Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zna, kaže, za kapetana Zoriča, iz Mošorina. Za lajtnanta Vlaškalina, iz Titela. Za kapetana Savu Rakišiča, iz Bečeja. Za lajtnanta Nedu Markoviča, iz Mohola. Za lajtnanta Petra Bajanca, iz Kanjiže.
Alle mit Familien. Iz Starog Kovilja ode lajtnant Arsa Stanoevič. Kao u svatove. Iz Mošorina, kapetan Maksim Zorič. Iz Titela Mihail Pešič, iako je transport izabrao njegovog fenrika za vođu. Pešič se na tom putu razboleo, pa se vratio.
Taj transport iseljenika izišao je iz Titela, krišom, kradom, kao da je kriv, kao da odnosi neku sreću ostalima. Vlaškalin je odredio, za polazak, jednu noć bez
On i njegovi ljudi iskrali su se po noći iz poslednjih kuća Titela. A kao senke, među senkama, sišli, do utoke Tise. On i njegovih sedamnaest joldaša, krenuli su Bačkom, bez pesme.
Nosili su svega jedan fenjer pred svojim kolima. Nisu išli – ni kad odmakoše od Titela – kao šajkaška, vojena, rota, nego, kao kad se kolo prekine, pa se raziđe, sa roglja.
Taj transport je pošao bio, nasumce, tako reći, prema pismima i pričama, ovih, koji su otišli. Kad je komandant Titela, Pana Božič – pre četrdeset i osam godina – pošto je uzalud išao u Beč, da izmoli da puste iz aresta grofa Đurđa
Kako su ljudi Vlaškalina stigli, od Titela do Tokaja, to valjda samo Bog zna, ali je Vlaškalin, u proleće iduće godine, sa svojim joldašima, bio u Kijevu.
Nigde nije nalazio svatova, rođaka, kumova, nigde nije bilo ni Siriga, ni Titela, ni Ovče, ni Borče. Samo su vatre kompanija, koje su se vraćale sa manevara, gorele, i tu, dockan, u sumračju, na
saslušanja, u kancelarijama Vitkoviča, došlo je do nemile scene, između Isakoviča i nekog lajtnanta Gavrila Božiča, iz Titela, koji je bio u poseti familiji, u Austriji, pa apšen, u Austriji, a koji se tek nedavno bio vratio, u Kijev.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
sočinim. Polazeći ja iz Titela 1813. g. u Kesmark, zamolim mojega prijatelja da mi piše što o Serbiji i o njenom posle Georgija padeniju.