Crnjanski, Miloš - Seobe 2
nije dosta, što se potpisuje Mitropolit Černogorski, Skenderijski, i Primorski, nego se potpisuje i Egzarh serbskago Trona. Vasilije je poltron! Isakovič ga nije razumeo.
karijera, sekund-sekretara grofa Kajzerlinga, Volkova, koji je radio papire o preseljenju Črnogoraca vladike Vasilija, trona serbskago egzarha.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Iznuđeno reknem detelina, a kolenom već procveta ona i ospe se, igrom tajnog čina, purpur-stidom sa naslovnog trona. Tek s devojke, kao po diktatu, sklizne ruho - a ječam u zlatu. Frulu, kolo, studenac, krčage (krhotine!
(Šta li se ljulja? Možda još traje spiranje mulja?) Ne vidim s trona Drvo života. Žedne mi oči trnjem se pune. Stvorih li mnogo svakojeg skota? Mrači se istok - nadiru šume.
metrička, kad titraj stiha vinem uvalom, kud vija konja svat poludeo, tobož utvarin sen da sustigne - a Gospod s trona kao da kaže: Jesen, ruzmarin...
Popodne svetli mudro, staroslavno, pod živom vodom s Božijega trona, u žarkoj jezi Vrhovnog trinoma, iz čijeg vira, uzdrhtalog valno, tek krhka forma trudi se da ščvrsne u kam, i
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe od zla braniš Kao večni, slavni car.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
na prestol nebesni te mogućim zažižeš pogledom sva svijetla kola u prostoru; ti, koji si razvijâ prašinu ispod tvoga trona svijetloga i nazvâ je tvojim mirovima, te si prašak svaki oživio, nasijâ ga umnijem sjemenom; ti, te knjigu držiš
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Kraj carskog njegovog trona, Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje, K'o slike Titana mračnih, k'o tučne statue Krona.
Prestade veseli šapat između stubova drevnih, I polupijane žene jurnuše do carskog trona. Jer grozni proročki zvuci grunuše nad njima silno K'o tutanj podzemlja mračnog, k'o uzvik gnjevnoga Krona.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
- arhangela oba jednoglasno - čudo da nas u kristalne stupce te krajnosti dvije ne smrzoše kod tvojega trona presv'jetloga - premoguće tvoje božestveno i sljepota duha Satanina! Ko da s tobom, oče, silu mjeri?
vidu se uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna, pa se poče vrćet sa hitrinom na zefirna razljućena krila oko trona i gore sveštene sa potresnom preužasnom jekom.
mirijade sv'jetlijeh mirovah tajnom sudbom i strašnijem stresom iz svojijeh kolah iskočiše, srojiše se tvorcu oko trona, svaki punan besmrtnog voinstva, i otada voljom svevišnjega postadoše nebesni kuriri.
“ Legionah sretnji načalnici polećeše od trona višnjega na ognjene svoje kolesnice u vesele nebesne ravnine da svetkuju u slatkoj ljubavi padenije neba protivnika
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Umákô bih šećer u med Da ti bude slatka hrana; Purpur, svila i kadiva Za tebe bi bila tkana. Oko tvoga zlatnog trona Podigô bih đulisade. Na šest hata arabiskih Vozila bi s’ kroz livade.
“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja. I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!
Ilić, Vojislav J. - PESME
O zavičaju cvetni, mudrosti i večne slave, Gde svetla carica juga sa cvetnog diže se trona Na pepelištu svome. I hrabri sinovi tvoji, Uz gromke udare lira i Rige i Bajrona, Spletoše bezbrojne vence međ vence
Umreće istine ljudske, i more stoleća tavni' Pokriće grobove njine. Al' svetli živi Kron, I s njime, kraj zračnog trona, u čistoj, nebesnoj pravdi Živeće večno on. 1889.
1890. ČETIRI PESME KALIFE ABU-EL-RAHMANA Kad je Abdala—ben-Ali, za ljubav kalifskog trona, Na užas Azije cele i drevnog Vavilona, Potomke Omajida na gozbi poklati dao, Od strašnog njegovog noža jedan je umaći
A Himen sa svoga trona Blagoslov nisposla štedri na mesto gde pade ona. I nežna kô njeno lice Izniče stabljika tanka u mladoj proletnjoj
1893. II MOME GARIKU Gariče, mani zanos drag, Silazi s tvoga trona, Nek drven skiptar nosi vrag I krunu od kartona!
Kraj carskog njegovog trona, Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje, Kô slike titana mračnih, kô tučne statue Krona.
Prestade veseli šapat između stubova drevnih, I polupijane žene jurnuše do carskog trona. Jer grozni, proročki zvuci grmnuše nad njima silno, Kô tutanj podzemlja mračnog, kô uzvik gnevnoga Krona I zatim, tiše
„Čudiš se!“ uskliknu ona, Slazeći nečujno čista sa svoga mramornog trona. „Pa ipak, davno se znamo. Od prve mladosti tvoje Ja življah u duši tvojoj, I lice nebesno moje, Tvoj večni ideal, evo,
Šantić, Aleksa - PESME
Pred njom sviću jutra žetvena, i ona Sve stubove kutnje, mlade kô kap rose, I dične i svetle kô kraljevi s trona, Gleda među klasjem sa odsevom kose.