Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu. Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo imate stričeva, braće i sestara, koje još nigda niste videli.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pa ja neću umreti!... Uhvatila me malo zima, a ona u plač, te mi plaši decu!... Ćuti, sramota je!... Pa baš i da umrem, pa šta! Živeo sam dosta. Bilo nam je oboma, hvala bogu, lepo!... Izrodili smo porod, sve kao zlatne jabuke.
— O, Stvoritelju, koliko si dobar! Zar mi dosudi da umrem pod svojim krovom!... Pa zaćuta i zaklopi oči. Disala je teško i isprekidano. Svi stojahu oko nje, nemi kao grobovi...
Ja praštam i molim da se i meni oprosti!... I ja ću s vama!... Moj je posao svršen, i sad mi ostaje samo da umrem junački s junacima — ako me primate?... Zeka ga zagrli. — Ama što me gledaš tako?... Ja ti govorim celu istinu!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
I mesec kao da je nadigao one njegove obrve. — Petrija, srce moje, ja ću da umrem! Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk!
— Đeda je, dušo, star i dobar. Idi ti samo njemu, sama tako, pa da vidiš! — Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem... Petrija joj metnu ruku na usta. Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata: — Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati!
Zbogom, srce moje, ako umrem... Petrija joj metnu ruku na usta. Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata: — Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi, molim te! — Neću ja tebe ostaviti dok sam živa!
Na pragu, a tek kroz rasvitak, opazi ljudsku sliku. — Ko si ti tu? — Ja sam, đedo, Anoka! Hoću da umrem! Oprosti mi, ako možeš! Đeda pretrnu i zaljulja se: — Dijete, grehota ti je od boga! Vidiš ovaj perčin?
Ona je probadala iglom bez ikaka reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem. Talas strasti (ѕіt venіa verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— E, al’ možete se i razboleti! — E, branim ja, pa neka se razbolem! — E, al’ možete onda i umreti! — Pa neka umrem... ima, fala bogu, ko će me žaliti. Valjda ćete me vi oplakivati?! — reče Jula i prestade kopati. — Te još kako!
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Zašto? Zato što ima neki princip da se ostvari i ja sam tu da na tome principu radim i da za taj princip umrem. Jer kud bih begao ja od onih instinkata i onih dedova-ubojica? Dakle, eto, tako kaže jedna metla.
Afrika
— Mogla si biti mojom radošću! O ja ću otići u kuću u kojoj nikoga nema; Ostavi me da umrem, da odvedem svoj bol u zemlju, U grob! Misliću uvek na tebe, u zemlji, Svojoj kući. „Na fala nu iga be a aha katasfi.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Draga Soko, ja idem sutra na veliki, dugačak put; ako umrem, evo ti testamenta, ja sam se za sve pobrinuo. Gospodar Sofra ugušava bólju, srce mu se steže, usiljava se da mu ne
— Moj Jovo, — govori kroz plač — najvećma mi je žao što, kad umrem, nećemo više zajedno biti; to mi je najvećma žao što se moramo jedared rastaviti. — Plače, jeca.
I Šamikine oči suzne. Produži. — Kad umrem, nema koji će moje srce u spomenu držati. Ovako bolesna bi’ se udala, pa bi’ lakše umrla u toj misli da me ko iskreno
Ona gleda ukočeno na brata. Brat priđe k njoj, počne joj maramom zrak rediti, da joj je lakše disati. — Kad umrem, obucite me u venčane haljine. Jedva je razumeo šta govori. Opet gleda na brata. — Ubili ste me.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
MUŽ: Kamo sreće. ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat. MUŽ: Dobro, dobro!
MUŽ: Kamo sreće. ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat. MUŽ: Dobro, dobro!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— Svijetli kralju, — reče Grbo — meni je svedno mrijet mi tamo mrijet mi ovamo, pa sam volio ovde da umrem nego tamo. Potom ga kralj odvede u jednu sobu i zatvori.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
STANIJA: Ne govori više, kumim te Bogom živim. Nemoj da ti umrem od čuda. LjUBA: Ala si prosta, majka. STANIJA: Sad ja prosta, što mrzim bezobrazluk; a ti nisi, što vataš momka za
STANIJA: Ta to je, moja kjerko. Kako dojde Neša, taki da mi traži kola, neću da umrem u ovom vilajetu. (Čuje se tutanj od karuca.) Što se to trese kuća? LjUBA: Karuce, majka, prolaze.
VELIMIR: Tamo se mrtvaci ne nose u crkvu. STANIJA: Tako i Turci čine, i vi niste bolji. Kuku, Stano, ako umrem u pogano mesto! LjUBA: Ne boj se, majka, ovde nije tako. STANIJA: I ovce, i ovde; ako nije bilo, biće.
LjUBA: Pa tako i mi činimo. STANIJA: Ja, vi: ,,Uha! uha! Odi, momče, da te zagrlim, oću da umrem za tebe.“ LjUBA: Star mi je zaspo na krilu, Meni ga vele buditi, A ja ga volim ljubiti, Negol’ ga mlada buditi.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ. SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako? Kad umrem, onda ću ovu reč zaboraviti. (Persidi.) Šta mi piljiš u zube? Oćeš da te posadim na kanape? (Persida iziđe.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Slušaj... rosa, mladost... „sortiment“ — govorio je kao u zanosu. — Vala, d’ umrem sad, ne žalim! — i on se lupi po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Izgubio si mnogo!
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Deset godina sam ovde, slatki bratiću... Nemam kud... da umrem ovde... — Ostavite ga, molim vas, reče Ljubica, koja se veoma uzbudi od starčeva plača.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
169. Rasla je jela, jelika, Među dva bora velika, Pod borom Jovo boluje, Kraj njega draga tuguje. “Da umrem, bi l’ me žalila?“ “Da umreš, bi te žalila, Do groba bi te plakala, Od groba pesme pevala, Drugoga dragog birala!
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
(Hoće da vikne glumce, ali iz kuće desno izlazi Gina.) SIMKA: Jesi se smirila? GINA: Smiriću se kad umrem. SIMKA: Jesi mogla bar malo da treneš posle svega? GINA: Da trenem? Pored tebe i tvojih glumaca?
JELISAVETA: Testament? SOFIJA: Šta on ima da piše u testamentu? VASILIJE (čita): „Kad umrem, pa bilo to prirodnom ili nasilnom smrću, ako mi se po džepovima nađe nešto novca, to neka glumci popiju za moju dušu.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem? Kad bih još jednom osetio da volim, volim?
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
pozdravi mladu, - reče on, pa se zamisli. – Bar ću imati koga da mi izađe na grob, ako ovde umrem... Gosti osećahu nezgodu, upravo strah od daljeg bavljenja u ovoj sobi, gde tako jasno i tako strahovito veje užasan dah
Rakić, Milan - PESME
ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba. Smrt je tako laka.
TRI PISMA I VEČITI PUTNIK Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim, Da živim, i umrem, sve u istoj kući, Da celog života, nikud ne mičući, U istome krugu razgovore vodim, — A ja belim svetom rasuh život
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
moje našljednik, već trči natrag svojoj kući, i dovedi mi šćer moju, a ženu tvoju, da je viđu još jednom prijed nego li umrem, i dovedi oca svoga i mater svoju i svu familju svoju, i prodaj sve imanje svoje; tvoj otac biće moj brat, a tvoja mati
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Obače ja se zaisto u ovo ne uzdam: ta šat ne umrem do deset meseci; nisam ja sâm na svetu; to bi pravi sijaset bio! A onda (ako ne i pre) moći ću se sasvim odužiti, pak
Ćosić, Dobrica - KORENI
Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene. Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj. Meni je toliko dosta.
— Tebe mora da posluša. — Što mora? Neću da se mešam u medveđa posla. Ja hoću da umrem u ovoj jazbini. Meni je ovde dobro. Gubi se odavde! — Pomozi joj. Dok je živa, paliće ti sveću na grobu.
„A da ti ne pričam sve ono ostalo što ludi ne znaju o tebi“, dodao je. „3ar ja moram na tvojim rukama da umrem? Da znate, i ti i Vukašin, da ću da poživim koliko mi treba da celo imanje potrošim. Moje imanje, a ne tvoje!
Nemoj da im kažeš da si od mene. Ništa. Ni za mene. Čak i ako umrem, pa se nekad, posle, sretneš s nekim od njih, zbiva se i to, jer se i vode iz svih pravaca sreću.
Umrećeš, Đorđe... Umreću. Ako. Nemaš rašta ni da živiš. A što da umrem, tek mi je četrdeset godina? Jalov si. Iz tebe ni trava ne može da nikne. Moram, vidim da moram.
„Daj mi ga, Tole“, uneo mu se u lice. „Tu ti je pred kućom. Opet će on biti više tvoj nego moj. Kad umrem, naslediće celo moje imanje. 3naš li ti koliko vredi moja imovina?“ Đorđe grebe mrtvu koru sa stabla jabuke.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Samo su joj zlataste oči jače blistale. Starica uzdahnu: »Ko će je hraniti kad ja umrem?« Poče učiti devojčicu vezu i čipkama ne bi li time, kasnije, zarađivala sebi za život.
« seti se priča o ukletoj zvezdi, vilinskom rodu, đavoljem semenu, i zadrhta. »Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?« Osećala je bliski kraj i brinula se sve više, ali devojče je raslo i sve ubedljivije napredovalo u veštini vezenja i
Trebalo je da i unuci pod njim sede. Starac uzdahnu. Preli ga tuga kao ledena voda. »Ko će sedeti kad ja umrem?« mislio je. Nema dece na salašu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
J. Dučić LXXV ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba! Smrt je tako laka.
Prosta ti bila moja ljubav živa! V. Rajić CL ZAVET Kad umrem - smrt će skoro doći, Još tren koji, pa će zakucati I na moga života tamnicu, Te rastočit' železne okove Što mi dušu
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
“ „Nemojte tako činiti!“, puoči ih Pitagora. „Svaki od vas treba da misli svojom vlastitom glavom. Jer kad ja umrem, ostavljam vam u amanet da moja učenja drugima, dostojnima, saopštavate, tumačite i sami ih dopunjujete i širite.
Arhimedes se zamisli, pa reče: „Hvala ti, Diokle, što si u svojoj nevolji mislio i na mene. No ja ću da umrem ovde, u svom očinskom domu“. Diokles se usprotivi: „Nećeš, bogme!
ga prihvataju a teolozi ga odbacuju i osuđuju, i proklinju moju nauku toliko žučno, da se pitam da li će crkva, kada umrem, dozvoliti da moje telo bude opojano i sahranjeno po crkvenom obredu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Oko sebe razbiram još uvek smejanje. „Zbogom, Nato, a mislim, — voleo sam te mnogo, ali moram da umrem, eto. I Leonu će biti ža... ža... žao, i urlaće svaku noć, a u školu neću nikad poći; a kad bi jedan ovde imao srca...
— Ti, ti, ti, — šaputala je ona kroz uzdrhtale prste — da znaš kako te volim i kako mi je žao da umrem. I njene duboke, sjajne i vatrene oči ovlažiše se.
A kad je jedne godine dočekao da i unuka povede za ruku govorio je staroj: „Sad mogu mirno da umrem“... Ali potom nastali su ratovi, nesreće, beda.
Ozbiljan, grub, obrastao u bradi, namučen, prava junačina, čovek. Takvog da ga vidim, zagrlim i odmah da umrem... Veruj mi, stara, ne šalim se, sasvim mirno da umrem... Zadrhta zemlja.
Takvog da ga vidim, zagrlim i odmah da umrem... Veruj mi, stara, ne šalim se, sasvim mirno da umrem... Zadrhta zemlja. Trenutno, potmula, duboka, u samoj utrobi Zemlje tutnjava... Naježeno telo se strese, pa ukoči.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Eno je i sada, u društvu nekoliko stvari te vrste, u zapečaćenom omotu u „pologu vrednotâ” kod uprave bolnice. (Ako umrem, pri zvaničnom otvaranju paketa službena će se lica začuditi toj iskrzanoj staklenoj kugli i zbog nje će i poslije moje
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Eno i zabrana!... Kako se tamni!... — A vrbe pored reke... izvile se tamo i amo kao zmija. — Sad ne marim da umrem. — More, živećemo, Stale!... Zagrljeni i radosni siđoše u selo, zagledajući od želje u svako drvo, u svaki kamen.
Jest, došlo je ono poslednje, ono najposle, došao je kraj, ali šta ću sad, kud ću? .... Da umrem... Ali zašto? Kome će od toga biti dobro, ko bi se tome obradovao... ko bi se mojoj smrti radovao ?... Majka... otac...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Svijetli kralju, — reče Grbo — meni je svedno mrijet mi tamo mrijet mi ovamo, pa sam volio ovđe da umrem nego tamo. Potom ta kralj odvede u drugu sobu i zatvori.
Odgovori mu on: — Kako neću plakati, kad promislim kako ćete vi jadni kaluđeri bez mene pošto ja umrem, kako li će ovi naš manastir bez dobra upravitelja kao što sam ja?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Valja se samo prisetiti početnih i završnih rečenica Dnevnika. Završna glasi: „Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se”.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Će ostane pusta zemlja. A nju žalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se rodija dedo i tatko, gde smo svi plakali i molili Boga — tu da je
Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava. Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama.
Miljković, Branko - PESME
poeziji Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnički ljubimo budućnost Sve izgore; to je praznik Poslušni pepeo Brašno
Petrović, Rastko - AFRIKA
— Mogla si biti mojom radošću! O ja ću otići u kuću u kojoj nikoga nema; Ostavi me da umrem, da odvedem svoj bol u zemlju, U grob! Misliću uvek na tebe, u zemlji, Svojoj kući. „Na fala nu iga be a aha katasfi.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida. Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan širit’ jače, — A ostaće možda duže Nego ploče i krstače.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Bora prebaci veterinaru ruku preko ramena. — Doktore, da p-pevaš... pevaš... onu, znaš... „Oj spomenče“... i kad umrem... — On je mlitavo kretao šakom — znaš... da mi se donese buket...
Jakšić, Đura - JELISAVETA
JELISAVETA: „Beše?“ Zar nije sad?... KNE3 ĐURĐE: I pre i sad, i dok ne umrem! Oh željo, željo! Sunce! Danice! Tvojih zenica plamen večiti Mojom je dušom svakad voljkovô — Il’ suza bila, ili
Nastasijević, Momčilo - PESME
Setno ti pramen kose zaleluja kô vrbi, gde nam se deli celovi? Kad umrem, čekaj me na vodi među vrbama i one tako sane od sete na veki čekaju neke žubore iz neznani.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ako ovako nastavim, zbilja ću se razboleti. Odužilo se to Nikanorovo bavljenje u pećini. Izgleda čeka da ja umrem pa da se onda vrati. Tek onda bi on zavladao manastirom i mogao bi da radi što mu je vonja.
mrtvačkom kovčegu hvat ispod zemlje i shvatio u trenu da su me živog zakopali, a da ja ne mogu ništa da učinim osim da umrem a ne pristajem na smrt, opirem se smrti, i u nesamerljivom očajanju dok se gušim i besomučno raskrvavljenim šakama udaram
Stanković, Borisav - TAŠANA
I ako mi po Stani ne poručiš, ne javiš štogod, ja sutra odoh za navek odavde. Bolje mi je u tuđini da umrem, nego ovde da umirem pored tebe i željan tebe. (Odlazi.) TAŠANA (usplahirena, unezverena. Hvata se za glavu.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.” Sva je varošica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo.
Stari Lazarić je ponekad besneo: — Školu nisi hteo da učiš, ekonomisati ne znaš. Sve ćeš sfurdisati! Kad ja umrem, i podelite se, tebi ni do ručka neće stići imanje.
” Pa se smeje kao lud. — Daj Bože da salaš držite svi zajedno, ako ja sutra umrem. A kad se vas dvojica zbrinete, zna se ko će ga držati: moja sestra, Julica, a ona nema ćerku za tebe!
Ali, šta ću, moraš znati sve, jer ti ćeš ostati da upravljaš ako ja sutra umrem... Imanje to, Julice, nekako nije blagosloveno. Nisam baba kartara, znaš me; ali je tako kako ti kažem..
Možda se neću ni vraćati. Možda će dati Bog da umrem pod planinom i među Perčinovićima. Tu se gospa Nolin život, sav iz jednog komada, prelomio, obuzela je neka manijačka
pa zatim, da može Bog biti milostiv, i dati da od druge bolesti umrem pre nego što mi se od očnih kapaka, usta i nosa načini... Ali Bog je milostiv, misliće i Bog na mog malog Isaka.
ne smrti, nego bolovanja i bolesti — jer u bolesti treba sve navike u životu da promenim, a ja onda više volim da umrem. — U bolnicu je išao, tvrdio je, da uhodi kako se boluje. Marko je imao tri sina.
U šestom Markovu razredu, jedan je slučaj sasvim zamršen slučaj... No, da se rastanemo; i ako ja noćas umrem, molim vas, zaboravite sve što smo danas pričali... brzopleto pričali, možda... Vraško dete, ta Soka...
Nema bez dece ni naroda, Stefane... — Možeš se preudati kad ja umrem. Ja bih i voleo, Jelena, krivdu sam ti učinio kad sam te mladu uzeo.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Kurjak oštri zube, a čavke i vrane muziku spravljaju. Ah, dakle, mene neće mati kad umrem lepo nakititi, neće biti parade i crvene pantlike? Neće devojke venac nositi, neće mi niko čitati oraciju?
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Sad ostaje još samo da umrem, kako bi publika, koja čeka kraj predstave, mogla ići kući. Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene.
Lekari, koji su se pre neki dan iskupili oko moje postelje, doneli su, na latinskom jeziku, odluku da ja treba da umrem.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije...
Tada smo mu pokazali nađeno pismo. Zamolio me je da Vam ga pratim, zajedno sa prepisom njegovog dnevnika. „Ako umrem, neka ovo pismo preda njoj (vi valjda znate kome), a dnevnik mojoj majci.
Petrović, Rastko - PESME
I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao, Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi Toliko dobre tišine dođe iz noći
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Četiri, tri, dve — najviše još polovin godinu. U jesen, slunce kad počne da kapnuje, t’g ću i ja da si umrem. Zajedno, ja i slunce će si idemo! (Čuje se konjski bat i rzanje.) Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo!
Oj pojdoh dole, pojdoh na gore Kako tebe nigde ne najdoh! — Oh, da legnem, ah da umrem, Samo da ne gledam Kako tvoje lice Drugi grli, ljubi. TOMA (već savladan): Mnogo je ovo.
(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj »Žal za mladost«...
MITKA Što da ne? Kako da ne? Zašto da ne? Zar ja ne znam šta me čeka, što mi je pisano? Da umrem! Toj! Zemlja, crvi da me jedev! Toj! Što da se ne ubijem? (Potegne jataganom.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Tu bi najvolela i da noćiva, ali joj majka nikako ne da to. A Zona se rastuži obično tada i govori o smrti. — Kad umrem, nane, ubavo da me sa’raniš... Na grob da mi turiš šeboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadiš!
suze na oči, pa je juri papučom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plač, pa veli: — Ama, ja ću ti umrem, nane!... Prođoše tri i nešto više godina. I kao sve što je podložno promeni, izmenila se i ona.
samo gladi svoje brčiće i pusti izveštačenim basom (a govorio je obično sa pola usta): „A joj, pobratime, pusti me da umrem!...“ pa ide dalje drugim sokakom, gde opet tako nešto vikne ili veli: „Ovim šorom, Lazo, ej, devojaka nema!