Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
joj duge, zamršene, bujne kose i pevajući onu tužnu pesmu: Da li te je žalba za tvoju majku, Za tvoju majku, za tvoga tatka?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
! Sramota, more, rezilak! Jošte tatko mi, dokle ne beše umreja, zboreše mi mnogo put. Imaše ga u tatka jedna reč: »Jorgaći sinko-le, ubavačko u pamet, zboreše tatko mi, da si turiš ovaj reč (od pokojnoga mi tatka
ga u tatka jedna reč: »Jorgaći sinko-le, ubavačko u pamet, zboreše tatko mi, da si turiš ovaj reč (od pokojnoga mi tatka Kirijakisa) što će ti sag kažem: »Puška, simsija i domaćica — ne se dava u zajem!« Da zapantiš, reče mi, toj!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Dođem tako kući na osustvo, kad besmo u Srbiju, povečeramo sas tatka i majku, prodžakamo o moje muke, borbe i štrapaci, pa ajd, na leganje. Kad tam', boga ti, nju sram, men' sram.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
) De, bre... (Grkljanu): Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću.) Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu“, — tol’ko što je lepotinja!... — ’Adje ćuti si, nesrećo! — obrecnu se Jevda na nju. — Neje te ni sram?...
Stra’ me što ćeš sas men’ da naprajiš rezilak kako onaj tvoj Mitko čorbadži-Petraćov što napraji sas majku i tatka mu!... — Što će načinim?! ’Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — reče prekidajući razgovor.
Ako za toj! Nek’ si ne pita, nek’ si izbere što si miluje. Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: „Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!
! Pa mi dođe ništo milo, ta reko’ u seb’: Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da čuješ moju bruku!
! Pa mi dođe ništo milo, ta reko’ u seb’: Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da čuješ moju bruku!
! Pa mi dođe ništo milo, ta reko’ u seb’: Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da čuješ moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine!
Priseti’ se ja: u dućan si ne sedi, tatka ne sluša, majku ič da ne vidi; neće kondure, košulju neće što mu majka tkaje i šije, iska dućansku!...
A frajla Kermina posede si malko; čeka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide što ništa neće bidne, — a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!...
kad stanu ašik na onu čengiju Đulsefu... Čelebija se zvaše?! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u guberl’k... I sag jošte je živ!
ako iskaš... — i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo — vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi... Vaska ni se udava... ta... da se ceniš, hizmet da ni činiš u kuću!... — Ete, što pa da si cenim?...
Ubav Manča, a ubavo, ete, i Zamfirče, onoj Zone — ta što će deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i na majku!... A ti baba gi, pa gi držiš na krilo!... — Ih, crna Doko!
Pušti me, otima se Zona. — Ostani jošte malko! — zaustavlja je Mane. — Vardaj, Vaske!... Od tatka mi ostade kuća i lojze i njive... a ja si i sâm jošte kupi i spečali. Znajem si zanajat, esnaf-čovek sam... — Znajem...