Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvarka ili slanine, kojom su čiča-Tašanu ćeri i snaje mazale perčin prosedi, te kroz ovaj prolazili milionima puta i to tako da se ne zna upravo koje će se ime
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Uostalom, kad je ovu priču razvio u dramu, Stanković joj je u naslov stavio Tašanino ime i Tašanu je doveo u prednji plan, dok je Paraputu povukao u zadnji, načinivši od njega epizodičan lik.
sociokulturni poredak) u kome zatičemo Sofku pre udaje, pa Tašanu, tetka-Zlatu, gazda-Mladena ili Jovču pripada ne samo staroj (tradicionalnoj balkanskoj) nego i visoko utančanoj
ograničeno; bilo da oni sami potiskuju svoje nagone i pobude (kao Anica), bilo da ih drugi prisiljavaju da to čine (kao Tašanu).
Stanković, Borisav - TAŠANA
Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi;
Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele. PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno.
Od čega te strah? Ama šta je to? (Viče): Stano! Ulazi Stana. STANA Evo me. KATA (ljutito, prekorno, pokazujući na Tašanu): Šta je ovo, Stano? Zašto da mi pa ti ne javiš da je ona toliko bolna i ovakva?
Zašto da mi pa ti ne javiš da je ona toliko bolna i ovakva? STANA (siteći se i pokazujući na Tašanu): Bolesna, ja! A što po tri dana ništa ne okusi, to ti ne govori?!
KATA (upada, podnoseći presavijen jastuk, da na njega Miron sedne): Sedi, sedi, dedo. (Pokazuje na Tašanu.) Znaš, od nekog vremena jednako mi se tuži. Znaš, Stanko, sinko... (Trza se.
HADžI RISTA (malo napred, zadovoljan, nasmejana lica, kao nastavljajući usput započeti razgovor, ne primećavajući Tašanu): Ako, ako, dedo. To znači da te se boji, da te poštuje!
To znači da te se boji, da te poštuje! MIRON (spazi Tašanu, prilazi joj nasmejan, čestitajući joj praznik): A, Tašana, srećan ti praznik, sveta nedelja, i kako si?
SVI I men, i men! MIRON (strogo): Boga mi, da ne naiđem na još koga da se (pokazuje na Tašanu), kao ona, zbog mrtvog čoveka toliko muči. Jer kažem: Vera i Bog nije za mrtve već za vas žive.
I ti nikad da priviriš. (Gorko): Oh, ne da me utešiš, no bar da me sažališ i da vidiš kako mi je. Da vidiš Tašanu koju si tobože sestrom nazivao, koja te je, kada si sa pokojnikom dolazio, kao brata pazila.
I znam, kad je umirao, da sam ga zamolio: »Pobratime, kardo, daj i ostavi meni Tašanu«, da bi mi te on dao, kao što bih ja, kada bih umirao i imao takvu ženu, samo je njemu ostavio. (Uzrujano): Ah!
sveštenici, ma da mi u oči neće ništa reći, ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Tašanu iz crnine i pusti je Turčinu, neveri, u ruke«. (Očajno): Oh, izgubih sve: ime, ugled... I sada kuda? U manastir? Ne!
MIRON Eto ti! Jutros, ovde, dat je parastos, pomen pokojniku. Ovde, eno tamo, zatekao sam njega i nju, tvoju i našu Tašanu, u zagrljaju. (Polazi.) Oh, i sada eto pomen i lep spomen podiže mu ona sa Sarošem. (Odlazi.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
One ga i ne zovu drukče nego čorbadžijo, ’adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu — čorbadžike, ’adžike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone.
glas i opširan izveštaj skoro o svemu onome što se u varoši govorilo, i kako je ta vest kao grom porazila domaćicu Tašanu. Stari Zamfir nije tih dana bio doma.
— Ama doma li je? Nije iskačala nikud? — zapita tetka Taska, a uprla ispitivački pogled u Tašanu i donju usnu isturila kao ćepenak. — Zašto me pa gledaš tol’ko?! — pita je začuđeno Tašana.
da zapantiš“, reče, „ovaj moj reč, i takoj da se“, reče, „pozdraviš od men’ do onu“, reče, „brljivu čorbadžiku Tašanu!“ — završi Taska, dižući se da ide i obećavajući da će ona da prokljuvi već ko je proturio taj glas.