Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Od kad zna za sebe, od kad su joj urezani u pameti prvi svesni događaji u životu, od tada je i tetica večito pred njenim očima.
nikad!... Prođe jedna godina. Odjednom dete opazi, posle nekoliko, često ponovljenih slučajeva, kako tetica svakog dana, u jedno isto vreme, seda kraj prozora i gleda... gleda... ne diše. — Tetice! ...
— Tetice! ... Načini mi, bolan, Zorki šešir. Ono staro pero ne valja... I noga joj se pokvarila. Na ovaku molbu, tetica bi se do sada prenula živo, i odmah stala nameštati veliku, isprljanu i izobijanu lutku.
Obrte glavu tetici i gurnu sto... Zazvoniše i zalupaše sudići od tenećke, a tetica samo nervozno mrdnu ramenom i još žudnije naže glavu napred... Sevnuše nekoliko sekunada. — Tetice! ...
»Šta je ovo ?!... Nešto će da bude... ali šta? Da pitam teticu?! ... Svejedno, biće štogod lepo, zanimljivo, čim tetica nešto šuška, krije... pa tek iznese mi lepu igračku. Tako će i sad... Ali, šta to oni rade ?«...
A Kosa?... A malo mače ?!... Htede briznuti u plač, ali je isti glas povrati. O, pa to ne govori tetica, nego on!... Čekaj da vidimo koga više voli tetica!... On i ne zna za malo mače! Pitaće teticu.
O, pa to ne govori tetica, nego on!... Čekaj da vidimo koga više voli tetica!... On i ne zna za malo mače! Pitaće teticu. Da se ne rastaje od tetice! ... Ha — ha — ha... Baš je pogodio!
neću! ... Zaklela sam se! ...« i u isto vreme oseća, kako bi slavno bilo naći mamu gde nasamo, da ne opazi tetica... — Neću kazati... neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika !
— Neću kazati... neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta
Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode. — Neću kazati!...
Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode. — Neću kazati!... šapće, a lice joj se iskrivilo, prebledelo, ručicama čupka keceljicu...
I Kosa, tek jednim krajičkom pameti, stade poimati, da nastupa nešto strašno ... i kao u snu vidi da se tetica udaljuje od nje ... Vrisak! ... Očajno, konvulsivno bacanje iz kraja u kraj... i opet vrisak bez suza...