Jakšić, Đura - PROZA
Gledao sam tamo u daljini podgoračke i sumrakovačke planine.... Ono golo tavno stenje plavi se u sivoj daljini; samo onde gde sunčevi zraci dopiru, vidiš kao neke bele kule — to su stene od krečnog
Sremac, Stevan - PROZA
— Je l’ tu fabrika? — pita Jovan ulazeći u Nastinu kafanu. — Ooo, ja tošla, tavno! Ja tošla — smeje se dobroćudni Švaba, pa se zacenio od smeha što ga Jova nije odmah primetio.
Radičević, Branko - PESME
Srdito mu konjic zahvatio — Svi za njime — konji se slegoše, Pa za sobom polje otiskoše, Sunce zađe — noć je — svuda tavno, Dogoreli ognji već odavno, Konji pasu, ma junaci pali, Kraj pušaka tananih zaspali, Gojko dugo na zlato mislio,
Kad orla imaš ti u tvojoj ruci, Ti njega oma samrtno utuci, No kruto njega nemoj da obaraš, U tavno mesto njega da zatvaraš, Za njega nije, veruj, ova tama, Visina njega jer veseli sama — O nemoj, nemoj jošte krući
I nojca beše, i beše odavno, Dolina, brdo, sve bijaše tavno, I ona bistra, ona reka ista, Jedva se degde u prugama blista.
I sunce zađe veće poodavno, I nojca beše, i bijaše tavno; On s dragom svojom večerati sede, Ma njima, s' eto nikako ne jede; Sve jedno drugo da privati nuka, Al' jesti ne
32. Ulicama oni šeću, A dosta je veće tavno, Dekoji su veće sveću Zapalili poodavno; Al' se njima tamom šeta, Ta milosti mrak ne smeta. 33.
XXI Već ponoći, svuda tavno, Tio svuda, sve počiva, I on zaspa već odavno. Spava junak, 'vako sniva: E u rosnoj leži travi Ukraj one reke
Zrno stiže, Eto ajduk pade ni se diže, I njeg' loša kopca snađe — Tu za oblak mesec zađe, I tavno je, sasvim tamno, Ma još traje boj pomamno.
Ne, nije tako kô što sam ti kazô.“ — „Govori, Mito, izbavi mi dušu, U tavno srce bacaš nade zrak, Pa oćeš taki da ugasiš opet; Poznaješ zemlju kud mi želje plove, Pa zato opet nećeš da pokažeš;
Oh moj Bože, sad je sasvim tavno, Kô da nojca spustila se davno, A sad eto te nebeske vatre, Kô da oće celi svet da satre.
Al' mu, bogme, ni prvine nesu, Da ga vetri po gorici tresu... Noć je svuda, po gori je tavno, Ali bure nestalo je davno, Oblačići ka svojima ite, A nebesa zvezdama se kite; Još se mesec na nebesi javlja I
Pa ne može ništa da ulovi, Pa, kâ juče, diže s' olujina, Pljusak pljušti, ječi grmljavina: Sad sve gori, sad kâ noću tavno, A vijuče vetrina pomamno.
Gluvo doba — svud je veće tavno — Dogoreli ognji već odavno. Kraj ognjišta svud junaci pali, De su pali, onde i pospali, Taj na leđi, onaj
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...
šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo, stajala si ti; Mirna si bila, — ah, i ja sam ćut'o, Oboma nama tužni behu sni. Tavno bledilo po čeocu tvome, K'o priznak smrti, širilo se svud, Valovi tuge u trenutku tome Burno su moju talasali grud.
SVETI SAVA Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
lica, strasnih, davno pokrila je magla, kao mesečev lik, što se javlja u nadzemaljskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.
Rakić, Milan - PESME
U takav dan smo nekad davno Međ ljude pali puni jada. Vreme je bilo tako tavno, Mračno i vlažno ko i sada. Zato, kad takvi dani padnu, Priroda kad je zla i jetka, Probije moju dušu jadnu Prvoga
Pandurović, Sima - PESME
Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje, do groba,
Njeni su dragi izumrli davno, Spušteni ispod smrčinoga granja, Obzor gde skriva povečerje tavno. S ljubavlju svojom ona sama hodi; Vetar kroz polja ogolela dere; Debeo sneg se svuda širom stere, Al’ njoj nit’
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
119. Starac sjedi pod voćkom, pokrio se obojkom, založio brabonjkom. 120. Sto orlova jedno jaje snese. 121. Tavno neva u tavnoj kljeti vez veze tanku gojtu plete. 122. Tanjir do tanjira čak do Varadina. 123.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
O mili časi, kako ste daleko! Vi draga lica, iščezla ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...
I u mutni danak, i u veče tavno, Duh savjesti kad mu s ljutim bičem hita, Da on tebe, starče, iznemogla davno Iz sna mutnog budi i za prošlost pita? J.
već je sumorno spustio vreže; A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno; Bez života je sve. Izgleda kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...
Petković, Vladislav Dis - PESME
Gledam doba izgubljeno, tavno, Gde u hladu bajki se odmara; Vidim prošlost po'abanu davno, Vek do veka, i vremena stara.
Al' počeh voleti tvoje oko tavno, I pravilne crte k'o pojavu neku Veliku i nežnu za podneblje javno. Al' počeh voleti tvoju usnu meku, Crvenu i lepu
što lagano kruži Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba: Možda na taj način za umrlom tuži, Il' tu zato stoji da nejasno, tavno, Kaže šta je bilo nekada i davno. 1910.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Srce mi se uvenuto vadi Ljubvobolnih, tužnih iz prsiju; Lepom sve na miru mi se gadi: Smutio, tavno sve mi pred očiju.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. NAD BEOGRADOM Spomeniče nemi prohujalih dana, 3ašto ti je čelo sumorno i tavno? Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana, Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
lisje šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo stajala si ti; Mirna si bila, - ah, i ja sam ćutô, Obojim nama tužni behu sni. Tavno bledilo po čeocu tvome, Kô priznak smrti, širilo se svud, Valovi tuge u trenutku tome Burno su moju talasali grud.
već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...
ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.
Hadži—baba, lelek, sitne vale broji: Klepeće veselo i na jednoj nozi Nepomičan stoji. 1889. ČEKANjE U tavno zelenom sâdu, gde mirta slađano miri, Zavetni čeka te časak i dragi čeka tvoj; On diše svežinu noći, i nebo nad njime
U tavno zelenom sâdu miriše travica meka, I nebo nad nama širi zvezdani veo svoj Ne boj se evnuha, jagnje. Ah, tebe zagrljaj čeka
SVETI SAVA Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? „Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge.
1889. POMENAK U tavno zelenom sadu ugodni hladak se širi, Sanljivo žubori potok i ruža prijatno miri I plavi pomenak cveta.
U majski vedri dan, Kad vetar leluja vreže il' šumi u veče tavno, On živi leluja pokrov i krepi večni san. A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi, I smeh, i pesma grmi, i život
ovo mesto po stazi, zarasloj davno, S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada; I pastir pevaše pesme u veče, tiho i tavno, Goneći vesela stada. Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često U majske večeri jasne.
Kraj platna survanih davno, Ubogi ribari blude i mreže bacaju svoje Kad veče onemi tavno A brod se s tutnjavom žuri, i zvuci sumorno zvone I pesma premire tužno.
No sad je u gradu pustoš. Bazar je zatvoren davno, I smeh se ne hori više, ni pesma u veče tavno. Po ulicama pustim kupe se i blude psine, I tigar sumorno riče i šakal iz daljine.
Šantić, Aleksa - PESME
O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...