u mraku, te je celog dana tamo gorela sveća, da bi se moglo da radi.
Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.
Znao je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to
u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to tamo baba ide, namešta, sprema...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
l. zakopaju tamo gde je novorođenčetu, prilikom merenja, udarila glava (»Kad ti nikla, onda njemu naudile veštice«, ŽSS, 194).
U narodnoj medicini b. l. se javlja, tako reći, kao univerzalno sredstvo, kao panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim, dolazi gotovo uvek u obzir njegova egzorcistička priroda, i
U zapadnim (katoličkim) krajevima r. se u domaćem kultu javlja ponekad tamo gde je kod pravoslavnih bosiljak. Kod katolika u Bosni i Hercegovini mladoženjina majka dočekuje mladence na pragu i
Kod Popovaca uoči Blagovesti nabere se a. ili, kako se tamo zove, ljutika, i sutradan se njome mažu stoci gubice da je ne bi ujedale zmije (SEZ, 65, 1952, 157). Bagrem.
Mladoženju za vreme svadbe štitila su tri trna d. r. zabodena u njegovu kapu (ibіd.). U Gruži d. r. (koja se tamo zove šipurak) upotrebljava se pri bajanju protiv žutice: uveče se žut konac (koji predstavlja bolest) zaveže bolesniku
U okolini Leskovca lek se traži u šipu d. r. »u stranim atarima«: tamo bolesnika rano dovedu, i provuku ga kroz šip rasečen odozgo do korena, »pa zatim sastave šip i uvežu ga alevim vunenim
Nešto slično rekla je i u istočnoj Hercegovini: »Ber̓te mene, ne čupajte žila, Ja ću vratit od mrtva živa!« i tamo se ceni »kao univerzalni lek« (GZM, n. s., 23, 1968, 61). Upor.
U okolini Leskovca lincura, koja se tamo zove: orven ili raven — osim kao lek (u rakiji) protiv groznice i drugih bolesti kod ljudi i stoke upotrebljava se »i
; polaženik predaje domaćici m. (ZNŽOJS, 40, 1962, 494). U Kastavštini m., koja se tamo zove ulika, nosi se u nedelju pred Uskrs u crkvu da se blagoslovi, i zato se ta nedelja zove Uličnica; veruje se da će
Kad umre težak bolesnik, »zapale u odeljenju gde je ležao papriku i sumpor«, i To tamo (iza dobro zatvorenih vrata i prozora) »dimi dan i noć« (SEZ, 68, 1955, 85, Gornja Pčinja).
, 538). U Temniću tom prilikom takođe upotrebljavaju prutove č. ili ustave, kako se ona tamo zove — valjda zato što ustavlja bolest i zlo uopšte (GEI, 24, 1975, 146 id). U Velikom Mokrom Lugu 1946.
Kolika je moć pripisivana č. pokazuje verovanje da ni kuga ne može ući tamo gde se ona nalazi (ZNŽOJS, 7, 118, Otok). Čubar.
Ćipiko, Ivo - Pauci
im, pokojnoga Radu, koji se bio, ubivši radi preoranja zemlje nekoga komšiju, odmetnuo u hajduke i pobjegao u Tursku; tamo je i poginuo. Govorilo se da se za hajdukovanja sa najstarijim sinom, Ilijom, sastajao u planini, u pećinama.
Veli: — Ne da mi mira; a ja ga jednako varam ..... Juče me čekao na urečenom mjestu, u ogradi iza crkve. Čeka on tamo... a ja virim kroz odškrinuta kućna vrata... Ha, ha! Ma čuj, Rade, — prevrne — stid me reći... —Zašto? Reci!
Dobro, brate, daću ti dvije kvarte sada najboljega, kad je najskuplji... Dođi po nj, kad hoćeš!... — Neću ja tamo, — odgovori Petar. — Ko veli da si davao dvije kvarte? Pusti, bolan, — milo za drago!
I nastavi: — Pa ono što Mađari rade sa Slovacima, rade i drugi, kad im samo treba... Eno vam Hrvatske! Što tamo ne rade takozvani mađaroni! — I to je veliko zlo! — prekide ga gazda. — A ko veli da nije?
Kum Marin ispržiće na tavi morskih ribica, što bi rekao stotinu pojeo bi ih u zalogaju, a kad tamo, prebirući jednu po jednu, sit se najedeš... i ostane ih za sutra, a kako se za njima slatko pije! ...
nastradala od mraza žita ne pomogoše se: kukuruzi tek što se drže, a prazno klasje bijelih žita strši uvis, kao da tamo pomoći traži, kad izgladnjela zemlja u najljepše vrijeme iznevjeri.
prava uze krišku pršuta vilicom i na tanjiru reže ga nožem; to on ne može da podnese: jedi se u sebi, i oči mu jednako tamo zamiču. Najposlije, primorsko vino razveza jezike, a nakon pečene janjetine pije se bolje.
— Kape dolje! — zagrmi fra Joso. I vi tamo! viknu seljacima što su mirno uokolo stali i buljili u društvo. — Biće da će se pomoliti bogu, da mu zafale na obilatu
Mišljahu onim platiti i kamatu i „ratu”, i godišnje dućanske potrkušice, a kad tamo — ne dostiže ni za kamate. Vojkan se vratio onoga dana pijaniji no igda, kao veli čovjek: badava je mučiti se, bezdanu
Nikako da koga pusti da mu u oči zaviri, već glavom jednako kreće tamo i amo... Rade, ima nekoliko vremena, i opaža, premišlja, ali kako da se opre zlu što ga sluti?
Nakon nekoliko sudbenih pretresanja, sud odluči poći na „lice mjesta”; tamo svjedoke ispitaće u prisustvu obiju stranaka.
Skrene ka mlinovima. U po puta upita se: „Što ću tamo? “ Ali ipak ide, gonjen besvjesno nekom neodoljivom radoznalošću.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ješće samo korenje, plodove kupine i pečurke. Zbilja, otišao je tamo a da sa sobom nije poneo ni mrvicu hrane. Kažem nije ga narod voleo, možda i gore od toga, mrzeo ga je zbog njegove
Konačno je dopao tamnice. Tamo ga je smestio Adam Orlandić, ćefalija Brvenika u Inogoštu, zbog prevare nekog mesnog oružara, kojem je ćerku lečio od
Obećavaš li to meni, Gospode: izdržim li i ovo iskušenje, otvoriće se dveri toga raja? Raja? Ima li ljudi tamo u tome raju, Gospode? Kakvi su oni koje si tamo smestio? Jesu li lepi ili su osušeni i ispijeni kao ja?
Raja? Ima li ljudi tamo u tome raju, Gospode? Kakvi su oni koje si tamo smestio? Jesu li lepi ili su osušeni i ispijeni kao ja?
Kakvi su oni koje si tamo smestio? Jesu li lepi ili su osušeni i ispijeni kao ja? Sve je izgleda tamo krasno, i ptice, i livade, i drveće izobiljnih plodova, i bistri potoci, i dani puni ushićene svetlosti, i meka
izobiljnih plodova, i bistri potoci, i dani puni ushićene svetlosti, i meka predvečerja, i zvezdane noći, samo su ljudi tamo isceđeni, suvi, bez sokova, senke suludih mučenika i nepodnošljivih pravednika.
O čemu bih tamo mogao razmišljati, Gospode? Bludio bih kao duh preko miomirisnih polja, među milozvučnom ptičijom grajom, i ništa više.
kao ugarak, i da su takvi rođeni, i da su im samo zubi blistavo beli, i beonjače, ostalo je, veli, crno kao noć, da je tamo crkva, u prestonici Vizantijskoga carstva toliko velika da u njenu lađu mogu po visini stati tri crkvice vratimljske kad
Zatim ne vidim više ni Doroteja, ni njegovog bojnog ata. Tamo gde je stajao maločas uzdiže se gromada oblutaka, belih kao sneg i na njoj mala zelenoljubičasta jelka sa iglicama od
I probisvet. Da je čovek bez svoga doma, da mu je svejedno živeo ovde ili tamo, pa će mu isto tako biti svejedno dobije li ili izgubi bitku sa Brzanom. „Ne volim šaljivdžije.
Svečano su obučeni u duge blistave odore koje se presijavaju na suncu. Ovde sam telom, tamo u onoj povorci koja zamiče za okuku — dušom. Vučem za sobom svoju bangavu nogu, nikad mi nije bila teža.
Nije zgodno, rekao sam, da svakodnevno odlazi kod Doroteja u odaju, da mu lično nosi hranu i da tamo predugo ostaje s njim sama. Saslušala je mirno, zamišljena, bez traga uzbuđenja. Nisam to očekivao.
Ilić, Vojislav J. - PESME
stare, Tiho i bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom blagom: O, čuvaj, Bože, anđela mog!
Nemir mi stiskô umorene grudi, Nesrećno srce što ljubiti zna! Kroz tiha polja srdašce mi žudi Daleko tamo, u bajniji svet: Da zlato svoje iza sanka budi Uz glasak frule, uz uzdisaj klet...
Al' šta me goni, te se umom krećem Međ sjajne zvezde, u pučine dno? Kakve me tamo očekuju tajne? Ima li kraja tumaranje to?
U rano proleće tamo surovi gorštak se vere, Slušajuć srdite vale, što hrašće stoletno lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu
i vlažne crne se njive; Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža, Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža. Tamo na surom visu kroz maglu, tanku i plavu, Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu, I rujni večernji zračak, što
One su noću, uz čarobne lire, Mamile pesmom mlađane pastire. I svaki onaj koji tamo svrati, Nikada više natrag se ne vrati. Pećina danju u kamen se stvara, A u noć opet u staklo pretvara.
Da, mi smo već stigli tamo. Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već
Od to doba bacajući suzni pogled sa visine Carski sin je s mračne kule željno gledô u doline. Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada, I hori se tužna pesma što pastirka peva mlada.
1888. NIMFA Tamo gde gusti bršljan šumori s lisnatih grana, I bistro jezero šumi i vetrić uljuljkan spava; Gde divlja ružica cveta, i raste
“ I pastir iđaše njojzi, zanesen mislima sretnim, Da večno ostane tamo. A mesec dvorogi svetli... Na obalama cvetnim Tišina vlada samo. 1888. PRED TROJOM Dan je okončan burni.
2. Tamo kuda prošlost od iskoni drema, I junački klefta na pljačku se sprema, Gde se vite kule sa obala bele, I topovi strše s
Preda mnom prostranstvo puklo... Svedoci vekova slavni. Sa dna se podižu morskog Olimpa visovi tavni. Mirtove šumice tamo sveštene obale kriju, I sanjalački šumno talasi podnožja biju.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Kao što vidite, draga prijateljice, kroz vremensko prostorni kontinuum može se u mislima divno putovati, tamo-amo, u pre i posle.
Topot njegovog konja gubi se u pravcu Areopaga, tamo ćemo i mi poći. Zaista se nešto desilo kao da je grom udario iz vedra neba. Ljudi jure ka Areopagu i Pniksu.
To Sunce zamišljao je tamo negde u visini. Na zamišljenoj, maloj Zemljinoj kugli, vide on i Aleksandriju, jednu tačkicu; i nju veza u mislima sa
U jednom od mojih pisama, ja sam već spomenuo nebeski pol i polarnu zvezdu, i rekao da ova leži, tamo daleko, u produženju Zemljine osovine.
mi je mesečina razmenio svojim talaščićima u zlatne dukate, koliko sam snova prosanjao u čamcu što ga je on ljuljuškao! Tamo u mome rodnom domu nemam nikoga više, Dunav je ostao još, jedini prijatelj iz ranog detinjstva.
“ „Kako Vi to mislite?“ upita ga jedan sa kraja gomile. „Karіѕіme amіce, i u nauci ima gospodskih radnja i ćepenaka. Tamo gore, odakle dolazimo, predaje klarisimus Kremonini, koji prima od Republike dve hiljade forinata za svoja predavanja, a
Pogledajte, tamo na zapadu, baš pored crkvenog tornja, blista zvezda danica, planeta Venera. Uprimo naš dogled u nju. Iako se ovaj baš ne
Takav model ne bi mogao biti proporcionalan u svima svojim delovima: jer, odabere, li se tamo smanjenje pri kojem su same planete još dovoljno velike da se mogu razabrati Slobodnim okom i opipati rukom, onda su, i u
Pored Karlove crkve stoji skromno, no prostrano zdanije Visoke tehničke škole, a tamo, na desno, na samom ulazu u glavnu ulicu Videna, vide se još poslednji ostaci jedne stare zgrade koju moram naročito da
A Berlin je kao stvoren za taj poduhvat; tamo, u Prirodnjačkom muzeju, nalaze se autentični dokumenti, svedočanstva a razvitku života na Zemlji.
No to nije, draga prijateljice, tako jednostavno. Onde na Zemlji vladaju takve prilike koje su nam nepodnošljive. Tamo bi nam krv uzavrela, a o drugim opasnostima i da ne govorim.
Vidimo i dobar deo Nemačke; ono je, ako se ne varam, Tirinška, a ono Češka šuma, ono su Istočni Alpi. Tamo na jugu, iza belog planinskog bedema, proviruju već talijanske ravnice u proletnom zelenilu.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
se polja sva zelene, Topliji je sunčev sjaj, Sve su voćke odevene, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Tamo cveće divno cveta, Oh tamo je sada raj, Ne možemo mirovati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!
Tamo cveće divno cveta, Oh tamo je sada raj, Ne možemo mirovati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože
Tamo cveće divno cveta, Oh tamo je sada raj, Ne možemo mirovati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože pogledaj. Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!
Pogle tamo koliko ih – Svaki mrvu vuče, Jedan drugom s puta svrće, Niko se ne tuče. Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila,
MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!
Stanković, Borisav - TAŠANA
Zato ide brižno, malaksalo. TAŠANA (s dosadom Stani, pokazujući na dvorište i graju): Šta je to tamo? Opet čivčije? STANA (prilazi joj nasmejano, užurbano): Ništa, ništa, snaške!
(Stani): Stano, jesi spremila dečje cveće? STANA (pokazujući glavom na dečju sobu): Jesam, jesam. Njihovo je cveće tamo kod njih. Deca ga uzela. TAŠANA odlazi i vraća se vodeći dva dečka koji nose kite cveća. Tašana ih dovodi do korpi.
TAŠANA (nastavlja): Da, ostavite me samu. Ti u dva, tri dana ako navratiš, a otac, i kad dođe, sve tamo, na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše
Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti... (Potreseno): Bože, čedo! Bože, Tašana! Bud tamo, kod kuće, nisam na miru od onog starog, oca ti — znaš ga kakav je: ni za šta, ma šta da je, odmah on kuću digne mrtve
A što po tri dana ništa ne okusi, to ti ne govori?! KATA Ama da vi tamo s momcima noću dugo ne sedite; i možda po kući lupate i larmate, te se ona ovamo s decom od toga trza i plaši?
Eno (pokazuje na baštu): kad god je lepo, a osobito kad je leto, kad sunce zažeže i žega pritisne, tamo je hladovina: šedrvan bije i voda prska po licu, i onda ja tamo iznesem: i jastuke i ćilimove i vodu i ratluk.
osobito kad je leto, kad sunce zažeže i žega pritisne, tamo je hladovina: šedrvan bije i voda prska po licu, i onda ja tamo iznesem: i jastuke i ćilimove i vodu i ratluk.
Sve udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali ona neće. Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi.
Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka.
I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je.
— noću ne smeš od straha slobodno da dišeš, a kamo li da zaspiš i odmoriš se — a ono još moraš da paziš, i da tamo, po čaršiji, po varoši, po kućama, što ko ne kaže o tebi, ne pomisli, ne čuje što.
I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična. „Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandžaka, pa eto tako ponešto još kažem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroče.
Jedared, ušao je da ruča, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, što nije bivalo, Seka kleči; Srećko je u štofarnici zabravljen; Rista utekao, jer
— „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor.
Ali se i majstor Kosta vratio preobražen. Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilično rasvetliše, mnoga njegova znanja iz
Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu.
Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.” Sva je varošica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo.
rasejani su grobovi onih što nekada behu vezani za gospa Nolu, ili za njenog muža, ili bar za imanje njenog muža. Tamo na obronku, u jevtinijoj i tešnjoj grobnici, leži sestra gospa Nolina, lepa Julica, i s njom njen „Markiz”, njen srednji
Prvi od trojice, doktor Mirko, jedan od najuglednijih građana varošice, eo ga tamo pod onim gustim bršljanom, sa ženom i sinom, i bez potomaka.
Jesmo li u mlade naše godine toliko puta slušali da se Stanojla Perčinova, tamo odnekud s granice Srbije i Bosne, udala za čoveka više no trideset godina starija od sebe. — Imaš pravo.
Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o širokoj crnoj pantljici. Sinovi moji, koji se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos
Svako podne u Boga, u komšiluku kukureče neki petao, galami kao lud. A kad on naposletku umukne, tamo preko bašte neko počne da zove: Mato, o, Mato! Iz dana u dan tako, ali taj se Mata još nikada ne odaziva.
Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka, velikovaroška groblja iz palanačkih grobalja. Tamo i tamo imamo množinu malih krugova rođaka i poznanika, koji su živeli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu, uzme bič u ruku i zviždući pođe sokakom, na svaki prozor zavirivajući tko tamo sedi. Slučajno opazi Roksandu i sasvim se voshiti lepotom njenom.
Ali kako tamo vidim suščestvo s zamršenom bradom, s bosim nogama, gdi je preko golog tela japundže prebacilo i zlobni smej s usna ne
niko ne usuđuje vas u vašoj sistemi uznemirivati, zato bi vam prijateljski sovetovao da se opet u vaše bure povratite, tamo šakom, kad nemate kutlače, vode pijete, svet prezirete i po vašoj glavi respublike pravite. Adio!
se i sočinenija svoja, dok su jošt u rukopisu, pročitavati, tako da kukavni slišatelji moraju, il’ im se oće ili neće, tamo misli upravljati kud ji suvo sočinitelja pero vodi.
Koliko bi mi slađe bilo kada bi me ti za kose vukao nego što ja to činim. Romane, vičem, trčim tamo i ovamo, popnem se na breg, i otevši ti znak dati da me vidiš, skinem pantliku s glave i podignem na drvo, a ja se
ime gavalera nositi kad mu je laka kesa; i da ne žali što nije onaj ili onaj, i na onom mestu, kad mu je već presuđeno tamo ostati gdi se našao.
« Jo, gospože, u mesecu se ne nose kape, ni šeširi, ni cvetovi na glavi. »Šta naopako, da kako izgledaju žene?« Tamo su najveće žene od tri stope. »Hi, hi, hi! tu znam da štikle stradaju.
»Ja sam hotela pitati kako se u mesecu venčavaju, kakav daju privez, kakav im je cvet.« Oprostite, gospodična, tamo toliko drže na brak koliko mi na aljine, to jest u mesecu se samo dotle u braku živi dok je mužu ili ženi po volji, a
« O, što se toga tiče, gospože, tu je uređeno da žena može toliko muževa imati koliko joj je volja, tim više jer tamo nije običaj kuvati. »To je najlepše kad čovek dobre sluškinje ima.
»To je najlepše kad čovek dobre sluškinje ima.« O, ne gospođo, tamo su i sluškinje gospođe, to jest sluškinje se toliko brinu kao i gospođe, jer tamo se kokoške i patke same peku i jedva
« O, ne gospođo, tamo su i sluškinje gospođe, to jest sluškinje se toliko brinu kao i gospođe, jer tamo se kokoške i patke same peku i jedva čekaju da i tko jede.
« »G. spisatelj, vi rekoste malo pređe da u mesecu niko ne kuva; dakle šta rade sluškinje?« Tamo nema sluškinja, gospože. »Pak kako se razlika na balu pravi?
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju stare, peglaju, vade fleke, prevrću ih i krpe tamo gde se na kojoj biografiji pojavila rupa.
docnije zbrisana sa zemlje i namesto nje se sad diže velika palata Narodne banke, tako da su danas bančini trezori tačno tamo gde je bila soba u kojoj sam se ja rodio.
U moje nevine zabave spadalo je i to, na primer, da se uvlačim u kujnu kad tamo nikoga nema i da bacim pet-šest šaka soli u ono jelo koje ja ne volim, a zatim, za ručkom, da uživam u izrazima lica
No sve su to bile moje zabave manjega značaja, one širega značaja razvijale su se napolju, van sobe. Tamo je mene očekivala uvek čitava četa odmetnika od roditeljske vlasti, sa kojima sam izvodio razne ekskurzije po tuđim
Davida Mešulama na čelu vojske, mi smo slobodno smeli davati izjave o miroljubivosti svojoj i ne sluteći šta se tamo, u dubini duše našega ministra vojnog krije.
U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvavili našega plovana da se ovaj sa pola
— pitao je Živko Janjić. — A da li tamo gde je tačka i zapeta možeš da ručaš supu, goveđinu i pečenje ili imaš vremena samo da pojedeš perecu?
— domišljao se Steva Radojčić. — E pa dobro, ako se tamo gde je tačka i zapeta ukrštaju vozovi, to i onaj drugi voz ima svoju tačku i zapetu i onda tu se sretnu dve tačke i
Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je to upravo Crno more, a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa, te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske
školske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga bivšeg globusa.
mogli da poslužimo osobinama stečenim u detinjstvu, Tako, na primer, Sima Ćuran je otišao u diplomatiju i postigao je tamo lepe i znatne uspehe; Jova Magarac je postao ministar prosvete i izvršio je mnoge i mnoge korisne reforme u toj
Možete misliti kako su te čizme potresle umetnikovu dušu. Banuo je gnevan u sobu i tamo je u svome rođenome krevetu, na svome rođenome jastuku, video svojim rođenim očima narednika bez čizama.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
106 NA IVICI ŽIVOTA 115 KRAJ MUKA... 120 SAN ILI JAVA 126 OSTRVO SMRTI 133 U FRONT! 141 TAMO DALEKO 146 KAPIJA SLOBODE 151 SOLUN 152 HILI 157 SAD SMO OPET VOJSKA 162 POKRET 167 MOGLENSKE
— Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni.
Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija? A ja došao do nje, pa je ostavio. Još malo... Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom.
Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze...
Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bih sve pse ovoga sveta.
Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati...
— čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?! — razdra se poručnik Kosta „Turčin“. — Pa, kuda ću?
— Teško da ćete šta učiniti... Molio sam, pretio, ali šta da se radi, kad se komora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. — Leteće kao ptice noćas, kad bude palo trideset glava!
Ali on se sklonio negde i niko ne može da ga pronađe. A sada treba ići u divizion, i već možeš da pretpostaviš šta me tamo čeka. Javim ostalim komandirima da se ne muče, i odem u divizion. Bre... Bre!... Šta se tada sruči na moju glavu!...
Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci. — Pripremali su se Bugari do prvog oktobra. A mi smo posmatrali i čekali...
Na nekim mestima Bugari su uskakali u naše rovove, boli se tamo bajonetima. Mi smo tukli u gomilu... Bugari su bežali. Opet se vraćali. Tada su naši odstupili.
Potrčim kao bez duše u bateriju. Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu.
Petrović, Rastko - PESME
PESNIK NA VODAMA QueIIe veіne lutter derriѐre leѕ crêteѕ de Serbіe! G. Apollіnaіre Šljivaci se sad tamo rascvetali, Izrodili se sad tamo novi životi sa gruda, I zore se zabelasale sveže, zaplužili rali; Voleo bih da te ja
G. Apollіnaіre Šljivaci se sad tamo rascvetali, Izrodili se sad tamo novi životi sa gruda, I zore se zabelasale sveže, zaplužili rali; Voleo bih da te ja provedem svuda, Tebe po gorama:
šešire, Umorni, pa sedali na prva prolazeća kola; Među kokoši bismo smešteni zadremali upola: Moj Gijome, gle, sad se tamo sve voćke rascvetale. Tebe po gorama vukao, uvodio u sve manastire. Da daš život za one gore!
MESEC PUN Vыhožu... Ljermontov Odšunjajući se u polje široko Tamo gde je prva četvrt mesečeva, Rastvoriti grudi ponosito, Pokloniti se na sve strane; Pogledaću nebo žitno
Iskrašću se kroz polje belo Tamo gde je druga četvrt mesečeva, Zasmejati se tamo oholo I koraknuti na četiri strane; Ljubavno diše moje selo, Lavež se
Iskrašću se kroz polje belo Tamo gde je druga četvrt mesečeva, Zasmejati se tamo oholo I koraknuti na četiri strane; Ljubavno diše moje selo, Lavež se pasa s bostana razleva, Ko zlato kovano plašće
Odakle zora će da svane? Odakle zora će da svane? Odšetaću se u polje žuto Tamo gde je treća četvrt mesečeva: Zakliktaću mu pesmu mladačku, Glas neka široko zatrepti.
Pa iskradem li se noću u polja Zlatna gde sija mesec puni, Beskrajna nas će ljubav da zbuni. Tamo gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro upitaću se zdravlje, Postavljena su evo srebrna
Kad se setim, moje je sećanje onda jače od svesti. Kad se setim da onda aeroplani uleteše svetlucajući. Oni su bili tamo, Ti divni hrabri avijatičari Pod kožnim kaputima.
ćemo spustiti našu dušu na konopčetu da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje, Sad ćemo pokušati i da umremo. Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi.
Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi. Tamo neka je moja snaga sa vama Da ispunimo celu jednu fabriku nitro-glicerina. Ko kaže da pušenje škodi mladosti?
Do jutra je već stigao tamo lako Usred bitke, kad se kršio najžešći lom. Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest: Napred, na
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Meso joj je odvratno i ljudi ga ne cene baš previše. U Gornjem svetu ugor je cenjen, ali biti cenjen tamo gore nije naročita sreća za ribe. Neka ga više ništa ne pita!
Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore! Postoje u livadi i sitni žuti cvetovi čije glavice postaju srebrne i lagane kad ostare, otkidaju se i lete k
Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta? Pođe mališan dalje.
Jednoga dana zaplaka i odbi da i dalje ide u školu. Tamo mu se svi rugaju, ćuškaju ga i smeju mu se. — Nisam ja za školu, majko!
— Pažljivo i da je niko ne vidi, pokuša Lepotica da sastavi komadiće ogledala. Uzalud! Tu i tamo nedostajalo je poneko parče, javljala se pukotina.
Pogled mladića, svetao, i vruć izmicao joj je tlo ispod nogu. No Zlatokosa se pribra i reče: — Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti!
Ali, šta se to tamo, nasred bostaništa zbiva? Je li moguće da je Sofronije k njemu krenuo? Protrlja Starac oči: sanja li on?
Penji! — viknu Princeza. — Brod samo što nije zaplovio... I pope se dečak. Duga i meka je bila plovidba. Tamo kamo su išli čekalo ih je mnogo dece, mnogo pesme. Treba se odmoriti, treba se pripremiti za susret.
— Odnekud iza mojih leđa miriše. Pogledaj! — Nisam ćorava! — ljutnu se druga veštica. — Tamo i gledam! — gnevno je mešala čorbu. — Ne zanovetaj. Nećemo noćas dremnuti ni časka! »Neću ni ja!« pomisli Varalica.
Nije za jelo, ne igra, ćuti, šta s njim? Hitnu Hobotnica Belutak među korale i školjke. Ko zna koliko je tamo ležao zaboravljen i usamljen? Uzalud je Koralna Grana nastojala da ,sazna zašto ćuti. Nije je ni pogledao.
SAT S KLATNOM Tamo gde prestaje grad a počinju kukuruzišta bacaju ljudi stare i nepotrebne stvari: nekadašnja korita, islužene stolice i
Zaurlaće sirene, dojuriti policajci i kola s rešetkama, pa te odvesti tamo odakle izlaska nema... — Od muke kasa zakašlja, poslednjim snagama braneći svoju tajnu.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom... VASKA A što? A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma.
A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa.
A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je?
Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao.
Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima. A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške! Pa i krv često legne. STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao!
Da jaše — beg da je! I meni da je milo. Za koga ja tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da
Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (Ka vratima kuda je Kata izašla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i »beli svet« poji i hrani... Dolazi Arsa.
Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA Nikoga! Sve živo pomrlo!... ARSA Pa koga?
U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA Nikoga! Sve živo pomrlo!... ARSA Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka.
(Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!... ARSA Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (Policaji koji polazi): Čekaj ti.
MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo. STOJAN (pokazujući na kuću): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao.
) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!
Šantić, Aleksa - PESME
Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima gorim, I dršće i strepi, kao list sa pruta, I zove me tamo odmah preko puta, Pod širokim dudom od stoljetnih dana Gdje kućica stoji krečom okrečana, Pa ko da su vjetri snijeg
Gdje li je rasla ta ruža što gori? Visoko, tamo gdje se jelen krije, Gdje vjetar tiho s jasikama zbori I bistra voda iz kamena bije.
O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi, S tobom ću biti i dane i noći! I tamo, gdje se vodopadi dime, Ljubiću tebe svojim srcem zdravim. I tvoje slatko govoriti ime Nebu i suncu i gorama plavim!
No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te!
I svuda, eno, Gde koja pane, Po jedno zlatno Kandilo plane... Položi zbornik Na stočić tamo, i mani sada Anđele cele, Pa sedni ovde uz odar moj, Do zore bele Da gledam samo: Kako si lepa, Sestro Pavina!
Ovdje sam prve stihove napisô, Ovdje je s dušom poletila misô Visoko, tamo gdje se istok žari. Ovdje mi negda bješe raj... A sada?
Sve tako dalje, tamo, do Golgote, I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama! 1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s
I svuda gdje je srpska duša koja, Tamo je meni otadžbina moja — Moj dom i moje rođeno ognjište. 1908. Muzi Gore nam plaču... Jauci su česti...
1912. POVRATAK Mrem... Sa mojih njiva eno drugi žanje... Tamo više nema stare kuće moje — Pod očevim krovom strana čeljad stoje, I šljemena srpskih sve je manje, manje...
Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali jednu želju ispuni mi samo: Pod granama tvojim o daj mi grob jedan. 1913.
Stupa i jednako ispod borna čela Pogleduje tamo u kosture iva, Gde se na domaku reke, u dnu sela, Seoskoga uče stan samotni skriva.
No ona sve dalje korača, i samo Katkad suhu ruku stavi iznad čela, Pa pogleda bregu, gde, iz hrašća tamo, Sa planulim krstom viri toranj sela.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
on se tada nalazio u situaciji sličnoj onoj u kojoj je prikazan Starina Novak u pesmi Starina Novak i knez Bogosav: tamo nepodnošljivi zahtevi proklete Jerine, ovamo obesni turski mladoženja, nije dobro ni jedno ni drugo.
Ako je bila dorasla za udaju, nije mogla da pođe tamo kud bi htela, nego kud bi bila vonja njenih roditelja i braće, koji su skoro uvek bili rukovođeni nekom korišću.
), a neki su se vrlo osamostalili. To je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda (smrt Uroševa od Vukašinove ruke itd.).
Zar ima mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada. Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim
Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada. Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim ratne vatre...
Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim ratne vatre...“ Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz
Turci su, sem toga, odveli Đurđeve sinove, Grgura i Stefana, u ropstvo u Malu Aziju i tamo ih oslepili (1441). U to vreme Đurađ je posle puta u Zetu i posle bavljenja u Dubrovniku otišao u Ugarsku da traži
Kad je Klis pao (1537), oni su se preselili u Senj i „poneli tamo i ime uskoka“. U Senju njihov broj su uvećali venturini (begunci iz mletačke Dalmacije).
koji predstavlja jedno od najuzbudljivijih mesta u celoj našoj junačkoj poeziji: Pođi, sine, pošô u dobri čas! Tamo, sine, dobre sreće bio! Bog te zdravo i mirno nosio, od dušmanske ruke zaklonio, grdne rane i ruke dušmanske!
On ume da doskoči podmuklom Turčinu i da izbegne smrt. On izgovara one reči koje imaju dubok smisao: Ako tamo kud naprijed nemam, ni natrag se nemam kud vratiti. Natrag se nije moglo, jer je tamo bila tamnica, mučenje, smrt.
Natrag se nije moglo, jer je tamo bila tamnica, mučenje, smrt. Život je zvao napred i Vuksana od Rovaca i čitav narod.
u knežini nađe, topuzom mu rebra isprebija; a kad Turčin stane umirati, a on viče na svoje hajduke: „More, sluge, tamo pašče bac'te đe mu gavran kosti naći neće!
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni
Ovaj pogled ljuta zmija Da mi hrana nije mila Tako reći najmilija Volim brate lepo sesti Volim brate dobro jesti Tamo gde se klopa smesti I mene će nos odvesti Otkud meni ovo zdravlje Gde bih našo takva pluća Da ne volim mleko kravlje
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Drži ga! Drži gaaa! — Aha, ne daj tamo! Dok je namršteni Paprika sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru derući
Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim. — Eto ga tamo! Drž, ne daj!
— Ne dam da me na pravdi biju. Kriću se u Gaju, tamo gdje je nekad bila koliba iz koje si se ti borio. Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je
Ima u Prokinu gaju jedna zaravnjena udoljina, ja sam je nazvao Tepsija, tamo ću logorovati. — Ihaj, i ja ću s tobom, čim dobijem prve batine! — povika Stric. — To te već sutra čeka.
Trkom su pojurili do polurazvaljene čobanske kolibe, kad tamo, pod ostacima niska krova, sjedi glavom — ko? — Lunja! Ništa nije kazala samo se skromno povukla sasvim u ćošak da
Bila je radosna što su pored nje i što su pobjegli od pljuska. — U jazavčevu jazbinu da se uvučem, tamo bi sigurno Lunju našao — uvjeravao je ostale dječake Stric, njezin komšija.
— zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas. Čitava grupa sad malo slobodnije živnu. Nije tamo, znači, nikakav razbojnik, mrtvac ili nešto slično. To je neko od poznatih. — Ej, pokaži se, nemoj nas plašiti.
— lukavo zaškilji Stric. — Evo me odmah! O-op! — i Đoko pojuri drumom. — Ej, stoj, kuda ćeš? — Pa tamo gdje ne tuku! — viknu Đoko vraćajući se trkom. — A gdje je to? — Da, zbilja, nijesi mi još ni kazao. Gdje je?
Mačku sinuše oči. — Oho, šta li ćemo sve tamo načiniti da samo znaš. Pusti me, idem odmah na svoj tavan da mislim. Eto me sutra u Gaj.
Sve to posakrivaše iza jedne živice u dnu bašte, tamo gdje niko nije zalazio. Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i pođe na drum da sačeka Stričev
Njegov otac bio je u prošlom ratu zarobljenik u Rusiji („vojenopljeni“) i tamo se oženio Ruskinjom. Ivan-Vanjka bio mu je najmlađi sin, dječak plavokos kao zrela raž i tako krupan i temeljit da su ga
— Pa tamo gdje se vi krijete. — Ee, pa ti ne možeš tamo! — otegnu Stric s drveta. — Kod nas dolaze samo oni koje je učilelj istuk
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
I ko bi taj, toliko nesvestan bio putnik, videći pred sobom koga gde propade kroz led u jamu, da bi i on tamo natratao i za njim bi se uvalio? Nego zapanti ono zlo mesto, te i drugom kaže da se čuva.
Grešnik — znam da je on u tvome telu rov izrio i iskopao, neka da bi pao u tu jamu što je učinio! I ako bi tamo upao, to ne bi se razbio; Gospodin bi ga podhvatio za ruku.
Rođenje plaho i bolestljivo, Smrt preko mere strahovita, A po smrti tamo Neskazani se sukobe snahodi ... I mala briga prelamaje te, Mala bolest dole sobara te, I prosta plašljiva reč Zagrmi
je to dubrava, duboka dolina, jaka ključanica, neprokopni tamnični duvar, ne može se uteći, nedremovite su tamo i zle straže pakostne, pomrčni zatvor, zauzlana sveza, debele verige, golemi lanci, teške negbe na nogu, divlje i
Večiti domovi tamo, i selišta mnoga, magaze pune s blagom, otvorene stoje: nebesno carstvo pre veka i sveta prigotovljeno je — takvo
S velikom hukom pašte se tamo, a onde im znanja ni traga prednja nestaje! Al' što je postalo od Boga za potrebu izarad ljudi, ipak se svakad toga
Moje blago, srebro i zlato, ti si svako moje dobru pouzdanje i nadanje večnoga tamo veselja. o tebi se radujem krasno, ti mi si svirajka i lepe gusle, bogodahnut organ, diple!
Ako da se ispenjem na nebo, ti si sâm tamo gore; da ako li silezem dole pod zemlju, u dubine Adove, — i tamo si ti. Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak
Ako da se ispenjem na nebo, ti si sâm tamo gore; da ako li silezem dole pod zemlju, u dubine Adove, — i tamo si ti. Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za more, u koje tamo pustoline skriti se, al' i onde će me
Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za more, u koje tamo pustoline skriti se, al' i onde će me doseći tvoja ruka i naći me, i tvoja će me desnica zadržati i premestiti s mesta.
ovome velikom i širokomu moru plivajući nam k tome putu, kojim ćemo nepovratno putovati, — uputi nas mirno proći nam tamo, u večni vilajet.
MRTVOROĐENI Nit je šta ovde video, Ni ima za čim žaliti; Iz mraka je na zalud ovde izašao, U mrak opet tamo i otišao; Ni imena mu ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše.
Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, — „Sal dór čukne u tèl u Stambul — i paša već beše!“ — govorahu često meštani hvaleći silu i moć čorbadži-Zamfira.
I kad su služile i dvorile čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.
onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak — kako tamo vele — „turio u pesmu“ čorbadži-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se još peva pesma: Gospodar mi sedi na
U leto zorom, još za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, naslušao bi se pesme ptičica i nadisao svežeg i mirisavog jutarnjeg
U leto zorom, još za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, naslušao bi se pesme ptičica i nadisao svežeg i mirisavog jutarnjeg vazduha, umio bi se jutarnjom
Uostalom, i bez toga ne bi se dugo čekalo na to, jer tamo, na Istoku, ranije se i sazreva a ranije i stari. Čim devojče počne da grize donju usnu i terzija joj počne da meri i
“ iako je tom čoveku osamnaest godina, a dućan mu malo veći od većeg putničkog sanduka. — Takav je tamo običaj. Jer čim neko ima samo malo veće brkove, već ga zovu i same udavače „čiča“, a ako još pusti i bradu, njega svi
Mane je Zonu znao još kao derište, kao „čupe“ ili „čupence“, — kako bi oni tamo rekli za šiparicu, a i ona je njega poznavala još iz tih rânih svojih godina.
pa otrče veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obično i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, — jedno da bolje vide, a drugo da
Znala je ona ponositost te stare čorbadžijske kuće, predstavljala već unapred sebi kako će se to tamo čuti, kako propratiti n s kakvim podsmehom sve to uzeti.
Dijalog nije nimalo pikantan čak ni interesantan; a to je prosto stoga što je tamo, u tom svetu, sramota da se muško i žensko i pogledaju, a kamoli razgovaraju.