Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Onaj momak moje bezobraztvo ču, nasmeja se, pak ode, a ja moju preslicu bacih od sebe (kojuno sam ubah retko i nosila). Potrčah za tim momkom k moru.
Zaklopi usta šakom i obraz čudeći mu se što se to svi od njega, kako od toliko tušta hiljada vojske nešto ubah malo natrag odvede. I sramotno ode u svoju zemlju. A i tamo car Iraklije opet mnogu persijsku zemlju bijaše poharao...
Te ubah malo su hrane imali; so toga bijahu iznemogli. Al' s napolja ona mnogo tuštene turska silesija ka gad puno na sve strane
to Bog sažali se, napušta pred berbu svaku havet, bube, muhe, crve, gusenice, krupu, zlo vreme, — satre i pogubi i ubah malo ostavi što zločesto kad nema njegovim ljudma, siromaši!
Al' o njihovi podušnom dobrotvorenju ubah slabo ima da se ko postara, krome što svaki na svoju vodenicu vodu navraća, da sebi što od koga zgrašti.
napoji, svakom rđom je i čađom satre, za crno ogledalo da bude i berićet — havriježe; nasporivanja — strnjišta, tako da ubah malo gde pšenice se nahodi ni dobrotvorom a kamoli zlotvorom. Jedva i za poskure isto da se nađe, i to, docne i pozno!