Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Htela je da prekine te šetnje udvoje, ali, kao svaka žena, kad je i mati, počela je da, sve više, želi da tog tužnog čoveka razveseli, uteši, a pošto je, za nju, postajao sve stasitiji, sve lepši, sve privlačniji, i da mu se da, u
Milićević, Vuk - Bespuće
rad stao, glad pritisla; zapomažu da im se od kuće štogod pošalje, dok gladna kuća iščekuje pomoći od njih; zamre i ono tužnog veselja nad životom ma kakav bio; zaćute nerodne oranice, zaustave se i prestanu da se okreću vitlovi, dok Una prolazi
Radičević, Branko - PESME
“ To veli Mita, Milana tad gledi, A njegov ne mož' da podnese pogled. Na njemu leži Milanovo oko, Iz sebe šiljuć tužnog ognja zrak; Kô mesec kad ga laki oblak krije, Baš tako tužno on na njega gledi, Nijedna iskra života u njemu, A ruke
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Obali drugoj nad samom vodom jabuka raste sa zlatnim plodom, žari se, blista, dragulji sami, putnika tužnog u propast mami. I ja, i mačak, i kum sa bradom čarobno voće gledasmo kradom.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mog'o, I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. — Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Pružim li ruke, raspašu se žene padaju na kolena, i plačem porodilja klanjaju se meni pune tužnog milja i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi: jer moje su ruke mokre od krvi, krvi. ROBOVIMA Ne ubijajte pseto ni vuka.
Rakić, Milan - PESME
noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvone zvona s tužnog manastira.
draga Gospo, kakva su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...
Pandurović, Sima - PESME
Nebesa kanda otvoriše grudi. I masa zvezda otpoče da pada Ponovo širom vasione cele Na njih i na nju, preko tužnog mesta; I vetar opet zašumori sada Prolazak bola iz života grobu.
Da mi je samo sagledati dna Još jednoj tajni, i videti put Velikog, tužnog i šarenog sna Mladosti naše, i videti kut Gde će nam duše večni naći stan!
I da srcem našim, k’o tamnicom mraka, Biva svetlo prosto zbog tankoga zraka, Što kroz prozor tužnog života nam prodre; I da svaka rečca što se tiho rekne U duši nam strašno, stokratno odjekne, Kao zvuci truba, k’o
radost snage, radost moći; Osećam da sam, u to mrtvo doba, Čedo moćnih snóva, vidovite noći, I da skidam lance tužnog dnevnog roba.
Stari smo mi glumci s oveštalom maskom Na daskama trulim pozorišta tužnog, Srođeni sa zlobom, taštinom i laskom, Na večitoj probi iskušenja ružnog.
svega; A s trijumfom njenim i s padanjem mraka Sitnica valja leševe junaka, Slomljeno oružje, sjaj vremena bolja, Preko tužnog, gluvog i tragičnog Polja. HRAST Zori Sto godina je stari hrast već sâm Sred jednolike i sive ravnice...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvona zvone s tužnog manastira... Ja bih da iscrpem dane moga veka Na prečac!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
uz stolove sa krivim nogama obavijenim kanapom i krpetinama, onako isto kao i patrljci njihovih ćutljivih sopstvenika. Tužnog izgleda, u dubokoj crnini, sa velovima oko glave i cvećem i svećama u ruci, žurile su žene da se, pošto promaknu kroz
pravilno poređanim lampionima, okruženih crnim zamišljenim kiparisima, razležući se okolinom nekako čudno bolni i puni tužnog, svečanog i dubokog prekora. Ja se setih velikog praznika pobeđenih.
duže razmišljanje nema nikakvog, najmanje praktičnog smisla, i jer nada iščupati se iz ovog mesta, toliko dosadnog i tužnog, prosto je naivno zalagivanje.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
od strpljivih noćnih željezničkih čekaonica trećeg razreda do bolnica i od dvorane za razgovore u kaznionama do mjesta tužnog razvrata, na licima iseljenika u čas kad se lađa otkida od obale, na licima robijaša na suncu, na licima umirućih; kad
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda. A kraj mene iz oblaka Vile padoše, Bele vile govorile: Spavaj, Miloše!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Zar od alema misliš to je sjaj?... Suza je raje to, rajin uzdisaj! To je nasilja ona teška pot Što s tužnog čela roblja žalosnog Trostrukim bičem goni besni skot... Naše je to, naša svojina!...
RADOŠ: To možemo, Al’ više?... Oče! Orlu su silnom krila slomljena Sa gavranova jatom garavim Užasnu bitku tužnog stoleća Na visovima bijuć kamenim, Odvojen s svetom, i sa orlići, Bez hleba, gladan... Ah oče! Oče!
Zasladi gorke zbilje opore, Koje na sebi nosi istina; Poslušaće te, kaži sve: Da nije prava imô goniti Stoleća tužnog sedu starinu, Koji je svojih grudi izvorom U godinama žarke pripeke Vrhova ovih kamen rosio...
Ilić, Vojislav J. - PESME
Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô. I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo. Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A i kome bi padalo na pamet sada, u ovom jadu... Imalo ih je koji su već klonuli od umora, i tužnog pogleda zure negde u daljinu kao neko kome je kuća izgorela, pa sad posmatra jadno zgarište.