Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Po žbunju i po stazi bleštale su pahuljice jasnije od zvezda. Punim grudima udahnu devojčica ledeni vazduh, rešena da o Tataginoj deci nikome ne kaže ni reči, ali čim uđe u svoju kuću, iz usta joj samo izlete: — Videla sam Tataginu decu!
Videla sam ih. Svojim očima videla sam Tataginu decu! Žena dade znak mužu da ode i proveri. Ovaj pozva suseda i pođe Tataginoj kući. Devojčica do sada nije lagala, ali ovo je i za laž previše čudno. Kakva deca!
Kakva deca! Dva suseda, dva odrasla mrka čoveka ćutke su se približila Tataginoj kući. Iza prozora je, kao i uvek, gorelo svetlo, a preko vrata bio navučen teški zasun.