Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Iste godine, skoro u iste dane – kako u jednoj predstavci Mariji Tereziji piše: nekoliko puta i u onomašnih horvatskih predeljah nemir dogodio se!
nacionu, i Njegovom Veličestvu Francisku Pervomu, imperatoru rimskomu i Njenom cesarokraljevskom Veličestvu Mariji Tereziji, imperatrici rimskoj i kraljici hungarskoj! Bio je njen oficir. Otpust je iz vojske dobio!
Kancelar, barun Ulfeld, počeo je da se tuži Mariji Tereziji da rosijski ambasador, grof Bestušev, cele zime, nije hteo da ga poseti, a imperatrica napisa, uz jedan raport, o
Božič viče da je serbski nacion, u svojoj velikoj nesreći, od Turaka, Azijata, našao utočišta u Mariji Tereziji, i sreću svoju, u carstvujuščoj Vijeni.
Glavnu zabunu, zaista, bili su napravili te godine, oni, Mariji Tereziji najbliži. Početkom te godine, za poslanika njenog, u Sankt-Petersburgu, postavljen je bio barun Pretlak – a taj
Nije taj nacion, ni pre, ni sad, kad se selio, prestao da piše Mariji Tereziji – ne bi li silne i moćne ovog sveta opomenuo, urazumio. Pisali su oni već i Leopoldu I.
Nije im poznato – pisali su, Mariji Tereziji – da su ikakvu krivicu učinili, kakovo neverstvo, sramotu, i porugu, carici.
“ A koja se završavala rečima: da idu u pomoć pemskoj kraljici, slavnoj Nemici – Mariji Tereziji. Od Tokaja, međutim, Zorič je naredio da se i dalje peva ta pesma, ali da se, sad, kaže da idu u pomoć rosijskoj
Kapetan je, kaže, odbio da priča o prošlosti. Nije hteo da govori, ni o Mariji Tereziji, koju, svi ostali Serbi, psuju. Služio je, kaže, gospožu, a služiće opet gospožu.