Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Greh je prevariti čoveka sa šestoro dece. Teška je, dugonjo, materina kletva. Da pođemo, pa da mi neko, Trifunovo, na putu umre? Kud ću ja od Kumre? Nego da ti kažem ja. Ne slušaj žene!
Ona je želela da ta deca dođu na svet, u nežnom, ljubavnom, zagrljaju, uz ljubavno gukanje Trifunovo, uz pesmu. Momci su imali običaj, u Rumi, pa i Hrtkovcima, da se po mesečini skupe, i vodaju putem, i pevaju.
Na iznenađenje Trifunovo, njegova se žena proču, među kirasirima, da dobro igra polonezu. Đurđe je imao običaj da kaže: „Igra ta, čim obuče
koja je kroz dva‑tri minuta imala da otputuje, a znala da muža neće više videti, mesecima, vide sad jasno, kako je Trifunovo lice ogrubelo i umorno. Ona se sećala, kako je nekad milovala to lice, zaljubljeno.
Kad joj uze šafolj, i kad joj opet reče da ide, on joj pomilova lice, kao što bi pomilovao dete Trifunovo ili u Đurđa. Ona ga je, uplašeno, ali očigledno očarana, gledala. A on je još jednom pomilova.
pojaseva, od srebra i sedefa, nekoliko srebrom okovanih pištolja, sto-dvesta dukata, i konje njihovog poočima Vuka. Trifunovo bogatstvo, pre nego što je uzeo ćer kapamadžije Grozdina, bilo je nekoliko srebrnih kašika i zlatom nakićena čelenka.
bila Rosija kojoj se nadao, to je bio neki ogromni Garsuli, koji je imao lice, sad Ševičevo, sad Kosgjurinovo, sad Trifunovo – ali čiji se strašni, crni, pogled nije menjao. Seti se crnog pastuva, Jupitra, kako je crkavao.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
rečenicom u romanu, pojavljuje se ona i kao nosilac znanja o kući, porodičnoj lozi, koja je svoj uspon imala u hadži-Trifunovo vreme.