Ćosić, Dobrica - KORENI
„Da ti donesem vruć čaj?“, radosno je rekla, a on se naježio: „Ne treba! Idi!“ Čuo je kako trči niza stepenice umočene u zadah rakije, kašlja i galame, osećao njena teška stopala po pršljenovima kičme, i govorio sebi: „Ja sam istinski
On se svali u krckanje drvenog kreveta. Proverava da li iskreno plače. Iskreno. Neće da veruje. I ruke joj, u mleko umočene, drhte. Sve da zaboravim? I mislima se zlo i nesreća čine. Žao mi je. Istina je jer plače.