Crnjanski, Miloš - Seobe 2
je, od blata, leti, a curila, od vlage, zimi, ali su Mahalčani pričali, da je puna dragocenog nameštaja, a da se Trifunova žena u njoj, od nakita, sva, cakli. Mahalčani su tu kuću zvali: Trifunovi dvori!
Sedeo je na svojoj čatrnji, snužden, ne znajući kuda će. Život mu je bio postao mrzak. Eto tu se ova priča nastavlja. Trifunova deca bila su razbuđena rano, umivena – ali nisu plakala.
Sirota gospoža Kumrija, koja se osećala još vrlo mlada, smatrala je da je ta pomisao Trifunova, i Pavlova, da se ide u Rosiju, pokvarila, tako reći, ceo njen život.
Kad je čuo da je tek prešla tridesetu, a već ima šestoro, samo je nešto promrmljao. Trifunova žena, međutim, postade vrisak kirasira u Temišvaru. Ona nije volela svoje jetrve, ni Anu, ni Varvaru.
Kad bi se Varvara pojavila u Trifunovom domu, namirisana, sva bi deca Trifunova visila o strininom vratu. Plakala bi, kad bi Varvara polazila. Mati ih je posmatrala, začuđeno, i ogorčeno.
Plakala bi, kad bi Varvara polazila. Mati ih je posmatrala, začuđeno, i ogorčeno. Trifunova žena nije volela ni ženu Đurđevu, Anu.
U familiji, Trifunova žena nije bila dobro ni sa Petrom. Iako su bili skoro istih godina, Petar Isakovič se toj lepoj ženi činio nekako
Kad bi je Pavle pohvalio, u kući, pri igranci, ili na konju, Trifunova bi žena pocrvenela čudno, zagledala se u njega, a zatim bi joj lice obasulo neko samrtničko bledilo.
A žalio je tu mladu ženu, sa tolikom decom. Nije odobravao da je u familiji izbegavaju. Međutim, ni deca Trifunova nisu više volela, toliko, kao pre, svoju mater. Ona su bila valjda osetila da su svojoj majci na teretu.
i nastavile svoja beskrajna torokanja, o ljubavi, i ljubavnim parovima, u Temišvaru, uz šolju takozvanog mleka od badema. Trifunova žena, međutim, i dalje bi preletala prepone i nastavila da izaziva svakoga.
Svi su jahali sitnim kasom i prelazili, svaki čas, u korak. Međutim, Trifunova žena bi i posle dugih kavalkada, preletala prepone, preko panjeva i ograda, dižući svog konja, uzdama, u svojim belim
Obešena su dva Trifunova invalida, koji su se bunili. Pisma su bila puna suza! Ne nadaju se više da će se ikad videti! Neka im bude u pomoći