Upotreba reči toj u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— onda ne beše više premišljanja. Odvažni sinovi jurnuše u opasnost. Voda se penila od sile i besa, a po toj mutnoj peni plivali su dovratnici i trula ćerčiva razvaljenoga špitalja.

— U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, — ne samo pet-šest kreveta, nego bi se i šeset moglo u toj prostoriji složiti.

Sirota stoka zaludu je tražila po toj suvoj pustari bar jedan stručak zelenoga lista da njime svoju divlju glad razblaži...

Ali sve prođe, a ja ostadoh sama!... A u meni, u toj večitoj samoći mojoj, ništa drugo ne osta, samo jedan san, tužna uspomena, nemile slike iz davne prošlosti...

Lutala sam po toj pustoj, oprljenoj ravnici, tražeći makar i kapku vode da samo pokvasim osušene usnice, ali nigde ni kapke; i ja,

Divan par ljudi, pomislio sam, a da l’ će biti i srećni?... Ja sam pri toj misli uzdahnuo; a kad su mi dali nevestu da je kao dever vodim na prstenovanje, u grud’ma mi se učini tako teško kao da

Aa!...“ Po toj samoj reči, po samome zvuku, video sam da je poznaje — i to da je dobro poznaje. Ja sam to primetio, ali moj pobratim,

A i šta sam drugo mogao činiti?... Mrzeo sam ga, ali to mu nisam mogao kazati. Video sam da se u toj crnoj mantiji krije najokoreliji zlikovac... Ali gde mi je vlast da ga kaznim, da ga uništim?...

— Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši. I to treba vlasti dostaviti. — To treba! Za blago našeg otečestva to treba vlasti dostaviti.

U toj kući življaše neki begunac iz Srema, onaj isti što smo ga kod bolesnoga Bogdana videli. Nije on nikoga imao, do jedinicu

bora, koju učitelj nikada pre nije na njemu video; koračaše mirno, s pognutom glavom — čovek bi po samome tome hodu, po toj pognutoj glavi, sudio da je to zaista neki okoreo zlikovac.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Sledujte mom primeru, sledujte toj čaši moga oca, ne samo u piću nego i u svima drugim strastima i naklonostima, pa ćete biti srećni.

od svega pašaluka radili i svoje kmetove dovodili i u Beogradu se sastane katkad po 200 i više kmetova i knezova u toj velikoj skupštini. I dogovore se svi knezovi, pak i knezovi i kmetovi svi u gomili pred pašine saraje.

Kad knezovi vide da vezir svake poreze sve više porezuje i uzima, oni se dogovore i svi se skupe. Na toj skupštini bili su: od valjevske nahije moj otac Aleksa, Ilija Birčanin i Nikola Grbović, iz rudničke nahije knez

Tako sam ja neprestano govorio toj skupljenoj vojsci, a moj Del-Amet sve je klimao glavom i potvrđivao: „Jest vala, čoječe, tako je!

A veće imamo u Ljubiniću oko 1000 vojnika kod Petra Jerića, popa Leontija i Isaila Lazića iz Urovaca, i u toj vojsci je carski čovek Del-Amet; a i Crni Đorđe veće je sve hanove popalio, i narod podigao.

(Oni su svi posle na Čokešini izginuli.) Februara 25. ostavim dve vrećice tj. 32 oke baruta i nešto olova toj vojsci u planini Gomilici kod Svileuve.

Moj pobra kune se: „Tvrda je vera, ne boj se ništa za tebe” itd. — U toj se noći ne spava. Kako zoru opaziše, sva se ona sprema, da ja đoja ne vidim, raziđe.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— upita gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri n viče, i pita uzgred Radana. — Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop!

u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste sve zakone i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj svojoj dužnosti »štedeći i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati

Tako je Mojsilo radio nekoliko godina u toj palanci, nekoliko je obližnjih seoskih kuća što mu behu dužnici upropastio, pa tek o jednom Đurđevudne prodade ispod

— Nećete vi to pomaći odatle! — A šta vi znate?... To je retka starina... Ja znam najbolje od sviju te stvari. Ima toj ploči dve hiljade godina! — Oni ljudi izbečiše se samo od čuda na nj. — Kakih dve hiljade godina!

Svu je sobu okitio svakojakim ticama. Seljaci se često iskupe, pa se čude toj njegovoj majstoriji. Posle, kad su ga već svikli, čim ubiju ili uhvate kaku ticu, pošlju je ili donesu učitelju Grujici.

»Potpisani se našao pobuđen da se žali toj vlasti na take postupke učitelja Grujice, moleći pokorno da ovu stvar izvidi, bukavca, kao svojinu, na priliku,

— Eno ga! Eno ga! — šanu Radoš družini. Svi se pritajiše, rekao bi i ne dišu, i staše se šapatom dogovarati kako će toj zverci kidisati. — Da ga uhvatimo! Živo da uhvatimo! — šanuše sloški. — Bog i duša, čudna zverka!

Ali, za čudo božje — nije se mogao nijedan vodeničar održati u toj vodenici! Omrkne zdrav i čitav, a osvane mrtav, sa crvenom masnicom oko vrata, kao da je gajtanom udavljen.

Pred kućom Purkovom biše lepa rudinica; na toj rudinici golem, granat orah. Pod tim orahom sastajali su se ljudi s kmetom, pa se razgovarali i dogovarali o svojim

Tumaraše 3arožani po toj jaruzi, i tumaraše, pa i tu ništa. Behu već sustali — spali s nogu. — Stan'te, ljudi! — viknu Purko — da malo dušom

— Stanite da se još promislimo! Da vidimo kad ćemo!... — Sad odmah... Jest!... Odmah!... — viču svi u toj mešavini. — Grehota je... — zausti Strahinja. — Nema tu grehote! — dočeka Ćebo i ne dade mu izgovoriti.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Hrast do hrasta, grm do grma, a česte tako guste „da nisi mogao guju za rep izvući.“ A u toj starodrevnoj šumi beše ovde-onde pomalo krčevine poorape i zasejane.

“ A u toj starodrevnoj šumi beše ovde-onde pomalo krčevine poorape i zasejane. Tu, pa toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama, za smeštaj kućevnih potreba.

Ako on bude živ, kud misliš onda?... Op oseti da mu se zemlja pod nogama giba... Ali se opre toj misli. — Ubio sam ga!... Ubio!... Dobro sam gađao!... Kuršum je udario u glavu!... On je pocpnyo i pao.

Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut... I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije...

O njemu su pričali strašne priče. Kažu da on ima jednu lađicu. Na toj lađici on prevozi, mahom Turke, preko Drine... Vozio je samo noću.

Ne budali više, dosta je bilo. Turčin mišljaše da tim preseče svaki dalji razgovor o toj stvari; ali se grdno prevario. Jer Marinko je kao tvrdoust konj: kad uzme na zub — ne zadrža ga.

Tu su se borili kao lavovi. Jauk i zapevka kade Kulinove, to je jauk Bosne, koja je u toj borbi pogubila najbolje i najvrednije sinove svoje... Posle mišarskog boja vratiše se kućama i stadoše čete četovati.

Nasta tajac. Starac se okrenuo zidu i ćuti... Prođe dosta u toj tišini. Popa se diže. — Ja idem malo do kuće, pa ću opet doći — reče on. I taman pođe vratama, a Aleksa mahnu rukom.

I on oseti neko poštovanje u duši prema toj ženi. — Ta ona se odriče svoje radosti da bi drugi mogao prigrliti svoje čedo i zapaliti mirno krsnu sveću pod svojim

S jedne ga strane plavi Sava, a s druge Zasavica. Kad s proleća vode nabujaju, ono je sve u vodi... Na toj, dakle, uzini po Čupićevom planu počeše kopati šanac, grdan šanac, koji se protezaše iz Zasavice u Savu.

Dučić, Jovan - PESME

Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, kô slutnje; i snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Kô olovo mirnu i sivu, u mraku.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more. Ja sam deo noći.

A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese. VEČERNjE Iz Cavtata Zaraslo

Pomreće noćas širom vrti, Dvoredi sjajnih suncokreta, Ali će biti u toj smrti Sva žarka sunca ovog sveta. SETA I davno trag ljudi kud nesta, Još širom po poljima plinu — Sav gorki mir

Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće što spava... A iz bledog neba u toj nemoj tmini, Često kô da tiho crni sneg povrvi. Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini Čini mi se čujem huku svoje krvi.

No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći I reč jednu novu ako bude dao — Ko će znati da sam nekad iščezao Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!

I zar stoga Ima sreće za vas, srca? jedno reče: „Beskrajne su naše sreće nebrojene, Na toj međi izmeđ večnog i trenutka: Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka — Svet je samo ono koje u nas stane.

I kao da u toj praznoj vodenoj noći peva neki crni hor čija se svirepa pesma razbija u nekim svodovima od kamena. Jauk je mora bolan

sevne, svaki put kao da se otvore one krvave ruke, visoko u nebu; izgleda da obuhvataju u svoja naručja sve prostore u toj ledenoj noći.

I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je

Sutradan u suton, na toj istoj obali, ležala je ona u naručju toga putnika stranca. Ali, nesrećnica, nije pozdravila, držeći svoje dojke u

Kad se vraćahu u grad, bio je već pao mrak. Lokve u polju bile su pune zvezda i žaba. PESMA O BOGU U toj zemlji služio je Sveštenik Sunca, jer je tu narod verovao da sve dobro i lepota dolaze od svetlosti.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Pričao je kako u toj kući ima mnogo koješta, da ni deseto ne znaš čemu je i zašto je, i kako se čovjek može lasno obrukati ako dobro ne

— Prirodu! — reče on zamišljeno. — Da! Toj sam se misli i sam poklonio! Velika je to knjiga! Ko nju čita, taj se bliži bogu!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« i što je najstrašnije i najneverovatnije u svoj toj pripoveci, vele da se i on baš svojski gurao kad je kum nekoliko puta bacio međ svet punu šaku krajcara, dvogrošaka,

Gđa Sida je bila ljuta kao zmija, videći da joj je prevučena štrikla preko sviju njenih računa, i u toj srditoj svojoj nemoći bila je gotova da učini svašta. I ono čega se pisac bojao u prošloj Glavi, u ovoj se i dogodilo.

« — Probajte samo ako ’oćete da pustim našeg šarova s lanca! Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašći. — I-ju, frajla Juco, nisam znao da ste tako svirjepi! He-he, al’ nećete, nećete, znam ja to dobro!

Ao, frajla-Julo — reče joj Šaca sav blažen — kad ću biti tako srećan da ja sam, svojom sopstvenom rukom, mogu brati u toj bašći i ja vas ponuditi!

— Ta... znate, česnjejši gospodin’ Spiridone, mislim, je l’ vredno i da počinjem s vama; jerbo ne znam ko je stariji u toj vašoj kući, vi ili ona... ona vaša... vaša supruga? — No, pa ja sam... ja, prečesnjejši gospodin’ Kirilo!

— Dugo sam, — kaže, — lupala glavu i študirala dok sam se dosetila toj njenoj uncutariji.« Eto tako su se i pre ogovarale. A ja je tešim i stišavam,...

pune maka, i daju povoda Šaci da se baca u sanjarije i da stvara slatke slike kako će mu skorim, ako bog da, kao zetu u toj kući, goveti i činiti po volji od svake ruke, pa između ostaloga počešće mesiti savijaču s makom, koju on, kao svaki

— ’Ajte, deco, ozepšćete! A ti, Melanija, čedo, ti ćeš noćas opet buncati, ako nazebeš sad tako u toj lakoj haljini.

— Fala i tebi na luli, a i vama, dražajši gospodin-Ćiro, na toj počesti koju ste ukazali mom skromnom domu. — Fala i vama, tako reći, drugi stranoprijemni Avraame!

A tek Jula, kako je ona tek sretna i zadovoljna bila! U sreći toj svojoj htela je da svi budu srećni i zadovoljni, pa se pustila u razgovor sa Žužom, i milo joj je bilo kad joj je ova

Toliko navadi sebi u tanjir da ne vidi onoga viz-a-vi od sebe; pa jede i hvali ih, i veli kako samo u toj kući jede »cvečkenknedle« i »grundbirnnudle«, i onda ne zna šta je dosta.

svom konškolaru, a posle o pesmi, zašto, to jest, voli on tu pesmu više sviju pesama, i dalje: kako samo, eto, toj pesmi ima da blagodari što se oženio svojom sadašnjom suprugom.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

Čak je imao i kao neku prevlast što je samo on mogao do klisarnice, u jednom zaklonu od streje i pruća, da u toj, kao nekoj sobi, samo on spava i dovlači ta svoja pustinjska odela. — Žene davav, Taja buta!

I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao. Silom oterao varošanku te Taja opet mogao sam, u toj svojoj sobi da sedi, noćeva. Ali, od tada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo.

Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi bilje i brzo, uplašeno počne da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s

I taj joj raskovnik došao glave. Posle nekoliko godina drvari je našli u toj ogradi od kamenja, njenom željkarniku, mrtvu, zgrčenu.

Pa onda, što god bi slučajno od materinih stvari našlo se u toj sobi, on bi cepao, bacao. — Kurvo majke, kurvo majke! ... Ili bi mu dolazili na um očevi gresi.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— E dobro, dragi. Sad opet ja iskreno da pitam šta vi imate? — Imam dve kuće u O.; jednu malu, u toj ja živim; drugu, veću, dao sam pod kiriju; osim toga, sad sam otvorio malu gvožđarnicu.

Šta mislite, čika-Gavro, baš da pođe za mene šta bi’ ja s njom radio? Gde bi’ klavir i ta kanabeta pometao? Pa ko bi toj mode nastačio? Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna? Šta je to?

Ta, možeš misliti, kad ti već kazati moram, kad me je devojkom volela kako ne bi kao udovica? — Toj je davno bilo; uz to, niste je uzeli što je sirota bila; sad je bogata, sad ona druge traži. Vidim ja!

Ali neće mu to više niko pokvariti; jer niko se toj ženidbi ne raduje kao gospođa Gledićka, što će Martu s vrata skinuti, pa ma ko šta govorio protiv Čekmedžijića, ona ga

Pozove k sebi Svilokosića. Ovaj mu odgovori, ako ima s njim posla, pismeno nek raspravlja. Marko se čudi smelosti toj od Milivoja; ta od njega gotovo zavisi, bez njega nikud.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Bože smiluj mi se! Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast... Eto u toj strasti, u toj groznici zarila sam juče onaj tvoj mali nož u ruku pa sam sisala svoju rođenu krv.

Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast... Eto u toj strasti, u toj groznici zarila sam juče onaj tvoj mali nož u ruku pa sam sisala svoju rođenu krv. Oh, kako je slatka bila ta krv.

nosilima I baš kao ono na bojištu: „jao, jao šta sam ja uradio, šta sam ja uradio“, on se gadio sebe, pa mu se u toj odvratnosti činilo kao da mu je duša sva upljuvana, prljava i nekako zagađena, a u ,onu ranjenu nogu belo omotanu nije

Pa, i ako je, u mnogo prilika i po mnogim znacima, osećao jasno, neočekivane i čudne promene u toj ženi kojoj je on sve žrtvovao, pomisao na rastanak s njom užasavala ga je.

U toj ružnoj maski imalo je nečeg tako jadnog, smešnog i blesavo-očajnog da se ženi, koja ga je krišom posmatrala, činilo kak

Nad tamnim kućama avetno su se povijala velika mokra drveta pa se u toj tami čovek osećao usamljen, otkinut, opkoljen smrću.

Afrika

Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha.

Dosta je da pođem u bilo kom pravcu pa da na toj strani svih nestane. Uzalud tumači dovikuju, pljeskaju se po kolenima, vabe ih kao zverčiće.

Moderna mehanika je, međutim, tako nemilosrdna u svom savršenstvu, da čoveka najpre osami, a onda mu pokaže da u toj samoći nema ničega što će je hraniti.

svemu se videlo: po svima onim sitnim dronjcima, kalbasu sa vodom i uzicama što su oko njega, da je on na tom mestu i na toj asurici starosedelac. I ko zna još otkad!

Žuv mi predlaže da je vidim, ali ja iz čistih skrupula prema onome što mi je Vuije pričao o toj mladoj devojci iz plemena Pela, koja ga nikad nije varala i koja je jahala sve njegove konje, odbijam da je vidim.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Znaiš što sum došao? JANjA: Za deset hiljada forinta. DIMA: Malista! Toj edno... Daj go. JANjA: Is kalin kardjan, adelfe; ama znaiš grečesko mudrost: To danion frontidon anapleon.

MIŠIĆ: (Ovaj je lud!) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako

PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati. Ne znam kakav razgovor imaju. JANjA: (Toj špekulacija.) Gospodin notarius, imate volja da idite u vašu kuću?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ljudi su osluškivali, u mraku, urlik vukova. Hungri, koji su stanovali na toj ravni, a koji se behu doselili iz Azije, pričali su da konjik iz njihove zemlje može da odjaše na Istok, a da danima ne

A posle opet nastaju beskrajne ravni. Kadikad se, na toj ravnici, ukaže po neko usamljeno drvo, bagrem, ili vrba, pa i neki konjanici koji brzo iščeznu.

Kao i karbola. On je bio zakrečio i Komandu mesta. Jedino su na njoj, crni, ostali dvoglavi orlovi Habsburga. Na toj visini, sa trećeg sprata, stari feldmaršal‑lajtnant je mogao da sve dogleda.

Vazduh, i vetar, i Sunce, dopirali su, tu, sa zelenih egzercirišta, koja su se pružala unedogled, na toj strani Temišvara.

Oni u prvim redovima muku su mučili da se odupru leđima, onima što su gurali pozadi. Samo su oficiri bili u toj gomili na konjima i Garsuli poznade, među njima, majora Đurđa i Trifuna.

U sobi, u kojoj je Đurđe stanovao, nije bilo goblena, niti su na zidovima bili anđeli rokokoa. Na zidu u toj sobi, nad posteljom, visila je svega jedna ikona, Marija, naslikana kako je, na globusu, zgazila zmiju, nogom.

Želeo je da se još jednom po toj travi vozi, da bude živ sa prolećem u toj svojoj samoći. Kad se kocka, kad časti, kad pijanči, svi mu kažu da su

Želeo je da se još jednom po toj travi vozi, da bude živ sa prolećem u toj svojoj samoći. Kad se kocka, kad časti, kad pijanči, svi mu kažu da su njegovi rođaci, svi bi da se pobratime, svi ga

Veli: ne valja to što Pavle radi. Pavle je pametniji, ali ne bi trebalo da kazuje sve, o toj svojoj Rosiji. Trebalo bi da nauči da ćuti. Ova kokoš se rakoljila, dok je snela jaja, ali sad ćuti.

Bilo joj je toplo, pa ih je premeštala, kao da su vetrenjače. Kraj sve te veselosti, u toj ženi bilo je i žalosti. Ona je, preko čardaka, dovikivala svom mužu: „Ajme, Petre, što kukate? Nije siromah Pavle dite!

A kad kola sa njima odoše, Trifun se bio vratio na čatrnju da ženu sačeka. Ona je polazila na Begej drugim kolima. Na toj čatrnji, kao na nekom čardaku, u ladoležu, otkuda se sva Mahala videla, bilo je inače postavljeno nekoliko mindera, i

Međutim, to jutro – kad se ova priča nastavila – na toj čatrnji bio je ostavljen samo jedan stočić, crn, od ebanosa, sa belim ukrasom, od sedefa, i dva tronošca.

Teodosije - ŽITIJA

I tada će kao gorki tužioci stati protiv nas gresi naši, obličujući nas, i strašno će se svaki na toj strašnoj raspravi ispitivati, gde nije moguće lažju sakriti istinu ili podmititi sudiju, jer njemu ne treba ništa, jer

visoka — oko dve stotine sežanja i više, a ispod nje, kao da se prilepila, reka velika teče, koja se zove Vardar — na toj steni, drvetom popločavši mesto, pozornicu sebi satvori.

Tu ikonu preobrazi Bog po svojim neiskazanim sudbama u crni vid egipatski, jer mislim da ovo crnilo na toj ikoni izvoli primiti zbog pocrnelog Adama u adu.

I došavši do jedne gore visoke što se nalazi kraj grada Prizrena, više sela po imenu Koriša, na toj gori zastadoše da se odmore od napornog puta, jer sestra njegova iznemože i usnu.

Potom, iz sveta odlazeći, naredi im da donesu sekiru i motiku, i na toj podvižničkoj steni u kamenoj pešteri u kojoj i do konca života požive prepodobni, grob da mu useku umoli ih.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Borili su se sa neprijateljem i glađu, sa nepogodama u arbanaškim planinama koje su bile bez puteva, i u toj su borbi išli preko ljudskih snaga. Čak i tada nisu ustupali pred udarima sudbine. Iako oboreni oni nisu pobeđeni.

Neprekidno rade i čeprkaju i u praznične dane. Ima nečega sitnoga i sitničarskoga u toj rabotljivosti. Jer „rabota“ nije samo rad, već i poslovi uopšte: koliko rade, možda isto toliko nameštaju, udešavaju,

Čulni je život kod njih neobuzdan. U toj bujici od strasti žene daju ton. Izgleda da im ljudi samo sleduju. Uostalom ni u jednoj drugoj južnoslovenskoj oblasti

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Ja njoj pisal. PAVLE: Bar me danas poslušajte, pa ako vas ne prođe to raspoloženje, ako i sutra ostanete pri toj odluci, onda vaša sudbina biće jača od vas, ja vas ne mogu zaustaviti. Hoćete li da me poslušate bar danas?

SPASOJE: Učio sam, gospodine, sve sam ja to naučio napamet da bih mogao o toj stvari govoriti. PROTIĆ (Spasoju): Ja vas, molim, oče, ne govorite više o tome; govorite o čem drugom.

ĐURIĆ: Valja o toj stvari ozbiljno razmisliti. SPASOJE: Ja vas molim, razmislite i za mene; verujte, ja nisam više kadar razmišljati.

Zakon kao zakon, nema gde pa veli: tvoja je greda, uzmi je! Ali šta će bii ako je na toj gredi nazidana kuća, zar zato da bi ti dobio jednu gredu treba da se poruši cela kuća?

Čim su ta pisma uhvaćena, vaš intimni saradnik u toj akciji, neki ruski emigrant Aljoša, izvršio je samoubistvo, a vi ste prebegli preko granice i skriveni ste živeli u

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bilo mi je jasno da do onoga što je nazivala kućom neće stići do podneva, pa ipak sam bio nestrpljiv. U toj kući ima mnogo zlatnog posuđa. Čak i seterka, po pričama Karanova, jede iz zlatnog tanjira.

Pred Rašidom ostajalo mi je samo ovo drugo. - I nigde ništa zlatnog niste videli u toj kući? - Ataman je podigao ruku kao da nas zaklinje ili ispoveda. - Ništa! - rekao sam.

Nije se videlo da je to dopiralo i do nje. Lice joj je izgledalo srećno i zaneseno, i to je bilo jedino takvo lice u toj bašti, ako izuzmemo Atamana dok je igrao s njom. Bio je manji od nje, ali ju je držao čvrsto i igrali su đavolski lepo.

Zatim je ustrčala na zaravnjenu obalu i više je nisam čuo. Na toj obali rasle su najbolje trešnje u Pokrajini i mogao sam pretpostaviti da ne gubi vreme.

Onda mi je njen brat pokazao rukom da se čistim. U toj ruci za trenutak blesnu nož. Nije trebalo da blesne dvaput: već kod Isaijine kuće pošli smo svako na svoju stranu, ne

Htedoh da ga podsetim na onu Stanikinu prijateljicu s nosem kao u pekinezera, toj zaista nije bilo više od dvadeset i pet, ali ne možete podsećati ljude na sve stvari svaki put.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

u purđerskom životu žena mužu je govorila sa „vi“, pa aka se slučilo da u kakvoj otmenoj kući žena mužu kaže „ti“, toj kući nisu najbolje prorokovali.

Stvari najvažnije unesu unutra, a jedan kočijaš će uvek napolju čekati. Gospodar Sofra mislio je da će odmah u toj sobi i jesti, ali Čamča ga oslovi, da ne ostanu u sobi odmah, već da uđu u birtiju, da vide te ljude koji su onde, jer

— Hteo sam ga prelomiti i uputiti pred mojim očima. — Kad je u toj birtiji rđavo društvo. — Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi.

To baš ni gospodar Sofra ne može mu zameriti; sav život je proveo u toj birtiji, od detinjstva. Svaki sto, svaka klupa mu je onde mala uspomena. Pera, kad ima vremena, tu je i danju i noću.

I što je čudno, kod kuće ga uvek misao o ženidbi mori, a kad dađe među frajle, on u toj konkurenciji zaboravi na ženidbu, pa s njima „štrika“, „hekluje” i pripoveda kako je bila ova ili ona u crkvi obučena.

— Ta, lopov, ubiće vas jedared! — Već sam i onako ubijen. Daj mi mira! Ode Čamči. Još niko ništa ne zna o toj stvari. Šegrtu je zapovedio da se ne usudi kome god o tome govoriti. Čamču zove na stranu.

Produži. — Kad umrem, nema koji će moje srce u spomenu držati. Ovako bolesna bi’ se udala, pa bi’ lakše umrla u toj misli da me ko iskreno žali. Šamika zamišljen. — Pa biste se udali, frajla-Juco? — Bi’. — Bi l’ pošli za mene?

Badava sva njegova slatkorečivost. Juca ne odgovara, ćuti. Svi se čude toj prosidbi. Svaka tajna dođe na videlo. Već zuca po varoši da Šamika Kirić uzima Jucu Sokolovića.

Šamika gleda, pa se smeje. Svi mole gospodina Šamiku da se on primi, pa na mnogu molbu posluša ih. I tu je u toj molbi bilo nekog formaliteta. Tri od frajla ispod ruke vode se, i dođu, kao tri gracije, u deputaciju.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće.

Šapućući tiho, u toj tišini, sve ih je bilo više koji su, puzeći četvoronoške, sa senkama šatora na leđima, uspeli da se izvuku iz logora i

Naprotiv, brat mu se činio sretan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno.

Putovao je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi.

Činio se kao sasušena slika i prilika njenog muža, skoro nečujnog hoda i koraka. Ako je ikada, pri toj neprilici sa deverom, osetila požudu, osetila je za mužem.

Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj dan blizu. Bila je već tri nedelje u toj kući. Jednog dana, kao što se to često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i

Bila je već tri nedelje u toj kući. Jednog dana, kao što se to često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i ledeni pljusak.

Istrljan rakijom, spasen od vode i mulja, činjaše mu se da lebdi nad požarom u toj širokoj, zemljanoj peći. Sa tavanicom iznad glave i posteljom belom svoje snahe ispod sebe, zatvoren u četiri žuta zida,

Gospoža Dafina ubrzo uvide da nema šta toj deci da govori, niti ima zašto da ih gleda. Posmatrajući ih, učiniše joj se blesava i tuđa.

Promisli, kakve će nove haljine da poruči, i, kao da ih je već imala, oseti svilene komade na svom telu. Pri toj pomisli, ipak, ne samo da nije osećala neko naročito zadovoljstvo, nego je naslutila čak i neku žalost.

U neprekidnoj svađi sa ocem, koji je išao za vojskom, i bratom, koji je naglo uspevao u toj vojsci, Aranđel Isakovič omrznuo je i ostale, što su se sa njima selili.

Nadodoljen i glavat, ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

dete, nerotkinja treba da „svoju košulju obesi strmoglavce o kakvo pitomo rodno drvo, te prenoći, pa sutradan što u toj košulji nađe živo: mrava, bubicu, ili ma šta drugo, to pojede“.

U jednom takvom magijskom obredu žena opere svoju suknju i košulju, a onda okupa petlića u toj vodi, izgovarajući tri puta ove reči: „Ove godine okupala petlića, a dogodine sinčića!

nepoznatih i zlih ljudi, poznat je širom sveta i zasniva se na verovanju da onaj ko zna ime neke osobe može učiniti zlo toj osobi preko samog imena.

„Kad dijete spava, pa se u snu posmejkuje, vele: ... kraj njega stoji anđeo i šali se s njim. U toj šali kad mu rekne: ’umrijeće ti otac’, djetetu i nije toliko žao, već nastavlja smijeh, ali kad mu rekne: ’umrijeće ti

DRUGA GODINA PROGOVARANjE: MAGIJSKI POSTUPCI I VEROVANjA Koliki značaj narod pridaje govoru, toj izuzetno važnoj čovekovoj sposobnosti, jasno se vidi iz mnogobrojnih i široko rasprostranjenih magijskih postupaka koji

Ako je u jednoj naučnoj teoriji ličnosti pridat veliki značaj npr. nasleđu, onda je shodno tome, u istoj toj teoriji, značaj sredine morao biti srazmerno mali, i vice versa.

i socijalne zajednice zavisi od načina podizanja dece koje je, opet, uslovljeno prihvaćenom predstavom o detetu u toj kulturi. Savremeno shvatanje i vaspitanje dece teško je razumljivo ako ne poznajemo njegove duboke tradicijske korene.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Mislim, sva ta kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja!

Kinoteka miriše na dečje kapute! Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog filmskog sumraka, oni skrenu pogled svak na svoju stranu.

hotela »Evrope«, iza kojih se muvaju lepe žene i slavni ljudi na proputovanju, i beznadežnog sedenja u kapijama je bilo u toj melodiji koju sam čuo — onda kada više nema gde da se ode, i želje za putovanjem je bilo pod njegovim prstima dok je

Da ih skrsti na grudima, nije mu se dalo — nekoliko momaka stajalo je u toj pozi oko njega, a on nije želeo da se ponavlja. – Lepo je… — reče devojka zirkajući po sali. – A meni je dosadno!

Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno izmicala glavu,

I pored toga što su na toj iznenadnoj i bezrazložnoj krivini česte saobraćajne nesreće, mesno Društvo prijatelja starina ne dozvoljava da se sruši

Razgledala je njegov uspeh sa radoznalošću koja ništa suštinski ne menja u toj staroj, ukletoj vezi. Imala je pri tom pogled medicinske sestre koja je osuđena da sedi pokraj uzglavlja bolesnika čija

Kada bi šetao ulicama, deca su već izvikivala njegovo ime (to se u toj varošici smatra izuzetnom šalom i zove se prozivanje), pa se sakrivala u kapije i bašte.

Matavulj, Simo - USKOK

Ivanović sleže ramenima, ostali počeše razložiti o toj namjeri, pa opet dođoše na upoređenja pređašnjega stanja s ondašnjim, pređašnjih zapovjednika s novim.

? Tu na tome poljicu, u toj kotlini planinskoj, po svoj prilici, u ovakoj kući imaju dva! Dođe mu pred oči stari Mrgud Šutov, u kome se oličilo

Janko se sjetno nasmiješi volji sudbine, koja ga osudi da mu u toj planinskoj kotlini, u naseljenju prvobitnu, siromašnu, među čudnijem, suviše neobičnijem svijetom, njemu, plemiću od

Sva zabava i jest u očekivanju da će se strovaliti! Labud Stevov bješe pravi vještak u toj igri. Za njim izređa ih se četiri-pet, i većina ih pade.

Ko zna? može biti da su u toj istoj ćeliji boravili: patrijarh Brkić, car Šćepan, knjaz Dolgoruki, major Vukasović, nebrojeni Mlečani i mnogi drugi,

Jedva čekam! Janko je razumio šta Krcun misli, jer to ne bješe prvi put da o toj stvari razgovaraju. Znao je da se brastvenici u potaji spremaju da iznenade i obraduju kneza Draga glavom kojega

“ Tu izreku bješe on, Janko, nehotice, razumije se, izazvao njekoliko puta, te se ne mogaše načuditi toj neobičnoj suprotnosti — pokornosti vladici u njekim stvarima i nemaru u drugima.

Knez reče nasamo Krstinji: — Hajde toj Stameni Mirkovoj, i reci joj neka smjesta otide, ili pošalje koga, u Cuce, bratu Mirašu, neka bude ovdje sjutra do

Nevjeste često imaju i krupnijeh briga, jer ne malo Crnogorčadi dođe na svijet ljeti u planini... U toj zdravini životne sile dođu do napona i traže oduške.

Janko se oporavljao, ali nemađaše mira u duši. Prvijeh dana hodaše po Međuvršju, toj travljivoj dubodolini između Lovćena i Štirovnika.

Milicu čuvahu, jer se bojahu otmice; zabranjeno joj bješe odmicanje od kolibe. Milica je vehnula, jer u toj zdravoj i čistoj duši bješe planula ljubav bukom, a od buktinje ne smijaše ni iskra vrcnuti napolje, te je vatra nju

I onda da rečeš pošljednju riječ!“ „Valaj, rekoh mu, čast tvome đetiću, ali ja sam rekao pošljednju riječ, a o toj raboti već ne troši riječi, a naše kuće, ako hoćeš, mogu živjeti u ljubavi kao i do sada!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

se na silu, iz sebi tuđih razloga, ograničava i pojednostavljuje, u želji da se približi određenom čitalačkom sloju. Toj presudi, međutim, izmiču retki stvaraoci, kod kojih je to ograničavanje uslovljeno nekim drugim nužnostima.

stvaralaca što su se namnožili u ovoj od kritike nedovoljno nadziravanoj oblasti mnoge je navelo na prezriv odnos prema toj, nižoj vrsti pesničkog izražavanja; malobrojni bolji pesnici koji su se dečjom pesmom bavili gledani su s neodređenim

Moderna pesma je hermetična, i u toj hermetičnosti otvorena prema beskrajnom polju tumačenja; dečja pesma je ogoljena, i istovremeno vrlo strogo osmišljena,

ne procenjujući ih i ne pitajući se zašto su takvi kakvi su, primili smo ih kao tačan opis neporecivog sveta, i toj ćemo viziji, kao i mnogim drugim, neposrednim čulnim utiscima, uvek ostati verni.

Neke težnje i raspoloženja socijalne književnosti u toj su se poemi iskazali veoma prirodno i uverljivo, potvrdili se u svom pravom značenju i opsegu.

Čašica čiste rakije naslikana je, na primer, ovako: Trepti u toj rebrastoj čašici čitava jedna godina, radna, marljivo urađena i sklonjena pod krov, u suvo, miriše iz nje pregrijano leto

najmenike. Evo pesnikovog zapisa o toj vrsti kućnih pomagača, o tome kako se srođavaju sa kućom u kojoj rade: Nabasa kogod i na izjelicu, noge bi ispod sebe

U toj vreloj, ključaloj smesi, doista ima svega i svačega: i dobrog i lošeg, i našeg i tuđeg, od lepe, narodne, do kratkoveke,

obaveza prema tom svetu: Bila devojka Mara Kći Sime obućara Imala bluzu roze I dve čarobne poze Za slikanje U toj igri pesnik, povremeno, osvaja mudrost, onu mudrost kojoj se, odveć vezani za stvarni svet, nikada ne možemo

koja se nalazi u čekaonici izvesne pogranične železničke stanice; kadgod putuje u posetu baki, obavezno sjuri na toj stanici da bi pogledala sliku.

Počivaj đače mirno mi produžujemo život tvoj i da znadeš da smo se osvetili toj ruci neprijatelja koja te je tu zauvek ostavila ... ...

Ruku na srce, dobro ste se vi, deco, snašli u toj problematici, sve tu manje-više ide kao podmazano, teče kao voda ladna, samo je teško sva ta rodoljubiva čuvstva, te

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

je najzad izmolio pravo da u Oseku ili u Karlovcima digne srpsku štampariju, ali kada mu je postavljen uslov da se u toj štampariji moraju štampati i unijatske knjige, on se toga prava sam odrekao.

Kurcbek je dobio monopol za štampanje pravoslavnih knjiga, sve crkvene knjige morale su se štampati u toj štampariji, ali tek po pregledu i odobrenju karlovačkoga mitropolita.

U toj rusifikaciji išlo se vrlo daleko. Priličan broj ruskih knjiga prosto je, sa malim izmenama, preštampavan za Srbe; nekoli

izišlo na latinskom pod naslovom Stemmatographіa ѕіve armorum іllyrіcorum delіneatіo, deѕcrіptіo et reѕtіtutio.15 U toj knjizi Vitezović je objašnjavao, mahom izmišljene, grbove koje je našao u knjizi Dubrovčanina, benediktinskoga opata,

kod ugarskih Srba, protiv katolika i unijata bori se uspešno »za sabornoju i apostolskoju cerkvu vostočnoju«, i u toj odbrani pravoslavlja on se služi polemičnim i dogmatičnim spisima ruske teologije, smatrajući ih kao opštu svojinu

U Plaškom on započinje jaku i smišljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zapuštenoj eparhiji. 1828. bude postavljen za episkopa.

U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdičenja oličena u jednom čoveku, Popović je dao

i 1870) i ujedinjene Nemačke (1866. i 1870—1871). U toj atmosferi mislilo se da je kucnuo »izvesni čas« srpskog oslobođenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija što pedeset

I omladinci i u Vojvodini i u Srbiji živo rade na osnivanju narodnih pozorišta, i najzad i uspevaju u toj svojoj nameri. Oko 1860.

Docnije, 1842, pišući o toj prvoj zbirci svojoj, rekao je sam: »Da ja one vrijednosti našijeh narodnijeh pjesama, koje su Grim i Gete i Kopitar u

Mušicki u pojedinim svojim odama izostavlja oba jera. U toj »buni u slavenskim pismenima« najdalje je išao Sava Mrkalj, koji je u svojoj knjižici Salo debeloga єra, libo

U toj lirskoj poeziji, koja je odgovarala njegovoj intimnoj prirodi i osnovnom raspoloženju, Radičević je dao najbolje što je mo

Milićević, Vuk - Bespuće

je bilo nesreće i studeni, — one studeni koja ne dolazi s polja, već iz duše, i koja je još strašnija i ledenija, — u toj hladnoj neuređenoj sobi, u toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti koja se ne miče s pogledom koji više ništa ne shvata;

one studeni koja ne dolazi s polja, već iz duše, i koja je još strašnija i ledenija, — u toj hladnoj neuređenoj sobi, u toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti koja se ne miče s pogledom koji više ništa ne shvata; za koju je s njezinim sinom umro

Bilo je, možda, u toj uspomeni i prigušene i pritajene mržnje i nezaboravljenih suza i strahote jednog otvorenog groba koji je zjapio između

— Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. - Šteta, šteta! — mrmljaše on. I iskapi novu čašicu. I on je zasio u toj sobi, kao da je stari gost kuće, slobodno se kretao, smijao, pričao na dugo i široko o svome Pragu, o češkom pivu,

Bilo je u toj kiši nešto prljavo i jadno, u tim tankim i uskim mlazovima koji se kvase i gube u nemirnim lokvama žute, blatnjave vode

koje su bile oštre, i u kojima se nisu štedile riječi, dao ju je u samostan gdje se osjećala bolje nego kod kuće: u toj mirnoj, starinskoj, krupnoj visokoj zgradi, sa stotinama prozora, odaja, polumračnog hodnika kuda nečujno promiču

kao što je čula, propio i živio sa svojom vešerkom, misleći da je najbolje da njegova kći provodi godine u samostanu, u toj ogromnoj, vlažnoj, starinskoj i neprijatnoj zgradi, I za nekoliko noći koje se činjahu neprolazne, dok je ona tiho

Sremac, Stevan - PROZA

Kupi samo divit i tuce hartije pa ostavi u toj i toj mehani, i to mu je onda jedna njegova kancelarija. Tu je dočekivao seljake.

Kupi samo divit i tuce hartije pa ostavi u toj i toj mehani, i to mu je onda jedna njegova kancelarija. Tu je dočekivao seljake.

Pričekao je još jedno pola časa ako bi se mačor još koji put javio (»jer toj poganoj sekti ne može se verovati«, — govorio je Jova).

Trnovita je staza kojom se jedan borac za istinu i naučar kreće, ali Maksim se rešio da istraje na toj stazi. Taman su se deca umirila, a učitelj zapita: — Šta je danas, koji dan? — Sreda, gospodine! — povikaše svi.

U toj su se kafani pevale sve naše junačke pesme, i one starije i ove novije. A kako je sada interesovanje za Bure bilo vrlo v

Radičević, Branko - PESME

srce, a glava mi buknu, Pa za momom odma tragom suknu, Brzo stigo lipe ponosite, Ali onde do dve staze vite, Na toj ništa, onde nešto belo — Brže tamo, ona je zacelo! Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta!

sve sama prašina, S njom se titra pod nebom vetrina. Sve već stene smrska i rasturi, Osim jedne, toj se sad požuri, — Grdna, brate, beše stena ova, A u njojzi grdna rupetina, A u rupi jedna grdna sova, A u sove grdna

Prva buna eto već ga prođe, On ustade, pa zboriti pođe: „Bogom sestro, pravo mi govori, Što li činiš u toj pustoj gori? Ko te mladu dognao ovamo, Gde živuju divlje zverke samo?

na susret njemu odsjajuje Krasna kita gorskoga cvijeća, Četa, brate, gorskijeh hajduka, A jedina još Srbinu ruka U toj zemlji — Bog joj pomogao, Pa joj više takih tića dao!

Al' srce usko, mnogobrojni zraci, Di b' moglo ono nji uzdržati! Sa Milanom je bašte tako bilo, On nije mogô sili toj odolet, Potonuo je u tom moru sladi.

Ali brzo dođe on sebeka, Pa je momi ove reči rekâ: „Bogom sestro, pravo mi govori, Što li činiš u toj pustoj gori? Ko te mladu dognao ovamo Gde živuju divlje zverke samo?

sunce već je selo, Dalje ići nije telo, Za goru je ono zašlo, Tu je krevet sebi našlo, I ja meni moj Na obali toj.“ Već je stigô na obalicu Razastreo kabanicu: „Jošte nisu došli mraci Još su ovde dana zraci.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oči. — Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti. — Jest, vjere mi — zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio.

procjenjuje kako je lopužaner obavio svoj lopovski posao i pripomenu s neodobravanjem: — Brate Rade, najgori su u toj raboti bogomoljci, duše nemaju: opiri, odnese sve, i kandilo ispod ikone. Nikad s njima nijesam volio ići.

Ih, dabogda se raspuko! — Pa deder, kakve si se sreće domogao u toj tvoj oj skitnji? — bobonji kum brko. — Daj, pofali se. — A kakve si ti, čučeći u toj tvojoj rupi?

— bobonji kum brko. — Daj, pofali se. — A kakve si ti, čučeći u toj tvojoj rupi? Ja sam bar vidio svijeta: Prijedor, Sanu, Novi, Otoku, Bužim, a ti — gledaš mački pod rep.

E, jesmo dobro pazarili, nema šta. — Ostavi grešnika, vidiš da je i on pošteno nadrljao u toj trampi. Intendant, ovako u prolazu, nadgleda svoj „dobitak“ i pomalo se inati s proleterima.

Osjetio sam: čim iziđem, u toj prostoriji više me niko neće pamtiti, nikom neću nedostajati. — Jeste, žalosno je to, iako su u pitanju samo zečevi,

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo

I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji pretci...

Ajde, domaćine moj... A pri toj reči „domaćine“ osetim kako ti nabrana, topla usta zadrhte i suza kane na moj vreo obraz. Kupaš me.

i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom kroz nos: — Sto can’m, sto toj, a? A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.

Čak joj nije bilo krivo što je i prema njoj bio ozbiljan, hladan; još manje da je u toj njegovoj hladnoći gledala kako je on prestao da je voli, jer on je o svojoj ljubavi prema njoj dao dokaza.

Jer ni oni sami nisu joj dolazili, a kamo li drugi. II A ona, Anica, jedino se po toj svojoj braći i znala. Niko nju nije zvao njenim imenom već „sestra na Ribnički“.

Njoj srce stade. Pomisli da se valjda on ljuti na braću joj, Itu i ostale, što već ne idu, i ostave njih dvoje same. Pri toj pomisli on joj dođe još više ljut, krut, te se ona u strahu poče jače privijati oko braće, Ite, koji su usled svirke,

Kostić, Laza - PESME

»Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!

Ali koga majka rodi, te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti? Izberi po miloj volji, al' ostane l' koji boli, bole nožem tog zakolji, kad mu ŽIVO srce prebi, — kuku Tebi!

A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.

ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne: ti se smešiš, samo se smešiš.

visoka čela igumanova da čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih

— oh al' evo što je vida, što je skida!” U toj reči, ispod grudi vadi svile komad žuti, na svili je sitan vez; — taj je vezak što zamuti Samsonovu bistru sves':

Zar se tako želno-voljno obamire na toj ruci što ti sa nje sinoć vojno na samrtnoj beše muci? što ti sa nje mnogoj braći kratki večak posta kraći?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

propade carstvo! A on odgovori: — Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici. Otac ga odmah spremi i pošlje carici.

Gde ga dobi, tako ti boga? A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio onde ne može svak dobiti. U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od kojega lepši.

Gde ga dobi, tako ti boga? A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio onde ne može svak dobiti. U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od kojega lepši.

uveče dođoše kući, Grbo zapita kralja: — Gde ćemo spavati: On mu odgovori: Eto u mene ima tri šćeri, pa spavaju u toj dolje sobi, pa morete i vi namjestiti postelje pa spavati. Tako i učiniše. Dan po dan, iziđe godina.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a

Onaj mladić pođe dalje i noć ga zateče na jednom polju; tu se svrati u jednu kuću, i zaište da prenoći. U istoj toj kući nađe istu onu djevojku što ju je snivao jedanput, i odmah je pozna i vrlo se obraduje.

— Hoće bome prije nego tebe — veli starac. — Valaj neće! — veli Marko. — Bome hoće! — Bome neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac.

Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i toj sobi zatvoren. — Nego — veli — idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da išto počneš s

Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i toj sobi zatvoren. — Nego — veli — idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da išto počneš s njim

Đavo odmah zapita čoeka kakva ga je tu sreća donijela da ga izbavi i šta je tražio u toj jami; a kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekoliko dana upala žena i da je došao sad da je izvadi, onda đavo poviče:

A on čuvši da ona spomenu vuka, pomisli da je zaista došao vuk u avliju, pa brže se okrene da bježi u kuću. U toj hitrini stane na motiku, a motika se uspravi, i njega držak po glavi — puc!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

ŠALjIVAC: Pa kad imaju, zašto ga ne bi mogle podići? Ploveća kuća, ili bolje, ploveće učilište pristupi k toj reki. DOKTOR: A kako će kuća da stupa? ŠALjIVAC: Kad ste joj dali silu da može ploviti, zašto ne bi mogla pristupiti?

STANIJA: I žena gospodar u kući? LjUBA: Dakako. STANIJA: Teško i toj kući, gde žena zapoveda, a muž nije ništa. LjUBA: Muž je u kući muž, a žena je gospođa.

Lalić, Ivan V. - PISMO

ponavlja se ušestostručeno: Krik pod visokim svodovima, ali Nečujan svemu izvan ovog sluha — Osim što kruži po toj katedrali, Po zavojima nedremanog uha: Ko uholaža božja, bezvremeno. (19.

Neki u toj vežbi ginu. 8 Linije sveta vidljivog i inog Svetlucaju mi u tvojoj auri; u svetu izvan tebe ja sam inok U isposnici,

traje u odlomcima, u blesku, tišini Paslike zvučne sleđene u sluhu Posle oluje; i ne možeš znati Ni pravo, tajno ime toj modrini, Pa kažeš: more, a misliš na svašta, Na letnji dan, na brodovlje, na luke — Postupkom uhodanim, kojim

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Bila je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti.

Hoću da kažem, to je stvar koja me potpuno, ali potpuno, izluđuje! Zamislite samo jedan lep dan u toj Jalti, koja je, pretpostavljam, morsko letovalište i sve ostalo što uz to fura. Skoro će kraj rata.

“ Naučio ih čovek! Posle je bilo sve tamnije i sve nežnije u toj sobi u Studentskom gradu, pa su mi Džordž i Grigorije šaputali svaki na po jedno uvo, i mogu vam se zakleti u šta god

Ako već oćete da znate šta mislim o toj vrsti mačaka, možete poviriti u moje fundamentalno delo, koje nosi originalan naslov „Maturski rad“.

Ne pada mi na pamet! Ko može da mi zabrani da stignem poslednja u toj sumanutoj trci? Eto, uganuo mi se članak i ne mogu brže da trčim! Na časnu reč, ubijte me, ne mogu!

Prosto da čovek izludi! Provirih kroz kupolu — negde u tom betonskom prostranstvu, u toj prašumi najružnijih kuća u Evropi, svetlucao se i moj bivši prozor.

Moram odmah da vam kažem da sam svojevremeno bila nešto kao rekorder u toj intelektualnoj igri koja se izvodi isključivo na jednoj nozi.

obešenih novina i dobacio mi unapred pripremljen paket stripova i krimića, mada se uopšte prethodno nismo dogovarali o toj lektiri.

I kada su ih napustili svim onim foliranjem od nameštaja, otkrili su da im zidovi zvrje prazni! Sad smo, eto, u toj fazi!“ (Mišelino 1973. u januaru.

Na časnu reč! Odžačare, železničare, policajce, vatrogasce, inkasante, a naročito poštare! Načisto su ga izludeli u toj obuci, keve mi! Pazite samo ovaj fazon!

Mislim da ste nepopravljivo zadovoljni i odrasli, doktore. Da postoji neko bolji od vas u toj struci, otišla bih pravo njemu, ali vi ste, na žalost, najdalje doterali, a to je stvarno malo...

Tada počinje čuveni monolog o tome kako, sem njega, cela zemlja uglavnom krade! On je, po toj teoriji, jedini pošten tip koji živi od svoja dva prsta. Zašto od dva, a ne od deset? — pitaćete se.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Čita dalje.) „Znaj da Marija kao utučena ide. Ne ubijaj sreću toj devojki, nego svrši, kad si joj obećao. A što se tvoga imena tiče, moram se smejati; golić si i po sebi, šta će ti

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U toj su magli susreli Žuću, tražio svoju štenaru — kuću. Idući tako, bistar ko ovca, uđe u torbu Ilije lovca, kad tamo,

U toj priči biću vjeran, mio. Obraduj me, divna lagarijo! NA OBALI UNE Uno modra, biseru Bihaća, kraj tebe sam novo gn

U toj svirci trepti sreća plava i žubori pjesma zaborava. Jednog dana, ispod krošnje drage, zauvijek se raziđosmo, druže,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo:

Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača.

tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi,

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj, Slušajuć' kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj U OSAMI Kad odjekne slavuj-pesma u daljini, I zasija

Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana. O toj lepoj maloj tici pričaju se čudne bajke: To je duša male kćeri nad grobnicom mile majke.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Pevač sa brda zapeva: zašto se odaste toj veri u pošast, kad eno sunce bodro sija i divna su zdanja za čovečijeg sina, kule od mermera i krovovi od medi.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća, dve sobe i kujna, što je pokojni Mata zidao pre osam godina. Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka?

Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom. VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda advokatu tetka?

ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj kućici. TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iselili. Ima tome već osam godina.

MIĆA: Ama, zar svi? SARKA: Pa svi, dabome! MIĆA: I zauzeli sobe? SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja. MIĆA: A ovamo? SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom. MIĆA: A Proka?

MIĆA: Zar baš svi? AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu, a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni.

DANICA: Kako da nije? ADVOKAT: Samo, jeste li vi dobro razmislili o toj vašoj želji da budete moj činovnik? DANICA: Ne vidim šta bih imala da razmišljam.

PROKA: Pa eto, čućeš sutra. VIDA: Ko će živ do sutra izdržati? AGATON (Tanasiju): I po toj stvari sam ga ispitivao. SVI (radoznalo se zbiraju): E??? AGATON: Jest, ispitivao sam ga. PROKA: Pa?

TANASIJE: Drugo je Agaton, a drugo ja. SIMKA: Gle, molim te! TANASIJE: Meni je to nasledstvo bila jedina nada. O toj karti mi je visila sva sudbina! TRIFUN: Ne treba nikad sve na jednu kartu secovati.

AGATON: Pa je l' malopre donesmo rezoluciju da je pljunemo? MIĆA: Pa vi koji ste ženjeni možete ostati pri toj rezoluciji, ali ja...pravo da vam kažem, mislim se nešto: zašto bi toliko imanje otišlo tuđinu u ruke?

Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: „Do danas sam pripadao toj i toj partiji, a od danas...” i čovek da'ne dušom. Eto, tako sam ja obrlaćavao, ali ne mogu tako nju, ovu devojku.

Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: „Do danas sam pripadao toj i toj partiji, a od danas...” i čovek da'ne dušom. Eto, tako sam ja obrlaćavao, ali ne mogu tako nju, ovu devojku.

AGATON: Dobro, neka tako bude! Idi, Simka, zovi devojku. Reci joj da dođe ovamo, al' nemoj joj o toj stvari ništa govoriti; to ću već ja. SIMKA (ode).

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo.

Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu točkova, kao da čujemo neko cviljenje. Približismo se toj vatri i prema lelujavom plamenu ugledasmo voštano lice deteta... Između preklopljenih ručica, gorela je sveća...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

dižu moćne ogromne planine, deleći se u sve više i sve dalje krugove, koji su umotani u sve gušću tamu, dok se tako u toj neprovidnoj tami sasvim ne izgube iz očiju...

Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde ne

Učini mu se da se iz same duše njegove pojavljuje neka sila, koja ga snažno goni u naručja toj devojci, oseća da ga nešto snažno privlači k njoj.

i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji. Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke «... a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola

Jamačno se još u sebi smejao kako sam morala brzo poslušati«. Pri toj misli obuze je gnev. »Neka ga... nek vidi da i ja nisam baš«...

razmišljaše on u sebi. Zar da gledamo mirno kako se svetina školska beščasti, a zovemo se učitelji i radimo u toj školi. Ništa!...« Pa onda nastavi glasno: — Ništa drugo nisi mogao raditi.

On zastade, trljajući rukom čelo, kao da se odmara od velikoga napora misli. A ona ga gleda... gleda i čudi se toj iznenadnoj živosti njegovoj, tim čudnim pričama...

Divna, prekrasna stvar !... Još kad bi Bog dao dece!... Ali na toj misli Gojko obično svakad pocrveni, sam od sebe, i nešto se kao naljuti, pa naskoro zatim mahne rukom po vazduhu, kao

Samo je gleda i čudi se toj neobičnoj lepoti... — Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće ? reče ona, i poumi da mu priđe.

Naposletku jednoga dana osvanu i kod njih ustanovljena zadruga. Vlajko se sav predao toj ustanovi, i sve vreme što mu ostade slobodno van škole, upotrebio je na poslove zadrugine.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Nego, bane, ne zaborav’ Vrći ruku na baretu, Te zafali svoj gospodi, Toj gospodi crkovnojzi, Koji za te Boga mole; I ostaloj braći tvojoj, Koji su se potrudili, Tebe plačuć’ dopratili.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Ispalo bi kao da joj se rugamo! JELISAVETA: Toj Gini sve smeta, a naročito umetnost! SIMKA: Nemojte da joj zamerate, nije joj lako!

Gde je vodeničar? SIMKA: Kovač u kovačnici. Vodeničar u vodenici. Smešna pitanja! VASILIJE: A gde, po toj istoj logici, treba da bude glumac? SIMKA: Znam šta hoćete da kažem: u pozorištu! A zar je sada vreme za pozorište?

VASILIJE: Nije prag, nego je obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep! JELISAVETA: Bili u boci, ili ne bili, sutra nam treba putovati!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

I sad, u toj brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj, ne samo da senima svojim ne nađoh mira, nego ni za tuge, što se rodih da

U toj pesmi, u prvoj strofi, polazi na pučinu jedna lađa. U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučini samo olupine

Žene su se u toj varoši oblačile po poslednjoj modi iz Pariza, uvezenoj preko Beča, a nad velikim ženskim šeširima, imali smo i

Da bi učinio po volji toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se

Dve ruke koje čitaju „Borbu“. U toj drvenoj rupi, sličnoj mrtvačkom sanduku, gde se spava, hleb i vino i krevet od dasaka. Jedan crveni, radnički jastuk.

Ja sam tada počeo da pišem i Masku, Nadao sam se da ću moći živeti skromnim ali slobodnim životom književnika. U toj nadi sam se prevario. „Nado moja, valjda nisi pena?“ kaže negde Branko.

On je, docnije, dobio kuršum u leđa, od naših vojnika, koje je tukao. Ja sam u toj marškompaniji imao dva druga. Jedan je bio veliki ljubavnik, Koka Višnjički, a drugi je ostavljao ženu na porođaju.

Veli, radi ankuražiranja. Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao. APOTEOZA Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

„Ales Ohne Kopf!“ A.O.K. U toj komandi ja sam bio telefonist, u ekipi eksperta, visokog, železničkog činovnika, sa titulom doktora prava.

U svakom slučaju, za vreme mog boravka, u toj komandi, prisustvovao sam, katkad, vrlo neprijatnim scenama zbog pogrešaka.

Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

29). U toj maloj kući, sa jorgovanom pod svojim prozorom, preživeo sam najsretniju godinu u svom životu. Već tog proleća ja sam

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Tako je on živeo u toj pustinji, gde nije bilo ljudi, osim što bi ponekad zalutao kakav pastir sa svojim stadom i zaustavio se na nekom

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju

to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća.

Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno.

— Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine.

momaka namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane, kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji. Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema!

Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji, ministar me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni izbliza nisu tako razumni, dosetljiva

” Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz

bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča, i na toj ploči izraz narodne zahvalnosti.

— Ja veoma cenim istoriju i lude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci — rekoh učtivo da bih, koliko-toliko, opravdao svoj malopređašnji zaista nerazmišljeni postupak.

— A on je istorik? — prekidoh ga pitanjem. — Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa

u ime sviju činovnika svoga nadleštva izgovorio dirljiv govor u tom smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom osećanju.

Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista, a već u toj zemlji, da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova, te upitah i njega: — Kuda žuri ovoliki svet?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— A, lišče matori!... viknu Tanasijeva baba, pa poleti k njemu. Nastade džumbus.... U toj najvećoj larmi, velika gomila komišine uleže na dva mesta i zašušta jače.

A oko nje su tako lepe i zdrave, tako vesele i vredne, tako primamljive devojke, da ti se i sama ruka pruža k toj lepoti... A sve je to obmotao tako gust i veran, tako divan i čaroban mrak, da ti dalje ništa — ne smem kazati...

Pušio je i sedeo tu čitav čas, ne misleći gotovo ni o čem. Nastupila je nenadno nekakva rezignacija, i on se u toj nesanici bavio samo o tome, što je razgledao krovove sviju okolnih kuća, ili treperenje velike topole, koja se, kao

Pa ipak, u toj njegovoj večitoj ozbiljnosti nisi mogao nikad opaziti stroga i suha izraza: u celu licu mu viđaše se neko nežno učešće i

Ali šta ćemo sad? Kakav li je ovaj, i šta li se kuva u toj natmurenoj okrugloj glavi, koja se energično i nemirno vrti na širokim ugnutim ramevima?...

Bog zna da li je on tada što mislio, ili je samo odmarao oči na toj sjajnoj, glatkoj kao ogledalo površini. A Marko se opet mrštio i mumlao svojim zagušenim glasom: : — Belaja!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: Ja ne bih bio rad da budem vaš saučesnik u toj stvari. DANICA: Ali ne brinite kad vam kažem – neću ja stvar zloupotrebiti.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

Pošto je ovaj događaj istinit, i većim delom se događa u toj mehani, to neće biti naodmet ovo malo geografije radi razumevanja događaja.

»Imaše ga, — tumačio je ćir Đorđe, — u turcko reč: ćuzel, a na srpski ke mu toj dojde: lep, hubav, krasan; he, pa od taj reč ete, — tvrđaše ćir-Đorđe, — dolazi mu sag ime: Đuzela, Leposava, eli

Kam’ sreća da pre učini’ tako, najbolje beše toj! — svrši ćir Đorđe ljutito, pa se nabrecnu na Zaca ni kriva ni dužna.

— Eh, samo kad ti se dopada! Uostalom, istina se samo tiranima ne dopada. — E, iz dušu mi izvadi svako toj slovo. Sam da sam uzeo kalemče, pa da pišem, gospodin-učitelj, pobolje i poubavo ne teše da bude. Tol’ko je ubavo.

dvadeset i drugi u isti taj zakonik što pisuje: »Koj upražnjava mehansku radnju, a nema nikoj dozvolenje, na primer, za toj po smisla od paragrafos sedamnaesti Uredbe o mehanama, da se kazni po ćesi, to jest, novčano, od pet do dvadeset

— E, pa v’iš, ja sam ga već našao. — Nađe li ga!? Eh, ispolaj na gospoda, kad se i toj svršilo! — Ama treba i on la pripomogne. Svi za jednog, jedan za sve.

« He, ete toj i sag za ovaj stvar. Da mrda, gospodine, ama ne malko nego mnogo; da mrda, i s ruke i s noge da mrda čovek za jednu

A koj će čovek toj da bidne? — A šta da ti tu umotavam i krijem u kučine! Eto, pa tebe da okmetimo! Šta bi valilo?! — He, he!

Tako se i one uhvate za frizure. Samo je jedna razlika ta što ćurke u toj prilici bar ćute (i samo se klate), dok se ove drže i svađaju.

Ali toj omrazi ne beše granica; pređe od ljudi na žene, a odatle na deseto. Podelilo se selo u dve gomile, dva neprijateljska

« — Sasvim tako! — potvrđuje ćir Đorđe. — Bravost za taj reč! E-li nešto iz grčku knjigu toj slovo? — Nije! — veli Maksim famulus.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Tužiše je i Pijačnoj upravi... Naposletku, u medu se udavi! U Predselu, u toj pustoj selendri, U tom leglu pesama i legendi, I danas se peva pokraj pojila Da je Veska Beograd osvojila.

Usred krošnje, već dve godine prebiva Ukoso uklještena motka neupotrebljiva. Na toj motki, mačke se ne bojeći, Prespavljuje vrabac (a on spava stojeći).

Uzvikuje Hiljada: „Sve to meni pripada!” A Tisuća: „Na toj međi Izgiboše moji pređi!” Prva: „Međe moje su Po Berlinskom kongresu!” Druga: „Moja država Nigde se ne svršava!

Prošlost je lepa samo onda Kad se u nju ne spušta sonda. U toj prošlosti većina naroda Nije imala ni zahoda. A i sam Vožd je — o yes, o yes!

U crnim brdima zgusnut Mesec iz mog sna i nežna voćka od mleka. Svanućem zvezde siđu na veliki tihi put U toj šumu u brdima gde huji visoka reka.

” „Đoko Đorđeviću, sevap učini! Dosta si uživao u obilju... Otuđio si se u toj tuđini, Čas je da se vratiš rodnom okrilju, I da rodoljubna svoja čuvstva Obnoviš na oltaru našeg kumstva!

Zidao sam, od reči, odbrambenu ogradu prema stvarnosti; u toj ogradi će, onaj ko ume da gleda, pronaći mnoge rupe, i kroz njih nazreti neveselu pozadinu. A onda... ...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

I on je odmah našao uzrok toj neobičnosti. Sa one strane ostrva na kojoj se nalaze jegulje velika je morska dubina, koja tu dostiže 5000 metara;

strane ostrva, ma da je tu mnogo veći okeanski prostor, more ne dostiže dubinu veću od 200 metara, pa slatke vode na toj strani ne sadrže jegulja.

Šmit je u toj velikoj naučnoj ustanovi bio jedan od direktora u čiju su nadležnost spadale i subvencije za naučna istraživanja i

Jedan veliki deo zbirke sadrži materijal o kretanju jeguljinih larvi i o njenim metamorfozama. Toj ogromnoj laboratoriji pridat je 1936 godine i jedan plovni muzej, u koji je pretvoren brod »Dana« sa kojim je Šmit

Na toj dubini od 50 metara Šmit je jednim potezom male guste mreže uhvatio na 800 komada takvih larvi. U jesen i zimi tih sitn

Zapaženo je da je lov bakalara, od koga u toj zemlji isključivo živi čitav jedan svet, izdašniji kad su temperature niske; pomoću prosečne majske temperature okeana

Ona tada dobije i zube i počinje se hraniti loveći. Od jeguljice je postala prava jegulja, poznata u toj fazi svoga razvića pod imenom »žute jegulje«, koja će tu, u mestu, provesti svoju mladost i koja posle izvršene

vodu koja će joj od tada biti prebivalište, i pošto je na njoj dovršena druga metamorfoza, jegulja produžava živeti u toj svojoj novoj postojbini.

Tu se nalazi jedno mesto gde korito Drima naglo silazi, pa voda preko njega teče velikom brzinom. Prema toj odluci stari daljani su porušeni, a pre kratkog vremena su dovršeni radovi na novome daljanu, koji je već ove 1938.

Za obe vrste jegulja nađeno je 25 dubinskih rupa u toj oblasti, za koje je utvrđeno da su plodišta jegulje. A najsigurnija potvrda za to je činjenica koja je u celom Šmitovom

Tome. U toj oblasti, na severo-zapadnom kraju plodišta, nalazi se prostrani koralni masiv Bermuda, koji ima oblik ogromne udice.

Kad se priđe toj oblasti, svaki se trag gubi, jer se jegulja odatle gubi u okeanskim dubinama, spuštajući se postepeno u ove i upućujući

Rakić, Milan - PESME

I tada, u mračnoj, vlažnoj noći toj, Za trenutak jedan, iznenada, kao Svitac kada sine, na mene je pao Kroz spušteni veo blagi pogled tvoj.

rasu, Progutaće ga neprozračna tama, Samo će, kao znak istrajne moći I osvajačkog starog nadahnuća, Strčati mirno u toj opštoj noći Belo minare iznad crnih kuća.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se

Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima.

I ona opet bila neka Grkinja, iz grčke familije, koja je bila u samoj varoši, odmah ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja rođaka.

više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, njihajući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz prozorski.

jedva čekala kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofki.

Čisto i Sofki. milo što joj je maTi, sada ovako obučena u novo, u toj svilenoj anteriji, lakovanim papučama, skupocenom zagasitom količetu, koje joj tako toplo i pripijeno stoji oko

Sofka je legla ovamo dole, u velikoj sobi, sa Magdom, pošto tada, da ne bi Sofka bila sama, morala je i Magda u toj sobi da spava. Posle, ko zna šta je bilo.

iz rodbine, i, nemajući od koga onda da se kriju, zato su sve bile slobodne, više ovlaš obučene, a čisto su uživale u toj svojoj otvorenoj, komotnoj nakićenosti i lepoti.

Zato je Sofka, znajući da će u toj sobi biti najmirnija, jer zbog te dece neće smeti kao po drugim sobama svaki čas i ma ko ulaziti i izlaziti, i došla

čisto u čelo udari, te joj glava klonu, otvoriše se dveri sa sveštenikom u zlatnoj odeždi, koji, čisto uživajući u toj zaprepašćenosti, silno, glasno zapeva: Mirom Gospodu pomolim sja!

Sve su to bili „darovi“, koje otuda, sobom, iz sela, svaka kuća ponela, da sada na toj slatkoj večeri prikažu. Piće se jednako u velikim kotlovima iz podruma dovlačilo i tu u kujni do zidova ređalo,

Po toj psovci, gadnoj reči, videlo se da se sasvim povratio u ono doba, kada je, kao dečko, tamo sa ocem po tim hanovima sedeo

Pandurović, Sima - PESME

I da će, najzad, doći dani bledi, Dani bez suza, osmeha i sreće, I bez života, kad će u toj bedi Vladati nemar, padanje sve veće S prestola sreće, zadovoljstva, mašte I sna, nad kojim sijale su sfere;

su noć i časi njeni U svojoj plavoj dvornici zvezdánoj Zadovoljstva misli što nam duše pleni Istočnu raskoš, u toj noći sanoj, Po kojoj blude naših želja sêni. Sve je još mirno, tiho i svečàno.

I gledaju me na starinskoj ploči Velike noći duboke, crne oči, K’o večna, tvrda, neizbežna kob; I u toj noći Sudba niti prede, — Niti veselja, i sumnje, i bede, — Život što ide s kolevkom u grob...

Zvezde stoje. Ni dah poći nije pirn’o. Ti ne moraš, kao mati, U toj tami Bditi, znati Da smo sami, da smo sami.

I onda, u mračnoj, strašnoj noći toj, Iščupaću te, srce moje, znaj, Sa svetom sviju svojih snova vernih; Iščupaću te i predati Njoj, Vernoj, miloj ženi

Navući ću oklop večne mržnje tad, I s otrovnim mačem u noći ću toj Poći u krvav i tragičan boj Što besni, tutnji, komeša se sad; Gde padaju žrtve, gde se kosti mrve, Potocima gde se

U toj borbi što se komeša i menja, uz krvave zublje što nas zori vode, Podeliću sudbu svoga pokolenja, Prokrčiti puta pobedi

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

kako se u poveljama pominje, ili „Ćipur“ kako se danas izgovara, zove se ledina pokraj sadašnjeg knjaževskog dvora; na toj ledini vide se temelji od stare građe).

Soldati nošahu gaće modre (kao i oni prvi), a bijeli gunjić i nekakve svijetle kape, kao da bijahu zamazane. Časnici u toj vojsci ne bijahu okretni (kao oni prvi što mu se prisniše) no tromi i, gotovo svi, ćosi.

Grof je bio veoma izobražen čovjek, a u toj prilici postade i priličan pedagog, jer ta se vještina lako steče kad se čovjek živo opominje nedostataka i mana

Jana koji bješe odveć živahan, poučavao je u razmacima i u mačevanju, u toj je vještini grof bio pravi majstor. Djeca su redovno dolazila na ročište, veselo idući tamo kao na zabavu, a

pa gladeći se po trbuhu, (tijem je vazda izrazivao zadovoljstvo) obeća mu, da će ga s vremenom, on izučiti u toj vještini. Jednom se i Vira zamjeri starijem bratu.

A najviše ga diraše mrzost, koja se, na sto načina, rasipala po zavodu na njegova kumira. U toj trzavici zateče ga znameniti događaj kad francuski zmaj uteče sa Elbe.

Tako, u kući gdje je prvom poznao crnogorsko gostoljublje, gdje ga krstiše novijem imenom, u toj istoj kući otimahu ga sada preranoj smrti.

Od njega do danas neprekidno bivali su i još su to. Koliki ih je god muškijeh glava u toj porodici, svaki izuči tu vještinu od svoga starijega.

Sklad i snaga njezinih vitkijeh udova, pokazaše se lijepo u toj prilici. Kad odiže sjekiru, spadoše široki rukavi do ramena, a oble joj, bijele mišice iskočiše; a kad udari, ispod

“ I toj se nasmijaše. „A je li vjerena?“ zapitaće medik, onako kao nemarno, pošto odbi nekoliko dimova. „Ono... jest!

Ja, da sam u njegovoj koži...“ „Ne bi mogao čekati, je li?“ prekide ga jedan. „A da si u njegovoj koži, a pri toj pameti, ne bi ni čekao!“ „No što?“ „Okan’o je se, valaj?“ Medik izvadi čibuk iz usta a zinu od čuda.

Koliko ih je, da je, sve su na mjestu; izgubiti se neće nijedna!“ „Ne, valaj, dok si pri toj pameti!“ doda jedan od onijeh đavolana.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Car od one zemlje dozove ga preda se i iznesavši u zavezanoj vreći lisicu, reče mu: „Ako pogodiš šta je u toj vreći, pravi si vrač, i neću ti ništa; ako li ne pogodiš, pogubiću te“.

U njoj je inscenirana „poljana travna, zelena kao pašnjak. Na poljani su toj lutke utvrđene, nepomične: ovce i čobani — i pred njima anđeo; malo dalje, kao u štalici, — jasle i volovi, i Josif i

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Đavo odma zapita čoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je tražio u toj rupi; a kad mu čovek kaže, da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je izvadi: onda đavo

Gde ga dobi? tako ti Boga!” A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši.

Gde ga dobi? tako ti Boga!” A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a

” U toj misli idući srete jednu babu i upita je ima li đe takijeh đevojaka, a ona mu odgovori da ima naprijed u onoj gori jedna

odgovori da ima naprijed u onoj gori jedna kuća bez vrata a samo jedan prozor na kući kroz koji se ulazi i izlazi, i u toj kući da ima taka đevojka, „ma” reče mu „sinko moj! kogod je tamo hodio da je prosi, nijedan se nije više vratio.

Đavo odmah zapita čoeka kakva ga je tu sreća donijela da ga izbavi, i šta je tražio u toj jami; a kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad da je iz | vadi, onda đavo

Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: „nego” veli „idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da i što počneš s

Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: „nego” veli „idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da i što počneš s njim

propade carstvo!“ A on odgovori: „Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici.“ Otac ga odmah spremi i pošlje carici.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se

Jer onaj koga ja ostavim po smrti svojoj u toj ćeliji, taj da boravi do kraja života svog nezamenjen ni od koga. Potom, opet, ovakvo pravilo dajem da biva: da se

Niti, opet, mita radi da se ne postavlja neko u ćeliji toj, a da nije dostojan pravila duhovnog. Ovaj ustav ustavljam u ćeliji toj da ga se drži onaj koji hoće živeti u njoj.

Ovaj ustav ustavljam u ćeliji toj da ga se drži onaj koji hoće živeti u njoj. Ponedeljkom, i sredom i petkom — niti ulja jedi, niti vina pij, a u utorak i

Gospoda našeg Isusa Hrista da držite ovo što vam je zapoveđeno, i da ne budu među vama raspre, nego da ste savršeni u toj misli i voli, (І Kor. 1, 10) kupovinu sebi prikupujući kao i prekrasni trgovci, (Mt.

Blaženi da ste u toj žalosti i kao revnitelji! Jer dobra je molitva, i veoma dobra: sa Bogom da besedimo ona nas osposobljava, sa zemlje na

Jer ne samo tu u manastir svoj, već i u Svetoj svoj toj Gori i svim manastirima tu dade preizobilne milostinje, za pomen sebi i svemu svom nasledstvu.

“ I pošto se ispuni zapovest njegova, dođe mnoštvo crnaca kao dobromirisnih cvetova koji cvetaju u toj svetoj pustinji. I došavši k njemu, mir i blagoslov primiše jedan od drugog, i ne dade im otići od sebe.

Molbu njihovu primih, koja kaže: „Evo, u zemlji toj uskomešaše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, bivši nam gospodar i učitelj, tamo leži.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite! A ona u toj Kanadi ima fabriku, znate!

(Izlazi) SKITNICA: A ja se naprotiv vratio iz rata. Imo sam čin, bio stariji vodnik, pa me po toj OSNOVI rasporede na tu poljoprivrednu ekonomiju. Tako se i upoznamo.

Bila je stvarno odlična kuvarica! IKONIJA (ulazi): A vi još tu? SKITNICA: Baš pričam o toj istoj Vukosavi. Kažem, bila je odlična kuvarica!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Vlaški je znao kako pravi Moldovan, zašto je u toj provinciji iz detinjstva do soveršenoga vozrasta živio i tu je u prošestoj vojni Rosiji lepo učinio zasluge i zato od

Svaka bašča ima svoj bunar s preizobilnom vodom; rekao bi da u svoj toj zemlji na nekolako fati dubljine ništa nije nego voda, koju svako jutro i veče črez malene kanaliće kroz svu bašču

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

I postavi vlast Kušmelja knezom u Zvrljevu. A Zvrljevljani u toj prilici rekoše: „Lako je onome biti svetac, kome je bog otac!“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!

Najzad stigoše do kraja. Tako jednijem gredom obiđoše manastir. Kušmeljić izračuna da će u toj kući biti oko četrdeset suvota, a kad se tome doda tavan i podrum, onda bi se u manastir mogao smjestiti gotovo sav

svi Zubaci i Krkote i Brzokusi bijahu po dvorištima, kad otac i sin prođoše, ali se niko ne javi, niti se učini vješt toj stvari. Kušmelj i Kušmeljić stigoše u ručano doba ka vodi. Dugo su morali čekati vozare.

Pa onda, kad se nebo malo razvedri, bolovi odminuše, a kad se natušti, bolovi ojačaše. U toj trzavici Brne naumi da ide u „grad“ čim se bude mogao držati konja, svakako da ide u „grad“ gdje ima iskusnijeh ljekara

On pokuša da razmišlja o toj pojavi, ali odmah udari na bogoslovske prečage o grijehu i kajanju, koje su mu se gotovo užljebile u mozgu, te mu se

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela. Niz tebe sav krvari Medved sa vencem od inja I slepe slonovi

KULA NA PESKU Nije li kasno (sati jutra idu) Dodati opet neku reč toj hrpi Reči, što leži odavno u krpi Korica, negde na rafu, u zidu?

Sve prođe mimo, a ti slep od bleska Velike stvari pipao si malu: Ne bi li katkad toj kuli na žalu Dodao još i novu šaku peska.

Ćosić, Dobrica - KORENI

“ Đorđe je pomišljao da se ljudi u toj predsmrtnoj stravi samo zbog njega hvale sinovima i naslednicima. I njemu nikada ljudski život nije imao jasniji smisao i

Oni, siročići, nisu krivi. Težak si. Pa ti si prava momčina, ne mogu više da te nosim. Moraš malo da hodaš. Tu, na toj licitaciji, kupiću ti jedno lepo ždrebe. Nije crno, nije. Šta će ti, Adame, šareno ždrebe? Kakvo magare?

Kad Timočani digoše bunu, ja požurih njima da knjazu na podvoljak pijavicu turim. Beše kratko, ali žestoko. U Toj buni nisam želeo da postanem vojvoda. Raspričao sam se, a žalost me saleće. I žuri mi se, skoro će noć.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Srebrni galeb se toj priči samo smejao i leteo svakoga dana sve više. Uzalud su se najbrži galebovi trudili da ga stignu, da se s njim

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Na toj granici sučeljavaju se svetlosti što, odasvud, nadilaze Trg pa kruže, izmešane i rasejane u prah, kao nedohvatna svetlos

Neobično u toj materiji bilo je to što je izgledala nematerijalno, sva od tamnog sjaja, prozirna i neprozirna u isti mah.

Sovjet je zahtevao da se Miloš povuče. Je li to što je ostao da sedi u toj stolici bilo izdajstvo ili mudar politički potez, jedini koji je ostao da se učini za spas dinastije Obrenovića?

glavu, više nema tuge, sad je na redu odlučnost, ne gleda ni u koga u obruču a svakome izgleda da gleda baš u njega (i toj se veštini naučio od pacolikog bankara), i kaže da dečaka valja brzo odneti, možda mu ima spasa; nizami će s njima, u

groblju, na Tašmajdanu, kretala se pratnja, i sve što je među srpskim življem u Beogradu bilo zdravo i pokretno bilo je u toj pratnji.

Onda je, u jednu zoru, pred jesen 1803. godine, video doba neviđenih okršaja kako nailazi, a zmaj u njemu je živnuo. U toj predjesenjoj, prosvetljenoj zori priznao je sebi, sav zbunjen, da on i jeste car zmajeva, tek sad, iako već i prosed i

Još je video tu kapiju, samo nju, ali joj nije znao imena. Ničijeg imena više nije bilo, u toj svetlosti. ULICA UZUN-MIRKOVA Uzun Mirko i sad zazire od činovništva.

Ide u Upraviteljstvo varoši Beograda, tamo, u dnu Velike pijace. (I posle jednog veka, 1943, u toj će zgradi biti stara Uprava grada Beograda, policija, Glavnjača.

i vrlo uska i vrlo izbledela: u svojoj opustošenosti mogla bi da deluje avetinjski ali ona deluje samo nestvarno i, u toj nestvarnosti, ljupko.

U toj unutrašnjoj navali jedna se želja, sva obla i potpuno neobuzdana, izdvajala: sve će biti dobro ako sad, svom silinom, zam

U toj tišini koja mu je neophodna on je slobodan, kao što je slobodan i u svojoj tami. Ona je i sad svud oko njega jer Višnjić

se proziralo od prolećnih svetlosti, Vuk je proveravao reč po reč: znao je da je dobio čudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno.

Zašto tako šume? Žut je mesec davno zašao za hume, Daleke i crne k'o slutnje; i snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu, K'o olovo mirnu i sivu, u mraku.

smoren putnik u dubokoj noći Što zaman baca mutni pogled svoj, I razum ljudski tako isto luta, I strašno kliče u nevolji toj, Al' nigde glasa... nigde stanka nema, Umornu svoju da okrepi moć.

Pa ću kaz'ti Kako je duh božanstven u toj snazi, I da mu telo tek dostojno služi, Plodno i samo, - jer njegovi trazi Duhu su vrelo...

O, šta bi dao da je u grobu, U onom času punom obaja; Da on se to sad iz groba budi, Pa u toj noći čezne i žudi, Kroz cvetak duše, u zraku snuje, U tankoj magli očaran hrli; Da vlasi ove to njega kriju Dok smrt

A u toj svirci drkte bol i čežnja, Zanos pun strasti i ljubavi seta; Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi? Pustimo ljubav slobodno nek

Jeca i plače davnih dana Pospana, bolna, i lagana, Jeca i plače u toj tami, K'o gluhi žubor suza sami', Daleke sreće pesma... Oh jadno drago!... Večno tako, Kaj se, i kaj, i žali!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Što se više tvorenijem pružam, sve se njino carstvo umaljuje; vrijeme će i k toj cjelji doći da se bezdne mračne osvijetle.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Godinama sam prikupljao sve što sam o toj nenadmašnoj školi mogao da doznam. Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo

Naumih da ih svojim spisom predočim u toj naučničkoj zajednici. Tako nastadoše tri poglavlja moga dela: „U laboratoriji Lavoazjea“, „U salonu gospođe Lavoazije“

Rado se odazvah tome pozivu i sporazumesmo se da u toj knjizi objavim ona tri spomenuta neobjavljena poglavlja o Lavoazijeu i njegovim savremenicima, a kao uvod tome i objavljeno

Na toj uzvišici zauzeo sam svoje mesto i odatle gledam dole prema varoši. Duž jednog dela one staze nazirem, među tamnim džbunje

Ne čini li vam se da će, krećući se po toj kružnoj putanji, ta zvezda nebeskih kola promaći taman iznad površine mora, ne zaronivši se u nju.

„I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja mora imati oblik lopte kojoj se, putujući, ne može nikad doći do kraja njene površine.

Začudilo me kad sam video da su i sve ostale piramide sagrađene u toj razmeri. „Zapitah se kojim su putem njihovi graditelji došli do ove razmere, pa nađoh ovaj odgovor.

„Kako da ti kažem, učitelju? - Spočetka bejah neuk, ali od kada dođoh, pre dve godine, ovamo, mnogo sam u toj nauci napredovao; Eudoksos iz Knida beše mi u njoj učitelj“. „Eudoksos?

u kojoj bi Aristarh održao predavanje o svom premeravanju otstojanja Sunca i Meseca, kako je to verovatno nekad i učinio. Toj sednici trebalo je da prisustvuje i sam kralj, veliki pokrovitelj aleksandrijskog Muzeja.

Kad Aristarhos nestade iz aleksandriskog učenog kolegiuma, duh njegov življaše i dalje u toj sredini, iako je ona odbacila njegov sistem. U tom krugu pojaviše se glasovi u korist njegova učenja.

Onde je bilo, možda još i više, protivnika Aristarhovog sistema, a baš zbog toga moralo se u toj sredini često govoriti o Aristarhovoj nauci.

vremena obilaženja tih dveju planeta oko Sunca može se njihovo kretanje oko njega pratiti korak u korak i predočiti na toj slici tim njihovim položajima u odabranim vremenskim razmacima.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I tako do devetnaeste godine kad je postao opštinski dobošar, posle jednoga konkursa na kome je pobedio, i ostao na toj novoj dužnosti sve dokle je opštinski budžet imao mogućnosti da odvojeno plaća svoga dobošara, lice koje će lupanjem

— Ja... u... u vojsci, gospodine majore. I tako laž koja beše glupa i drsko ponašanje Sekulino razjari komandanta u toj meri da ga je, pozelenio kao jed, tukao do krajne malaksalosti svoje odmor ne snage. Tada mu oduze konja i najuri ga.

Bio sam ozlojeđen, kivan, nisam žalio da poginem tog trenutka, pa u toj ljutini proderah se da čuje komandant: — U zdravlju, snaja. Kriv sam ti, brate, što sam mlađi od nekoga.

Da iznesu ceo naš muzej pred nas, mi se ne bismo zaplakali. Jer kod nas je razum. Jer mi razmišljamo o toj otadžbini, razgledamo je sa svih strana; pretresamo i njene pogreške prema nama, kritikujemo i osuđujemo, katkad, ako

Jer je linija nacionalne granice povučena najjasnijom bojom baš onda kad je već bila bleda u toj meri da je mogla biti izbrisana zasvagda.

na rekonvalescente što, sa snagom koja im još stoji na raspoloženju, nisu na frontu, i preti strašnom kaznom Božjom toj zakržljaloj deci svojih drugova (sretnih što su sklopili oči) koja štede svoje bedne živote, imaju još osmeha na

i gotov smesta da joj pokloniš i život, otvorio si joj sve iz sebe, iz te riznice čiju dubinu samo ja poznajem, toj nestašnoj čeli koja sad samo prozuji kraj tebe i ne sanja da te je skrhala. Pazi ti...

Ajde, reko', tešim se usput, konjanik sam, a je li ima konjanik da je bez toj sledovanje? Kad kući, zateknem gu kraj šporet, pravi neki uštipci da me obraduje.

Ja sam bežao od vitla. Ja sam trčao, ja sam radosno trčao, ja sam ludo radosno trčao, jer su moje grudi u toj skladnoj, plemenitoj, umiljatoj usamljenosti, u tom čistom miru, u toj dubokoj ganutosti i paničnoj opojnosti, bile pune

ja sam ludo radosno trčao, jer su moje grudi u toj skladnoj, plemenitoj, umiljatoj usamljenosti, u tom čistom miru, u toj dubokoj ganutosti i paničnoj opojnosti, bile pune prepune one iskonske svetosti praznika, jer je moja duša u onom

I baš to što si u toj haljini... „Zašto, mislim ja, s njim u ovoj mojoj haljini i ona baš leptirasta mašna na kosi.“ I opet hoću da vičem ali

odskakao sam toliko da sam više puta u mnogim očima onih lavica čitao jasno čuđenje: otkud sam ja, uopšte tu, u toj kući, ko je to poludeo da me tamo pusti onako staromodnog i bez „šimi“ cipela?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Ja čak mislim da se u toj igri naizmjeničnosti i sastoji život, da ta izmjena obasjanosti i zasjenica i jeste arza i teza našeg živoga daha,

i pored trpkih misli koje katkad upućujem na njen račun, čini mi se da sam, potajno od sama sebe, u dnu duše, zahvalan toj i takvoj baki, i da ne bih želio da je bila nikoja druga i niukoliko drukčija.

I tu su dokončale svoj vijek. VIII U toj su se blagovaonici primali posjetioci i familijarni gosti. Salon, s vječito spuštenim žaluzijama i s naslonjačima pod

prosijed otkad god ga ja pamtim, brižljiv do pedantnosti u odjeći i u svemu drugome, stric je prosjedio svoj vijek u toj prostoriji a da nikad nije osjetio ni žurbe ni duga vremena, jednako kao ni ona stabljika filodendrona koja u uglu već

Do konca je sačuvao prisebnost. Možda je nalazio neko više zadovoljstvo, kao neku superiornost, u toj svojoj neranjivosti, u tom stanju bez nužda i želja. IX Danas je tmuran dan. Noćas sam osjetio kako se mijenja vrijeme.

— svaku najmanju šaru, svaku najmanju vijugu i kovrču na toj plafonskoj slikariji. Ostale sobe u kući tokom vremena su premazivane, ali blagovaonica je uvijek ostala pošteđena,

Zato sam tu istu opalsku zamagljenost volio i u čašama s mastikom, koja se u ljetna popodneva posluživala uz crnu kavu u toj blagovaonici.

Iz dugog vijećanja u toj blagovaonici rodio se oštar protestni brzojav. Jedan njegov pasus bio mi se naročito urezao u pamćenje: „Danas učitelj

— Smiješno! Ko je samo mogao izmisliti smrt! I dijete, se smije toj kukavnoj izmišljotini priglupih, pozemljušnih ljudi. Gledao sam plavokosu devojčicu u žalosti zbog smrti dobre bake.

I mislim da je to bila prva ishodna pogreška u čitavoj toj stvari. Jer držim da baš to, i možda jedino to, nije pravi put kojim se ulazi u sferu muzike, ili bilo koje umjetnosti

— Eto, plemenita gospođo, da utučem vrijeme!... — Svirajte samo, Egidio! Samo vi svirajte! Osjećao sam da u toj Egidijevoj pažljivosti prema baki ima kao neka klica otpora i neodobravanja prema djedu, i izvjesne solidarnosti s njom u

na morskoj površini na čijem su hrptu brodolomci naložili vatru da se ogriju, zamišljao sam se o razmjerima smrti u toj grdosiji: mora da njegovim tijelom, od vrha glave do na kraj repa, smrt putuje danima i danima, na zastanke i odmore,

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Tu bi se, u zatvorenoj sobi, provelo po čitav dan u poverljivu razgovoru i pijanci... U toj istoj sobi spremani su i vaspitani za potonji rad svi najveći zlikovci, od kojih je, za poslednjih tridesetak godina,

U takvoj tišini, u toj zatupljenoj ukočenoj samoći, ne misleći i ne osećajući ništa, provede nekoliko dugih časova. Sunce udaraše gotovo

strašnim majstorijama, koje mu kapetan napomenu i o kojima mu je Vujo tako mnogo, baš kao naročito, pričao, ali na toj se misli ne zaustavlja dugo, ona mu je teška ubija mu svako drugo osećanje, izazivajući užasan strah.

— prekide ga Đurica. — Tvoj apsandžija, znaš ga valjad’? — Kako, zar je on... — He, moj sinovče, zar bi ti sad bio u toj apsani sa sokaka, da mi nije njega. Ti misliš ja se šalim, kad što radim. Hajde ti spavaj, a ja odoh da vršim posao.

Sve oko nje beše sumorno i divljačno, sve joj ulevaše neki praznoverni strah, kome se ona ne mogaše protiviti. I u toj zloslutnoj sumornosti, ona se predade crnim mislima o sebi i svojoj budućnosti, koja, istina, beše sakrivena od očiju

A ’vako, što no kažu, bile su mi povezane oči. Sveštenik ga pojmi. Pa, hoteći da ga ostavi baš na toj glavnijoj misli, pozdravi se sa njim i krete konja pod sobom, a Đurica ostade zamišljen, ukočena pogleda nakraj

»Otkud ja ovo idem?... Šta ovo bi?... A, jest, ubio sam čoveka !..« I pri toj misli steže mu se srce i ohladi, a na dušu mu pade neki težak teret, neki veliki bol, neko nepojmljivo osećanje, koje je

Zar sam ja stoka, da samo jedem... — More nije to, nego ja tako uz reč velim... A bojim se da u toj brizi ništa i ne jedeš. Istina, šta si jela danas? — Šta ću jesti?... Hleba... Znaš da je post. — Kakav post?

Kad se vrati u goru, ako mu bude do toga, on će već smisliti kako će to narediti, a zasad će da je održava u toj misli... Godi mu to veoma, da je još odsad smatra kao svoju, sasvim svoju...

stade da mu se uvlači u dušu, i on opet postade onaj nepoverljivi opasni razbojnik, koji preza od svake senke i u Toj plašnji čini nečuvene zločine. »Šta hoće oni od mene... pa i ovaj Novica?...

i tamo šušti, udara, pišti... Srce se steglo, sledilo: okamenilo se... A oči se uprle u crnu, tamnu noć, kao da u toj surovoj, nemoj crnini traže objašnjenje neke strašne misli, koja se rađa u zanesenoj glavi, ili bi da prodru u samu

sad bio živ i — nema ga!«... Tako je on mislio, i u isto vreme dolazili su mu na um oni, koje je on pobio!... U toj grozničavoj bezrazložnoj nadi proživeo je do danas, a sad odjednom izvode ga na beli hleb!... Dakle sutra!...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo lepu baštu, koja je bila pored dvora. U toj bašti bilo je mnogo lepog i raznovrsnog cveća a pored sviju staza bile su ponameštane kamenite klupe.

— pa prinese prsten k vatri, a dva Arapa pa preda nj: — Zapovijedaj, gospodaru! — Zapovijedam da mi na toj i toj meraji načinite saraj kao što je u cara, a u saraj namješaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene

— pa prinese prsten k vatri, a dva Arapa pa preda nj: — Zapovijedaj, gospodaru! — Zapovijedam da mi na toj i toj meraji načinite saraj kao što je u cara, a u saraj namješaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i

Gde ga dobi, tako ti boga! A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja, za jaslama, da ne znaš koji je od koga lepši.

Gde ga dobi, tako ti boga! A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja, za jaslama, da ne znaš koji je od koga lepši.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš, prvo i prvo, čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati; on će kazati da hoće, a

Sluga ne dade omesti, no ponovo poteže nožem, a kraljeva se kći od straha baildisa, pa u toj neznani izbljuje zmiju što joj je prve ljude davila.

— Hoće, bome, prije nego tebe, — veli starac. — Valaj, neće! — veli Marko. — Bogme, hoće! — Bogme, neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac.

Đavo odmah zapita čoeka kakva ga je tu sreća donijela da ga izbavi i šta je tražio u toj jami; a kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekoliko dana upala žena, i da je došao sad da je izvadi, onda đavo poviče:

On mu odgovori: — Eto u mene ima tri šćeri, pa spavaju u toj dolje sobi, pa morete i vi namjestiti postelje pa spavati. Tako i učiniše. Dan po dan, izide godina.

Već mu dosadilo i tući i ići, kad jedared došô on u niku čudnu šumu, a u toj još čudnija kolibica i prid njom još čudniji dida.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi. A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se

A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen kreće.

I u toj grobinici mladosti i cveća Disala je ona još lepotom svojom U jesenjoj noći, u noći sa kojom Grlila je život svih mrtvih

I utonu. Ali odmah potom, U toj zemlji, gde cvetahu vrti I lepota s večitim životom, Pojavi se prvi oblik smrti. Jedna deva htede da odmara Svoje

Ogromna ravnica pred njime se pruža, Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

ravnica pred njime se pruža, Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi, Al' Nemac i Mađar večito ga gone, Jedino se Srbin toj zemlji ne divi, Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi, Al' Nemac i Mađar večito ga gone, Jedino se Srbin toj zemlji ne divi, Jer njegova zvona samo na plač zvone.

” Još malo mesec gledao je njega Kako je staj'o s jednim belim rupcem. Sam u toj noći kako opet bega I kako juri za prvim poljupcem. 1912. ROB Knjigo moja sviju snova, evo roba!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Svaki utisak je stvarao na hiljade odjeka u mojoj svesti. Želeo sam da saznam što više o toj čudesnoj sili. Žudeo sam za eksperimentima, za istraživanjima, i predao sam se sudbini teška srca.

Ali on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao: ”Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da

To osećanje je bilo toliko jako, da sam rešio da ostavim sav posao i da udovoljim toj želji. Ali, shvatio sam da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko meseci dok nisam uspeo da

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U ovome sam video njen pokušaj da mi pokaže koliko ceni moj običaj da idem u crkvu i da me ohrabri da u toj navici istrajem. Tako je na delu pokazala šta je mislila kada je objašnjavala duhovnu misiju američke žene.

Ispod nje je bio natpis ”Pioniri napretka” a predstavljala je grupu velikih ljudi. Divio sam se toj slici, ali se nisam potrudio da saznam šta ona predstavlja.

Pored toga, počeo sam čitati biografije i ostalih velikih ljudi koji su bili, zajedno sa Piter Kuperom, naslikani na toj istorijskoj slici.

Ovaj veliki spektakl ostavio je veoma snažan utisak na mene. Ali sav taj naučni napor, prikazan na toj izložbi, odnosio se samo na koristi od tih izuma, a nikako i na objašnjenje šta su one u stvari.

Sve to što sam video na toj proslavi stogodišnjice samo je ubrzalo moju amerikanizaciju. Po povratku u Njujork, rekao sam Džimu da je imao pravo

Bičerova pastva bila je nalik na košnicu punu bića medenog srca. Svaki čovek u toj grupi podsećao me je na one Amerikance sa kojima sam se sprijateljio na željezničkoj stanici u Beču i koji su me spasli

Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem oproštaju od velikog nacionalnog pesnika, kroz

Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem oproštaju od velikog nacionalnog pesnika, kroz

? Crveneo sam pri toj pomisli, a bojao sam se da ću se još više postideti kada me bude upoređivao sa svojim mladim studentima koji su već

Bilaje okružena sa nekoliko malih vila za letnje posetioce koji su se hranili u toj gostionici. U nju su svraćali turisti iz Glasgova, Grinoka i Pejslia.

Teško da je bilo ko od njih nešto znao o toj nauci. Mnogo rasuđivanja i veštine je bilo potrebno da bi se ovim ljudima govorilo o nauci, a da to ne bude promašaj.

Ne verujem da je moj govor o toj vrlo interesantnoj temi, koji sam održao tim povodom, ostavilo onaj utisak koji je ostavilo moje predavanje u Pančevu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

More se do nadaleko zamutilo, kao reka kad nabuja iz čestih oborina. Sure gomile i kuće isprane ističu se jasno u toj mrkoći. Čeljad pokunjena, bleda i blatna žuri se za poslom, gledajući kud će nogom da stane. — Ni danas nema zarade!

Pa im panu na pamet dani radnje, urezuju u pameti prištednju, i u toj misli čisto življe rade i vesele se poslu. A i kući će brzo; odmoriće se i nauživati svojih navika: svoga krša i

Dijete ne može da već odoli studeni i slaboći, pa uniđe u prvu kuću gde je vidjela da svijeća gori. U toj kući ostala je neko vrijeme da otpravlja sitne poslove, da se prehrani, jer je poočim nije već htjeo ni na oči, a ona

Ali u toj kući ne ostade dugo. Poočim je izdržavaše dok je za nju iz grada primao malu mjesečnu potporu, a kad mu je uskratiše,

Sada joj je nesumnjivo žao što se našla ovdje, što će do časa biti sve svršeno!... Pri toj pomisli, nešto unutarnje silno je potiskuje da pobjegne, da se oslobodi od nametnute joj tuđe volje, i čisto snebiva se

A on se nada nj nadnio, kao da razumije vječiti šum i kao da je oduvijeke tu, na toj hridi. I ne misli već ni na selo ni na sebe.

U toj nevolji on se setio majčinih preporuka i sav podao molitvi. Tražio je zaštitu od Prečiste device. . Sutradan priđe olta

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Čovek se ne može dovoljno naradovati kad nađe da se o toj istoj drevnoj slovenskoj pčeli, koja je po pravilu božji vesnik, peva na padinama Šare, ponad srpskog starog prestonog

i muževljevu kuću opeva kao radost, svejedno, čim nevestu uvedu u odaju namenjenu mladencima sve okupljene žene baš u toj odaji u horu pevaju pravu naricaljkunabrajalicu kao što je ova: Ronjte se, ronjte, višnjice, Kâ mojoj majki suzice.

O toj se reformi dosad toliko pisalo da se, izgleda, više ništa novo ne može reći. Pa ipak, ne možemo a da ne primetimo da se

Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača.

S. Trubeckoj. I ma šta mi danas mislili o toj teoriji, ona je morala biti bliska Drainčevoj zamisli balkanske kulture, makar time što je odbijala, špenglerovski

do 1939. godine često menjao program i pisao nove manifeste, kao što je pokrenuo više efemernih glasila. U toj se raznolikosti teško razlučuje slučajno od suštinskog, i jedva da se može uspostaviti jedna, u sebi usaglašena,

Mi smo – da ponovimo sliku – crvi u toj velikoj jabuci. Ali nisu to isto i pesnici, jer oni posredno ili neposredno aktiviraju jezičku memoriju.

koji voli – kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine – da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti.

Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi.

u pitanju stvar ukusa, stilskoga ili nekog drugog opredeljenja u okvirima aktuelnoga književnog života (mada su se i na toj ravni bile bitke), jer su počeli da se gube i kritičari koji su imali zaista proveren, i to na tekstovima predratnoga

ga nije razumevao, zato što je na nove poetske tekstove primenjivao staru „gramatiku“, a oni nisu bili sastavljeni prema toj „gramatici“.

I nije nimalo slučajno što se toj najstarijoj tradiciji moderna umetnost najčešće obraća.“83 Ako posle ovih nadahnutih Mišićevih rečenica navedemo, na

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA (skoči): Čedo! ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: „Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku za mene!

(Plače.) ČEDA: Pa zar ti ne uviđaš, boga ti, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš da je napravila ludnicu od kuće?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Štaviše, na toj se periferiji junakinja surovim sticajem okolnosti obrela u njoj tuđoj i za nju pogubnoj seoskoj kulturi.

bi pripajanje njeno uz naredni pasus prikrilo razliku između dva pripovedna pogleda (ili dva ugla pripovedanja) koji se u toj rečenici i u narednome pasusu nalaze i koji se očito po obimu ne podudaraju.

54 Na to Dmitrij Lihačov daje ovakav komentar: „Šta reći o neobičnoj formi književnog dela A. Belog? Mislim da je u toj formi najvažnije iznalaženje novih mogućnosti i odbacivanje ,glatkog pisanja', čega je inače tako mnogo bilo u ruskoj

sa dosta jakim tonovima devojčinog opraštanja od jednog života (on za nju umire zajedno sa roditeljskom kućom, pa u toj meri i ona sama umire), i prelaska u drugi život, od koga se Sofka unapred užasava.

porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gor njom polovinom, njihaj ući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz prozorski”.

Magdin se sin, na primer, krišom od nje uoči Uskrsa ljubi s majkom na rastanku, jer unapred zna šta Sofka misli o toj njihovoj „ seljačkoj' ljubavi”.

] kako vas tek onda zagreje oko srca, kad se vidite tu, u toj ututkanoj, toploj i meko nameštenoj sobi, po kojoj veje miris tamjana, treperi užagren vazduh više mangala, a iznad

Naj potpunije oponiranje prostornih svojstava ne nalazimo, međutim, ni u toj ni u drugim pripovetkama, nego u Sofkinom doživljaju.

I, bogat, moćan a samouveren, on je mogao i smeo što drugi nisu: da toj svojoj ljubavi potpuno pusti na volju, da jača, postaje sve dubljom kako je ćerka rasla, razvijala se i zalazila u zrele

Ima nečega veoma elementarnog i veoma infantilnog u toj protivrečnoj vezi među erotskim osećanjima i nežnim odnosom prema majci i/ili ocu.

Drugi se primer nalazi u toj istoj, H glavi. Sofki se ovako saopštava ko joj je mladoženja, odakle je, kakav je: tetka - „kao što je red i običaj”

Navešćemo, upravo iz Pevaca, tri primera - mada ih inače ima podosta - u kojima se o toj pojavi govori izričito, i u autorovo ime: (1) „A svi su bili srećni.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sunet, pravo muslimansko krštenje, obavljaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali što veći značaj. Zato se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolači, kakve je samo Carigrad

Rezil da go ne učiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle ič da nemaš. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nemaš“... Odi, bre stari pes!...

— A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana? — Jesam. — Beše li toj neki put na nečare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?...

So junaština. Dade mu hata za dete i mnogi ćemeri so zlato... Take li je? — Pa, aga... — Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes? — Vratio mi je sve. I pare i konja.

— „da ne mi je zeme, more Čemeriko, dok ne ti napravim dobro“! — A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbeš!... Takec!... Nastade tajac i pometnja.

— „da ne mi je zeme, more Čemeriko, dok ne ti napravim dobro“! — A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbeš!... Takec!... Nastade tajac i pometnja.

No, on brzo zbaci derviški klobuk s glave, zapovedi družini da voljno sedne, pa se okrenu ponovo zbunjenom Spasi: — Toj potur se napravi božem derviš: ja sam Suljkapetan — ruku ovamo, zdravo-živo, zemljak!...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ Oh, noć je bila crna, tama je bila gusta, Ni od kud jedan zračak ni putokazni sjaj. Tapajuć’ po toj tmini, kolebi jednoj priđe, Otvori trošna vrata, uniđe uzdrhtan: Ovde je malen žižak tinjao jedva, jedva, — Anđelku

Božićni je dȁnak kruna sviju dana, Barem u Hrišćana; A u tojzi kruni alem što se sija Radost je dečija. Ko u toj radosti ne zna da uživa, Srce ga izdalo, S njime nemam zbora, nemam razgovora — Takvića je malo.

Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma svojim ni nosa ne štede: U toj Crnoj Gori desilo se nešto Što će kusa pera židskih novinara Probeležit’ jedva slovima sićušnim.

Kad okrete leđa svećinom plamenku Na duvaru spazi svojeg tela senku. Eto nešto novo. Što je novo drâži. Sad u toj novini zabavicu traži. Veseli se tome kao nekom daru: Njena mala senka igra po duvaru. Malena je senka.

i današnjeg dana: Navršilo s’ sto pedeset njegovih prošeta, I mnogi ga traže da ku s’ čestita opeta; Jest’, al’ on je toj paradi okrenuo petu, I eno ga, Bog zna gde je, u belome svetu.

Miljković, Branko - PESME

O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena.

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav.

Divno praznoverje što izmišljaš krila Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti, Tvoja je mladost pre svih mladosti bila I ostala na zidu ko slika milosti.

iako je prošao ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše

Krakov, Stanislav - KRILA

Qu'eIIe-ѕ'en-va... Qu'eIle-ѕ'en-va... Parter je urlao i odsecao reči. — No, eto, zapljeskajte toj ženi, pošaljite joj cveća, i ona će poći večeras sa vama u postelju... — Debela je, branio se Duško.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha.

Dosta je da pođem u bilo kom pravcu pa da na toj strani svih nestane. Uzalud tumači dovikuju, pljeskaju se po kolenima, vabe ih kao zverčiće.

Moderna mehanika je, međutim, tako nemilosrdna u svom savršenstvu, da čoveka najpre osami, a onda mu pokaže da u toj samoći nema ničega što će je hraniti.

svemu se videlo: po svima onim sitnim dronjcima, kalbasu sa vodom i uzicama što su oko njega, da je on na tom mestu i na toj asurici starosedelac. I ko zna još otkad!

Žuv mi predlaže da je vidim, ali ja iz čistih skrupula prema onome što mi je Vuije pričao o toj mladoj devojci iz plemena Pela, koja ga nikad nije varala i koja je jahala sve njegove konje, odbijam da je vidim.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

diže lomljava: Buljuci lete s goli noževi, A okolina grada nesrećnog Kao da gori sva u plamenu, Iglu da vidiš na toj svetlosti. RADAK: Tu, bogme, beše muka odista! ISAK: Te kakva, Rade! VUK: Dok se luga ne dokopasmo!...

Sa njime beše ženska nekaka; Kad sam je vidô starim očima, Mrče mi svesti, svaka iskrica, Te sam se jedva u toj zabuni Poruke tvoje, zbunjen, sećao.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Tu na drumu bilo je takođe dosta vojske i baterija, i tako isto i dale uz drum u pravcu Tešice. Komarov i toj vojsci zapovedi da se krene polako za njim.

U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi ra

Turci jako napiru da probaju na levoj obali Morave; no naši su uglavnom danas očuvali svoje položaje na toj strani. Posle podne Turci su se počeli kretati i na desnoj obali Morave spram Aleksinca.

Naša katunska vojska, povlačeći se pred Turcima, zaustavila se na toj kosi oko prugovačkoga šančića. Ovaj šanac napravljen je samo zato da u slučaju potrebe zakloni odstupanje naše vojske, a

Hoćy je Tresibabi dato potkrepljenje, tako, da je 10 avgusta u zoru osvanulo na toj planini 7 bataljona, 2 lake i pô teške baterije.

! Učini mi se da Černjajev xoće da ja danas budem ubijen. (Koješta, noćas ce smejem toj ludoj misli, ali jutros mi ne beše do smeja).

No to se posle izvrnulo u nešto deveto, kao i sva naša druga rešenja... Otac M. baš je bio u toj reči, kad se otvori jako puškaranje na našoj prednjoj liniji; jedna granata zapišta i udari baš pred nas.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Pa iz pakla mune sumnja, A kad ona na što sine — Strahota je onda videt’ Ljubav, veru i vrline. U toj tmini, grozotini, I tebe bi boli stisli; A ja možda, što još nikad, Izrekô bih crne misli, Izrekô bih, gde se

Zvezda mnogo, da ne zabrojimo, Poljupcima da ih beležimo. XLIX Slavuj peva, priželjkuje, Čisto dršće ceo lug; A toj pesmi poizdalje Odziva se ceo lug. „Čuj ih, čuj ih, zlato moje!“ — „Čuj ih, čuj ih, dragi moj!

Dve duše zagrle. se, A srce biju dva, U Toj se sreći rađa Tek prava molitva. U suzama se kupa Pa sve joj trepti sjaj, — I povije se u meki, U topli uzdisaj.

? — Zar te ne smem svojom zvati, Vero moja — zakopana? Ti si mrtva, moj živote, Otišla si s ovog sveta, Toj daljini nema mere — Pa zar i to da nam smeta!

“ XII Vremenu je, tako s’ čini, Vekovečno večit traj, Ovom svetu, toj praznini, Nigde počet, nigde kraj. Večnost samo?! — E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!?

Gori u tišini, U pustoši toj, — Takav mi se čini Sada život moj. XIV Ti si većem bleda bila, Al’ veselo sa mnom šeta; Ti si većem bila bolna

Onda sam suzu zbrisô, Sad je razumem tek, Ti s’ čedu našem, Smiljci, Videla kratak vek. A sjajak u toj suzi, I taj razumem sad, — Tvojoj je srpskoj duši U deci bio nad.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Prišao sam toj slici. „Un tendre ѕouvenіr, a mon Koѕta shégі... Daesy“ — pisalo je u jednom uglu slike. Pogledao sam Kostu.

— Kukali su obojica uglas. Prestali su tek onda kada je Radomir sručio u rov dve bombe. Ja sam baš u toj smeni bio. — Lepo. Potrebna su mi, dakle, petorica. Ko hoće? — Ja... ja... — začu se više glasova.

Seiz!... Daj konje! Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: — Dede, molim te, pričaj mi još nešto o toj svojoj ženskoj. U prvi sumrak stigli su u trupnu komoru. Kapetan Radoslav spremio se da večera i prao ruke.

Izgledalo nam je da ćemo za pola časa stići. Bili smo veseli. Ali u toj nadi da smo već tu, uz obalu, plovili smo još puna dva časa, dok nismo naišli na prvi zaštitni red sa mrežom.

Onda zatvoriše vrata na toj sobi i ja začuh kako obrnuše ključ u bravi. Sad sam zatvoren. I da hoću da idem, sad ne mogu.

Tada čovek zamagljenih očiju juri, traži i zamišlja kako se na toj sićušnoj ženi zasniva smisao njegovog života. Obazreo sam se po sobi. Slična onoj gde sam ranije bio.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

pravcima zaostajala ispod rezultata već dostignutih u vremenu koje obuhvata ova Antologija, njen zadatak nije da na toj, sa književnoistorijskog gledišta odista krupnoj činjenici kompulsorno inzistira.

Nije čudo ako je nosilo tragove, a i ožiljke, tih evropskih dodira. U toj poeziji tako se sporo i bojažljivo pomalja i ocrtava domaći pejzaž: jedva da ga, život, i ima.

Jednom rečju: velikih potresa u toj poeziji nije bilo. Vrlo je zanimljivo i poučno posmatrati evoluciju njenih rodoljubivih motiva: postepeno, oni su se

Uopšte, u toj poeziji humor — naprasni, neočekivani pa i neželjeni, nenamerni humor — čudan je a veoma prisan elemenat zabune i

mi se da je to mišljenje potpuno neodrživo; i priznajem: da Sarajlijinu pojavu u našoj književnosti, a naročito divljenje toj pojavi, nisam u stanju razumno objasniti ni sebi ni drugima.

Kto tja tam' zaščitit ot kopcov ishitit? Odvješčaj na sije! „Orel moj visokoparni, silni, krepki i preslavni, toj mja tam zaščitit.“ Priskorbna gorlice! Čim tja vospomožet, ot jastreb odtoržet? Odvješčaj na sije!

Gibelj su strasti bez uma krepka. Beskrvne ruke onima v četi toj. A drugi, rođen s većima silama, A k dobru nevešt skloniti se Turčinu zlobnu za odmaščenje, Kak' lav razjaren zeleni

Mog detinjstva spomen slatki, Sna i mečte obraz glatki, Što iskazat nije slovom, Jošt u kući toj se bave, Roditelja pamjat slave Moja čuvstva tim pod krovom.

Koliko se nad tobom Ljupkih r’ječi kazalo! Koliko li kraj tebe Usana celivalo! I ja s’ nadah sreći toj, Dugo ovdje čezneći; Nu sni moji ljubavi Već s’ odmiču bl’jedeći, Već vesela pjesma mi Zan’jemi u nesreći.

više puta, Al, on veli: — Volim od stope umreti Neg’ toliki trošak na sebe naneti; Treba malo jesti, da se pri toj bedi I nevolji teškoj barem što zaštedi. Zovite mi bake koje bajat znadu, Ozdraviću mukte kad se predam gladu...

od kolonje, samo da je fina, Pariske pomade, plajvajsa, karmina, Špioda, igala i češljića krivi’, Da se svaki kicoš toj krasoti divi. Nije vredno spomen da o tome biva Kad čovek promisli što se tu uživa!

tamo, tamo Na istoku dosta zlata, I ko tamo stigne samo, Imaće ga kao blata; Kâ u našoj, u prokletoj, Nije u toj zemlji svetoj!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Hvala! LEONARDO: I oružja... JELISAVETA: Hvala! I pozdravi se toj Republici Da mi je milo breme nositi Što mi na slabo rame tovari Golema ljubav koju osećam Za Veneciju dragu,

JELISAVETA: Nikad! O, kneže, kneže, nikada! Jer u toj krvi besne pučine Potonje snage rikom samrtnom Utonu, Đurđe, naša galija — Žalosni dvori sina Ivova...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje. Sudac: Dobro, dobro, Davide. Vidim da znaš red. A šta ti je to u toj... No, kako se to zove? David: Vreća! Vreća se ovo zove, a ovo u vreći, ovo se jazavac zove. Sudac: Jazavac!

Neću preko zakona, pa ubi me!... Neke godine, dok još nisam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. U'vati me carski šumar i oglobi s pet vorinti.

David: Pa baš ima u vas ta'ka škola terezijanska što se zove? Sudac: Ima, ima. David: U toj se školi vašoj, terezijanska što se rekne, uče barunski, gromovski, a jedan mi gazda reče da se tuj i carski sinovi

Istina je to sve, Davide, pa šta onda? David: A znate li vi čiji se sinovi još u toj vašoj školi, terezijanska što joj se veli, uče? Sudac: Ne znamo. David: Ne mere biti da ne znate?

David: Ne mere biti da ne znate? Kako vi to ne bi znali? Ja sam, bolan, načuknô dolje u čaršiji da se u toj školi uče djeca najvjerniji' službenika vašeg cara, koja će poslije, kad odrastu, upravljati i drmati cijelom vašom

A u toj istoj školi, možda pod tuđim imenom, uče se sinovi najduplijeg gazde u cijeloj Bosni i 'Ercegovini. Sudac: Dobro je

Bojić, Milutin - PESME

Pod oblacima u magli i prahu Zablesnu požar, i s krkljanjem bljunu Vaskrsla snaga i besvesno grunu — Jer u toj stravi vekovi se klahu.

Već danima tako bez promene sve je: Ni cika, ni suze u toj polutami; Čak ni nebo da se rumenom zasmeje. I podne i ponoć jednoliki, mukli.

I podne i ponoć jednoliki, mukli. U toj jezi kao i bogovi sami Da su se pred bolom u ambis povukli. Samo beli bezdan pahuljice veje.

U moju dušu sumnja se prikrada, Jer vidim da smrtna harmonija vlada U toj mešavini svetlosti i tame. I tad kao heroj posle strasne bitke Odmorišta hoću bez strasti i žara, Već da mi se

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti.

života i podviga slavnih ljudi, njima će biti darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u tako sistematičnoj doslednost nema kod drugih naroda.

Kosovska epika javlja se u vreme kada svest o državi, pripadnosti toj državi, i svest o viteškoj dužnosti prema njoj postoji u svakom pojedincu, i kada ep predstavlja istorijsko pamćenje

Gotovo sve što je srpska književnost dala u narednih sto i više godina stvoreno je u toj novoj sredini u istorijskim prilikama bitno različitim i od onih raznih i od onih u kojima su u to vreme živeli drugi

žanrovima i u politici, on se kao četrdesetogodišnjak prihvatio rada na romanu i pripoveci iz suvremenog života i u toj oblasti stekao glas srpskog Balzaka (Milan Narandžić, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja i dr.).

) sjedinio je glavne vrline svojih prethodnika u toj vrsti, značajnost Sterijine tematike i virtuoznost Trifkovićeve scenske tehnike.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Pratite iz dućana. I u toj njenoj poniznosti, zajedničkom oslovljavanju, izjednačavanju u starešinstvu oca sa njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona

I ono gusto, zeleno šušti, nija se te ulicu čini još tamnijom, uvučenijom i još više punom vlage, zelenila. A u toj vlazi, zelenilu, zna se da se jače oseća sladost, milje srećna života. A on?

jedno parče zemlje prodaje se, gubi; a ovako, to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: »Pa naš Mladen ove godine uzeo i raboti«.

On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj: — Snaške, kome ja na put stajem? Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto oporo: — Nemoj tako! S nama što je bilo, bilo.

— preseče je ne dav joj čestito ni da stane. — Što, sinko? — To! Sto puta, ne jedanput, rekao sam o toj ženidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi još ko dođe i pita me za to. — Ne znam ja, sinko, ništa!

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Na Đurđevdan domaćin ili drugi ko od muških iskopa ispod najrodnije šljive b. trave, pa ga da planinci (= ženi koja u toj godini rukuje mlekom) da ga meće pod sudove u kojima se siri sir ili skida kajmak (SEZ, 19, 57).

I vatra na kojoj je parena kudelja i celo ognjište na neki način opoganjeni su. Na toj vatri ne mesi se i ne kuva (SEZ, 32, 133); da bi se moglo na njoj kuvati, potrebno je da se ona »obžeže« (SEZ, 17,

formentone), kolomboč (Šulek). K. ima veliki značaj u vračanjima, divinaciji, kultu n narodnoj medicini; on je u toj oblasti, očevidno, nasledio srodne kulturne biljke. K.

malo semena u krpu i provlače kroz nedra mrtvaca, jer, ako to ne urade, neće ,život da rodi̓ (ništa neće roditi u toj godini)« (GEM, 25, 1962, 176). Seno. Na vezu s.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Maša, gledajući ga u oči, osjeća na sebi njegovu snagu i mušku silu, i dođe je volja da se toj sili podvrgne. Rade leže potrbuške na zemlju, do njenih nogu, nalakti se i gleda u nju.

Sudac proglasi osudu: Pop Vrane osuđuje se na dva dana zatvora, odnosno na globu koja toj svoti odgovara. Njegov advokat proti osudi položi utok na stariju vlast.

Pruža ruke da se čega dohvati... Znoj ga od muke probio, vikao bi, ali ne može usta da otvori... Kad odnekle, u toj muci, na ivici bare, na suvu, obrte se gazda Jovo. Raspružio ruke iznad sebe, a u svakoj ruci drži po nekoliko jaja...

Možeš i ti doći! Pođoše svi u drugu sobu. Piero je gubio, Ivo je čekao i čekao, no toj partiji ne bijaše konca ni kraja. Dotuži mu se. —Ja ću malo izići, reče igračima. —Slobodno, — odgovori mu Piero.

A poljem naokolo osjeća se pun dah života, zdrav i jak. Njegov mladićki žar budio se i podavao toj slatkoj snazi; nu u taj čas pred očima u sunčevu svjetlu pokazali bi se Marija i Jure, onako mučaljivi i prijegorna

Pri toj pomisli stegnu ga u grudima; bijaše mu kao da su se oni srasli s ovim krajem i da ih, evo, silom kidaju od majke im zem

Kad se smirio, činjaše mu se da je traženu zaklonicu našao; valja samo da požuri, da se u nju useli; u toj misli nalažaše zadovoljstva. Na večeru došao je poznati stari đak svih univerza, koga su doktorom zvali.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Znam da si ti u toj svetlosti, seme tvoje protiv beznađa, protiv greha. Prohor, drugi tvoj sluga, prigovara mi kako sam od tvoga hrama

Pipac Kirča žestoko mrzi Jelenu. U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica. Kaže: ne podstiče dovoljno svoga muža.

Vidim da se svi na Kuli, bez izuzetka, raduju što se našao neko ko će toj debeloj pijavici izmeriti trbušinu. Svima je već odavno dozlogrdio taj glupi debeli krpelj bez duše, tako svirep prema

Artemije Kad je određen čas suđenja, svi navališe u trpezariju. Ja nisam hteo. Radije sam ostao pored igumana. Tu u toj tesnoj odaji ispunjenoj mirisima užeglog loja, bosioka, sporiša, lipovog cveta, kraj mrtvački bledog starca razjapljenih

Ko zna kakve su se lude misli splele u njegovoj glavi, i šta traži tamo u toj šugavoj rupi, tamo gde ljudi ni u najvećoj nuždi ne zalaze.

Ali je odjednom u toj momčini sazdanoj da satire konje među butinama, lomi vrat bikovima i kičme medvedima, proradi la duša.

Ne znam niti ću ikada saznati šta je bilo vedro u toj priči. Meni se učinila prilično sumornom i mračnom, no ostale je veoma zabavljala.

Nepomičan je. Gleda u mrlju na svodu. Trudio sam se da odgonetnem čega li to toliko zagonetnog ima u toj ružnoj, mrkoj šari okruženoj grubo klesanom sivom sigom. Što sam više gledao, manje sam video.

Ilić, Vojislav J. - PESME

putnik u dubokoj noći, Što zaman baca mutni pogled svoj, I razum ljudski tako isto luta, I strašno kliče u nevolji toj Al' nigde glasa...

Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj. SlušajuĆ kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj... 1885.

Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, kiti beži od seljana. o toj lepoj maloj Tici pričaju se čudne bajke: To duša male kćeri nad grobnicom mile majke.

A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje, Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje, I stidljiv šapat tvoj... 1886.

1887. STARA PESMA To je stara pesma koju čitam sada, Mračna neka tuga u pesmi je toj; Ta me pesma seća na vremena mlada, Prošlost je u njoj.

Večiti sklad i pokoj nek blaže nemir tvoj; I duh, zapojen njima, da krila slobodno širi Po tavnoj noći toj. 1888. NIMFA Tamo gde gusti bršljan šumori s lisnatih grana, I bistro jezero šumi i vetrić uljuljkan spava; Gde divlja

A prošle snivaše noći gde, s Kićom, lutaju sami Po tavnoj dubini šumskoj. I u toj prohladnoj tami Oni se igrahu dugo, dok vihar odnekud stiže, I s njenih detinjskih grudi nenadno pokrivač diže I

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

U tome prvom izdanju albanske Golgote učestvuje i praded mog pradeda, Milanko - šteta što ga u toj gužvi ne mogoh prepoznati! Eto, tako me je pomeranje u prostoru bacilo u daleku prošlost.

“ Zaista! Sveštenici država koje su u toj zemlji dveju reka jedna drugu odmenjivale, države sumerske, pa starovavilonske, asirske, novovavilonske i haldejske,

lako uvideti da se on, učestvujući u svakodnevnom obrtanju nebeske kugle od istoka prema zapadu, seli bez prestanka po toj kugli od zapada prema istoku, optrčavajući je za nepunih 28 dana i menjajući pri tome svoj izgled prema svome položaju

I veština proricanja sudbine raširila se iz Mesopotamije preko Egipta, Grčke i Italije po celoj Evropi. Po toj svojoj postojbini, Haldeji, značilo je na Zapadu ime Haldejac isto što i nebeski vrač, astrolog.

“ - „A šta piše u toj knjizi o sudbini nas, pojedinaca?“ - „Ništa, draga prijateljice! Sa takvim se sitnicama ta uzvišena knjiga ne bavi.

Aha! Ono je onde Likejon, gde on svakog jutra i večera drži svoja predavanja, šetajući se po toj svojoj slušaonici sa svojim đacima gore dole.

Najprosvećeniji od njih sviju, Ptolemej, sin Lagija, dobi pri toj deobi Egipat, uze kraljevsku titulu, i odabra Aleksandriju za svoju prestonicu.

Tu se prodaju i šalju u ceo svet: svila, tkanine, staklo, slonova kost, biser, mirisi i papiros. U toj se ulici nalazi i cilj našega putovanja, slavni aleksandriski Muzeum. No, još je rano da pođemo onamo.

osećao je da se približio, na dohvat ruke, rešenju svoga velikoga problema, a grlo mu se osušilo od uzbuđenja pri toj pomisli. On morade ponovo sesti.

Na toj istoj karti označen je još jedan veliki krug nebeskog svoda, ekliptika, a duž ovoga je iscrtano dvanaest likova zodijak

Po toj ekliptici šeta naše Sunce; tako nam se bar pričinjava. U toj njegovoj godišnjoj šetnji, dva trenutka imaju naročiti značaj,

Po toj ekliptici šeta naše Sunce; tako nam se bar pričinjava. U toj njegovoj godišnjoj šetnji, dva trenutka imaju naročiti značaj, ona kada Sunce stigne u one tačke svoje putanje u kojima se

Stanković, Borisav - TAŠANA

Kao da se hoće i sama voda da zaustavi, umrtvi, da ne bi tekla i žuborila! A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi!

Bojim se, će se sopletem, pa nekem na glavu a nekem u nedra da izručim piće. Pa me straf da izručam ćuteci i toj onoj pravo turcko tepanje! KAFEDžIJA Može, može, de. Ja ćem sve okolo teb da sam. Čak i ruci da ti pridržim.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ristani milo. Kad se putnik vratio, imao je šta da priča: „Mnogo Mađara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Pešti. Naši se drže i ne dadu, a opet im nije ni lako. Govore srpski, na primer, a zanose.

A ocu je pisao Rista o toj istoj poseti malo otvorenije. Sve je išlo brzo. I mladić i Seka pristadoše. Palanka je pronašla adresu verenikovu i

Kandilo se celu noć ne gasi, tri čoveka u toj maloj niskoj kućici naizmence žmure i jedno drugo varaju da su zaspali.

Sjedne strane, stari otac i mlađi brat sa svojom Švabicom. Na toj strani je vladao tvrdičluk. S druge strane, Toša sa svojom Mađaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog

Na toj strani je vladao tvrdičluk. S druge strane, Toša sa svojom Mađaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog luksuza, dakle kulturnog luksuza.

Te je večeri otpočela u toj jakoj i smeloj ženi njena prava funkcija, iz koje će zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, reči, dela.

Dok smo bili sami Todor i ja u kući, opet je to bio ”razni svet”... Ne znam, zaista, šta je u toj deci oko mene. Ali ako ćete mi na dušu verovati, ne znam ni šta je u meni, i ne znam ni šta će biti sa imanjem.

— A da se taj sakatov ne vrzma oko tebe? Ti iz banke znaju dobro računati... Ama, šta si ti u toj haljini, kad je ovoliko zahladnelo? — Odjedared je nastala scena.

Kad gospodin župnik kaže, valjda i vredi taj fabrički inženjer... Nego, reci mi, bogati, kakav svet živi u toj zemlji u koju se spremaš? Govori li se tamo švapski? — Govori se francuski. — Ne govori se švapski!

Od teškog tela, u naslonjači se napravio kao neki mider za bolesne. Gospa Nola je govorila doktor-Mirku da joj je u toj rupi najbolji odmor, i najbolji melem. Ostane tako uvaljena po sat dva, i pravi se da spava.

Voleo je rad više s računom, nego radi slave. Na toj tačci, tačci slave, imao je mladić nešto nemladićsko, nezdravo skeptično, sasvim starmalo i malodušno.

Strahoviti su to napori, i užasna vera u sebe, i, ja ne znam šta još i još! ... E, vidiš, i naša frau Roza je u toj drami jedan od dobrih glumaca. Njena uloga, to je Pavle, Pavle Jevrejin.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

To je lepo, vrlo lepo od volšebnice, ali mi joj ni najmanje nećemo blagodariti na toj njenoj poslugi, budući nam je otela viteza i so tim nam preti povest prekratiti.

Koliko devojaka ima koje svaki dan viču: »Ta oće li već jedanput taj suđenik doći«, i u toj želji poklade za pokladama protiču. Koliko ji ima što s najvećim nestrpjenijem viču: »Kad će taj bal doći?

— U toj misli potrči na njega, a naš divlji mačak tako se uplaši da je smesta na zemlju pao i Romanu tri sata posla učinio da ga

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Iz blagodarnosti prema toj pažnji, on je izradio portret krojačev i njegove žene. Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između

Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac.

Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime

Kad god sam o toj okolnosti iz moje biografije razmišljao, uvek mi je padalo na pamet kako to odista mora biti dobra šala umreti pod

boje koja odgovara njihovome licu, ali je pitanje da li ta boja uvek odgovara i onome psihičkom raspoloženju koje ona u toj haljini preživljuje.

Stao sam odlučno pred majku i izjavio da neću više da nosim suknju. Ja ni sam ne znam kakav je bio neposredan povod toj mojoj odluci, da li baš to često zadizanje suknje, nalazeći da je lakše zadići suknju no svući pantalone, prema čemu

I jedna još čudna okolnost u toj pojavi: ako je suknja odista simvol popustljivosti i mekuštva, zbog kojega su narodi koji su je nosili propali, otkud da

Pošto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV, mogao reći: „L-état c-eѕt moi!“ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke.

Ministra vojnog niko nije video gde se u toj gužvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati šta je s njim. Kada smo se, posle ovoga teškoga poraza, jedva mogli

Ako je majku takvo proročanstvo i umirilo, oca nije moglo i zbog toga su u porodici vrlo često vođeni razgovori o toj temi. Time se, uostalom, svi roditelji vrlo rado zanimaju, određujući unapred sudbinu detinju.

Eto, u takvim prilikama ja sam zavoleo mnogoboštvo i žalio sam što nismo ostali u toj veri. Prvo: što više bogova to manje osnovnih načela; drugo: mnogi bogovi ne mogu nikada biti tako opasni kao jedan

A reč može da se ispeče ako se zagreje stolica kod kuće, pa se na toj stolici sedi sve dok se ne ispeče reč i za to vreme se uči srpska gramatika, kao najvažniji predmet, pošto bez jezika

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

U toj vatrenoj klopci, jurila je nejač na sve strane tražeći spasa... Kao da je zaboravljen od Boga, a napušten od prijatelja,

— Sa pravnog gledišta državu sačinjava suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom na toj teritoriji — razlaže potporučnik Živadin, svršeni pravnik.

Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani. Svako jutro pred šatorom lekara čitava povorka vojnika.

baš Bugari su otvorili strahovitu artiljerijsku vatru na naše položaje, te i ne stigosmo da se oduševljeno zaradujemo toj vesti. Bio sam na osmatračnici, kad mi vojnik donese jedno veliko pismo.

— i obode svoga konja u pravcu treće baterije, da i nju izvesti. Zemlja je praštala pod kopitama njegova konja. U toj ludoj jurnjavi kao da čujem povremene pucnje pušaka za nama.

Petrović, Rastko - PESME

trudnoće, Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci; I, ne izlazeći više nikada, hoće Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci. Al zalud!

sve nesreće, želi da se vrati majci; I, ne izlazeći više nikada, hoće Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci. Al zalud!

koji pevaju izgledaju tako izvan vas da se osećate na granici apsolutnog negde gde je dan što i noć beznadežno sam u toj oštroj svetlosti Beznadežno van čovečanstva prvi trenutak kada moraš živeti sam od svoje krvi i disanja pre prvog krika

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Opet su bili u kuli, za stolom. Princeza je crtala i na crtežu je rasla planina, rasla šuma. Je li bilo košuta u toj šumi? Veverica? Dečak se nije usuđivao da pita.

Zar u toj kući nije bilo muškaraca? — Pa, možda ih je i bilo! — reče sat mirno. — Ali, oni su pripadali konjima i ratovima.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Daj da gi mrsim ja, Daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?! MARKO Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda.

I paše mi se sklanjašev...: »Mitka je toj, vikav, na čorbadži-Arsu brat!«... Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život?

Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me.

ARSA Kući!... A žena, deca? MITKA Ti me oženi, ti me zarobi! Ti s’s mene što iska toj i napravi. I s’g, eto ti gi: i žena i deca!... Ja! Ništa nemam. Nikoga si ja nemam. Aha!... ARSA (besno): Kući!...

Ženu? (Pokazuje na kuću.) Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, »moju pesmu« da sviriš! GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA Moju pesmu!

Bolan od kako se rodija. — Toj sam ja!... Pa od t’j bol, jad dert li je, prokletija li neka — eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert

MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (pokazuje na sebe).

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s meseči

Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe.

(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj »Žal za mladost«..

(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj »Žal za mladost«...

(Gorko, siteći se sam sebi): Istina je. Istina je, Mito, crni Mitke, da si bekrija. I toj asli, dibiduz-bekrija. Samo se po mejane lunjaš, samo puške, sablje, žene. I dokle ćeš? Lipči i crkni bre jedanput!

Šantić, Aleksa - PESME

Zaklopi zbornik Pa sedni bliže uz odar moj. Pogledaj kako Vatra se žari, I hukti, i bukti U peći toj. Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore!

1911. PREPEVI XAJHPIX HAJNE I LIRSKI INTERMECO PROLOG Moja patnja, moja tuga I bol u toj knjizi stoje: Otvoriš li knjigu ovu, Otvorićeš srce moje. Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Teško da je kmet prema toj državi mogao imati simpatija. Po svoj prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko

Teško da je kmet prema toj državi mogao imati simpatija. Po svoj prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko vre što je njegov položaj tada u nečem bio čak i poboljšan.

U toj pokornosti caru — ma kako ona ograničena, nestalna i neznatna bila — leži najdublja sramota. Narodni pevač je svestan to

Očigledno, prema čoveku čaša i pogača. Narodni pevač — s pravom — vodi računa o toj srazmeri. Uostalom, svi junaci na svetu mnogo jedu i piju.

Jer svaki veliki, svaki plemeniti postupak u toj borbi u stvari je prevazilaženje smrti. To je junaštvo u sukobu sa nasilnicima.

To se jasno vidi iz pesme Banović Strahinja. U toj pesmi zajednica Juga i Jugovića pojavljuje se sa svim karakterističnim crtama patrijarhalne zadruge.

našoj poeziji — od najstarijih do najmađih pesama — nema ličnosti od koje bi zavisili događaji i ljudi ma i približno u toj meri u kojoj zavisi u Ilijadi tok rata i čitava ahejska vojska od Ahila.

Prema toj presudi, očevidno, za Zogovića, kao i za turskog feudalca iz Gorskog vijenca, „pučina je stoka jedna grdna“, nesposobna

Al' se šure tebe nasmijaše, u jegleni ružno govoriše? Al' šurnjaje tebe ne dvoriše? Al' mahanu toj tazbini nađe? Kaži, zete, šta je i kako je?“ Planu bane, pa mu progovara: „Prođ' se, taste, stari Jug-Bogdane!

Ja sam s šuram bio u lijepo, a šurnjaje, gospodske gospođe divno zbore, a divno me dvore; toj tazbini mojoj mane nema. No da vidiš što sam neveseo: stiže knjiga od malene Banjske, baš od moje ostarjele majek“.

Planu bane kako oganj živi, u ijedu i toj muci ljutoj ne šće viknut ni prizvati slugu, za seiza ni habera nema, no sam ode k đogu u ahare.

I ti, bane, povjerova mene, i pušti me dvoru bijelome, očevini i toj postojbini. A kad dođoh grdnoj postojbini, tamo su me jadi zabušili: u dvorove, postojbinu moju, u dvorove kuga

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

šumske straže Nije znao da mi kaže Da l’ slon telefonira Il telefon — slonira SMEŠNA PRAŠUMA U prašumi U toj zbrci Nestali su lavu brci Dok je malo dremao Dok se za lov spremao Pre no što je đipio Neko mu ih zdipio Kako

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Paprika je ljući od prave paprike, prebiće te kad sutra dođeš u školu. — A ja zato neću ni doći. Stric samo zinu. Toj mudrosti on se već ne bi dosjetio: ne dođeš u školu, nema batina, prosta stvar. — Pa šta ćeš onda raditi?

Međutim, u selu se kovala velika zavjera protiv malih bjegunaca. Njezino središte bila je kneževa kuća i u toj kući velika soba, a u sobi sam knez Valjuško.

O toj bruci narednik Dane Nakarada izvještavao je višu vlast, između ostalog, i ovim riječima: ... „A zatim, u neoznačeni sa

Tu promjenu na Stricu najprije i najbolnije uočila je obavještajka Lunja. Brzo je saznala ko je bio uzrok toj Stričevoj neobičnoj zanesenosti. Naravno, Marica, ko će drugi biti. To se moglo i očekivati.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

— isuši te krvave potoke da bi u toj reki suhima prošli nogami. Budi nam nebesnom dugom, znamenjem, da ne bude više na nas potop!

Premudra i mužastavna ženo, svagdašna devo, da bude ta luna, njino znamenje, pod tvojim nogami, i satri rogove Toj varvarskoj luni, kakono si satrla glavu pregrdomu kaganu, što je bio veliko digao svoje rogove na krstne rogove, i

vodu s medom za piće uslađuju, a ona je svoje piće s plačem sebi razblaživala; nisu toliko poviše ni vetrovi duhali u toj pustinji, koliko su prsi njene trudili se udaranjem i od srdca uzdihivanjem.

A kade dođe te ukaza tu svoju mastoriju Apelesu, ta on taki smotre da u toj njegovoj ikoni nejma majstorije. Ta mu i reče: — Kad nisi umeo s bojom skiosati ga lepo, a ono si ga rad toga zlatom

što god ih ispod neba leti: »Zberite se — reče — svi ujedno pak pohitajte i dođite na večeru velikoga boga, i na toj večeri svašta će vam zadosta biti da se sve najedete, i ni jedna gladna da ne otide!

I imaćete — reče — na toj večeri, svako carsko i gospodsko jeto, i ja vam za povedam da jedete do vaše sitosti, da imate sve izesti što god onde

I tamo na toj večeri da izete svakojako telo; telesa carska, kraljevska, i svakih mudrih i snažnih junaka i kojino su urednici nad

Pak po toj mu nameri, na njeno ime ne dade mu se nikako dopraviti je: ona sama ne zaktede da to bude. Na snu se caru ukaziva govore

U toj bolesti ukaza mu se sveta Bogorodica na jave, te ga zapita, što zakteva on od nje, čim bi ga darivala: zdravlje, ili mudr

I vrlo se svakad paštimo za tim. ČETIRI RAJSKE REKE Jednoj toj rajskoj otoci je ime po Pismu Fison. Ona prolazi tamo na Istoku preko evilatske zemlje.

udubila moja pomišljenja; to je o meni od Davida izvešteno tebi: — Ja ću naći u dobini morskoj, to li ne mogu dovatiti u toj dubini bunarskoj! Odoleće tomu studencu dobokom dubina premudrosti i razuma božija moga.

Tako eto, i mi po toj naturi to vama ljubovnim učinismo: u ostrov vozeći se ne gradova a ni zbegova, varoše li vam ukazujući, nego dobre i

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!... A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila

U toj kujni su se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili. Kujna je bila najmilije i, tako reći, najtoplije mesto u prost

za njih se udale i postale domaćice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osećale kao rod toj kući.

Nešto tako moglo se očekivati i u ovoj prilici kod Mana kujundžije. O toj stvari je već nekoliko dana mislila najozbiljnije Manina majka Jevdokija, pa je naposletku i sazvala jedno veće —

O, bož’ke, kol’ku mi čes’ čine i davaju devojčiki, a sve zaradi tvojega Manču! Ubavo si vidim, demek, zašto je toj! Preko čaršiju trče, ta da me u ruke celuju, „Živo-zdravo“ mi reknu... sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju...

sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine.

Da se istepate vi za toj, vikam; ja, ako sam si žena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men’ toj“. Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će

Da se istepate vi za toj, vikam; ja, ako sam si žena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men’ toj“. Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...

Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe?

— De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko,

— veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke... — Ete, toj Zone Čorbadžijsko da vidiš sal!... — veli joj Doka izlazeći.

Zašto da uznem niku, a ona da ti čes’ ne odava, — biva li, a?... — More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš. Ja već i sag jošte vidim što me počituju... Ete, izberi si jednu odi tija što gi ti kaza otoičke...