Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
To ti se isprva buni, duva, potpaljuje, ništa mu ne valja, sve kritikuje, samo odseca, glavinja, zvekeće, seva ko tocilo, vatra iz usta, glava u plamenu!
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Stani malo! — kaže on pred debelim bagremom što granama grli strehu stare kuće. — Ti pamtiš tocilo? — Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost.
Osovina velikog tocila jednim krajem pobodena u bagrem, a drugim u cerov direk, rakljast na vrhu. Otkad pamti, tocilo više niko nije upotrebljavao.
Tanki zeleni lišaje vi bili su prekrili njegovu nekad od psećeg jezika glatkiju površinu, tocilo je bilo veće i od najveće pogače, do zemlje ga izglodala vlaga i preklala trulež.
Jedne večeri, samo je uveče, kad ne vidi mati, i smeo da se igra tocilom, okrenuo je drvenu ručicu iz sve snage, tocilo je zaškripalo, promuklo, ljutito, očajno, povraćeno iz davne smrti: njemu se činilo da je i sam bagrem zakukao i više ga
Neka ga tako dok se bagrem ne osuši.“ Tako slomljeno, stajalo je tocilo naslonjeno na bagrem dok mati kije umrla. Onda su ga skinuli i odgurali oko plota, pored jasenova.
zavrne rukave i nogavice, umoči nož u ćup vina, raskorači se, „junici može da mu prođe ispod ćuprije“, položi nož na tocilo i on ciči u vencu varnica. A dobar je kad njim može da brije cevanicu ili dolakticu.