Jakšić, Đura - PROZA
„Tako je to: juče pušku, a danas ašov i lopatu!“ reče otac. A čiča Marko produži: „Vele da Tisa topi spahijske zemlje...“ „Da, da, juče propevasmo za cara krv, a danas za spahije!...“ „Došao je i komesar...
Obradović, Dositej - BASNE
Stoji napisato da četiri velike reke ispred njega izviru. Evo četiri reke: Dunav i Tisa, Sava i Drava. Ee, baš! Pak zar ove reke iz jednog mesta izviru?
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
malo na sokaku; a noćom neki gajdaši, tamburaši, trumbetaši, Ćiro, neki kurmaheri i neke naht-muzike, k’o da smo na »Tisa-partu« tako mi je izgledalo. — Oho! No, to je, k’o što vidim, sve lepše i lepše. — Da šta ti misliš!?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Između jarosnih, austrijskih đenerala, sa nojevim perjem na šeširu, i turskih armija, tekla je, i šumela, razlivena Tisa, treperile su, noću, bezmerne baruštine, prostirale su se močvare i blata. Nije se moglo dalje. Princ je bio stao.
Joan Tekelija, sa svojim serbskim konjanicima, bio je drugog mišljenja. On je predlagao, da se pređe Tisa, da se prođe kroz poplave, uz trepet zvezda, noću.
sa crnom lepezom u ruci, nego kao dete u grobu, iza kojeg ostaju Dunav, i varadinski šančevi, u baruštinama, i daljini. Tisa, u vrbacima, koji se još zelene, uz Sunce večernje, koje zalazi.
Pevali su čuvenu pesmu onog doba, iz franceskih ratova, koja je počinjala rečima: „Tisa se muti!“ A koja se završavala rečima: da idu u pomoć pemskoj kraljici, slavnoj Nemici – Mariji Tereziji.
Sam samcit po svitu luta. Zar da izgubi i familiju i sladost ljubavi onih koje mutna Tisa nosi sa istoga splava i skele ko znaje kuda?
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Nisam želeo da budem ovca, iako nisam mogao da budem ni lav. Tisa je bila kao velika kap žive: svetla, iznutra pokretna, sva rastopljena na suncu.
Ona mala još je mlatarala nogom po vodi, iako je Tisa bila hladna i muljevita ispod svetle, drhtave kože, nalik na živu. - Nisam čuo kako se zoveš?
Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa. Desno od nasipa, Tisa je bila poplavila vrbake i sada su tamo, na ostrvcima napravljenim od granja i zemlje rasle visibabe i one naročite,
„Šta ti znaš?” Sada će joj moći reći da zna: to nije ništa naročito, to s ljubljenjem. Mislila je da će dunuti vetar, Tisa početi da se ljulja, desiti se nešto ogromno i neočekivano. Nije se desilo ništa, bar je ona, Rašida, ubeđena da nije.
Šta li bi Rašida izabrala? Sada sam čučao leđima okrenut suncu, a Tisa je bila tako mirna da se činilo kao da je neko posuo ulje po njoj.
Radičević, Branko - PESME
“ PREVODI DE STANAK MOJ (po češkom) De stanak moj? De stanak moj? Znaš li Dunav ponositi? Seja Tisa k njemu iti A oko nji divan kraj, Ovog sveta pravi raj. Znaš Srbiju onu drugu? Ta Srbija, stanak moj. De stanak moj?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Nije pitao ni za peštere ni za pustinjike, nego koji je pravi put od Tamišvara k Sremu, gdi se Tisa prelazi, gdi li Dunav, i koji | je najbolji manastir u Sremu.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
K PROLEĆU 34 JOVAN RAJIĆ 43 KANT 44 SERBLIJA 47 JOVAN AVAKUMOVIĆ 50 PAŠHALIJA NOVAJA 51 NEPOZNATI PESNICI 55 TISA SE MUTI... 56 O SAVKA, SAVKA... 58 PROĐE MNOGO SVETLIH NOĆNIH MESECA... 62 HOJ DEVOJKO... 64 VIDIŠ, MOJ CVET LjUBEZNI...
Jovan Avakumović NEPOZNATI PESNICI TISA SE MUTI...
Jovan Avakumović NEPOZNATI PESNICI TISA SE MUTI... Tisa se muti, Krajina buni, junaci ciče, konjici vrište; puške se sjaju, sablje blistaju, gospože tuže, — potiske ruže, — jer
pošto je prvi list Avrama Miletića pesmarice (na kojem je pesma zabeležena) veoma oštećen i delimično nečitljiv. TISA SE MUTI... (str. 57). Tekst je uzet iz Ostojić— Ćorovićeve Srpske građanske lirike XVIII veka, br. 28, str. 30—1.
Bojić, Milutin - PESME
I gordost koja božanstvom se meri Zasu me dahom starih, drevnih spisa, I, uz šum jela, kestena i tisa, Čuh jecaj srca što sablaz ispašta.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
On raspolaže sa takvom apotropajskom snagom kakvu, osim glogovine, nema ni jedno drugo drvo. Od tisa beže đavoli, veštice, more, i druge utvare.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Našao, da ona izvire u brdima, u Karpatima: da se tamo zove lepim imenom Crna i Bela Tisa; da je u gornjem toku brza i bistra planinska reka, i tek posle se raspe i razvali u bezbroj krivudanja i petlji, ali ne
Nema više onda Tise, koja izvire u šumama ispod Karpata, baš ispod planine koja se zove Černa Gora. Posle, Tisa više nije ni bistra ni brza. Učio sam da u njoj ima mnogo masne i ukusne ribe.
Ja radim, gledam da nešto uradim, i to mi je sav zadatak i radost. Prvenstvo, ja sam za to lenj, kao i moja Tisa... Ko zna ko će nekada u životu biti prvi iz našeg razreda! Možda baš neko ko nije odličan đak.
Kako život već plaši!... Hajd, recimo da je to sve još daleko... Hoćeš li posle večere da malo prošetamo kraj Tise? Tisa je reka kraj koje bi čovek, ponekad, mogao pomisliti da je zbilja mir na nebu i na zemlji.
dalje, neko, kao žive terazije, stoji na dasci i na dve strane zahita i prosipa vodu iz vedara, sigurno pere vedra. Tisa je mrtva. Niti se talasa, niti šumi, niti odbleskuje. Mesto vodenog romorenja čuju se lopate u kukuruzu.
— Ko ti zna. Možda je samo nekoga plašio, a možda je neko izgubio glavu. Tisa bledi nekim suhim belilom. Mesec svetli kroz tanke oblake, i još mu se svetlost meša sa isparenjem.
— Kako je danas Tisa neobična. Pazi kako preliva obalu. Ljulja se kao more. Evo. potseti me na stihove Laze Kostića: „ponosni beljci, srčani
A u sebi velim: poleti, nade, ohrabrenja, obećanja, ostvareni rezultati, i odjedared, dim, dim... Tisa se ućutala i smirila.