Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
'Odi lepa ruva, snašo, prijatelju, strina, brale, ujna, sejo, teto!...« i već što god ima mogućih termina u svojti čovekovoj — znao je sve napamet!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice. — Teto, „čiča“ me neće više! — proplakala kod nje. I zaista Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Počesmo večerati. Vika se utiša. Odjednom kroz rupu na sobnim vratima, ču se tvoj tih, drhtav glas: — Teto, tu li si? Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teška, pomešana sa bolom i saučešćem, osećaja.
— Što si tu sela? ’Odi, priđi... Što se bojiš? — I uze te za ruku dižući te. — Neka, teto, neka — braniš se ti — i onako ti mnogo dosađujem! — Hajde, hajde! ...
Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla. Posle briznu u plač. — Teto, teto! — Ne plači, ćerko! Pisano je! — Crno pisano! — Ne ’uli Gospoda! Ćuti čedo, ćuti sinko!
Uzalud si probala da ga progutaš, ali nisi mogla. Posle briznu u plač. — Teto, teto! — Ne plači, ćerko! Pisano je! — Crno pisano! — Ne ’uli Gospoda! Ćuti čedo, ćuti sinko!
— Ama, teto! — promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe. „— — — Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne
Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila usta, a, od stida sva zažarena i uzdrhtala, sakrila lice u njena nedra. — Teto, molim ti se, stani... Slatka teto!... — šapuće i sve više u krilo moje matere krije lice. — A... Ne može!
— Teto, molim ti se, stani... Slatka teto!... — šapuće i sve više u krilo moje matere krije lice. — A... Ne može! — viknuše ostale. — Stani, oh stani!
Čula je kako aščika, probuđena njenom lupom i spoticanjem, progunđa za njom: — Ti li si? — Ja, ja. Ništa, teto! — umirila je ona aščiku i izišla.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— Zima, zejo, odi da se igramo! — I lani je bila, teto, — odgovori zec. — Zar si ti lanjski? — zapita ga ona. — Jesam, vala, i preklanjski! — odgovori on.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
gle... što se onako spotiče?... Dete šmugnu kroz vratnice. — Teto... gle kako se onaj spotiče! Ha — ha — ha... Teta joj poklopi rukom usta, a glavu nosi sve za onim smešnim mladićem,
Razleže se iznenadan, očajan vrisak, koji ispuni užasom ceo narod. — Tetice... ne idi!... Teto... uzmi me!.. Teta se osvrte. Htede potrčati očajnom detetu, ali je zadržaše. — Stoj. Ne valja se vraćati!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Po koja tek vrišteći otuda istrči. — Teto, mori, Vidi ove! Ne može od njih da se prođe! Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče: —
— Hajde, teto! Ciganka, kojoj amamdžika brzo namignu i koja je naročito zato stajala i čekala, brzo Sofki do nese lepe, šarene,
— Teto, hajde! Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će pući. I, kada uđe u onu svoju odeljenu kurnu i kad oset
Kida samu sebe. — Uh, uh, teto, teto! Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena.
Kida samu sebe. — Uh, uh, teto, teto! Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena.
Činila se da ništa ne zna. Na Sofkino: — Hajdemo, teto! — ona samo što odgovori: — Hajde, Sofke! I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: „Šta ti, teto, govoriš?” A ona mu kaže: „Ništa, vujo, bunacam.” Pa opet udesi: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi;” i tako
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Je li vjera, teto? Ti znaš dobro da je konja velika šteta, ali ja bih sve, sve dao, samo da nađem očev trs. — Istinita, tvrda, prava
I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: — Šta ti, teto, govoriš? A ona mu kaže: — Ništa, vujo, buncam.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Povisoka je, a kuražna je. — Što da tražim po ma’ale, eve sam ti ja! — veli Doka. — More, teto, — brani se Mane od ove nove i neočekivane napasti — nesi ti veće za tej rabote. Iskam visoka i t’nka inka da je...
— Što ti je, mori? — Bolna sam, teto, — odgovara polako Zona. — Bolna? — Glava gu boli, — veli Tašana. — Ima si zauške, ta nikakva se napraji; ništa ne
što se zbori. Što ima, što nema poma’ale, i po svet, za toj si mislim i zborim!... — veli Taska. — Jok, teto, — odgovara tiho Zona, pa zaroni još jače svoju lepu, bledu glavu u šake i zatrese je bolno.
— veli joj ljubeći je u čelo i ispraćajući je. — E, — zavrte tužno glavom Zona — moje si je bilo, teto! — reče bolno i ode spuštene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu...