Jakšić, Đura - PROZA
Ja ću umreti...“ Siromah otac osećao je da će skoro dan pokoja doći, dan večitoga mira. U grobu je večita tišina! Je l’ te, prijatelju?
Ja i Aleksa gledasmo je zabrinuto. U celom govoru i pogledu njezinom beše neka neobična tišina, nešto što je nalik na umor, na onu malaksalosti koja se u poslednjim časovima javlja.
Srce mi se steglo; iz očiju mi nije kanula nijedna suza; neobična tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u
Sâm onuda hodao, a oko mene nema tišina... Mogao sam misliti što sam hteo. To mrko stenje čuvalo bi moje tajne i nikad ne bi ono svedočilo protivu onoga koji
Svuda nema tišina, noć, tama... Ja nisam strašljiv, ali te noći kosa mi se uvis dizala; oboje smo ćutali, svaki od nas bio je u svoje
Stupismo na stazu koja u crkvi vodi. Svuda oko nas nema tišina koju ponekad samo cvrkut tičica narušava, a iz crkve se čuo dubok glas arhimandritov gde čita sveto jevanđelje, zatim
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— A zar je zaronio? — upita jedan — Ja šta ti misliš, moj brate! Digao se, veli u ribu noću, pa hajd Viru. Lepo, tišina a voda mirna; mesečina — nije baš najvidnije, ali se tek vidi.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Nasta tajac... Samo se čulo kako puca suvo rpanje u česti... Nekoliko trenutaka potraja mrtva tišina... Stanko Jurišić prvi dođe k sebi. On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku.
Ti si... ne možeš pobeći!... I zvezde mu uliše strah... I opet nema tišina... I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne poneki glas...
— Pazite!... Kad viknem: „Juriš”! — svi noževe iza pasa, pa jurnite pa drum!... — Dobro, harambašo! Nasta mrtva tišina. Stanko je slušao cvrčka pored sebe...
Beli leptiri proletali su tamo-amo pa padali po travi, koja se na izdani vodenoj zelenila... Ova tišina, ova tajanstvena cvrka baci ga u sanjarije. Izukrštaše se slike pred očima njegovim...
On priđe ognjištu, uze trupac i sede pa svoje mesto. U glavi mu je vrilo kao u loncu... Tišina nasta, razgovor preseče, samo se još deca čula... Ćutao je, premišljajući crne misli... Već se i noć spusti...
Žene ih izuše i opraše im noge, onda hajduci odoše na legalo. Nasta tajac i tišina. A, zamalo, sve usnu dubokim snom... Zora tek počela ruditi, prvi petli zapevaše, a Katić s Jovom bahnu pred kuću.
Ukućani stojahu nemi oko ognjišta. On ne pogleda nikog nego sede na svoje mesto. Tišina ovlada. Niko ni da dahne. Čula se grmljavina i kišne kapi što lupaju po drvenom krovu.
Nebo beše prošarano oblacima... Od Drine se dizao jedan poveći gust oblak. Vazduhom zavladala tišina... Sve se utišalo, samo si mogao videti kako vetar ovde-onde povija suvu sparušenu travu po poljani...
— Dobro! — reče i saže glavu. Zavlada mrtva tišina... Ni vetrić ne šušnu; samo su nemi svedoci sanjivo žmirkali... I Jelica oseti bol u duši.
U taj par izide Stanko iz očeve sobe. — Hoćeš prileći, rano? — Hoću, majko... — Idi... idi... Nasta tajac. Tišina kao u grobu. Zvezde treperahu kao da se otimaju da polete s onog nebesnog pokrova. Najedanput čuše se puške u daljini..
Vesela Petra, čim je s groblja došla, odmah je uhvatila zapećak... Njenoj duši godila je tišina i suze. Ona je svesrdno plakala za svojim starim drugom. A kako i da ne plače!...
Ljudi se ponameštaše jedan do drugog... Tišina ovlada, ona mrtva tišina što te više pritiskuje od najvećeg tereta, i od koje bi tako rado pobegao, da se može...
Dučić, Jovan - PESME
PRVA: PESME SUNCA 2 SENKE PO VODI 4 ZALAZAK SUNCA 5 U SUMRAKU 7 PADANjE LIŠĆA 8 AKORDI 10 POZNANSTVO 12 TIŠINA 14 JEDNE VEČERI U SUTON 15 JABLANOVI 16 ČEKANjE 17 POVRATAK 18 ČEŽNjA 19 NOVEMBAR 20 MORSKA
u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza. TIŠINA Zaboravljen predeo u proplanku dugom, Obale pod teškom tišinom i travom.
Ko zna od kad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista.
Tako jata zvezda što su prostor sekla, Mru u kapi rose na listiću plota. Od ljubavi naših veće su tišine... Tišina je mati ljubavi; i taka Kao golubice od sebe ih vine, I opet u ruke vraća joj se svaka.
strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
I sve pokri tuga i tišina grobna... DUBROVAČKI EPITAF Ova stara kuća sa grbom starinskim, S balkonom na Stradun, gde mirišu sade Godine i
Svud oko njega vladala je duboka vodena tišina. To je bilo mesto večitog studenog mira i gluhe nepomičnosti. Voda je bila u visini nešto beličasta, srebrna; mora da
Svud je vladala mrtva samoća i svirepa tišina. Eva je za to vreme sedela u senci topola pored jednog zelenog izvora. Njene su kose padale po sočnoj travi, i njen je
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Znam da je u sobi bila tišina. Svi su pažljivo gledali u Jocu i odgovarali mu mahom kratko, ali ne znam šta. Još mi se učinilo da su ga s poštovanjem
Žene pokriše oči, ljudi čeprkaju palicom po prašini i gledaju na drugu stranu, u plot. Nasta tišina. Pop metnu obje ruke na Marinu glavu i uze šaputati. A kad on diže i ispravi glavu, Ninko viknu kočijašu: — Ošini!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
I pošto bi već poodavno nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tik-takanje nije čulo, — to mislim da neće biti na odmet i njega, kao jedno, bar za
I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendeiše što. Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina. — Boga mi, već dvanaest. E, vreme je da se ide! — veli pop Spira. — Ajd’mo, diž’te se, da idemo. — Ju, zar već!
I u varoši, pa ima neke razlike između radnog i nedeljnog dana, ali nikada tako kao u selu. Neka svečana tišina još s jutra kazuje da je praznik. Ispred svake kuće počišćeno i poliveno, a sve miriše na mokru prašinu.
Nema nikoga, učinilo joj se samo. A tako bi volela da čuje malo tamburu; nešto je raspoložena danas. Gleda u baštu. Tišina; nigde nikog. Ćarlija vetar, valjda je on i zalupio baštenska vrata. Ljulja se lastar i drveće i cveće. — Gle, gle!
Sram vas bilo! Nastade opet pauza. Jula kopa, a Šaca se ućutao i povukao pa ćuti. Tišina. Kaju se oboje, i jedno i drugo; Šaca što je bio tako drzak, a Jula što je bila tako surova.
Ne vidi nikoga; samo drveće i cveće, i visoku zelenu metlu i bikove od crna luka kako se izdužili u visinu. Tišina, ona prava baštenska tišina pred podne; samo se čuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silih bikova u lejama,
Tišina, ona prava baštenska tišina pred podne; samo se čuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silih bikova u lejama, i silno lupanje u grudima
Ostaje soba s ukućanima samo. A zatim se gasi sveća u kući, prestaje šapat i nastaje tišina. I iz topla perjana kreveta slušaju zadovoljni ukućani tiktakanje duvarskog sahata, kišu kako lapa u prozore, i vetar
Koga tu sve nije bilo i šta se sve nije prodalo i pokralo za ono tri dana dok je vašar trajao, a sada ništa ne čuješ! Tišina, ništa ne čuješ; ni žagor, ni vrisku i ciku pod šatrama, ni podvriskivanje i poskočice u kolu, ni kako puca batina po
Ej, blago onom ko se na tebe osloni! Izađoše napolje. Nastade tišina, a malo posle ču se neko šaputanje. — A di ga drži? — pita domaćin. — Pa valj’da je u džepu? — šapće opet Spira.
— Pa valj’da je u džepu? — šapće opet Spira. — ’Ajd’ da vidim! Al’ najpre da vidim spava li? Nastade opet tišina. Osluškuju obojica, okrenuti pop-Ćirinoj sobi. — Oče Ćiro — viknu malo jače domaćin s vrata. — Česnjejši...
— Česnjejši... O, oče Kirilo! — viknu još jačim glasom. — Zaboravili ste da mi kažete kad da vas probudim. Tišina. Nikakva odgovora. — Oče Ćiro — viknu još jače domaćin. — Spavate l’, a? Opet nikakva odgovora. Tišina.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Onda nekoliko trenutaka nastade duboka, strahovita tišina, pa se on uhvati za glavu, i viknu: — Jelena, i ti pored mene... i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga...
On oseti da se tamo unutra dešava strašno. Po tom, odlučno pođe kroz dvorište. U kući je vladala tišina tamnice. On zaustavi dah i dok su mu usnice patnički drhtale, on zakuca na vrata.
Afrika
veštica, fetišera, ljudi–pantera i antropofaga gnezdo spušteno međ visoke planinske litice na samoj ivici prašume. Tišina divljine je apsolutna oko njega.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ne pravi se pešak od konjika. Gde to može da bude? Nekoliko trenutaka u dvorištu nasta velika tišina. Garsuli je i sam bio kao zanemeo.
Niko se nije micao među njima. Bila je tolika tišina, da se u daljini čulo jedno zvono, sitno, sitno. Te godine je bilo mnogo groznica i na grobljima je, skoro svaki dan,
Dok su po kasarnama odjekivale vojničke trube, usred varoši, kod Komande korpusa, bila je tišina. Tu je bio prostran trg, sa spomenikom Svetoj trojici, trg koji je nosio ime jednog hungarskog viteza.
U kući je bila nastala velika tišina. Bio je opet završen jedan deo njihovog života, a po odajama je nastala bila praznina.
Izumrlost njegovih sunarodnika u tolikom broju, da se činilo da se to dogodilo u nekom, ogromnom, snu. Bila je to tišina koja zavlada, kad čitave povorke mrtvih odu. I samo psi, ostavljeni po selima, u noći, urliču.
Kad je sobarica izišla, ona je iznela sa sobom kandelabar, i u sobi je nastala tišina i nastao polumrak, na mesto treptanja mnogih sveća. Gorela je samo jedna.
Nego gađenje od uloge koju, kao udovac, kod žena, igra. U bašti, međutim, ispod njegovog prozora, bila je tišina. Noć, koja na nas spušta, iz neke neshvatljive daljine, sa neke nepojmljive visine, neku čudnu zavesu vazduha, kao od
Ali je ustao i oblačio se, brzo. Sunce je, napolju, već bilo odskočilo, ali je u kući bila tišina. Sve je još spavalo. Kroz prozor je video kako zraci sunčani padaju, koso, na žbunje jasmina, a zasipaju i njega, kao
Pavla, u sasvim drugi kraj hodnika, u sasvim drugi stan, koji je mirisao na sapun i žene, a u kom je bila mrtva tišina.
Isakovič bi čuo samo, klap, klap, njenih papuča. Oko njega, prekodan, bila je sve veća tišina. Prostorija u kojoj je živeo, poče Isakoviča, sad, sve više da seća zatvora.
U kući bi, prekodan, nastala velika tišina, a tek pred veče začuo bi se, opet, bolni glas nekog violona. U rosijskom poslanstvu, međutim, sve je bilo stalo.
Kad zamukne lavež pasa u okolini, zavladala bi mrtva tišina. Nikakav ljudski glas nije dopirao do lazareta. Na drugoj strani, reka se činila beskrajna.
Teodosije - ŽITIJA
Bratija ga opkoliše i oplakivahu gubitak oca, a prepodobni, jedva mogavši, podiže ruku i mahnu da bude tišina. i razvedri mu se lice, i veselo gledaše ka prečistoj ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi.
Isusa Hrista i njego vim ustima vetrovi i more ulegoše, a vali se u sebi složiše, i sunce presvetlo obasja, i nastade tišina velika.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Ehej, da su meni tako brze noge, išao bih svako jutro da Žuću vučem za rep. Opet je nastala tišina. Rijeka svojim snenim šumom uspavljuje ribe, iako one to ne čuju. Vrbe se nešto sašaptavaju.
— Javljanje treća saveznika — Kruškotres Kukuruzović — Tajanstveni plan Kad zamrije tutanj čiča-Brkinih koraka, strašna tišina leže na njivu s kukuruzom i na ostavljeni džak, činilo se da se sve utišalo samo da bi se za koji trenutak moglo što bolje
— upita onaj ćoravi miš. U mišjoj skupštini nastade ledena tišina kao da je na nju pala sjenka nekakvoga ogromnog mačka. Niko se nije javljao za taj posao.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
(Zvoni. Pauza. Nema tišina.) XVIII SOFIJA, PREĐAŠNjI SOFIJA (pojavi se). SPASOJE: Sofija, čeka li ko napolju? SOFIJA: Da, ovde je pred vratima
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Vodeni cvetovi su se rađali iznad nabrekle i zapaljene Tise, a iz reke, sa dna, dolazila je večernja tišina. Sa banatske strane vraćao se poslednji brod, a gore na mostu tutnjao je Tauern-ekspres.
Kucni još jednom. Udario sam zglavkom tri puta u staklo, a onda je nastala iscrpljujuća tišina. Činilo mi se da čujem kako iza zavesa neko diše. Zatim se zavesa pokrenula i Baronica je odškrinula prozor.
Da bude zec, važi? - stavih je pred sebe i utrapih joj zavežljaj u ruke. Oko nas je bila gluva tišina. Iz druge parcele, iza spomenika našeg malog Emilijana, čuo se ženski glas kako ponavlja: „A onda, a onda?
bio je nešto izvanredno: slojevi smeđozelene vode kroz koju prolazi sunce, neka ribica, neki list a preko svega toga tišina gusta i čulna, skoro opipljiva. Osećao sam kako mi se svi mišići na telu opuštaju.
Zatim je nastala užasna, beskonačna tišina u kojoj je sve što čuješ samo bubnjanje krvi u ušima. - Udaviće se žena, ljudi!
— Šta urlate kao da je požar! — rekao je moj Stari i zatvorio prozor. Onda je za trenutak zavladala tišina. Tako oštra i tako potpuna da sam čuo one oko mene kako dišu. — Ubio vam se sin, profesore!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom. Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim.
Smrkavalo se u logoru. Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala. Neobičan i tuđ zvuk zvona dugo se slivao, sa varoši, na njih.
Smrkavalo se u logoru. Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala. Neobičan i tuđ zvuk zvona dugo se slivao, sa varoši, na njih.
Za strašnim vriskom, kojim je vriskala svu noć kad je iz nesvesti povratiše, nastala je u njoj potpuna tišina. Promena je bila tako brza i užasna da joj skoro pomuti mozak.
Bila je potpuna tišina. Naginjući se, kao bajagi, da vidi dole, u travi, izgubljeni nakit, ona se previjaše i najzad pokri lice rukama,
Nad šumama, mesečinom obasjanim, bila je tada potpuna tišina, tako da se katkad čuo lavež pasa čak iz Majnca. Vlažni, ohladneli jutrom, dočekivahu dan, kao zalepljeni u blatu,
Vide zvezdano nebo, vide šume, na drugoj obali, dva mala ostrva nasred vode što su se crnela. Bila je potpuna tišina. Osećao je kako mu vlaga probija do prstiju, u teškim čizmama za jahanje.
Noću je uokolo bila strašna zapara, u blatištu, prepunom komaraca, a danju potpuna tišina u travuljinama, nad kojima se tek retko video po koji jastreb ili jato vrabaca.
Lelekanje, guslanje i brndanje opet otpoče, a začu se i poneka frula. Svud kao da se širila tišina, za sumrakom. Uskoro se zamagli tama u logoru, prašina zavi sve, sem vrhova voćnjaka dalekih, i Isakovič se smiri.
Za zvonikom visilo je čudno, dugo uže, palo po zemlji kao klupče neke bele i debele zmije. U dvorištu je bila potpuna tišina. Među visokim zidovima videla se uzana i plava površina neba, nepromenljiva i čista.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
ptice prekidajući načas svoje nebesko putovanje, mogao se ovlažiti kristal — istoga časa u slušalicama bi zavladala tišina. U sobi sedi dečak a iz ušiju mu idu žice.
O laku, laku noć! Nek mir i spokoj steku se u tebi Onakvi kakve nosim ja u sebi... Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas.
Ulice opusteše, a svečana tišina spusti se poput prazničkog stolnjaka na liniju jedanaest. Obuze ga čudno uzbuđenje dok je kao začaran kružio između
— Laže, druže nastavniče! — reče drugi. — Stalno me zasmejava; on je počeo! — Tišina! Gde je kristal-šećer? Zaboravio? Trk, šta čekaš? — Šta je sa onom starom salom za igranke? — Srušena je.
Uznemirava ih ta teška tišina ispunjena mirisima bilja, vlage i isparenja. Stopala su im nesigurna u razbuđenoj zemlji, tako različitoj od njihovog
Matavulj, Simo - USKOK
Djevojka donese stolovaču, sjede na nju i stade tiho plakati. Dugo je tako trajalo. Mrak se sve većma hvatao, tišina postajaše sve veća i kroz noćni mir počeše dopirati glasovi pokajnicâ. Odjednom Janko uzdahnu i šapnu nješto.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
se izdvajaju, kao što se noću, u izvesnim trenucima i na nekim mestima, reka neobično jasno oglašava žuborenjem. Tišina u šumi, kad bezglasno treperi lišće, sjena se nemirno miče u prašini kao da hoće da se otkine i otputuje (Starac s
Milićević, Vuk - Bespuće
vidjeli se pognuti ljudi; igralo se s vatrom i zanimanjem; s lupom padale karte po zelenoj čoji; nastajala trenutna tišina; sa zvekom padao koji put novac na zemlju; i od vremena na vrijeme dizala se svađa.
Isti onaj mir, ista ona tišina i jednoličnost koja je bila prije toga, vraćala se sa pobjedničkim likovanjem i padala zajedno sa novom prašinom i
I kad sve zastane i zamre, kad nastane u njemu jedna čudna mrtva tišina, on osjeća u sebi njegovo zadovoljno disanje. Gavre Đaković osjećaše da ga se boji, da strijepi pred njim i da ustupa kad
Radičević, Branko - PESME
Tako s' moja mirila ljutina, I prva se vraćala tišina, Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo,
33. A trave vitke sjajne suze rone, Svečana leži svuda tad tišina, Slavujâ samo slatki poji zvone, Enonde ona krije i guština.
48. Duboke noći vladaše tišina, — Ovako bija onaj sanak moj, — Umilno na me gledaše svetlina, Bezmerni koju slaše zvezdâ broj, I daljni glasâ ču
Al' u izbi sveća gori, On sa dragom sedi, zbori. Nešto veli da je trudan I odmora vrlo žudan. Tišina je već u dvori, Nigde sveća već ne gori, Samo kod nji ojađelo Što je budno to kandelo, Pa se muči, tužno gori, Sa
vedro opet nebo gleda, Ovako bija, druže, s nam', Kad podiže se burni plam, Ovako tiša se ljutina, I prva vraća se tišina. Itd. za tim9 u 40 i nekoliko redova njemu o provedenom životu govori, i oprosti se.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Zastao je, čekao i — tišina. — Nisu me, valjda, još primijetili — dosjeti se on, pa zakorači dalje, ali opet kroz tišinu.
— Nisu me, valjda, još primijetili — dosjeti se on, pa zakorači dalje, ali opet kroz tišinu. Korak, dva, tri, tišina se oko njega rastupljava kao voda i propušta ga između zamuklih ljudi koji mu, i odviše brzo i spremno, prave mjesta.
Stiže tako i za svoj šank, ali ga i tu stiže i zatvori tišina. Niko mu ne priđe, ne upita nešto, ne pokaza se radoznao. — Šta je ovo, ljudi?
baš kao i one večeri kad se prvi put pojavio poslije hvatanja Jazbeca: zamukli ljudi se razmiču da mu načine mjesta, tišina pred njim se rastupljuje i raste, a on korača oduzetim nogama nikud, ni u šta.
TREBA NALOŽITI VATRU Među bregovima, na bezimenoj zaravni obrasloj rijetkom šikarom, tišina se slila u duboko jezero.
S ČELjADEĆIM NOGAMA Istutnja se rat u grdnom tresku gvožđarije, vatre i dima, a onda po čitavom svijetu pade gar i tišina nevesele pustinje. Baba Sovija, prvi put nakon četiri godine, pokuša da ispravi leđa i oslušnu.
Bilo je tu nešto. Osluškuje baba u nedoumici, s lakom tugom: ne, nije ovo više ona stara tišina. Neće je više nikad ni biti.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Sedi kao da senka čempresa sedi međ nama na divanahani. Oko njega uvek neka tišina. A iz te tišine prsten mu na ruci, kao zvezda! A ima i izgled! Visok, vitak, oči čelično plave...
BEG PINTOROVIĆ: Treba štošta između sebe da uredimo... Da nema neke zabune... HASANAGA: Prvo sedi. (Kratka tišina, dok beg zauzme mesto) BEG PINTOROVIĆ: Mi odnedavno više nismo rod... HASANAGA: Jes, fala bogu.
Kažem ti, sitnica. Sedi i slušaj. HASANAGA: Evo slušam; govori. BEG PINTOROVIĆ: Takva i takva stvar! (Duža tišina) HASANAGA: Baš tako? BEG PINTOROVIĆ: Tako, od reči do reči! HASANAGA: Ču li ti ovo, efendijo?
(Ulaze majka Hasanagina i Suljo, noseći kolevku. Razgovor se prekine, tišina, svi su zbunjeni. Kolevku Suljo stavlja na sredinu scene.
Kani, majku mu, nemo se brukati! Ljudi te gledaju! MAJKA HASANAGINA: Hasanago, budalo, ona je mrtva! (Duga tišina) HASANAGA: Efendijo... neka, sam ću... ostavi... Sve što poželim, sve mi postane kazna.
Prvenac, posle sedam godina... Samovoljnik, silnik, otero ženu... A otero je, da se pred njom ne stidim. (Tišina. Hasanaga naslanja čelo na mrtvu Hasanaginicu. Poljubi je u čelo.) Prvi put da je poljubim, a da ne skloni glavu...
Kažu, umro od neke ljubavi... (Svi ga gledaju zaprepašćeno. Duga tišina. Zatamnjenje.) Zavesa Beograd, 1973.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Mrzelo me je čak o tome i da govorim. Nu ovo bavljenje kod kuće ubrzo mi je postajalo dosadno. Jer kad mi ova tišina, urednost, počinje da biva monotona, onda bacam sve i jedva čekam kad ću da odem. Ništa mi se tada ne dopada.
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar, i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj...
Kostić, Laza - PESME
večere iz društva vesela; sa bližnje crkve kucnulo je trired pod ključem kad mi škrinu kapija; na dvanaest kao da beše. Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje
Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje bolesnikovo.
Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje bolesnikovo.
pope se starac po trošnim stepenma, i opet nasta tišina nema. Tišino moja, čedašce neba, ala si mila, ala si lepa, ispod sastanka noći i dana kada te budi zveket
” Glavari glede, blede, trnu, mru, u hramu je tišina samrtna. Čuje se goruk svetog plamena. uz žestoki Delilin predisaj.
— al' presta rik, tišina, kamo lav? Ni glasa mu, — čuvara prođe stra': „Ni glasa više? — Ha-ha-ha-ha-ha!” V Askalon je divan grade, primorje
Oko struka boginjina nevesta je ruke svela, samrtne joj kapi biju s obamrla bela čela. U prostoru grdna trema tišina je mrtva, nema, Samson čuje otkucaje izdajnička srca njena.
Lalić, Ivan V. - PISMO
koren vida širi se i menja da novim putem nova slika kroči — Na nekoj zvezdi more se rascveta, u čaši vode zaiskri tišina, Svaka je prošlost stalno započeta, A more, to je najlepša gorčina.
što rubi vrtlog od praznine; Bezlična, znam ti svaku crtu lica U mreži ostakljene paučine U naprslom ogledalu; tišina Mreška se kao skorup od tvog glasa Iz druge sobe, gde je pomrčina U kojoj treptiš ko paslika spasa — Leptire sive
(12. VII 1989) STRAMBOTTІ 1 Kad noću dišeš, ja u polutami Osećam kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Stari Marks navija za Anu, jedan šofer se žali na svog gazdu. Najzad, Ljubav je Ljubav, šala je šala, ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire...
Zijamo tako dole na put ispod nas: jedno vreme nastupi potpuna tišina. Onda naš Aleksandar Makedonski od profesora profura u otvorenom vojnom džipu punom oficira.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
a nebo šušti s tepsijom u Savi, razume rod mi šumovi šta znače, šta sjaj sa Drine kad se s Cera plavi, a šta tišina kad joj slog se sruši, a jastreb njen se začuje u tmuši.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
„Otvorte ljudi, bojim se munja!“ Uzalud zove sirota Rada, u maloj kući tišina vlada. „Ipak ću ući! — curica reče i smjelo vrata otvori uska Kuda bih dalje, dolazi veče, sijeva i grmi, evo i
Trska se njiše uz šapat blagi: svratiše malo, šetači dragi. U trsci pusto, umukli žapci, tišina legla nema, tek u plićaku, u vodi mirnoj, čudnovat putnik drema. Dva su drugara u čudu stala.
“ Prope se plamen u tamu krova, obavi vilu veselim krilom. Tišina zatim zavlada mlinom kao da nikog nije ni bilo. Istoga trena čiča se prenu, oči mu stare lukavo sjaje.
“ A deda Triša poviri van i reče: „Pao u zimski san!“ Tekli su dani unedogled, na mlinu starom tišina, led, smrzla se voda, drvo i kamen, sa sveća trepti plavičast plamen, zastao žrvanj, večita čigra, jedino vatra
Prava je rđa i arhilopov, a mi smo glupi ko ćuran popov!“ Od toga dana na noćnoj straži pokoj caruje kruti, tišina mrtva, pričanja nema, Toša zaliven ćuti. Očiju sjajnih kroz tamu merka, kad li će čuti lopova Žderka.
Okolo svuda tišina pala, samo se ptica oglasi koja, a deda reče sa tihom tugom: „Umorila se starina moja. Kad je počeo, ko će da
Moja baba iz Patkova Sela od magle mi čarape oplela. Tišina se vazdan dere na me, zaspao sam od njene galame. Jedan krojač u kaputu žutu pegla senke po auto-putu.
Zbogom žrvnji ispod krova siva, pjesmo znana iz djetinjstva moga, produžite do tišina zimskih zlatnu priču ljeta nestaloga. Pomenite momčića seljačkog, zarobljena usred doma đačkog.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Strme ulice su odjekivale od njihovih glasova i obuće. Zatim kao da ih nije bilo do malopre, apsolutna tišina zavlada oko nas. — Ako ja sada iziđem više sela u masline i ako vas pričekam pola sata, da l̓ ćete doći?
Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: Tišina. Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo.
Video sam toliko ljudi u obom mestu, ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj
To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas. Govore još nekoliko minuta. Svuda okolo tišina opet savršena. Prozori osvetljeni zamračili su se.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja — Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Planina nikad nije bila golija. Tišina tihost naših gora pesma je prošla na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki panj isklijalo je ono što se
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Malo zatim rastegnuto odjeknu povečerje... Umoran narod zavlačio se u šatore. Živost je zamirala i logorom ovlada tišina. S vremena na vreme čulo se rzanje konja, a iz polja je dopirao metalni zvuk zrička. Zvezde su nevino žmirkale..
Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas... A to još više pojačava strepnju. Stanje iščekivanja postaje već nesnosno.
sve su dalje, još neko romorenje... Najednom se sve utiša. Samo noć i jeziva tišina... Petar nišandžija obrglio cev i ukočeno gleda u daljinu.
Ali u mitraljeskome zaklonu bili su i naši ranjeni vojnici. Komandant naredi da posluga siđe u zaklon. Zavlada tišina... U vazduhu se razlegalo neko šumorenje, što je nagoveštavalo kretanje neprijateljske artiljerije. Vojnici se nisu varali.
“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac žalio što topovska zrna nisu četvrtasta, pa da ih
Posle onoga strašnoga dana, carovala je svuda okolo grobna tišina, koju je narušavalo samo uspavljivo šumorenje kišnih kapi.
Zastadoh. Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalje šumaricu, onda neke ograde imanja. Ali ako otvore paljbu?
— Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok mi istrunusmo u onim rupčagama. U sobi je tišina, na koju naše uvo nije naviklo, te nam je neobično i gotovo nelagodno.
Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle na svoje položaje. Kretosmo i mi Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba. Na novi položaj stigli smo oko tri časa posle podne.
Zastadosmo... Pucnji se više ne čuju, te nas ova tišina još više plaši. Uviđamo tada koliko je teška dužnost ordonansa, tih večitih lutalica, koji po beskrajnim poljima traže
Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se
Te noći nismo imali borbu, bila je tišina i ništa nije nagoveštavalo da će ujutru biti neke gužve, pa se i pešaci, one čiče iz trećega poziva, nisu nadali...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
a i zbunjeni : u selu su posete vrlo retke, pa zato one vazda izazivaju neku nervoznu bojazan što se remeti ova stalna tišina, na koju se čovek navikao.
I ako je dan, vladaše velika tišina u celom selu; tek po negde zalaje besposlen pas, ili grakne vrana, tražeći hrane pod ovim gustim belim pokrivačem.
ljudi ne ču, samo psi od krajnjih seoskih kuća zalajaše, pa, kad ne čuše ništa više, ućutaše se, i opet nastade grobna tišina... Ljubica oslušnu... Šta se to čulo?... Vrisak... Ali otkud, od čega ?... Neko je vrisnuo, uplašio se...
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
SOFIJA: Obožavam leto! Dani puni pčela, večeri svitaca! I kako je samo divna tišina ovde! Slušaj!... JELISAVETA: Šta da slušam? SOFIJA: Čuje se kako zuji pčela u čaši!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.
Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. Fiezole, 1921. SERBIA Isplivah na groblju, u nesvesti, kao modar rak.
Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala. Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko
Oni koji uopšte više vole reljefe sa Delosa, nego helenističke Venere, obradovaće se ovom uticaju. Beskrajna tišina u modelaciji i ogroman formalan mir tih kipova, koji tek retko biva prekidan kakvom veselom bezbrižnom deformacijom,
Ali je svud tišina. Znam samo da, nasred grada, ima katedrala lepe, bretonske gotike. Sve drugo je bilo, kao ti mačevi, veselo,
Tu, gde je sad tišina i gde su ostali samo zapušteni grobovi, recitovao je mašinski bravar Aleksa Rajić, terao šegu komičar Dobrivoje
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao,
On s bolnim osmehom gledaše u ljude, a oni zadivljeno u njega. Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se razlivaše iz čaše
Nemo sijaju zvezde božja oka I nemo nad njom palma stražu čuva — No što se buni tišina duboka I otkud vriska daleka i gluva?
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, dok iz mase zacika tanak glas: — Mudri državniče!... — Živeo! živeo! živeo!
— gunđaju ona sedmorica. — E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! — uzviknu očajno ministar policije. Nastade tišina, dosadna, mučna tišina. — Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije.
— E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! — uzviknu očajno ministar policije. Nastade tišina, dosadna, mučna tišina. — Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije. — Pa da niste uz vladu, ne bih vas ja ni izabrao!
Nego, kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?... Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače... Šušti pleva i slama, poduzeta silnim vetrom od
Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim. Rekom tišina, pa te čisto strah od nje, a mrak se već dobro spustio, te se gotovo ništa ne vidi.
Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o stoka, kad oseti u blizini gladne kurjake. Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima.
On čita i kao kroz san čuje nešto nalik na ono: tik-tak.... tik-tak... Najedared nastade tišina, i njemu se učini da ga neko zovnu po imenu. On i ne obrati pažnju na to.
Istina i ona mi mnogo drukčija izgleda, ali tek poznajem je. Uđoh unutra. Tišina kô u grobu, a moji koraci odjekivahu pod visokim svodovima kao gromovi.
Meni se čini, da ću ja biti u većem pravu da zapitam vas: otkud vi ovde, otkud ovaj gospodin i zašto je ovakova tišina u školi kad je već 8 časova. Tada izvadih moj časovnik i pogledah u njega.
U manastiru opet nastade tišina, koju prekidaše strahovita lomljava, brujanje i šuštanje guste manastirske šume, pomešano sa besnim zviždanjem i fijukom
Mrak je pokrio celo dvorište ; u manastiru je zavladala mrtva tišina, samo što vetar još jače vitla i, jureći kroz otvorenu zvonaru, zabruji pod razjapljenim ustima velikoga zvona i ponese
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Ono kad viču svi, i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuuc... formalna tišina.
Ono kad viču svi, i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuuc... formalna tišina.
Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuuc... formalna tišina. A tek predsednik uzme zvonce pa: ziminimi, ziminimi, nimi, nimi, nim! Gospodin Jevrem Prokić ima reč! A?!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Grad je tišina narodne biblioteke, Grad je ono što na kraju veka preteče: Grad je nešto mirno, zaspalo kraj reke Posle sto godina,
Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad. Sa ove: tramvaj, i dva kioska. Sa one: tišina, crna, seoska. Levo: blistaju Terazije. Desno: mrak sve do Male Azije. Ovde: noć, topla i kratka.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Tu vlada potpuna tišina; dubinske struje su vrlo slabe i bez uticaja na stvorove preko kojih prelaze. Pošto tu nema biljnog sveta, ti stvorovi
Rakić, Milan - PESME
ROSA PADA... Nebo je sivo, mesec bled, Tišina svuda, mir. Ne šumi sad platana red, I ne žubori vir. O, čudna noć, o, čudan sat, Tajanstven, crn, i gluh, U koji kao
Nigde ni šuma da zastruji tajno, Nigde ni vetra da graname mane. Tišina. Samo, tužno i očajno, Jeca ko dete cigansko ćemane.
Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina razjapljenog pakla... OSVIT Kad dođe noć i širom celog sveta Pline tišina što krepi i godi, I duge senke visokih drveta Padnu po mirnoj zelenkastoj vodi, I sve zaćuti ko da u tom času S
I snova mesec treperi na vodi, I spava reka, i polje, i gora, I svud tišina što krepi i godi. — Istok se vedri, zvezde gase... Zora.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Blago vama koji ih vidite, vi ste bliže Boga i čudesah! TIŠINA JE; IGUMAN BROJI BROJANICE. KNEZ JANKO A brojiš li sve tako, igumne?
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda kroz tu tišinu ovamo do nje prodirati. A ta će se tišina sve više, sve jače širiti.
A od tolikog grljenja, ljubljenja, uzvika, čemu se Sofka nadala da će nastati kada on dođe, jedino to bi, te tišina, mučnost i neka nema teškoća postade još jača.
Pandurović, Sima - PESME
PEJZAŽI 20 U KOLEVCI SNA 21 JULSKO VEČE 23 SVETKOVINA 25 NjEN ODLAZAK 28 SA SVOJIMA 30 SENKE 37 TIŠINA 38 BOLESNO PROLEĆE 40 PUT 42 ŽENA 44 KARIKATURE 46 REZIGNACIJA 50 NEIZBEŽNOST 52 MRTVI PLAMENOVI 53 SVUDA
Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć. To je tišina veselih očiju Sa tankim velom misterije zvuka, S polusnom sreće kroz tu pesmu tiju, Tako daleko od životna huka
Miriše vazduh dahom mrtva smilja. Oblaci idu preko moje glave. TIŠINA Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani.
I sna, i sna, dušo, iznad svega! BUDUĆI DIJALOG Čuvar ih sêdi kroz zamak vodi stari. Zaborav, prah, tišina, čudne stvari Tu su u društvu, prisne, ali néme. — Gle, to je neka knjiga! — Dâ, sonèti, Pesme i ljubav...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
torni pas u avliji bi ponekad krupno zalajao pa umukao; u selu zagrmi pogdjekad puška, pa opet nastane mrtva tišina, da se lijepo čulo kako iz sirovijeh klada pošti istisnuta vlaga i kako jedan šareni mačak na krevetu prede.
Glavari sjeđahu svi naokolo; Vladika za zelenom trpezom na divanu, pred njim je ležalo nekoliko snopića artija. Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!“ reći će Savo Petrović.
Ove prhnuše pa opet popadaše na mrve. Nastade svečana tišina; svi odbijahu dimove, očekujući da započne Otaš, a on međutim gledaše u oganj na svojoj simsiji.
Vjetar bješe utolio te nasta potpuna tišina. Tice veselo pjevahu po zelenim čestima. Nijesu dugo čekali. Turci istim redom kao što ih prije ugledaše, primicahu
Domaći mačak Šarko, koji dotle ležaše pod krevetom, začuđen, valjda, što nasta ta neobična tišina, izmilje, pogleda po čeljadi, obrnu se u kovitlac dva-tri puta, pa odjednom đipi na krevet, na noge Jankove.
pa pošto preporuči Stani da nadgleda lonce, u kojima se nešto varilo, digne snahu pa pođoše u žensku pregradu. Tišina se poremeti. Ljudi i žene iz susjedstva, digoše se jedno za drugijem i odoše. „Šta misliš?
„Bogami, ako momče na dušu makne da je sve tako bilo, e...“ „Nekate ljuđi, ne prekidajte!“ viknu đakon. Nasta opet tišina. „Dalje — šta bi?“ reče Vladika strogo.
Ja ne znam dalje što bi...“ Mladić umuknu. Nastade opet mrtva tišina. Na licu njegovijeh brastvenika viđaše se da živo prate njegovo pričanje.
“ Te riječi i mogući pogled njegov, utoliše tu časovitu buru. Svaki se, u magnovenju, preobrazi, a tišina taka nastade da se jasno čulo snažno disanje Markovo. Tako postajaše nekoliko trenutaka.
“ „Đavoli, pa đavoli!“ odgovori medik mahnuvši glavom, pa izađe. Sad nastade opet tišina. Serdar izvadivši čibuk iz usta, odiže glavu put domaćice, kao da joj nešto napomene.
Sunce se bješe već primaklo ka sredini neba. Ćuha vjetra nije bilo, no tišina i toplota, kao o Spasovu dne. Ženske nanizale se pred kućama, po zidovima avlijskim, po gumnima — svuda.
Milica je plela, Stana je nešto vezla. Joka je sjedila, naslonivši glavu na ruku. Svi pogledi bjehu uprti u Janka. Tišina je taka u odaji bila, da bi se čulo da je muha prozujala.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
CMILjA: Al je težak! (Unose Skitnicu u kafanu. Nestaje svetlost sveće. Tišina. Iza kanti za đubre oprezno se pomaljaju kapetan Manojlo i redov Tanasko.
CMILjA: Otkud znam! IKONIJA: Kako iako istrča sonom nogom? (Spolja, naglo, škripa kočnica, tresak, zatim tišina. Sve tri žene stoje kao skamenjene. Teturajući se od šoka, u kafanu se vraća Islednik.) IKONIJA: Čoveče, šta to bi?
MILE: Šta je sad? IKONIJA: Pogledaj! (Svi gledaju u pravcu u kome je pokazala Ikonija. Zaprepašćeni. Tišina. Zatim, s lisicama na rukama, ulazi Gospava, praćena Islednikom.) GOSPAVA: Druže!
MANOJLO: Zna se šta onda! Preki vojni sud, ražalovanje, skidanje epoleta, i streljanje po kratkom postupku! (Tišina) TANASKO: Nisu nam otpevali čak ni „Gospodi, upokoj...” MANOJLO: Jesi ti svestan šta si učinio?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Dobra noć! Dobra noć! — zdrave se svi. Osmora se vrata zatvoriše, pak reze iznutra zazvečaše, pak nasta tišina. Kad mjesec odskoči, tada Lis odškrinu vrata svoje ćelije, pak navrh prsta izađe na trijem, držeći obuću u ruci.
Ja sam dijak Jerković! IX MNOGE RAZLIČNOSTI Nasta velika tišina, kao što biva poslije velikih potresa. Brne je desetak dana sastavljao cirkular, namijenjen svijem manastirima i
Svi začavrljaše. Dundak prišapta nješto govedaru, koji se izvrati nauznak od smijeha. Kad se povrati tišina, Kušmelj, kome takođe bješe jezik otežao, poče: — Virujte, braćo, ove mi svete krvi Isusove, nikome to nisam kazivâ
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kad ponovo sede u sanke, ne mogade ništa da kaže. Bič cijuknu i puče u tišini, koja nije tišina. ...Đorđa ne iznenadi Tolino dozivanje. Jučerašnja svađa s njim sada više ništa nije značila.
“ Sveće su u kapanju dogorevale. Petao se nekoliko puta javio u strahu od tišine, njoj nije bila tišina, krckao je kamen, sveci sa zidova zamahivali su mačevima na nju, ona se grčila, nije mogla da podvuče noge pod
Nisam hteo da mu kažem da je siromah ogluveo pored kamena i vitla. Ceo svoj vek proveo je u vodeničkoj buci. Tišina mu je bila samo kad led okuje vodenicu i zaustavi reku. Tad bi bežao iz vodenice i lunjao po vrbacima.
“ „A ako je lepa?“ Kako sam mogao da kažem, kako sam mogao da ga teram da ide u Beograd da je vidi? Zaguši ga tišina: zvona su zamrla u izmaglicama svanuća, pa grede krckaju u krovu puste, jalove i proklete Vasilijeve kuće.
Nad njegovom glavom je tišina, ravan je i hladan njen krevet, po temenu mu ne gaze njena bosa stopala, iz očiju vreo katran zaliva srce i šišti, mokro
Onda je kuću osvojila tišina. Nekoliko dana kasnije, sećajući se te tišine, Aćim je zaključio da se Vukašin u kući strogo i domaćinski ponaša.
Tamo dale, u selu, nema ni pasa ni petlova. Ne može napred, stoji. Meko krckaju kolena. Tišina navaljuje putem, iz drveća, s neba, i gasi naricanje. Pomor. Ne misli. To čuje.
zemlje, gde se po vazdugi dan istovaruju prerovski žitelji u neizrendisanim i neobojenim sanducima od topolovih dasaka. Tišina nije tišina. Čini mu se da čuje svađu budaka i kamenja, koja svakog svitanja započinje. I kao da čuje otegnutu jeku žena.
Tišina nije tišina. Čini mu se da čuje svađu budaka i kamenja, koja svakog svitanja započinje. I kao da čuje otegnutu jeku žena.
putuje žilama, raste, ispunjava ga svega, gura srce pod grlo, više ništa ne čuje od lupnjave, a zna da je pod dlanom tišina. Napreže se da čuje.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— ču jaje kako iz njega neko gunđa i začudi se. Ko bi to mogao biti? Svuda, dokle je oko sezalo, carevala je tišina, rasli mirisi trava, otkida le se zvezde i latice cveća, a gore u visini plovio Mesec i sam nalik na veliko srebrno
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ponekad je žitelje ove ulice pred zoru, znala da probudi neka vrlo arhaična, sleđena tišina, i u danu koji bi nailazio oživljavale su priče, ko zna otkud iščeprkane.
tamnela, (sve je, dakle, bilo usaglašeno) Riga je, dok je skidao čizme, osetio kako svud oko njega, okomito, stoji tišina. Osluškivao je, prolazili su vekovi, leva noga mu je još bila u čizmi, nije vredelo: tajac je bio potpun.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
184 LXXXIV 185 LXXXV U SUMRAKU 186 LXXXVI 187 LXXXVII JABLANOVI 188 LXXXVIII SAT 189 LXXXIX TIŠINA 190 HS MORSKA VRBA 191 XCI IZ „JADRANSKIH SONETA“ 192 XCII 5 193 XCIII ZVEZDE 194 XCIV PODNE 195 XCV MOJA
iz društva vesela; Sa bližnje crkve kucnulo je trired Pod ključem kad mi škrinu kapija; Na dvanaest kao da beše. Tišina je; Al' ne tišina blaženoga sanka, Već kao tišina oko bonika teškog; Poduhuje vetar, kao Isprekidano, grčevito Diskanje
Tišina je; Al' ne tišina blaženoga sanka, Već kao tišina oko bonika teškog; Poduhuje vetar, kao Isprekidano, grčevito Diskanje bolesnikovo.
Tišina je; Al' ne tišina blaženoga sanka, Već kao tišina oko bonika teškog; Poduhuje vetar, kao Isprekidano, grčevito Diskanje bolesnikovo.
Hiponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede, Ona u bolu pade. U hramu tišina vlada... Četiri Sarmata snažna priđoše trupini njenoj, I bledo mrtvačko lice sa togom pokriše tada.
J. Dučić LXXXIX TIŠINA Zaboravljen predeo u proplanku dugom, Obale pod teškom tišinom i travom. Tu večernje vode huje tihom tugom, A žalosne
Ko zna od kad tako. - No, u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista. J.
Ostrvo je svako U večernju maglu uvilo se tako, I duboki snovi nad valima brode. Mir, tišina smrti... Ali ispod mora, Često k'o da čujem glas dalekog hora, Tajanstvenog, strašnog, u dugoj tišini.
Sv. Stefanović CXLV NOĆU Noću, kad se svuda oko mene raspe Tišina, i pokoj, i miris od cveća, I kad me s nebesa mesečina zaspe, I vreli dah noći što me tebe seća, U mojoj se duši
Noć prolazi mirno. Tišina i pokoj, i miris od cveća, I vreli dah noći što me tebe seća, Polako se dižu u nebo prozirno.
I ptice nesta... ptice moje mile! - Da l' ima Boga i sred noćne tmine? Tišina... Samo iz izbe dopire Prigušen, sanjiv drhtaj violine, Kao kad žica o žicu se tare...
Popa, Vasko - KORA
je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami moga tela Opaka svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
U Krotonu vlada mrtva tišina. Tek po koji petao kukurekne, ali se na to ni psi ne osvrću. Na nebu svetlucaju bezbrojne zvezde; nepotpuni mesec tek
One zavrištaše od ushićenja, i za tren svečana tišina koja je dotle vladala u dvorani, odmeni se žagorom i usklicima oduševljenja.
U varoši je vladala potpuna tišina. Neprijatelj koji ju je opsedao obustavio je svoju topovsku paljbu, a i topovi opsednutih ćutali su, jer je ponestalo
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće.
Unutra sve više umire tihi žagor i sve veća tišina osvaja, pa se žuborenje limenih oluka sve bolje čuje, i kako sa streja cure mlazevi, i sve više sedam crnih paviljona
A posle opet zazvečaše veliki, teški ključevi i kobna neka tišina i jeza zavlada. Samo je krv jače zašikljala na usta i uši i brže kapala niz bradu i čupave grudi koje se nadimale.
Pa ga ostavljam i bežim u drugu sobu. Mrtva umorna spava moja majka. U sobi smo moj sin i ja. Cvrči popac. Tišina. Radosna, blažena lica sin moj gleda slike i sriče slova svoga bukvara. Ja ga prekidam, zovem i uzimam na krilo.
“ A kad ovo Boka izreče sva se sudnica namah u jedno jedino načuljeno uvo pretvorila. Nastade mrtva tišina, i sve se netremice zagleda u svedoka očevica Đoku Evstatovića, koji će eto sad onaj gusti veo tame sa strašne tajne
“ U učionici, potom, zavlada najveća tišina kad profesor otpoče: — Bilo je na Vlasini pri kraju srpsko-bugarskog rata.
dira: i fotografije po stolovima i plakate posmrtne u ramovima na zidu (a uvek je nekako polutamno u sobi), i mrtva tišina oko kuće, pa onda sat koji onako otkucava, momci što trčkaraju negde amo-tamo da pokupuju zaboravljeno i neke žene što
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
I u samom zraku u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane.
I u samom zraku u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane.
Moglo bi se reći „zrela nedjelja”, onako kao što se kaže „zrelo ljeto”. A u takva nedjeljna popodneva sunčana tišina zna postati nepodnosiva. Odavna je znam!
Ležim u krevetu, a sluh mi je napet. U prostor između moga i sučeličnog paviljona zapala je tišina. Mrtva tišina. Kao da se sve iselilo ili pozaspalo. La je otkuda dašak vjetra pa da zalupi neka vrata !
Ležim u krevetu, a sluh mi je napet. U prostor između moga i sučeličnog paviljona zapala je tišina. Mrtva tišina. Kao da se sve iselilo ili pozaspalo. La je otkuda dašak vjetra pa da zalupi neka vrata !
” Tišina. Mojom sobom opet je preletio svjetlosni miš – neko je na paviljonu sučelice otvorio ili zatvorio prozorsko krilo.
Ali zvuka niotkuda. Tišina. Velika, bezmjerna tišina u uskom prostoru između mene i paviljona preko puta, između mene i svega.
Ali zvuka niotkuda. Tišina. Velika, bezmjerna tišina u uskom prostoru između mene i paviljona preko puta, između mene i svega.
I čisto ćutilno osjećam kako se, nekom čudnom transsupstancijacijom, ta tišina pretvara u vrijeme. Mrtvo, bezmjerno vrijeme. XVII Bolničarka koja me dvori otišla je na nekoliko dana kući.
„Crvena kuća” na osami, u vinogradima preko brijega što se diže nad našim mjestom. Lagano zastrto nebo, tišina u kući. Čas sabrane šutnje pred kišu.
Pa je umuklo i to. Tišina je sada bila sasvim prazna. — Nego, ostavimo tu metafiziku, govorimo o nečem pametnijem. To jest konkretnijem.
Ne treba ti se stidjeti svog lica kakvo sam ti vidio dok si spavao!” Bat žandarskih koraka pred vratima. Pa tišina: zavalio se na onu bijelu klupu sa rešetkastim naslonom u hodniku.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
uhvati rukom drvenu ručicu na vratima, očekujući neće li čuti strasno kajanje ljubljenoga čoveka, ali iza nje beše mrtva tišina... Vrata škripnuše i ona iziđe iz sobe...
Tek se moglo nazirati nebo, koje se, kao crn džinovski poklopac, nadvilo nad ovom šumovitom kotlinom. Tišina! ... Ni jednoga zvuka ni pokreta... — Ima li sad daleko da se ide do kuće? — zapita kapetan Stanku.
Primakoše se uz brvna, neki nasloniše uho : tišina... sve spava zdravim jutrenjim snom... Na istoku se jasno razlikuju i ocrtavaju vrhovi planinski...
Petković, Vladislav Dis - PESME
jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.
Nad zemljom je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tome času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči. Zvala si me sebi.
Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama Po zvucima, preko mira, leži, spava. I tišina u dolini zaborava Mirno trune. Nigde ničeg što se budi. Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi.
Spava san sreće. Dah groba se vije Životom, bolom, vremenom prostora; Ničega nema što umrlo nije; Tišina puna skamenjenih bora. Ničega nema; samo iluzije Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora. Grob, i grob samo.
Svako jutro, veče, tišina i krik Donose mi tajnu koju nosiš sama; I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju
Svako jutro, veče, tišina i krik Donose mi patnju koju nosiš sada; I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju
Vidim jednu zvezdu u obmani više I osećam kako tišina miriše. Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba, Jednu moćnu senku što lagano kruži Nad njom mrtvom tako kao uzdah
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Noć se spuštala, a njena tišina budila je osećanja koja je mogao izraziti samo svojom frulom. Kroz noć odjeknu zanosni zvuk frule usamljenog čobanina.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Dok vjetar huji preko njihovih glava, u zaklonici je tišina; tek kad jači udar vjetra nasrne na grane drugih tankih žbunova što u pukotinama manastirskoga zida rastu, one se
usprene i opet sam sobom govori: — Evo zvijezde trepere, eno brod stoji usred mora kao zakovan, nema ćuha od vjetra, tišina je kao u ledu. —Ustani! — odmače se iznebuha od prozorčića i pođe prama krevetu.'— Ustani!
Sjedeći pod njim, doji svoje čedo, a kako je uokolo tišina, lijepo se čuje lakomo djetinje sisanje. Jutarnji lahor prestao je, pa lađe po pučini čekaju svježi maestral da duhne da
Prvo vremena utišao je maestral i nastala potpuna tišina. Ovaj podmukli tajac u ljetnjemu danu ne sluti na dobro. Antica čeka, i nemirna je kad sunčeve svjetlosti nestade za
A sunce očas osvojilo i more i školj, i topli dan ubio jutarnji svježi sjeverac, pa nastala tišina. Oko ručana doba, ribari, dovršivši posao, naložiše vatru da ispeku na žeravici preostale srdjele.
Ribari čak i mreže što se sušijahu sakupiše, neka nijesu na dogledu pobožnome narodu. A vrijeme je ugodilo, tišina je kao u tlehu; u dugome zatonu more se tek povija, brodice se lagano ljuljaju, a pučina dršće u sjaju sunca što se
Mir i tišina. U hladu, čučeći, odmara se poneki vernik sa svojom porodicom i, kao da su na njivi, zalažu se jelom. Pa odjednom, u
Neke se isprsiše, željne još da žive; neke leže napola zakopane, a neke tek vire. Mir, tišina, džamija zatvorena ćuti, minaretu ne da oduške ogromni platan, a oko grobnice nekoga vezira, tu ubivena, zuje jata
Njihove konture gubile se u sijaset mističnih oblika, a minareta prodirala visoko u nebo. Tišina; samo bele česme jasnije žamore, pevajući pesmu tople noći.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
da govorim naglas dok u ustima držim kamičke53); otuda i potiče usiljenost; kao i potreba da se dosegne unutarnja tišina”. 54 Na to Dmitrij Lihačov daje ovakav komentar: „Šta reći o neobičnoj formi književnog dela A. Belog?
nakit, pa zahteva da se i on, pored nje, kroz uzan prozor nagne ne bi li dole u travi ugledao nakit: „Bila je potpuna tišina.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
»Neven« 1881. LAKU NOĆ (Po nemačkom, uz sliku) Sunce seda, vetar drema, tama pada, A tišina molitvena morjem vlâda. Sitne vale zadnji zraci sunca zlate Kô pozdravi iz daljine nepoznate.
Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla. Čeka se, čeka se — Ali Boga nema. Još nisu presmagli Zadasi iz groba, Kojim’ smrde
— I potada više puti biva Ista slika na moru života. Izmami nas tišina, vedrina, Zavara nas daleko od brega, I tu s’ digne kao ala ljuta Bura naših, bura tuđih strasti, Bezdna zine da
»Zimzelen« DESKAŠEV I BRANKO Kad Deskašev kroči Na više stȁjalo Pa zapeva: „Gusle moje, Ovamo te malo!“ Tišina zastrepi, Oko nam zaslepi I razli se seta Kao miris tužna cveta S nekog lepšeg sveta.
Miljković, Branko - PESME
niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice
iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz
ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za
Krakov, Stanislav - KRILA
Još su dve takve žute t dovale u vazduhu. — Kakav smeli viraž... Odjednom se huka istopila. Tišina teška, strahovita. Čulo se kako zviždi i krckaju veze na aparatu. Motor se Elisa se ugasila i od čarobne postala vom.
Oblačići se hteli prikačiti na krila aparata. Tice su vijugale, pele se, izmicale. Potom na nebu tišina. Po selu se crnele porušene kuće. Neko je iznosio pobijenu decu.
Vaseljena je bila puna crvenih bakcila. Kada su Cigani prestali sa Marseljezom, i nastala trenutna tišina, čula se daleka grmljava topova, možda čak tamo sa Vardara.
— Grrru... Kao da zadrhta zemlja. Potom tupi pucanj puške, i opet tišina. Noć je kao pred buru. Tamni se oblaci navlače i guše uplašenu svetlost nekih budnih zvezda.
Čule se poslednje zapovesti: — Ni vatre, ni govora! Gore na grebenu bili su rovovi. Tišina vlada nad poleglom masom ljudi.
Ponoć je davno prošla. Opet je tišina na frontu. — Je li nađen i drugi mitraljez? — Nije, odneli su ga sobom... — Fić, fić.... pak—pak, pak—pak...
koje se ocrtavahu sada jače, kada se na najvišoj koti iznad sela zakuva, zatutnji, zakrklja, pa odjednom sve umuče. Tišina koja nastade bi mučna i teška. Oseća se da se tamo nešto dogodilo. Vojnici uznemireno podižu glave.
Pogledi se sretali i pitali: — Da nisu opet položaj uzeli?... Sad će nas napred... Ali oni ipak nisu pošli napred. Tišina je i dalje vladala na položaju, samo malo posle poče neprijateljska artiljerija da grmi. Pogledi se ponovo sretali.
— Aeroplani, tvrdili su drugi. No niko nije čuo eksploziju bombi. Nastala je ponovo nad gradom tišina. Probuđeni su ponovo pospali. Samo je u lekarskoj vili svetleo jedan prozor.
Odjednom je nešto zakrčalo strašno. Teret se skinuo sa njega, i za trenutak je nastala tišina. Čekao je. Kao da je neko glavom udario o zid. Ništa se više nije čulo. Dugme je kvrcnulo i svetlost se upalila.
Petrović, Rastko - AFRIKA
veštica, fetišera, ljudi–pantera i antropofaga gnezdo spušteno međ visoke planinske litice na samoj ivici prašume. Tišina divljine je apsolutna oko njega.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Dan je bio divan i svež. Jutrenja magla tek se uzdigla, a vazduhom se razlila neka prozračna svetlost, neka blaga tišina, neiskazano sveža, veličanstvena i zanošljiva, a kroz ovu tišinu prolamala se tutnjava topova, kao zvuci udaljene
Ovaj svetao dan, ova tišina u prirodi, ova potmula tutnjava s bojnoga polja, sve je to čudno dejstvovalo na me, i ja se udubih u neke nevesele misli.
Ja ostadoh da dežuram u kancelariji. U celom je domu vladala mrtva tišina, samo se u avliji čulo odmereno koračanje stražara. Otvorim prozor I pogledam napolje u noć.
Hoć nije bila mesečna ali je dosta vidna. Po logorima su davno dogorele vatre i providljiv sumrak i tišina pritiskivali su celu okolinu. Bila je vrlo sveža, gotovo 'ladna noć; ja upitam stražara: — Je li 'ladno, vojniče?
Naskoro i to prestade; turski topovi poslaše još nekoliko metaka za našom vojskom, pa i oni umukoše i nasta večernja tišina koja se čudno odzivaše u duši posle onolike dnevne huke i urnebesa.
Prolazeći kroz mostobran na levoj obali Morave, gde je bilo naše vojske, pukovnik Komarov mi reče: — Kakva grobna tišina ovde vlada! izgleda kao da svaki i nesvesno sluti važnost današnjega događaja.
izgleda kao da svaki i nesvesno sluti važnost današnjega događaja. Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke.
U šancu je vladala mrtva tišina. Vojnici s punim puškama stajali su ćutećki uz bedem. Pukovnik Karadžić hodao je po šancu povodeći se.
1) Logorske su se vatre već davno pogasile, ponoć prevalila, mrtva tišina caruje nad uspavanom vojskom, ja počarkujem moj dogoreo pan i pišem dnevnik, a kadgod uprem pogled u tihu noć, čini mi
Pošto nazva Boga, prva mu je reč bila: — »Braćo, imate li vi poverenja u mene? — U skupštini zavlada mrtva tišina. Mi smo bili kao okamenjeni i poduže vreme niko ne odgovori ništa.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina. Pokušavao sam sada da se snađem u rovu. Ležao sam porebarke i rukama odmeravao dubinu i širinu.
U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše. Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu. Svi vojnici bili su u klečećem stavu i zurili kroz puškarnice.
U neko doba noći Bugari se pritajiše. Štitile su ih žice, te su valjda malo spokojniji. Planinom je ovladala jeziva tišina, da čoveka strah uhvati. Iako je neprozirna noć, meni se neprestano pričinjava kao da vidim neke siluete kako promiču.
Ali trzao sam se u nekoliko mahova. Jednom bez ikakvog razloga, jer je na mom delu fronta vladala tišina. Ali pred zoru probudio sam se zbog hladnoće. Osetio sam ludu želju da popijem nešto toplo.
A treće čete još nema... S one strane reke vlada mrtva tišina, kao da su zaboravili na nas. Niko od nas ne sme glavu da promoli. Povremeno zaprašti mitraljez.
I zato kada „Pozitiv“ prilegne, potporučnik Bora, zvani „Klinče“, umiruje ostale i veli: — Pst... Molim, gospodo, tišina, Branko izaziva temperaturu. — Onda mu priđe i savetuje da pojede glavicu presnog kupusa i popije litar vode.
— Ovde možemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tišina, koju prekidaju povremeno pucnji naših i bugarskih stražara.
Malo podalje ležao je leš onog bugarskog vojnika. Vetar je duvao i uz ciku strujao između žica. Na frontu je bila tišina. Vazduh je bio proziran i čist, a preko bugarskih rovova videlo se nadaleko plavetnilo neba.
Onda baci šlem na krevet, protrlja čelo i skrušeno sede. U zemunici je vladala grobna tišina, kao da među nama leži mrtvac. Mačka se protegli i skoči mu na krilo.
Pred nama je neprijatelj, a gore nebo. Sve je nedostižno i neshvatljivo. Na našoj osmatračnici zavladala tišina. I posilni se čak pritajili. Obuzima me neka muka. Hteo bih da izađem, ali naići ću na Luku. A ja mu se pokoriti neću.
Teški zastori padaju ispred prozora, čuvajući brižljivo ovo sklonište i od najmanjeg zraka. Tajanstvena i nema tišina. Zavalio sam se u fotelju, i zapalio cigaretu, posmatrajući svoga druga, koji je pokušavao da otvori jednu kutiju.
Mi smo se samo zgledali. Sad, pred suđenim časom, hteli bismo da još malo potraje ova tišina. Jer ko zna šta nam nosi sutrašnji dan. — Gospodo, zove vas komandant — izveštava posilni Isajlo.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Tako jedni i drugi i treći den prođe, Kogda sv'jet na zemlju i tišina dođe. Togda sja činjaše nes grad b'jelo more, Domovi i toronji — b'jele morske gore.
— Tako nas život svakog poji redom Bedom i jedom. Mirno je groblje; večita tišina Umorne kosti u objat’ja prima; Nit’ sila zlobna, niti otrov gnjeva Tamo dospeva. Hoćeš slobodu? Naći ćeš u grobu.
Velika tišina bijaše, i najedanput u sobi ispod spoda (Rodium), kao izdaleka, začuše se tužni glasi pesme Ah, prestan’te, nevine,
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Kad Jablan pojede žito, leže i on kod svog dobrog druga. Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kućâ, što se u polukružnom, neprekidnom nizu protežu
Uđosmo u avliju. Nigdje života. Mrtva, duboka tišina. Sve pusto, sumorno, teško. Samo negdje u pčelinjaku bruje potmulo i ujednačeno pčele, i tek katkad po jedna, po dvije
MEJDAN SIMEUNA BAKA Tišina. Samo kotao kvrca i katkad varnica prsne, pa se kao u ljutini raspršti i utrne. Kroz porazbijane crkvene prozore širi
Bojić, Milutin - PESME
Bez krika, bez cilja letele su vrane. Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti. Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti!
mirišu strasti, Kad nebo treperi, kad blista vedrina, Kad se reka vala mračna kô sablasti I crni se borje, caruje tišina. Ta svečanost puna čarobnosti neke Tako je daleko — puna čame gnusne.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina I da mrtvi čuju huk borbene lave, Kako vrućim ključem krv penuša njina U deci što klikću pod okriljem slave.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Na nama je da spasemo državu; u nas, u ovome času, gleda i država i dinastija! (Opšta tišina. On ih posmatra, i pošto prošeta dva-triput razmišljajući nastavlja.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Pesnik noći, potmulih tišina, strepnji pred nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih
Jakšić, Đura - PESME
tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava.
Nastasijević, Momčilo - PESME
I ja bih u vrevi da vrvim, osama na trgu me snađe, tišina njinom huku: kud oni šestarim, sa rujnih lica štijem lobanje kob. Prostreli, o, prostreli me raba.
Oh, to je, to. BRATU Oslušni, zapojem, preni tajnom. Teško mi srce, previre tišina u vino, do dna iskapi. Jer nije ovo setva, kukolj ni klas. Pjani ćuv samo prôđe i zašumelo.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
On je sa sobom već bio svršio, bio načisto. Ali bilo je teško u kući. Čudna, puna straha, zebnje bila je neka tišina, neko mrtvilo. Kao da se nešto otkinulo od kuće. Otac Jovankin i mati već se nikako nisu viđali.
I dobro mu dođe što ostade sam u dućanu. Zatvoren, u mraku, bez svetlosti, znajući da je svuda već mir, tišina, po čaršiji nema već nikoga, svi otišli kućama, večeraju, ležu, a on sam. Dobro mu dođe ta samoća.
izvučeno, jedno preko drugog u neredu stajalo, i u isto vreme slušao otuda svirku, gledao kako što jače noć, mrak, tišina i hlad, to jače otuda svirka, pesma biva i ovamo u čaršiji osvaja, opija.
Mladen je to voleo. Čisto mu je godila ta kućna tišina, ukočenost. Ono večito provetravanje babinog sopčeta, one ispred kuće na užetu poređane isparene i vrele njene haljine,
Ćipiko, Ivo - Pauci
Pa oduši i za neko vrijeme nastade tajac i zavlada snježana, velika tišina, ozbiljna, neoskvrnuta i bijela kao i svijetla pojava noćašnjega novorođenčeta.
—Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ... Oko njih je tišina, čuje se samo zujanje leptira i boja što ih sunce budi; ono je već osvojilo i dolove u planini i zaviruje čak pod
Stisnu još rukama sliku i beznadno je spusti u kovčeg... .. ... U sobi je tišina, a sa ulice čuje se veseli smijeh čeljadi, hodanje i dozivanje.
i uvalama; blaži ga daljina mora što se s nebom spaja, gubi se preko visokih prekomorskih brdina i nastupa sjeta, tišina i beskonačna čežnja... A borovik sjaji se na suncu, lagano žamori, a debeli mrki hlad tajanstveno privlači k sebi.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Naredio sam da se prekine svaki pokret u Kuli. Da vlada potpuna tišina. Nameravao sam da ih zbunim. Mislio sam ovako: ako se nijedan od mojih ljudi ne pomoli na bedemu i ako nikakav zvuk s
Kad je zavladala tišina, doviknuo nam je kreštavim glasom da će nas sve pobiti ako se smesta ne predamo. Onima koji do smiraja polože oružje,
misao mogla da opstoji u čoveku, da se začne i počne rasti, potreban je mir, ono gnjilo mlako čiljenje vremena, ona tišina što se rastače u stvarima. Na gunguli i vrevi ona ne živi, tu strada kao krhka stabljičica u oluji.
Nepogoda je prošla brzo, vetar se potpuno utišao i gluva tišina je zamenila buku. Tanko pramenje dima na dogoretinama zvonare, krš polomljenog granja, šindre i odvaljenih ploča, rupe na
Ovde: blistajuća mesečina na blistajućem Vilinskom gumnu. Tamo: rat, krv, jauci, smrt. Ovde: tišina, šumorenje Belog potoka, vuge u žbunju.
I dalje je strme padine brega zasipao sneg i bila je gluva tišina. Mrzli su se onde, hukali kroz skočanjene dlanove, ušmrkivali slinave noseve i cupkali. Zalutali su! Dadara da zaluta?
Ilić, Vojislav J. - PESME
Možda čekaš snova poništenu slavu, Taj bleđani prizrak budućnosti neme? 1880. LjUBIM TE, DUŠO! Sumračak pada; tišina se svija, U milu tone vasiona sva; Večernja zvezda treperi i sija: Veselo sve je - samo nisam ja!
Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna!
U svome staništu milom Slavujak u snu se prenu i naglo lepršnuv krilom Otresa studenu rosu. Svud blaga tišina vlada, Samo što bistra voda s kladenca romoreć pada... 1885. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla.
besedi s njim; Gde molitva šumi po čudnoj samoći, I k nebu se diže od izmirne dim, I šum tiho struji od Mrtvoga mora, I tišina veje sa prastarih gora. 1887. U SPOMENICU PRIJATELjU SIMI J.
“ I pastir iđaše njojzi, zanesen mislima sretnim, Da večno ostane tamo. A mesec dvorogi svetli... Na obalama cvetnim Tišina vlada samo. 1888. PRED TROJOM Dan je okončan burni.
1889. NOĆNI GLASOVI 1. Na pučini plavoj tišina počiva, Za Olimpom sunce u tami se skriva. Sa galija carskih, što na moru leže, Kroz večernji suton pucanj se razleže I
Gde je pastir? Moma? Nestalo ih! Nema! Svud je tiho, mirno, tišina je nema; Samo laki vali u krugu se gube, Pa studenom strujom obalicu ljube...
1880. VARTOLOMEJSKA NOĆ Nad umorenim Parizom tavna se spušta noć, I tavni plašt uvija zrak i svet. Tišina mrtva. Lahora blagim letom Nepokrenut povijen sneva cvet.
Likuje Karlo. I grobni mir i ponoć, Uvija plaštom poražen smrću svet Tišina mrtva. I tihim, blagim vetrom Nepokrenut povijen sneva cvet... 1881.
Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede Ona u bolu pade... U hramu tišina vlada, Četiri sarmata snažna priđoše trupini njenoj, I bledo, mrtvačko lice sa togom pokriše tada.
Ogrnu čohani ćurak i na dvor lagano dođe, Pa tako, u misli zanet, usamljen hodati pođe. Tišina vladaše svuda. Sva čeljad na domu spava, Duboka caruje ponoć i nigde živoga java.
No njega ne beše tamo. Stravična tišina neka vladaše u polju samo, Kô da je prestao život pod strujom mrtvačkog daha, I grešna žena se strese od neiskazanog
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
i turske diplomatske vize, patrijaršija, ručak, konferencije, instrukcije, pakovanje, oproštajne posete, a danas mir i tišina. Ručao sam u vozu još bolje no juče u patrijaršiji, a u društvu gospodina Mitropolita, moga saputnika u istom poslu.
Nasta tišina. Jasnim glasom i odlučnim rečima izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve i da
Poštovani doktor Vincent biće tako dobar da o njemu referiše. Nastaje tišina. Sve su oči uprte u Vincenta. Pošto je doterao svoju razbarušenu periku, on ustaje dostojanstveno sa svoga mesta.
“ Mladića obli rumen, oči mu zasvetleše, a nozdrve zadrhtaše. „Jeste, gospodine senatore“, reče on odlučno. Nasta tišina. Čulo se samo kuckanje časovnika koji je stojao na kaminu upravnikove sobe.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
s rđavim vestima, i najzad depeša Petrovoj ženi: da moraju odmah natrag, „mnogo je larme u lečilištu, Petru treba tišina”.
— Mi najbolje znamo koja to tišina — smešila se stručno mlada grobarka u razgovoru s jednim parastosom, godišnjim, dosta veselim, čiji su priređivači već
A ti još malo posedi kod mene, kod tvoje Nene, koja nikada nije išla na bal, niti nosila šlep i lepezu. — Nastala je tišina, ona prijatna domaća tišina u kojoj ponekad ima rajskog mira i sporazuma. Gospa Nola poče dremati. Bol zbilja oduminu.
— Nastala je tišina, ona prijatna domaća tišina u kojoj ponekad ima rajskog mira i sporazuma. Gospa Nola poče dremati. Bol zbilja oduminu.
— Sedi, i pričekaj. — Gospa Nola izađe i brzo ode u pravcu kujne. Vrata na kujni, i onda mrtva tišina. Čulo se kanda u celoj kući do tavana kako Milušić, koga nisu primili, ramlje niza stepenice, drvene, šuplje, starinske,
Julica je htela da ostane da spava sa sestrom, ali Nana ne dozvoli. Raskinuše se najzad, nasta tišina, gospa Nola uđe u svoju sobu.
A otac moj svaki čas napravi neku scenu... Kako je ovde tiho. Toliki svet tu živi, i mrtva tišina. A u jednoj porodici od nekoliko članova, nikad mira... U našoj kući, svemu je kriva sirotinja.
— Samo su po ivici šume sečene grane i kupljeni suvarci, i to je bio bezmalo sav prihod Stefanov od „goroseče”. Tišina i tajna šume ushićavale su ga, beskrajno ga usrećivale. Marija i Stefan imali su dvoje dece: Leksandru i Josifa.
Po palankama, sem u ponoć, ima još jedno gluho doba, a to je u podne. Ima ponoćna tišina, ima ista podnevna tišina. Pusto je u ponoć, pusto je u podne. Ima pauza života u ponoć, i ista takva pauza u podne.
Po palankama, sem u ponoć, ima još jedno gluho doba, a to je u podne. Ima ponoćna tišina, ima ista podnevna tišina. Pusto je u ponoć, pusto je u podne. Ima pauza života u ponoć, i ista takva pauza u podne.
Stid i sram je pogodio palanku pravo u obraz i u srce. Mrtva tišina usred podneva. Ljudi, braćo! Mrtva tišina. Smrt je prema tome mala stvar. Stid i sram su opoganili život.
Stid i sram je pogodio palanku pravo u obraz i u srce. Mrtva tišina usred podneva. Ljudi, braćo! Mrtva tišina. Smrt je prema tome mala stvar. Stid i sram su opoganili život. Posle smrti ostaje tuga; posle srama ostaje smrad.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem, da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji.
Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite.
na široke prostore, na hladan vazduh, na šuštanje lišća i lepršanje noćnih ptica, te nas sada muči prazna i pusta tišina ove teskobne kabine. Neko predloži da iziđemo na krov lađe. Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti.
Mračno zvezdano nebo ćuti. Strahovita tišina lebdi nad zemljom. Sve nam se čini da i priroda uzmiče pred strašnim prizorom, koji će nastati sa osvitkom dana.
Opet dva pucnja jedan za drugim. — Izvidnice — reče neko. Drhtava jeza prožima lude. Nastade mučna tišina. Komandant spusti durbin niz vrat, podbočio se rukama, obuhvatio zubima donju usnu i napregnuto iščekuje.
U skoroj prošlosti, još se pamti, planine su bile besputne. Veličanstveni mir i tišina vladali su svuda unaokolo. u podnožju planine, između pitomih kestenova, čobani su napasali svoja stada.
Noć je bila sveža, te skidoh šlem da malo odahnem. Na frontu je vladala tišina. Čuo se samo tajanstveni šum od kretanja udaljenih municionih kolona i artiljerijskih kara.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo? Kao stakleno zvono tišina je poklapala Carstvo.
Pekli su Zlatokosu njihovi pogledi. Prljio joj je obraz njihov dah. Tišina je bila tako potpuna da se čulo kako listak na zemlju pada, kada se mladić sabra i reče: — Šta ti je drbuga želja?
Ljudi sopstvenim očima nisu mogli da poveruju. Događa li se sve ovo ili je o ružnom snu reč? Tišina, teža od kamena pade između mladića i Zlatokose. Mladić tiho upita šta još hoće, a devojka nestrpljivo zabaci glavu.
Ali ne zatvori Varalica oko, niti se mače da hlad nađe. Šta je, tu je: uzmaka nema! Začudi Varalicu tišina u kojoj se ni lepet ptičjih krila, ni šum vetra nije čuo.
A onda svanu i jutro u kojem zvono ostade nemo. Kao kamen je tišina pritiskala selo, a nelagodnost rasla. »Uspavao se starac!
Kako je slatka bila tišina! Kako je nežno padala na ljude i na polja! Ljudi su ćutali kao da se plaše da je ne poremete svojim glasovima.
Ali, zna da je Micko, odjednom, iščezao i nije se vratio nikada više... Tišina i samoća stegli su se oko dečakovog grla kao gvozdeni prsten. — Micko! Micko!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Čukundjede, evo i mene, pobjegoh u hajduke! Tišina. Nad hajdukovim grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se dječaku čini da ga njegov davni predak
Onda sastavi ruke oko usta i javi se glasno i otegnuto: — Ku-ku- ku-ku! Tišina. Šapuće samo ustreperen list i negdje šuška sakriven kos. Mačak se rastuži.
Kvrc! — odjednom pećina iščeznu u potpunoj tami. Mačak dreknu: — Ajoj, pali lampu! Tišina. Iz gluve vječne tame nikakva odgovora. — Jovanče! Jovanče, gdje si?! Opet ni glasa.
jer im se sve činilo da će se svakog časa ispod niskih kamenitih svodova čuti nečiji tajanstven glas: — Ej, vi tamo, tišina! — Da izmjerimo dubinu? — prošaputa Mačak. — Mjeri. Mačak spusti u vodu konopac na kome je bio vezan kamen.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
O tome staće se velika tišina, jerno njihov gospodin, koji je ispočela osnovao na vodi zemlju, stoji na njima, i drži ih da se ne koleblju...
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
u kući Mana kujundžije nesreća. Ona lepa idilska tišina pretvori se u paklenu dosadu. Jevda kao ubijena, a Mane zlovoljan.
Zato se krila po komšiluku. Nedelja je. Kod hadži Zamfira posle podne tišina kao i u svim kućama gde se cele nedelje radilo a nedeljni dan željno očekivao.
A čim je on prilegao, celom kućom je odmah ovladao neki dremež i carstvovala neka svečana nedeljna tišina, jer kad hadžija spava, ne smeju ni vrapci ispod krova dživdžakati.
da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnom svom gnezdancu, moći odahnuti malo i utešiti se; da će mu kućna noćna tišina i blagi sanak biti melem ovim novim ranama njegovim...
I godila mu ta svečana i pobožna noćna tišina subotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo čas planulo, pa se svetlost i tama
A tako je nekako baš i bilo. U kući Zamfirovoj doista je bilo nešto tužno, nešto sve rasejano, neki umor i tišina celoga toga dana, sve dok nije u sam mrak banula u kuću tetka Taska, i s vrata, pre „živo zdravo“, sva zaduvana i
Zadubio se u opravku muštikle. Sam radi, jer je maločas poslao sve mlađe iz dućana n ostao sam. Tišina. Zamfir razgleda po dućanu i izjavljuje od vremena na vreme svoje i čuđenje i zadovoljstvo, a Mane se udubio u posao, pa