Teodosije - ŽITIJA
Začudi se starac pustinjak svenoćnome i nedremanome stojanju, suzama i umiljenju samodršca svetovnjaka, a stideo se u savesti i osuđivao sebe, smatrajući sebe jadnim i poginulim: — Ja u pustinji —
I tako u umiljenju mnogom molitve Bogu mnogo upražnjavaše i ispovedaše se. Posle toga svetlost velika u neizrecivom viđenju u pešteri
koji u molitvama, bdenju i u pošćenju boleznima, u nagoti i studeni I suncu na opaljenje, neprestanom plaču, i uzdisanju, u umiljenju i sakrušenju srca kroza sve godine življenja svojeg u pustinji sebe predade, iznad strasti grehovnih dobrim podvigom javi