Jakšić, Đura - PROZA
Noć je tamna, prostorija pusta... pa neka je ta svetlost i voštanica u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome... . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Gledala sam mladića kako strasno ljubi i miriše još nerazvijenu ružu, a videla sam onoga koji umire gde na grudi što izdišu poslednjom snagom pritiskuje od raskinutog cveta uveo list...
igračka vetrova, suva prostirka kaljavim đonovima, pa mu je i ono milost kad ga neki siromašak za ogrev upotrebi; umire bar s uverenjem da je nekome koristio!... A ja?...
„Ne dirajte!“ preklinjala sam gladnu gomilu. „Ta, zaboga, mati mi umire od gladi!...“ Gladna se gomila raziđe, ali dođe onaj gospodin u belom kaputu i panamašeširu; pogled mu beše strog,
Prus, pa je pomislio da ga je negde na barikadama republikanskim pogodilo đule, a uistini i izgledaše kao onaj koji umire: „Di lajte sind... di... di...“ i tako zahrka naš siromah kulturtreger.
Obradović, Dositej - BASNE
blagodjejanijem ukroćavaju se, lav i medved laska onoga koji ih hrani, vo i konj služe gospodaru svome, i verni pas umire za njega. Kome nije blagodarnost dovoljno nagraždenije za učinjeno blagodjejanije, neka ga nigda ne čini, bolje.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Samo da mi bi naći još onoga!... Njemu, njemu da mi je da se svetim!... On ne bi umro kako se umire!... Sav strah mora najpre osetiti!... I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio. — Pa, Ivane Miraždžiću! — reče jetko.
— Zar ovo nije jad?... Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!... Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!... — odgovara neko.
Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!... Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!... — odgovara neko. — Vala, ne znam koje mu je veća nesreća ja l̓ to, ja l̓ porađati se!...
Dučić, Jovan - PESME
Hujaše negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom čelu i licu od svile, Gde mutno veče umire, polako.
Dokle bolno šumi iznad tamnih voda Tiha pesma sfera u dubini svoda, I pod vrtovima dok umire plima. A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese.
Ne čuje se nikad da pomuti dahom Ni trenut tišine za to celo doba. Dan umire mirno: a moja je soba Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.
DUBROVAČKA JESEN In questa tomba oscura... Veethoven. Sam, na kaminu, u mletačkoj vazi, umire jedan buket žutih ruža.
— A ti ćeš odgovoriti sutonima i tišinama: „Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno.
Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire, Već kao Mlečni Puti sjaji sa suncima! Niti pod nebom strašnim kap srca umire Što daje povest zemlji i mit vrhuncima. 1943. („Amerikanski Srbobran“, 29.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Ta ja samo kažem: ne daj, bože, gore! — Ta nije valj’da? — veli pop Ćira. — Ta da vid’te, slabo nešto sad svet i umire... pamtim druge godine... a i ne rađa se k’o nekad — veli domaćin. — Slabo se rađa, pa valjda zato slabo i umire.
pamtim druge godine... a i ne rađa se k’o nekad — veli domaćin. — Slabo se rađa, pa valjda zato slabo i umire. — Da, da, imate pravo, i ja sam to primjetio — potvrđuje pop Ćira. — Nema ti staroga vremena — veli domaćin.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Čim upadne u dvorište, on počne da se unosi u kuću i viče: — Sveta Bogorodica poručila... Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?... Moje te srce traži, kuka za tobom, kunem ti se umire za tobom. Bože, ovo je užas... Ubija me ova jeziva smrtonosna praznina samoće.
u nju kao da žele da se to bar jedanput svrši, sa tom prokletom bradicom, i kao da im je krivo što mali jednom već ne umire, I Jurišić sve više oseća nemir, pa bi i borbu, i najstrašniju, pretpostavio ovoj užasno istoj atmosferi; sve dok se
VII. „U trenutku, kad su se otuda začuli očajni krici: sveću, brže sveću, umire, ja sam se odlikovao prisebnošću nekoga staroga grobara. Nalazio sam se u avliji.
A ovde gde je život, gde je pokret, gde je ovde elan? Ovde, oko mene, sve truli, sve umire, sve je samo jedno grozno, kužno raspadanje. I sem vazduh ovaj mučan je, težak i otrovan.
Afrika
i pijem svaku moguću tečnost i vodu, što vama ne preporučujem, jer sada baš izlazim iz dizenterije od koje se ovde umire!
Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek! U „dvoru“ kraljevom kažu mi da kralj još spava (osam je časova).
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zašto i među ljudima, kaže, u životu to tako, često, biva? Umire neko naročito lepo devojče, neka lepotica, dobra, čista, a ostaju tolike drolje, oko nje.
Mnogo više Bečlija i Bečlika umire od konstipacija, nego od nesretne ljubavi, ili žalosti za ženom, ili muževima. Kod serbskih oficira, koji su, u to
u Rosiji, imalo značaj utehe, kao neka tica koja peva, kao neka igračka, koja je crvena, za dete, koje je bolesno i umire. Ali ne ma kakvo more, nego ono rusko more, na kom je rosijska prestonica, Petrograd.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Predaj se, ili ću napraviti salatu od tebe! - naredila je. - Garda umire, ali se ne predaje! - rekao sam. Bilo je to nešto iz istorije i čini mi se da je izrekao Napoleon.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Uzalud mu pritrčaše i pokušaše da ga umire, uzalud ga položiše na šezlong duž zida, kao kladu. Neprestano je teško, besno dahtao.
jer uzaludno je sve, prah, smert, sueta suetstva... prazdne reči... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i da pođe. Duše nema... kao što ni Boga nema... živimo uzalud...
jer uzaludno je sve, prah, smert, sueta suetstva... prazdne reči... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i da pođe. Duše nema... kao što ni Boga nema... živimo uzalud... prah...
Tako započe, bez nekih naročitih priprema, da gine i umire Podunavski polk, na Rajni, nit znaš zašto, ni krošto. VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI
Sad joj se činjaše neshvatljivo da ona umire pre njega, a još više da on nije tu. Činilo joj se da bi sama njegova prisutnost bila dovoljna da njenu smrt možda i
Glavno bi bilo da je on tu, kraj nje, a ona je bila uverena da bi došao, kad bi znao da ona umire. Četiri puta joj se, to poslepodne, činilo da joj muž ulazi i četiri puta pitala je za njega i govorila o njemu, kao
Kad je video da ona zbilja umire, Aranđel Isakovič beše tako zbunjen, da je bio neizvesniji u svojim mislima i željama i od nje i od brata koji se potucao
Zato ga je bolelo, sad, da ona umire u njegovoj kući. Što je u početku mislio da se sa njom samo nauživa, tajno, skriveno, pa da je posle prepusti bratu, to
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
A to znači da ko se kakav rodi, takav i umire. Postoji veoma snažno verovanje da sudbina upravlja tokom našeg života i sve je uzalud što čovek čini da izmeni ono što
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
ZA SEBRA Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
I to uopšte ne zavisi od njihove lepote; postoje lepotice na čijim ramenima umire i najskuplji »Koko Šanel«, dok iznad Azrinih ramena ogrnutih konfekcijom još leluja neka tajna ljupkost, zlatni prah
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
U Srbiji ostaje od 1833—1839. Posle čini nova putovanja, čak do južne Rusije. Vraća se 1842. u Srbiju, gde u oskudici umire 8. novembra 1847. Joakim Vujić je po svojim idejama čovek iz XVIII veka.
Milićević, Vuk - Bespuće
Činilo mu se da će da odahne kad ugleda vrletne planine, s golim glavicama na kojima uveče umire sunce; sure šume sa proplancima na kojima ovce naliče na bijelo kamenje što se kreće; da otisne oko niz polja, puna
Radičević, Branko - PESME
pevam ja uz gusle sada, Ti živi samo, dok vrelo izvire, Bez imena pa tada utiče, Dokle glasak vrule ječi, pa umire, Ljubičica dokle, dokle ruža niče, Dokle ona niče, cveta, pa unjiva, Dok se jasno sunce u zapad sakriva!
Još oseti se onom grdnom jadu Da on mu divnu prisvojio mladu, Pa želi njemu još više neg' pakô, Jer njemu s' čini e umire lako; Pa drkće junak, od gnjeva trepeće. No šta se ono tu podalje kreće?
II Sunce zađe, dan umire, Magla već mu pokrov stire, Povila se po dolini, Ma se sjaje na visini; Još on tamo, još caruje, Još okolo
Pevač baci oko na Stražilovo i peva: I ti, o zbogom, brežni vrše, Umilno koga stromi strše, Već dana bela umire svetlina, I noći skoro krije te tavnina; Al' duša m' zrake lije na te I tamu celu skida sa te.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je. Lomna koraka starac je otišao u svoj sobičak, u posljednje skrovište još nezauzeto od sablazni, a kad
Šta ćeš, došlo vrijeme da se umire, pa to ti je. U nelagodnoj tišini odjednom se začu nekakvo hrapavo grgutanje, nešto tako kao kad kobila osjeti da joj
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Zato od stida saginje glavu, namiče još više šamiju, da joj se jedva vide oči i usta, koja još ne mogu da se umire od plača, već joj dršću. A sa groblja u varoš vodi još i drum širok, prav, po kome vrvi svet.
Kostić, Laza - PESME
eno je, te grdne bludnice otkrovenije što je otkrilo, pokazuje mi otkrivenu blud, previja se u mučnom naponu, — il' umire il' rađa?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ono, što si video ovce i silne ljude, znači svijet: neko umire, neko se rađa, neko postaje bogat a neko siromašan, i to tako traje uvijek.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Najzad, Ljubav je Ljubav, šala je šala, ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire... — nekako mi se više nije dalo da se grebem o Mišelina, mada je cela stvar jako ličila na fenomenalan provod.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Oblinom brega gore gloginje. Žubori prostor osinjim zujem. Boluje šuma purpur-boginje, toplo umire. - Dijagonalom, grivom titravom, lomnom prečicom, valja se sablast sa crnom šnalom u pauk-kosi i sa preslicom,
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Oči, kosa, aljine hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire. No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako?
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Devojčica je bila neprestano u bunilu i vrućici. Treće veče žena se razvika: umire, umire! Skočim iz postelje, vidim: mala stisla zube, prevrnula oči, poplavila; umreće sigurno.
Devojčica je bila neprestano u bunilu i vrućici. Treće veče žena se razvika: umire, umire! Skočim iz postelje, vidim: mala stisla zube, prevrnula oči, poplavila; umreće sigurno.
Neko ko je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izašao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Gazili smo po krvi Rajkovoj, pa su nam i ruke bile krvave. Ćuteći smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama našim suklja dim iz šrapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje išarane crvenim pegama.
Veli moj komandir: „E, baš smo gadna nacija. Kod nas niko bez sekire ne umire.“ — Ama da vidiš, Milane — kaže raspoložen Aleksandar, pa nabi kapu na oči — sve topove zakoči izuzev prvoga, gde je
Varoši padaju bez borbe jedna za drugom, kiša jesenja lije, a prozebao narod umire pokraj puta. Bilo je to jedne mračne noći negde na putu, kada je sipila hladna kiša, a vojnici gazili do članaka po
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Hoćeš li da zovemo doktora? — Zašto ? začudi se ona, kao da se budi iza sna. — Pa vidiš da čovek umire... na smrti je !... Ni sveće nemaš... odgovori on i stade se okretati oko sebe, kao da se uveri, da doista nema sveće.
odgovori on i stade se okretati oko sebe, kao da se uveri, da doista nema sveće. Ljubicu udari ova reč kao munja. »Umire!... Šta to veli on ?« Ta ona nikad nije ni pomišljala na to; kakva smrt!... Ko će se još nje sećati u ranoj mladosti!...
Nu ona joj ne dade razviti se, činjaše joj se nezgodna sad, kad ovaj paćenik umire. Misao beše o Vlajku, i ona se sva strese od prijatne i neobične drhtavice, koja je odjednom obuze...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ko cvetići beli sa Meseca rađaju se po ulici deca. Od smeha mog umire dan, a svakoga kog pogledam, stiže moja sudba, sreća i san. Kad mahnem rukom, nehotice, nove zvezde sinu.
Sneg i blatna voda, što curi sa njegovih crnih krovova, isparava se. Ja sam ga gledao kako umire; sad je nabrekao, kao lešina. Ne, on se nije smanjio; mračan i prazan, izgleda mnogo veći nego pre.
NIKOLI I Seti se, presto je rumen, ko krv. Seti se, proboden bog umire u krvi. Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi, Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi No se sudi kralju i sluzi, na krvi,
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
P.P.P.P.P. 262 KAKO UMIRE STOLEĆE 264 POSLOVI GODINE 265 STORIJE IZ ISTORIJE 268 JESENjA ŽALOPOJKA 270 ZIMSKA ŽALOPOJKA 271 ŽALOPOJKA PRED
A grad: kupatilo, topla voda i tuš Pod kojim se preporodim, duševno i telesno. KAKO UMIRE STOLEĆE U smiraj dana, kod Okučana, Videh kako zraka osunčana Blesnu u barici vode stojeće: U blesku tom zgasnu
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
u akumulatoru za vreme odmora, istrošen u udarima, bilo da su jegulje toliko zamorene da više ne mogu napadati, one se umire i tada liče na ispražnjene električne baterije.
bi možda potsetila književnike i pesnike i na uzbudljive scene iz Fabijanovog romana »Ostrva u kojima se od ljubavi umire« i dalo im temu za koji lep stih ili roman. XVIII. Od francuske obale do svetskog plodišta jegulje (leto 1938 god.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Što otuda (spolja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?... — O, o... tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu. Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu.
Pandurović, Sima - PESME
Gubi se refleks velike plejade, K’o jeseni vedre jedan oblak beo; Umire snaga, ponos duše mlade; Znamo još samo da je život ceo Iluzija duga sećanja i nade.
I kada senka dobre smrti néme pojavi se pred nas jednog čudnog dâna, Biće to blagi melem sviju râna. Sve umire onda kada mu je vreme. ODBLESAK Noći cele, k’o aveti bele, Nepomični borovi i jele Ogrnuti snegom mirno bde.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Bolje slep očima, nego slep pameću. — Teško tome ko za tuđom pameti ide. — S kime se pamet ne rodi, s njime ne umire. — Nema većeg zla od zle pameti. — Crna pamet — gotova pogibija.
— Ne bojim se smrti, nego zla života. — Bolje je dobra smrt, negoli zao život. — Ko se nije rodio, taj i ne umire. — I Gvozden je umro. — Lijepa smrt — blaženo blago. — Bolje je časno umrijeti, negoli strašno zlo živjeti.
— Onako živi, da i posle možeš živeti. — Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa kad iziđe preda nju, ona ga zapita: „Šta
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
i prognatoga persijskoga cara u ruku imao i najslavnijim u svoje vreme na svetu vladenijem upravljao, da siromah umire i da se nejma s čim po svom dostoinstvu pogrepsti; kad vidimo božestvenog Sokrata da darove slavoljubivoga Alcibijada
Ćosić, Dobrica - KORENI
Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož.
“ Kao da se radovao i tome, i što plače, rekao je još, ne da bi je tešio: „Žena nikad ne umire.“ Odavno veruje u to. I pred smrt se ne plače. Zar je jednom video čoveka kad umire?
“ Odavno veruje u to. I pred smrt se ne plače. Zar je jednom video čoveka kad umire? Uho joj primiče uz lice i ne čuje je.
— Je li ti kapetan rekao da mi to kažeš? — Nije, dece mi. Ne bih ti se kleo da nije istina, jer sada. umire sve odreda. A on je državni službenik. Sutra može da mu dođe naređenje za premeštaj. Meni vala ovde da proživim vek.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ovu nežnost je naročito Knez bio sklon da iskazuje a Kneginja je, dok je mogla, skrivala od njega da umire. Sumrak se sleže među visoke zgrade novog naselja na starom Dorćolu, zgrade što zaklanjaju, prvi put posle mnogih
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Po tamnom krilu neme ponoći, K'o grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji k'o da umire, Il' da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore?
eno je, te grdne bludnice Otkrovenije što je otkrilo: Pokazuje mi otkrivenu blud, Previja se u mučnom naponu Il' umire? il' rađa?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
vazduh još podrhtava od eksplozije, kada se žuri da se odahne, proživi nekoliko sigurnih trenutaka, kad se crne slutnje umire i kad se pretnja smrti odmara da se, malo posle, opet ustremi.
Unutra sve više umire tihi žagor i sve veća tišina osvaja, pa se žuborenje limenih oluka sve bolje čuje, i kako sa streja cure mlazevi, i sve
Mališan, inače slabačak, prozebao, iznuren u odstupanju razboljeva se i umire sedmog dana marša kraj puta. I svakako sećate se dobro: baš kad, ludi od bola, roditelji ukopavahu razlog svoga života
Pa je sad osećao kako sav umire, zapinjao da pokrene olovne noge, da se spase, obuzet strašnom teskobom i užasom i gonjen prinudnom i nevidljivom nekom
da nije bilo rata, da nije došao onaj užas koji je njoj doneo spasenje, njoj bi ostalo samo da kopni, da polako i sigurno umire, da čeka svoj red, da čeka smrt od koje se već davno bila prestala da plaši.
Čim sam saslušao san, ja sa izveštačenom srdnjom pokarah kaplara Belića što nas je uznemirio i naredih da se ljudi umire i da ponova legnu. Probudio sam se kad je već bilo dobro svanulo.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Pritajena klica svijesti u našim zaboravima. Jedino stalno i vječito prisustvo u nama. A previše se umire, previše se umire, u tom životu!
Jedino stalno i vječito prisustvo u nama. A previše se umire, previše se umire, u tom životu! Čim se riješi pitanje hljeba, trebat će već jednom nešto učiniti, poduzeti jednu golemu, kolektivnu,
Treba mobilizovati sve ljudske snage na tu mržnju protiv smrti. Jer u životu kao da se i ne radi drugo nego samo umire.
Za školjku, zajedno s njom umire nebosklon njezine sedefne kore. Za marvinče, s njim umiru samo jasle; jasle i rudo. Do Kolumba, s čovjekom su umirala
Odatle biva da je poneka smrt veća drama za drugoga nego za samog onog koji umire. Sredinom života, u naponu moći, kad čovjek vjeruje da je u punom posjedu sebe, a kad stvarno posjeduje sve drugo
slaveći nju dočekuju se nova rođenja i ispraćaju pokojnici do grobova; u njeno ime odlazi se u smrt s bojnim pokličima i umire s krikom radosti na usnama.
Kakve li krvavo zarađene utjehe prezrenom malom pješaku! General umire. Nastojim da ga žalim. Trudim se da saosjećam s njim. Na koncu, to mi je i dug samrtničke solidarnosti!...
Dakako, tu sam ja onaj koji nešto čini, tu sam ja glavno lice, gospodar situacije! Ne, dragi gospodine! Ovdje se ne umire tako! Hećeš ništa ti, nego će nešto tebe. Nećeš ti ništa dati, nego će ti nešto biti oduzeto!
jedan prozorčić visoko nad krovovima, bio je osvijetljen — žuta četvorina, svijetla, izdvojena u noći, za kojom neko umire ili se neko rađa. Sutradan sam otputovao, ne čekajući odgovore na moja pisma. LXIII Čudno se rađala ta nostalgija!
Biće — mala tačka svijesti, okružena beskrajem ništavila. I, najzad, čovjek i umire sam. LXVI Dobio sam opet sobnog druga. Samo prolazno, na nekoliko dana, veli bolničarka.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
razvlači se ona prva bleda svetlost zorina... tama se proredila, pa umire, gasi se... Petlovi počinju svoju pesmu... Zora!... Određena četvorica zauzeše mesta pod prozorima.
Čudio se srcu živa čoveka, koji zna, pouzdano zna da sutra umire od kuršuma, pa opet živi, jede, pije, spava, misli... Držao je da toga dana mogu biti prisebni samo retki ljudi...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Jednog dana dozove otac svoga sina Petra i reče mu: — Petre, vidiš li ti kako svet ovde umire? Petar mu na to odgovori: — Ja vidim, ali šta mi možemo za to, kad je tako božja volja.
A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna živa duša ne ostane.
Kad to ona čuje, otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole boga dan i noć da umru, ali da: gdje je smrt? Ona kopa kamen.
Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire. A smrt reče: — A ko će ga umoriti? — Ti, — reče joj bog. — Neću ja, gospode.
Ali ga ne htjedoše odmah pustiti, van mu reknu: — Ne možeš: sin carev umire. Tada on reče: — Ali pustite me, možda ću ga ja izliječiti. Zatim ga puste pred careva sina.
Petković, Vladislav Dis - PESME
evo osećam potrebe Za pali trijumf bola i nadanja I iluzija, i za sve potrebe, Saranu cveća, želja i stradanja. Umire vetar ravnodušne smrti Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i
Umire vetar ravnodušne smrti Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i oblaka; Crnom dolinom, gde su bili vrti, Umire tama, kao vlaga, jaka.
mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i oblaka; Crnom dolinom, gde su bili vrti, Umire tama, kao vlaga, jaka.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
sadržan naš današnji ne samo užasan nego i realan strah: i donesi nam, veli mu pesnik, „malo vazduha od kojeg se ne umire“.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
ritualnog banjanja i na dan venčanja - stilizuje sa dosta jakim tonovima devojčinog opraštanja od jednog života (on za nju umire zajedno sa roditeljskom kućom, pa u toj meri i ona sama umire), i prelaska u drugi život, od koga se Sofka unapred
tonovima devojčinog opraštanja od jednog života (on za nju umire zajedno sa roditeljskom kućom, pa u toj meri i ona sama umire), i prelaska u drugi život, od koga se Sofka unapred užasava.
A sutra, posle venčanja, sve prestaje“. 94 Došao je, naime, čas kada činom venčanja i sama junakinja jednim delom umire - što je toliko često kod Stankovićevih likova da se može uzeti i kao pravilo - zajedno sa onim najintimnijim svetom
Sav taj loman ljudski svet, pre moguć nego stvaran otuđuje se od nje i umire u najmelodičnijoj rečenici romana: „Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi, ono bar u potaji
Jer njegov život pre i posle toga nije isti: jedan Mladen zajedno s „mrtvom ljubavlju” umire, da bi se pojavio drugi, „suh”, „krut”, „odmeren”, s „polaganim pokretima”, navek i u svemu „kao što treba“, a zapravo
prvim rečenicama , naime, pripovedač Mile obaveštava nas da njegov prijatelj iz detinjstva Mita, kome on dolazi u posetu, umire; ali do kraja pripovetke ostaje nejasno od čega boluje.
A i sam Mita tako se čudno ponaša da se nehotice javlja primisao: možda umire zato što se bolesti ne odupire, što se bezvoljno prepušta umiranju.
Mita umire, dakle, i od bezvoljnosti;179 otuda i ona strepnja, nemir u pogledima i pokretima ukućana, onaj nesvesni strah od počinjen
prazne reči ... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i pođe. Duše nema ... kao što ni Boga nema ... živimo uzalud ...
prazne reči ... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i pođe. Duše nema ... kao što ni Boga nema ... živimo uzalud ... prah .
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Rekao bi da je beguncu presuđeno po zasluzi i neumitnoj kobi, da ne umire lepšom smrću. Kao da su se zdogovorili i tvrdo zatekli Austrijanci, Arnauti i mesec novembar.
Miljković, Branko - PESME
topli hleb tvog imena još mrvim ptico među predelima, Stražilovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra rođeno.
O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu!
Petrović, Rastko - AFRIKA
i pijem svaku moguću tečnost i vodu, što vama ne preporučujem, jer sada baš izlazim iz dizenterije od koje se ovde umire!
Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek! U „dvoru“ kraljevom kažu mi da kralj još spava (osam je časova).
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
(Glasno.) Poturčen, možda?... Proklet nesrećnik!... ISAK: Ne kori, Stanoje!... Kog beda rađa, bedno umire! I kakve vere može imati Ko je u silu samo verovô? GLAVAŠ: Siromah! A što si ovde bio nauman?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Mora biti mnogo zvezda, Crn je onaj mrak, Moji stari crni jadi Ištu svetô zrak. A za pesmu ne brini se, Ta ne umire; Ta ja umem jošte pevat’, Bolje nego pre.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— I misliš, onda će Mu biti slatko kad umire... — Opet ti! Pa ako toga ne bi bilo, onda nikakve razlike ne bi postojale između ljudi i onih volova koje vode na
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Večita zima, večiti led; Kâ onaj lisâk tužne jeseni Kad hladan sever dune planinom, Tako mi srce drkće, umire U svojoj zimi — ledu večitom... Ah, bože moj!.... jest, ja sam list!... Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor...
) VUJO: E Izjede me!... Opčini!... Prokleta bog dô... Mrak je izjeo!... O! o! o!... (Umire.) SEDMA POJAVA Knez Đurđe, vladika Vavila, serdari, perjanici, Staniša, stari Šulović, Mićić i ostali poturčenici
Bojić, Milutin - PESME
Modre, crne nokte u pesak zariva. Iz usta prosipa krv i žuč i penu. Otvorila usta, umire i sniva Besni tanac, raskoš Irodova doma. Beli osmeh modrim licem se razliva. Tako mru na jugu. Saloma, Saloma.
Jakšić, Đura - PESME
Po tamnom krilu neme ponoći Kô grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji, kô da umire, Il’ da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore?
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
je božanstvo (nešto kao ,demon vegetacije̓), koje se ritualno spaljuje, da bi opet oživelo (motiv o božanstvu koje umire i rađa se u isti mah)« (Narodna enciklopedija St. Stanojevića). — Više podataka o b.
— Da b. predstavlja božanstvo bila i plodnosti »koje umire i rađa se u isti mah«, o tome je sačuvano najpotpunije svedočanstvo u dvema starinskim pesmama od kolede (Vuk, Pjesme,
Badnjak, ritualno spaljen u toku noći, dogoreva sutradan: božanstvo plodnosti umire (kao Badnjak) i rađa se u isti mah (kao Božić), a ostaci spaljenog božanstva (komadići i pepeo) zadržavaju svoju moć i
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ja mu ne branim, alal mu, neću da duši hvatam grijeha ..... Jedanput sunce izlazi i jedanput se umire!... Ostali svjedoci izjaviše jednako. Zastupnik općine, doktor Pilić, drži govor kao da je na sudu.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
i snažne kao otac. Dimitrije Umire jedan po jedan. Smrt se uvukla u manastir, ugnjezdila se ovde, postavila svoj čador u sredini dvorišta, baš pod lipom
ili makar samo to da ostanu otvorene kao da ne pristaju da za sva buduća vremena postanu nepokretne kao okamenjene. Umire jedan po jedan od moje braće u Hristu.
Dimitrije Mlađi umiru — Makarije se drži. Uhvatio se starac bezubim desnima za onu lelujavu tanušnu nit i ne umire.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora, Šapat koji tiho umire i tone... To je, možda, izraz dubokoga bola? To su, možda, reči koje kletvom zvone?
Il' bole reći: ja priznajem sve. Za vlade silnog Avgusta, u Rimu, Umire Hristos... Ah, nije on sam: Hiljade ginu na raspeću svome, Hiljade ljudi ždere žar i plam!
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Govorena reč, velite, umire često čim se rodi, a živi u najboljem slučaju dok još ima koga da je se seća. Pisana reč, naprotiv, dužega je veka, a
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Neko je osetio da je ona živela, radila, i umrla kao što se živi, radi i umire „tamo ispod planine”. AMBICIJE, DIM Nekako odvojeno od gustih redova humki i krstača i spomenika, vidi se nešto
Prost čovek, ali otac stipendijaša koji umire, mutno je osetio neku istinu o sirotinjskim stipendijama, i s respektom pogledaô Pavla.
Ništa pri tom pisnulo nije, šaš je opet miran. Što kaže narodna: prošao nešuš i ni šušnuo nije. Tako se tu rađa, tako umire. A spolja nikakvih promena. Melanholija tmolih vodâ.
Stari porodični satovi, pred kojima se rađa i umire, uplaše se tako i izgube hladnu krv satova, kad se u porodici izrodi nesporazum i zapreti kob.
Lekar se tužno smeši: — Da, gospodine Kaleniću, Pavle vaš nije znao da umire, i, ako smem reći, ne zna da je umro. — Teško mi je zbog satrvena života njegova!
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
na dar belom gradu Rajske voćke ptice i cveće Donesi i kamen koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine Dunave BEOGRAD Bela si kost među
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Šta li ono posmatraju? — veli potpukovkik Petar. — Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike.
— Da sam tamo, bio bih pokojni... — Znači, bato, komarac ti spasao život. Onaj u uglu umire od malarije. Ovaj preko puta izgubio moć govora od silne vatre. Tamo cela četa izginula.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Jednom umire! Jednom se čoveku pruža prilika da čak i samu Smrt nadjača!« Odagna Varalica žeđ i umor i do devete pustinje dođe.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno, (pokazuje rukom) od »mrvu mrvku« hrani ga, čuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oči da ti zaklopi, sveću zapali, da ti se dom, ognjište ne ugasi... A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka: herojska majka „tvrdoga srca“, koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
Vojvoda Prijezda (u pesmi Smrt vojvode Prijezde) umire da se ne bi osramotio ustupajući tiraninu sablju, konja i ljubu. To troje on shvata kao sastavni deo svoje slobode, kao
Prebijenih nogu i ruku, on se podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo ostao čovek pred drugovima i prijateljima.
Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804. godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu. Knezovi koji su izbegli seču i hajduci odmah su počeli dizati narod na ustanak.
(Smrt vojvode Prijezde) Kako tade, tako i danaske: nijesu se nigda umirili, niti mogu krvcu da umire, no i danas tu prosiplju krvcu. (Ženidba Maksima Crnojevića) Jô Kajica, moje čedo drago! Diko moja svagda na divanu!
Obrenbegović, da bi njihova plemena jedno protiv drugoga doveka ratovala: Nijesu se nigda umirili, niti mogu krvcu da umire, no i danas tu prosiplju krvcu.
Kako tade, tako i danaske: nijesu se nigda umirili, niti mogu krvcu da umire, no i danas tu prosiplju krvcu. 52 SMRT JOVA DESPOTOVIĆA Razbolje se Despotović Jovo u Srijemu, u toj zemlji
Pošto se one jeseni Srbi umire s Turcima, on otide u Bosnu, i provrljavši kojekuda po svome pređašnjem običaju, sastavi nekoliko konja i namesti se
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Niti ja više zaktevam živiti, kad moj život, eto, umire! Posle tvoje smrti da ne ostajem živa, to želim! A tu ću i ostati kod tvoga groba da moje nadanje, a tvoje
O čemuno sveti Teofilakt tolkuje o tom: U večer — reče — dohodi gospod kade tko umire u veliku starost svoju. A u po noći, kade po veka svota preživi.
I obadvoje njih s jednim gelom budu. Ja kad umire, ne rastala li se i to jedno dvostruka grkljana im telo, obaška? I od svega sarodstva i društva se rastalja, a ne samo