Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— S drage volje, Nićo! E, fala, fala. Pa ’oće l’ ti dosta biti tako jedna ’iljadarka, a, Nićo? — pita ga domaćin Pera Tocilov s krevetca. — Ama ne volem ti ništa što je falično; a ti bi mi, znam, dao!
— ’Oću, ’oću, Nićo! ’Oću, rode, samo kad ne tražiš štogođ više kao mito. ’Ajde, gucni malo! — veli Pera Tocilov, i pruža mu pun bokal vina. — Ta... svoji smo, — veli mu Nića, pa jednom rukom diže bokal, a drugom kapu s glave.
— E, pa koga ću, za ime boga, da uzmem? A kakav je onaj Pera Tocilov? Šta veliš, da njega uzmeš? — Pa on će, da vi’te’, još i ponajbolji biti. A ima i dobre arnjeve.
— Ta, eto, kol’ko mogu, gospodin popo, i kol’ko, što kažu, moram! — »Aaa, jedan po jedan!« — reče u sebi gazda Pera Tocilov, i namignu đavolasto ispod šešira.
Jer isti gazda Pera nije niko drugi nego dobro poznati nam sinoćni Pera Tocilov, kome je Nića bokter došao i kod njega se dobro počastio, kao što je strpljivim čitaocima dobro poznato iz glave
Izvol’te pitati druge ljude koje je Pera Tocilov vozio, pa pitajte i’ jesu li drugog kočijaša posle tražili! — E, lepo, lepo! Baš mi je milo.
— Padaće ovo, gospodin-popo, bar još čitavu nedelju dana! Poznajem ja to po meni; ta bolji mi žabac ne treba! (Pera Tocilov je nekad sekao drva u nekoj spahijskoj šumi, i tom prilikom zaostale mu neke sitne sačme i sô, pa od toga doba je bolje
Pa, eto, možeš, ako se strefi, da uzmeš još koga u kola. »Ako nisam, i neću!« — reče u sebi Pera Tocilov, a posle dodade glasno: — Četrnajst, gospodin-popo; ’ajd’, dajte eto dvanajst srebra i još jednoga da uzmem u kola, —
se širom kapija Pere Tocilova, a na kapiju izađoše kola i konji; na kolima lepi arnjevi, a pod arnjevima sedi pera Tocilov. Iskrivio se i ispružio šiju, pa naređuje iz kola nešto svojima tamo u avliji.
A kakva je opet to komendija? — A kakva bi opet komendija bila, molim lepo? — pita Pera Tocilov, a načinio naivno i pošteno lice kako to već paor ume.
Traži druga kola, ta bar toga zelja ima dosta, fala bogu. — Ima kola, al’ nema arnjeva, milostiva! — veli Pera Tocilov. — Ta gledajte samo kakvo je to vreme! Ta grijota bi bilo i kéru isterati na sokak na ovaku kišu i u ovako blato!
— ’Ajd’, u ime božje! — veli Pera Tocilov, i stade tek sad puniti lulu. — Tako vas volem, to je lepo! Šarmant! Ausgecajhnet! Bravo, gospodin-Ćiro, bravo!