Jakšić, Đura - PROZA
Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato divljih tica, dizao da prne. Jedno veče se izdaleka čula rika topova.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
A on je ispuni, namesti u sobi, pa uvede đake i zanosi se vazdan s njima, kazujući im: kako ta tica živi, kud se seli, šta radi, kako se zove — i šta ti im još neće kazati!...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ded’ sad, Stanko!... Stanko beše vedar kao proletnji danak. On se nasmeši pa reče: — Mogu još stopu!... Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima...
Upamti!... — Ama otkud ti to znaš?! — Kazala mi tica!... Doneo vetar... Ti znaš da ja moram znati sve... Nisu ti loše kazali!... Tražiš hajduke... Znaš li gde je Suvi grm?
Čudnovato je njeno stanovništvo. Ima tu vodenih tica svake sorte, a ribe kao i u Savi. Tu pored Save i Zasavice najradije se baviše hajduci.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Posle tuče, obično se jako vole. Isakovič onda nije pitao dalje. U njegovom srcu pevala je sad mala tica: Rosija! Rosija! Tih dana, svet u kom sad živimo, bio je počeo tek da se stvara.
Kažu da su nevinašca, ali nisu. Sa malo laskanja, sa malo vina, i one padaju. Kao tica na lepak. Ovde, na prenoćištu. Nikad tolike žene nije imao.
ali se iza crkava, bastiona, egzercirišta, ljudskih naselja, u tišini koja je bila nastala, čuo, odnekuda, cvrkut tica.
Ceo taj njihov kraj toliko je lep, toliko u njemu ima, drveća, cveća, tica, što pevaju, da se zove: Rajevka. Danju uspavljuje zujanje čela. A noću miris bagrenja!
More je u njegovoj glavi, kao i glavi svih tih iseljenika u Rosiji, imalo značaj utehe, kao neka tica koja peva, kao neka igračka, koja je crvena, za dete, koje je bolesno i umire.
Živimo, plačemo, smejemo se, kad kako. Svaki ima svoj vek, svoju ljubav, svoj svetli deo života, kao tica koja, kažu, uleti iz mraka u osvetljenu dvoranu i izleti na drugu stranu u tamu.
Ali je carica o Zoriču napisala i to, da nije mogla da se načudi, kako se plemenitost i dobrota, kao tica, ugnezdila u srce jednog vojnika, a to je bio njen „krasavec Sima“!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče i u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica, sunčajući se na lađi, pri čestim odlascima u Budim.
Sav modar, on je drhtao, ali lak od nekih hladnih tica koje su htele da mu izlete iz tela. Činilo mu se, prostrtom na jednom ćilimu, da ne treba da se miče, jer po njemu još
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
(K-Lj, NB, 1888, br. 79) — Od zla oca i đeca palikuće. (Pavićević, M., 1937, s. 212) — Kakvo gnizdo takva tica, kakav otac takva dica. (Vuk, br. 2048) — Što otac tvrdoglavi, to sin jogunastiji. (LMS, 1862, knj. 105, br.
žig, tako da je teško preceniti važnost njenog uticaja („Nema gospodstva đe mu ga kuća ne daje“; „Kakvo gnijezdo takva tica...“).
Matavulj, Simo - USKOK
Stojeći tako, odjednom, ne znam kako, ni otkud, obrete mi se u ruci pogača, i u isti mah doletje od njekud silno jato tica, sve njekakvijeh lijepih, šarenijeh, pa sve cvrkuću i skakuću oko mene.
Radičević, Branko - PESME
KNjIŽEVNOSTI Branko Radičević PESME Sadržaj I 2 DEVOJKA NA STUDENCU 4 PUTNIK NA URANKU 5 PUTNIK I TICA 7 NOĆ PA NOĆ 11 CIC!
“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na
A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje. Jošte putnik tuda Nogom lakom odi, Stazica krivuda, Pored lipe vodi: „Oj tiče umilno, Što na grani
Kako ga je raširila! O kako je lep!“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao!
Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!
Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu.
Srce bono, glava vatra živa, Vetrić lađan žegu razlađiva, Slavuj tica umilno popeva, Svakim glaskom leka rani leva. Pevaj, mila, pa mi danak budi, Jako zbogom, telo sanka žudi.
što je zabelila zora, Al' sve jasno kanô u po dana Kada sine luča ta sunčana, Divno mesto, puno lepirića, Puno tica, i puno cvetića, Puno lipa i druge divote — Baš mi srce iz nedara ote.
Zbogom, gore, mesta moja slatka, Puna lipa i debela latka, Puna tica, puna jagodica, Jagodica, prelepa đurđica; Zbogom, dole, zbogom mirisave Pune one ljubice ubave; Zbogom i vi po
nije, Što bi brdo da mu gore nije, Što bi gora da nema drveta, Što bi drvo da ne ima lišća, Što bi lišće da mu tica nije, Što bi tice da im pesme nema, Što bi pesma da od srca nije, Što bi srce da milosti nije, Što bi milost da
18. Presilni bija tica glasni puk, I puneli su gaja zlačne svode, Mi slušali smo njegov nježni zvuk I dalje naše upraljasmo ode; Zefira tad
vrulu donesao, Od Omera i Mere krasan poj Uvek bi glas njen peti podigao, A nju bi pratjo vrulni zvuče moj; Maleni tica lik je onda stao I vir je ustavio žubor svoj, Nemirni zefir smirio je krilo, Miline glasa svašto je tu pilo. 21.
Kostić, Laza - PESME
Je l' oluja? Il' bujica ognjevitih repatica, Ti nebesnih bludnih guja? Ni oluja, ni bujica, to je cvrkut rajskih tica; — il' je razleg od pesama iz najvišeg onog hrama nad zvezdama?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
stane kazivati: — Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica ne da lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.
Kako tica izgori Baš-Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući. AŽDAJA I CAREV SIN Bio jedan car pa imao
„nego — veli — idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad“.
očina konja, pa ga dovede kući i uvede u podrume i stane ga hraniti n timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit.
ništa ne manka ođe do samo tri stvari: tica što zbori, drvo što pjena i voda zelena. Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: — Odoh tražiti ove tri stvari,
Onda reče ova tica: — Kad bude na trpezu, gospodaru, nemoj iznositi ni ožice ni pantarula ni noža, nego onako neka car jede rukama.
kako će se ovo jesti? — Lijepo — odgovori tica, — s mukom kao što su se do sada mučili ova tvoja dva sina i šćer, i pokaj se, što si na veliku božju pravdu smakao
Onda carski zet poviče: — Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio da on trči a tica da leti pa tri sahata prije tice dođe.
Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao i tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: — Spremaj se što brže.
U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru
Na onome jablanu ima ti jedna tica orletica, koja ima gnijezdo tamo i leže mlade, ali čim joj mladi odrastu da bi već mogli izletjeti i ostaviti
A tica orletica, kad se povrati, pa ne nađe svojijeh mladijeh oblijeće ono mjesto, te strašno pijuče i dan i noć, da je uprav
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada, Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Pst! — uzdiže jedan značajno ruku i nakrivi glavu na jednu stranu da bi bode čuo. Onda šapćući progovori: — Onaj tica peva! Svi zinuli i pretvorili se u uvo. Negde petao zakukureka.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ Al’ besjedi siva tica orle: “Id’ odatle, sovo bućoglava! Nije ’vaki čelebija za te.“ 252. Kad se ženi vrabac Podunavac, Zaprosio
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
O samo je tužan čovek čist, slobodan, nežan i drag, ko zvono u polju, i blag ko cvrkut tica, i uveo list. Dižite oči mračne, ko buntovne buktinje zračne pobodene u duboke crne kolutove. Vi ste moja buna.
Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena. Daleko negde stoje vite jele, snežna lica, radi njih mi je, majko, drago da si potištena.
Ah, sve je to leprš šarenih tica, pobede gorka slast. Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast. Smeh se zaori da sve dovrši, sram se krije
Poljubac jedan, brz, i negledan, dosta nam je. Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih.
I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, tica. I, tako, bez stanka, teturam se vidikom, bez prestanka. Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Car Dagober Drugi bi, iz rutine Smazao po dve-tri konjske butine Pune jegulja, tica i trava, Uz vino od kojeg ne boli glava... A mi, na šta mi spadosmo, jao!
Rakić, Milan - PESME
Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što stoleća broje Kao bele duvne nepomično stoje.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Muhamede, to je za Gertuku! Sjem Azije, đe im je gnjijezdo, vražje pleme pozoba narode — dan i narod, kako ćuku tica: Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu, Murat Epir, a Muhamed Grčku, dva Selima Cipar i Afriku.
Već za drugo i ne treba ništa, no ponavlja ono što đe čuje kao jedna prekomorska tica. ĐAČE Nije, đedo, tako mi roždestva, no nekakav pokolj te veliki; od miline uru sam slušao!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju želju, u svakom cvrkutu tica po koji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme.
Tamo negde daleko, oko reke, čulo se šuštanje vode i po koji cvrkut probuđenih tica. Ovamo, s druge strane, po varoši, u ulicama, koje su se ovde svršavale, sve je još bilo u nemom mraku.
Poleti kao tica pokraj mahala ka njihovoj ulici. Modrina zore i svež, još vlažan vazduh, poče da ih šiba. Tek se svanjivalo.
Pandurović, Sima - PESME
bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snóva mrtvoj dragi kreće, Kad spava zora i spavaju gnezda, I
KAMENOJ KLUPI U mojoj duši šými tako tajno U mrku ponoć i u veče sjajno Neznanih, mutnih želja crni let, K’o jata tica raširenih krila, Prošlosti senke, što je jednom bila, I sada senči iluzija svet.
Dan vedar, bistar, i pun plodnih klica, Nebo puno zore, nadanja i vere, Razdragana pesma probuđenih tica, A zraci novog sunca svud trepere. Dosta nas je crna razjedala vlaga!
Čuj malih tica bezazleni poj... – One su iste k’o što behu pre — Al’ mi se sada čini — bože moj! — Da njihov cvrkut, neprimećen,
Ali, najzad, kada sve polako presta: Kad mu stare grane ostadoše gole, A poslednja tica ne dođe mu više; Kad su duge, hladne udarile kiše Na neznana groblja onih što se vole; I kada je, prvi put u svome
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „Dobro došli! — vikni im Benko!“ zapovjedi grof. „Dobro došli!“ ponovi tica. Nagledaše se i načudiše idući dalje po kući. „Ama vi nemate nikoga svoga, čiko!“ zapita djevojčica.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Dobar izgled dobru dvorbu tvori. — Djevojku lice udaje. — Odjeća ne čini čovjeka čovjekom. — Tica po perju, čovek po odelu.
Nije lako nevolju trpjeti, Teško u zlu dobra čekajući. Nije lasno na boj udariti. Pjevala je tica na glogovcu: Teško ti je svakome trgovcu Koji nema u svome tobocu.
Kad lisica preko leda prijeđe, Onda možeš topove voziti. Kakvo gnizdo, takva tica, Kakav otac, takva dica. Kako sam se nadala, Dobro sam se udala. Kiša pada kapljicama. Pak napada lokvicama.
Kuda Turci s đordom, Tuda fratri s torbom. Malo ruka malena i snaga, Malo druga — malo i junaštvo. Malena je tica prepelica, Al’ umori konja i junaka. Mila majka svoju ćerku kara, Ćerku kara, nevi prigovara.
Iza zime toplo, iza kiše sunce (biva). — Pripovijeda se da u moru ima nekakva tica, koja na ružnu vremenu pjeva (jer se nada lijepu), a na lijepu plače (jer se boji zla). Ja sam lanjski i onomlanjski!
— Pripovijeda se da (se) nekakva veoma stara baba opkladila s nekim da će do podna devet tica živijeh ufatiti, i uzevši štap u ruke, počne ih ćerati.
Ako li je kokoš, a on kaže da je vrana, ili druga kakva tica; ako li je živ ovan s rogovima, a on, kao plašeći se od njega, pita: šta je to, ili je jelen ili vo ili drugo što itd.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
LIJEPE HALjINE MNOGO KOJEŠTA UČINE. 92 24. DJEVOJKA BRŽA OD KONjA. 94 25. DJEVOJKA CARA NADMUDRILA. 95 26. ČUDNOVATA TICA. 97 27. CRNO JAGNjE. 99 28. CAREVA KĆI OVCA. 101 29. TRI JEGULjE. 103 30. ČUDOTVORNI NOŽ. 105 31. ČUDNOVATA DLAKA.
147 2. ĆELA. 156 3. GVOZDEN ČOVJEK. 158 4. KUM RIBA. 161 5. CARIČINA SNAHA OVCA. 163 6. VILINA GORA. 165 7. TICA DJEVOJKA. 167 8. CAR HTIO KĆER DA UZME. 168 9. TRI PRSTENA. 170 10. ZLA SVEKRVA. 171 11. OPET ZLA SVEKRVA. 173 12.
122. Tanjir do tanjira čak do Varadina. 123. Telo mu je drveno, zubi su mu gvozdeni, srce mu je prteno. 124. Tica bez zuba, a svijet izjede. 125. Tica šargizda sve selo nagizda, a sebe ne može. 126.
123. Telo mu je drveno, zubi su mu gvozdeni, srce mu je prteno. 124. Tica bez zuba, a svijet izjede. 125. Tica šargizda sve selo nagizda, a sebe ne može. 126.
(Kopanje blaga), 23. (Lijepe haljine mnogo koješta učine), 24. (Djevojka brža od konja), 26. (Čudnovata tica), 27. (Crno jagnje), 28. (Careva kći ovca), 29. (Tri jegulje), 30. (Čudotvorni nož), | 31. (Čudnovata dlaka), 33.
Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: „Spremaj se što brže.
očina konja, pa ga dovede kući i uvede u podrume i stane ga hraniti i timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit.
tu miriše rajska dušica.” A majka mu odgovori: „Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?
” A mati mu odgovori: „Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?” Mesec joj opet reče: „Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj
pa joj reče: „Majko! ovde miriše rajska dušica.” A ona mu odgovori: „Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska | dušica doći?
U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru
” Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor. 26. ČUDNOVATA TICA. Bio jedan čoek siromah. Jedno jutro pođe od kuće da dobavi otkud kruha svojoj đečici i ženi; idući putem vidi jednu
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Tako je sjedio, klanjajući se na svaki odboj, dokle se opet razlijegnu ono gakanje. — Šta je ono? Je li ono kakva tica? — zapita vozara šapatom. — Ono je jedna velika zvirka... — veli jedan. — Koja će te izisti, ako se ne budeš čuvâ!
U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugim nogama, a kako
fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugim nogama, a kako trči, povija joj se tanki vrat i na glavi mala perjanica.
— Šta ćeš, dite? — Kako se zove ona tica zlatna repa? Eno je u vrtlu. — Ono je pajun. Ajde, sad. — A one druge kusaste? — Ono su varaunke. Ajde, sad.
Je umrlo janje iđe. Tica leti stol je. Okrugao a kuća... — Dobro, dobro! — prekide ga vra, pružajući mu jedan požutjeli listić, a Bakonja samo
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Mi stariji znamo! Kad dorasteš, kad razmisliš, Kaz'će ti se samo!“ J. Jovanović Zmaj V SIROČE Malena sam... i tica je mala, Što se nebom u zrak zavitlala; Lako j' tici, tica ima krila, Aoj krila, - kad bi moja bila!
“ J. Jovanović Zmaj V SIROČE Malena sam... i tica je mala, Što se nebom u zrak zavitlala; Lako j' tici, tica ima krila, Aoj krila, - kad bi moja bila!
Al' siroče, crne moje sreće, Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće, Srpkinja sam s dična Srbobrana, S dična grada onih dičnih dana!
Takav leži Hristos sred pustoga hrama. I dok, postepeno, svuda pada tama, I jato se noćnih tica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu,
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Vitka, elegantna, neizveštačena, svesna da je lepa, uverena da nas je očarala, kao najlepša tica, skakutala je od jednog do drugog. Ja sam bio oduševljen do manitosti.
Usred one vedre i žive svežine prekrasnog letnjeg jutra, na velikoj travi i među cvećem, pored šume pune tica, ono ljupko stvorenje više nije imalo ničeg zemaljskog. Oh, kakvo blaženstvo!
U njemu je i najviše mojih uspomena iz detinjstva. Naslonio sam se na jablan, trava mi do kolena. Park je put tica. Tamo, u uglu parka, bila je ljuljaška, onamo vitlo, pamtim dobro. Deda je u tome uživao.
Stegnutih pesnica, sav crven i raščupan kao neka velika tica, ja se osvrtoh strašno preteći, ali on, rđa, zamače zavojicom smejući mi se koliko ga grlo donosi.
Do pojasa visoko žuto klasje sazrelog žita lomi se pod našim nogama i zapliće nas. Po koja uplašena od nas i pucnjave tica prne iz žita i zbunjeno leti pred nama i više naših glava.
KO JE ON? (Mojoj kćeri) Mila, drag mi je onaj dan pun mira. U parku, raju tica, kroz raskošno zelenilo granja, vetrić je donosio blago brujanje zvona i podizao, žalosno, opijao dušu uzbunjenu čudno
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Kako, more... digoše na tebe sav svijet. — Da nije potera ? — Noćas se dižu na tebe tri sreza: da si tica, ne bi pobjegao... Ali ne boj se, neće nikom pasti na um da te traži u varoši. — Šta vele varošani, žale li Vuja?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica, i za tili čas ga donese pred zmajeve dvore. Carev sin, kako uđe unutra, odmah reče carici: — Spremaj se što brže.
A majka mu odgovori: — Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla? Sunce joj odgovori: — Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, neću joj
A mati mu odgovori: — Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći? Mesec joj opet reče: — Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, nećy joj
A ona mu odgovori: — Bog s tobom, sinko! Ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći? Vetar joj odgovori: — Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, neću joj
stane kazivati: — Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica ne da lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.
Kako tica izgori, Baš-Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode s njome kući. STARAC PREVARIO DIVOVE Bio jedan starac
U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru
Onda carski zet poviče: — Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio da on trči a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe.
Na onome jablanu ima ti jedina tica orletica, koja ima gnijezdo tamo i leže mlade, ali čim joj mladi odrastu da bi već mogli izletjeti i ostaviti
A tica orletica, kad se povrati, pa ne nađe svojijeh mladijeh, oblijeće ono mjesto, te strašno pijuče i dan i noć, da je uprav
Tek što su ga tičići sakrili, ali evo ti i njihove matere, tice orletice. A to ti je tica, moj brate, da joj se čudom ne možeš načuditi.
se okolo njega okupe, te počnu nagađati šta ono može biti, govoreći: eno noge, ma skakavac nije; eno kljun kao u tice, a tica nije; eno na njemu samar, a magaretu ni konju ne slični; eno nožice kao u terzije, a terzija ne može biti; eno brci kao
Petković, Vladislav Dis - PESME
je onaj život, gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam pao i ja Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
PRVA ZVEZDA Već se gubi svelo lišće s grana, Pesma tica i vedrina stvari: Prilazi mi hod jesenjih dana, I dah tužan obamrlih čari.
I dok lišće izumire s grana, Pesma tica i vedrina stvari, Prilazi mi sen minulih dana, Prazan izgled i poredak stvari.
Već se gubi svelo lišće s grana. Pesma tica i vedrina stvari, Oseća se hod jesenjih dana I dah tužan obamrlih čari. I dok zemlja mirno prima cveće Kao vazduh umrle
Ne ume čovek da bude jak Kad kiše liju sa sviju strana. Nema očiju za dubok mrak. Ne peva tica s umrlih grana. Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom, Al' mi srce trune za mojom kolebom.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
snahe: „Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica, sunčajući se na lađi, pri čestim odlascima u Budim”.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Naše mome rano rane, Za pevanja tica; Na potoku, prije zore Umivaju lica, Prije zore, dok je potok Pun zvezdanih zraka: Ne šal’te se momci s okom
Krakov, Stanislav - KRILA
ravnicama, nevidljivi u magli, dok se u vazduhu lepršao šum njinih polomljenih krila kao bekstva jata preplašenih tica, i dok su dole kanalima umorno tekle crvene raskaljane vode. Preplašeno su klepetali mitraljezi.
Bora je povukao za ručicu. Nešto se otkinulo. Aparat se zatresao. Opet. Četiri puta se velika tica plašljivo zatresla. Dole su već letele pevajući bombe, izbijao dim n plamenovi, bežali i umirali ljudi.
U zraku se aparati rastavili. Već se Vosel okićen šrapnelskim dimovima vraćao natrag. Njegova velika tica je drhtala ranjena. I mali Njepor je bežao za njime, jer nije voleo miris sumpora.
Rasli su. Dolaze. Veliki stari ”fermani” su bežali preplašeno od dimova i ovih pretećih tica. Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže?
Metak je zapalio motor. Sergija nestade u plamenima. Zapaljeni aparat se zatrese kao smrtno pogođena tica, zanija, i polete pravo ka zemlji ostavljajući dugu zastavu plamena i crnog dima za sobom.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
V zelenih gorah, v kristalnih vodah ne imam sladost, no bednu žalost bezmerno. Kako grlica, drug verni tica, gorko ridaju, na tja pomišljaju, ljubazna. Radost velija, sama Talija ni sestre njene ne mogu mene tešiti.
Jakšić, Đura - PESME
— Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...
Nastasijević, Momčilo - PESME
4 I nemo iz tvari tugom objavi se drug. I tugom zacvrkuće tica i zazeleni lug. 5 I sekira kad ljuto zaseče dub: i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub; nemo sve svemu tugom
nad nama plavetna raširi krila; sa tajne spade skrama, snom buknu u biljku klica, i zaromori gora, i zapeva tica. 5 Mi tiho, ruku pod ruku, rumen dok leta izbija na plod i zrele livade zriču.
II Ničeg se ne boj, u večnog ti uzdanje. Zašto mi, da bežim, zbore, Kao što s neba tica beži planini. Zli luk odapne svoj I strele pođe mu jek Tamom, jer pogodi taj U srce nevinoga.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Od životinja možemo dobiti i »zemaljski ključ«, koji ima istu moć kao i raskovnik; tu travku poznaje tica žunja. Kada ona izleti iz gnezda, treba zatvoriti izlaz i podmetnuti crvenu maramu, pa kad žunja vidi da ne može ući,
prijatelj težakov — predskazuje sreću, i njoj orač i sejač ostavljaju od svoga jela, govoreći: »Ovo tici težačici, Koja tica boga moli Da težaku žito rodi« (GZM, n. s. 26, 52; SEZ, 70, 542).
Ilić, Vojislav J. - PESME
Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada. Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, kiti beži od seljana.
- pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta. Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica, Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.
1886. (VEČE JE ODAVNO PROŠLO... ) Veče je odavno prošlo... U šumarcima gustim Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor; Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim Umukô ljudski zbor.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
SUBOTIĆ, VIDA I ZLATAN SAN 18 JOVAN SUBOTIĆ,KOLEVKA 19 BRANKO RADIČEVIĆ, CIC 20 BRANKO RADIČEVIĆ, DETE I TICA 21 BRANKO RADIČEVIĆ, POZDRAV 22 BRANKO RADIČEVIĆ, PUTNIK I TICA 23 BRANKO RADIČEVIĆ, AJDUK 25 BRANKO
RADIČEVIĆ, CIC 20 BRANKO RADIČEVIĆ, DETE I TICA 21 BRANKO RADIČEVIĆ, POZDRAV 22 BRANKO RADIČEVIĆ, PUTNIK I TICA 23 BRANKO RADIČEVIĆ, AJDUK 25 BRANKO RADIČEVIĆ,MOLITVA 27 JOVAN SUNDEČIĆ, MATI 28 MILAN KUJUNDžIĆ ABERDAR, ĐAČKI
Pesma u celini ne može predstavljati dečju lektiru, ali se prvi deo triptiha, imenovan kao „Dete i tica“, koristi u te svrhe.
“ Pa je uze, pa njom brže da primakne k usti… Čun se ljuljnu… On se trže Ode sanak pusti! DETE I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Majka prede tanku žicu, A sinčić pred njome, Sedi mali, drži ticu Pa se igra njome.
„Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila! O, kako je lep!“ Reče dete pa upusti, Uteče mu tica lepa. A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao!
Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu.
Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu.
PUTNIK I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe
A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje. Jošte putnik tuda Nogom lakom odi, Stazica krivuda Pored lipe vodi: „Oj tiče umilno, Što na grani stojiš, Okle
Pesme „Rane“ (prvi deo nazvan „Dete i tica“), „Ribarčeta san“ i poema „Đački rastanak“ proučavaju se kao deo poezije za decu.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!... Aoh, kud mene sudbina zanese... Da mi je s ovom pameću još jedared početi... A šta bi počela? Isto to još jedared..
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
I ja bih, kao svaka nevina tica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Pušku nosi, vojnik nije... Plašljiv jest, zec nije... Šta je?
Šantić, Aleksa - PESME
Studena me jesen na po puta srela I po meni pada suho lišće s grana. Kô ranjena tica, što bi nebu htjela, Otima se duša iz olovnih dana, Ali kobni vjetar grabi je sa strana Pa se natrag trgne premrzla
'' — ''U moravske čete Kada me, majko, nova truba zovne.'' ''Sunce se vraća. Evo tica, gnezda, A tebe nema. Šta ću tvojoj djeci, Šta ljubi reći?'' — ''Otišô je, reci, Na nebo, za vas da nabere zvezda''..
O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih 'tica, moja muko tvrda? Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije... U suncu trepti moje rodno selo.
O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih 'tica, moja muko tvrda?! 1910. KOVAČ N mračna i pusta. Mraz hvata i bije.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
(Marko Kraljević i Vuča dženeral) Poletio soko tica siva od svetinje — od Jerusalima, i on nosi ticu lastavicu. To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne
To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu od Bogorodice... (Propast carstva srpskoga) Mili
Ne raniš li u sebe sokola? Prolećeše jato golubova i pred njima tica golovrane, provedoše bijela labuda i proneše pod krilima blago.
17 PROPAST CARSTVA SRPSKOGA Poletio soko tica siva od svetinje — od Jerusalima, i on nosi ticu lastavicu. To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne
To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu Od Bogorodice, — odnese je caru na Kosovo, spušta
zelenom dolamom, po obrazu srmajli-maramom, čelo glave koplje udario; za koplje je Šarac konjic svezan, na koplju je sura tica orle: širi krila, Marku čini lada, a u kljunu nosi vode ladne, te zalaja ranjena junaka.
“ Al' besedi sura tica orle: „Muči, vilo, mukom se zamukla! Kako m̓ nije dobra učinio, učinio Kraljeviću Marko? Možeš znati i pametovati: kad
sama sobom pala, jezero se onđe provalilo: po jezeru vranac konjic pliva, a za njime zlaćena kolevka, na kolevci soko, tica siva, u kolevci ono muško čedo, — pod grlom mu ruka materina, a u ruci tetkini noževi.
sivoga sokola, te Maksima zeta dozivaše: „Na poklon ti konjic i đevojka, i na konju i srebro i zlato, i na poklon siva tica soko, kad si tako viđen među braćom“. A Miloš se s konja poklanjaše, te lijepo dara privataše.
Ode pjevat deli-Radivoje: „Bog t̓ ubio, goro Romanijo! Ne raniš li u sebe sokola? Prolećeše jato golubova i pred njima tica golovrane, provedoše bijela labuda i proneše pod krilima blago“.
pao, na zemljicu, na Ružicu, nasred Senja crkvu; đe zvijezde kraju pribjegnule, a danica krvava ižljegla, a kuka joj tica kukavica usred Senja na bijeloj crkvi.
kraju pribjegnule, to će ostat mloge udovice; što j’ Danica krvava ižljegla, to ćeš stara ostat kukavica; što l’ ti tica kuka na Ružici, to će ti je oboriti Turci, a i mene stara pogubiti“.