Upotreba reči tvoje u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

se malo stišala, podiže svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: — Tvoje su crte blage, gospodine! Mora da ti je srce dobro, budi mi prijatelj! Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja!

Ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad video nisi, hvala ti! A ja ću to tvoje saučešće opravdati, pripovediću ti ceo život jedne ojađene porodice; gledaću da ti opišem nepravdu nevaljaloga sveta.

Oh, ta on mi beše miliji nego hlebac gladnome želucu! „Grlice“, reče mi, „i tvoje je lice uvenulo, i tvoje su oči tavne, upale...“ I ja sam videla kako mu krupne suze teku niz blede obraze.

Oh, ta on mi beše miliji nego hlebac gladnome želucu! „Grlice“, reče mi, „i tvoje je lice uvenulo, i tvoje su oči tavne, upale...“ I ja sam videla kako mu krupne suze teku niz blede obraze.

Nisi ti za moju kuću; te tvoje bele i nežne ručice nisu za posao... Idi, pa se pomozi na drugome mestu“. Ona se okrete s nekim ponosom i ode...

— Prostri, brate, tvoje japundže, — reče Miladin, — ovde se možemo malo i poodmoriti... Ovo je livada moga pobratima Živka iz Mutnice, neće nam

Veštica, vampira i drekavaca beše u ono vreme puno selo, ne sme čovek da zamrkne!... Dođu poklade, skupimo se kod tvoje ili kod moje kuće, obredimo se po nekoliko puta pljoskom, u tome se i smrkne; raziđemo se, ali u putu malo ko da nije

Niko ga dvaput nije uživao... Časak je to u kome se jedan vek sahranjuje; sve što je u tebi, sve što je tvoje bilo, sve si sa njime izgubio... Sve za čime si čeznuo, sve ono o čemu ti je duša sanjala, sve si sa njime dobio...

Obradović, Dositej - BASNE

” „Pak jošt pitaš, — odovori lav — i ja sâm da te ne znam ko si, bih se od tvoje vike uplašio.” Naravoučenije Ova basna priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom

jedini bože, sojedini u ime tvoje sve care i kralje, i ako kad koji od njih ushote nepravednim biti, da mu drugi ne dadu!

Ako li te ja neblagodarnim naričem, ja sam zao i nepravedan, sljedovatelno i nedostojan tvoje blagodarnosti. Zato opet poftoravam: da dobro valja gledati od koga se pomoć i blagodjejanije ište.

Onda se mačak učini mrtav i pruži se bez uviženija. „Ne prevari”, rekne mu jedan stari miš. „Mešinu od tvoje kože da vidimo, ne bi k njojzi pristupili, nekamoli tebi jošt neoderatu!

„Ti se tu vsuje mučiš i pečiš,” odgovori mu čavka. — „Što će nama tvoje perje pomoći kad počnemo s orlom vojevati? Najmudrijega, najslobounijega i najjačega za vladjetelja valja izabrati, a to

Izgubi slavuj opklad, no uteši ga pastir govoreći: „Ne stidi se, mili slavuju za tebe je to veđe poštenje što se tvoje pojanje magarcem ne dopada.”| Naravoučenije Ako će ne znam što ko tvoriti, ne može svakom ugoditi.

„Krotka životinjo, poslušaj ti moje reči, ja ću ti ih bez ikakve moje koristi, samo iz prijateljskoga blagoohotstva, za tvoje dobro govoriti: koliko god pastiri prodaju i kolju ovce, opet će njih više na svetu biti nego kad ih stanu kurjaci klaši.

predraga junoste, uči se, vrazumljavaj se i umudravaj se; ali u isto vreme sva tvoja nauka, razum i mudrost, iste tvoje igre i zabave neka su neotlučno svezane i sojedinjene s česnostiju i s dobrodjeteljiju, bez kojih dobro | znaj da

” Pomozi i pomaži koliko možeš, i nek se raduje srce tvoje pomagajući. Zašto, pomoći, to je božje i božestve|no delo.

Dobrodjetelj je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušije, mužestvo — to su tvoje praroditeljske dobrodjetelji. Ovo su dragoceni dijamanti, no potrebuju da ih ruka mudrosti očisti, ugladi i osvetli.

A ne znaš, jadan, da ja, u ovoj kući rođena i odrasla, da deseti deo tvoje larme učinim, gospodar i gospođa i sva kuća bi na me skočili; a ti, koji nimalo ne znaš običaj mesta u kome si, s

„Ovco moja,” — reče joj Jupiter — „To inače prestati ne može razve da ti kakvo nibud sredstvo dam s kojim ćeš ti tvoje zločince od sebe odbijati.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Dao kapu praviti, nemao je na šta staviti! Žena ti mesila prašinu, kišino testo! Bežali od tebe tvoja kosa, tvoje meso! Zalud bradu iznad potopa dizao! Koliko ti mukama treba, toliko disao! z.

z. Na svim ti putevima oklopnici osvanuli! Ujahali u tvoja žita! u tvoju postelju! u tvoju crkvu! Sve tvoje digli na tebe! Sve hajke na tvoj trag! Sva zla na tvoja dobra!

Slova i Spasa, Trojeručice, neka naše čamce u blage luke iz gustih oluja s pučine dovedu ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

̓ — Ja učinim temena, i odgovorim: ,Jesmo, čestiti pašo. Jučerašnje tvoje reči istinite su i svete. Poznajemo i sami da nas od zuluma braniti ne možeš bez vojske, a vojske bez novaca držati ne

tvoj sin ide ozdo s vojskom od Vidina, a Aleksa ozgo od Valjeva, i drugi knezovi s drugi̓ strana, no sad šalji knjige i tvoje Turke, neka se vojske odma vraćaju, ili ćemo te sad odma ubiti”.

Nego ti, kneže, poslušaj mene: dovedi kneginju i ono malo dete (pokojni Sima bijaše malen), pak da ja tebe i sve što je tvoje u Nemačku preturim, te živi jošte koju godinu u miru.

Stanojev, koji nije ni 20 godina imao, kako vidi to, utrči u vajat, uzme kneževu šišanu, i poviče: „Nećeš, Turčine, ni tvoje glave odneti, a kamoli kneževe!” opali i pokraj Stanoja obali Turčina, pogodivši ga posred kotlaca.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Šta veliš? — upita Marica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko. — Ono tvoje »dobro jutro«... Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja srpska majka u detinjstvu

Hoćeš duhana?... Evo! Daj duvankesu!... Tako!... Treba li ti para?... Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Evo!... Naj!... Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže.

te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i krv se sledi; glas koji te ubija, ali i krepi — prema raspoloženju duše tvoje... I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!...

Nisu ljudi tako strašni! Strah je pustolina, jer u pustolini osećaš kako su i tvoje grudi prazne... I on pusti korake... Ali... najedanput zastade...

— Teško tebi, stari Ivane — riknu on. — Teško tebi, krove, koji si prvo zaklonio glavu onome zlikovcu!... Od tvoje kuće, Ivane, ostaće kućište, a od naroda iz doma tvoga strašna pripovetka!...

Pa još kad je tu starost, kad je jedna noga u grobu, kad se svakog trenutka očekuje smrtni čas — a krv tvoja i srce tvoje bludi po dubravama, prezajući od svakog šušnja, a ti nemaš ni nade da ćeš ga videti — onda je strašno!...

Ivan će povući za sobom Popoviće, Sević Beliće, Belići Šokčaniće... Pogledaš: preko polovinu Crne Bare biće tvoje... Onda sudi kako znaš! Ti ćeš biti i bog i pobožje!... — Marinko! Brate!... Čovječe! Reci šta hoćeš!...

Ti ćeš biti i bog i pobožje!... — Marinko! Brate!... Čovječe! Reci šta hoćeš!... — Ne tražim ništa, samo tvoje bratstvo! I hoću da me Turci znaju i prizivaju!... — Sve što hoćeš učiniće Sulja za te! — Hvala ti! Nego...

Taman je zamicao u šumu, a iza jednog pana, nedaleko od hana, diže se čovek. Popreti za njim rukom, pa reče: — Od tvoje mreže, pauče, načinićemo ti ličinu! Idi, idi!... Taj čovek bio je Deva. 2. JELICA Mi se divimo ljudima iz toga doba.

Cijo moja! Nemoj me kleti!... Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!... Bog je to ostavio... Oni su obojica lepo sa mnom.

— reče Surep, a svi prsnuše u smej. Zavrzan uhvati Stanka za rame. — Slušaj!... Slušaj samo kako brblja! Ta tvoje će junašvo učiniti da se čak i Surep raspriča!... Zeka je pogledao sad jednoga sad drugoga.

— Kazao mi vodeničar. Sve mi je pričao: i kako ti nijesi kriv, i kako su podmetnuli i zakopali onu kesu u tvoje đubre... A to su sve, po želji subašinoj, učinili tvoj pobratim i neki Marinko... — Jest. Tako je i meni kazao.

Dučić, Jovan - PESME

Koji je sat u svemiru? Dan ili ponoć, šta li je? Duboke li su putem tim, Gospode, tvoje provale! Busije s bleskom kraljevskim, Zlatne me čaše trovale.

Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi? Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je?

Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao; I za molitve sam tvoje u zvona zvonio; Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao; I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

Tad su pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila. Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje, Slušam sve tvoje sjajne glasove; A čekam kad sve mineš putanje, Poljem kroz naše svetle klasove, Kraj puta k meni atomu skrivenom, Da

Jer kako je prazno naše srce, kada Nema u životu da oplače ništa. Tvoj bol beše izvor sve tvoje čistote; On je tvoja mladost, lepota, i tajna; Ne prokuni trenut koji ti sve ote: Samo si u patnji postala beskrajna.

Jer što srce hoće, to je njegov deo — Uvek novi deo od nove minute. SIMVOL Gledam tvoje krupne oči zaljubljene, Gde sja vatra — ko zna — grešna ili sveta.

LEPOTA Na mome uzglavlju svu noć mirisahu Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose, Dok se šapat čuo kao pesma rose, I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću; Ja se bojim tvoje podmukle Lepote, Da osvetu jednom ne zatraži veću Za svirepa prava što joj drugi ote.

Ja te Ni ne vidim gde si, a sve duge sate Od tebe su moje oči zasenjene. OČI Beskonačne tvoje oči, mlada ženo, Dve duge večeri u pustinji mora; Dve sumorne bajke što uznemireno Imaju šum slutnje u granama bora,

ČEDNOST Dokle spavaš, jedna ruka nevidljiva Brižno svu noć vaja tvoje male dojke, Briše i popravlja, i vuče, i sliva, Kreće mirne crte i pravi uvojke.

STVARANjE Nisu te glasnici oglasili meni, Niti čuh korake tvoje iz daleka; I ne znam kad beše već minuta neka Kad se moj duh napi tvoje svetle seni.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ta ti, ti si video dosta očiju iz kojih su sevale malo oštrije strele, ali tvoja pariska uštirkana košulja čuvala je tvoje nežno srce.” Oh, bože, šta to sve vredi? Ma šta ja radio, mene je ipak bila ponela, celoga ponela ta misao.

— Kume, — veli kum Ninko — nije maleno tvoje imanje, a evo ću i ja dati još... Pop nestrpljivo mahnu rukom: — Stanite, ne razumjeste me!

— Nauke — reče vladika. — A šta će to njoj? — Kako šta će, oče? Drukčiji je danas svijet nego što je bio za tvoje mladosti, a još će drukčije biti kad ona stupi na snagu. Kad svrši škole, može, akoće, biti i učitelj.

Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica... kako da kažem?...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Pa kad grunemo: »Ujutru rano čim zora zaplavi, Vožd Novak tajno...« — No, vrlo lepo! Valjda ćeš sad još pripovedati tvoje »štiklove«... — A da šta bi ti ’tela? Ako ti se ne dopada ta pesma, pevali smo mi onda i drugojače!

— dira je opet pop Spira, pa zapeva: Sjećaš li se onog sata, Kad si meni oko vrata Bjele ruke savila? I krijući tvoje lice Meni skoro... — Ta koji ti je đavo! — prekide ga gđa Sida ljutito. — Ju, izvin’te, gospodine!

— Molim vas, izvol’te sesti. Molim izvol’te tu na kanabe. Melanija golubice — veli gđa Persa, — skloni te tvoje knjige; ne može čovek da se makne od tih njenih knjiga, stoji kuća k’o štajeromt.

Badava je tu Arsa... i puna kuća! Šta je meni taj Arsa? Šogor! Šogor, što kažu, tuđa forinta! Ej, Lalo, Lalo! Furt mi tvoje reči i tvoj testamenat zuji u glavi i u ušima.

bojagi da počisti sokak ispred kuće, a ona zapeva kol’ko je grlo donosi onu paorsku pesmu: »Pusti, bože, sve gromove tvoje, pa potuci sve komšije moje,« a to se, znate, odnosi na pop-Spirine. Šta mislite!! Bi l’ vam to ikad palo na pamet!

— Nisam ti doš’o baš čerez jela i pića, gazda-Petre, a za koje ti opet fala — veli mu Nića; — nego sam ti doš’o čerez tvoje asne, gazda-Pero.

— Dolijaće! Dolijaće, Ćiro, ako ima boga, k’o što ga i ima! Nego ti samo ne popuštaj tvoje pravo i tvoj rezon! Vid’la bi’ ja nji’ da je nešto pop Spira u rezonu; teško bi bilo meni!

— Ne znam ja te tvoje rebuse; nego ti meni kaži onako prosto, klot, sve po redu, šta je i kako je to bilo? — Dakle, slušaj!

Sutra će t’ majka većma žaliti Dok tvoje druge na vodu pođu, Na vodu pođu, pod pendžer dođu, Pa pozovedu Julu devojku: »’Ajde na vodu, Julo devojko, ’Ajde na

Zapeva onu staru nežnu pesmu: Raduj se, mlada nevo! Već čarne tvoje vlasi Od mirte venac krasi, Zelene mirte splet. Kićeni svati viču: Odbi se vita grana Od plavog jorgovana, Odbi se s

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Moje je. Klisarica mi je dala. A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra: — Odi, odi da ti dam tvoje... — Oh lele! Oh lele! — Uzmicao bi Taja uplašen i obilazio oko ulaza. I tako cele noći dreždao.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

kao domaćin, Ružičić pak „Želiš li biti moja”; zatim zamole frajla-Julku, te i ona lepo otpeva „Kud blude sada misli tvoje”. Došao je red na čika-Gavru. On otpeva „Vino pije Dojčin Petar”. Sad svi mole Ljubu da i on peva.

— Pravim ja i skuplje haljine nego što su tvoje. Moje atlaske teže su nego tvoje. — Ništa za to! Ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje.

— Pravim ja i skuplje haljine nego što su tvoje. Moje atlaske teže su nego tvoje. — Ništa za to! Ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje. I moje belenzuke drži svet da su skuplje od tvojih.

— Amin, nek tako bude, mada si samo za jednu godinu od mene stariji. Činiću ove što je do volje tvoje, — reče Milivoj ponizno. — To je šarmantno, to mi se dopada! Tako ćete i meni, i sebi, i Marku obraz osvetlati.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Gde si, mili moj, o gde si? Glava klone i tako drhćem i plačem, gušim se, tonem negde. Stežem tvoje male... koje ti najvoliš, molim da me one uteše, ali i one plaču sa mnom, jer ih ni ovoga jutra nisu grizla tvoja

Pa kidam i cepam sve sa sebe, gledam svoje golo telo i kao luda tražim, vrištim, hoću tvoje poljupce, tvoja gusta. Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se!

I znaj da si ti jedini moj život, da su sve moje misli tvoje, da ću poludeti bez tebe. Ne misli da si daleko! Ti si u meni, uvek tu, unutra u mojoj duši; i ko iščupa tvoj život

moj — govorila je verenica Jurišiću kad su ostali sami i grleći ga nežno onoga dana kad mi je mama rekla da je stiglo tvoje pismo, posle toliko vremena, ceo jedan snop radosnih zrakova rasuo se bio po ovoj sobi i svi su ovi predmeti ovde

Ja sam bila u drugoj sobi i najpre sam zastala da se priberem. Htela sam najpre da zamislim tvoje pismo u svima njegovim pojedinostima: njegovu veličinu, njegovu boju, njegovu formu, pa me je interesovalo gde ono leži,

Imala sam osećanje da je ono tvoje pismo jedno živo biće s kojim bi ja htela da govorim, da se mazim, da se grlim, da sanjam i prema kome sam osećala

da se mazim, da se grlim, da sanjam i prema kome sam osećala neizmernu zahvalnost zato što mi je donelo jedan deo tvoje duše, jedan deo samog tebe, Aleksije.

S tobom ja sam sva u suncu, bez tebe samo pakao i smrt i jauk i mrak. Ti si tako dobar. Ja obožavam to tvoje brižno i veliko čelo puno bora, to milo tvoje nemirno oko iz koga ja crpem svu snagu i svu radost i milosrđe I vrlinu

Ti si tako dobar. Ja obožavam to tvoje brižno i veliko čelo puno bora, to milo tvoje nemirno oko iz koga ja crpem svu snagu i svu radost i milosrđe I vrlinu i sklad.

Ali te molim govori mi još, govori dugo, reci da će proći uveri me da će proći, potpuno me uveri da će proći, jer tvoje reči kao neka mlaka, meka struja slatko miluju moju ojađenu dušu. — Jadni moj. — Ljubljena moja!...

i tada mi se tvoje lice, u koje sam gledala tako izbliza, činilo nejasno, tuđe, sasvim drugo od onoga što sam ga u onom snu videla.

Za mene ti si bio izgubio svu realnost i da mi se opet povratiš trebalo mi je... Oh, samo jedno tvoje pismo mi je trebalo. Ali ono nikad nije došlo, mili, zašto ono nikad, nikad nije došlo?

Afrika

“ a što znači: ovo je moje, ovo tvoje, hoćeš li svoju ili moju čašu? Kad već spominjem razlike u pojmovima o svojini i izražavanju, treba podvući ono što

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: O, hondrokefalos! More, slavno grečesko car Aleksander go moli da primi dukati, veliki kako tvoje čelo, filosof neći: car go moli, filosof neći. E, de, de!

“ Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla, nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo, tako i jeste, zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Dobro kaže Trifun, da ćemo mi, Isakoviči, za nagradu, za revnosnu službu, dobiti da vučemo lađe. Eto ti, dugonjo, tvoje u tvoju Rosiju preselenije. Na tvome se preseleniju svršilo, u arište. Aha! Aha!

Pavle se okrete njenom mužu i reče: „Što si, Petre, dovodio žene? Vidiš da je anđeosko srce u tvoje Šokice. Što da me gleda ovakvog?“ Đurđe ga je, međutim, nudio, neprekidno, da pije: „Pij, dugo je do skele! Propašćeš!

Dete ti tvoje! Ta gde mi je igla?“ A odmah zatim bi se trgao, pocrveneo, zastideo, pa bi pitao ćerku da nije, slučajno, čula šta je

Dovikivali su sirotom lajtnantu, od koga se ljubav pokazala jača: „Nedo, tvoje dete, a ne liči na tebe. Ej! Kako to?“ U Potisju se, za militarni status, i odlazak, tog leta, bilo izjasnilo: hiljadu

A ti si je jedini dobio. Pa zar ti, muž, sad, kad joj je tvoje dete umrlo, drugom da je nudiš, i podvodiš? Je li ti je svraka, Petre, mozak popila?

Teodosije - ŽITIJA

Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala! O, noći u koju zaspasmo, po Jovu

mladića, i kao s velikim gnevom stade ga grditi, govoreći: — Zar te nije iguman poslao onamo, a Ti svojevoljno činiš tvoje stvari? Ovo govoreći skoči na njega, kao da će ga udariti.

A bogomudri opet iznese caru drugu molbu: — Ima jedan opusteli manastir, koji se zove Hilandar, pa ako hoće tvoje Carstvo da učini dobro meni i mome ocu, daj nam ovaj manastir, a mi ćemo ga opet kao Od nas dati Vatopedu, i milošću

u pustinji, pa nagovori nekoga starca bogobojažljiva u Svetoj Gori da dođe k blaženom Savi i da mu kaže: — Gostoljublje tvoje i hranjenje ništih sa ocem, i ljubav što je u Gospodu imate prema svetim manastirima, i naročito prema Vatopedu, dobro

A prepodobnom ocu njegovu, radi sećanja ljubavi, opet dade mnogo zlato, govoreći: — Sve tvoje prozbe ispunio sam, oče sveti. Molimo tvoju prepodobnost da se moli za nas Gospodu molitvama svojim.

A i tvoj trud za mene, podvizavanje i molitve tvoje i milostinje, uziđoše na pamet pred Boga, i zato te očekuju spremljena ti dobra sa mnom.

obnovi kosti što radi tebe, koji si nas radi stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro blagouhano, kojim će umastiti duše i lica slugu tvojih koji

stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro blagouhano, kojim će umastiti duše i lica slugu tvojih koji se tebe boje.

svi razumeju silu tvoju i neizmernu milost, i koliko si dobar po datelj onima koji te se boje i koji čuvaju zapovesti tvoje.

da si poslušao molitvu moju, pa ću ti ubuduće u životu svome vrednije ugađati, i svi ljudi tvoji koji znaju i slave ime tvoje. I opet te proslavljamo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova, amin!

proslaviti i svi koji su došli danas tvoju milost na nama videvši tebe će proslaviti, i nas će poznati da smo i mi tvoje verne sluge, koji se uzdamo u tebe i tebe ljubimo, svoje ostavivši, i za tobom pođosmo.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje (1955) BELUTAK BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Ako ti misliš da je to otvoren razgovor što ćeš mi učiniti priznanje, onda se varaš. Meni tvoje priznanje nije potrebno. NOVAKOVIĆ: Ne priznanje, ali možda opravdanje. PAVLE: Zar nevaljalstvo ima pravdanja?

RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je? NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku. RINA: Ali, zaboga, Milane!

Meni dosta i tih pola sata. SPASOJE: Pa dosta! AGNIJA (Vukici): Slatko dete moje, kako bih volela da mi pokažeš tvoje rublje i preobuke koje si spremila. VUKICA: Pa pokazala sam vam već. AGNIJA: Ako, volim opet da vidim. (Šapćući joj.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Možda i kao ludak. U porodici tvoje majke dosta je i toga bilja! - dodao je. Stanika je kao nešto poslovala po kuhinji i izgledala je kao neko ko ne želi da

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ti si, Sofro, junak, — reče Čamča, — ti se sad ne boj putovati u ovim predelima, tvoje ime i tvoja kontrafa od zla će te sačuvati; to će se čak čuti i u Poljskoj, doći će sve to u novine, tvoje opisanije, a

predelima, tvoje ime i tvoja kontrafa od zla će te sačuvati; to će se čak čuti i u Poljskoj, doći će sve to u novine, tvoje opisanije, a tvoju figuru je lako zapamtiti, spevaće te u pesme. — Pa zar ovde još misliš da će biti lopova?

— Evo tvoje, Sofro, ovo je moje, a ovo je Čamčino. Gospodar Sofra, smešeći se, novce diže, pa turi u buđelar. Čamča pun radosti.

— To ja ne znam, nisam „buholter” da protokol vodim; niste ga ni vi nikad vodili. — Al’ ovo je moje, a ne tvoje. Imam više dece! — Pa zašto ste me zadržali u vašoj trgovini, zašto me niste dali na škole dalje?

ako si voleo i poštovao mater, ako poštuješ i voliš mene, to nek’ ti bude zaloga, da kad na nj pogledaš, da se opomeneš tvoje matere i mene, i da ćeš ono činiti što smo mi tebi želeli. U Šamike suzne oči.

Dugo čeka, pa tek jedared javi mu pošta da su novci sa pismom stigli. Otvori pismo i čita: „Dragi Šamika, Tvoje pismo primio sam. Ja sam zdrav, no to me veoma opečalilo, kad sam čuo da se u moru kupaš.

— Nemoj me o njemu ni pitati! Bekrija, pa bekrija! — Pa sad gledaj, ženi Šamiku. Pa na kome će to tvoje dobro ostati? Ne vidiš da si već omatorio, a kuća ti već ostala kao pusta.

— E, sad ti, sinko, gledaj tvoj posao, čitaj, piši, šta znaš, ja opet moram svoje nadgledati, što je i tvoje, jer vidiš da pomoći ni od koga nema. Katica, ćutalica, zavukla se u svoje sobe, a Lenka, — o njoj neću ni da govorim.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Despot ga pogleda blago, zastavši mu čelo glave, govoreći: „Otverstia vižu dveri smerti tvoje, Isakoviču, pri poslednjem izdihani! Žena tvoja s červmi istljeti budet. I gorkost duše tvoje proide.

Žena tvoja s červmi istljeti budet. I gorkost duše tvoje proide. Za dolgi tvoj život tek tvoji potomci obresti budut vo noći blagozračnu Denicu.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

„Kad to dvoje uzme u ruku, neka se okrene spram mjeseca i reče tri puta: ’o mjeseče! tako ti tvoje mladine, ti putuješ po cijelome svijetu, pa u tvome putu viđaš i moga dragoga, naredi i odredi da se sad odmah bar

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

vojnička groblja usamljena kojih se regrut samo katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni

napipati nijedno dugme, nijedno zvonce, kojima se u pomoć zove, kad ne mognu naći nijednog broda ni da se vrate, do tvoje palate, ni da produže do obećanog nebeskog svoda.

kćeri maćehinoj sasečenih peta cipelu navlači; za pastorku koja u zapećku stoji dok su oholih maćehinih kćeri pune tvoje dvorane i perivoji; za lepotu koja pod koritom spava u lancima nehaja i prezira, za njene u vrtu zametnute stope, za

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Još i sad vidim u njenim koštunjavim prstima daktilografkinje dve mrke kartonske karte ulaznice za Vavilon! — Tvoje su! — prošaputala je. — Voz ide sutra uveče, u deset i dvadeset. Noge mi se odsekoše od straha.

Buduću mis bole kolena. »Bože« — rekla je majka »šta bih sve dala da imam tvoju lepotu i tvoje godine!« Čitav prizor počinje da se stapa u svetlosnu vrtešku. Od neprestanog osmeha koče se vilice.

Ionako si kuću napravio samo zbog sebe. – Samo zbog sebe? E, sad zaista preteruješ! Ćutao sam i trpeo tvoje gluposti trideset i pet kilometara, ali sad si prevršila svaku meru. Zbog sebe? – Ne viči na mene! – Ne vičem.

Hoćete li da ostavite neku poruku?« Smeju mi se sigurno iza leđa... Te oblajhane kučke iz tvoje kancelarije! – Mislim da si se malo udaljila od teme... Počela si da govoriš o vikendici.

kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisi dovoljno hrabra da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih tabua!

Matavulj, Simo - USKOK

Ali mu svijetli obraz i lijepo ime, vaistinu, niko ne ote dovijeka! — Fala ti, kneže, to su tvoje lijepe riječi! — reče Marko smjerno, oborenijeh očiju.

I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje! Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji!“...

Neka bog i za to izlije svoj blagoslov na tvoj dom i tvoje bratstvo! Od crkvenijeh vrata pa naviše uza stube, do kraja hodnika, ljudi se navrstaše na dvije strane, da vladika

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: Tako treba. Devojka mora da se onde pokaže ravnodušna što joj je najmilije. Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti. DEVOJKA (žalostivo): Zaboga, mamo, zar da ostanem ovako?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Uzalud su i tvoje rodne godine i moje davanje ... ne pomogosmo joj ni ti ni ja, kad je neko treći uhvatio pa steže i ne da ...

Kad bismo se jače sporečkali, voleo je da se našali „Malo poštovanja, molim! Ja sam samo neku godinu mlađi od tvoje majke...

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Svoj pesnički program izneo je on u posveti »Srpskom rodu«: Sve što imam — to je tvoje, Sve što imam — tebi dajem: Sa slađanim uzdisajem Srce — misli — pesme moje!

je sav svoj duhovni život sveo na mržnju na Turke i ljubav za alkohol: Staro, srećno doba, tebe mnogi žale, Liberalne tvoje bitke i skandale, Kad je pesnik srpski dar božanski kalj’o I nalizan često pod stolom se valj’o Kad vrlina beše ne

Sremac, Stevan - PROZA

i nepozvan, pa sedeti lepo sa »kostgeberom« svu noć, pa kad dođe na njega red otpevati kroz zube po jedno »Roždestvo tvoje«, nego da mi se desi na prvi dan Božića ono što se desilo Pavlu Postiljonoviću kad ga je pozvao Jovan Maksić, nazvan

A tek kad je pročitao u »Odgovorima uredništva«: »g. J. M. u *. Što si zaćutao?! Mrdni malo! Javni se, zdravlja ti! Tvoje se stvari ovde rado čitaju! Ti spavaš, Brute!!« A toliko je dosta bilo Jovi.

— ’Ajde, ne pričaj tu, — prekide ga domaćica — nego sedi već jednom! — Slušala sam već sto puta te tvoje istorije. — More, ne znaš ti ni stôtu čest, iako si slušala! Da ima ko da sedne pa da beleži!

— A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje! Ne znam baš pouzdano je li Jovi sve jasno bilo, ali tek nekako posle ovoga razgovora postade nešto ozbiljniji.

Tvoj je posao sveti, a mi smo sluge njegovog veličanstva naroda, izvora i utoke; za tvoje je pare sve to sagrađeno, podlogo društvena, a ne za gospo’ske — reče i posadi majstora na mesto na kome on obično

— veli Radisav. — A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš? — Za po sata! — reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici. — A natrag?

Ne mogu više da čekam. — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica. — Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio. — Nije, boga mi!...

Radičević, Branko - PESME

Čekaj, ago, koji danak Da t' bijele bijem kule, Da boravim laki sanak Pored tvoje vjerne bule, Da ti, ago, lulu pijem, A kuranom kavu grijem.

“ „Seko, sele, divna li si, Oko tvoje krasno li je, Al' za mene, dušo, nisi, Kad za drugom srce bije.“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I

(1845, mart) ? Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo!

Sunce jarko, ta koliko reda Tako tebe ja sedati gleda, Gleda tvoje goleme krasote Pun radosti i velje milote, Gleda tamo pa misli nazada, Kako krasno bijaše nekada, Oseti se srpske

Blato živnu, eto ti čoveka, A Bog njega ovako dočeka: „Ču li, čoče, ču li, dete moje, Što god vidiš, sve je ovo tvoje, Vataj, ruši, čupaj, jedi, peci, Bodi, guši, natiči i seci, Tuci, guli, pali, deri, kolji, Caruj, sine, po

Kada glednem tvoje stene divne, Srce mlado u meneka živne, Jera ovde poslije Kosova Sunce srpsko granulo iznova, Očistila s' ona

t' ponosne zidine Kao otpre od velje miline, Već se eto mimo tebe žure Da što pre te jadnoga prejure, Da ne glede tvoje lude muke, Tvoji jada, tvoje velje bruke Oh ne beli sa munara viti, Ni s mečeta oni ponositi, Krvca divna tu se

od velje miline, Već se eto mimo tebe žure Da što pre te jadnoga prejure, Da ne glede tvoje lude muke, Tvoji jada, tvoje velje bruke Oh ne beli sa munara viti, Ni s mečeta oni ponositi, Krvca divna tu se prosipala, Krvaca tvrdi kam je

Lisna goro, polje obasjano, Cveće milo, roso, bistro vrelo, Pa ti jošte, moje čedo belo — Ko da gledne čarne oči tvoje Pa u srcu da mu ne zapoje!

Pobismo se i Turke uzbismo, Što mogosmo, ono odbranismo, Ali Cvetu, ali zlato tvoje, Ugrabi nam pusti Radivoje, Proklet da je, dogod sveta traje, Ova ljuta rana od njega je.

6. Deve, momci, žene, ljudi Glede igrajuće nas, Ti m' na tvoje stiskaš grudi, Tvoj menika šapće glas: „Mila, mila, tvoj sam, tvoj.

glasne, Niti vrela lako žuborenje, Ni cvetića miljano cvatenje, Niti oću s vukom biti boje — Ovo, brate mlađi, nek je tvoje.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare. — Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine. Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem.

sveca izigravam i slušam taku benu, a ne tražim vile da te valjano izmjerim preko leđa zbog tvog trtljanja, lopovije i tvoje magareće vjere? Sava samo pokorno povi pleća i uvuče glavu među ramena.

Tamo se još poznavalo uvaljano mjesto u slami, Drmogaćina loga. — Ehej, striče Drmogaća, hajdemo nekud, evo tvoje ljudine! Plovio sam niz vjetar, lak i slobodan, a za mnom jedrio moj veliki prijatelj i pobratim.

Nek je i tebe nešto krenulo iz te tvoje jazavčije jame, baš si mi se bio na glavu popeo. — Rđo kalajdžijska, nije ti dosta tvoje potrebe nego još imaš kad i

— Rđo kalajdžijska, nije ti dosta tvoje potrebe nego još imaš kad i mojoj nezgodi da se rugaš — čudi se Rožljika i zaviruje u kolica. — Deder, šta to voziš?

Jovaš je ležao nauznak, kao da se odmara. — Eto ti, mamlaze seljački, ja se izvukoh i bez tvoje pomoći. Jovaš s naporom prevali glavu na njegovu stranu i prostenja: — Neće grom u koprive ...

Jovaš s naporom prevali glavu na njegovu stranu i prostenja: — Neće grom u koprive ...A ja, vidiš, i bez tvoje pomoći pogiboh. Jovaš tiho štucnu, naglo se preznoji i spusti pogled na bratove bose noge.

— odjeca stari. — O, moj Vaso, moj Vaso, gdje je Vrbas, gdje li Prva krajiška! Nije to za tvoje godine. — Ostavi, sinko, idem ...Dok se uz put dobro isplačem, možda se ja i povratim, babe mi je žao, a sad, zasad ..

Selo Horozovići. Valjda si tuda hodo. —Ma hoda sam ja, majko, kuda ti god drago, ali, vala, u te tvoje Orozoviće ...Tamo mi, valjda, ni pokojni ćaća nije stiga, a on je prošlog rata, u Sedamdeset devetoj Jelačić-regimenti,

Je l tako? — Tako je, svaka čast. — A one druge dvije iza njih, vidiš li, to su tvoje komšinice, kuća do kuće. Valjda i njih poznaješ? — Kako neću znati! Neki dan su nam donijele punu torbu šljiva.

— Pobogu, Stevo, čije ti je to toliko pečenje? — Moje, druže predsjedniče, individualno. — Tvoje?! — Što se čudiš, druže komesaru: Valja mi dati pomen mojoj četi. Onoga dana uglavnom je ovdje ostala.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

To što ti govoriš — da je teraš, i tome slično — to si se ti od velike žudnje smutio... HASANAGA: Opet tvoje levantinske mudrolije! Vama sve miriše na dinju punu pčela! Žensko ti se dimi u glavi! „Hiljadu i jedna noć”, je l?

JUSUF: Hasanago! Pa ta žena je samo čuvala svoj stid, Kuranom propisan, i u tom stidu je čuvala tvoje ime! A znaš gde živiš, i znaš kako se ime u ovoj zemlji brzo izgubi! Hasanaginica se držala običaja...

Ne ljuti se, ne pričam ovo da te naljutim... Tebe čuva tvoje ime, od starina, a Hasanagu čuva njegova revnost. A ti znaš šta u njegovom poslu znači biti revnosan!

MUSA: Ne bih ja dao moje blago za njegovo! SULjO: Koje, bre, tvoje blago? Buđavu čizmu pod glavom, konjsko ćebe kojim se pokrivaš, leb udrobljen u kišnicu?

A i ti ispade slab prorok! Pade u vodu i tvoje prognoziranje! A ču li šta reče: kadija pristo od prve! Imaćemo posla sa papučićem, videćeš!

BEG PINTOROVIĆ: Hasanago, daleko nam je putovati! Ne bismo hteli da te zadržavamo i da trošimo tvoje dragoceno vreme... HASANAGA (Jusufu): A prsten? Vidi, molim te, prsten!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Otac ti i starija sestra umrli, a ti s majkom ostala. Nešto od neprodatih njiva u selu, a nešto i od nadnice tvoje majke, vi dve živele ste lepo i tiho. A ti beše uvek, od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena.

Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu. Na tvoje blede, duguljaste obraze izbilo jedva primetno rumenilo, a bujne ti kovrčaste kosice pale po čelu i oko ušiju.

— Majka te zove! — I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male nožice u belim čarapama, otrčiš materi koja te pošlje da joj nešto kupiš u čaršiji.

veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, sa opuštenim rukama i zavaljenom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike tvoje smelosti pa prilazi i uzima te od nje. — Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš?

— Ne! — I pobeže. I od tada se ti preobrazi. Sam ti hod postade oprezniji i mekši. Ugibanje tvoje zaobljene snage postade toplije i strasnije; lice izrazitije, usnice ti dođoše rumenije a pri krajevima tamnije i

Kao da osećaše neki strah od mene. Nestade našeg tepanja i milovanja. Seta se često spuštaše na tvoje čelo. Često, vrlo često zaticah te, gde si, čisteći naše dvorište, stala.

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak...

S majkom spremaše mi stvari. Čarape, košulje, peškiri, sve sitnice, čitava devojačka oprema, za čas prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i kruškama, koje ti krišom guraše, da niko ne vidi.

A ovamo? Oh, da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za višu od ostale, ali ipak

— uzviknuh i skočih. — Lud sam! Budala! Što patim, mučim i satirem sebe?!... — I stvarah te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se od mirisa tvoje kose. I brzo natukoh šešir, ogrnuh kaput i iziđoh iz kuće.

Budala! Što patim, mučim i satirem sebe?!... — I stvarah te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se od mirisa tvoje kose. I brzo natukoh šešir, ogrnuh kaput i iziđoh iz kuće. Iz vaše bašte čujaše se udar motike.

u krilo, raskopčam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i osećam dodir tvoje meke, nežne, tople kože i sišem, sišem... Đipih. Uhvati me strah.

Kostić, Laza - PESME

Tako su i prosci Tvoji: — ko da bira ko da broji? — Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi, — blago

A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.

SREMU Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne Nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u razbludi silovitoj; ti se smešiš, samo se smešiš.

Oni ližu tvoje skupoceno blato, ližući se teše: to je, vele, zlato. Ej, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha, nego

Ej, ropski svete! kuda ću pobeći s obraza tvoga, s obraza tvoga trpežljivoga? da propadnem u zemlju od ljute sramote sa tvoje grehote? Il' u nebo da skačem? U nebo? Ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja — Bog!

ih vreli juže da zgrne, oblake crne, oluje besne i munje kresne i grom i jek; vihar da sapon raskine mreže, tebe u vrte tvoje donese, grom da sažeže pauku vek.

a kamo l' krvnik u plaštu sivu, a kamo l' pauk, a kamo l' crv! Pa nek i tvoje srce prehladni, tek da te pauk ne jede gladni, tek da mi nisi strvini strv! PARIZU 1867 — 1870.

mu je još na skrhanu maču luba ti vrela: A već se stare mašaš slobode, jabuku tražiš u božju vrtu, sujetom slave tvoje nadrtu, evinski rode! Al' nema raja!

I Tu će naći naše reči te, naš pozdrav tu će biti saslušan, a pridvornike tvoje večite umolićemo da ti zbore za nj: Odnesi pozdrav gospodaru svom, velikomučeniče Hamlete!

da l' za to prah svoj pope na taj kom da s njega gledaš dušom žalosnom gdje pleme tvoje spava mrtvim snom? Pa reci, nagov'jesti, daj Mi znak, što vidiš otud, svjetlost ili mrak?

Pod uverom njenih slova sklaplju mu se oči crne, crna vrata svetlih snova; u zanosu srce trne, rusa glava malaksava, na tvoje se spušta krilo oj, delilo, — Samson spava.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad Baš-Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: — Boga ti, đe je to tvoje junaštvo? Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj.

— Hajde u ono jezero onamo, zacrepni vode zelene, i od onoga drveta što pjeva grančicu očebrsni, i kad dođemo do tvoje braće, namaži ih da ožive.

Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.

srebra i zlata, pa ponesi koliko ti god drago i koliko ponijeti možeš, a povrh toga, izaberi djevojku koju ti srce tvoje obegeniše, pa idi svojoj kući ako hoćeš i neka te prati božji blagoslov; a ako nemaš volje da ideš odavle, možeš ostati

— Dobro, junače, — reče starac — ja poznajem i tvoje pobratime, i oni su dobri junaci, pa su vrijedni da im poneseš darove kakve si naumio.

A pustinjik mu pruži jednu malu sviralu pa mu reče: — Ništa lakše! Ova će te svirka uvijek veseliti, a kad tvoje srce zaigra, igraće i sve živo okolo tebe dokle se god svirka čuje.

Posle čovjeka stvori bog magarca i reče mu: — Ti ćeš se hraniti najgorom hranom, pa i nje nećeš svakad biti sit; ime tvoje biće rug među ljudima, kojima ćeš ti vući najgore terete, i činiti dobre usluge koje im niko drugi ne bi učinio, a kao

Iza toga, stvori bog psa, i reče mu: — Što se god nazove tvoje, branićeš dok te traje; lajaćeš na svaku opasnost čim je osjetiš, a osjećaćeš je svakad iz daleka; nećeš imati ni sna

Ali šta god mi misliš dati, daj mi, sve ću primiti iz tvoje ruke, samo te jedno molim, nemoj mi novaca dati, jer je novac dušogubac.

— E, — reče sad sveti Sava đavolu — pola je moje a pola tvoje, pa biraj sam koje voliš. Videći đavo silna pera u luka prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono

Hanuma kad čuje šta govori, začudi se, pa mu reče: — To je sve tvoje, ja neću ništa uzeti, nego uzmi novce i odmah iz Stambola odlazi, jer neš ni glave iznijeti.

Nego hodider i ti amo da se počastimo, svejedno, tvoje je, pa možeš i ti od svoje muke zakačiti štogod. Nego, zbilja, Ćoso, jesi li se ti štogod naljutio?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

4. MAKSIM I PREĐAŠNjI MAKSIM (Sofiji): Sediš, sediš! SOFIJA (ustane): A da šta ću zaboga? MAKSIM: Lezi te odmori tvoje kosti. Strunila si se. SOFIJA: Nećeš da plaćam švaljama, a nepravo ti je što šijem.

Nije trošljiva, nije besna, nego ćuti, pa sedi kod kuće, niti traži svaki dan kolača, kao tvoje gospostvo. SOFIJA: Ćuti, boga ti; ko te čuje, mislio bi, bogzna šta se tu troši! MAKSIM: Nego nije! 9.

NIKOLA: Ta rastresi se i ti jedanput da ga đavo nosi! Sve tvoje drugarice kako tako, al ti doveka u đubretu. Od Božića nisi bila u crkvi. MAGA: Kad ne mogu da stignem.

JEVREM: To nije nikakav manever, nego na duel, ako si junak! MAKSIM: Marim ja za tvoje ratove! NIKOLA: Opet nam gospodin Svetozar dolazi. MAKSIM: Već i on... SOFIJA: Valjda će da se ženi. 11.

NIKOLA: Ali ona to čini na tvoje zahtevanje. MAKSIM: Dabogme! žena sve čini, što muž zahteva, i opet biva, što su one naumile.

dosta mu je, siromaku, što se Zemlja na njega deli. DOKTOR: Nije slobodno izvrtati kao pijan torbu. Tvoje ačeće oštroumije biće uzrok, te nećeš ništa čuti o Besti, o atmosveri i o Bosporusu. MANOJLO: Nemojte mi zameriti, g.

KUZMAN: A oćeš li ti meni uverenje dati, ako mi novci nestanu? DAMJAN: Kako bi ti to od mene zahtevao, da ja tebi za tvoje novce jemčim? KUZMAN: To sam ja napred znao, zato sam ja moje novce i iskopao. DAMJAN: Šta?

LjUBA: Pa tako. STANIJA: Ja te ništa ne razumem. LjUBA: Šta ću ti, kad nisi živila ovde. STANIJA: Kako se zovu te tvoje zurle? LjUBA: Kažem ti, fortepiano. STANIJA (vrti glavom): Hm, hm! Pa de sviraj malo.

STANIJA: To ništa ne valja. Kam ti Ajduk Veljko, kam ti druge pesme? LjUBA: E, to je sasvim prosto. STANIJA: Nego to tvoje cilulu, cilulu. Zlo, kjerko, kraj sveta. Kad si ti vidla za mog vremena te nakarade u sobi? (Gleda svuda.) Gle, gle!

STANIJA: Pred stranima je, prosti me, sramota n bezobrazno govoriti, nekmoli raditi. Vidiš i tvoje aljine ne valjaju ništa. Kakav ti je to fistan narogušen? LjUBA: To nije fistan, nego rajfrok.

SELjAK: Gdi je moj magarac? JAKOV: Ja sam. SELjAK (smeje se): Male su ti uši. JAKOV: Tvoje su veće. SELjAK: Dakle, veliš, ti si magarac. To je lepo. Nego, gdi je moj magarac? JAKOV: Ja sam tvoj magarac.

SELjAK: Kako to? JAKOV: Podigni visoke tvoje uši i saslušaj moju povjest, pak ćeš o svemu biti izvešten. Ja sam od blagorodne familije, i iz daleka.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Znaš li zašto sam te zvala? PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje. PELA: Milostiva gospođo... SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim.

SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja. Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje. SRETA (meri je): Na moju dušu, isto naša gospođa; tako i ona sikće. Pelo, gledaj da se namažu čizme.

Lalić, Ivan V. - PISMO

žila mramor, Tad znaš da leto rano će da prsne Iznutra, i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad tvoje konce drže; Sad puštaju ih bestrasno, sve brže, Dok prostim padom ponireš u zamor.

(20. V 1989) 4 JEDNOROG P ustoš u meni tvoje je imanje; Tvoja je ona ograda bez kuće, Na tebe glasi tapija, a ključ je Od kapije u tvoje nepostanje.

JEDNOROG P ustoš u meni tvoje je imanje; Tvoja je ona ograda bez kuće, Na tebe glasi tapija, a ključ je Od kapije u tvoje nepostanje.

Godine tvoje, neki brojevi Nepovezani u čitko saznanje: I mrak u meni tvoje je imanje. (20. V 1989) 5 TRAGOVI Tragovi tvoji među

Godine tvoje, neki brojevi Nepovezani u čitko saznanje: I mrak u meni tvoje je imanje. (20. V 1989) 5 TRAGOVI Tragovi tvoji među stvarima, Otisak usne zamišljen na čaši, Haljine tvoje u

(20. V 1989) 5 TRAGOVI Tragovi tvoji među stvarima, Otisak usne zamišljen na čaši, Haljine tvoje u plakarima Kad vešalicu praznu mašta maši — Trezna halucinacija. Pavana Za infantkinju.

Igračke sam ti donosio, zatim Knjige i ploče koje volela si, A sve u isto, neko tvoje vreme; Tako me stalno hrabriš da te shvatim U nastajanju, nestajanju: da si Plod što ga rodi izmišljeno seme. (22.

Paslika raja? Možda tvoje lice, Ti nerođena, rođena da traješ u telu što se pretvara u pčele. (23. V 1989) 9 DOKAZI D okaži, ako možeš, da te

noću dišeš, ja u polutami Osećam kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj se tanji od blizine sunca: Već godinama u sinkopi snimo, A naša

7 Jednom, kad dugo bila si na putu Po nekom podneblju što nije tvoje, A nisam znao pravac ni maršrutu, Ni šta ti na tom putu pisano je, Kada po dan bi stao u minutu, Kad morao sam da

Uljanice božja U sve nižoj noći, Bezrazložna milost Gorivo je tvoje; Zato kažem zdravo Zvezdo mora, nado, I pri tvome svetlu Sabiram račune — Godine sve kraće, Daljine sve bliže, A sve

No kako da log ti sterem Kada se skrivaš u tmuše? Vinovnik moje si duše, A tajiš mi tvoje mere. Krvav sam ispod kože, Ko fitilj ime mi gori: Trebam li ti, satvori Još jedan zavet, moj Bože.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

pokrivali po noći, prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš, da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li? —Bogami, ona ne diše! —Diše!

Kada sam tog jutra polazila na put, matori mi je pružio mali zamotuljak — Ponesi to nekoj bubi iz tvoje zbirke! — kazao je, tajanstveno se smešeći. Slegnem ramenima i otputujem zaboravivši potpuno na paket u torbi.

Javlja se maman, s jednim neverovatno prirodnim: „Halo. o. o. o. o. o. o!“: — Kako one tvoje idiotkinje? — pitam — Njuškaju li po kupatilu? — Da, da, svakako... — odgovara ona kao u igri „pokvarenih telefona“.

Siromah Gutenberg, Anči, nije se morao truditi da pronađe sva ona silna štampana slova zbog tvoje mamice i njenih prijateljica! One troše stvari isključivo u slikama, kao urođenici!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Gradino rodna, čuješ li žamor postelje šumne? Lisko širine, s kadulje Tvoje odiše kamfor. Zapravo grm si koji s nizine brda nadraste, skupiv u krošnju odeždu zemsku, nebesku nošnju.

Zaključaj vrata i roletne spusti: u zamor-ruži pevanje je tužba; ekrana oba gluvilu prepusti: od boljke tvoje boluju vidici, a dom su njihov dušini šljivici. Šta reći sebi, dok još traje služba?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

A ti, gizdušo, čuvaj tvoga muža, i baci te vraške tvoje rumane, zašto od nji ne možeš se najesti, a to je najnužnije, znaš li?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Na kraju, deda, mnogo ti pozdrava šalje, želi ti sreću, radost i tako dalje unuka tvoja, izdanak tvoje krvi Bajina Bašta Osnovna razred prvi.

DEDINO PISMO Unuko mila, stiglo je tvoje pismo, koliko žalim: još se videli nismo! Star ti je deka, šezdeset već mu prođe, daleko varoš, pa kako da ti dođem.

Star ti je deka, šezdeset već mu prođe, daleko varoš, pa kako da ti dođem. Sličice tvoje, svi ih u selu hvale: pogledaj, kažu, unuke tvoje male!

Sličice tvoje, svi ih u selu hvale: pogledaj, kažu, unuke tvoje male! A ja sam srećan ponosnim gorim žarom, crteže tvoje milujem rukom starom.

A ja sam srećan ponosnim gorim žarom, crteže tvoje milujem rukom starom. Zvončiće volim, i ljutić, zlata grumen, ivanjsko cveće i makov oganj rumen.

Svakoga jutra zamoli mene, staru, opiši slike, svaku boju i šaru. Pažljivo sluša, lice mu srećom plamti, crteže tvoje, potez najmanji pamti. Ti možda ne znaš, bakin anđele lep, dedica Jovan — već je odavna slep.

Mala moja iz Bosanske Krupe! Tekli tako gimnazijski dani, uspomena na te ne ocvala, modra Una u proljetnje noći tvoje mi je ime šaputala. Lebdila si ispred đačke klupe, mala moja iz Bosanske Krupe!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Šta to sipate, gospođo? — Malo crnoga vina. Da nazdravimo svi. — U tvoje zdravlje, Pipo. — Hvala, mladi gospodine. — Jesi li umoran, Pipo? — Prilično. Ovo je prvi dan van postelje.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADžBINOM Otadžbino, majko moja, I dedova mojih slavni', Dokle stižu krila tvoja I pitome tvoje ravni? Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje.

Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. „Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su

Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. „Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su moje kršne

Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi?

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

Veseli se carski grade, Prestonico Lazareva! Skini znake tuge tvoje, Da junački zapevamo Najmilije pesme svoje: Otadžbino, majko mila!

Usreći mi čedo moje Po dobroti volje Tvoje”. I Gospod je saslušao Molbu bedne majke te, Anđela mu čistog dao, Da nad njima večno gre; Da ga mučnom stazom vodi K

NA DNU REKE Reko, bistra reko, lepote ti tvoje! Razgrni mi časom čiste grudi svoje, Da sagledam čuda, da ugledam raj; Da pregazim polja rujnoga korala, Da pohodim

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sad biraj, carstva ti se nude, bitka se i kroz oblake vuče. Zlo je i gore, iza groba se opet tuče i dobru tvoje seni dvojnici hude.

Ovcama nema čobana! Beščinija! Prisnosušni, hvaljenije tvoje neka zacari, preuzmi sveljudski sabor! KAVGE Ne pitajte me zašto sam na konju lutam među stenjem, svakoga dana

I da svetlost obasjava svetsku bespredmetnost. Imena su ti mnoga i dobra. I samo ime je već tvoje seme. Ime koje te ima i koje ti imaš. Svi kažu ime. Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime.

Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime. I kao što moje ime nije samo moje, tako ni tvoje ime nije samo tvoje, nego je razdeljeno u sveopštost i nalazi se u svakom slovu. I slovljenju. I oslovljavanju.

Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime. I kao što moje ime nije samo moje, tako ni tvoje ime nije samo tvoje, nego je razdeljeno u sveopštost i nalazi se u svakom slovu. I slovljenju. I oslovljavanju. Eto nas s tobom, u imenu.

I slovljenju. I oslovljavanju. Eto nas s tobom, u imenu. Ne kažem da sam te odgonetnuo. Ali nisam ni tvoje ime odgurnuo u nemogućnost. Volim da govorim, jer te pominjem. I da ćutim, jer o tebi ćutim. I sve obrnuto, istinito je.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

E, 'ajd sad, ako možeš, da ne štrpneš kiriju. TRIFUN: A, to nikad! AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti priliku.

MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao. AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno: ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja.

AGATON: Moramo voditi računa i o potrebama. Drukčije su, na primer, tvoje potrebe, a drukčije su moje. SARKA: Gle, molim te! AGATON: Da kažeš da joj treba sprema za udaju, pa 'ajd, 'ajd'!

Videla sam ja to odmah, al' nisam htela da govorim iz poštovanja prema pokojniku. PROKA: Eto ti šta ti vredi to tvoje poštovanje; ostavio ti iz poštovanja tri hiljade dinara, kao prosjaku.

Zar nije bolje da ostane u familiji? AGATON: Bolje je, dabome, i bilo bi vrlo korisno kad bi to imanje nekako prešlo u tvoje ruke. MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se oženim, jer od čega ću inače da živim? AGATON: Pravo kažeš!

Gde može ona sama da izađe na kraj sa svetom? I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

— Pa prema situaciji... — Naše je da cenimo situaciju, a ne tvoje — reče malo strožim glasom, posle čega sam mogao samo da kažem: „ra-zumem“.

U mladim dušama tinjala je pritajena vatra, uskovitlana godinama. One pesme gde se pominju „Oči tvoje“... „Viti stas“... „Raskopčane bele grudi“ izazivale su istinsku viziju, upečatljivu i jasnu...

— Uto viknu ona „kapela“: „Mile, hodi ovamo“ — te onaj amza iziđe. — Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u pešadiju, koliko da promeniš komandu! — viknem ja.

Ja peške pređoh na drugu obalu. Komandant me zapita da se nisam ugruvao. Rekoh mu da još ništa ne osećam. — A, to za tvoje godine nije ništa — teši me on. — Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— On će ti praviti druge pakosti, nema sumnje, nastavi Velja, izbegavajući odgovoriti na Gojkovo pitanje. Jakom idu tvoje muke i nevolje, a pomoći ti se ne može. Jedino ti ostaje: da zažmuriš pa ništa da ne vidiš i da te se ništa ne tiče.

Ministrov potpis... I on doista pokaza akt s potpisom ministra prosvete, pa ga onda pocepa na sitna parčeta. Evo i tvoje tužbe, evo gle... pa i nju svu isitni na parčad, baci te komadiće na pod, pa ih stade besno gaziti. — Evo, evo gle...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

9. Sinje more i dubine tvoje, Niko tebe preplivat’ ne more, Veće vila na konju ljeljenu. Konjic vili ti’o progovara: “A ti vilo, po Bogu sestrice!

63. Muči ne plači, dušo devojko, Tvoja će majka većma plakati, Većma plakati, tebe žaliti, Kad tvoje druge na vodu pođu, A lepe Ruže na vodi nema, Ni lepe Ruže, ni vode ladne. 64. Tekla voda, vojno le! tekelija.

U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna! Kuda li ću sad bez tebe? srećo dome? Kako ću ti u dom stajat, s jadom stala!

No ću tebe prekoriti, Moj boleći prijatelju! Što se bolan ne podigneš? Evo došli prijatelji I odive, blago, tvoje, Što ne rečeš: dobro došli! Ne fala ti, ne valja ti! Pa ću tebe zamoliti Moj zavidni prijatelju!

Ne fala ti, ne valja ti! Pa ću tebe zamoliti Moj zavidni prijatelju! Traži tamo društvo tvoje, Imaš tamo dobra dosta!

“ Al’ devojka polukava bila, Pak se onda mlada odgovara: “Id’ odatle, mladi čobanine! Ako si mi snoplje povezao — Tvoje ovce po strnjiki pasu. Ako si mi vodice doneo — I ti si se lađane napio.

146. Bor sadila lijepa djevojka, Bor sadila, boru govorila: “Rasti, rasti, moj zeleni bore, Da se uspnem ja na tvoje grane, Pa da vidim na moru galije Sve galije od suvoga zlata, A mog dragog od zelene svile!“ 147.

157. Čuješ devojko, čuješ lepoto! Tvoje su oči morske trnjine, A ja sam junak morski trgovac, Što prekupljuje morske trnjine. Čuješ devojko, čuješ lepoto!

Čuješ devojko, čuješ lepoto! Tvoje su ruke pamuk mekani, A ja sam junak morski trgovac, Što prekupljuje pamuk mekani. 158.

161. Oj devojko, ne namiguj na me — Jošte nisu tvoje oči za me. Kada budu tvoje oči za me, Onda nećeš ni gledati na me. 162.

161. Oj devojko, ne namiguj na me — Jošte nisu tvoje oči za me. Kada budu tvoje oči za me, Onda nećeš ni gledati na me. 162.

191. Što ću junak, ustreli me strela, Dušo Jeco, iz tvog belog lica? Oči tvoje to su strele moje, Tvoje ruke to su moje muke.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” SOFIJA: „Nikad!” VASILIJE: „Silom ću te, ako treba, odvući u svoju postelju, brutalno ću oduzeti tvoje devičanstvo, i baciću u blato tvoju lepotu!” SOFIJA (ošamari ga): „U tom slučaju, ovo uzmi za miraz!

Milun: Ja ću da ti pokažem kakve imate veze! Napred! SOFIJA: Kuda nas vodite? Milun: Nije tvoje da pitaš! Napred, kad govorim! JELISAVETA: Vasilije, za ime Boga, preduzmi nešto!

Nije, nego ne sme na prazan stomak! Ti glumci nikad nemaju para za hranu! GINA: Pobeže čovek od smrada tvoje rakištine! BLAGOJE: Ovo miriše kao ambrozija! GINA: I jeste mi ambrozija! Ko da su u njoj daždevnjaci prezimili!...

BLAGOJE: Jesam ja tebi jednom kazo da ne zvocaš? GINA: Ako zvocam, zvocam za tvoje dobro!... Ko kaže da su izbili na Volgu? BLAGOJE: Ko kaže, kažu novine, čitaj sama!

(Na verandu izlazi Jelisaveta. Istresa veš preko ograde.) GINA: Ne istresaj mi to tvoje đubre na veš! JELISAVETA: Je l kažete meni? GINA: Zar ga ja ovde perem da ga ti prljaš?

VASILIJE: U redu, zovite me kako hoćete, samo požurite! O čemu se radi? MILUN: Poručio ti Majcen: da je to tvoje pozorište zabranjeno! VASILIJE (spusti kofere): Zabranjeno? MILUN: Ovde je ubijen okružni načelnik!

Ali da znaš da neću dozvoliti da ičije emocije dovedu u pitanje našu akciju, pa ni tvoje! (Odlaze prema reci. Iz kuće se pojavljuju Jelisaveta i Vasilije.) JELISAVETA: Veštica, ne prestaje da se svađa!

Pa zar vas nije stid? DARA: Pred kim da me je stid? Pred bestidnicom? GINA (Blagoju): Evo ti tvoje osloboditeljke! TOMANIJA: Zakitila ga, đilkoša, vidovom travom! GINA (Blagoju): Pogledaj kako se visoko popela!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog. Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog uvenulog.

Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog. Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog uvenulog. A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i ljubi granu što vene.

U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku. Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku.

Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku. OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za

Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao.

A da nebo zagrmi i raspe kamenje sa puteva strmi u deveti čas. Oči tvoje ne bi dizo krikom. Zaogrnut modrim olujnim vidikom umirao bi mirno posle slasti.

I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje. Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga.

Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Car prebledi. — Vidiš li tu krv? Eto, uzmi ti, pa razbi ma koji komad zlata ili dragog kamena iz tvoje riznice, I iz njega će briznuti krv. Car ne odgovaraše ništa. samo drhtaše kao u groznici.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko! Uči sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine, ič!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— A što ste šaputale pred tim? — E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke. — Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica. — Neka baš. — Sad šta ću ti, kad mi ne veruješ.

— Pa ja sam, 'nako, ded' šta ćeš mi, veli Jovica. — 'Oćeš da srčeš tuđe, a tvoje da ne miriše!... — Šta, šta je to? povikaše mnogi ne znajući u čemu je stvar. — Čuješ, Jovice, ne pričaj!

Držim da ćete ih tu zateći. Samo pazi da se svežeš desno s Darosavcima, a levo s Banjancima. Bez tvoje naredbe niko da ne puca, a ti pazi — k'o što sam ti kazao.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije! IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali.

E, pa lepo, kad je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: deder, daj kantar da izmerimo to tvoje narodno poverenje, pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima odrečeš u korist gazda-Jevrema Prokića.

(Polazeći.) I nemoj da stegneš ruku. 'Ajd', odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka se čuje... Da postavimo, znaš, svaku stvar na svoje mesto.

JEVREM: Odatle!... Nisi mi više zet, pa eto ti... I da se iseliš. IVKOVIĆ: Čuo sam! JEVREM: Iz srca tvoje kćeri mogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana. JEVREM: Ja energično kažem: još danas!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Nego, batali ti te tvoje politike i nauke, već ti hajde lepo s nama na večeru! A šta ćete govoriti tamo? Sigurno će se i opet nešto narodne

A posle, ne mogu ni ja, boga mi, na sve strane da stignem! — Pa... sad... — veli Maksim... — tvoje tolike čkole i nauke... pa gledaj... — Pa, videću. Da spasemo koliko se može. To reče Sreten i ode u svoju sobu.

— »Grozni terzijo«, cepa ga Sreten u tom dopisu, »tvoje će ime crnim slovima i s gnušanjem zabeležiti kulturna istorija na listovima svojim (Sreta je samo kulturnu istoriju

— Ama, što mi se ovo nešto noćas gasi ovaj duvan! — Ama, nemoj ti meni sad te tvoje užičke šeretluke da prodaješ, nego ču li šta te pitam?

— A-ja! — veli Maksim. — Ama, ti opet teraš svoje! Šta ti tu to tvoje: »A-ja!« — Ama, znam ja i razumem sve, ti za to ne brigaj! — veli Maksim. — Znaš ti! Šta znaš!

— reče pa se stade lupati kažiprstom po desnom slepom oku. — Drugo tvoja nauka, a drugo moja praktika! Hehe! Baška tvoje znanje, baška moje umenje! — Slavno si se setio! — veli mu Sreten.

— . . . Pa ti lepo i mejandžija i predsednik, pa da uzmemo onu drugu polovinu tvoje kuće pa da preselimo tu sudnicu, jer i tako ova sad što je, batal je i krntija kao i predsednik što joj je.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

E, Dimitrije, moj Dimitrije, Uzorito je tvoje žitije! BALADA O OBUĆARIMA-KRPAMA Volim obućarske radnje, jer mirišu Po uštavljenoj koži, po imalinu i po

Krompire Mnogo volim tvoj pire, Valjaš i iz tiganja Posle dobrog friganja, I uz puter i uz sir, Dobro ide tvoje pir. I kad si hladan, i kad si vreo, Ja volim samo tvoj drugi deo, A prvi ću — ono krom — Pokloniti bilo kom!

i Pljas! Hiljada će Tisući: „Moramo se izvući! A Tisuća Hiljadi: „Ti se sama izvadi, Spasa ću se domoći I bez tvoje pomoći!

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Gospodi, osuždena jesam savestiju mojeju, ni jedina nadežda nest va mne spasenija mojego ašte ne blagoutrobije tvoje pobedit množastva bezakonij mojih.

tvojega, jer pređe suda tvojega, Gospode, osuđena sam savešću mojom, nijedne nade spasenja nema u meni ako milosrđe tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih.

Zato te molim, nezlobivi Gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer primih veru udovičinu što ti prinese dve cete, Gospode, te tako i ja

I trebujem vasi pomošti tvoje, temže molim se moli se ka opštemu Vladice o vazljubljenih ti čedeh i o vaseh iže sa ljuboviju i veroju služeštih im.

srcem i željom pobožnosti izašao si na zmiju i neprijatelja božastvenih crkava, rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu

Rakić, Milan - PESME

Dok poslednje žrtve stari krvnik veša, Nepregledna hrpa ranjenika kisne... Hoće li me naći među njima tvoje Bistre oči, draga? Hoće l̓ iz kondira, Ko preteča skromna večitoga mira, Pasti kap na rane što zjape i gnoje?

U sobi će biti sumrak, blag ko Tvoje Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam.

VARIJACIJE Tvoje je lice kao ljupka freska Na čađavome zidu starog hrama. Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš

Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca crnom krvlju

I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve su duše naše u milošti srele.

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog časa život dajem, Prilazim tebi pun pobožnog straha, Posrćem, klecam, dokle me

I da ti donesem tada dušu novu, Bez ijedne pege negdašnje — svu belu. I hoću da onog časa, kad na mene Padnu kose tvoje i poljubac jedan, Budem kao nekad bezazlen i čedan, Da prvi put poznam čar ljubljene žene; I da sav u tvojoj beskonačnoj

da svuda ječe bolna deca, Rastapaju se čežnje kao grude, I sve kroz suton prigušeno jeca; Pa kad na mene padnu usne tvoje, Da zajecamo i mi, obadvoje...

s mesečinom sve se stapa sada, I neosetno gubi se i pada, I sve nestaje, i sve iščezava, Pa kad na mene padnu usne tvoje, da iščeznemo i mi, obadvoje... DOLAP Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana.

Tešila te nada da će biti bolje; Mlad i snažan, ti si slatke snove sniv̓o. Al̓ je prešlo vreme preko tvoje glave, Iznemoglo telo, malaksale moći; Poznao si život i nevolje prave, I julijske žege i studene noći.

Ti bi došla k meni bez suze u oku, Iako te boli razdiru i guše, Skrivajući jade i tugu duboku, U kutima tajnim nežne tvoje duše.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše, al' nebesnu silnu zraku što ć' ugasit tvoje duše? Plačne, grdne pomrčine — mogu l' one svjetlost kriti? Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti.

Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti. Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje zublje, sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U nebu sam, u moru, gledao tvoje kule i ostre munare, s kojih su se k nebu podizali u svanuće, u divnu tišinu, hiljadama svešteni glasovi, glaseć nebu

Divna sanka što si onda snio! Mlečići te morem poduzeše, Crnogorci gorom opasaše; sastaše se u tvoje zidove, okropiše krvlju i vodicom — te otada ne smrdiš nekršću.

Kome braću ti ostavi, bratska hvalo, i staroga baba Pera, kuku, Pero! i tri mlade sestre tvoje, kukavice? Sedam snahah što ošiša? njima prazno!

ere su ih nagrdili, nevjernici! Kud će tvoja mlada ljuba, kuku njojzi! dvoje đece tvoje ludo, siročadi? Što će jadni đed ti Bajko, moj Batriću, koji te je odnjivio? teško njemu!

dvoje đece tvoje ludo, siročadi? Što će jadni đed ti Bajko, moj Batriću, koji te je odnjivio? teško njemu! Proste tvoje ljute rane, Moj Batriću, al' neprosti grdni jadi, kuku rode! e se zemlja sva isturči, Bog je kleo! Glavari se skamenili!

Najpriđe ti Božić čestitamo, čestitamo Božić Gori Crnoj! Mi pet bratah pet Martinovićah i tri tvoje sluge najvjernije sa sokolom Borilović-Vukom poklasmo se sinoć sa Turcima.

SVAK SKIDA KAPU I SMIJU SE. IGUMAN STEFAN (čita naizust) Vjerne sluge pomjani, Gospodi, vladaoce, ma tvoje robove: nepobjednog mladoga dušana, Obilića, Kastriota Đura, Zrinovića, Ivana, Milana, Strahinića, Relju

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Pokazujući na sanduk sa razbijenom bravom jedva govori: — Eto, evo, sve, kćeri, sve je tvoje. Otvori, i uzmi. I sve... Ti ćeš od njega ključ imati. Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj...

I sve... Ti ćeš od njega ključ imati. Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj... Sve je tvoje. — Znam, znam, tato. — Ali jedno samo, Sofke, Sofke.

Pandurović, Sima - PESME

srca ti prolaziš holo, Bez strasti, i mirna, ne znajući išta O tome da često pati ko te vol’o, — Sem milosti tvoje da ne traži ništa.

Tad će tvoje srde zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti ga i tada!

ŽENA Ja sam svoju dušu u tvoj život pren’o I sve tvoje mane, grehe i vrline Zavoleo tamnom strašću, draga ženo, Strašću radi koje živi se i gine.

III Pomiriću se. Ako ležiš mirno, I s tobom tvoje cveće i lepota, Mrtva i gorda, kraljica života, Na tebi svilno odelo prozirno I veo groba, — jednom, u noć čednu,

probdevene, K’o noćna priviđenja u zamkove svoje, Ići, umoran, u svoj prazan stan, Da legnem, s dragim spomenom na tvoje Lice, — da opet sâm prespavam dan.

Surova je bura preko tvoje glave Pregrmela s besom svireposti slepe, Uništila s mržnjom tvoje noći plave, Proleća, leta i jeseni lepe.

Surova je bura preko tvoje glave Pregrmela s besom svireposti slepe, Uništila s mržnjom tvoje noći plave, Proleća, leta i jeseni lepe. Kako si mi danas mračan i oron’o! Ni pusta traga radosnom životu.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro. I ulice tvoje, i tvrđava stara Puste su, i njima odjekuju sporo Još samo teški koraci varvara...

“ O, kad bi tvoje čisto biće znalo, O, kad bi znalo ovo tiho veče Da mi topla suza nečujno poteče Na te reči s tvojih usana: Još malo.

snovi mašte izatkani k’o na svili, Tašti ponos, gorde misli i velikih strasti klice, Ljubav, mržnja, vera, spletke, tvoje šale, tvoje zlobe, — Ceo svemir nedokučni i lepote i rugobe. A sad? — Ništa!

izatkani k’o na svili, Tašti ponos, gorde misli i velikih strasti klice, Ljubav, mržnja, vera, spletke, tvoje šale, tvoje zlobe, — Ceo svemir nedokučni i lepote i rugobe. A sad? — Ništa!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ali Jovan Vicković, Ćeklićki knez, šalčina viši no đakon, uđe govoreći: „Mogu ja, Ivo, i bez tvoje pjesme!“ „Možeš Ćekliću Mlečiću! Ama jeste Mlečići, božija vi vjera! I domišljati ste kao oni!

Ajde ženo! Bog neka blagoslovi tebe i tvoje sirote!“ Jadnica preblijeđe i ponese obje ruke na srce, tako joj neočekivano bi to.

Ja sam mislio da ćemo na Cetinje, pa i bijasmo tamo krenuli. Noć nas uhvati kraj tvoje kuće... Eto, u avliji, kad se mi razgovarasmo po njemački, dođe onaj Crnogorac, Janko, Jan, kako li se zove i prozbori

djetinjstva pa do tvoga polaska, da je te sve jade zbiti ujedno, oni bi bili ništa prema onima koje trpim otkako primih tvoje pismo iz Kotora.

“ naglašujući tu običnu zakletvu crnogorsku. „Ja... ja sam te svjetovala za tvoje dobro, a ne da to želim“, reče ponizno. „Poći ću, ne boj se. I da mi nijesi ni rekla, ja znam da to treba, da...

„Uostalom“, nastavi zijehajući, „to je istina što si rekao, a rad bih znati u kome smislu da uzmem to tvoje: biće što mora biti. Šta će biti? Da ostaješ, ili da polaziš?“ „Moj dobri, dragi Adolf, moj vjerni prijatelju!

“ „Kako ćeš da to razumijem?“ zapita onaj u čudu. „Da, to stoji do tebe, do jedne tvoje riječi, hoću li blagosiljati ovaj tvoj dolazak... Ne čudi se, ne gledaj me tako, razumijećeš sve...

„Srećo moja!“ tepaše joj mati. „Biće, kao što tvoje srce želi. A i moje želi to isto... Grabićemo se oko onog... lac-ma-nina!“ reče joj na uho.

Sinu bješe nadjela ime Janko: „Tvoje sam mu ime nadjenula; „Kad ga zovnem, da me želja mine „Ne zovem ga odi k meni sine, „Već ga zovem odi k meni dragi!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Naučio sam od djece i paščadi. 2 Nazvao Turčin Marku: — Dobro jutro, gazijo! — Ma što će mi tvoje „dobro jutro“, kad ja znam: što mi misliš i što bi mi uradio da možeš!

16 Pitali bogataša: — Gde ti je blago? — U gvozdenom sanduku. Pitali vredna siromaška: — A gde je tvoje blago? — U mojim zdravim rukama. — Međer, tvoje je lepše i sigurnije. 17 Pitali siroče prosjače: — Ko ti je otac?

— U gvozdenom sanduku. Pitali vredna siromaška: — A gde je tvoje blago? — U mojim zdravim rukama. — Međer, tvoje je lepše i sigurnije. 17 Pitali siroče prosjače: — Ko ti je otac? — Svaki dobar čovek. — A ko ti je mati?

koju u pleću gledam malo uplašila: vidi se jedan grob koji mi ispod palca ostade kad omjerih, te nije izvan, no posred tvoje kuće.

“ Okrenu se rak na peti, Pa govori žaba—teti: — „Id’ otale, žabetino, Tvoje pleme nevaljalo: Napred ideš, natrag gledaš, Samar nosiš ko paripče, A krekećeš ko jarište!

GOVORNIŠTVO ZDRAVICE A) OZBILjNE A) U RAZNIM PRILIKAMA 1 POLAZNIKOVA ZDRAVICA NA BOŽIĆ „Napijam, brate domaćine, u tvoje zdravlje, za tvoj žitak i užitak, život i dobro zdravlje, pa u zdravlje tvoji’ sinova i sinovica, unuka i omladaka, neka

U domu ti se rađala muška dječica, u brdu ti rasla vinova lozica, a u polju klasala šenica bjelica. Tvoje torove bog napunio sa vitonogim konjima, vilorogim volovima i vitorogim ovnovima!

Slavio, na mlađe ostavio! Što mi potrošili, Gospod navašao. Haj, tvoji konji vrištali, dušmani ti pištali; tvoje krave mukale, dušmani ti jaukali! Da bog da! 6 Vala i ejvala! Zemlja dala, da ti pomaže gospod Bog i sveti današnji god!

Šta ćemo dalje! Bog nam dao zdravlje! Zdrav si, domaćine. U tvoje zdravlje, sve ćemo junak i bardak! 3 NEVESTI 'Ajde, Ljubica (ili već kako joj je ime), da ti je srećni put u tvoj

Ne kolji se bez noža:: sve dade, što imade!“ B) VERTEPSKA (Još iz daljine začuje se religiozna pesma: „Roždestvo tvoje, Hriste bože naš, vosija mirovi svijet razuma; v nebo zvijezdam služašči zvjezdoju učahusja: tebje klanjatisja solncu

— Aman, čestiti veziru, carski većilu! Valabila-talah nije istina što raja govori! Laže, naše mi glave a tvoje brade i tako nam svečeva indžila i božjeg dženeta a nebeskog sifata!

Sad svi jednogrlice zaviču: — Istina je, čestiti veziru! Ako ne bude istina, evo našijeh glava a tvoje sablje! Vezir sad poviče na momke: „Obojicu svežite i u surgum odvedite!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Vodeničar se stane krstiti i snebivati: „Bog s tobom, gospodaru! ja niti sam viđeo tvoje žene, ni Muje, ni novaca.“ I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je.

“ A čovek, još većma uplašen, poviče: „Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!“ A kradljivac onda reče: „E, dobro, kad ne ćeš, a ti mi pridigni slaninu da idem.

Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.

Kad iziđe pred cara, reče mu: „Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar

Na to se zmaj probudi i reče mu: „Ja se odolen ne mičem, jer niti je | tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš,

samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile.” U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere „a tvoje” reče „žene”.

ocu njezinu dođe u snu nekakav čoek i reče mu: „Vrati se doma ovaj čas, jer je tvoja šćer život izgubila po zapovijesti tvoje bezbožne žene, nego traži u vojsci crna konja bez biljega, bijelu bedeviju bez biljega, ata vrana prijed nejahana i

” Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: „Ja čoveče ne mogu tvoje kćeri očima gledati, već hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne ćeš, ja ću sad skočiti u bunar.” „Pa skoči!

Kad Baš-Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: „Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?“ Baš-Čelik joj reče: „Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj.“ Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu.

„Hajde u ono jezero onamo, zacrepni vode zelene, i od onoga drveta što pjeva grančicu očebrsni, i kad dođemo do tvoje braće, namaži ih da ožive.

E reče sad sveti Sava đavolu: „Pola je moje a pola tvoje, pa biraj sam koje voliš.“ Videći đavo silna pera u luka prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono

“ A čovek, još većma uplašen, poviče: „Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!“ A kradljivac onda reče: „E dobro, kad ne ćeš, a ti mi pridigni slaninu da idem.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I ona zla reč da se ne unese javno: „moje“ i „tvoje“, i „veće“ i „manje“, i ne moliti se više za onoga ko je doneo od onoga ko nije doneo.

10, 15) jer nikada u tvoje dane vuk ne ugrabi ovcu od Boga predanog ti stada pastve! I u svih trideset osam godina tvojih sačuvani bismo i

Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive uspe daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo. Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj.

Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive uspe daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo. Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj.

Ti, pak, prava čini učenja tvoja, a hođenje tvoje u miru da bude. Sine, moju premudrost pazi, a ka mojim rečima priklanjaj tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a

Sine, moju premudrost pazi, a ka mojim rečima priklanjaj tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj mojih usana kazujem ti'.

(Priče 4, 20-5, 2) ,Čuvaj, sine, zakon oca tvoga, ne odbaci pouke matere tvoje'. (Priče 1, 8) ,Sine moj, sada poslušaj mene i blažen bićeš, jer blažen je muž koji posluša mene i čovek koji puteve

Gospod Bog blagosloven pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto zemaljskog blagodat i milost i carstvo nebesko, i neka ispravi put života tvoga, kojim ranije od

krst posledova Hristu i useli se u Goru Svetu, odakle, pomoć primiv, istače ti grobnica miro blagodati veseleći tvoje sinove koji pred tobom stoje, Simeone blaženi, moli za spasenje duša naših! „Slava, i sada“, bogorodičan.

svetlo uspojmo pesmama: Raduj se, monaha pohvalo i utvrđenje, moli Boga za nas, Simeone blaženi, da se sačuva stado tvoje nepovredno!

Telom iz krvi tvoje svete Bog, Oče, Slovo ovaploti se iznad tvari, Devo Marijo, kojega moli da tela moga strasti ugasi.

Pesma četvrta [Irmos] Čuh, Gospode, promisla tvojeg tajnu, razumeh dela tvoja i proslavih tvoje božastvo. Potocima, oče Simeone, suza tvojih duševne strasti omio jesi, božastveno postade Duha pokojište, preblaženi.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala. Da se oženiš, da se okućiš, pa da te postavim ovde, za šefa sale... ANĐELKO: Sale!

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Ah, ti, ti! »Nećeš«, ti »nećeš«, ah za to tvoje »neću«, da si samo druga a ne njena majka, sada bi ti videla manastir ili tvoju majku i braću odakle sam te doveo.

I kao što mi ti naredi, nisam hteo da mu kažem da su to tvoje pare, da se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, komšije, uzeo pod interes i da, ako ne vratimo na vreme,

A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je.

(Zagleda bliže): Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama... JOVČA (s dosadom, prekida je, odmahujući rukom): More, i sad to imam.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

” Mal[enica]: „Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše! Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom.

Dakle, ti se, starče, nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi mlade tvoje dirati.

Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak — tajna velika. A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina, da i u tome dobrodeteljan čovek valja da pazi i ne prelazi meru i da po sovesti

Nek čuvstvuje srce tvoje, za to je stvoreno, jer inače ne možeš biti bla|godaran razve čuvstvujući; i koliko više budeš čuvstvovati, više ćeš

godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnevu ovu mi prediku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš?

A što se usuđuješ spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje | bezumije. Možeš li ti po vodi kao po suvu hoditi, mrtve voskresavati i proča spasiteljeva čudesa činiti?

Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: „Bolje je šest

Zato poslušaj ti moj poslednji sovet: izvadi iz glave to tvoje svetinjičenje; ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti. Traži nauku i gladujući i žedneći i nagotujući.

tvoji[h] Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer, kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku.

Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku. Ja: „Imaš pravo, Zilotije. Neću da svet rekne

blažena, bogougodna Jerotejeva duše, davno sam ja od blagoga boga ovi čas želio da mogu za života reći: „Povjem imja tvoje bratiji mojej i posrede mnogih narodov vospoju tja!

Primi ovi znak večne moje blagodarnosti i vospominanija. Propovedajući i slaveći ja dobrodetelj i ime tvoje, slaVim samoga boga koji je izvor i pervejše: načalo svakoga dobra i blagodati. U Sesvegenu, 1788.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Prije no što će sjesti da jedu začatiše svi jednogrlice „Očenaš“ i baš izrekli „priđi kraljevstvo tvoje“, kadli Bakonjino tanko uho, kroza svu vjetrenu hupu, ču konjski bahat, te poteče k vratima, pak viknu: — Fra-Brne!!

— Tako, moj lipi Stipane — reče Osinjača — zdravljica se nanosija, a tako ti tvoje srićice pouči neuko dite, jer mi, smo kâ goveda... — Taa-ko! Dosta sad! — prekide dujo.

— veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako. — Taa-ko!...

? Zar ja ne smim spominjati svoje dite? Sram te bilo! Jer tebi baš kâ da je žâ što se tvoje slutlje ne ispuniše! Ma neće to bog dati, ne, ne, ne, pa ti zakovrnuja od zloće, od... Njeko zalupa na vratima.

Stric je stric, pa ako te i pokara, to je za tvoje dobro! — Lipo mi je to dobro, kad mi dava triske nizašta i magarči me svake druge riči!

“ A-nu, sad recite ima li mu para. E, u tvoje zdravlje! A knez će skromno: — Za mloge se veli da nemaju pameti, zato šta se oni pritvaraju, bolan, kâ i Bukar.

“ Bakonjine oči govorahu: „Strašna ženo, ja sam u Cvitu tako zaljubljen da ne bi na to pristâ kad ona ne bi bila tvoje dite, kad ne bi znâ da je ona na to spremna i da, ako neću ja, oće drugi! Neka vrag nosi!

Tako ga je vazda Srdarina svjetovao: „Govori u beskraj o onome što ni malo ne zasijeca u tvoje interese, a čim se seljak dotakne stvari koja bi ti mogla donijeti zanovijeti, napravi se nejasan pa, ako hoćeš, i

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda. Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo. ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!

NA NEKOJ PADINI Pesmo, ti si žedna, a protiče voda. Bol je tvoje piće (ono: čega nema). Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.

Nek jekne bar u ovim strofama Gde je reč svaka skoro pojana Tvoje sad strašno ime Bojana. U SNU TE NEMA U snu te nema, al čim zene Odškrinem ja namesto zrake Otkrivam kako već u

U SNU TE NEMA U snu te nema, al čim zene Odškrinem ja namesto zrake Otkrivam kako već u mene Ulazi obris tvoje rake. Onda bez glasa i bez ruha (Nevidljiva i sasvim nema) Lutaš po jami moga duha Ko bespomoćna, strašna tema.

Umesto da sa tobom plivam I ronim, prskam tvoje lice: Za mramorom se tvojim skrivam. U tamnu ploču zurim nice. I stojim ispod lipe tvoje, Samcit, umesto da smo dvoje.

U tamnu ploču zurim nice. I stojim ispod lipe tvoje, Samcit, umesto da smo dvoje. ZAR SAD BAŠ Zar sad baš kada ponoć prevali I kad je mozak trom i umoran I kada dugo

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Rodiće se dete koje će da plače, pa posle da se smeje i igra sa mnom. Pa posle da krade tvoje kruške, pa kad se zamomči, da juri devojke po vrbacima. Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene.

— Jesi li mi doneo novine? — Ti Misliš da ja imam vremena i za tvoje novine da brinem. Ne odgovara mu se na prvu Đorđevu varnicu. Posmatra ga s rukama na leđima.

Moje su pare i moje su reči. Ja sam život satro u radu i po putevima, svaki dukat krvi me košta, pa ću sada, zbog tvoje politike... Ne dam! — Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi.

I isplatite mi moj deo. — Pojeo si ti odavno svoj deo, brate Vukašine. Malo li nas koštaju tvoje škole? Pade, Aćime, tvoj ugled u ambis. Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza.

— Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo? — Tvoje je, Đorđe, tvoje, nemoj da se ljutiš. Meni je teško... Žena sam ti, uvek smo se lepo dogovarali. On je moj brat.

— Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo? — Tvoje je, Đorđe, tvoje, nemoj da se ljutiš. Meni je teško... Žena sam ti, uvek smo se lepo dogovarali. On je moj brat. Nije Aćimov pastorak.

Meni si rodio slugu!“ Tebi, Đorđe Katiću, ja nisam rodio slugu. Nisi morao to da mi kažeš. Neće oni biti tvoje sluge. Jok. Svet je širok. Srbija će biti mala mojim sinovima.

Mnogo, Vukašine. Jedna nas majka rodila i sad ovako. Ti znaš, na svetu bližeg od tebe nemam. Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca... Ja sam, brate, najveći mučenik. Bolje je da me ubiješ... Vukašinu drhti ruka. Jedva se potpisa.

Znaš sve.“ „Malo je ludi s više dukata od tebe.“ „Dukati nisu živi. Ne rastu i ne govore...“ „To su tvoje gazdinske brige.“ Smeh je zajecao u praznoj kaci. „Šta da radim?“ „Imaš brata.“ „Da ga više nisi spomenuo!

Da znate, i ti i Vukašin, da ću da poživim koliko mi treba da celo imanje potrošim. Moje imanje, a ne tvoje! Ono što je ostalo od muke Luke Došljaka.“ „Zakon postoji, sud postoji, on će nas razračunati.

Nisu ništa govorile, samo je majka, suljajući se po zaleđenoj prtini, često opominjala: „Lakše, nisu meni tvoje godine.“ U tišini zimskog sumračja, pojedinačno i dvoglasno njakali su manastirski magarci.

“ „Vukašin ti je napisao plakat.“ „Ti si ostario, nesrećniče. Eh, i ti si nekad bio drukčiji. Strah je i tvoje srce zagadio.“ „Nikad ja, Aćime, nisam ni imao srce. Ja sam imao samo snagu, a s njome su đavoli sadili belo trnje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Nikada za nu nisam čula. Gde živi? — U pećini! Na dnu mora. — Pokloniću ti život, a neću dirati ni druge tvoje rođake ako odeš Do starice i upitaš je šta da radim! reče galebica i pusti ribu u more.

Sapleteš li se ili osvrneš, voda će se sklopiti iznad tvoje glave. Zato trči. Za život trčiš! Tek na kraju staze su Zlatna vrata, a pred njima Majka vetrova.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ko da gledne čarne oči tvoje, Pa u srcu da mu ne zapoje! Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije!

Al' kada mi na um dođu, Dođu tvoje crne oči, Onda krčmar ništ' ne radi, Samo crno vino toči. A ja pijem, pevam, plačem, Od žalosti, od milina, Pa kad

Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho, tiho, tako srećan bio, Da se tvoje zlato ne probudi!

Zora će nas razgoniti brzo, Al' će ostat' iz cveća, iz bila, Čista duša oko tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja“. J.

“ „Sve sam drage razgonio, A rad tvoje rane ljute Oh, đaurko Anđelijo, 3aboravit' ne mogu te!“ Pa uzdahnu star Lem-Edim Raspršta se igra dima Sunce sinu,

Zbogom svete, nekadanji raju, Ja sad moram drugom ići kraju! O, da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bih gled'o tvoje sunce jarko, Sluš'o groma, slušao oluju, Čudio se tvojemu slavuju, Tvojoj reči, i tvojem izviru Mog života vir je na

kov'o, Tebi pev'o, o tebi sam snev'o, Al' od tebe nešto i zahtev'o: Kad me smrtca otrgne od ljudi, Da me primiš ti u tvoje grudi! Zar ti nikad nije na um palo Što si negda Branku obećalo?

M. Rakić LIV LETNjA NOĆ Otkud dolaziš, razbludna noći, Te vlagom mire tvoje tamne vlasi? Da li iz hladnih struja okeana, Gde si plamen letnjeg dana Provela na grudi Vodenog duha? I sad se dižeš...

I sad se dižeš... U tvojoj kosi Gore korali, sija se biserje, Rize su tvoje oblivene Svetlošću blagom, i dahom morske trave, I grudi mirisave, Rosne i meke K'o labudovo paperje!...

A. Šantić LVII CIGANČE Bezbrižno i milo dete! podigni vitice svoje! Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne, I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne Vesele oko moje. Dodaj mi zlatni pehar!

A kad nam hati klonuše u letu, Pred tobom vidjeh ja šeika njina. Na grudi tvoje on očaran pođe Al' na mom koplju smrt se iz sna trže, I pre neg' poljub na usnice tvoje, Preda te život pao mu je brže...

Na grudi tvoje on očaran pođe Al' na mom koplju smrt se iz sna trže, I pre neg' poljub na usnice tvoje, Preda te život pao mu je brže...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

O svevišnji tvorče nepostižni! U čovjeka iskra bespredjelnog uma tvoga ogleda se sv'jetla, ka svod jedan od tvoje palate što s' ogleda u pučinu našu; dan ti svjetlost krune pokazuje, noć porfire tvoje tainstvene, neponjatna

sv'jetla, ka svod jedan od tvoje palate što s' ogleda u pučinu našu; dan ti svjetlost krune pokazuje, noć porfire tvoje tainstvene, neponjatna čudestva divotah; tvar ti slaba djela ne postiže, samo što se tobom voshićava.

Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu! U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni

U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si izgubio; badava ti vatreni poete satvaraju i kliču

“ Poj mi dakle, besamrtna tvari, strašno tvoje s neba padenije i vremeno tvoje zatočenje u judoli tuge i žalosti! Kakva te je sila nečestiva da sagr'ješiš Bogu

“ Poj mi dakle, besamrtna tvari, strašno tvoje s neba padenije i vremeno tvoje zatočenje u judoli tuge i žalosti! Kakva te je sila nečestiva da sagr'ješiš Bogu prevlastila, da vječnoga popireš

Što je jarost besmrtnoga tvorca na zlo tvoje toliko ražeglo? Pričaj meni tužnu tvoju sudbu! Ah, strašnoga tvoga padenija! Ah, užasa što smrtne postiže!

Ko će tebe razumjeti, tvorče, ko l' mogućstvo voobrazit tvoje? Mračni vladac ada nesitoga i zatočnik iz raja prognani da su mogli, besamrtni dusi, tvoga plana postić

blista poezijom, žertva ti se blagodarenija na sve sjajne sažiže mirove u čistoti lučah ognjenijeh; al' za tvoje silno popečenje i za tvoju nježnost otečesku malene su žertve tvorenijah.

njega kolah nebesnijeh milioni voobražam da su (neka čislo i umnožim kolah u najveći stepen sčislenija što besmrtno tvoje tvorenije voobrazit svojim umom može), nasijata kola sa suncima; svako sunce predvodi mirove kolika si kome

- čudo da nas u kristalne stupce te krajnosti dvije ne smrzoše kod tvojega trona presv'jetloga - premoguće tvoje božestveno i sljepota duha Satanina! Ko da s tobom, oče, silu mjeri?

Prolij tople suze pokajanja pred opštijem tvorcem milosnijem; poznaj ime svemoguće što je i značenje tvoje prama njega; ižen' tamu iz slijepa uma i zlu zavist iz pakosne duše!

Popa, Vasko - KORA

mojim Na nevidljivoj rešeci Pred usnama tvojim Nage reči mi zebu Otimamo trenutke Od bezobzirnih testera Ruke se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom

nadaleko nema nijednog lovca Tvoji dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još

obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u

grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na

moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne

u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u

ramena tvojih Izgubili smo se U nepreglednim šumama Našega sastanka U dlanovima mojim Zalaze i sviću Jabučice tvoje U grlu tvome Pale se i gase Zvezde moje plahe Pronašli smo se Na zlatnoj visoravni Daleko u nama 30 Sa tela sumrak

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato reče posle kratkog razmišljanja: „A zar ti misliš da ja mogu čekati dok se na tvoje ribare ne izlije blagodat moje molitve Posejdonu?

Zato sam smatrao za dužnost da ti dođem u pomoć i tvoje sugrađane urazumim“. „Dragi moj! Moji sugrađani nisu atenjani, iako bi to hteli da budu.

Smem li ti to reći?“ „Kako da ne, dragi moj! Tvoje mišljenje me naročito zanima, baš zbog toga što se sa mojim ne poklapa.

„Kremono, drago mesto moje! Zauzet svojim radom spasavanja, moram još ovde ostati, da bih se vratio u tvoje krilo kad osetim da mi se smrt bliži“. On otvori fijoku svoga stola.

Čini mi se da si vaskresao iz ovog klasičnog tla“. On podiže svoju čašu. „U tvoje zdravlje, mladi moj Rimljanine!“ Kucnuše se, a opat poče da recituje versove i ode Horacijeve.

Dobro te poznajem kao rđavu paru. I sve tvoje tevabije, Perzeovu, Andromedinu, Cefeosovu, Kasiopejinu, i svakog od vas poimence, tebe Arkture, vas dvojicu, Kastora

Dižem ovu čašu, dragi naš Isače, u tvoje zdravlje“. Sva rodbina Isaka proprati ove reči burnim odobravanjem. Mladi Njutn diže se sa svog sedišta.

Kad on bude pri tom poslu, kucnuću lagano o vrata, a ti uđi brzo u sobu, pritisni mu obe tvoje ruke na oči, pa neka pogodi ko je došao!“ Tako je i bilo.

„Sigurno!“ „Istina, kad se tim granicama katkad približim, bacam pogled i preko njih, ali onda kažem: to nije tvoje polje, drugi će ga obdelavati, kao što je i pravo.

Budi zadovoljan svojom lepom i plodnom njivom na kojoj možeš da živiš i radiš koliko god ti tvoje sposobnosti dopuštaju“. I on osmehnu blaženo.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Da me je ko toga časa upitao: — Nikola, šta misliš, ima li na svetu lepše sreće od tvoje? — Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od

Ili pravi dosetke na račun prolaznika koji se ne osvrću na njegova zapomaganja. — ...Sedi ovde, druže, a... tu je tvoje mesto. Prolazi tako mlekadžija, seljak iz okoline, grbav. — K... k... k.... k... — krkori nešto Sekula.

Odricanje, opominjem te, otežaće strašno tvoj položaj. Jer sa dokazima kojima ovde raspolažemo, učešće tvoje u delu potpuno je utvrđeno. Kaži nam, dakle, sve slobodno, otvoreno, jasno. Eto kaži nam: Gde si bio desetog septembra?

povečeramo, a posle da pregledamo šta si nam ostavio i sutra ćemo ručati, i prekosutra, slatko ćemo jesti za nespokoj tvoje duše, i još ćemo zadugo mi živeti, a ti ćeš se raspadati. Jest, raspadaćeš se.

I veliki suncokreti okrenuti su ovamo, biće tako fino; puno je vode i zmija i skorpija i crvi, i tri raspala leša tvoje dece koju si mučio.

zbog tvoje prošlosti što je čekala mene, što je sanjala mene... — Gle, a ti baš sigurna u to? — Sigurna, da. Ti si mi rekao a ja

Ja primećujem po svima oko mene: svi su zabrinuti, svi me naročito gledaju, svi su nadu izgubili. Ali tvoje očajno lice i moje slutnje moje predosećanje dovoljno mi je. Maločas plakao si, zar nisi?

Gde si, Dušane, kruno carska, da vidiš sokolove tvoje sive? Da li znadeš da nam je carstvo veće i od tvoga.“ Počeo je Jaćim i sa trotoara već da silazi, barjacima raznim

u brk, da ga možeš gađati posred cimente, a ne da pocrveniš kad pomisliš da ono što ti napadaš nije nimalo bolje ni kod tvoje kuće. Jedna stranka ima da bude čista kao crkva, pa tek onda da braniš svoju veru kao pravu veru.

JAGNjE Verovatno je da se već slegla tvoja humka. Ne raspoznaje se, možda, ni tvoje ime na malom drvenom krstiću kojim su tvoji drugovi što su te voleli obeležili mesto gde ćeš večno ostati.

Mi smo se, sem tvoje majke, uveliko utešili za tobom i sad, kad govorimo o tebi mi, uz tvoje ime, kažemo pokojni tako, kao da ništa nije

Mi smo se, sem tvoje majke, uveliko utešili za tobom i sad, kad govorimo o tebi mi, uz tvoje ime, kažemo pokojni tako, kao da ništa nije prirodnije bilo od toga da ti pogineš u dvadesetim godinama na čukarima

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

da ti se ne vjeruje, uvjeravati da bi razuvjerio, nego još pretendirati da sredstvo za postizanje toga efekta bude tvoje istinsko uvjerenje i sušta iskrenost tvojih riječi.

One će imati kudikamo više shvaćanja za tvoje bubice, za tvoje bolećivosti. Njima će biti privlačno i zanimljivo ono isto što će muškarci smatrati, ili bar nazivati,

One će imati kudikamo više shvaćanja za tvoje bubice, za tvoje bolećivosti. Njima će biti privlačno i zanimljivo ono isto što će muškarci smatrati, ili bar nazivati, tvojom slabošću i

Ono što će u očima muškaraca značiti mekuštvo i histeriziranje, u njihovim će očima značiti skupocjenu krhkost tvoje građe i pravu, suštu poeziju. Žene ne obožavaju baš tako „snagu”, kao što se obično misli i govori.

— Na taj način, ono što znaš, znaš uprav onako i u onom vidu u kome tebi treba i odgovara: to tvoje „znanje” tako reći krojeno ti je po mjeri. Nije konfekcija. A to je svakako neka vrsta luksuza.

To se samo tako čini! Ljudi većinom imaju jedan te isti, standardizirani pojam o stvarima. Nešto kao uniformu. A to tvoje to je individualni luksuz.

A i kasnije, kad si odlutao, pratio sam tvoj razvoj, tvoje napredovanje, ponosio se tobom, ako hoćeš. Dok su ti god tetke bile u mjestu, stalno sam se kod njih raspitivao o tebi,

Dok su ti god tetke bile u mjestu, stalno sam se kod njih raspitivao o tebi, o tvojim uspjesima. Kako sam željno tražio tvoje ime na stranicama starih novina koje bi mi tvoje tetke poslale, kako bi mi srce poskočilo kad bih ugledao: Iwan Galébe.

Kako sam željno tražio tvoje ime na stranicama starih novina koje bi mi tvoje tetke poslale, kako bi mi srce poskočilo kad bih ugledao: Iwan Galébe.

— Na koncu konca, i to tvoje, i to je nešto. Na razne se načine može provesti život, raznim se putevima može proći kroza nj.

A na svakom od tih puteva nailazi čovjek na neke ljepote, na vedrine, na neke obasjanosti. Možda je to tvoje za tebe, za takvu tvoju narav, zaista, najbolje, pa i jedino moguće.

na krive zaključke naprosto tvoja ljubomorna zakopčanost u pogledu vlastitih intimnih stvari i tvoja diskretnost, čak tvoje užasavanje od tuđih intimnosti i povjerljivosti? Nije li te varala tvoja pubertetska sramežljivost i tvoje lako crvenjenje?

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Zvao sam te samo da ti kažem: sutra će doći Trbušničani da poznadu svoje stvari, i ti ćeš odmah u okove. Tvoje mi priznanje ne treba ništa, ali mi moraš kazati, s kim si izvršio poharu. Noćas se dobro promisli...

E jesi majstor!... Ko bi se toga setio... — Kažem ja tebi da kod čiče ima svake zgode. Istina, ovo je manje od one tvoje apsane, ali će se tu naći lepših stvari no u apsani. Hajde, provlači se.

mu već kazao na samo da on mora tebe slušati kao harambašu, i čemu se god ti usprotiviš, da on ne sme raditi protiv tvoje volje. Pa sad otvori oči. Uči se od njega, jer je vešt, pusnik; ali mu ne daj da kolje i seče.

— E, moj sokole, nije žensko srce kao tvoje. Ti moraš svakoga časa biti gotov da pregruvaš po dva okruga do kakvoga pouzdanoga zaklona, a ona ne može svuda s

Ako tebe, recimo, danas ubiju, ostaje mi on za dužnika, pa će mi to posle platiti drugi, koji dođe na tvoje mesto. Đurica se sasvim zbuni, jer vide da ovome starcu ne može i ne sme ništa.

A tvoje pare ne tražim, jer su to krvave, proklete pare, koje ti je satana dao u ruke. Sve ovo beše izgovoreno takvim glasom,

Vujo je, čini mi se, odlučio da ti nađe zamjenu. — Kako? — He... kako ? Da te ubije, pa da uzme drugoga na tvoje mjesto. Nijesi više za njega. — Je li on što govorio s tobom? — zapita Đurica odsečno i pogleda ga pravo u oči. — Hm..

Sad nam svima treba.... — Treba, istina je. Ali kako ti misliš... kao pre? — Svi bismo najvoleli da ti kažeš šta je tvoje, pa da se zna čisto. Ono bih drugo ja razdelio — reče Đurica. — Da kažem, ja...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

niti ga ti možeš oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo — moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na čiju stranu pretegne, neka bude i Petar njen.

Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom.

Kad car vidje to čudo, zavika mu: — Ustavi ti tvoje dželate, a ja ćy svoje, pa da se malo porazgovaramo. On to jedva dočeka, te ustavi dželate, a car ga upita ko je i

Kad Baš-Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: — Boga ti, đe je to tvoje junaštvo? A Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj.

Kaži mi, bih li smio, kao tvoj najstariji sin, da te za nešto upitam? — Bi, — reče starac. — Kaži mi, a što je juče tvoje lijevo oko plakalo a desno titralo?

Ispukni jednu dlaku iz moga repa i zapali je: ja ću se pretvoriti u zlatnu curu još ljepšu od ove tvoje, otići ću do cara s tobom, ti uzmi zlatnog konja pa ga uzjaši i bježi s curom dalje, a neće preći dugo vremena, ja ću

srebra i zlata, pa ponesi koliko ti god drago i koliko ponijeti možeš, a povrh toga, izaberi djevojku koju ti srce tvoje obegeniše, pa idi svojoj kući ako hoćeš, i neka te prati božji blagoslov; a ako nemaš volje da ideš odavde, možeš

— Dobro, junače, — reče starac — ja poznajem i tvoje pobratime, i oni su dobri junaci, pa su vrijedni da im poneseš darove kakve si naumio.

— E, — reče sad sveti Sava đavolu — pola je moje a pola tvoje, pa biraj sam koje voliš. Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono

čovjeka stvori bog magarca i reče mu: — Ti ćeš se hraniti najgorom hranom, pa i nje nećeš svakad biti sit; ime tvoje biće rug među ljudima, kojima ćeš ti vući najgore terete i činiti dobre usluge, koje im niko drugi ne bi učinio, a kao

Iza toga stvori bog psa, i reče mu: — Što se god nazove tvoje, branićeš dok te traje; lajaćeš na svaku opasnost čim je osjetiš, a osjećaćeš je svakad izdaleka; nećeš imati ni sna

— Dobro u tvoje zdravlje, moj lijepi aga! — od govori mu. — A jesi li, bolan, već što donio nego to dvoje zgureno piladi?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda.

Zašto i ti, srce, ostarelo nisi! Ti i danas voliš, kao nekad što si, Nosiš svoju ljubav — tvoje mesto sveto, K'o u mlade dane, k'o u prvo leto. Ti i danas voliš kao nekad što si.

Stoga ti priroda osetljiva, blaga, Elegiju uze kao stalna druga, I sa tvoje lire zanosna i draga Zaori se pesma, snažna kao tuga.

Pokolenje žensko, svake časti vredno, Spomenik ti diže zelenkasto-sivi: I sad ime tvoje, svetlo i ugledno, Da bi bilo lepo, na kamenu živi Sa odborom, kolom tvojih drugarica, S mirisnim buketom večnih

je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tome času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči. Zvala si me sebi.

— ja sam svirep, bezdušan i zao.” I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga, Ali reči tvoje nisam mog'o naći; O kako je ljubav velika i blaga, Mada kao zvezda i ona će zaći.

Za osmehe ne zna lice tvoje, Pogurena ti se krećeš vazda, Tražiš tajnu i istinâ boje, Goniš tamu, al' te tama sazda. I šta vidi kad je čovek s

Al' u času jednom Misao sene, da će možda suze Oh ove suze, krvi moje pune — Proći i pasti po pokrovu lednom, Na lice tvoje, što pobožno trune, Uneti izraz u linije, boje, Rastočit samrt i spojiti uze Života s dušom.

tvojim: na rukama ovim, U danu, noći, bez zemlje i stege, Ti bi trunula: sa mislima novim, Poljupcem, suzom, tvoje lice snežno Ja bih pokriv'o: tu kraj moje nege, O drago moje, trunula bi nežno. I ja bih tada...

Šta li radiš sada, je li, nebo moje? Da li mi se nadaš, da l' te slutnja peče? Kuda oko gledi iz odaje tvoje Kad dan mrtav padne na radosno veče? O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini. Dobro mi je, lako na ovome putu.

I sad, kad priđu moji dani stari, Dani veliki, al' mrtvi za mene, I tvoje oči, i usne plamene — Jedino što se krv moja zažari.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje, I na njemu oči neviđene davno, Stare neke oči k'o misao što je. Al' počeh voleti tvoje oko tavno, I pravilne crte k'o

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Zato srpski zaljubljenik peva svojoj dragani: “Kose tvoje su crne kao ponoćno letnje nebo”. U vreme takvih noći teško je bilo uočiti naše volove na ispaši ni na nekoliko koraka

Obuzdaj svoj buntovnički jezik ili ću ti obezbediti besplatan put do tvoje Vojne granice, gde bi pobunjenike kao što si ti trebalo držati iza brave.

događaj sa pitom kao da mi je govorio: ”Mihajlo, ti si ”žutokljunac”; ovo je tvoje prvo ”žutokljunačko” iskustvo. Razveseli se!

- Ovako ružan kakav sam, ne mogu igrati ulogu tvoje ”vile” dodade on, misleći na svoje obogaljene prste i teturav hod, - ali ću rado biti tvoj satir i učiti te kako ćeš

I rekao sam sebi: ”Mihajlo Pupine, najveće blago koje si doneo sobom pre devet godina u Njujoršku luku bilo je tvoje saznanje, duboko poštovanje i divljenje za najbolje tradicije tvoje rase, a drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz

si doneo sobom pre devet godina u Njujoršku luku bilo je tvoje saznanje, duboko poštovanje i divljenje za najbolje tradicije tvoje rase, a drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz iste luke je tvoje znanje, duboko poštovanje i divljenje za velike

poštovanje i divljenje za najbolje tradicije tvoje rase, a drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz iste luke je tvoje znanje, duboko poštovanje i divljenje za velike tradicije tvoje druge domovine.

drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz iste luke je tvoje znanje, duboko poštovanje i divljenje za velike tradicije tvoje druge domovine.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

- U prvom momentu te nisam prepoznala - reče mi majka - kada sam te prvi put ugledala u kolima tvoje sestre, ali onda si se nasmejao na isti način kao nekada kada si bio dete i onda sam prolila najslađe suze u svom

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

- U prvom momentu te nisam prepoznala - reče mi majka - kada sam te prvi put ugledala u kolima tvoje sestre, ali onda si se nasmejao na isti način kao nekada kada si bio dete i onda sam prolila najslađe suze u svom

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Hvala bogu! Što je, da je! —Na, uzmi; to je tvoje! — i pruži joj nešto novaca. Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati. Nije verovala svojim očima.

Vidite da pogibe čovjek! — I okrene se prema Iliji: — Ilija, brate, imaš ti na kome da se odljutiš! Traži ti ono tvoje ženetine... Pusti moga čovjeka u miru! —Nije on čovjek kao drugi ljudi... —Kakav je da je — moj je!

— opazi on i upilji očimau nju, pa ponovi: — I radi mene! .. . Što ti vali kod mene? Sve ti je u rukama: tvoje je kao i moje!... A da, zaboravih te pitati: jesi li davno s njime?... — Pusti to!... 'Ajdemo!

na radnju, neće me više primiti, — reći će, — kao i Danilu Jovanovu, kada se ono bješe razbolio: „Drugi je došao na tvoje mjesto!” I zaboraviće me, kao da me nigda ni vidjeli nijesu.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

majčinom pogledu stih: „Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila“; o tajni rođenja stih: „Opevao sam muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom“; o vraćanju u „umrli dom“, majčinu utrobu, stih: „Tad bih se svakim stihom vraćao opet u

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine. SAVKA: Ako je samo za tri meseca... ŽIVKA: Ni jedan dan više!...

SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje. ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti! VASA (pošto je zapisao): A ti, Daco, imaš li ti štogod da zamoliš Živku?

DARA: Tu si scenu ti priredio. ČEDA: Pa da, ja – ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bilo bolje? DARA: Pa...

” a on njima: „Ništa izvolite pročitati ovo!” pa ispovrti tvoje pismo. ČEDA (kobajagi ushićen): Ala bi to divno bilo! VASA: I ja mislim da bi divno bilo.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“... Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce.

Munareta kao pusta, retko da čuješ mujezina. „Klanjaj sad, Selime Selmanov iz Čabra, u jade velike: zlo ti tvoje turkovanje i u priču!..“ — Paša Zotin (tako mi Boga), Novice, đaurskijega mesta ne može biti na svetu! ...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Priđe l’ ti srce koje, Nek priđe prazno što je, Baš ka’no i tvoje. Jedina pesma moja Potomstvu neka priča Lepote tvoje strašnu, Ledenu čar.

Jedina pesma moja Potomstvu neka priča Lepote tvoje strašnu, Ledenu čar. U mesto mirte nek’ ti Cvati, baš kâ i meni, Lavor, taj grki dar.

“ A kralj siđe, umetniku priđe, Potapša ga rukama obema. „Razumem te — i nagradiću te Tvoje delo istina je živa Lepa žena anđô nam je pravi, Lepa žena i đavo nam biva.“ »Orao« 1891.

Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase. Daj ti, Bože, dobru sreću!

Srce t’ beše luča, kad si pošô tami, I slabosti tvoje — od dobrota sami’ — To pesnika slêpi, to pesnika mami. Lečit’ bole, jade — zabava ti žila, Utirati suze sladost

Da te viknem, vrli tiću, Da te viknem: Petroviću! — Ti bi taki, jaoj, pao Ne s visine tvoje prave, Već bi pao u ljubavi, U štovanju — kod Madžara. »Starmali« 1882.

Za svaki topli sunčev zrak Poljupca slatka, medena, U grudi tvoje zima sad Zabada koplja ledena. Za svaki šapat ljubavni Što istok šapnu nevesti, Zima sad čini prekore Mekoj ti

ZIMA Slava tebi, ubavo proleće! Tebi venci, jer je tvoje cveće! Hvala letu, kad sunce zavlada, Toplo grli, a pruža i hlada!

lepi, kô san neke vile, U tvome će domu opružiti žile, Primiće se taki, bez ikake sile, Na najveću radost dece tvoje mile.

I kad srce u dnu strepi Tvoj nas nauk krepi. Nas obleću tvoje duše Zraci bogodani Kad smo bratski zagrljeni I na pravom putu Vrli i valjani.

»Starmali« 1882. GERMAN JOVANOVIĆ arhimandrit bezdinski Ko je god poznavô Srce tvoje pravo, Tvoju dušu belu U crnu odelu; Ko je god poznavô Srpske bole tvoje — Suzne su mu danas oči Kô što su i

bezdinski Ko je god poznavô Srce tvoje pravo, Tvoju dušu belu U crnu odelu; Ko je god poznavô Srpske bole tvoje — Suzne su mu danas oči Kô što su i moje. Oh, žalosne kobi! Oh, udesa ljuta — Kad se vrli klone Hudima sa puta.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Georgievskom, svom predragom prijatelju posvećeno Kad bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost

bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista

kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju djela tvoji

krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju djela tvoji sjajnost Jest pred svetom sebi digla.

Što mom slogu nedostaje, Nek popuni tvoje ime, Često krin i čičku daje Cenu kad se druži s njime. PREDSLOVIJE Šta su ovi naši spisatelji naumili?

Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer tko bi na tvoje poljupce zaboravio? No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću. EVICA: Ah, bože!

Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strjelu Kupidonu zatupljajut. (Oda gore-dole.) SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj.

Nego, mati joj je druga žena. Ona i vas na ručak poziva. RUŽIČIĆ: Velkomožni trbuve, Tvoje silne meuve, Gone gladnog pevati, Gone stihe praviti.

RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te daže do udivlenija, dopusti, preljubeznaja Heleno, da toržestvo ovo poljupcem ukrasim.

FEMA: Komi fo! Mi smo na vas zaboravile. RUŽIČIĆ: Kolero zemli, lice tvoje jest predjel rugoti. SARA: Moj gospodin rođak ima volju sve visoko govoriti. Tko vas je sad razumeo?

MITAR: Aa, filozof je ovo? Zašto vi ne date momku što je njegovo? RUŽIČIĆ: Heleno moja, tvoje (hm, hm) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.

Miljković, Branko - PESME

Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. III Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica.

Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem. Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

su licem prema istoku čini mi se da sam i ja pao s njima različit od onoga što ću reći VII Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja

je čovek Ono što prođe je prošlost Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade Eto tako je počela u dan svoje nužnosti Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena

O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće! Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam, Što snih zaboravih, pa me prože plam, Dok na kraju tvog imena bukti baršun Ptice što prelete

Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori.

Što god da činiš zlo činiš jer blato Iz tog podzemlja slavno je sve više. RAVIJOJLA ...tužna vila nije sjena puka Tin Tvoje je srce uzrok dana i noći Vreme slično suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez moći Tvoje je srce uzrok

puka Tin Tvoje je srce uzrok dana i noći Vreme slično suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez moći Tvoje je srce uzrok dana i noći Da sve što prođe vrati se po kazni Tužna posestrimo čemera i bune Pelen je jedini lek i

lek i gorka nega Srcu još gorčem što se tobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u

brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava U taštom predelu kome odolevaš.

reči jedna drugu na zlo navode I pesma je niz oslepljenih reči Ali je ljubav njihova sasvim očigledna One žive na račun tvoje komotnosti Sve su lepše što si nemoćniji A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme

Krakov, Stanislav - KRILA

Dragomir na tebe čeka. Dve tvoje čete su gore, povukle se, pridruži se njima pa onda na nož. Kajmakčalan mora još noćas da padne...

Ali je Ivon gledala u ranjenika. — Volim tvoj vrat jer je tako mrk i snažan, i tvoje kukove jer su uski, i mršave članke... A on je teško vukao ranjenu nogu, lupao okovan im štapom, i smešno se zadovoljno.

Petrović, Rastko - AFRIKA

“ a što znači: ovo je moje, ovo tvoje, hoćeš li svoju ili moju čašu? Kad već spominjem razlike u pojmovima o svojini i izražavanju, treba podvući ono što

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

I pas da vidi tvoje koleno, Zinô bi, lakom, pa i ugrizô. ISAK: I namah lipsô mesom otrovan. VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti!

Proklet, bog dao!... (Počivka.) Radače, slušaj!... RADAK: Čujem, Stanoje! I čisto čitam tvoje bolove Iz one kapi što je u oko S krvavim umom mrko kanula.

Kô da na drumu krčmi Turcima — Pred kuću sjajan cimer ističe: Na časnom nedru majke rođene Negovan cvetak tvoje čednosti, Rumeno lice, zlatne vitice I miran pogled dýge prijatne, I sve te tvoje draži čudesne Budzašta nudi

majke rođene Negovan cvetak tvoje čednosti, Rumeno lice, zlatne vitice I miran pogled dýge prijatne, I sve te tvoje draži čudesne Budzašta nudi gadnim Turcima Za hudi život sina njezina, Što je, još jedva začet, učio Špijunski

Jer znadi, dušo, tvoje maćehe Pređašnji muž je bio... Kuliza! SPASENIJA: Kuliza?... GLAVAŠ: Jeste, on Koga se grozom narod spominje!

Sve ćeš platiti! Jedinca moga muke nesnosne Srževi sveže tvoje mladosti Pomoć će srcu mome snositi; Obraza tvojih koža uvela, Upale oči, modre usnice; A posle, kad te crna

I ti se vajkaš: da znao nisi! Bre, čamac amo, kugo pogana, Dok nisam noža britkom oštricom Od tvoje glave tikvu dubao, I, zapušiv joj šuplje prodore Sa mekom kožom tvoje mešine, Za plivanje je lako spremio, Te ću je

pogana, Dok nisam noža britkom oštricom Od tvoje glave tikvu dubao, I, zapušiv joj šuplje prodore Sa mekom kožom tvoje mešine, Za plivanje je lako spremio, Te ću je tako, kao igračku, Privezat za pâs starom Hadžiji: „Sad plivaj, Hadžo,

TREĆI TURČIN: Bi, Suljo! I danas bi se o tvoju lubanju gradske keruše otimale. DRUGI TURČIN: A i u tvoje zirave oči davno se gavran zagledao!... Nu bez šale!

Života moga bistar kladenac Paklen je oganj tvoje mrzosti U jednu šaku trošna pepela U nesrećnome času stvorio... SULEJMAN: Dakle, moćan sam, Kad sam od vode pep’o

ženska nekaka; Kad sam je vidô starim očima, Mrče mi svesti, svaka iskrica, Te sam se jedva u toj zabuni Poruke tvoje, zbunjen, sećao. HASAN (u sebi): Ona je to Što mudrom Sulji umlje okači, Te sad kô pijan luta planinom.

Svisnuo bih baš!... HASAN: Podaj što ište!... To ti je sve! Pa mirno gledaj tanke dimove Gde se kroz odžak tvoje kolibe Plavoga neba mirno mašaju. Na mekan kolut venca njihova Nikakav vetar neće duhnuti.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli!

Al’ već kad si došla u ovu samoću, Vidiš onu hladnu od mramora ploču, Tu ureži tvoje nepoznato ime, Pa dok žižak gori — nek gori pred njime; A ti bež’, il’ leti, ako imaš krila, Zaboravi da si ikad

XV Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô. Ti si mene raspevala, Što je tvoje, tebi evo. I dosad sam volô sunce, Što me istom sad ogreva; Volelo mi srce slavlja, Koga sad tek razumeva.

HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.

HHVI Da ti nisi srpska moma, Pritegô bih druge žice, Pevao bih tvoje oči, Tvoje grudi, tvoje lice. Da ti nisi srpska moma, Ja bih tebi hvale vio, Ja bih tepô sitno, lepo, Ne bi l’

HHVI Da ti nisi srpska moma, Pritegô bih druge žice, Pevao bih tvoje oči, Tvoje grudi, tvoje lice. Da ti nisi srpska moma, Ja bih tebi hvale vio, Ja bih tepô sitno, lepo, Ne bi l’ ti se umilio.

HHVI Da ti nisi srpska moma, Pritegô bih druge žice, Pevao bih tvoje oči, Tvoje grudi, tvoje lice. Da ti nisi srpska moma, Ja bih tebi hvale vio, Ja bih tepô sitno, lepo, Ne bi l’ ti se umilio.

mutnom oblaku, Davnih leta pepeljastom zraku — U davnini, tako mi se čini, Živeli smo i nas dvoje, Srce moje, srce tvoje Jedno drugo volelo je.

Zora će nas brzo sa nje stresti, Al’ će ostat’ ispod cveća, bilja, Lepše cveće, duša tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja.

Da opkole, da juriše, Da kidišu na me, Da razbiju moje grudi Iz pakosti same; Gde se plamen rasplamteo, — Iskra tvoje duše — Da nagrnu, da navale, Pa da ga uguše, — Tu da krenu trkalište Besi i aveti, A jakrepi da propište Po

Prosuo bih pesme svoje, Što mi srce sada poje, U nedarce tvoje. Al’ su pesme slabi glasi, Tebe nešto lepše krasi, Što te krasi: Srpkinja si.

Daću svoje stare jade, To nek bude noć; Ja ću moje, a ti tvoje Dodaj u pomoć. Uzdisaji nek uznesu Vere naše zrak, To nek bude plavo nebo, Nek pokrije mrak.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— uzdahnu, najzad Pera „Đevrek“, obrisa znoj sa čela, i onako ležeći pogleda mutnim očima Fjodora: — Skaži mi, kak je tvoje imeju?

— Ako za ovo dozna upravnik bolnice — dobacuje mu „Kica“ — ništa ti neće pomoći ono tvoje: „Šprican sam šezdeset i četiri puta.“ Ode ti sutra u komandu. Kafedžija kupi srču i postavlja nov sto.

Kosta se nasmeja. — Šta veliš?... Ne dam ja ove moje prangije za sve tvoje brdske topove. Ćiu-zvrc, ćiu-zvrc!... Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osećaš kao da te diže u nebesa. — Ha!

— A sad? — Deset. — A koliko će imati deset ruku? — Sto. Rajko skoči i plesnu rukama. — Eto ti tvoje matematike!... Ne znaš! Uvaženi barone!... Deset ruku ima pedeset prstiju, a ne sto.

— Slušaj, nemoj da se ljutiš... Te opise možemo naći u raznim putopisima... Nego pričaj onako... znaš, tvoje lične doživljaje... — Doći će red i na to. Polako... Posle pola časa bio sam u Rimu.

Još s vrata poče da mi preti glavom: — Zaista, nečovečno je od tvoje strane. Svima nama je preselo ovo poslepodne zbog tebe. — Zašto?

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

POPOVIĆ 237 SAKRIJ BLEDE TVOJE ZRAKE... 238 NA PRIRODU 240 DAVORJE NA POLjU KOSOVU 242 SPOMEN VIDOVA DANA 246 SPOMEN PUTOVANjA 250 NA SMRT JEDNOG S UMA

Tak' ad i more, ognj i gore, preidu smelo za tvoje telo, ljubezna. Ne muči bednog, Savka, ljubeznog; skaži što tvoje srce za moje gotovo.

Tak' ad i more, ognj i gore, preidu smelo za tvoje telo, ljubezna. Ne muči bednog, Savka, ljubeznog; skaži što tvoje srce za moje gotovo. Kak' drevo isdše, utroba više pisati duže ne daju suze molitvu.

Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serca ih i očesa na se, I daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije!

Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serca ih i očesa na se, I daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi i Serblje vozbudi!

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore, Da te opet pozna i zemlja i more, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Svetlo i veselo kako vid Danice. Vostani, Serbije!

Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi! Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave, Tvojih vraždebnika ti posrami glave! Divjeg janičara teraj sa Vračara, Koji svog istoga sad ne sluša cara!

Amo sade tvoje oči ti na me okreni, I na ljubve zagonetku okom odgoneni! O, ljubovi slatka! O, kćeri nebesna! Ti si naše sreće boginja

Ako bude od potrebe — tako t' tvoje mlade! — Milošu ti bud' u pomoć, — je l' da hoćeš, Rade? Pavle Solarić MLADEN I MILOJE Mladen Teb', Miloje, sve

Otkako su oči tvoje men' serce urekle I sve strasti mog suštastva za tobom potekle, Meni drugi vozduh diše, drugo sunce svjetli, Drugi

Tvoja, Vido, objatija, Vido, tvoje lono, Tvoje blago sercu mome serce kad je sklono, Ja sam viši od careva, ja prezirem v'jence, Ja uživam stada moga

Tvoja, Vido, objatija, Vido, tvoje lono, Tvoje blago sercu mome serce kad je sklono, Ja sam viši od careva, ja prezirem v'jence, Ja uživam stada moga pasući

Jakšić, Đura - JELISAVETA

milo mi je, — Što te na ovom kršnom prestolu, Kao gospođu gora slobodnih, Sa strahopoštovanjem i odanošću Kojim mi tvoje sjajne odlike Preispuniše dušu prerano, — Što te u ime dužda, oca ti, Kao Venecije prvi poslanik, Pozdravit mogu,

I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu Lubardama će dušman videla, Sin Arabije, besno rinuti U mutan pesak

“ Razumela sam sve, — Leonardo, sve! I ovako ćeš dužda pozdravit: „Kći tvoja, dužde, kći krvi tvoje, Venecijanski vazduh sisajuć Upoznata je s srcem čovečjim. — I Venecija će biti spasena!

KAP. ĐURAŠKO: I ne mo’š, Iz očiju ti tajne tumačim, Pa iz njih učim tvoje željice, Iz zenica ti čitam sudbinu, Iz njinog sjaja strogu zapovest. — Zapovedaj! A bog je svemoguć.

Il’ misliš ne znam ja — i ne zna rod Šta nam ta zmija tvoje ljubavi U otrovanim sprema grudima? Misliš da nismo čuli šta će tast?... Pa nije l’, Đurđe, sve to poruga?

E bog te ubio! I na sunce je otrov prsnuo, Jelisaveto, zvezdo divotna! Oprosti mužu, prosti čoveku! Lepote tvoje sjajem zanesen, Što podlu glavu drsko podiže, Da te izmami, da te prevari, Laskavim reč’ma žarke ljubavi — Iz

“ JELISAVETA: Ti budi stena! Nek’ se o tvoje grudi razdrobe Pučine mukle besni valovi, Robova tvojih divlji sinovi. KNEZ ĐURĐE: I tvrda bi se stena razbila.

) KNEZ ĐURĐE: Šta je? Šta bi? Moj sine ranjeni! Al’ što ja pitam šta je, kako je, Kada mi rane tvoje kazuju, A svedoče mi suze obadve Što se u tvojim tamnim očima S životom mladim tužno praštaju ...Da smo propali!...

Otrovom tvoga daha nesnosnog Pod kazanom ćeš oganj piriti, Gde ćeš iskusit muke večite, Slušajuć jauk tvoje Svetlosti, Cvokotat zubi... ha!... Proklet! (Ranjen posrće.) KAP. ĐURAŠKO: Odlazi sad!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. 3nam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula

Zar nijesam pisô na namastire i crkve; zar nijesam davô kljastu i sakatu; zar nijesam slavio ime tvoje i prisluživô svijeće slavi tvojoj?...

Parteniji se nešto ražali. Ide, a suze mu vrcaju, krupne kô lješnici: — E, moj Simeune, moja grdna rano! Proklete te tvoje ćudi! Ne prođoše ni dvije neđelje, eto ti Simeuna đe ide: — Nema, veli, složna i jedina društva.

Ja ne znam kako bi drukčije razbili ovaj nesrećni mamurluk? — O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema! — viknu Simeun I poljubi Parteniju u bradu.

Ja ne znam kako bi drukčije razbili ovaj nesrećni mamurluk? — O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema! — viknu Simeun I poljubi Parteniju u bradu.

“ Taki je danas red, i tako se carskim službenicima odaje čest.“ „Ama, ženo, oklen ti tolika pamet i nauka, postove ti tvoje ljubim!“ — zapanjio se ja od čuda. Sudac: Boga mi, Davide, baš ti je učevna žena. A gdje nauči ona toliku nauku?

„Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, Boga mi, čovjek — 'vala mu, 'vala i njemu i premilostivoj carevini! — oćera nesretnice i oprosti me napasti.

Bojić, Milutin - PESME

Od strasti su moja usahnula rebra. A danas mi oči ustreptaše besom I zazvoni duša ko harfa od srebra. Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.

Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom. Ja hoću da čupam tvoje zlatne kose, Hoću mladost zlatnim urešenu resom, Slapi tvoje krvi da mi rane rose, Da u meni rikne mladost onih

Ja hoću da čupam tvoje zlatne kose, Hoću mladost zlatnim urešenu resom, Slapi tvoje krvi da mi rane rose, Da u meni rikne mladost onih dana Kad Saulu pevah himne um što nose, Kad osetih okov

I tebe ove smrvile bi vojske, U vrletima Markovih domova! ...Kako si pošten, ti, zgaženi krine! Reči su tvoje od psalma gordije, Oči su tvoje od slave gordije. Kako si velik, ti neznani sine, Pred čijom rukom padaju ordije!

Kako si pošten, ti, zgaženi krine! Reči su tvoje od psalma gordije, Oči su tvoje od slave gordije. Kako si velik, ti neznani sine, Pred čijom rukom padaju ordije!

(1913) MUČE ME TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima

(1913) MUČE ME TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima spava, I mrke tise, što se nad njih sagle

(1914) OČI Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao

No tada i tvoje pogrepšće se ime; I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja. Čime slavu svoju dokazaćeš, čime, Onom kome smrt je igra sred

Zlatna Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna, Gordi svedok moći i krvavih dela. Sanjao sam tvoje tornje i kubeta I svečanu holost, što vrh tebe klizi, Dokle u daljini po stenju i nizi U sutonu plavom zreo život

Okružena plavim visovima, slušaš Šumor snažnih reka, jer su tvoje čelo Brazdale godine i vreme je plelo Zlatan venac kojim nevernike kušaš. Snio sam te lepu, ali danas, jao!

Snio sam te lepu, ali danas, jao! Razrivena zjape tvoja gorda nedra. Sa hramova tvojih pesma nije vedra A na tvoje čelo crn je sumor pao.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

” JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle? ANĐA (nastavlja čitanje): „Primio sam tvoje slatko pismo i izgubio sam ga stotinu puta”. JEROTIJE: Čudo nije izgubio i pismonošu i upravnika pošte i...

Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo. MARICA: Za šta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam.

ANĐA: Kakvo mesto? MARICA: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu. ANĐA: To nije istina. A i da je istina, opet je to drugo. MARICA: Ne znam po čemu?

A ti sad hoćeš tako?... 'Ajde, gospodin-Žiko, makni malim prstom!... MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje, a... ja već znam moje. Ima, znaš, ona tvoja hartija kod mene... ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar.

VIĆA: 'Ajd', daj mi te tvoje građane! ŽIKA (zvoni). JOSA (na vratima). ŽIKA: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede Spasu mehandžiju.

VIĆA: Boga ti, gospodin-Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto. ŽIKA: Hoću! (Diže se.) Evo, sedi! SPASA (ulazi). ŽIKA: A, eto ga, to je taj građanin iz 'apse.

VIĆA (daje mu): Evo! KAPETAN: A šta je ovo, a? BOKA: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa. KAPETAN: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al' to je ono! Ovo te kolje, moj brajko, pa bolje ti je priznaj sve pošteno.

KAPETAN: A šta je ovo, a? BOKA: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa. KAPETAN: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al' to je ono! Ovo te kolje, moj brajko, pa bolje ti je priznaj sve pošteno. BOKA: Ja ne znam šta da priznam.

” Veruj mi i poslušaj me, ja ti ovo govorim kao roditelj, radi tvoje budućnosti, jer ti si još mlad čovek, pa treba da misliš na svoju budućnost. BOKA: Ama, šta vi govorite, gospodine?

Jakšić, Đura - PESME

grmljave i zveketa, Usred naše bojne muke, Slušao sam tanke zvuke, Pune bola, pune sete, Kô da slušam stare bajke Tvoje glasne balalajke.

Gledô sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se, Kozak, setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine, Polegô bi tanku zmiju, Megdandžiju bedeviju, Preko polja da se vine...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Podne. GROZD I zlatan oblak, dragano, natopi zemlju pijanstvom. Ljuškaju vode koritima, i puca plod. I tvoje telo, dragano, ljubavlju prezri, napukne. Ni smokva slađi ne cedi sok, ni grozd iz prisoja. Da l’ napiti se vina?

VEČERNjA Klone dan gorama u ruj. Samotna uzdrhti breza i tvoje telo. Prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. Strah, osama me, uza me ti.

Nebožan, pozna, po mrlja greha ostane. Prosti za greh. Ni zrna vinograda tebi za lek. Tuđe ispile usne tvoje vino. Za gutljaj po lokva bluda. Prosti za blud. Znam, na istini je ovo, i plele bi se u venac duše.

Nenadno mahnu na tamu. Ili crveno jato potonu za breg? Breza li to, il’ bledi pramen dana? Belasa tvoje telo u suton. Bolno je zaplazilo niz ove strane, pesma se ne dopevala.

Il’ nedoljubljeno zaboluje niz tvoj lik, il’ muti suton dušu. Breza li to, il’ bledi pramen dana? Belasa tvoje telo u suton. TRUBA Šta vredi plavetno nebo, i zumbul i devojče i laste let. Negde zàpeva truba.

Zalapi groza na stope Bogu gde ostale. Mnogo te, majko, bolelo rad ovo tiha prebola. O, malo li je za muku tvoje utrobe. To božjak da ne rodim sina u ovoj grozi od iskoni, kad hodi on.

ODJECI MOLITVA 1 Da utopim se u plavetnilo tvoje, Gospode, žedan ja. I radost moja tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.

U zidine proklete vremena zagrišće zub, i tvrdi u prah će kamen, i temeljima svaki trag; al’ ime tvoje, potonji kobi naše znamen ostaće i ostaće, majko!...

Kroz bojnu vrevu moj glas ču se tad, Ne zna duh moj za strah. VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj. Briši u meni prestupa trag, Speri me do u koren moga sagrešenja, Očisti me od greha mog. Milost, o Bože moj!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Nemam ja više šta da čuvam. Nemam ja više šta da se brinem. Nemam ja ništa više. Ti imaš sve. Sve je tvoje. Ja ništa više!

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

i GZM, 4, 162). Uopšte, s pomoću r. vrača se da menstruacija bude uredna (»ružo rumena, daj ti meni tvoje crvenilo, evo ti moje belilo«, ZNŽOJS, 7, 187). Da bi porođaj bio lakši, pije žena cvet od stoliste r. (SEZ, 14, 105).

I to se poje za zdravlje tvoje i moje« (SEZ, 83, 1971, 221). Sabor se kupi kod bora kao u paganska vremena kad je to drvo smatrano za sveto, ali,

Običaj je da se lile ,krešu̓ jedna o drugu ako se lilari sretnu«. Lilari su još pevali: »Sveti Petre, dobro tvoje veče...« (GEM, 29, 1974, 98). Sve te radnje karakteristične su za kult božanstva plodnosti. Trn. O upotrebi t.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Ko će ih pitati? Ja se ženim... Sjutra, kad zahvati mrak, dođi ovdje, ponesi sobom ono tvoje, cursko... Ne govori nikome ništa, pa da vidiš... — govorio joj uvjerljivo, a reči mu zvuče jedro i odjelito. —Pa?

Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi? Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga

se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu?

—Rade! —Opet se sastasmo .. . —Pa da, kad se tražimo! — osiječe žena. —Biće da je tako... Žedna si ... —Piću iz tvoje ruke, da i nijesam. —Dražiš me? — reče on živo i čisto je pogleda.

— Sada se po našu krsti... —A ja ću po njihovu, — prekide sestra. — Jedan je bog! Ali ti im, Rade, reci dobru riječ, tvoje će bolje upaliti!

— ljuti se Petar. —I to je meni fuk! — odgovara Vojkan. — Znaš čije je to? Gazda—Jove, bolan, kao i što je i tvoje njegovo... Jednaki smo, brate! ...

— i ne htjede uzeti. —Ja bih iz tvoje ruke pio, pa da je otrov, — veli Ilija, — brat si mi! Petar ulije za se litru i sjede dalje od brata. — Što se srdiš?

— Suvotna je, bog zna šta će od sjemena biti? — i baci je nastranu. — Niknuće, — veli Maša — iz tvoje dobre ruke, da tvrdi kamen siješ .... — Ko veli?

— Dakle, što misliš? — dignuvši glavu, trže ga iz misli gospodar. —Čudo tražiš! —Svoje, brate. —Neka je i tvoje... ali čudo!! —Čudo — ne čudo... Tako ti je! — reče gazda i diže se. —Ali otkuda ću izbiti toliko para u jedan mah?

— Ta nisi naumio i mene otjerati sa moga? Kud ću sa svojom čeljadi? —Nije, bolan, ono već tvoje, kad je u rukama suda... — I nasmija se gazda, i crna praznina među zubima pokaza se čisto.

Uzmi! Pa, uzevši iz Mašinih ruku đerdan, dade ga Božici: —Na, tvoj je! Bud' što moje propada, neka je tvoje na mjestu! —Zbogom, Mašo, zbogom! Opet ti fala! —Zbogom, Rade! ...

A Ivo bijaše svojom dušom tako blizu nje da osjećaji i misao nijesu mogli ni časom drugamo skrenuti. — Tvoje su oči iste boje k'o dozrela višnja, — reče joj čisto neusiljeno, gledajući u nju. —Ovako mi je bog dao, pa ča ću?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Znam da si ti u toj svetlosti, seme tvoje protiv beznađa, protiv greha. Prohor, drugi tvoj sluga, prigovara mi kako sam od tvoga hrama načinio stecište

Hram tvoj postao je tužna kuća iz koje se samo plač čuje. Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor. Opet taj skoreli stari opanak.

Prohora, da ga po tome zapaziš u gomili priprostih dvonožaca, koji su ti verni i koji te se plaše, koji ne sumnjaju u tvoje dobre namere?

Ja znam da si je ti poslao. Zar je ona tvoj glasnik? Ne daš Prohoru da se vine u tvoje visine, ostavljaš ga dole u blatu s krastavom žabom da se nateže, s njom da druguje, veliš, Prohor i nije za bolje

Brineš se, veli, za svoju debelu guzicu. Neće biti loše, kaže, za tvoje zdravlje ako budeš morao malo da postiš. Udaviće te salo.

Oči su mu zakrvavljene, sila kipti iz njegovog napetog tela. On je tu. Sve oči su u njega uprte. Slatka drhtavica hvata tvoje podanike, te podatljive i kolebljive ljigavce. Ti isti ljudi su još juče pred tobom isto ovako podrhtavali.

Žao mi je da zaspim, jer zar može san biti tako ugodan kao ova maglovita mešavina sna i jave, zar se neće, moj bože, tvoje vrhovno delo — duša, ta krvožedna kurva, prokrasti i ovde da isprlja ove bleskove, nevine, anđeoske treptaje, pojanje

O Dimitrije, kažem sebi nežno, i ovo rajsko parče zemlje, sada je tvoje, bez hrisovulje si ga dobio, na srce si ga izvojštio.

izmalja tvoj svetački zlatni nimbus i taman kad sam zastao, izdužio šiju i zaždrakao gore, iščekujući da se pomoli i tvoje žuto lice, moj prokleti jahač je graknuo, stegao mi butinama slabine i ja sam morao dalje da teglim svoju muku.

Ne verujem da su oni sami, bez tvoje moćne podrške, sve to izveli. Dorotej je ispekao rakiju od tako kiselih divljaka da mi se jezik potprištio kad sam

Još manje verujem da su one divlje svinje, ma kako izgledale glupavo, naletele bez tvoje pomoći na traljavu Matijinu klopku. Ko im je otupio prirodnu surevnjivost i oprez?

Dimitrije, Dimitrije, ja tvoj Pilat, opravši ruke, uzeh tvoje pero, da nastavim tvoj posao, opravši ruke, Dimitrije, uzeh haraksal, zamočih pero u razmućenu čađ, i evo me kako

Ilić, Vojislav J. - PESME

Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana, Što digoše u zrak tvoje ime slavno? Il' grobove brojiš tuđinskih sinova, Što padoše redom pod zidine tvoje, - Zaneseni čarom osvajačkih

Il' grobove brojiš tuđinskih sinova, Što padoše redom pod zidine tvoje, - Zaneseni čarom osvajačkih snova Daleko od krila domovine svoje?

I blaženim miomirom Uspavaće tvoje grudi I snevaćeš, - Dok te zvono Smrtnom pesmom ne probudi. 1881. ZVEZDA Noć je vedra, blaga, Bledi mesec sja, U

Obale tvoje šarenilo krasi, Kô ljupki venac nevestinske vlasi, Al' tvoj se talas ravnodušno kreće, Ostavlja rosno cveće.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje, A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje! Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti,

po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje, Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje, I stidljiv šapat tvoj... 1886.

1888. CIGANČE Bezbrižno i milo dete, podigni vitice svoje... Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne, Vesele oko moje. Dodaj mi zlatni pehar.

O, ja razumem oganj, što grudi zagreva tvoje, I strah, koji te hvata. Ja znam šta budna snevaš u tihe, zvezdane noći, Kad s oka tvoga beži detinjski, vedri san, I

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

A tvoje kosice ruse Leluja jutarnji vetar, I diže feredžu tvoju. Junački kapris me muči gledajuć odvažnost mušku Sa kojom pohodiš

Za radost i bole tvoje Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet. Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna

Za radost i bole tvoje Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet. Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna lukavi ljudski gled; Jer će ti on u bezumlju da slatke oskrvni nade I prevratiće radost u gorki samo

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

“ - „To činim, počitaemi, posle svake tvoje posete u njoj, i mučim se da razdvojene spise sajuzim u njihove celine. Ali to mi ne polazi uvek za rukom.

Da li si ikad na to pomislio? Ni za šta ti smisla nemaš, do za tvoje zvezde i brojeve od čeg’ niko živi nikakve vajde nema.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

/ Rukavi su, veliš, kratki,/ a već nema mane druge;/ rukavi su, brajko, dobri,/ no su tvoje ruke duge“. Romantičarska poezija, kao što smo videli iz Popovićevih antologija, predstavljala je integralni deo

Čekaj ago koji danak Da t' bijele bijem kule, Da boravim laki sanak Pored tvoje vjerne bule, Da ti ago lulu pijem, A kuranom kavu grijem.

i sina, supruge, kćeri, Brata i sestre, druga što vjeri, Srodnika mila, prijana radka, Nijesu mi tako imena slatka, Ko tvoje ime, koje ću znati Sveđ' ljubit Mati, sveđ' ljubit Mati.

i zveketa, Usred naše bojne muke, Slušao sam tanke zvuke, Pune bola, pune seta, –Ko da slušam stare bajke – Tvoje glasne balalajke.

Gledo sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš, I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se Kozak setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine, Polego bi tanku zmiju, Megdandžiju – bedeviju Preko polja da se vine – Ali gde

Stanković, Borisav - TAŠANA

Šta me gledaš? STANA (kao samoj sebi): E lepa si mi! TAŠANA Ta zakopčavaj tu nizu i ostavi to tvoje... STANA (zakopčavši joj nizu, odmiče se od nje, diveći joj se): Ama, ne znaš ti kakva si!

STANA (zakopčavši joj nizu, odmiče se od nje, diveći joj se): Ama, ne znaš ti kakva si! TAŠANA Ostavi, ostavi to tvoje. (Malo nadureno i kao ozbiljno uvređena): I čuješ, mori, nemoj više onolika jela da mi donosiš.

MIRON (prekida je, odbija, čisto uplašeno): Ne, ne! A osobito u veče, tvoje jelo, tvoje piće... Ne to! (Razdragano, bolno, više za sebe): Kad je veče, mrak, čovek, zato što je sam, slobodniji

MIRON (prekida je, odbija, čisto uplašeno): Ne, ne! A osobito u veče, tvoje jelo, tvoje piće... Ne to! (Razdragano, bolno, više za sebe): Kad je veče, mrak, čovek, zato što je sam, slobodniji je, i onda

(Zamišljeno): I kad bi mi ti slala, isto bi tako i sa mnom bilo. U veče, u mojoj ćeliji, sâm ja, preda mnom tvoje jelo, čaša tvoga najboljeg vina.

I ovde, ispred tvoje kuće, skriven u kakav kut, cele noći gledao kroz prozore, da kroz njih, kad promineš, na zavesama bar tvoju senku

(Strese se): Oh, i zato nikada tvoje jelo, nikad tvoje piće nemoj da mi šalješ. TAŠANA (razdragano): Bože, dedo! MIRON (savlađujući se, i da sve to

(Strese se): Oh, i zato nikada tvoje jelo, nikad tvoje piće nemoj da mi šalješ. TAŠANA (razdragano): Bože, dedo! MIRON (savlađujući se, i da sve to preseče, naglo, čisto

I kad bi mogla ti to da podigneš, da to bude samo tvoja zadužbina, samo tvoje ime da nosi, samo tvoja slika da se drži! To bih ja voleo.

i tamo grobljansku, već budem služio samo na groblju, čekajući smrt, onda da bar imam tu tvoju zadužbinu i u njoj tebe, tvoje ime, tvoju sliku.

Pa, ako, ne daj Bože, umreš pre, da onda zbog te tvoje zadužbine nikome ne može padati u oči: zašto sam jednako na tvome grobu, i zašto tebi najviše činim pomene i parastose.

) TAŠANA Šta je? Jesi se ispavao, odmorio? Šta je to noćas bilo? Opet tvoje. Opet si počeo. SAROŠ (snuždeno): Završio sam, nisam počeo. TAŠANA (u ironiji): Pa onda u svet?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Posle ćeš me i tako varati — šali se — neka se bar sad zna šta je moje a šta tvoje. — E, mi tutori — nastavlja se razgovor — mi znamo i drukčiju gospa Nolu.

lepo učila, rano istakla osobit karakter i volju, zavoleo ju je i kao dete i kao druga, poštovao u njoj ono — što je tvoje, Milice, i deda Savino, i što ja nemam. Nemam, Milice! Ja stajem na grehotu svaki čas! Oprosti i zaboravi!

Metni mi, bogati, taj melem za glavu; mesto zlatnog perja. A ti još malo posedi kod mene, kod tvoje Nene, koja nikada nije išla na bal, niti nosila šlep i lepezu.

Gospa Nola ga pomilova još jedared po kosi. — Što otac tvoj laže, to da čovek i razume, za tvoje dobro laže, otac je! Ali župnik! More, ja tebi, i svima, odavno govorim da su švapski popovi lisice!

Sigurno si pun para. Tamo kod tvoje stara-majke svraća Gospod Savaot, pa vam je svima dobro... E, lepo, lepo, da si živ i zdrav.

— Nemoj se uzrujavati, i ne uzdiši, pokazala si da umeš biti jaka. Ded, da ti ja lepo obrišem oči, tvoje lepe oči... Iscuri čoveku na suze sva snaga, i ostane kao krpa. Jesi primetila: žene se isplaču, a posle slatko zaspe..

da sam i ja htela da baš trgovac i špekulant bude, i da ono s doktorom, da je to samo tako, neko moje staro sećanje na tvoje detinjstvo, sećaš se, doktor si hteo da budeš, i neka moja zabuna zbog doktor Mirka, koji mi je, divan naš čovek,

Ima naopaka strana u svemu, naravno. Ali, nemoj, brate, svaki kaput nositi naopačke izvrnut... Tvoje roditelje ljudi uzimaju za primer porodice radne i napredne. Čika Jovinu vedrinu spominju ljudi i deca.

Evo ću da okrenem veselije. Često se sećam tvoje klasične lekcije o štednji, i trudim se da štedim. A šta li ću, kog vraga, štedeti!

Šta ćemo onda? Pariz, Rim, Pariz, samo to čujem... Da bi se još otegnula i ta teza, i tvoje lutanje po svetu... Ovde se prsti lome za hleb, da bi tvoja teza mogla da se oteže u slavu Čivuta!

A sad o tebi, druže. Muči me stalno tvoj položaj i tvoje sirotovanje. Jednako premećem po glavi: kako bi i ti mogao doći u svet, i živeti intensivnije, zarađivati preko

— Oboje plaču. Nata nekada nije imala srca, ali staroj Nati poraslo srce. Zagrlila oca, teši ga: — Ima još malo od tvoje gotovine... ne boj se, nismo još prosjaci... tu je kuća, i ja još mogu da zaradim.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Trgnem se i potražim tvoje ruke, nema nikoga, ah! Žalosna u strau đipim i otevši skočiti, padnem s kreveta, i daleko odziv uvređenog moga tela

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

jabuka sunca Zografe Dokle tvoj pogled dopire Čuješ li konjicu noći Alah il ilalah Kičica tvoja ne drhti Boje se tvoje ne plaše Bliži se konjica noći Alah il ilalah Zografe Šta li vidiš na dnu noći Zlatno i plavo Poslednja zvezda u

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Tako je, Živko! — oduševio bi se profesor i, beležeći mu peticu, dodao bi: Tvoje lice sv'jetlo na divanu, Tvoja sablja sjekla na megdanu! Ali to što je Živku bilo moguće nije nama ostalima.

Don Rodrigo je svoju reč završavao ovim: „'Odi, 'odi, ljubljena Huana, na moje grudi, nasloni tvoje usne na moje, neka nam se kroz prvi poljubac sliju duše jedna u drugu!

— Pa, brate, država te je školovala pa je pravo da ti ona i plati to tvoje školovanje. Ne misliš valjda da ova tvoja diploma ima kakvu vrednost za založnu banku ili, možda, da predstavlja kakvu

“ Oženiš li se, žena ti kaže: „Moje je da živim i gledam kuću, a tvoje je da misliš!“ A država, opet, otera te na dve godine tamnice zato što si mislio.

Vi znate dobro da je, na primer, Torkvato Taso uzviknuo: „U tvoje ruke, Gospode!“ Vilijam Skot je rekao: „Tako mi je kao da sam se ponovo rodio!“ Bajron je rekao: „Hajde da se spava!

Pa eto, velim, nek živi čovek do suđena dana, kad mu je tako pisano! – Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodne mudrosti! – gunđa opet Bora.

– Gle ga sad pa ovaj! – gunđa opet Bora. – Ovaj tek ode u čikmače, u ćorsokak. Ostavi se, bre, Vojo, brate, tvoje sentimentalnosti, sentimentalnost te i u grob otera. – Nisam još ni reč kazao o smrti, a mislio sam – kao buni se Voja.

ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo siđi dole pa ako te zna kogod, sem one tvoje Ksenije, a ti me seci gde sam najtanji.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

nego velim... — Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće u selu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?...

On te zove na raport... Kada bi mene zvao, ja bih morao da pripašem sablju i ešarpu. Pošto ti to ne nosiš, onda tvoje službeno odelo i onu tvoju popovsku kapicu, kako je ti zoveš... mitra... čita. — Jest, jest! — odobravaju ostali.

Ajd sad kralj... Aha... Održ!... Oćeš ljudski, sveca ti tvoga, pa me i drugi put prati. Oho... ho, baš su slatke tvoje pare. — A, ljudi... a, čovek umre! protestuje Kosta. Trgao sam se i otvorio oči. Kosta je gledao u levi ugao.

— Dobro de, šta se sada preganjate — upade kapetan Radojčić. — To je najbolji dokaz da on sa interesovanjem prati tvoje pričanje — pravdao je on Mišića. — Dede, produži. Sad valjda dolazi ono što je najvažnije.

Petrović, Rastko - PESME

Kupalo, ubavi deran, proleće, Sa zvekom ratnom i smehom u moje srce sleće deran. Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po njima mog brata malog papirni

Moje grudi travom opore, travom okvašene tvoje hlače; Kao rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz

U jedanaest i po opelo, crkva sv. Marka. Ožalošćeni... Oči plave tvoje: njive malene neba Po kojima prstima sejao si zvezde; I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!

Ali tvoje grudi! Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza. U dečaštvu džbunjak zeleni sveži, U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza

Ali tvoje grudi! Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza. U dečaštvu džbunjak zeleni sveži, U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.

Kroz njih duše vetar ništenja i studi, I uvek je noć u njima; Jadne tvoje grudi: Samo u praznini što kao grozd srce visi. Ne, Kaica Vojvoda više nisi! Bolani dojčin možda samo.

međ vitle i međ kajaše, Dočekaće te ova šuma gusta, Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše, I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva, Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći, Izvući glasne zvukove svih

U ovoj noći: radije zabludu; No kakvo spasenje! O ljubiću te, ljubiću te zaludu; Tek da se tvoje bede domamim Tražiću od tebe oproštenje, Da nasmeje se u meni ostatak humora Kada se budeš smatrao nedostojnim da

Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver! E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti, užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi! nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.

Gle, besa! Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju! Pariz, 1922. ZVERSTVA Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke, Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi, Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova! Smeću - ha, neukrotljivče!

Pariz, 1922. ZVERSTVA Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke, Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi, Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova! Smeću - ha, neukrotljivče!

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi, Mornaru, tvoje nesrećni: No ne, ne, rad tvoje seni: Mogućnost nove jave nas muči!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Zanjiha se mladić kao da je jak vetar trsku povio, ali ni ovoga puta ne ustuknu: — Zar samo slab i ranjiv mogu do tvoje ljubavi stići? — obrati se Zlatokosoj s prekorom u glasu.

Car-tigar nije hteo ni da čuje o tome. — Moraš ostati! Moraš! — urliknu strašnim glasom. — Tvoje će biti moje beskrajno carstvo... Evo ti krune!

Evo ti krune! — pruži joj on krunu načinjenu od dijamanata i rubina, ali je Princeza hitnu u šiprag. — Ne treba meni tvoje carstvo! I, imam ja svoga princa... — zagrli Princeza dečaka, a tigar sleže ramenima.

— Klimnu orao glavom, strogo krilima klepnu, a Varalica mu se do zemlje pokloni i reče. — I na ovome ti hvala. Tvoje je da čuvaš stražu. Moje je da zaigram strašnu igru...

Držao bih je zatvorenu u kutiji, baš kao što mama drži zrno bisera. Što je pobegla? — Baš zato! Baš zbog tvoje želje da je držiš u kutiji! Voli, ali ne prisvajaj prijatelje, Radane!

— opomenu je. — Saberi se i radi što i ostale tvoje sestre. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je. Zvezdica tiho uzdahnu.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

»Lošo je« da se sad plače. STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu! KOŠTANA Koju? STOJAN Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse... KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar baš ruse kose? STOJAN Ruse, meke, još ne zamršene!

tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (Odbija je rukom.

Oj pojdoh dole, pojdoh na gore Kako tebe nigde ne najdoh! — Oh, da legnem, ah da umrem, Samo da ne gledam Kako tvoje lice Drugi grli, ljubi. TOMA (već savladan): Mnogo je ovo. (Okreće se Mitki): Mitke, bre!

Niko više! KOŠTANA Stojane! STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo! Da samo ja slušam tvoj glas, gledam tvoje oči, lice, snagu... Ko te samo pogleda, krv mu ispih! KOŠTANA (rasejano, neugodno): da... niko... STOJAN Niko!

Šantić, Aleksa - PESME

S bolom kuda ćeš i gdje bi?! Mi pjesme tvoje, i drugova sviju Što svoje duše na zvjezdama griju, — Sveta smo živa porodica tebi!

O, hodi, S tobom ću biti i dane i noći! I tamo, gdje se vodopadi dime, Ljubiću tebe svojim srcem zdravim. I tvoje slatko govoriti ime Nebu i suncu i gorama plavim! 1903. ČEŽNjA Gdje ste?...

Kô žedna biljka što mre u samoći, Za tobom i ja ginem žeđu istom. Za usne tvoje meni sada treba Krv zore rane n plamen rubina, Za lice pjena sa morskih širina, Za oči sunca i plavoga neba.

Vranu svilu tvoje kose Mrsio je vjetar ti'o; Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio. Srebrn talas o hrid golu Rasipô se

I ti nekud prođe, u mahalu, sama; Pokrila te zima čistim pahuljama, Pa po tebi trepte kô sjajni leptiri... Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela, Radosno i zlatno proljeće me viri... 1913.

Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što nežno šušte, Kô behar beli, U toploj reči Molitve tvoje.

Pogledaj: širom Ćelije naše Te svetle iskre Lepote tvoje Kako se viju, Kako se roje I rasipaju Po svakoj strani, Kô zapaljeni Sami đerdani!

1924 — 1925. LjUBAV O, da mi je nešto pa da budem reka, Pa da tečem ispred tvoje kuće male; Pevajući tebi, da razbijem vale o pragove gde ti staje noga meka.

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje.

Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce bono. Evo mi sobe!

1906. JESEN Prošla je bura, stišale se strasti, i ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju — U njima nema ni sile ni vlasti.

Tiho miris vije, Na tvoje leje mesečina pada Topla i meka, i ruže ti mije Srebrom... Ti ne znaš da preda mnom sada Noć druga stoji, pusta, i

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ja sam, Dore draga, drago tvoje, drago tvoje, Perazović kneže. Al' ne luduj, draga dušo moja, od Udbine da ti kažem glase!

Ja sam, Dore draga, drago tvoje, drago tvoje, Perazović kneže. Al' ne luduj, draga dušo moja, od Udbine da ti kažem glase!

I da bi ti duša ne ispala dok turskoga cara ne dvorio!“ Kralj, ga kune, car ga blagosilja: „Kume Marko, bog ti pomogao! Tvoje lice sv'jetlo na divanu! Tvoja sablja sjekla na mejdanu! Nada te se ne našlo junaka!

Veli njojzi gospođa kraljica: „Idi, kaže, moja jetrvice, te odnesi majstorima ručak, ja ću tvoje izaprati platno, a jetrva čedo okupati“. Nema šta će Gojkovica mlada, već ponese majstorima ručak.

Ne sjeća se tanana nevjesta, no besjedi svome gospodaru: „Moli boga ti za tvoje zdravlje, a salićeš i bolju jabuku“.

Marko uze knjige starostavne, knjige gleda, a govori Marko: „A moj babo, Vukašine kralju, malo l' ti je tvoje kraljevine? Malo l' ti je, — ostala ti pusta! — već s' o tuđe otimate carstvo?

“ Kralj ga kune, car ga blagosilja: „Kume Marko, bog ti pomogao! Tvoje lice sv'jetlo na divanu! Tvoja sablja sjekla na majdanu! Nada te se ne našlo junaka!

na našu Banjsku udario, te ti Banjsku, sine, ojadio: i živijem ognjem popalio, i najdonji kamen rasturio, vjerne tvoje sluge razagnao, staru majku tvoju ojadio, sa konjem joj kosti izlomio.

bane, ne znalo te čudo, kad zapadoh ropstva u vijeku, — panduri me tvoji uhitiše u Suhari vrhu na planini, u ruke me tvoje dodadoše — ti me baci na dno od tamnice, te robovah i tamnicu trpljeh i začamah za devet godina; devet prođe, a stiže

A ti, bane, danas k mene dođe da ti uzmeš tvoje dugovanje, a ja, bane, ni dinara nemam! Strahiniću, — jada dopanuo! — će ti dođe da pogineš ludo u Kosovu u vojsci

Ja ne tražim, brate, ni dinara, ni ja tražim tvoje dugovanje, no ja tražim silna Vlah-Aliju, koji mi je dvore rasturio, koji mi je ljubu zarobio; kaži mene, starišu

U sebe se pouzdati nemoj, ni u ruku, ni u britku sablju, ni u tvoje koplje otrovano; Turčinu ćeš na planinu doći, hoćeš doći, al' ćeš grdno proći: kod oruža i kod konja tvoga živa će te u

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

je bela rada Odlučila da cveta Neko je nekom rekao NAJLEPŠI SAN SAM STEKAO PODELIMO GA NA DVOJE SAD POLA SNA JE TVOJE SPAVAJMO SANjAJMO I DOVIĐENjA

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Šta ti znači to tvoje „hmkanje“? —radoznalo će Stric. — Prvo „hm“znači da je tvoj škrljak mnogo oštećen, drugo „hm“da mi treba igla i konac,

Čak se i mali Nikolica zabrinu i prijekorno upita svoju kuju: —A ti, Žuja, još ništa ne osjećaš? Kamo tvoje uši, kamo tvoj nos?

— Znamo se mi dobro, mudra maco moja. A gdje si ti sakrio one alatke iz tvoje majstorske radionice? Sad se i Mačak ušeprtlji i upilji u Nikoletinu kao mačka u miša. — Što, što, kakve alatke?!

— Ih, baš mi je nekakva — kiselo smrsi Stric. — Za nas će ona uvijek biti ljepša od tvoje Marice! — dobaci mu Đoko, peckajući ga. — Tako je, to i ja velim, bojs! — ozbiljno dodade Nik. Stric samo ućuta.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

MRAKA OVOGA VEKA U naši leti jest trud, A ti, bogati, u tvojih godina otpočivaj; U naše godine bolezan, A ti u tvoje veseli se.

Bojim se Boga i mojim ušima jerno nisam preklanjao ih na tvoje nam svetovanje na dobro; da ne dočujem od tebe toga strašnoga glasa: Id'te od mene prokleti, u oganj večni!

Bojim se, grešnik, gledeći mi mnoge rane svakom grešniku; ama odstavi od mene tvoje bijanje, za mnogo blagi vladiko Hriste, te već me i nesta od čestoga snažna boja tvoga!

I ako bi tamo upao, to ne bi se razbio; Gospodin bi ga podhvatio za ruku. Ama bojim se što sam uzajmio od tebe tvoje blago; nisam ništa š njime pridobio i zakopao sam ga u zemlju — moja se je duša k zemlji prilepila.

Pak sećanjem se zgledni i na tvoje ti iz mladosti prve poslove, jesu li za koju poštenu hvalu dičnu pristali ... Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to

Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti! A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se!

i podigni tvoju silu te dođi da nas oslobodiš! Drugi opet: Skoro da bi nas prestigle tvoje kadre milosti gospodine, kojeno od veka su ti!

Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek. Bez nijedne mi pomoći mrtve oslobodih, i zarad tebe na zemlji od tvoje kćeri devojke-matere mi rodih se i obrezan po zakonu osmodnevan bih...

Obukao si se pre u rđavu, sirovu kožušinu, tako sad i sâm sam se, rad one tvoje sramote, preodenuo s tvojom kožnom haljinom kano Bog s čovečjim telom...

Ne mogu se doumiti tome poslu, slatki Isuse! Ne mogu tužna preželjno čedo gledati, tvoje prečiste ruke i noge prikovate za drvo!

Da kud se podenu tvoja lepota, pokrasnija od svih ljudskih sinova, kamo li su tvoje bistrougledne, jasne oči, kojeno bezdnu vodenu presušuju!

Niti ja više zaktevam živiti, kad moj život, eto, umire! Posle tvoje smrti da ne ostajem živa, to želim! A tu ću i ostati kod tvoga groba da moje nadanje, a tvoje uskrsnuće skoro vidim.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Rakli-sapun nestanjuje, bistra voda presa’njuje, jasno slunce na zapadu! — Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!...

— Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!... Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio

— Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!... Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio žustar i vredan majstor —

Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidiš rabotu odi toj tvoje „dete“! Nov adet da vidiš! Sag mladoženje, ete, spremaju boščaluke, a devojke jok!... Kakva je ovo vera, vikam?

— Ete, za čorbadžijske da kazuješ... Što bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!... — E što si čula? — veli malo spuštenim glasom Mane.

— završi odsečno i odlučno tetka Taska, pa se okrete još više od tetka Doke. — Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! — veli joj Doka, a prebacila nogu preko noge, pa bećarski pušta guste dimove. — Razbiram si, ubavo razbiram.

Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje „živo-zdravo“ neće prime više!... — veli mu zadovoljno tetka Doka odlazeći.

— Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! — zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz

— Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! — zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz komšiluka

! — pita je začuđeno Tašana. — Što te gledam, — to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, — trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone? — Ete, pa ovde si je! — Vazdan-dan? — pita Taska. — Vazdan-dan!

— Pa toj si je tvoje znanje. — Pa pituj me, de! — Pa od koga? — Pozdravila ti se Zone... Mane ćuti i ništa ne odgovara.

— Ne l’žem te, bata-Mane, dve mi oči!... Živ mi Gmitrać, — a Niš da mi davaš, — ne davam ga! ... da gu vidiš, tvoje Zone, pa da gu ne poznaš! Nikakva se naprajila! Eve, da vidiš, koliko gu milo za teb’ — tag će gu zar veruješ.